Претражи Живе Речи Утехе

Током пожара у Северној Евији, чудо је спасило Свети манастир Светог Давида, ватрогасце и три монаха који су остали унутра. Монаси манастира навели су да је ватра дошла до зидова манастира, али Бог је био ту да га заштити! Ситуација је била критична у манастиру Светог Давида на језеру Евиа, где је пламен долазио до његових капија. Пламен је био огроман и према процени ватрогасне службе достизао чак 80 метара, док неприступачност терена спречавао ватрогасце да се приближе ватри. У изјави за грчку Православну агенцију (Ορθοδοξια) монаси манастира навели су да је ватра “лизала” зидове манастира. У међувремену, непрекидни пожари круже око села Палеохори и Каламоуди, приморавајући ватрогасне бригаде да воде одвојене битке, како би спречиле већу штету. Али чудом је пламен престао у дворишту манастира и историјски манастир је остао нетакнут. Вест је потврдио и заменик регионалног гувернера, господин Воурданос, који је изјавио да су оштећене само мале цркве које се налазе око манастира. Раније је монасима и онима који су пожурили да помогну да га пожар не уништи, наређено да се евакуишу. Монаси и ходочасници су понели са собом свете мошти, свете иконе и уклонили се из манастира по упутствима надлежних органа, док су три монаха одбила евакуацију и заједно са ватрогасцима остала у манастиру. Игуман Гаврило у очају је изјавио да је манастир препуштен на милост Божију, али је апеловао на све вернике да се моле: “Манастир Светог Давида је духовна лука у који долазе хиљаде ходочасника. Када су сви ти људи били обавештени, они су се молили Богу за спас манастира и Бог је услишио њихове молитве и чудо се догодило… Иако су огромне ватре спалиле све око манастира, а манастир је у овом тренутку нетакнут.” Игуман манастира Светог Давида, архимандрит Гаврило, разговарао је у среду ујутру са Атинском новинском агенцијом, где је изјавио: “Гушили смо се у диму. Видели смо само дим који је долазио према нама. Од браће која стижу у манастир сазнавали смо вести о местима докле је ватра стигла. Молили смо се да Богородица и свети старац заштите манастир од пожара који уништава све. Ватра је спалила све око манастира. Ипак, наши светитељи су заштитили манастир од уништења. Милошћу Божијом, манастир је спашен, али ми је жао што морам да кажем да нисмо имали никакве помоћи. Није било координације, није било довољно ватрогасаца. Неки људи су хтели да манастир изгори, не знам шта да кажем. Изашао сам из манастира у последњи час са још два монаха и два ватрогасца који су се такође евакуисали, јер је ситуација постајала све опаснија. Ватра је неконтролисано горела а да је нико није зауставио. Говоримо о великој боровој шуми која је изгорела. Имали смо бескрајне телефонске позиве и ништа се није догодило.” Међутим, иако су људи напустили манастир, Бог је био ту да га заштити! Митрополит Халкиски г. Хризостомос је изјавио да је ситуација била ван контроле. Такође је напоменуо да су многе цркве и многе куће запаљене, док је за оне који су изгубили своје домове, митрополит нагласио да ће бити збринути у хостелу Светог Јована Руског у Прокопима, али и у шаторима ако је потребно. Три ватрогасца који су учествовали у гашењу пожара у манастиру превезени су са опекотинама у оближњи Дом здравља. У исто време, на многе путеве и пролазе, који су водили од језера до манастира, срушили су се изгорели стубови, каблови за напајање, изгорела стабла и нису дозвољавала возилима ватрогасне јединице да се крећу по том подручју. Почела су да дејствују и три ватрогасна авиона (канадера), заједно са хеликоптером, који су се налазили у том подручју. Међутим, сва вода коју су избацивали авиони испаравала је услед врелине пре него што би додирнула тло. Борбу са пламеном водио је и велики руски ватрогасни авион Бериев-200, који је избачен из “битке” када је оштетио мотор током лета док је помагао копненим снагама у гашењу пожара на Евији. Његови пилоти, како преноси ЕРТ, успели су да га безбедно спусте на аеродром Елефсина. Према саопштењу гувернера Централне Грчке Фаниса Спаноса, „ватрогасци, полиција, добровољци, шумарски службеници, окружни и општински службеници уложили су надљудске напоре током целе ноћи да обуздају пламен. Настављамо свим снагама, јер је пред нама дуг и тежак пут “. У међувремену, агонија за становнике Северне Евије се наставља други дан заредом, где катастрофални пожари несконтролисано бесне и настављају своје ширење. Координациони центар издао је наређење за евакуацију многих насеља, што је такође најавио заменик министра цивилне заштите, господин Никос Хардалиас, током свог брифинга. Ватрогасна возила су заробљена у разним местима, а канадери и хеликоптер настављају да испуштају тоне воде, али фронтова има много. Позиви за помоћ авионом или копном су стални. Наредба о евакуацији такође је издата за село Коуркоулои. Тамо је пламен, међутим, окружио село и заробио у њему и ватрогасце и становнике, који траже излаз како би могли да се евакуишу. Неједнака битка са пламеном наставља се и у многим деловима Грчке. Пожар прети и предграђу Атине. Главни фронтови који се не могу контролисати постоје и данас, 5. августа, како у Северној Евији, тако и у Древној Олимпији, где су ватрогасци током целе ноћи улагали надљудске напоре да спрече да се ватра приближи археолошком налазишту, док је тамошњи храм изгорео. Манастир Светог Давида у Евији је био и дом чувеног старца из 20. века Светог Јакова из Евије који је канонизован крајем 2017. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом десетогодишњице хиротоније Епископа крушевачког Господина др Давида (Перовића), Живе Речи организују специјалну емисију у којој учествују: Епископ стобијски г. Давид Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим Протојереј-ставрофор Драги Вешковац Протојереј Вукман Петровић Јереј Андрија Јелић Игуманија Фотина Марко Делић Јован Мацура Љиљана Давидовић Љиљана Пантелић Варја Нешић Хор "Свети Кнез Лазар" из Крушевца Модератор: Срђан Грубор Уредник: протојереј Иван Цветковић

