Претражи Живе Речи Утехе

Аустралијанци пореклом из држава које су имале суров терор државног апарата, сећају се да je породицa, а нарочито родитељски ауторитет као њена основна особина, сматранa опструктивним у реализацији утопијских идеја оваквих система. Између осталих, наводимо пример Совјетскoг Савезa под Стаљином, разних комунистичких режима Источнe Европe, и Кинe под Маом. Да ли је могуће да је Аустралија кренула истим тим путем? Јавни иступи владиних званичника, дела државног апарата и новинара, у протекле две године, изазвају забринутост код многих Аустралијанаца, као и недавно појављивање у јавности чланка једног лекарa и професора из Мелбурна. У чланку, од 28. јануара 2022, на сајту https://www.news.com.au педијатар и професор универзитета у Мелбурну, Џон Маси, охрабрује лекаре да вакцинишу децу старију од 12 година и то без дозволе њихових родитеља. Чланак такође цитира изводе из његових прилога за Medical Journal of Australia (MJA). Чланак можете пронаћи на страници: https://www.news.com.au/lifestyle/parenting/kids/paediatrician-says-children-as-young-as-12-should-be-vaccinated-against-their-parents-wishes/news-story/e35e8635614025c522cc3625a798bd98#share-tools О вакцинацији без пристанка родитеља професор Маси каже: „Родитељи су они који и законски и природно доносе одлуке у име своје деце, али то не значи да имају апсолутну власт или апсолутни суверенитет над својом децом… Деца ово не треба да скривају од родитеља, осим ако не морају, већ треба да отворено кажу својим родитељима да су примили вакцину." Подмукли ток мисли професора Масија овде не стаје, него се наставља: „Дакле, пошто деца постану старији малолетници, она треба да се мање ослањају на родитељски утицај, а ако родитељи одбијају нешто за шта доктор и дете мисле да је добро за дете, онда тежина родитељског става има много мањи значај.” У чланку се даље цитира професор Маси и његови коаутори на следећи начин: „Кажу да ‘не постоји доња граница година за старијег малолетника’, а све на основу такозване Гиликовe способности (настале на основу једног случаја у Великој Британији), којa даје право малолетнику да добије контрацепцију, што опет процењује сам лекар клиничар од случаја до случаја.“ За случај да лекари клиничари имају дилему „да ли би вакцинисање деце без одобрења родитеља могло имати законске последице“, професор Маси их уверава да нема разлога за бригу, па каже: „Савезна влада је већ заштитила лекаре спроводећи процес 'обештећења без кривице' код вакцинације против КОВИД-19, унапред их ослобађајући од одговорности. Ово се односи на вакцине које се дају у било ком узрасту, укључујући и малолетнике од 12-17 година. Према томе, ‘захтеви осигуравајућим друштвима за немар’ у случају нежељеног догађаја као последице вакцинaције не би требало да буду разлог за одвраћање лекара од вакцинације детета.“ Говорећи за МЈА, професор Маси каже: „препоручујем и деци од пет година да приме вакцину“ иако још увек нема података о нежељеним ефектима. Из чланка није јасно да ли професор, по горе наведеном принципу, мисли да би предшколска деца требало да заобиђу „родитељски ауторитет“ и да се вакцинишу уколико сматрају да је то потребно. Колико год да је мишљење професора Масија узнемирујуће, коментари читалаца били су уверљивији у оповргавању и одбацивању оваквог стручног става. Наравно, родитељи су инсистирали на свом учешћу у одговорности изборa малолетнe децe када се тиче њиховог здравља и лечења. Међутим, Аустралијанци не би смели остати равнодушни према „стручним саветима“ попут ових професора Масија, јер овакве „стручне савете“ политичари претварају у јавну политику коју изабрани званичници сурово спроводе у дело. Родитељи су природно и разумљиво забринути због могућих последица вакцинације против КОВИД-19 по здравље деце. Да не говоримо о стрепњи коју код њих ствара злокобнa претњa могуће обавезне вакцинације малолетника против КОВИД-19. Иако нас политичари и медији уверавају у супротно, знамо да још увек није извршена научна процена ефикасности и дугорочне безбедности тренутно доступних вакцина против КОВИД-19 по здравље људи. Избегавање јавне расправе и утишавање супротног става по питању вакцина против КОВИД-19 узрокује забринутост за нашу либералну демократију – демократију засновану на јудео-хришћанским слободама и принципима. Док овај талас Омикрон варијанте достиже свој “peak”, и док нема назнака неке нове варијанте, време je да застанемо, ставимо прст на чело и размислимо о свему. Поверени нам верни народ постајe све неповерљивији према властима и према струци. CDC нам каже да mRNA вакцине не нуде готово никакву заштиту од Омикрона, па се питамо чему онда, сурови и бескрупулозни напади и притисци да се вакцинишемо, ревакцинишемо и 'бустерујемо'!? Родитељи, нико на овом свету не воли вашу децу и не брине о њима одговорније и боље од вас. Чак ни најдобронамернији социјални радник, лекар, духовник, учитељ, угледни професор или било ко други, се не може старати о вашем детету боље од вас. Ваша деца су дар од Бога и ваша cу одговорност и, иако се понекад морате консултовати и тражити помоћ од стручњака, лекара, знајте да имате право да инсистирате и останете доследни родитељским правима. Као хришћани, будите сигурни да је бити родитељ светo звање. Не плашите се, али будите на опрезу. Будите храбри јер морате да се бринете о својoj деци и да их успешно проведете кроз ова тешка времена. И најважније је: имајте вере! Верe у Христа, који je Пут, Истина и Живот! Молитвама нашег Заштитника Светог Саве Господе Исусе Христе помилуј нас! Епископ аустралијско-новозеландски + Силуан Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Његово Преовештенсто епископ аустралијско - новозеландски, Српске Православне Цркве, Господин Силуан, одржао је предавање на енглеском језику на тему: „Путем Крста до Царства Небеског“, путем видео платформе Зум. Услед рестриктивних мера које су већ дуже времена на снази у вези са корона вирусом, Православна српска омладинска заједница државе Викторије с благословом Његовог Преосвештенства Епископа Силуана ће организовати серију предавања - ,,духовних вечери“ у виду видео предавања како би млади имали прилику да добију потребну духовну утеху и укрепљење у овим тешким тренуцима, када је, због отежаног одласка на Богослужења у свете храмове, појачана потреба за духовним окрепљењем. Епископ Силуан се први одазвао нашем позиву да одржи прво у низу духовних предавања Православној омладини и упути им речи утехе и охрабрења. Зато је и Предавање Преосвећеног Владике било приказ живота хришћанског у следовању Господа Христа, чврстог држања Њега и онда када наиђу невоље и искушења. Позивајући се на примере дате у животима Светих угодника Божјих, Владика је указао на то да управо њихова сведочанства тескобних путева спасења могу да нам послуже као велика утеха у овим данима када се у нашем хришћанском животу понавља живот Христов и Његових светих. Након излагања Његовог Преосвештенства, уследео је други део духовне вечери у коме су сви учесници имали прилику да Епископу поставе питање. Питања су се односила како на тему предавања тако и на општа питања вере, традиције српског народа, али исто тако и недоумица које са собом носе разне животние ситуације са којима су се присутни суочавали. Ово духовно видео вече, због велике заинтересованости, потрајало је више од два и по сата. Расположење омладине да активно учествује у дискусији показало је да су заинтересовани да се оваква и слична предавања наставе. Православна омладина Викторије захваљује Његовом Преосвештенству Господину Силуану на издвојеном времену и показаном стрпљењу да одговори на свако постављено питање. Гледаћемо да ово предавање, по благослову Епископа, буде прво од многих, која ће нам помоћи да кроз ове тешке дане прођемо без заостајања на духовном плану. Надамо се да ће оваква предавања трајати до дана када се буду отвориле могућности да духовну утеху потражимо у нашим храмовима и просторијама Црквених општина. