Поуке.орг инфо

Их, што си такав човек на крај срца... Ваљда је хришћански радовати се туђој радости.

А нека честитка?

@Родољуб Лазић ниси ни ти остао дужан 😂

АВА РИМСКИ ПОСТАО ДУХОВНИК БОГОРОДИЧИНЕ ЦРКВЕ РУЖИЦА НА КАЛЕМЕГДАНУ! Драги пријатељи, од јуче, 15. августа, године Господње 2021, постављен сам актом Патријарховим сабратом и духовником у цркви Ружици и капели свете Петке на Калемегдану. Такође сам постављен и у Информативну службу СПЦ. Перипетије које су биле ових месеци су разлог мог ретког појављивања на ФБ и ЈТ. Наставићемо и овде дружење, а моћи ћете од 1. да ме четвртком видите у Ружици уживо. Неки су помислили да их игноришем јер ме није било, а и кад сам се на кратко појављивао то је било у стилу Сфингиних енигми:))) – Но, свако ко зна крокодиле међ' којима морам да пливам, разуме ове разлоге. Многи ће се овоме обрадовати и учествовати у Авиној радости, а многи ће – као нпр. Родољуб Лазић – бити огорчени. Овај гест не значи само неки Авин успех, него је и велики знак да се прозори у СПЦ отварају да уђе мало промаје. Напомињем да мој пријем за Архиепископију не значи да сам in toto прихваћен, односно да се мој прошли рад може у целости потписати – јер ни сам не бих све могао потписати – него да је део уметничког и научног рада, као и ревновања за црквено јединство препознат као такав. Закључен је још један мој животни циклус и сада иде закључни у коме се своде рачуни и у коме намеравам да завршим разне научне и уметничке пројекте који су започети. Захваљујем се пред Господом свим драгим пријатељима који су ме подржавали и у овоме што је било, а што је дубоко обележило наш црквено-духовни живот, где су посебну улогу имале Поуке. О томе ће се писати у будућности, јер су темељи наше обнове, иако постављени пре више деценија, били стално ојачавани у мору искушења. И често решења нису била добра. Зато од истраживача очекујемо објективни суд, колико је то могуће. Морам да се нарочито захвалим мојој жени, Сузи, јер се сви њој диве, док мене доживљавају као неког пешадинца. Хвале њену побожност и дуготрпељивост, јер то у мени не могу да нађу:))) Велики поздрав свима! https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=4538250459552719&id=100001034309037

Поводом десетогодишњице хиротоније Епископа крушевачког Господина др Давида (Перовића), Живе Речи организују специјалну емисију у којој учествују: Епископ стобијски г. Давид Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим Протојереј-ставрофор Драги Вешковац Протојереј Вукман Петровић Јереј Андрија Јелић Игуманија Фотина Марко Делић Јован Мацура Љиљана Давидовић Љиљана Пантелић Варја Нешић Хор "Свети Кнез Лазар" из Крушевца Модератор: Срђан Грубор Уредник: протојереј Иван Цветковић View full Странице

@w.a.mozart Има решење за то, Циле објаснио

Не мораш сине, не мораш. Рекоше ми оче да морам постити седам дана на води па да се причестим? Не мораш сине, не мораш. Ти не једи живе џигерице своме ближњем а за вештачки, измишљени и обавезни пост од седам дана на води, не хај ми мало. Нити га је наш Господ Исус Христос икада поменуо као услов за Свето Причешће нити било који општеприхваћени канон Свете Цркве говори о томе. Зато са љубављу, страхом Божијим и вером приступи Светој Чаши, и пости кад се пости, а мрси кад се мрси. Ни мање ни више од тога. Зато сине, никада не цеди комарце јер Бог није у било каквој неумерености већ једино у смирењу и љубави. Рекоше ми оче да морам да се исповедим код свештеника пред свако Свето Причешће јер ако се не исповедим оно ће ме спалити и биће ми на погибао душе. Не мораш, сине, не мораш. Суштину своје пажње обрати пре свега на то да ли се искрено желиш мењати на боље, да ли прашташ ближњима и да ли се заиста кајеш за своје грехе. Зато сине, не обраћај пажњу на вештачке рампе, самонаметнуте