оносимо вам текст г. Марка Делића који можете у pdf формату преузети на линку ОВДЕ

Божић се прославља код Срба породично уз богатију трпезу. То је део традиције, али није згорег да се подсетимо на његов црквено-богословски смисао. Какву животну поруку Божић носи за обичног човека? Животна порука Божића људима, и Србима, и сваком човеку, ма он и „обичан“ био, заснована је на стварном, историјском догађају: очовечењу Сина Божјег, Господа Исуса Христа. Бог постаје човек, да би сваки човек могао постати богом; помоћу божанске благодати, и под одређеним условима; само да би „с нама био Бог“ (Матеј 1, 23). Божић је празник мира, љубави, праштања и јединства. То су велике вредности. Живимо ли ми данас у духу Божића или мало заборављамо на те вредности? Ми смо и данас, у 21. веку историје Хришћанства позвани, баш као што смо и досад били позивани да живимо у духу Божића и његових великихвредности, како сте у питању истакли, или како уобичавамо говорити: да живимо у Христу, надахнућима Духа Светога и благовољењем Бога Оца. Што се заборава тих вредности тиче, ми болујемо и патимо од заборава Бога. Баш онолико колико је потребно кукољу да зарази собом наша пшенична поља и да нас доведе до ивице глади. Тако нас исто, заборав Бога уводи у област бесмисла где читаво наше биће и наш живот, изгубивши првобитно назначење бивају обезвређени, унижени и разрушени. Ко не сабира са Христом, расипа. „Шта има праведност с безакоњем? Или какво заједништо светлост с тамом?“ (2. Коринћанима 6, 14). Остајући у тајни празника Божића ми сазнајемо да смо храм Бога Живога, као што и Бог рече: „Пребиваћу у њима и ходићу међу њима; и бићу Бог њихов, а они народ мој.“ (2. Кор. 6, 16). Постоје симболи Божића попут чеснице, сламе, положајника. Шта они представљају, и знају ли људи њихов прави смисао? Људи много знају о свему, а желе и све да сазнају. Када се ради о Богу и о нама Хришћанима, ми желимо највише: вечно да живимо у Богу и са Богом; као и ради Бога. Зато ми Чесницом указујемо на Тело Христово, које је и Хлеб живота; даље, Црква је то Тело Христово, а ми њени живи удови или чланови. И опет у вези са Чесницом, она је символ и слика живога Хлеба а ми зрневље сабрано са свију страна света. И сада, све у домену Хлеба с наше стране бива узнесено, а с Божје стране бива нам узвраћено. Како? На Светој Литургији Хлеб ће постати живо Тело Христово којим ћемо се ми причестити. То Причешће опет, биће нам на опроштај грехова и на живот вечни. Коначно, Хлеб треба пророчки да нас повеже са местом рождества Христовога, Витлејемом јудејским, као Домом Хлеба, и градом Давидовим из којег ће „изићи Вођа који ће напасати народ мој Израиља.“ (Матеј 2, 1, 4-6). Слама нас пак подсећа на догађај Рождества Христовога у штали гостионице; на дете повијено где лежи у јаслама; на пастире у ономе крају који су боравили у пољу и чували стражу ноћу код стада својега (в. Лука 2, 4-12). Положајник или Полазник је неко (деца) ко полази да са гранчицом Бадњака врло рано уђе у нечији хришћански дом и честита Божић речима благосиљања и добрих, бирићетних жеља. Он дакле треба да личи на људе пастире који су рекли један другоме: „Хајдемо, дакле, до Витлејема, да видимо то што се догодило, што нам објави Господ. И похитавши, дођоше и нађоше Марију и Јосифа и дете где лежи у јаслама. А кад видеше, објавише све што им је казано за то дете. И сви који чуше дивише се томе што им казаше пастири.