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Новоизабрани патријарх српски Порфирије упутио је очинске благослове и поздраве свој верној деци Аустралије и Новог Зеланда, истакавши посебно да као народ Светога Саве треба да светлимо својим животом и делима у друштву у коме се налазимо, да истрајавамо на путу Христовом, да у Њему нађемо свој ослонац, снагу и утеху. Обилазећи места одакле је већина Срба у мојој епархији, тешко је било гледати запустеле и порушене куће, села и градове који су некада врвели од живота пре страшног погрома нашег народа са њихових вековних огњишта. Ово у ексклузивном интервјуу за “Вести” истиче епископ Митрополије аустралијско-новозеландске Силуан (Мракић). Владика Силуан се после вишемесечне посете отаџбини недавно вратио у Аустралију, а за наше читаоце открива детаље тог пута, али и које све нове активности чекају једну од најхомогенијих српских заједница. Опустела села *Недавно сте се вратили у Аустралију. Боравак у отаџбини сте искористили да обиђете више епархија. Који су то догађаји и сусрети које бисте посебно издвојили? – Боравак у отаџбини за нас који долазимо са дистанци од више десетина хиљада километара јесте, пре свега, велика радост, а и прилика да обновимо наше духовне снаге, да се напојимо са извора воде живе, који вековима тече и води наш народ српски у свесмисао и живот. Након две одбијенице, најпре у фебруару ради одласка на изборни Сабор, а затим и у мају за редовни пролећни, једва сам добио дозволу за излазак из Аустралије уз одређене услове, од којих је један био да дуже останем ван ње, па сам искористио прилику да обиђем многе епархије наше Цркве и крајеве где наш народ вековима живи. Поред благодатне и окрепљујуће посете Светој Гори – манастиру свете нам српске царске лавре Хиландар, сусрета са драгим нам игуманом Методијем и братијом манастира, имао сам прилику да посетим многе друге епархије наше Свете Цркве у којима сам дочекан отвореног срца и испружених руку браће архијереја, којима сам неизмерно захвалан. *Доста Срба из Аустралије је родом из Крајине. Да ли сте имали прилику да обиђете сва та места која су сада пуста? – Тако је. Било ми је важно да због великог броја мојих епархиота посетим наше епархије у Хрватској. Имао сам жељу и раније, а посебно откако сам постао владика верном народу Петог континента, да посетим просторе Српске Крајине, из које је протеран велики број мојих епархиота. Међутим, због кратког времена и епархијских обавеза, никако нисам успевао да то раније учиним. Посета светињама Епархије горњокарловачке, као што су манастир Пресвете Богородице на Кордуну, Саборни храм у Карловцу, храм Светог Георгија у Ријеци и манастир Гомирје, оставила је велики утисак на мене, а тако исто и долазак у Епархију далматинску. Ту бих посебно издвојио манастире Крку и Крупу, две велике светиње на овим просторима које сам још одавно желео посетити. Поред прелепог пејзажа, тешко је било гледати запустеле и порушене куће, села и градове који су некада врвели од живота пре страшног погрома нашег народа са њихових вековних огњишта. Честитке патријарху *Због пандемије Цовид-19 нисте били у прилици да присуствујете избору новог поглавара СПЦ. Да ли сте сада имали прилике да разговарате са патријархом Порфиријем и коју је поруку упутио верујућем народу у Аустралији и Новом Зеланду? – Током боравка у Србији имао сам пре свега благослов и прилику да лично честитам у име свога свештенства, монаштва и верног народа Његовој светости на избору за предстојатеља наше Свете Српске православне цркве. Такође сам имао благослов да више пута саслужујем Његовој светости, као и благослов да у неколико наврата са њим разговарам о животу и раду наше Цркве на Петом континенту. Свјатјејши се посебно обрадовао отварању прве српске школе у Аустралији – Колеџу “Свети Сава”, изразивши жељу да свестрано подржи ову установу и својим покровитељством. Патријарх је такође упутио своје очинске благослове и поздраве свој верној деци Аустралије и Новог Зеланда, истакавши посебно да као народ Светога Саве треба да светлимо својим животом и делима у друштву у коме се налазимо, да истрајавамо на путу Христовом, да у Њему нађемо свој ослонац, снагу и утеху. Његова светост је такође изразио жељу да посети најудаљенији олтар наше Цркве и своју светосавску децу чим се стекну услови за исто. *Када би могла да се очекује његова посета Аустралији и Новом Зеланду? – Надамо се чим се стекну услови, а то значи, када се нормализује међународни саобраћај, укину рестрикције које ограничавају број окупљања и друго. Можда крајем идуће 2022. или 2023. године. Све зависи од распореда Свјатјејшег, као и прилика и мера које буду на снази. Повратак у домовину *Корона је дефинитивно променила свет, а колико је променила Србе? – Сматрам да, уколико желимо да будемо реални, нема човека или нације коју није погодила ова пандемија, па чак и оне земље које ова болест није дотакла. Мислим, пре свега, на атмосферу коју је креирала ова криза. Ово је исувише велика и веома комплексна тема за оквире једног интервјуа, али бих свакако рекао да је криза Цовид-19 оставила свој траг не само на телу, него и на души нашег народа. Поред чињенице што умемо као народ да се брзо адаптирамо у невољи, што стоички кризе подносимо, свакако нисмо остали нетакнути. Навешћу само један пример колико је утицала ова криза на наш српски народ у Аустралији, а он се садржи у великом броју, на десетине породица, наших верника који напуштају Аустралију и одлазе у Србију. Повратна миграција према отаџбини је сигурно за многе позитивна вест, али и јасан сигнал колико нас тренутна криза погађа. Ми нисмо народ који се лако може ставити у окове, а рестриктивне мере које су на снази у Сиднеју и поготово Мелбурну већ задњих годину и по дана су многе Аустралијанце приморале да се селе у унутрашњост, дакле, у рурална места – на фарме у својој потрази за слободом, а наш народ ка старом крају, где сматра да ће му у сваком случају бити боље, или да ће барем лакше подносити невоље. *Многе је зачудила ваша изјава да је ова пандемија заправо велики благослов? – Постоји у хришћанском животу много парадокса, тако и парадокс да нам невоље могу бити благослов. Свети апостол Павле, када говори о парадоксу Крста, каже да је он за Јевреје сабластан а за логику Јелинску лудост (1Кор. 1, 23), а опет, сила Божја нама (хришћанима) који се спасавамо! (1 Кор. 1, 18). Дакле, Голгота – крсно страдање, тешка, и за ондашњи свет најсрамнија смрт, отворила је пут победи, слави и спасењу – која се задобија у Васкрсењу. Тако у хришћанском животу страдања и кризе постају, када се према њима јеванђељски одредимо – благослов, јер нас покрећу ка дубљем размишљању о смислу живота, преиспитивању себе, вредности иза којих стојимо, које нас враћају Богу и себи. Тако и сама корона, поред свих изазова и страдања која носи са собом, у исто време нам се пружа као прилика за обнову нашег духовног живота, живота у Христу. Косовски завет *Питање судбина Косова уједињује и Српску цркву, али и народ. Чини се да то ипак није довољно? – Косово јесте наше грдно судилиште… Али, у исто време и наш пут повратка исконском себи. Косово је много више и дубље питање него што је географија, територија… оно је план и програм српског народа. Упознавањем са Косовом, са његовим заветом, ће бити пресудно за нас као народ, ма где живели, а с тим у вези и са његовим очувањем. Повратак вери *Патријарх српски Порфирије сваку своју беседу започиње позивом на јединство. Зашто је оно битно? – Јединство нашег народа се једино може остварити и очувати повратком вери, а то значи повратку изворном начелу јединства – Богу, његовој благодати која чини многе једним. Треба да престанемо да се “партијски” посматрамо и делимо. Потребно је, као што је недавно Свјатјеши патријарх српски, говорећи о нашем дубинском идентитету, рекао да се сетимо да нам је “име Хришћанин, а презиме Православни”! Када почнемо једне друге доживљавати као најрођенију браћу и сестре, као децу једног истог духовног родоначелника Светога Саве, онда ће бити много боље. Омладину треба васпитавати да воле своје јуначке претке, витезове и војводе, своју историју, али управо кроз ову призму своје православне