ровове и бесмислене препреке до Свете Чаше. Уосталом, није ли и Света Марија Египатска без исповести и после 17 година тешких грехова пришла Светом Причешћу? Пришла је без исповести али са огњеним покајањем у срцу и жељом да се мења. И да ли је сине Бог њу за то спалио? Наравно, није, већ је кроз Свето Причешће даривао одлучношћу за подвигом, дубоким смирењем, великим даровима Духа Светога и на крају и самом светошћу. Кажу ми оче, мораш да прочиташ толико и толико канона и молитви да би се причестио. Не мораш сине, не мораш. Потребно је само да загрејеш срце са било којом смиреном молитвом и потом се причести сваки пут без икаквог двоумљења. Са пуном вером. Да је Света Марија Египатска тражила да испуни све каноне и сва правила не би се на Јордану никада причестила. А и сам Исус каже ... Ја сам Господар и суботе, тј. свих правила. Јер нису људи ради суботе (правила), већ су суботе (правила) ради човека. Кажу ми оче, није Свето Причешће супа па да се узима на свакој Светој Литургији. Мораш да правиш паузе. Не мораш сине, не мораш. Причести се на свакој Светој Литургији јер је то директна заповест Христова за све чланове Цркве а није неки промашени савет неке баба Милеве што пре подне пали свеће у храму а поподне осуђује све који нису по њеном калупу. А и речи су Христове ... Хлеб наш на(д)сушни дај нам данас (сваки дан) ... Зато сине, пусти празне приче и сујетне разговоре, већ се са вером и смирењем причести на свакој Светој Литургији. Кажу ми оче, мораш и ово, мораш и оно. Мораш све да испунише да би се причестио. Не мораш сине, не мораш. Само требаш волети Христа Бога и свакога човека. Само требаш завапити као разбојник на Крсту ... Сети ме се Господе у Царству Твоме ... јер нисам га достојан. Само као Хананејка признати ... Да Господе, али и пси једу од мрва која падају са трпезе господара њихових. А пре свега и изнад свега, сине мој, као Петар узвикнути ... Господе, ти знаш да те волим. View full Странице

@Dek1 Ко ти је то рекао, драги брате, опасно те је преварио... И какав је посао загарантован?

Тешко брате...

https://www.eparhijakrusevacka.com/2021/06/28/vidovdan-proslavljen-u-carskom-gradu-krusevcu-2/

И опет , страсној души благодат даје да има блажени саосећај са божанским. Та душа, искусивши божанско, пројављује страсну способност свога дела; разуме се, дела хвалоспевног и божанственог. Тачније, пошто у нема постоји део за страсно испољавање, то он може да поприми исти такав вид хвалоспевни и божанствени”. Дакле, Палама учи да када душа дође у ово блажено стање пуноће , оно обожује и тело које се будући да се више не потреса телесним и вештаственим страстима , преокреће и зауставља сваку наклоност према злу. Заиста, оно подстиче властито освећење и неодвојиво обожење. Каонајбољи пример наводи чудотворне мошти светитеља које о томе и сведоче као и Архиђакона Стефана који сијаше и улицу као анђео још за живота. За њега то је активност и искуство својствена и души и телу. Такво искуство управо представља неисказиву везу и заједницу са Богом, везу која чудесно уздиже само тело, удаљујући га од зла и земаљски страсти. То су неизразива дејства, енергије, која се збивају у телима заљубљеника у свештено тиховање током њиховог живота. Оно што се за многе овде чини бесмисленим у ствари је за Паламу надсмислено и измиче разуму који би хтео да то испита путем логике, а не путем практичног искуства. Човек који над умној истини не прилази са вером, са којојм јој се једино може прићи, поима светињу на хулни и неблагочестив начин, и тако се руга светињи. Палама сматра да сваки благочестив човек врло добро зна да се мноштво дарова духа, или сви они заједно, шаљудостојнима у време молитве и наводи Господње речи „Иштите и даће вам се“ (Мт. 7,7), а то се не односи само на одношење „и до