“ (Лука 2, 15-19). Учење нам говори да је Христос дошао као Спаситељ свих народа али да радост дарованог нам спасења заједно можемо доживети само кроз мођусобно праштање и измирење. Праштамо ли ми данас и да ли се на измирење заборавља понекад чак и у кругу породице а онда и на ширем нивоу? У човеку никада не умире нити нестаје дете. Оно је људско биће обдарено великом и непотрошивом снагом праштања и мирења. А да чудо праштања и мирења буде веће, обично се детету наноси бол, и неправда, а оно ето лако, чак кроз игру пројављује сву ову моћ праштања, ипак ретко видљиву код одраслих људи. Зато нам је речено, и зато се позивамо „да будемо као деца да бисмо ушли у Царство Небеско“, да „детињимо злоћом“, тј. да се постављамо наспрам зла као да га нема и као да нас оно никада није дотакло. Праштање и мирење (супарнику своме и са супарником својим, док смо још обојица на путу ка Царству) у тој мери су претежни и преовлађујући, да се лично Христос, једини савршени Праведник, и једина апсолутно обесправљена личност од стране нас људи, поставља између свију нас са захтевом да праштамо своме ближњему и да се миримо са њим, ако је потребно и седамдесет пута седам. Наравно, ако ближњи затражи то од нас. Али ако и не затражи, опет смо обавезни да опростимо и да се помиримо. Тако дакле од нас се очекује да непрестано праштамо и да се миримо са својим супарником, јер смо сви позвани да се непрестано молимо Оцу нашем Који је на Небесима, и да му говоримо у Оченашу: „И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“. Према томе, ако сами не опростимо ближњему, а то значи сваком човеку, тада ни Отац наш који је на Небесима неће опростити нама грехе наше. Други и трећи аспект ове теме, који се наравно, не исцрпљују овде, јесу аспекти праштања и мирења у породици, а и шире. Они нам само сведоче о дубини и страхоти проблема непраштања и немирења, као и о паклу који се овде неминовно зачиње и ствара. Сигурно је једно, да овде љубав страда, „љубав која иначе чини чуда“; да се она спутава, и да нам се тако затвара пут ка Богу Који је љубав. Коначно, човек и народи битијно јесу ентитети и чувари сопственог памћења; њихова феноменологија почива на сећању; оно је важно и важеће је ради опстанка, историјских чињеница, предања, културе живљења, уметности опстанка, и т.д. Коначно, један народ какав је наш Српски, народ Божји који је и формиран јеванђелски, видимо како све до данас прашта свима који су га задуживали у свему, дакле и крвљу и у крви. Упркос геноцидним и еугеничким експериментима вршеним над њим, он опет не злопамти, него иште мир са свима. Он притом задржава, и треба да задржи легитимно право на сећање као на метод сопственог опстанка и самосвести. Хвала Богу те Српски народ не злопамти, нити има шићарџијски однос према жртвама које су му разни други и другачији од њега људи и заједнице стварали и додавали, да не кажемо изналазили. Божић се доживљава као породични празник. Чини се да због темпа живљења да је и породица на неки начин у кризи. Шта бисте поручили младим људима који треба да постану родитељи, носиоци породице? Да буду трезвени и одважни. Да не померају отачке и материнске границе и не мењају оквире унутар којих су и сами настајали; да се најпре формирају као деца, а затим да неометано одрастају. Породицу да сачињавају отац, мајка и дете, односно деца! Нико да не следи пут Содомљана и Гоморана, већ свако да чини богоугодно дело, макар оно, људски гледано, било недовољно. Док хришћански гледано, Господ додаје своје благослове, силу и добра да би се допунили наши недостаци. Наш народ је то овако сагледао и описао: „Онај који је дао уста, даће и кашику“, или ложицу. Божићни поздрав „Мир Божји, Христос се роди! Заиста се роди!“ Да ли овакав поздрав упућује на мир који треба прво да сачувамо у себи, да бисмо могли да га остваримо са браћом, природом и окружењем? Како наш разговор одмиче, и како се ближи крају, ја се као Ваш саговорник, све више окриљујем. Ви ми дакле не постављате питања него теме, које затим заједно обрађујемо, и читаоцима Ваших новина желимо да представимо. Слажем се да нас Божићни поздрав „упућује на мир који треба прво да сачувамо у себи, да бисмо могли да га остваримо са браћом, природом и окружењем“. Мир је плод подвига који као врлину треба стећи, затим сачувати и преносити; а он је Христов, благодатни мир у