вере и њених вредности. То је кључ и решење за многе наше грешке и спотицања. “Тешко против бодила праћати се” *Завршили сте Цетињску богословију. Како гледате на актуелну ситуацију у Црној Гори, посебно када је реч о односу према СПЦ? – Сматрам да и поред вишедеценијских напора од стране режимских структура у Црној Гори да вештачким путем поларизују народ, Бог је опет и опет показао да је “тешко против бодила праћати се” (Дела Ап. 9, 5). Дакле, борба против Српске православне цркве у Црној Гори се показала као борба против народне душе, против бића његовог. То се јасно пројавило у најчудеснијем догађају у последњем времену у православљу, а то су литије или духовни устанак народа који је предводио блаженопочивши митрополит Амфилохије са браћом архијерејима и својим свештенством и монаштвом. Вековна духовна сетва, поготово задњих неколико деценија под патронатом митрополита Амфилохија је уродила великим плодом. Зна се где је и ко је Црква у Црној Гори. Ако политика не жели да препозна, препознаје народ. Мислим да ће нови митрополит, Његово високопреосвештенство Јоаникије, успети да настави и својим радом допринесе унапређењу духовних тековина рада свога великог претходника. Кроз духовно буђење долази до дубље самосвести о томе ко смо и шта смо, шта је највредније и зашто се вреди жртвовати. *Како памтите тај период живота у Богословији? Предавали су вам многи данашњи архијереји, а све под будним оком митрополита Амфилохија. Можете ли са нашим читаоцима да поделите неку лепу причу везану за њега или тај део школовања? – Бити на Цетињу деведесетих година није било лако. Богословија након дужег времена је поново васпостављена, а рат се тек завршио. Међутим, у исто време, наше генерације богослова су имале велики благослов самих светиња, као и професорског кадра који је у то време предавао на Цетињу. Памтим из тога времена храброст и исповедништво митрополита Амфилохија, као и садашњег митрополита Јоаникија, посебно у времену одржавања литија на Цетињу поводом празника Светог Петра Цетињског. Тада није било лако проћи дискретно градом као богослов, а камоли свечаном литијом. Током литије, нарочито централним корзоом где су били распоређени ресторани и кафићи, наилазили би на разне провокације, вређања, пуштања гласне музике и друге непријатности. Митрополит Амфилохије би крстом благосиљао хулитеље, а громким гласом позивао нас богослове да певамо славословни псалам “Славите Господа, јер је добар; јер је довека милост његова” (Пс 135, 1). Чини ми се да смо тада били спремни да живот положимо за Христа, пре свега због храбрости и примера који смо пред собом видели у личности Митрополита Амфилохија. Расадник светосаваца *У марту ове године је свечано постављен крст на куполи Колеџа “Светог Саве”. Колико је ова школа битна за српску заједницу у Аустралији? – Колеџ “Свети Сава” је много више од приватне дневне школе Српске цркве на Петом континенту. Колеџ “Светога Саве” је замишљен као ново поглавље у раду и животу наше заједнице на овим просторима. Битан је пре свега што у средишту своме има као жилу куцавицу свети храм, што школски дан започиње молитвом, мирисом тамјана, целивањем иконе и благословом свештеника. Колеџ је затим важан и битан зато што деца која га похађају неће бити изложена разним изопаченим учењима која су, нажалост, продрла у учионице многих школа, и авај, што је најтрагичније, у многа чиста и неискварена срца деце. Битан је што ће се деца упоредо са академским знањем васпитавати и узрастати у светотајинском и световрлинском животу, што ће ходити путем који води у живот. Битна је ова школа јер ће постати расадник светосаваца, будућих интелектуалаца који ће имати православље као своју врховну вредност. Битна је и због великог доприноса у очувању нашег језика и културе. Исто тако је битна ова школа јер је отворена за све који желе да се васпитавају на православним начелима. Битан је колеџ и из тога разлога што ће бити наш највећи допринос ширем аустралијском друштву. У плану је проширење школе, односно, изградња средње школе. Постоје одређени изазови, али верујемо да ћемо успети да ово остваримо уз Божју помоћ и подршку народа. Рођен у дијаспори *Један сте од ретких владика рођених у дијаспори. Да ли је та чињеница предност или мана када је реч о раду у епархијама које су далеко од отаџбине? – Духовна њива наше дијаспоре је у много чему другачија од оне у матици по својој структури и садржају. Она се непрестано мења, а често може да буде трусна, те изискује додатног стрпљења и такта у приступу решавања проблема и изазова са којима се често суочавамо као архијереји. Сигуран сам да познавање менталитета, политичких прилика, историјског контекста кретања нашег народа на одређеном подручју (поготову дијаспоре), познавање свештенства, као и језика (у случају Аустралије српског и енглеског), јесте велика предност за службу архијереја. Међутим, треба имати на уму да је наше кретање на земљи увек крсто-васкрсног карактера, те увек можемо очекивати потешкоће, али их христовским путем треба решавати. Не губимо веру и наду *Који су изазови са којима се суочавате и на шта вам се верници највише жале? – Тренутно смо сви под истим притиском искушења везаним за кризу короне. Многи су смућени, оптерећени и забринути због оног што се дешава, самом атмосфером која влада. Важно је да не дозволимо да нас она подели и отуђи једне од других. Треба да разумемо, а и да носимо по светом апостолу Павлу слабости једни других (Гал. 6, 2). Оно што је најважније јесте да се обраћамо Богу покајничким вапајем а да никада не губимо веру и наду. Верујемо да ће Бог дати да и ова невоља прође у своје време. Разни су изазови и са децом, са породицом, али морамо се борити, не тражити само људска решења, већ да се пружамо у молитви Богу Који је кадар све наше немоћи и бриге преузети на Себе, а нас саме растеретити и обновити (Мт. 11, 29). Духовно чедо владике Милутина *Духовно сте чедо владике Милутина који је преминуо од последица ковида? – Важан догађај, уједно и потресан за мене, био је одлазак на гроб драгог ми духовног оца владике Милутина. Прошло је више од годину дана од како се упокојио, а да нисам имао могућности да се некако опростим са њим, да му будем на опелу, на гробу. Нема довољно простора у овом интервјуу да сместим све утиске у вези са овим догађајем, као и за оне о посети ваљевском крају. О томе можда неком другом приликом… Порука са Сабора *Присуствовали сте пролећном заседању Сабора СПЦ. Које су оне кључне поруке које сте пренели верницима у вашој епархији? – Присуство архијереја на Светом архијерејском Сабору помесне му Цркве није само ствар канонског поретка, већ пре свега благодатно-педесетнички догађај и искуство. Када се епископи сабирају на Сабору, они то не чине као индивидуе, већ као они који собом представљају – оприсутњују своју локалну Цркву (епархију), дакле, своје свештенство и верни народ. У склопу дискусије о разним темама које су од општег значаја за живот наше помесне Цркве, архијереји подносе и извештаје о локалним приликама, раду и мисији Цркве на подручју повереним их епархија. Поред саопштења са заседања Светога архирејског Сабора Српске православне цркве, који је свима доступан преко црквених гласила, а који углавном излаже све оне главне одлуке и поруке које се тичу живота и рада наше помесне Цркве, порука коју сам пренео своме свештенству и верном народу, намерно кажем порука, јер сматрам да она заправо сабира у себи све поруке понаособ, гласи: као народ Светога Саве у времену великих изазова и тектонских друштвених промена дужни смо да се чврсто и непоколебљиво држимо Богочовека Христа, а то значи наше Свете православне вере. На тај начин ћемо очувати и све оно што нас као народ краси и оплемењује, а исто тако ћемо имати снаге и мудрости да одолимо свим искушењима са којима се суочавамо. Пројекат свих нас *С поносом наводите да је Колеџ “Светог Саве” успех целе српске заједнице? Колико је тешко очувати то јединство, посебно када је реч о младима? – Када сам говорио о успеху целе заједнице по питању колеџа, жеља ми је била да акцентујем да