трећег неба“ (2Кор. 12,2), него на све дарове Духа Светога од којих се неки пројављују и преко тела, врсте језика )1 КОр, 12,10) и њихово тумачење, који се стичу молитвом. Исто је са речју мудрости, даром исцељивања, чињењем чудеса и полагањем руку, чиме се преносио Свети Дух. Светитељ истиче да иако се дарови поучавања, језика, и њиховог тумачења стичу молитвом, ипак је могуће дас еони пројаве чак и када је она досутна из душе. Али, исцељења у чудотворства се никада не дешавају уколико душа није у стању умносрдачне молитве, а тело у савршеном складу са душом. Према томе по Палами предавање Духа не дешава се само за време умен молитве него и уу тренуцима телесног деловања, када , нпр. Руке преко којих силази Св дух додирују рукополаганога. Онима који се искрено моле Богу он некада омогућује иступљење да надиђу себе и да се неисказиво вину на небеса, а некада док бораве у себи да дејствује у њима својим натприродним и неизрецивим енергијама, мудрима овога света нејпомљивим. (силазак светог Духа на апостоле), (Мојсије – Што вапијеш ка мени- ћутечи је дигао штап) Уместо закључка Умносрдачна молитва и бестрашће као пут ка савршеној љубави Бестрашће (апатија) не састоји се у умртвљивању страсног дела душе него у његовом усмеравању од зла ка добру, и опет усмеравању његових сила ка божанственом устројењу. За Паламу је бестрасан онај који више нема никаквих порива ка злу, него је богат у добру и красе га врлине; њему насупрот стоји острашћени човек који се одликује рђавим задовољствима и ум свој подређује страстима. Дакле, бестрасан је онај ко је своје прохтеве гнева и похоте (страсног дела душе) подредио душевним способностима знања, расуђивања и мишљења. Злоупотреба духовних моћи ствара гнусне страсти, исто као што злоупотреба знања о целокупној творевини „мудрост претвара у лудост“ (1 Кор. 1,20). Он каже да уколико их човек буде исправно користио, он ће кроз знање о постојећим стварима схваћено трезвено доћи до богопознањања.; а усмеравањем страсног дела душе ка ономе зашта га је Бог створио, вежбаће се у одговарајућим врлинама: са пожудом бориће се љубављу, док са гневом бориће се трпљењем. Тако, човек који је умртвио страсни део душе није бестрасан јер би он у противном био равнодушани неподвижан и за божанствене пориве и однесе и настројења. То значи да страсти преусмерене ка божанским стварима донесе подстрек или елан који убразва усхођење ка Богу. Палама наводи и примере тог преусмерења : раздражљивост се може бреобразити у праведни гнев и склоност ка правичности; ерос, страсни аспект љубави, може се усмерити од телесне насладе ка неописивој жељи за заједницом са Христом. Отуда бива да је награђен онај који је тај душе подредио, те кроз послушност уму као свом природном управитељу послушно иде к Богу, непрекидно га се сећајући. Сећање на Бога је стањенепрекидне сабраности гдеје свака пажња усмерена на Бога. Захваљујући овом сећању кажеда ће он стећи навику Божанског настројења и подстакнуће душу да она напредује ка најузвишенијем стању – стању љубави према Богу. У њој ће он испунити заповести љубљенога и , у складу са писмом, познати, испунити и стећи искрену и савршену љубав према ближњима (Јн. 4,19;5.1-2). При том, бестрашће без његовог сапостојања са свим претходно реченим јесте једна потпуна немогућност. Такав је пут који кроз бестрашће води ка савршеној љубави. Као пут усхођења, он је нарочит, и прикладан анахоретима који су се одвојили од света да би се потпуно посветили Богу. Пут ка савршеној љубави преко бестрашћа посматра се као постојаност у ономе што је добро. Када се страсти манифестују у складу са њиховом првобитном чистотом ,а човек заврши борбу против властите поремећене природе, он постаје, слободан да пројави делатну љубав према Богу и ближњем. У том смислу , бестрашће