којем заједничимо сви: браћа, природа, окружење; зашто не и наши гени, етос, ерос, логоси, суседи ...? Зато би моја молитвена и људска жеља и молба биле да не дижемо руку на себе и једни на друге, него да се здравимо и мирбожујемо! У свакој Божићној посланици СПЦ се посебно обраћа нашем народу на Косову и Метохији. То је наше најболније питање и наш Јерусалим. Шта нам као народу ваља чинити? Не могу да поставим себе у формат целог једног нарада какав је Српски! Далеко било, али могу да се осећам као члан његовог тела или корпуса, и да кажем да ми је част и да сам радостан што му припадам! Разуме се, не својом заслугом него по Божјем дару. Сигурно бих благодарио Богу и ради припадности неком другом народу, јер бих и тада уживао у дару постојања. Заправо, човек је свечовек и сви други народи су му блиски. Када о томе размишљају Хришћани, па још Православни, они тада знају и осећају да су чланови Христовог Тела. У контексту Православне Цркве, њени чланови су заиста једно у Христу, а народне нијансе и разлике не би требало да доводе у кризу нашу саборност. С друге, неочекиване стране, не би требало занемаривати и укидати националну разноврсност човечанства; нека живе и цветају народи у своме позвању, времену и статусу, и нека сви они на својим језицима славе и хвале чудесно и величанствено име Оца и Сина и Светога Духа. Сада сви ми гледамо ствари као у огледалу, а о васкрсењу и потом, гледаћемо их онаквима какве оне јесу и какве ће бити. Да се не удаљавам од теме, сви ми потомци славних и светих предака наших, угледајмо се на њих јер су достојни Бога и угледања! Са њима смо срасли и са њима ћемо опстати, па и Други Долазак Христов дочекати. Зашто не бисмо, побогу?! Што се Косова и Метохије тиче, на том стравичном мегдану треба издржати до краја, јер је ту много муке прошло, а мало остало! Зато не трговати њиме низашта на свету!!! Дао бих за право једном јунаку и хероју наших дана косовско-метохијскога етоса и калибра који је рекао: „Ако пристанемо да нам узму Косово, нестаћемо са лица земље“. Овај човек је у овом изричају свакако имао на уму и Метохију, јер су Косово и Метохија нераздвојни. За СПЦ је прошла година било изузетно тешка. Упокојио се Патријарх Иринеј, али и Митрополит Амфилохије и епископ ваљевски Милутин. Колико су се ти губици одразили на СПЦ? Гледајмо на њихов одлазак и „губитак за СПЦ“ у димензијама њиховог посвеживотног подвига изградње живог Христовог Тела, па ће нам бити лакше. Ако нам је стало до угледања на њих, угледајмо се тада на оно што је код њих било најбоље, па ће бити рашта. Шта бисте Ви поручили верницима али и свим људима за Божић? Ако сада не бисмо изустили реч да су сви они достојни љубави и поштовања, не знамо када би нам се дала друга прилика?! У ужем обиму заблагодарили бисмо свим личностима које су се жртвовале и које се жртвују за бројне и многобројне људе погођене и рањене вирусном пандемијом, у које спадамо и ми. У овом часу благодарења ипак имамо на уму целокупно медицинско особље: лекаре, сестре и послужитеље двају Поликлиничких центара, оног у Земуну и овог на Дедињу („КБЦ“ и „Драгиша Мишовић“). У ширем обиму благодарности опет, имамо на уму и Њихове Екселенције, људине које нису допустиле да стихије ове заразе или „тровања“ тријумфују над нама! Боравак на овим страшним местима био је прилика да и ми лично понесемо крст саборног страдања. Коначно, веома благодарим Вама госпођо Слађана и Вашем листу „Blic“ за прилику да овако разговарамо о овогодишњем Божићу. Мир Божји – Христос се роди! Епископ крушевачки Давид Божићни интервју Епископа крушевачког Господина Давида за дневне новине „Blic“ | Епархија крушевачка WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Божић се прославља код Срба породично уз богатију трпезу. То је део традиције, али није згорег да се подсетимо на његов црквено-богословски смисао. Какву животну поруку Божић...