пројекат колеџа не сме да се локализује, да се подреди једном граду или држави. То је пројекат свих нас Срба на овом континенту. С тим у вези, отварање ове школе, њен напредак и очување јесте успех свих нас, радост свих нас, понос свих нас, а у исто време и обавеза и дужност да се сви укључимо и помогнемо овом пројекту не само да заживи, већ и да се одржи. Ретке су етничке заједнице у аустралијском мултикултуралном друштву које имају своју сопствену школу, актредитовану и признату унутар система образовања ове земље. *Да ли су у плану још неки пројекти којима би се унапредио живот српске заједнице у Аустралији и Новом Зеланду? – Сматрам да је упоредо са изградњом прве српске школе (ако Бог да и школа у другим градовима Аустралије), као и обновом наших манастира, дошло време да наша Црква има своју Епископију, институцију која би била симбол јединства наше Цркве и народа на овом континенту. Она би требала да се подигне на имању наше Митрополије недалеко од Колеџа Светога Саве. То би био додатни сигнал и друштву у коме живимо да смо зрела и организована заједница. Она треба да буде огледало наше заједнице. Скромна, али функционална, са свим пратећим садржајем за рад Митрополије и њених централних тела. Дом у коме би епископ као домаћин могао да дочекује своје свештенство, монаштво и верни народ, као и гостујуће великодостојнике и званице. Извор: Vesti-online.com

Тема о трпљењу је увек актуелна, увек се мало тргнемо и потсетимо шта нам је чинити. Кад кажемо трпљење, увек је осећај нечега што нам није најпријатније, у овом свету хтели ми или не, мало смо навикли да нам све буде пријатно и да кажемо ово ми прија, ово не. Где год живимо да ли у манастиру или у породицама нешто морамо, а нешто треба да трпимо. Свугде, на сваком месту се очекује, или захтева трпљење. Али, морамо рећи најбитније ми нисмо од Бога створени да трпимо, то не говорим ја већ Свети оци. Први људи Адам и Ева нису створени да трпе, нити Бог нама жели да трпимо. Ово мало звучи дрско, али је истинито. Адам и Ева су створени у Рају, Бог по Светим оцима, када ствара ствара из свог савршенства и савршеним својим погледом без икаквих примеса, Он жели нама савршенство и зато је рекао: „Будите свети, јер сам ја свет“ (3 Мој. 19,2). Адам и Ева су живели у Рају. Да ли је у Рају било потребно трпљење? Није. Живели су у благодати Божијој и усавршавали се. После пада Адама и Еве као природна последица греха настаје трпљење. После тога долази благослов Божији да ће жена у мукама рађати децу, а Адам (човек) у зноју лица свога јести хлеб свој. Синоним за ове речи јесте трпљење. Као да је Бог рекао сада ћете трпети, зато што сте преступили. Ми људи треба да знамо да Господ хоће од нас да имамо у срцу радост, милостивост, да наше срце буде пуно елана за Христа, за духовни живот. Такође да сами не тражимо од Господа нешто што би требали да трпимо. То је добро, али није за свакога већ само за велике подвижнике и старце. Ми као почетници не можемо тражити од Господа да ли ћемо да трпимо или нећемо. Него ћемо, по Светим оцима, да имамо потпуно поверење у Господа, што више да се трудимо да будемо пуни љубави, да имамо поверење не какво би ми хтели него предање и поверење заједно. Предати са поверењем себе, ето то треба, а да ли ће Господ од нас тражити да будемо трпељиви или не то је друго. Монах када дође у манастир већ је одлучио да себе преда трпљењу, али није оно трпљење које свако од нас може да замисли у свом уму него као што рекосмо предајемо себе Господу па како Господ благослови. У Светој Гори након монашења, монаху прилази братија и пита га: Како ти је име? И кажу му: Брате спасавај се монашким чином и већина му говори и имај доста трпљења. То су поздрави на самом почетку монашког живота. То су жеље и честитке. Е сад, неко би се наљутио да му желиш да трпи, а монаси се радују, јер наша психологија је другачија од мирске психологије. Када кажем психологије мислим на став, мишљење, однос, мисли... Зато није за све исти пут. Господ је за нас претрпео смрт (за све нас, све људе). Његовом раном ми се исцелисмо, каже црквена песма. То је наша радост, то нам је подстрек за живот. Са једне стране ми нисмо ти који одлучујемо да ли ћемо трпети или не, али смо потпуно предати Христу Богу. Ту је наше поверење према Господу и како Он благослови тако ће бити. Као и када одемо код духовног оца и кажемо своје немоћи, своје слабости, дужни смо да послушамо а кроз то и отрпимо оно што нам је благословио. Ми бирамо духовног оца, онога у којег имамо поверења, а сам Господ кроз своју Цркву нас учи и кроз искуство Светих отаца и Светих мученика, да је њему мило када неко трпи њега ради. То је јако утешно. Упознајући се кроз житија, чини ми се највише су трпели мученици, па подвижници у пустињама, затим остали. И сви са истим циљем – Христа ради. Сећате се када је било најтеже мученицима у трпљењу јављао им се сам Господ или им је слао утеху преко анђела и Светитеља. То су чињенице. Зашто? Зато што је у трпљењу потребна утеха. Са једне стране видимо да Господ шаље утеху, јер не жели да човек страда а са друге стране Он је отворио тај пут, који ће човека одвести до спасења. Такво трпљење је богоугодно дело. Сећате се, када је Господ дао, рекао бих, благослов Адаму и Еви да ће трпети и они и сви њихови потомци, а са друге стране даје утеху у трпљењу. Трпљење са Божијим благословом је уписано кроз Христа у нама. Сам Христос страдајући на крсту, трпећи ране, најтеже патње и страдања је поднео за нас. И то је заиста тако, да нико више никада није пострадао ни најмање, довољно је Христово страдање да нас спасе, ако ми желимо са својом љубави да се сјединимо са Христом. Међутим, тај његов благослов и љубав имају снагу и силу да спасе цео свет. Али, Господ нас је даровао слободом и Господ нам тиме даје могућност да сами одлучимо по својој љубави да ли хоћемо и желимо да састрадавамо са њим. Није то Богу потребно, али ако хоћемо саобраз са њим у трпљењу. Наравно као Христове иконе задато нам је да будемо као Христос, колико год можемо. У Јеванђељу Господ каже: „Трпљењем својим спасавајте душе своје“ (Лука 21,19). У Јеванђељу имамо од Господа заповести, поука, похвала, критика, а ове наведене речи су пророчке. Господ нам указује да ћемо имати трпљење кроз живот и тако ћемо спасавати душе своје. Ми као људи нисмо сви спремни да имамо исто трпљење па Господ као Створитељ наших душа, нâс и нашег срца, који нас сваког појединачно познаје, зна колико ће ко моћи да претрпи и како ће кога да спасе. Ми као људи, сви имамо по неку слабост а те слабости не могу другачије да се исправе до саобразним леком. Да би се човек излечио потребно је трпљење. Свети оци кажу што је рана дубља више ће болети. То је нормално. Рецимо за малу дечицу не прича се иста прича као за одрасле. Постоје ступњеви у нашем православном духовном животу. До неких граница има када треба духовни човек или верник да трпи, после му Господ даје неке друге степене, да ли трпљења или неких других искустава, и свако следеће искушење другачије. Сви имамо различите путеве задате од Господа. Сећам се, причали су ми, да је Старац Пајсије говорио да нам Господ у неком тренутку даје трпљење, а када то издржимо са љубављу после нам даје „чоколадице“. Дакле, даје нам после благослове, јер познаје нашу слабост. Такође Старац је говорио: Милије је Господу једно Господе помилуј, једно Слава Ти Боже у болу, када си болестан и немоћан у невољи, него хиљаду Господе Исусе Христе помилуј ме грешног. Зашто? Зато што човек у трпљењу учествује сав, цео, не само ум, већ срце, душа, ум, тело све. И онда, чим цео човек учествује, ако трпи Христа ради, ето и Господ да га утеши. Знате, разлика је да ли људи трпе из ко зна којих разлога или трпе Христа ради. Свети Старац Пајсије читао је само Јеванђеље и Св. Исака Сиријског. Св. Исак Сиријски је написао само једну књигу. Ту једну књигу и Јеванђеље, тако су ми пренели оци који су добро познавали Старца, Старац Пајсије је читао. Како је читао? По један пасус или поглавље и онда се трудио да у току дана изврши то што је прочитао, да живи у складу са прочитаним.