је веома блиско милосрђу и подразумева састрадавање са ближњим. „Таква заједница им кроз непомућен ум омогућује непрекидан разговор са Њим благодарећи тој блискости они са лакоћом са себе стресају гомилу злих страсти и сами себи сабирају ризницу љубави“, каже светитељ. Палама наводи да је приморавање снага у почетку потребна за дисциплиновање пале природе. те се сви морају борит да би стекли добре навике, било у свету било у манастиру. А приморавање, временом претворено у навику , доноси сладосно расположење приликом испуњавања Божијих заповести, и то расположење преображава у непроменљиву навику. То ће души донети трајну мржњу према рђавим навикама и одношењима; а омрзнути зло значи почети убирати плод бестрашћа, од кога се рађа љубав према јединоме добром. Зато се богу мора предати страсни део душе, жив и делатан, попут живе жртве. Цитирајући апостола Павла који каже „ да дате телеса своја у жртву живу , свету, угодну Богу“ (рим. 12,1) О значају умносрдачнемолитве, путу ка бестрашћу и обожењу, а самим тим и последицама уп ражњавањем исте, најбоље говоре светитељеве речи. „Наше очи морају задобити благ поглед, угодан другима, који нам привлачи и преноси вишњу милост (јер ко има благ поглед, примиће мислост Пр. 12, 13). Слично томе наше уши морају бити осетљива на Божанске поуке не само да их чују него да их извршавају. Ми не смемо постати „забораван слушалац, него морамо проникнути у савршени закон слободе и остати у њему, да би смо били блажени у делању својем. Исто тако наш језик, руке и ноге морају служити вољи Божијој, јер овакво вежбање у држању Божијих заповести јесте дело и тела и душе“. За Поуке.орг Јерођакон Силуан (Света Гора)

Као велики поборник духовног тиховања (исихија) код Светог Григорија молитва је пут којим се једино може постигнути затварање ума у тело/срце. Да би срце овладалоцелим човековим организмом, и помислима и удовима, мора се непрестано молитвено призивати Исусово име уз„упослење“ ума чак и током саме молитве. Појам молитве код Светог Григорија Паламе је заснован у високом степену на његовој амартологији. Грех влада човеком када се моћи ума не окрену ка Богу. Грех обитава посебно у унутрашњости човека, у срцу и телу. Тело по себи није зло, него је зло оно што обитава у срцу. Зло се мора надвладати, а срце се од овог зла мора очистити. Очишћење се испуњава кроз усредсређивање ума у срцу, када се ум чува уз помоћ срца. Умом се влада онда када се затвори у срце. Као што смо већ напоменули Палама истиче да је ум увек активан, те се зато нечим мора упослити, чак и током молитве. Зато се препоручује призивање Исусовог имена као средишта усредсређивања на Бога, понављања имена Христовог у складу са удисајима и издисајима. То је метода сабирања ума, јер се ум непрекидно расејава, а на свету није ништа теже од созерцања и ништа није покретније и променљивије од ума. Контролисањем покрета удисаја и издисаја и повременог задржавања даха контролише се ум и дисање, што свакако помаже да се ум не расејава оним што га окружује, да се очисти и да се заиста доведе до јединствене сабраности. Може се рећи да је то спонтана последица пажње ума, будући да се покрети удисаја и издисаја стишавају за време напрегнуте пажње, нарочито код оних који су посвећени телесном и духовном тиховању (исихији). Исихаст је личност која се вежба у унутрашњем смирењу или тиховању. Сходно оваквом учењу у Паламиној теологији молитве могу се приметити три предањска степена умно срдачне молитве. 