Здравко Пено, Окусите и видите Тумачење Свете Литургије, Београд 2020. Професор др Здравко Пено припада генерацији неопатристичких православних теолога лаика и философа наше црквене епохе. Он је стваралац блиставог пера, писац студија и књига. А оне су одмах по настанку почеле да заузимају своје место у ризници црквене предањске речи Православне Цркве. Зато верујемо да ће оне и трајно остати у њој као њене драгоцености. Једнако, његови радови покривају све сржне области православнога богословља, док се његовом најновијом књигом сада покрива и литургичка област. Њоме је аутор достигао врхунац у свом досадашњем опусу. Својом харизмом тумача он се спонтано надовезао и на богословско-литургијско наслеђе самог Николаја Кавасиле. На описани начин, Божјим даром и сопственим трудом овај теолог целе наше Православне Цркве искорачио је и стао у ред најзрелијих ревнитеља и најхрабријих бранилаца Светог Предања у својој генерацији, па и шире. За чистоту Православља и крстоноснога правоживља професор Здравко Пено ревнује и својом умно-срдачном поезијом. Наравно да смо ми свесни чињенице да ова реч благодарности нашем професору Здравку Пену, бар са наше стране, долази касно. Ипак, сматрамо да је боље учинити то икада, него никада. У нашој малој теолошкој средини владале су различите школе и табуи везани за повлашћене и извикане појединце и њихове теолошке дискурсе. Појединци су наиме градили, па и даље граде слику о својој неприкосновености и недодирљивости на пољу православног богословља. Они се међутим, не обазиру рецимо на своје кардиналне испаде и душегубна застрањења. Њихова непажња, амбиција и невиђена тврдоглавост, све то учвршћивано инатом, довели су их дотле да они данас верују да монополишу теологијом. А истина је та да они њоме увелико, и кабадахијски манипулишу. Давнашња, као и најновија појава и притом представљања професора Здравка Пена као учитеља црквеног литургичког богословља јесте поновно сведочанство да Господ Дух Свети не оставља наше богословље на милост и немилост недоученима и преученима, који се у међувремену измећу у насилнике, отимаче и кривотворитеље речи Божје и њеног етоса, као и њеног логоса и ероса. Њихова теолошка сума данас пак – сведена је на обичну шарену лажу! Отуда наше благодарење Богу Духу Светом; благодарење на појави христоносног богослова Здравка, ревнитеља и философа у Српској Православној Цркви. Епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка

Света Митрополија Пољанска и Килкиса из Јеладске Цркве издала је нову књигу. Ова Митрополија је објавила књигу Епископа стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида, са насловом „Уметност и Откровење“ (која је магистарски рад аутора). Следи уводна орука Високопреосвећеног Митрополита Пољанског и Кликиса г. Емануила о књизи о којој је реч: Књига „Уметност и Откровење“ Преосвећеног Епископа стобијског г. Давида аутономне Охридске Архиепископије Српске Патријаршије (један Архијереј са уверењем Ромеја, нешто што се јасно показује од његовог благочестивог пребивања у Православном Отачком Предању), читаоцима представља одређења сагледавања по питању уметности и православне догме у периоду од краја Другог светског рата до наших дана. Желимо да овај рад читаоцу представља подстрек да испроблематизује и да разуме, између осталог, димензију постојања као наставак стварања, будући да је човек позван да буде сасаздатељ (συνδημιουργός) света, те да се у продужетку више заинтересује за текућу тему поновног сједињења и проницања теологије са уметношћу у савременој православној мисли. Са горућим молитвама, Митрополит Пољански и Килкиса Емануил Извор: Православна Охридска Архиепископија

Беседу можете послушати на линку ОВДЕ

У суботу, 15. фебруара 2020. године, на дан када Света Црква прославља празник Сретења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид служио је свету Литургију у Саборној цркви светог Ђорђа у Крушевцу, а уз саслужење свештенства ове свете цркве и молитвено учешће верног народа града Крушевца. Послушајте беседу ОВДЕ

Ове године на празник Св. Јована Златоустог, у манастир Ватопед је дошао Митрополит Халкиде Хрисостом. Том приликом, Митрополит је донео Ватопеду на дар руку Преподобног Давида Евијског. Извор: Светогорске стазе

Истраживачи са Јеврејског јерусалимског универзитета, Израелског института за старине и једног универзитета у Сиднеју верују да су пронашли библијски град Сиклаг, филистејски град у који је млади Давид утекао бежећи од цара Саула. Првобитно филистејско насеље Сиклаг потиче из 12. века пре Христа. Откопавања су почела 2015. г. на локацији Хирбет ал-Раи између Киријат Гата и Лахиса, а радовима је руководио професор Јосиф Гарфинкел, директор Археолошког универзитета при Јеврејском универзитету. Откопано је око 1.000 квадратних метара, а пронађене су велике камене грађевине, међу којима и артефакти карактеристични за филистејску културу. Камени судови и метални судови пронађени на тој локацији подсећају на друге артефакте из овога периода, 12-11. века пре Христа, који су пронађени при претходним археолошким ископавањима у Азоту, Аскалону, Акрону и Гату – све древни филистејски градови. Према мишљењу стручњака, у свим овим локацијама не може се установити да су Филистејци били трајно насељени. Назив Сиклаг није локално семитски назив, него је филистејски, што би доказивало да Филистејци нису били стално насељени у тој области, него да су мигрирали у Израиљ из Европе. Сиклаг се помиње неколико пута у Библији, највише у књигама Самуиловим које наводе да је млади Давид (потоњи израиљски цар) бежећи од цара Саула, добио право уточишта од филистејског цара Ахиса из Гата. Давид је учинио Сиклаг вазалном државом, с тим да је остао под влашћу Ахиса, а користио га је као базу одакле је нападао Гесурце, Гизите и Амаличане. Према Самуиловој књизи, град су разорили Амаличани, а становништво је заробљено. После смрти цара Саула у бици с Филистејцима, Давид је напустио Сиклаг и отишао у Хеврон да буде помазан за израиљског цара. Извор: Српска Православна Црква

На други дан своје крсне славе - Никољдан, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид, у четвртак 20. децембра 2018. године, дочекао је драгог госта и брата у Христу Епископа далматинског Господина Никодима. Испред Саборног храма, Владику Никодима дочекали су свештеници града Крушевца, теолози и богословци, као и присутни Крушевљани. Одслужена је Доксологија и пригодним речима Епископ крушевачки Господин Давид поздравио је драгог госта пожелевши му топлу добродошлицу у Богом спасавану Епархију крушевачку и град Крушевац. Епископ Никодим је заблагодарио на свечаном дочеку и братској добродошлици и честитао је крсну славу свом домаћину Епископу Давиду. Извор: Епархија крушевачка

http://www.eparhijakrusevacka.com/wp-content/uploads/2018/10/Pastirski-lik-i-delo-patrijarha-Pavla-vladika-David_Segment_0_001-1.mp3 Извор: Епархија крушевачка

Диван празнични дан је започео светом Литургијом којом је началствовао наш Владика Давид, а уз саслужење секретара протојереја-ставрофора Драга Вешковца, свих Архијерејских намесникâ и великог броја свештенства. По благослову Владике, по прочитаном Јеванђељу се присутнима пригодном и лепом беседом на јеванђелску тему обратио Архијерејски намесник ћићевачки протојереј Владица Столић. Велики број Каменараца је приступило Светој Тајни Причешћа, а на крају службе се свима присутнима обратио и Владика, лепим и бираним речима. По служби је одржан пригодан уметнички програм уз народне игре, а потом је вредни свештеник Мирољуб Симеуновић са својим парохијанима припремио богату трпезу за све присутне на овом великом и радосном догађају за нашу Епархију. У току трпезе, Владику Давиду је у име свег свештенства, монаштва и верног народа Епархије крушевачке поздравио је прота Драги Вешковац, евоцирајући успомене на прве дане у Епархији крушевачкој, на хиротонију Епископа Давида, те је у име свих замолио нашег Преосвештеног Владику да се моли за све нас и да нам долгоденствује на многе и благе године. Владика се захвалио на лепим речим и жељама, а потом је, сећајући се свог духовног оца и учитеља блаженопочившег Патријарха српског Павла, прочитао је неколике мисли о светом патријарху, његовим поукама свештенству и верним хришћанима док су сви присутни са великом пажњом слушали. ДОЛГОДЕНСТВУЈ НАМ ПРЕОСВЕШТЕНИ ВЛАДИКО, НА МНОГАЈА И БЛАГАЈА ЉЕТА. ДОСТОЈАН! Извор: Епархија крушевачка

Сусрет је организован од стране Министарства спољних послова Републике Србије, односно амбасадора др Љиљане Никшић. Поред потомака др Давида Албале: проф. Роуз Стивенсон и проф. др Џона Стивенсона, сусрету су присуствовали и др Ивана Лучић, потомак војводе Степе Степановића, др Љиљана Никшић из Министарства спољних послова, шеф Кабинета Његове Светости ђакон др Александар Прашчевић и др Зоран Недељковић, управник Библиотеке Српске Патријаршије. Током пријема, поменуте су заслуге др Давида Албале који је учествовао у Балканским ратовима и у Првом Светском рату у којима је био лекар Српске војске, а и сам рањаван током борби. Такође, истакнут је његов дипломатски рад и допринос на том пољу, посебно у периоду пред Други светски рат, када је заједно са намесником Павлом покушао да оружано ојача војску Краљевине Југославије. Извор: Српска Православна Црква

Тим поводом светом Архијерејском Литургијом у манастиру „Успење Пресвете Богородице“, у близини Скопља, началствовао је Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, уз саслужење Њихових Преосвештенстава, Епископа брегалничког и Местобљуститеља битолског г. Марка и Епископа стобијског и Местобљуститеља струмичког г. Давида, као и више свештенослужитеља. Након прочитаног јеванђелског зачала, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, надахнутом беседом обратио се сабраном народу, уједно честитајући 10- то годишњицу хиротоније Епископу стобијском г. Давиду. На крају Литургије, Архиепископ охридски г.г. Јован даровао је Епископу стобијском г. Давиду енколпио, а пригодно обраћање поводом годишњице изрекао је и Епископ стобијски г. Давид, благодарећи Архиепископу и свима присутнима, који су дошли да му честитају јубилеј. У продужетку је била припремљена трпеза за све присутне, а даљи програм је био испуњен извођењем изворних песама на кавалима.