Као велики поборник духовног тиховања (исихија) код Светог Григорија молитва је пут којим се једино може постигнути затварање ума у тело/срце. Да би срце овладалоцелим човековим организмом, и помислима и удовима, мора се непрестано молитвено призивати Исусово име уз„упослење“ ума чак и током саме молитве. Појам молитве код Светог Григорија Паламе је заснован у високом степену на његовој амартологији. Грех влада човеком када се моћи ума не окрену ка Богу. Грех обитава посебно у унутрашњости човека, у срцу и телу. Тело по себи није зло, него је зло оно што обитава у срцу. Зло се мора надвладати, а срце се од овог зла мора очистити. Очишћење се испуњава кроз усредсређивање ума у срцу, када се ум чува уз помоћ срца. Умом се влада онда када се затвори у срце. Као што смо већ напоменули Палама истиче да је ум увек активан, те се зато нечим мора упослити, чак и током молитве. Зато се препоручује призивање Исусовог имена као средишта усредсређивања на Бога, понављања имена Христовог у складу са удисајима и издисајима. То је метода сабирања ума, јер се ум непрекидно расејава, а на свету није ништа теже од созерцања и ништа није покретније и променљивије од ума. Контролисањем покрета удисаја и издисаја и повременог задржавања даха контролише се ум и дисање, што свакако помаже да се ум не расејава оним што га окружује, да се очисти и да се заиста доведе до јединствене сабраности. Може се рећи да је то спонтана последица пажње ума, будући да се покрети удисаја и издисаја стишавају за време напрегнуте пажње, нарочито код оних који су посвећени телесном и духовном тиховању (исихији). Исихаст је личност која се вежба у унутрашњем смирењу или тиховању. Сходно оваквом учењу у Паламиној теологији молитве могу се приметити три предањска степена умно срдачне молитве. 1. На првом степену се употребљва једна посебна физичка метода као припомоћ молитви. Дисање се контролише и синхронизује у истом такту са понављаном Исусовом молитвом. Поглед се усреређује на горњи или на средишњи део тела (на пупак). Положај приликом молитве и дисање морају се контролисати, пошто је након грехопада унутрашњи човек нарочито повезан са извањским стварима. Стога, ове методе олакшавају усредсређивање и вођење ума од извањских ствари ка унутрашњим. Погружени човек који тежи да врати ум у себе, треба да га подстакне на то не само његовим праволинијским него и кружним, неблудећим кретањем. Зато Палама и наглашава да је фиксирање погледа на средиште тела и усмеравање пажње на себе (или на срце) од велике важности јер то спречава расејавање спољашњим утисцима. На тај начин, онај који созерцава не само да ће се повући из спољашњости и сабрати се, него ће, стављајући тело у такав положај, сабрати у унутрашњост срца моћ која се непрестано излива кроз чуло вида. Будући да се у стомаку спроводи закон греха, зато онда баш ту и морамо сместити закон ума који се бори. (Рим. 7, 23). 2. На другом степену се ум уводи у срце. Тада ум више не лута усред извањских ствари. Исихаста више нема потешкоћа да остане под деловањем Божије благодати. Кроз искључивање спољашњих ствари постиже се апатиа и он се ослобађа од страсти. Молитва је на овом степену духовна. Палама не смера на то да увођење ума у срце буде раздвајање ума од тела, већ на то да се ум у овом процесу ослобађа од погрешне зависности. Ум није затворен само у телу и срцу, него такође и у самом уму. Затврање ума у срце враћа праву и изворну антрополошку хијерархију: ум-срце-тело. Нус је важан зато што је он веома битан уантрополошком смислу. На овом месту долази до виђења светлости али оно још није просветљење и сједињење. Када је постигнута права хијерархија, човек је спреман да прими божанску енергију. Ово не значи да сам нус прима багодат и да учествује у њој, већ да целокупан човек прима енергију светог Духа. Иако се сврха молитве налази у врађању правог односа и праве хијерархије антроплошких елемената, ипак Божанска енергија дејствује управо кроз душу и тело. Срце тада постаје обитавалиште Светог Духа. 3. Међутим, духовна молитва на овом другом степену још није истинско сједињењње и просветљење. На трећем степену када се сустретну Бог и човек, просветљава се не само ум већ и целокупни човек. У просветљењу се надилази човеково сопство, и човек се опет однекле друго враћа у сопство. Ово искуство није опажање нити производ интелекта него је видећи субјект сам Свети Дух, кроз кога човек види самог себе. У збивајућем се просветљењу орган просветљења јесте Свети Дух или Божанска енергија. Човек постаје у просветљењу оно са чиме се у јединству сједињује, и зато је Божанска енергија или Свети Дух како субјет тако и објект. Човек је у овом збивајућем свепросветљењу попут једног огледала које одражава божанску енергију и светлост. Надилажење саме човекове природе не значи, међутим, да је искуствовање просветљења одвојено од тела или од душе, већ да се то искуство одиграва у самом човеку. Исправан правац је споља према унутра. Палама , говори о везама између тела, срца, ума и душе у молитви, али и разграничења где се са таквом једном духовношћу ум и тело раздвајају једно од другог у екстази. Сусрет с Богом у молитви не мотивише се овим антрополошким елементима и њиховим везама већ везом између нествореног и створеног. Молитва је заснована на пневматолошком кеносису. Може се у једном уопштеном смислу рећи да заједнички правац Паламине духовности јесте кретање од споља ка унутра. Ни срце ни нус не могу сматрати највишим органом молитве. И срце и ум јесу средишњи појмови, али Палама не разммишља о питању које од њих јесте примарно, обоје су антрополошки органи. Али, просветљење јесте нешто нестворено. На трећем , највишем степену молитве истински „орган“ , како субјект тако и објект, јесте Божанска енергија или свети Дух. На трећем степену молитве Св Дух обитава у човеку и сам свети Дух разбуђује молитву. Тако и молитва прераста оквире огољеног декласирања наших жеља пред Богом и постаје посебна врста знања са којим се у жељи приближавамо, успињемо се ка Богу, сатрагалачким напором и силом сазнања уграђеном у саму намеру, тако да се она код Светог Паламе ставља у погон или енергетизује као синергична „сафизичност у кретању“. На тај начин,она физиолошки постаје основ продорности кроз стваралачки канал срца које као орган општења у секундарно пробуђеној духовној функцији постаје „тело тела“, синергички центар окретања искону или „духовно тело“, према речима апостола Павла. Сагледавајући тежину новозавеног сведочанства о исијавању Божанске светлости из Сина Божијег Исуса Христа на гори Тавор, послата је порука докучивања крајње сврхе свега што јесте и бива, која обећава усавршавање и обожење човека. Оваплоћивање дубинске перпектве духа прпоручио је апостол Павле у посланици Ефесцима: „...Преклањам кољена своја пред Оцем Господа нашега Исуса Христа, од кога сваки род на небесима и на земљи има своје име, да вам по богатству славе своје даде силу, да ојачате Духом његовим у унутрашњем човеку, да се Христос вером усели у срца ваша, да бисте, укорењени и утемељени у љубави, могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познавати љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом.“(Еф. 3, 14-19) Практични савети о вежбању у умносрдачној молитви „Непрекидно стражи, пази, непрекидно имај самоконтролу, бдиј, чувај се! Управо тако ћеш непослушно тело покорити духу и постати неприступачан духовима који те нападају одоздо, па ћеш моћи смело да станеш пред онога који испитује срце и бубреге“ (Пс. 7, 10) Овим речима Свети Григорије Палама истински исказује да умносрдачна молитва није само његов теолошкипоглед или учење већ једна стварност која је саствани део његовог бића , а која уводи човека и у будућу стварност, Царства Божијег. По светом људи који се вежбају духовном субостствовању, те престају са сваким личним делањем они код сазнајних душевних способности спречавају сваку промену, свако покретно и разнолико делање, сваки чулни опажај и сваку телесну активност уопште, која је под нашом контролом. А покрете попут дисања, који нису у потпуности под нашом контролом, обуздавају колико је год могуће. Код узнапредованих у тиховању, све ово дешава се без болног напора и бриге, јер савршен улазак душе у себе дешава се спонтано и од ње саме. Међутим, код почетника се ништа не догађа без труда и велике упорности, те најпре треба вежбати и терати усне да понављају Исусову молитву. Временом, она се постепено усађује да би коначно постала самоделатна и пратила ритам срца, чак и током сна. Као својеврсно упуство за све оне који желе да се посвете умносрдачној молитви или тиховању и созерцању Палама препоручује: „Када желимо да се посветимо унутрашњем сабирању, неопходно је да умиримо осећања подстакнута спољашњим активностима.. Бог нам је даровао тело да би нам оно било сарадник, да би зависило од нас. Зато би трбало да га, уколико нам се противи, обуздавамо и да га бодримо да се оно управља онако како треба. Чуло слуха и вида су чистији и лакше се покоравају разуму од чула додира, али на њих не треба обраћати пажњу нити она треба да нас узнемиравају. Тело нарочито страда због осећаја, поготовоу време поста, када је лишено хране. Због тога се људи повлаче у себе и одвајају од спољашњих ствари, чиме умртвљују и она чула која не реагују на спољашњи надражај. За све оне који су искусили аскетску борбу, осећање „патње“ (бдење, пост...) је од велике користи, а поготово онима који упражњавају унутарњу молитву. У сваком случају, они који упражњавају праву умну молитву, треба да се ослободе ове страсти и да одбаце сваку везу с оним што њу омета, јер ће само на тај начин усвојити ову неометану и чисту молитву“. Дакле, светитељ не даје само упуства за узрасле у молитвеном тиховању већ и и за оне који стреме ка „другом“ и „трећем“ степену. Што се таквих они морају владати сваким чулним задовољством и потпуно да одбаце страст, јер цело тело мора бити умртвљено за грех. Треба поразити зле страсти које се налазе у уму, тј. уздићи се изнад чулног задовољства. Ако смо под влашћу страсти, те ни уснама не можемо да окусимо умну молитву, онда је неопходнотелесно изнуривање постом, бдењем и сл. Само изнуривање умртвљује склоност тела ка греху, дакле обуздава и слаби помисли које подстичу насилне страсти. Управо то у нама побуђује покајање кроз које се бришу некадашњи греси, те човек постаје отворен за молитву и благодат. Све ово Палама потврђује речима псалмопевца Давида који каже: „Срце скрушено и смирено Бог неће презрети“ (Пс. 50) и Господњим речима у Јевађељима да пост и молитва чине чудеса (Мт. 17, 21 И Мк. 9, 29). Умносрдачна молитва и њена духовна стварност - обожење Врхунац умносрдачне молитве по учењу Светог Григорија Паламе јесте потпуни преображај човековог бића. Тј обожење. Што се тиче онога што се одвија у телу, а исходи из душе пуне духовне радости, он то називадуховном стварношћу, упркос томе што се исто одвија у телу. Дакле, имамо појаву да се наслађивање настало у телу када уђе у ум, чини да сав он буде телесан, нимало се не освећујући од заједнице са узвишеним, него обратно, уму предаје оно што је ниско, и зато се цели човек назива, „плотију“, као што је већ речено о онима на које се односио божански гнев; „неће мој дух пребивати у овим људима до века, јер су тело“.(пост. 6,3). Супротно томе, духовна радост , која долази из ума у тело , а која никако не нарушава заједницу са телом, него га преображава и одуховљује, јер се тада одбијају сви телесни прохтеви; она више не вуче душу на доле него се заједно сањом узвишава. Тако цели човек каже Палама постаје дух, као што је написано: „А што је рођено од духа , дух је“ (Јн. 3,6,8). За Паламу је суштина молитва, позивајући се на свете оце који кажу да „глад покреће молитву.“ Молитва без покајања је безвредна. По светом Јовану лествичнику „жеђ и бдење притискају срце, а кад је срце потиштено читаве реке суза иувиру из нас“. Овај физички труд не само да отклања сваку препреку за молитву него је у великој мери и потстиче. Наклоност ка делањима страсног дела душе и тела просто прикивају душу за тело ,а саму душу испуњавају тамом. Светитељ се пита, која то жалост или задовољство или покрет у телу нису заједничка активност (енергија) тела и душе? И наставља: “Заиста постоје блажене страсти и душевно телесне делатности које не само не прикивају дух за тело, него служе да уздигну тело до достојанства блиског достојанству духа, и да га подстакну да тежи нечему вишем. Такве духовне активности не улазе у ум из тела већ силазе у тело из ума, да би преобразиле тело у нето боље и да би га на тај начин обожиле. Као штоје божанство оваплоћенога Бога Логоса заједничко души и телу обожило плот посредством душе да би и оно творило Божија дела , исто тако и удховном човеку благодат духа која се кроз душу преноси у тело даје телу да искуси божанско.“

У уторак 29. децембра, Његово Преосвештенство Епископ Г. Силуан, уз саслужење свештенства Сиднејског намесништва, служио 40-дневни парастос блаженопочившем Патријарху српском Иринеју у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Кабрамати. Епископ је у својој беседи истакао да је блаженопочивши Свјатјејши у време великих испита и изазова целога себе давао у служби Богу и своме роду и подсетио на његове речи приликом посете петом континенту да наставимо путем Светога Саве а то је путем јединства, и да на сваком месту где год се налазили, на било ком позиву и служби, да будемо истински следбеници Господа Христа и Његове науке. ВЕЧАН МУ СПОМЕН! Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Његовом Преосвештенству Епископу будимљанско-никшићком и админстратору Митрополије црногорско-приморске Господину Јоаникију Ваше Преосвештенство, драги нам брате Јоаникије, Дозволите да у име Светосавске нам цркве са Петог континента изразим најдубље саучешће Вама, благочестивом епископату, свештенству, монаштву и верном народу богомспасаване Митрополије Црногорско-приморске поводом блаженог покоја драгог нам и многовољеног Митрополита Амфилохија. Вест о његовом упокојењу потресла је све верне синове и кћери наше Светосавске цркве Петог континента. Уснуо је у Господу велики јерарх Цркве Христове, епископ равноапостолног дела, трудбеник на Њиви Господњој до последњег издисаја, сведок победе Христовог Васкрсења! Упокојио се онај који је предводио највећу духовну сеобу у новијој Црквеној историји, сеобу једног читавог народа од мрака ка светлости, од безбожја ка Христу, ка Светом Православљу. Заједно са Вама и браћом архијерејима, са свештенством и богољубивим монаштвом, са верним народом Светонемањићке Црне Горе, Митрополит је подигао не само Црну Гору на ноге и њен регион, већ и расејану српчад широм света. Његов подвиг и дело, ваше колективно исповедништво, оставило је свој неизбрисиви печат и траг на срцима свих нас, мотивишући нас да храбро у ова бурна времена исповедамо Христову победу пред светским моћницима и народима који нас окружују. Српска Православна Војинствујућа Црква је осиромашена за још једног великог витеза вере Христове, али Небо се обогати новим житељем, а ми, још једним молитвеником пред Господом! Митрополит Амфилохије, наш драги професор и вољени отац, ратовавши добрим подвигом, пао је у борби, трку своју часно завршивши, а нама пример оставивши. Царство му Небесно! Вама драги Владико желимо од Бога здравље и сваку утеху. Са вама у молитви и мислима, саосећајући, + Силуан Епископ аустралијско-новозеландски Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Прослава Духова у храму Свете Тројице у Источном Бранзвику, и поред посебних услова, изазваних корона вирусом, прошла је величанствено. Свештенство Мелбурнског намесништва уз присуство одређеног броја верних парохијана овога храма, сачекало је свога Владику у 9:45ч испред храма. Владика је, после церемонијалног дела, свечано уведен у храм, уз певање тропара „Благословен јеси Христе Боже наш…“, од стране нашег хора. Света Aрхијерејска Литургија, коју је служио Епископ Силуан уз саслужење пет свештеника и два ђакона, заиста је била духовно освежење за све присутне. Већ месецима смо у ситуацији да немамо свечаних литургија, тако да је, поред чињенице да славимо један од највећих празника Цркве, овако