1. На првом степену се употребљва једна посебна физичка метода као припомоћ молитви. Дисање се контролише и синхронизује у истом такту са понављаном Исусовом молитвом. Поглед се усреређује на горњи или на средишњи део тела (на пупак). Положај приликом молитве и дисање морају се контролисати, пошто је након грехопада унутрашњи човек нарочито повезан са извањским стварима. Стога, ове методе олакшавају усредсређивање и вођење ума од извањских ствари ка унутрашњим. Погружени човек који тежи да врати ум у себе, треба да га подстакне на то не само његовим праволинијским него и кружним, неблудећим кретањем. Зато Палама и наглашава да је фиксирање погледа на средиште тела и усмеравање пажње на себе (или на срце) од велике важности јер то спречава расејавање спољашњим утисцима. На тај начин, онај који созерцава не само да ће се повући из спољашњости и сабрати се, него ће, стављајући тело у такав положај, сабрати у унутрашњост срца моћ која се непрестано излива кроз чуло вида. Будући да се у стомаку спроводи закон греха, зато онда баш ту и морамо сместити закон ума који се бори. (Рим. 7, 23). 2. На другом степену се ум уводи у срце. Тада ум више не лута усред извањских ствари. Исихаста више нема потешкоћа да остане под деловањем Божије благодати. Кроз искључивање спољашњих ствари постиже се апатиа и он се ослобађа од страсти. Молитва је на овом степену духовна. Палама не смера на то да увођење ума у срце буде раздвајање ума од тела, већ на то да се ум у овом процесу ослобађа од погрешне зависности. Ум није затворен само у телу и срцу, него такође и у самом уму. Затврање ума у срце враћа праву и изворну антрополошку хијерархију: ум-срце-тело. Нус је важан зато што је он веома битан уантрополошком смислу. На овом месту долази до виђења светлости али оно још није просветљење и сједињење. Када је постигнута права хијерархија, човек је спреман да прими божанску енергију. Ово не значи да сам нус прима багодат и да учествује у њој, већ да целокупан човек прима енергију светог Духа. Иако се сврха молитве налази у врађању правог односа и праве хијерархије антроплошких елемената, ипак Божанска енергија дејствује управо кроз душу и тело. Срце тада постаје обитавалиште Светог Духа. 3. Међутим, духовна молитва на овом другом степену још није истинско сједињењње и просветљење. На трећем степену када се сустретну Бог и човек, просветљава се не само ум већ и целокупни човек. У просветљењу се надилази човеково сопство, и човек се опет однекле друго враћа у сопство. Ово искуство није опажање нити производ интелекта него је видећи субјект сам Свети Дух, кроз кога човек види самог себе. У збивајућем се просветљењу орган просветљења јесте Свети Дух или Божанска енергија. Човек постаје у просветљењу оно са чиме се у јединству сједињује, и зато је Божанска енергија или Свети Дух како субјет тако и објект. Човек је у овом збивајућем свепросветљењу попут једног огледала које одражава божанску енергију и светлост. Надилажење саме човекове природе не значи, међутим, да је искуствовање просветљења одвојено од тела или од душе, већ да се то искуство одиграва у самом човеку. Исправан правац је споља према унутра. Палама , говори о везама између тела, срца, ума и душе у молитви, али и разграничења где се са таквом једном духовношћу ум и тело раздвајају једно од другог у екстази. Сусрет с Богом у молитви не мотивише се овим антрополошким елементима и њиховим везама већ везом између нествореног и створеног. Молитва је заснована на пневматолошком кеносису. Може се у једном уопштеном смислу рећи да заједнички правац Паламине духовности јесте кретање од споља ка унутра. Ни срце ни нус не могу сматрати највишим органом молитве. И срце и ум јесу средишњи појмови, али Палама не разммишља о питању које од њих јесте примарно, обоје су антрополошки органи. Али, просветљење јесте нешто нестворено. На трећем , највишем степену молитве истински „орган“ , како субјект тако и објект, јесте Божанска енергија или свети Дух. На трећем степену молитве Св Дух обитава у човеку и сам свети Дух разбуђује молитву. Тако и молитва прераста оквире огољеног декласирања наших жеља пред Богом и постаје посебна врста знања са којим се у жељи приближавамо, успињемо се ка Богу, сатрагалачким напором и силом сазнања уграђеном у саму намеру, тако да се она код Светог Паламе ставља у погон или енергетизује као синергична „сафизичност у кретању“. На тај начин,она физиолошки постаје основ продорности кроз стваралачки канал срца које као орган општења у секундарно пробуђеној духовној функцији постаје „тело тела“, синергички центар окретања искону или „духовно тело“, према речима апостола Павла. Сагледавајући тежину новозавеног сведочанства о исијавању Божанске светлости из Сина Божијег Исуса Христа на гори Тавор, послата је порука докучивања крајње сврхе свега што јесте и бива, која обећава усавршавање и обожење човека. Оваплоћивање дубинске перпектве духа прпоручио је апостол Павле у посланици Ефесцима: „...Преклањам кољена своја пред Оцем Господа нашега Исуса Христа, од кога сваки род на небесима и на земљи има своје име, да вам по богатству славе своје даде силу, да ојачате Духом његовим у унутрашњем човеку, да се Христос вером усели у срца ваша, да бисте, укорењени и утемељени у љубави, могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познавати љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом.“(Еф. 3, 14-19) Практични савети о вежбању у умносрдачној молитви „Непрекидно стражи, пази, непрекидно имај самоконтролу, бдиј, чувај се! Управо тако ћеш непослушно тело покорити духу и постати неприступачан духовима који те нападају одоздо, па ћеш моћи смело да станеш пред онога који испитује срце и бубреге“ (Пс. 7, 10) Овим речима Свети Григорије Палама истински исказује да умносрдачна молитва није само његов теолошкипоглед или учење већ једна стварност која је саствани део његовог бића , а која уводи човека и у будућу стварност, Царства Божијег. По светом људи који се вежбају духовном субостствовању, те престају са сваким личним делањем они код сазнајних душевних способности спречавају сваку промену, свако покретно и разнолико делање, сваки чулни опажај и сваку телесну активност уопште, која је под нашом контролом. А покрете попут дисања, који нису у потпуности под нашом контролом, обуздавају колико је год могуће. Код узнапредованих у тиховању, све ово дешава се без болног напора и бриге, јер савршен улазак душе у себе дешава се спонтано и од ње саме. Међутим, код почетника се ништа не догађа без труда и велике упорности, те најпре треба вежбати и терати усне да понављају Исусову молитву. Временом, она се постепено усађује да би коначно постала самоделатна и пратила ритам срца, чак и током сна. Као својеврсно упуство за све оне који желе да се посвете умносрдачној молитви или тиховању и созерцању Палама препоручује: „Када желимо да се посветимо унутрашњем сабирању, неопходно је да умиримо осећања подстакнута спољашњим активностима.. Бог нам је даровао тело да би нам оно било сарадник, да би зависило од нас. Зато би трбало да га, уколико нам се противи, обуздавамо и да га бодримо да се оно управља онако како треба. Чуло слуха и вида су чистији и лакше се покоравају разуму од чула додира, али на њих не треба обраћати пажњу нити она треба да нас узнемиравају. Тело нарочито страда због осећаја, поготовоу време поста, када је лишено хране. Због тога се људи повлаче у себе и одвајају од спољашњих ствари, чиме умртвљују и она чула која не реагују на спољашњи надражај. За све оне који су искусили аскетску борбу, осећање „патње“ (бдење, пост...) је од велике користи, а поготово онима који упражњавају унутарњу молитву. У сваком случају, они који упражњавају праву умну молитву, треба да се ослободе ове страсти и да одбаце сваку везу с оним што њу омета, јер ће само на тај начин усвојити ову неометану и чисту молитву“. Дакле, светитељ не даје само упуства