свечана Литургија, предвођена нашим првојерархом, изазвала посебне емоције. Техничка служба наше парохије, на челу са Небојшом Стефановићем и Николом Јошевским, организовала је директно преношење Литургије, тако да је мањи број верника могао да прати Литургију и из сале. Данас је наш хор, под диригентском палицом Саве Ђукића, изузетно лепо певао и на тај начин значајно допринео лепоти Литургије. После читања Јеванђеља, веома надахнуто је проповедао Преосвећени Владика Силуан на тему празника. Истакао је чињеницу да нам Тројични Бог, Отац Син и Свети Дух, стално помаже, а нарочито да нам је та помоћ потребна у времену када се боримо са разним искушењима, као што је искушење наметнуто са корона вирусом. Порука проповеди укратко би могла да се сажме у идеју: са Богом све можемо, са Њим који носи наше бреме и који нам увек помаже, када Му се обратимо за помоћ. Такође, Владика је истакао погубност неживљења са Богом, са извором „воде живе“, која нам помаже да стигнемо до Вечности. При крају Литургије прочитане су благодарне молитве са Вечерње службе на Духове, извршен опход око храма и освећен славски колач. На крају Литургије, Владика се поново обратио вернима са речима утехе и благодарности Богу за све. Старешина храма, прота Милорад Лончар, поздравио је Владику Силуана у име свих присутних и целе Парохије, захваливши му на доласку те његовим молитвама и благословима. Коло српских сестара спремило је ручак за наше уважене госте. И, све је, могло би се рећи, овога дана било лепо и узвишено. Нажалост, ручак за наше верне парохијане нисмо могли спремити због државних прописа у вези са корона вирусом, али и то ће надамо се ускоро постати део прошлости. Сви са нестрпљењем очекујемо да се ствари нормализују у држави, па следствено и оне које се тичу редовног и слободног доласка наших верника у храм. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

На дан празника Вазнесења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ Господин Силуан, служио је Свету Архијерејски Литургију у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Кабрамати, уз саслуживање високопречасног протојереја-ставрофора Ђуре Ђурђевића и ђакона Милоша и прислуживање ипођакона Вељка. У својој беседи Епископ је истакао да нас данашњи јеванђелски одељак поучава да човек не може сагледати Бога и Божије присуство у свету, када су бура и метеж пре свега у њему, а затим и око њега. Зато је Христос најпре утишао метеж и буру срца његових ученика рекавши им „Мир вам,“ да би могли да се припреме и уђу у тајну свега онога што се односило на Његов живот међу њима и на оно што тек треба да дође. Кључни моменат је када се каже да им Христос отвори ум да могу да спознају писма. Не може се правилно тумачити, спознати и преносити Јеванђеље, ако није ум отворен благодаћу Божијом и зато не треба да се чудимо када посматрамо разна друштвена јеванђеља које се проповедају у сврху материјалне добробити човека. У мору разних интерпретација и праваца, једино опстаје и корача Христос кроз Свето Православље и проповеда и објављује се у свету кроз Свето Православље. Без благодати Божије и смиривања немира и отварања нашег ума и срца, ми не можемо исправно тумачити појаве око себе и свет у коме се налазимо. Господ Христос на данашњи дан открива светим апостолима и свима нама, како Свети Василије Велики говори, да је човек биће коме је наређено да постане Бог. То је дефиниција човека, а не да постане славан за овај свет, са што више богатстава и заљубљен у себе тражећи славу од људи, јер све је то пролазно. Господ је био 40 дана са ученицима по Васкрсењу, да их утврди и припреми за мисију које треба да се прихвате, а која ће настати у Јерусалиму о Педесетници, и проширити се и захватити цео свет – ево и до овог континента. Утврдивши ученике, повео их је на Маслинску гору и опростио се са њима, благосиљајући их и потврђујући обећање о доласку Утешитеља, који ће их научити и утврдити у свему. Дух Свети је Мистагог, које уводи све нас верне у тајну живота хришћанског. Христос је одлазећи у слави на небо, преко анђела подсетио апостоле на даљу мисију и на обећање да ће поново доћи, исто као што се вазнео у слави, да суди живима и мртвима. Нека и нас Господ утврди да изађемо из греховног мрака и наших погрешних усмерења како би се успињали ка путу Његовом, путу вечном, путу јединог истинског смисла АМИН! Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски г. Силуан, духовни син блаженопочившег Епископа ваљевског г. Милутина, каже за свог духовног родитеља да је у потпуности владао собом, што је приметно код веома малог броја људи. „Имао је меру, контролу над собом и над својим прохтевима“, истакао је Владика Силуан, приметивши да почивши Епископ Милутин није имао у себи лукавства, ни злобе. „Имао је ведрину у најтежим тренуцима, зрачио је Васкршњом радошћу“, додаје архијереј са Петог континента који се слаже да је уснуће Епископа Милутина ненадокнадиво за Епархију ваљевску. „Одлазак Владике Милутина је тектонски потрес за све нас. Велика туга и велико бреме. Али његов одлазак је и отрежњење. Позив да дубље сагледамо свој живот. Да се запитамо где смо“, истакао је Владика Силуан, те закључио да Епископа Милутина нисмо изгубили, него смо га добили на другачији, приснији начин – у Небеској Србији. Извор: Радио Источник

Доносимо предавање сабрата манастира Григоријат на Светој Гори јерођакона Силуана, ученика и духовног чеда великог светогорског старца оца Георгија Капсаниса, дугогодишњег игумана григоријатског, које је на тему „Хришћанска савест - унутрашња контрола“ одржао 29. септембра 2019. године у манастиру Подмаине у Будви. Извор: Манастир Подмаине

Храм Христа Спаситеља и општина Уб прославили су 6.јуна славу – Вазнесење Господње. Свету Архијерејску Литургију уз саслужење више свештенослужитеља из целе Епархије служили су Епископи ваљевски Милутин и аустралијско-новозеландски Силуан. Беседио је о празнику архијереј из најудаљеније Епархије СПЦ. „Где је место човеку? Нађимо га у празнику Вазнесења Христовог. Човек је призван да се уздигне до Тајне Божје, да обитава у слави Божјој“, рекао је Владика Силуан који је честитао славу велелепном убском храму, као и истоименој општини. Извор: Радио Источник

Четврте недеље по празнику Васкрсења Господњег, Недеље раслабљеног, Његово Преосвештенство Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан и Епископ ваљевски Г. Милутин служили су Свету Архијерејску Литургију у саборном храму у Ваљеву, уз саслуживање свештенства и свештеномонаштва епархија којима управљају. Овом приликом у чин јеромонаха рукоположен је сабрат манастира Лелић, преподобни јерођакон Герасим (Девић). „Свето јеванђеље нас причом о раслабљеном из историјских догађаја уводи у духовне и бања Витезда постаје центар света, велика крстионица кроз коју ћемо ми људи жртвом „јагњета“ заједно са Њим умрети за „старог човека“, а васкрснути обновљеном природом „новог човека“, поука је Епископа Силуана утемељена на добро познатом јеванђељском одломку. Као и приликом сваког богослужења у Ваљевској епархији, Владика Силуан изразио је неизмерну радост што је поново са верним народом у крају у ком је духовно поникао, замонашио се и рукоположио, стасавајући поред свог и духовног оца овдашњих верних Епископа Милутина. Епископ Милутин заблагодарио је Епископу Силуану на служењу Свете Литургије и упутио духовне поуке свима који су у њој учествовали. Извор: Радио Источник