за узрасле у молитвеном тиховању већ и и за оне који стреме ка „другом“ и „трећем“ степену. Што се таквих они морају владати сваким чулним задовољством и потпуно да одбаце страст, јер цело тело мора бити умртвљено за грех. Треба поразити зле страсти које се налазе у уму, тј. уздићи се изнад чулног задовољства. Ако смо под влашћу страсти, те ни уснама не можемо да окусимо умну молитву, онда је неопходнотелесно изнуривање постом, бдењем и сл. Само изнуривање умртвљује склоност тела ка греху, дакле обуздава и слаби помисли које подстичу насилне страсти. Управо то у нама побуђује покајање кроз које се бришу некадашњи греси, те човек постаје отворен за молитву и благодат. Све ово Палама потврђује речима псалмопевца Давида који каже: „Срце скрушено и смирено Бог неће презрети“ (Пс. 50) и Господњим речима у Јевађељима да пост и молитва чине чудеса (Мт. 17, 21 И Мк. 9, 29). Умносрдачна молитва и њена духовна стварност - обожење Врхунац умносрдачне молитве по учењу Светог Григорија Паламе јесте потпуни преображај човековог бића. Тј обожење. Што се тиче онога што се одвија у телу, а исходи из душе пуне духовне радости, он то називадуховном стварношћу, упркос томе што се исто одвија у телу. Дакле, имамо појаву да се наслађивање настало у телу када уђе у ум, чини да сав он буде телесан, нимало се не освећујући од заједнице са узвишеним, него обратно, уму предаје оно што је ниско, и зато се цели човек назива, „плотију“, као што је већ речено о онима на које се односио божански гнев; „неће мој дух пребивати у овим људима до века, јер су тело“.(пост. 6,3). Супротно томе, духовна радост , која долази из ума у тело , а која никако не нарушава заједницу са телом, него га преображава и одуховљује, јер се тада одбијају сви телесни прохтеви; она више не вуче душу на доле него се заједно сањом узвишава. Тако цели човек каже Палама постаје дух, као што је написано: „А што је рођено од духа , дух је“ (Јн. 3,6,8). За Паламу је суштина молитва, позивајући се на свете оце који кажу да „глад покреће молитву.“ Молитва без покајања је безвредна. По светом Јовану лествичнику „жеђ и бдење притискају срце, а кад је срце потиштено читаве реке суза иувиру из нас“. Овај физички труд не само да отклања сваку препреку за молитву него је у великој мери и потстиче. Наклоност ка делањима страсног дела душе и тела просто прикивају душу за тело ,а саму душу испуњавају тамом. Светитељ се пита, која то жалост или задовољство или покрет у телу нису заједничка активност (енергија) тела и душе? И наставља: “Заиста постоје блажене страсти и душевно телесне делатности које не само не прикивају дух за тело, него служе да уздигну тело до достојанства блиског достојанству духа, и да га подстакну да тежи нечему вишем. Такве духовне активности не улазе у ум из тела већ силазе у тело из ума, да би преобразиле тело у нето боље и да би га на тај начин обожиле. Као штоје божанство оваплоћенога Бога Логоса заједничко души и телу обожило плот посредством душе да би и оно творило Божија дела , исто тако и удховном човеку благодат духа која се кроз душу преноси у тело даје телу да искуси божанско.“ View full Странице

Агенција БЕТА: Епископ дизелдорфски и немачки Григорије изјавио је данас да је Сабор Српске православне цркве (СПЦ) био искрен, са пуно слободе и добронамерности и да је резултирао избором два изврсна архијереја, епископа будимљанско-никшићког Методија и ваљевског Исихија. Епископ Григорије је у интервјуу агенцији Бета казао да је избор епископа Јоаникија за митрополита црногорско-приморског био недвосмислен и да није постојала никаква могућност да се нешто друго деси. „Иако је било чудних инсинуација, да је неко са стране покушавао да одложи избор црногорског архијереја, избор Јоаникија за митрополита је свакако био природан след ствари. Нисам се обазирао на приче и покушаје са стране, јер сам имао јасан утисак да то не може нико да спречи“, нагласио је владика. Говорећи о избору Методија и Исихија за епископе, Григорије је истакао да је већ 22 године члан Сабора СПЦ и да одавно српска црква није добила два тако добра епархијска архијереја у једном тренутку. „Обојица имају велико искуство, Исихије је био игуман манастира Ковиљ, а Методије игуман манастира Светог Петра на Цетињу. Њихов допринос цркви ће бити огроман“, рекао је владика. После овог Сабора, додао је владика Григорије, стекао сам утисак да се наша Црква на прави начин обнавља. „Ово је био први Сабор СПЦ с новим патријархом Порфиријем. Сабор је био искрен, отворен, са пуно слободе и добронамерности. Било је и момената који су били тешки за превазилажење, али језик којим се говорило је био црквени и на једном озбиљном нивоу“, оценио је владика. На питање како коментарише предлог да викарни епископ Стефан Шарић, за кога се везују разне афере, буде кандидат за владику будимљанско-никшићког са седиштем у Беранама, што је према сазнањима Бете усталасало атмосферу на Сабору, Григорије је казао да тај догађај не би коментарисао. „Тај догађај се десио унутар наше куће, Цркве, који се ипак срећно завршио. То је све што могу да кажем“, рекао је владика. Упитан да ли и када очекује да ће бити потписан Темељни уговор између СПЦ и Владе Црне Горе, владика Григорије је рекао да ће сада, када је цетињска катедра попуњена, Темељни уговор бити потписан у најскоријем року. „Као што нисам имао сумњу да ће владика Јоаникије бити изабран за митрополита, тако немам никакву сумњу да ће Темељни уговор ускоро бити потписан јер имам поверење у људе који су на власт у Црној Гори дошли на таласу литија. Међу њима не постоји нико ко не поштује СПЦ, само је потребно да се усагласе сви детаљи уговора“, оценио је владика. На питање Бете да ли се Сабор бавио заштитом манастира СПЦ на Косову и Метохији, обзиром да албански политичари и историчари све интензивније покушавају да српско културно и духовно наслеђе преименују у косовско, па чак и албанско, владика Григорије је казао да је ту тему потенцирао управо патријарх Порфирије. „Ту је значајно дело направио и владика западноамерички Максим објављујући књигу о нашем културном, историјском и духовном наслеђу на Косову и Метохији. Моја иницијатива је била да морамо што више да говоримо у Бриселу и на Западу уопште, шта српски народ има на Косову. Мислим да ћемо у том правцу, као Црква, деловати још боље и снажније“, рекао је он. Упитан да оцени учинак поглавара СПЦ Порфирија у протекла четри месеца, владика Григорије је казао да патријарху „неће бити лако“. „Прерано је оцењивати рад патријарха. Сви ми архијереји би требало да помогнемо патријарху Порфирију, јер је смисао Цркве да научимо да нико не може ништа сам, а да сви други опет не могу без тога једнога. Постоји много задатака пред патријархом, треба му дати времена, а он ће се сигурно ухватити у коштац са свим проблемима“, истакао је епископ дизелдорфски. Коментаришући често појављивање патријарха Порфирија међу обичним светом, владика Григорије је рекао да потези патријарха показују нешто за чим људи теже, а то је нормалност. На питање Бете да ли ће СПЦ у наредном периоду одолети притисцима и мешању власти када је у питању унутрашње уређење цркве, као што је то било посебно изражено уочи изборног Сабора, владика Григорије је казао да сигурно хоће. „Ми архијереји ћемо сви заједно спречити да се било ко меша у наше унутрашње односе и устројство. То смо већ показали када смо у суботу изабрали Методија и Исихија за владике, као и неколико перспективних младих људи за викарне епископе“, закључио је епископ дизелдорфски и немачки Григорије у интервјуу за агенцију Бета. View full Странице