Епископ Силуан је у литургијској проповиједи казао да је Господ послије пада човјековог кроз све вјекове слао посланике, пророке и проповједнике своје, надахњујући их да говоре истину коју је уткао у твар, а коју је на крају објавио преко Сина Свога. Он је истакао да је Исус Христос утврдио истину у Цркви пославши Духа светога да надахне и друге учитеље и благовјеснике истине да усмјеравају овај свијет кроз све вијекове до судбоносног дана. – Као што нам је Господ даровао апостоле да благовјесте Божију истину, тако је даровао и нашим словенским народима равноапостоле Ћирила и Методија. Они су благодаћу Светог Духа пошли међу словенске народе да пронесу истину и вјечну поруку роду нашем који није био у потпуности христијанизован. Пријетила му је опасност латинизације и у исто вријеме увођења ограничавања проповједи Божије истине на само три језика, јеврејски, грчки и латински. Међутим, истина Христова се не да свести на форму, слово. Тако је Господ промислом својим преко кнеза моравског Растислава послао своје свете равноапостоле, најпре у Моравију, а онда у Панонију да пронесу Јеванђељску истину на језику наших предака, да она буде разумљива како би се њоме лакше хранили и преображавали. Није им било лако, наилазили су на велико противљења и искушења. Били су утамничени, па прогнани са тих простора, али их је Господ видјећи њихову љубав и истрајност ослободио. Превели су нам Свето писмо, Нови и Стари завјет, Литургију и друге списе Светих Отаца, казао је Преосвећени. То дјело Светих Ћирила и Методија и њихових ученика, преко равноапостолног Св. Саве и других Божијих угодника, проширило се по цијелом свијету и утврдило наш светосавски народ у вјери. – Тај пламен из Жичке архиепископије и Пећке патријаршије је стигао до најудаљенијих географских простора ове планете. Кандило исте вјере и језика гори и на престолу наше светосавске цркве у јужној хемисфери, Аусталији и Новом Зеланду, гдје ме је Господ послао да се прикључим Његовој Светој апостолској мисији да се угледам на велике јерархе Цркве Божије, њихово трпљење и истрајност и послужим народу који ми је повјерен, истакао је Епископ Силуан. Епископ је изразио радост што је данас духовно сабран са својим народом у Светом храму Спасења у Херцег Новом, који је велики показатељ шта је за човјека најспасоносније и куда треба да се усмјерава, а то је ка вишњим висинама. – Иако смо географски удаљени, ми у Аустралији, Новом Зеланду, преко наше свете православне вјере коју добисмо од светих Ћирила и Методија повезани смо и увијек смо заједно са вама, казао је Епископ и заблогодарио прво Господу а онда и Високопреосвећеном митропилиту, духовном оцу и апостолу ових простора г. Амфилохију, на благослову да на празник апостола словенских служи у овом светом храму. -Хвала и архијерејском протопрезвитеру херцегновском и старешини овог храма, Радомиру Никчевићу, оцима, хору и свима присутнима на срдачном дочеку, љубави. Осјећај радости и љепоте овога дана подијелићу са својим народом када се вратим у Аустралију и Нови Зеланд, казао је Епископ аустралијско-новозеландски г. Силуан. Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић пренио је Епископу Силуану поздраве и благодарност Митропилита црногорско-приморског г. Амфилохија, али и свих свештеника његовог намјесништва и вјерног народа на заједничкој молитви за бољитак Херцег Новог који је по много чему изузетан. -Посебан је по својим храмовима, литијама и молитвама што је и разлог да у њему има највише љубави и због чега би требало да ако Бог да, у њему буде што мање убистава, самоубистава, чедоморстава, злочина и гријеха. Ви сте овдје дошли као свој своме, јер овај храм су градили ваши преци. Иако сте рођени у тој далекој земљи, ви сте остали Србин, прави Херцеговац. Како би рекао академик Матија Бећковић „они који су најдаље отишли најближе су остали“. Аустралија и Херцеговина су дале доброг, истинског архијереја, настављача дјела Светих Кирила и Методија у Аустралији и Новом Зеланду. Ми Вам благодаримо, не заборавите нас у својим молитвама и знајте да овдје има много народа који воли оно што Ви радите и који Вас молитвено подржавају. Врата наших храмова увијек су за Вас отворена, казао је протојереј-ставрофор Радомир Никчевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Китећи и полажући вечерас наше Бадњаке –икону Богомладенца Христа, уносећи их у наше домове, изнова их освежавамо и обнављамо топлином, радошћу, миром и лепотом која се рођењем Христовим дарује свету, а без које свет и човек губи своју праву вредност и смисао постојања. У ноћи Витлејемској, како нам благовести Свети Григорије Богослов, човечанство као некада Мојсеј на гори Синају, угледа светлост велику и преко ње прими дар узвишеног знања. И заиста је свет пре доласка Христовог, по речима Светих Пророка, био налик на дугу ноћ у којој су народи који су седели у тами угледали светлост велику (Мт. 4, 16), рађање дана Сунца правде - Богомладенца Христа. У времену када се велика тама незнања надвила над човечанством, Божић нас опет и опет испуњава светлошћу истинског знања и просвећености без које човек није у стању да правилно сагледава свет и препознаје духове који дејствују у њему (1 Јн. 4,1) – његове разорне трендове и токове који се агресивно и безскрупулозно намећу човечанству. Оваплоћењем Христовим, Његовим рођењем, човек изнова сагледава себе безгрешног и чистог, створеног по образу и подобију Јединог Безгрешног, Богочовека Христа. Управо против ове исконске лепоте човекове, која се изнова обнавља и открива у Богомладенцу Христу, се свим расположивим средствима боре демони и сви богопротивници, а тиме и човекомрзци. Бити Хришћанин значи бити сведок оваплоћене Истине Божије у овоме свету. Она стоји изнад свих сурогата истине, ма каквим их епитетима свет китио: модерним или прогресивним; ма коликим плебисцитима их подкрепљивао, све што је у сопротности са откривеном истином Божијом, која нам се на најсавршенији начин дарује у Христу, неминовно води човечанство у друштвени и изнад свега, духовни регрес и суноврат. Имајући ово у виду, Света Црква нас изнова подсећа да је аутентична љубав према нашим ближњима и свету – она која жели другом спасење. Љубав није у безрезервном солидарисању са, или у угађању човековим прохтевима и гресима. Грех је грех, а то значи суштински промашај циља живота. Ма колико се промовисало нешто као љубав, једнакост, тековином модерног и прогресивног друштва, уколико искључује Христа, Његову истину о свету и човеку, оно ће шкодити човеку. Јер Бог стварајући свет логосно га је кодирао, да једино у оквирима тих логосних принципа и закона утканим у творевини и човеку, као круне творевине, може да се здраво развија и довршава. Због овога нас Христос и овога Божића подсећа да једино Његова истина може ослободити и осмислити човека, а тиме и друштво и цео свет (Јн. 8, 32). У времену све убрзанијег живота, који одузима човеку мир, особито онај унутрашњи, сведоци смо покушаја да се све корените и вековне вредности, па чак и аксиоми биолошки изнова дефинишу, унаказе и у крајњој инстанци разруше. Угрожено је достојанство човека као иконе Божије, коју Бог по Своме предвечном промислу створи као мушко и женско (1 Пост. 1, 27) ради рађања Своје „друге иконе“ – свету породицу – малу цркву, плод љубави супружника сарађујући Богу, у којој родитељи врше узвишену службу васпитавања и образовања своје деце према образцу датом нам у Христу. Имајући ово у виду, позивамо све наше драге родитеље да васпитавају своју децу у духу Православних вредности које су уткане у наше народно биће и које су се показале и доказале као стожер здраве породице и друштва. Немојмо олако децу препуштати да их васпита пали свет и духовно непросвећено друштво. Доводите своју децу у Цркву, а и своје домове чините малим црквама. Запалите у њиховим срцима кандило вере, и додавајте им уље у кандило учећи их животу у светим врлинама и тајнама Цркве. Храните их светим причешћем и нафором, немојте да им ускраћујете благодатну снагу и доживљај радости битисања у загрљају Живог Бога, Његових светих, као и са својим ближњима Православним Хришћанима. Позивамо све верне једне нам Светосавске Цркве и овога Божића да се помолимо за јединство и слогу међу српским народом у Аустралији и Новом Зеланду, као и широм света. Будимо достојни имена којег носимо. Ширимо око себе утеху, радост и мир који нам се дарује Божићом, а који је више него икада потребан свету. Честитајући Вам празник Рођења Христовог – поздрављам Вас од свег срца сверадосним и древним поздравом: Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди! С Божијим благословом, + СИЛУАН ЕПИСКОП АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКИ Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска