Претражи Живе Речи Утехе

Према учењима светих отаца, патња може постати средство за духовно прочишћење и раст. Кроз примере светаца, попут Светог Нектарија и Светог Августина, откривамо да невоља није само терет, већ и позив на љубав и заједништво с Богом. У свакодневном животу, патња се често доживљава као нешто неприхватљиво, сувишно и бесмислено. Но, у хришћанском учењу она заузима посебно место. Питање које се неизбежно намеће јесте: Како разумети патњу у светлу вере? Да ли је она само случајност, или пак израз Божје мудрости која нас позива на дубље духовно прочишћење? Свети Игњатије Антиохијски нас подсећа: - Нека те не обмањује помисао да је патња нешто лоше, јер кроз њу се указује Божија благодет. Ове речи, дубоко укорењене у традицији хришћанске мисли, нуде нам кључ за разумевање. Патња, иако тешка, може постати средство кроз које се остварује Божја љубав и милост. У томе лежи дубока истина: она може бити пут ка дубљем заједништву с Богом. У причи о Светом Нектарију Егинском видимо савршен пример како патња може постати средство исцељења. Након што је био лажно оптужен и прогоњен, свети Нектарије није клонуо духом, већ је кроз своју патњу изграђивао своју веру и љубав према Богу. Његово стрпљење и блага душа донели су му не само лично исцељење, већ и исцељење многих који су се молили с вером пред његовим моштима. Патња, према Светом Августину, никада није бесплодна: - Бог се користи патњом да би нас научио да ослањамо наше срце на Њега. Ова мисао нас подстиче да преиспитамо сопствена искуства. Уместо да се опиремо недаћама, можемо их схватити као прилику за раст и духовну обнову. По учењу светих отаца, патњу треба прихватити као део свог духовног путовања У контексту савременог живота, често се сусрећемо с људима који пате — било кроз физичке болести, емоционалне трауме или духовне кризе. У том тренутку, поставља се питање: Како хришћани могу одговорити на патњу? Свети Василије Велики нам нуди важну перспективу: "Патња која се подноси с љубављу може нас учинити јачима и ближима Богу." Ова реченица нас подсећа да је једини прави одговор љубав, а не очај. У светлу хришћанске традиције, патња постаје не само прогон, већ и позив на акцију — позив да се отворимо Божијем деловању у нашим животима. Како пише апостол Павле: - У свему се каза, будите радости у патњама вашим" (2. Коринћанима 1, 6). Ова реченица нас подсећа да патња може донети радост која проистиче из дубоког заједништва с Богом. Завршавајући овај рефлексивни пут кроз учење светих отаца, схватамо да патњу треба прихватити као део свог духовног путовања. Нека свака суза, сваки бол и свака борба буду прилика да се приближимо Богу, да осетимо његову присутност у тренуцима када нам је најтеже. Као што су наши свети оци пролазили кроз своја искушења, тако и ми можемо пронаћи снагу и утеху у вери, знајући да нас свака патња обликује за вечну славу. У овој потрази за смислом, нека нас воде речи Светог Симеона Новог Богослова: - Молитва у патњи доноси духовну утеху и оснажује веру. Упркос тешкоћама, требамо остати верни својој вери, јер је управо у томе снага хришћанског живота. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/25213/patnja-hriscanstvo-smisao

Отац Макарије: Христос је Истина! Христос није лаж, није лицемјерје, није гријех… Најгора пошаст која се јавила у хришћанском свијету јесте осуђивање других Бесједа игумана манастира Савина јеромонаха Макарија изговорена на Светој литургији на Средопосну, четврту недјељу Часног поста, у недјељу 14. априла 2024. године, на празник преподобне Марије Египћанке у манастиру Савина у Херцег Новом. У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, прослављајући четврте недјеље поста великог духовника и великог Светитеља Цркве Божије – Светог Јована Лествичника, размишљамо сви, читајући његова дјела, а посебно његово најпознатије дјело ,,Лествица“ гдје се ми налазимо на путу ка Христу и ка своме спасењу. Свети Јован Лествичник је један од најдубљих и, слободно можемо рећи савременим језиком, један од најбољих хирурга душе који нам јасно показује оно што човјек треба да прође и у чему треба да огледа своју душу да би знао да ли се налази на правом путу спасења. Да не живи у заблуди читав свој живот да би на крају, ако није ишао истинским путем ка Христу, завршио, како је говорио велики светитељ Цркве Христове Свети Владика Николај, у земљи Недођији. Дакле, ако човјек не иде путем истинитим, односно путем истине, он завршава у земљи Недођији, оној земљи о којој је он фантазирао читавог свог живота, никада се не сусревши са Христом, макар био и сваког дана у цркви. Потребно је да човјек размишља о својој души исправљајући и коригујући, својим умом, себе да би остао на правом путу Истине. Јер истина као појам се везује са личношћу Христовом, Који за себе каже да је Он: Пут, Истина и Живот. Ми, као хришћани, се не срећемо са истином као неком науком, теоријом или чак идеологијом, у коме су, овом свијету, многе идеологије покушале да буду истина и водиља. Међутим, показало се да су многе биле велики промашаји и завршавале су управо у земљи Недођији, као и многобојне цивилизације кроз све вијекове од постања свијета. Ми се сусрећемо са Христом као са истином и као са личношћу, са Оним Који се усељава у наше срце, познајући кроз то истину живота и истину Светог јеванђеља. Наш циљ је да се сусретнемо са Христом, а то не можемо ако живимо у лажи, ако идемо путем који не води ка Њему. Свети Јован Лествичник у својој ,,Лествици“ објашњава који је то истинити пут и како човјек треба да постави своје спасење на прави начин да не би залутао. Између осталог, за нас као хришћане, једини спасоносни пут повратка Богу јесте покајање. Лествичник има једну мисао која дивно објашњава шта је то истинско покајање. Многи док лутају питајући се шта је покајање, причајући о њему, не знају како се оно пројављује у нашем животу да бисмо знали да смо на правом путу. И зато Свети Јован Лествичник каже да многи говоре о покајању, многи чак можда и мисле да се кају. Међутим, колико смо у истинском покајању показује нама начин на који човјек трпи када га неко ружи или о њему говори ружне ствари. Човјек може да замишља да се каје, да фантазира да је у покајању, међутим срце човјека, наше унутарње биће, ће нам показати да ли смо на путу покајања по начину како трпимо невоље у животу. То можемо да видимо, не у неком далеком временском периоду него сваког дана и сваког трена, данас, овог тренутка. И кад изађемо из овог храма исто можемо да видимо да ли се налазимо на истинском путу покајања. То ће нам показати наше срце на начин како трпимо невоље које нас сналазе. Још и овдје, у храму, можемо то да видимо ако обратимо пажњу на своје понашање и и то да ли имамо покајања. Ако нам смета овај или онај, ако нам смета шта ко прича, како се ко обукао или стао. По томе како трпимо невоље видјећемо да ли смо на путу покајања. Ако човјек нема истинског покајањ, он неминовно велича себе и као такав не може бити покоран и не може ништа и никога да трпи осим оно што он сам хоће да спроведе у животу а то је потпуни промашај. Управо је то оно што Лестичник наглашава када каже да многи само говоре да се кају. Можда, каже он, они заиста и мисле и да се кају, али срце, односно начин како трпимо увреде, показује да ли се истински кајемо. Онај који је у покајању, прије свега, неће видјети туђе гријехе, што значи да неће ни осуђивати ни људе ни догађаје који се дешавају око њега, нити оно што види својим чулима. Дакле, неће никада осуђивати било кога или било шта у овоме свијету. Ту већ видимо гдје се налазимо, гдје је наше мјесто и колико смо заиста у заједници са Богом. Видимо и колико смо, заиста, достојни да се причешћујемо Тијелом и Крвљу Господњом. Ми хришћани смо призвани да се сједињујемо са Богом кроз Свето причешће. Дакле, да се додирујемо са Њим, да нас прожима енергија Божија и да осјетимо Бога какав је по укусу, како изгледа Бог. Али, ако не живомо исправним животом, само овај примјер – ако осуђујемо друге, ако не трпимо када нас неко куди и говори о нама рђаве ријечи, ако не можемо да трпимо невоље, ако немамо стрпљења за неке тешке животне околности које нас снађу, све су то показатељи да немамо покајања и да се нисмо сусрели са Богом. О томе највише треба да водимо рачуна. Да себе видимо у реалном свијетлу и у реалном односу са Богом. Да би се одржали на том путу потребно је да учинимо један велики напор воље. Чему наша молитва? Чему наш пост ако не идемо правим путем? Ако наш пост и молитва нису плод нашег исправног пута све је то узалудно, узалуд онда и постимо и узалуд се молимо. Ако плод свега тога није да имамо силу да можемо да трпимо невоље без роптања, без мржње према било коме, и прије свега да зауставимо осуђивање – ,,најстрашнији канцер овога вијека“ како је говорио Свети Теофан Затворник. Свети Теофан је говорећи о овом вијеку у коме ми сада живимо говорио да је то вијек осуђивања других. Најгора пошаст која се јавила у хришћанском свијету јесте осуђивање других. И то је смрт. Вјерујте да је то смрт душе. Душа која осуђује другог је мртва. И, ако до краја остане у том стању осуђивања остаће мртва у вјечности зато што се, осуђивањем других, одрекла Бога. И ако је човјек крштен, и ако је на крштењу рекао оне ријечи: сједињујем се са Христом, ако осуђује он се одриче Бога јер нашим дјелима и ријечима одређујемо и наш однос са Богом. Не оним што фантазирамо, приказујући лажне маске пред другим људима, представљајући се да смо добри, него оним што живимо и радимо у свом срцу и свом унутарњем бићу. Зато Христос каже: Оно што радите у тајности, прповиједаће се на крововима. Све ће се то видјети и све се то види у духовном свијету. Бог то види. Од Бога не можете сакрити да сте блудници, да сте лопови, да крадете и лажете друге. Не можемо ништа да сакријемо. Бог све то види и гледа са жаљењем, али је потребно да и ти сам то видиш да би се покајао. Христос, односно Свето јеванђеље, нам показује пут покајања и позива нас на покајање. Свети Јован Лествичник, само кроз ову једну мисао, нам показује да ли смо на путу покајања и да ли наш живот иде погрешним, односно паралелним, путем гдје нам се чини да идемо ка Христу док се у ствари са Њим не сусрећемо. Христос је Истина, није лаж, није лицемјерје, није гријех. Христос и гријех немају никакве везе. Како онда можемо да кажемо да смо са Христом ако гријешимо: ако блудничимо, ако крадемо, ако отимамо, ако убијамо? Како можемо да кажемо да смо са Христом? Нисмо са Христом! Будите сигурни, свако ко таква дјела чини макар и у својим мислима, одвојен је од Христа и биће осуђен ако га смрт затекне у таквом стању. То говори Свети Јован Лествичник у својим мислима о покајању. То је пакао. Такав човјек је у паклу јер не служи Христу већ себи, гријеху, а онда и демонима. Зато Христос и каже у Јеванђељу да ће таква душа завршити у наручју демона јер је њима служила тиме што је осуђивала друге. Ми се не плашимо тога? Па зар то није смрт душе? Зар наша душа није умрла ако немамо страха од тога гдје ће она завршити? Ми се плашимо од тога шта ћемо да једемо и да ли имамо нешто, хоћемо ли бити сиромашни, хоћемо ли се разбољети, а не размишљамо шта ће бити ако завршимо у вјечном паклу, у вјечном огњу? Шта ћемо тада? Овај живот ће проћи. Можда ћемо у њему морати да истрпимо нешто мало колико год да је – мало је, а шта ако то после буде наша вјечност? Дакле, морамо себе да доведемо у хришћански ред ако мислимо да служимо Богу и да на истински начин будемо са Њим. То ће онда бити извор наше радости и наше среће у овом животу. Пренијеће се и у вјечни живот ако тај подвиг изнесемо до краја нашег живота. Јер нам ништа не вреди ако добро почнемо, а лоше завршимо. У сваком тренутку ми можемо да скренемо са пута, сваком својом малом непажњом, опуштањем, везивањем за овај свијет. Све нас то може такве одвести у вјечност, а да не успијемо да се покајемо. Дакле, запамтимо добро! Није Свети Јован Лествичник случајно стављен да се прославља недјеља њему посвећена управо у току Великог поста да нас поново и поново, сваке године, подсјети на исту ствар, на покајање. Какво је наше покајање? Да ли ми само размишљамо о њему или је наше покајање истинско и дјелатно, оно које нас сједињује са Богом? Ми који се сједињујемо са Богом, имаћемо и дјелатно покајање, у чему ће нам Бог помагати јер не можемо ми да се кајемо сами од себе, без Бога. Срце наше ће нам показати да ли се кајемо по томе како трпимо невоље. Не треба нам друго огледало у животу него само то да видимо. На који начин трпимо невоље, искушења која нас сналазе и своје ближње око себе. Ако их осуђујемо и оговарамо, ми смо мртви. То је смрт, и то је пакао. То добро запамтимо! Данас се плаше да помињу смрт, па кажу: Немојте да плашите људе, осјетљиви су. Па шта ако су осјетљиви? Ако им нико не буде рекао ко ће онда да се спасе? Како ће да се спасу ако не знају? Морају да знају и морају да се покају! Нешто мора да покрене људе. Па, није Јеванђеље написано да човјек не говори о томе, да не чита или да прескаче оно што му се не свиђа. Одатле су и дошле све јереси, јер су људи прескакали, узимајући само оно што им се свиђа и то тумачећи. Истинско Православље је испуњавање читавог Јеванђеља и то је наш смисао живота. Нас Бог призива љубављу. Љубав је оно чиме нас Он призива, али не на логичан начин, на начин логике овога свијета и онако како ми то замишљамо. Зато морамо имати ово огледало не само у овој реченици Светог Јована Лествичника. Има их он безброј од којих свака може да нам буде спасоносна, ако једну макар узмемо да испуњавамо трудећи се да је до краја испунимо. Зато обратимо добро пажњу. Не дозволимо да нас обмањује дух овога свијета гледањем по интренету и тражењем одговора на лажним мјестима. Овдје је једини истински одговор и овдје човјек пролази свој живот. Да би се сусрео, у Цркви Божијој, са Христом човјек мора да поднесе и своје распеће и тегобе јер све то Бог даје човјеку ради његовог спасења. Помолимо се зато данас Светом Јовану Лествичнику да нам помогне на том путу. Запишимо на таблицама свог срца шта треба да радимо и како треба да изгледамо и сваког се дана подсјећајмо. Онда ћемо и своју пажњу усмјерити ка томе, онда ће и наше душевне силе да се покрену да нам помогну у томе. Не треба да се расејавамо на излишне и сувишне ствари овога свијета. О онда ћемо добити истинску силу од Бога, а помоћи ће нам и Пресвета Богородица, да идемо тим уским путем истинског покајања, путем неосуђивања других, путем осуђивања самога себе. Дакле, није потребно само да не осуђујемо друге, потребно је и да осуђујемо сами себе. Треба тај процес да окренемо у једном другом смјеру да би осјетили и видјели да је Бог са нама, да би имали истинско покајање, да би имали плач, да би добили и осјетити ослобођење од својих гријехова. Тада ће се Христос уселити у наше срце и онда ћемо моћи истински да се одмарамо у словесном односу са Њим и да осјетимо, и овдје, у овом животу, шта то значи и какав је укус вјечног живота и Царства небеског, Царства Оца, Сина и Светога Духа. Амин https://mitropolija.com/2024/04/14/otac-makarije-najgora-posast-koja-se-javila-u-hriscanskom-svijetu-jeste-osudjivanje-drugih/

Након свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе, благословом предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој - Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки произнео је надахнуту световасилијевску беседу. На самом почетку свог слова прота Слободан заблагодарио је Господу који је све сабране удостојио световасилијевског сабрања у Зајечару, те благодарност упутио и Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону: Драги владико упућујемо вам захвалност што сте нас позвали да из Никшића, из града Светог Василија и из храма Светог Василија, дођемо овде да поделимо ову радост са вама и са првим човеком овога града. Захваљујемо и Банету Илићу који је идејни творац нашег гостовања и чија је идеја изашла на Ваше одобравање, истакао је отац Слободан у уводном делу свог излагања. Свети Василије већ три ипо столећа сведочи да Бог ходи овом планетом, зато можемо рећи да је острошки светитељ после Светог Саве највеће достигнуће српскога народа, нагласио је архијерејски намесник никшићки, и додао: безгранична љубав према Христу и према сваком Божјем створењу на овој планети, учинила је Светог Василија тако великим и значајним. Говорећи о љубави Светог Василија и чудима која он благодаћу Божјом твори, прота Слободан је подсетио да острошки светитељ љубављу својом милије све оне који му са вером и љубављу приступају. Светитељи су богоносци и христоносци, за њих непријатељи не постоје, постоје само пријатељи. Не признају никакве границе, сем границе између добра и зла, истине и лажи, код њих је све саборно, поучио је никшићки прота Слободан. Ту код Светог Василија, мисли, жеље, осећања претворе се у молитву, у вапај целог бића за Богом, у молитву без речи, али која је дубока, искрена и све казује. Нека вас молитве и благослов Светог Василија Острошког прате у сваком добром делу, и нека Свети Василије духовно руководи овим и свим вашим будућим сабрањима и делима, навео је на крају своје световасилијевске беседе протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У навечерје празникâ светих краљева Милутина и Драгутина (у монаштву Теоктиста) и мати им краљице Јелене (у монаштву Јелисавете) и Светог Варнаве Хвостанског Исповедника, 11. новембра 2020. Лета Господњег емитовано је двадесет и петом издање емисије "Живе речи". Специјални гости емисије били су јеромонах Петар (Драгојловић), игуман свештене обитељи манастира Пиносава у Епархији шумадијској, као и Јелена Антић, иконописац и рестауратор. Са уваженим гостима разговарао је катихета Бранислав Илић. На самом почетку овог издања наше емисије игуман Петар (Драгојловић) је казивао о Светом и богоносном оцу нашем Арсенију Сремцу, другом архиепископу српком, чији свештени спомен смо прославили. У духу предочавања житија овог равноапостолног светитеља који је наставио пут и дело нашег Светог Саве, отац Петар је казивао и о светитељима које управо прослављамо. У наставку овог уводног дела игуман Петар је говорио о светињи у којој се подвизава, а која у нашим данима доживљава велику духовну и материјалну обнову. Будући да је јеромонах Петар пострижник Цетињског манастира ово је била дивна прилика да нашег госта замолимо да са нама подели своја сећања из монашког живљења у Митрополији црногорско-приморској. Богу сам благодаран што сам упознао и живео уз великог митрополита Амфилохија, био је то велики молитвеник и свети човек који ће се тек прославити, рекао је отац Петар присећајући се лика и дела блаженопочившег архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Наша уважена уметничка гошћа Јелена Антић, иконописац и рестауратор, говорила је о својој љубави према иконопису. Присећајући се почетака хришћанског живота Јелена је са нама поделила сећање на блаженопочившег епископа јегарског Јеронима (Мочевића), који је поред Епископа новосадског и бачког др Иринеја, оставио велики траг у њеним првим корацима духовног живота. Настанак једне иконе подразумева приступ са једним богобојажљивим трепетом, а сликање иконе треба да нас подстиче на усрднију молитву подстичући нас да се уподобимо Христу Господу, истакла је наша сестра Јелена говорећи о њеном дожљивају иконописања. Наша гошћа је у наставку говорила о љубави према уметности лепог писања - краснопису (калиграфији). Уметност лепог писања је изузетан вид уметности који има свој значај и у богослужењу цркве, јер су калиграфска дела присутна у еванђељима и неким богослужбеним књигама, нагласила је Јелена Антић. Очи су огледало душе код сваког хришћанина, јер онај који је истински хришћанин чак и својим изгледом сведочи небеску красоту. Уметност је одраз вечног и непролазног Уметника, који сам јесте извор сваке уметности и извор сваке лепоте, речи су игумана Петра који се осврнуо на мудре речи и савете иконописца Јелене Антић. Говорећи о савременим искушењима и савладавању истих, отац Петар нас је поучио следећим речима: Вођени саветом Светог Апостола и јеванђелиста Јована Богословља, љубљеног ученика Христовог, све што чинимо треба да бива у љубави, С тога, сва искушења која нас сналазе можемо да савладамо искреном љубављу према Богу и ближњима. На самом крају емисије игуман Петар и Јелена су упутили своје поруке. Нека нам све бива неусиљено, у радости и љубави, јер када тако чинимо у животу засигурно смо на сигурном путу спасења, речи су пастирске поруке оца Петра (Драгојловића). Наша драга гошћа Јелена Антић упутила је кратку, али веома важну поруку коју смо сви понели у својим срцима: За покајање, преображење и нови почетак никад није касно! Модератор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

„Злопати ли се ко међу вама? Нека се моли Богу. Је ли ко весео? Нека пева Богу. Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га у име Господње. И молитва вере ће спасити болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се“ (Јк 5, 13–16). У наведеном одељку из пете главе Саборне посланице светог апостола Јакова налазимо сведочанство о установи свете Тајне јелеосвећења. Поред тога, из овог одељка произилази истина да је исцељење болних благодаћу Божјом било саставни део апостолске Цркве. Бројна су слична светописамска сведочанства која представљају Христову мисију као испуњење пророчанства: „Слепи прогледавају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују, мртви устају и сиро­ма­шни­ма се про­по­ви­је­да је­ван­ђеље“ (Мт 11,2–5; Ис 35, 5–6). Као израз неизмерне љубави према човеку, Господ Исус Христос је упутио сво­је уче­ни­ке да то исто чи­не. Они су послани да ис­це­љу­ју благодаћу Божјом и неуморно про­по­ве­да­ју еванђелску реч љубави Божје. И он до­зва Два­на­е­сто­ри­цу, и по­че их сла­ти два и два, и да­ва­ше им власт над ду­хови­ма не­чи­стим... И оти­шав­ши про­по­ви­је­да­ху да се по­ка­ју. И де­мо­не мно­ге из­гоња­ху; и по­ма­зи­ва­ху уљем мно­ге бо­ле­сни­ке, и ис­це­љи­ва­ху. (Мк 6, 7-13). Потребно је посебно истаћи да служба исцељења није дарована само апостолима као појединцима, већ је дарована Цркви као заједници. Ова важна чињеница постаје још јасније када је посматрамо у светлу васколиког светотајинског живота који је увек саборно дело. Конкретније речено, нпр. света Тајна просветљења (крштења) није чин који се односи само на новокрштеног, већ на целокупну пуноћу Цркве као Тела Христовог која се на савршени начин пројављује у светој Евхаристији – Тајни над тајнама, која је темељ и врхунац васцелог светотајинског (благодатног) живота. На наведени значај саборности подсећа нас и Апостол Јаков рекавши да се „пре­зви­тери“ (обратимо пажњу на множину) по­зи­ва­ју ка­да се не­ко од чла­но­ва Цркве раз­бо­ли. Ка­да не­ко од припадника Цркве па­ти, це­ло Те­ло па­ти, као што нас подсе­ћа свети апостол Па­вле у 1Кор 12, 26. Свети апостол Ја­ков нагла­ша­ва да је це­ла за­јед­ни­ца по­зва­на да се сабере око бо­лне браће и сестара и да се мо­ли над њи­ма узимајући уче­шће у њи­хо­вом по­ма­зи­ва­њу. Овај за­јед­нич­ки (саборни) ка­рак­тер тај­не исце­ље­ња је из­ра­жен и кроз ка­сни­је пра­ви­ло ко­је налаже да већи број пре­зви­те­ра бу­де присутан како би упот­пу­ни­о об­ред. До је­да­на­е­стог века, број презвитера одређен за свету Тајну јелеосвећења био је огра­ни­чен на се­дам – као сим­вол ко­ји озна­ча­ва са­вр­ше­ност и пу­но­ћу. Касније налазимо сведочанство да се Тајна јелеосвећења савршава у то­ку се­дам узастоп­них дана и увек у скло­пу Ев­ха­ри­сти­је. Савршавање у склопу Тајне над тајнама указује и на еклисијални карактер свете Тајне јелеосвећења, јер је по­ма­за­ње је­ле­јем вр­ше­но у Цр­кви, у контек­сту Ев­ха­ри­сти­је, и прет­по­ста­вља при­су­ство сед­мори­це презвите­ра чи­ји број из­ра­жа­ва пу­но­ћу. Са друге стране, имамо чињеницу да це­ла Црква уче­ству­је и де­ла у овој све­тој Тај­ни, као и у сви­м све­тим тајнама. Сабрана Цр­ква (заједница верних сабрана у Христу) је укљу­че­на у вр­ше­њу ове све­те Тај­не имајући у виду да се бо­лест поједин­ца односи на це­лу Цр­кву. Из молитава које су присутне у последовању свете Тајне јелеосвећења, поред еклисијалног карактера, исијава и моменат који је сличан са светом Тајном покајања, а то је молитвени акт повратка у заједницу. У молитви коју презвитер чита приликом свете Тајне покајања каже се: Врати га у Цркву из које је отпао… Чињењем греха свако од нас себе одсеца из живог живота Цркве, док је поновни повратак у Цркву присутан у светој Тајни покајања, а довршен у Евхаристији учестујући у којој се утеловљујемо у једно Тело Христово. Када је неко од припадника Цркве суочен са болешћу он често бива онемогућен да долази у храм и учествује у богослужбеном и светотајинском животу Цркве. У светој Тајни јелеосвећења, они се вра­ћа­ју у цркве­ну заједницу, Цр­ква се саби­ра због њих, бри­не о њи­ма, моли се за њих и по­ма­же им на пу­ту ка веч­ном жи­во­ту. На ову истину подсећа нас и протојереј Александар Шмеман: „Ис­це­ље­ње је тај­на за­то што њен сми­сао и циљ ни­је са­мо пу­ко из­ле­че­ње, већ улазак чо­ве­ка у жи­вот Цар­ства, у „ра­дост и мир“ Све­то­га Ду­ха. У Хри­сту је све што је од овог све­та, а ов­де се ми­сли на здра­вље и бо­лест, сре­ћу и пат­њу, постало покрет ка и улазак у но­ви жи­вот кроз иш­че­ки­ва­ње и на­дуˮ. Кратак преглед последовања свете Тајне јелеосвећења Света Тајна јелеосвећења се савршава у храму, ако је болесник у постељи савршава се у дому. Према напоменама које су наведене у рубрици у молитвослову, ову Тајну савршава седам презвитера. У складу са тим и сâм чин се састоји од седам читања из Апостола, седам читања из Јеванђеља, седам молитава и исто толико помазивања. Према тумачењу број седам символизује седам дарова Духа Светога, по примеру седам молитава пророка Илије којима је затворио небо, и седам погружења Немана у Јордану, после његовог очишћења од губе. У случају нужде Тајну јелеосвећења може да саврши мањи број презвитера, па и један, а у том случају ништа не бива изостављено већ треба да буде прочитано свих седам молитава и да се обави свих седам помазивања. Ради савршавања свете Тајне јелеосвећења припрема се суд са пшеницом, чија су зрна символ зачетка новог живота, оздрављења од болести и свеопштег васкрсења. Припрема се јелеј (уље) као видљиви знак благодати исцељења, као и вино, као символ Крви Христове која је изливена за наше спасење. Како је напоменуто јелеј и вино се сједињују ради подражавања лека који је употребио милосрдни Самарјанин (Лк. 10, 30). Цео чин може се поделити на три саставна дела: 1. Молебно пјеније, 2. Освећење јелеја (уља) и 3. Помазивање болесника. Први део је молебно пјеније чија је структура слична јутрењу. Након уводних молитава, чита се 142. псалам: „Господе услиши молитву моју“, произноси се мала јектенија: „Опет и опет“ са возгласом велике: „Јер Теби приличи“, пева се „Алилуја“ и покајни тропари: „Помилуј нас, Господе, помилуј нас“ затим 50. псалам и Канон. Потом ексапостилар, стихире, Трисвето, Оче наш и тропар: „Ти Који си једини брз на помоћ“. Други део последовања је освећење јелеја, док трећи део чини седам читања из Апостола којима претходе прокимени, затим седам еванђелских чтенија у којима се говори о исцељењу душевних и телесних немоћи, те седам молитава и седам помазивања јелејем, при чему се сваки пут произноси молитва: „Оче свети, лекару душа и тела“. Катихета Бранислав Илић *Објављено у септембарско-октобарском 375. броју Православног мисионара (стр. 25-26) Ризница литургијског богословља и живота: Катихета Бранислав Илић: Света Тајна јелеосвећења и њен значај у хришћанском етосу BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

Недавно је из штампе изашла књига протојереја – ставрофора Гојка Перовића “О хришћанском и грађанском идентитету”. О овој књизи у дневном листу Дан своје импресије изнио је проф. др Драган Јаковљевић. Историјски гледано, значајни фактори, којима је била ношена друштвена генеза секуларизовања су по свој прилици прије били ван когнитивног, него пуко космолошко-светоназорног профила. Наиме, секуларизовање је изворно представљало процес једног превасходно економског и правно-политичког развлашћивања црквених институција. Тако је на његовом почетку стајало одузимање замашних привредних добара од манастира и цркве, те њихово национализовање, подржављење. Као и разрешавање правнополитичког поретка од дотадашњег директног црквеног патроната. (Као што је добро познато, и сам термин “секуларизација се је по први пут појавио управо у контексту преузимања великих дјелова црквених посједа и имовине од стране државе, те склапања Вестфалског мировног уговора (1646-1648). Неки теоретичари религије су иронично примијетили, да је одвајање државе од цркве притом било неопходно већ и из пуко техничко-оперативних, трансакционих резона: Наиме да би могла да узме црквену имовину и пренесе је на себе, држава се претходно морала издвојити из дотадашње институционалне испреплетености са црквом. Иначе би узимала од себе саме!) Прво је по свој прилици био економски интерес ондашњих држава, одн. носилаца власти. Друго је пак било диктирано и прагматским политичким резонима обзиром на појављивање и истодобно дјеловање више паралелних конфесија, одн. цркава (нарочито након расцјепа у западној хришћанској цркви) унутар једних те истих друштвених заједница. Тако да се наиме појавила потреба, да се политичко-правни поредак у будуће не идентификује са једном од њих, већ да се стави изнад тих религиозних диференција. Дакле, да држава буде конфесионално неутрална! А то је онда са своје стране изискивало посезање за једним превасходно свјетовним, ванрелигијским легитимисањем поредака. Најзад ваља имати у виду и околност, да су процеси секуларизовања започети у ситуацији друштвене исцрпљености претходећим дугим вјерским ратовима, као и уз очитовање неких интерних слабости црквених институција. Овакве околности су са своје стране такође упућивале у правцу наступајућег посвјетовњења друштвеног поретка. На дјелу је дакле био један вишеслојни дугорочни културни процес ношен хетерогеним, плуралним чиниоцима и њиховим садејством. Процес, који је коначно нашао свој уток у концепту грађанских друштава. Наиме, секуларност модерних друштава је била овјерена њиховим конципирањем као грађанских заједница, почивајућих на грађанском идентитету правних особа, носилаца држављанства и одговарајућих универзалних људских права као и даљих посебних права предвиђених позитивним законодавством свагдашњих држава. Тако да су у савременој Европи несекуларне државе у јасној мањини, какву чине земље попут Данске, Малте, Грчке… Поред извјесних лимита крајњих домета његовог дјеловања који су се у међувремену очитовали, секуларизовање је донијело и несумњиве позитивне помаке у односу на негдашњу теократију, фундаменталистичку сплетеност државних и црквених институција. (…) Додатни идеолошко-свјетоназорну подлогу за секуларизам пружиле су најзад и љевичарске идеологије социјалистичког профила са својим препознатљиво уздржаним ставом према религији па тако и у бившој СФРЈ. С обзиром на последње, секуларизам је у бившим чланицама југословенске федерације представљао и једно наслеђено културно добро, које упркос распаду негдашње државне заједнице, урушавању поретка државног социјализма у свијету, те побољшаном положају вјерских заједница, није било стављано ван снаге. Напротив, секуларизам, свјетовност државности и одвојеност цркве од државе остају темељне одреднице и новообликованих друштвених поредака у негдашњим југословенским републикама. Како пише Перовић, држава и Црква сада коегзистирају, “могу и требају да сарађују, али се једна другој не мијешају у рад и организацију. Митрополит Амфилохије је пак у једном недавном, запаженом интервјуу (“Вијести, петак 24.01.2020) разборитим начином утврдио: Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну [Цркву и Државу од било каквих непромишљености, и сад и у будућим временима. Према томе, Црква треба уважавати државни поредак, а Држава црквени поредак, и то је пут одолијевању са једне стране религиозно-фундаменталистичким, те са друге стране етатистичко-интервенционистичким искушењима, са тоталитарним претензијама. И модерна демократска друштва налазе начина, да те двије врсте искушења принципијелно сузбију и превладају полазећи од секуларне традиције и демократске форме организовања друштва. Када се пак ради о посебним питањима својине, то би према Перовићу значило следеће: “Држава мора бити гарант неотуђивости нечије својине, и заштитник културног блага које се налази на њеној територији. Али га не може штитити тако што ће га присвојити!” Како је сада дошло до тога, да у једној секуларној држави владајућа политичка елита (уз то још са љевичарским идеолошким предзнаком!) у програм свог дјеловања уврсти активно помагање стварања једне одређене цркве, могао би бити предмет једне обухватније анализе – за коју се извијесни ослонци могу наћи и у овдје представљеним текстовима Г. Перовића. У том погледу, он поставља питање: “Једно ми није јасно, и ево питам гласно шта ће таквој идеологији државна Црква?” Дакле, једној идеологији љевичарског политичког профила која тражи и налази прикључак на интернационалне љевичарске политичке групације и покрете у Европи и свијету. Да ли би одговор на дато питање можда требало потражити у притисцима и утицају извијесних екстерних чинилаца на политичке партије које чине владајућу елиту? Чинилаца, којима је идеолошко наслеђе љевице страно, али који су своје схватање односа Цркве и државе изгледа успјели потурити владајућој политичкој гарнитури као наводни “виши државни интерес који би као такав самим собом налагао безусловно спровођење! Занимљиво је, да на по свом профилу фундаменталистичке пароле које се износе у јавности, попут “Нема [државе] Црне Горе без црногорске цркве, изостају реаговања и довођења у питање од стране многих вајних “грађанских интелектуалаца”, “аналитичара”, “социјалдемократа”… Напротив, сви они на такве радикалне прокламације ћуте као заливени, тиме прећутно изражавајући свој пристанак на те упитне и анахроне идеолошке шаблоне, те по свој прилици и своју подршку истима. У сваком случају, смјело би бити јасно, да се претходно назначеним настојањем наше политичке елите практично видно искорачује из пројекта свјетовне државе, фактички нарушава њена секуларност. Све и када би на дјелу била једна само привремена девијација, ради се ипак о далекосежно важном, принципијелном питању које оставља простор озбиљним дилемама у погледу крајњег учинка и даљег историјског хода друштва. Јер, једна је ствар када било која политичка партија исказује симпатију или штавише и извијесну политичку подршку настојању да се створи нека нова вјерска заједница, црква. Нешто друго је међутим, када се почињу користити расположиви државни инструменти за практично изнуђивање одређених решења у датом смислу, њихово дјелатно инсталирање у друштвеној стварности. И тиме државни апарат, њему доступна средства дјеловања и принуђивања попримају функцију повлашћеног сервиса ове или оне конфесионалне заједнице, њима својствених тежњи. У читавој историји западне циливизације, цркве пак нису стварали политичари, него духовници, пророци и њих слиједећи вјерници. Идући супротним путем, забраздило се је пак у позицију државног интервенционизма унутар сфере конфесионалног живота, каква је неспојива са концептом свјетовне државе. Консеквенце једног таквог рискантног интервенционизма ваља сада сагледати, те процијенити њихову пожељност одн. спојивост са прокламованим друштвено-политичким поретком, као и прихваћеним циљевима друштвеног развоја. Аспекти односа цркве и државе у секуларном контексту Но, да ли сад институционална одвојеност цркве од државе мора да значи и потпуни јаз, њихову узајамну отуђеност у друштвеној пракси? Како је лијепо на то указао велики протестантски теолог Карл Барт, држава по себи ипак није атеистичка (религионслос) већ прије надконфесионална (ииберконфесионелл) творевина. Не могавши се у име државног резона појавити као прокламатор одређеног погледа на свијет и једне државне религије, она у односу на конфесионалне различитости пактикује трпељивост и у оквирима позитивног права свим црквеним заједницама “у начелу осигурава једнаку слободу”. Барт додуше овдје превасходно има у виду различите хришћанске конфесије (попут католицизма и протестантизма). Но, његово запажање би, како ми се чини, у принципу могло бити уједно протегнуто и на остале вјероисповијести какве затичемо у одређеним државама, па тако и у нашој. Утолико од мене заступано гледиште иде корак даље од онога што је заступао сам Барт, остајући при том, како вјерујем, ипаку духу његовог упућивања. (…) Перспективе дијалога Подржавајући објављивање ове збирке текстова Г. Перовића, сматрао сам, да они могу допринијети једном стручно утемељеном и разложном сагледавању низа релевантних питања из историје православља као и односа цркве и државе у овој средини. Полазећи од разјашњења неких темељних појмова и историјских околности, чије разумијевање чини претпоставку потребног споразумијевања на нашој друштвеној сцени. Ти текстови су и иначе већ по свом првом појављивању били наишли на добар пријем у јавности. Рекао бих, већ по основу свог изразито одмјереног стила, али уједно и доследног поштовања историјских датости те избјегавања екстремистичких солуција. Охрабрујуће је, када тако профилисане поруке долазе од ректора Цетињске богословије. Нека стога објављивање ове збирке пружи подршку даљем конструктивном интелектуалном дјеловању овог младог хришћанског интелектуалца, те уједно подстицаје осмишљавању јавног дијалога о низу важних питања везаних за позиционирање и дјеловање хришћанске религије у савременим друштвеним условима. (Наравно, и једном складном уређивању суживота са исламском конфесијом.) У овдје републикованим текстовима се разматра низ важних тема. Па тако након појашњења појма “аутокефалности”, његовог правог значења те историјског контекста стицања исте, Перовић даље јасно констатује и “двојност националног идентитета код Црногораца”. Притом утврђујући, да он “не може бити тема неког акта или указа”, те да га држава не треба покушавати “нормирати. Што свакако представља коректан став по датом питању. Па ондау једном аутентично демократском тону закључује: “Зато, ако нигдје друго, овдје два већинска политичка идентитета једног друштва имају обавезу да чувају један другог, и да буду свјесни да једноме, без овог другог, нема цјеловитости, па ни будућности. Тиме се у ствари заступа једно шире, хуманије и далековидије сагледавање питања иденититета, с оне стране скучено-екстремистичких погледа прожетих острашћеношћу, као и безобзирном тежњом да се максимално искористе постојећи односи политичке моћи у друштву. Наиме, у прилог једном идентитету, а на уштрб другога идентитета. Једном тежњом дакле, која је иразито неправична и морално спорна. У претходно изложеном контексту би смио бити сасвим јасан значај одлучног отварања питања највећег живог европског филозофа, Јиргена Хабермаса о томе, шта секуларни ум може да научи из религиозног наслеђа хришћанства и јудаизма. Даље питање би гласило, којим све путевима унијети осмишљавајуће и усмјеравајуће врједносне потенцијале религије у укупно културно саморазумијевање модерних друштава? То су крупна, колико могу да сагледам данас још не до краја већ одлучена, и према томе добрим дијелом отворена развојна питања. Претходно нам пак ваља превладати искрсле напетости и неспоразуме у погледу односа Цркве и државе у Црној Гори. Вјерујем, да ова збирка текстова, како својим садржајима тако и одмјереним начином излагања може пружити релевантан допринос таквим настојањима. Те вођењу једног рационалног, стрпљивог и толерантног, помирљивог дијалога о отвореним питањима која заокупљују пажњу јавности. Уз узајамно уважавање Цркве и државе, напоредог поштовања како конфесионалног, тако и свјетовног поретка. У знаку једног таквог надања, ову збирку текстова ваља препоручити ширем интересовању. Извор: Митрполија црногорско-приморска

Одговор Светог Василија Великог у Опширним правилима изложеним у питањима и одговорима на питање 55: Да ли се лечничка нега слаже с циљем благочашћа? “Бог је сваку вештину дао као помоћ немоћи наше природе. На пример, земљорадња нам је дата стога што оно што само ниче из земље није довољно да подмири наше потребе; ткачки занат, а такође и неимарски – стога што нам је неопходна употреба покривала ради пристојности и ради штетности ваздуха. Тако нам је потребна и лечничка вештина. Наше немоћно телу је изложено најразличитијим повредама које долазе споља и изнутра, од хране. Оно, наиме, страда и због сувишка и због недостатка. Стога нам је Бог, који управља читавим нашим животом, допустио употребу лечничке вештине, која, као образац душевног лечења, има за циљ да избави од сувишног, и да допуни недостатак. Да још увек живимо у рају сладости, ми не бисмо имали потребу ни за земљорадничким вештинама, ни за трудом. Исто тако, да смо истрајали у бестрашћу, тј. у дару који нам је пружен приликом стварања и који се одржавао до пада, ми не бисмо имали потребу за лечничком вештином, која нам иначе служи на олакшање. Међутим, после изгнанства на ово место, и пошто нам је речено: У зноју лица свога јешћеш хлеб свој (Пост.З, 19), ради олакшања горких последица проклетства, дугим искуством и многим трудом око земље, образовано је искуство земљорадње. Наиме, Бог нам је даровао схватање и способност да стекнемо ту вештину. Исто тако, пошто нам је заповеђено да се опет вратимо у земљу, од које смо узети, и пошто смо сједињени са паћеничким телом, због греха осуђеним на распадљивост, због чега и страда, пружена нам је бар делимична помоћ лечничке вештине. Јер, траве које су корисне за једну или другу болест нису никле саме од себе, него су очевидно, по вољи Саздатеља, створене са циљем да нам буду од користи. Својства која се садрже у корењу, цвећу, лишћу, плодовима и соковима, а такође и у металима и морима, служе на корист нашем телу, исто као и оно што се пронашло као корисно за јело и пиће. Међутим, оно што је измишљено ради избирљивости, што је сувишно и што захтева много старања, што готово читав наш живот обраћа у старање о телу, Хришћани треба да избегавају. Међутим, ми треба да се постарамо да, у случају потребе, ту вештину не сматрамо узроком здравља или болесног стања, те да начине које она предлаже користимо у славу Божију и као образац старања о души. Не нађе ли, пак, лечничку помоћ, човек не треба сву своју наду на олакшање болова да полаже само на њу, него ваља да зна да Господ неће пустити да се искушамо већма него што можемо (1. Кор.10,13). Једном приликом је Он начинио блато, помазао човека и наредио му да се умије у Силоаму (Јн.9, 6-7), а једном се ограничио само на произвољење, рекавши: Хоћу, очисти се (Мт. 8, 3). Другима је, опет, попустио да се боре са тешким болестима, како би кроз испитивање постали искуснији. Тако се понекад и нас Он дотиче невидљиво и неприметно, уколико нађе да је посета корисна за наше душе, а понекад налази да је погодно да се у нашим страдањима послужимо вештаственом помоћу, дуготрајношћу лечења укорењујући у нама сећање на благодат, или, као што сам рекао, указујући на образац старања о души. Телу је неопходно одстрањивање оног што му је страно, а додавање оног што му недостаје. Тако и од наше душе треба одстранити оно што јој је туђе, а пружити јој оно што одговара њеној природи. Јер, Бог је човека створио правим (Проп.7,30), и сачинио нас да ходимо у добрим делима (Еф. 2,10). Као што ради лечења тела понекад прихватамо резање, спаљивање и узимање горких лекова, тако и ради лечења душе треба да прихватамо оштрину прекорне речи и горке лекове кажњавања. Онима, пак, који се ни тиме не уразуме, пророчка реч са прекором каже: Зар нема мелема у Галаду? Или, зар тамо нема лекара? Зашто није исцељена рана кћи народа мога (Јер. 8,22). Код запуштених болести ми смо спремни да дуго време чекамо исцелење од мучних и разноврсних дејстава. То нам даје пример да грехе у души треба да изглађујемо трудољубивом молитвом, дуготрајним покајањем и строгим држањем, које је у стању, као што је наша реч довољно показала, да пружи исцелење. Иако лечничку вештину не употребљавају сви како треба, ми је нећемо у потпуности избегавати. Измишљајући повод за раскош, неумерени у насладама злоупотребљавају и куварску, и пекарску или ткачку вештину. Њихово прекорачивање потреба не треба да нас наведе да потпуно одбацимо вештине. Напротив, њиховом правилном употребом ми треба да изобличимо оно што је изокренуто. Исто тако, лечничкој вештини не треба порицати дар Божији због тога што је неки злоупотребљавају. Међутим, било би скотски [неразумно] сву наду за своје здравље положити у руке лекара, што видимо код извесних окајаних људи, који се не устежу да их називају својим спаситељима. Избегавати, пак, сваку корист од лечења, значило би бити свадљив. Језекија није сматрао да је прегршт смокава главни узрок његовог здравља (4. Цар. 20,7), нити је њему приписивао исцељење свога тела, него је прослављању Бога додао и благодарност за стварање смокви. Тако и ми, примајући ударце од Бога, који са благошћу и премудрошћу устројава наш живот, најпре иштимо да нам пружи познање узрока због којих нас кара, а затим да се избавимо од скорби и да учини крај са искушењем да бисмо могли поднети (1. Кор. 10,13). Благодат исцелења, која се даје било преко вина и јелеја (као код онога који је запао међу разбојнике – Лк. 10, 34), било преко смокви (као код Језекије), ми треба да примимо са благодарношћу. Ми и не треба да правимо разлику у томе да ли се Божије старање на нама пројавило невидљиво или преко нечег телесног (што нас често заправо још снажније приводи познању милости Господње). Често пута се дешава да смо, павши у болести (које у ствари представљају казну), осуђени да издржимо лечење користећи мучна средства. Прав разум нам налаже да не одбијамо ни резања, ни паљења, ни горчину од љутих и мучних лекова, ни оскудицу у јелу, ни строго придржавање свега прописаног, ни уздржање од свега што шкоди здрављу. Уосталом (опет кажем), не треба да губимо из вида ни циљ, тј. корист душе, будући да она у свему, као у примеру, учи да има бригу о самој себи. Није, међутим, мала опасност да разум почне да машта да је свакој болести потребна лечничка помоћ. Јер, не долазе све болести од природе, нити од неправилне исхране, нити од каквих других телесних узрока, за које је, иначе, лечничка вештина понекад корисна. Болести су често и казне за грехе, које треба да нас преобрате. Речено је: Господ кара онога кога воли (Прич.3,12), и још: Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. Јер, да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом (1. Кор.11,30-32). Такви људи треба у безмолвију и без лечничке неге да претрпе болест која је послана на њих, свесни својих погрешака, по примеру онога који је рекао: Понећу гнев Господњи, јер сам му згрешио (Мих. 7,9). Они треба да покажу поправљање, да донесу плодове достојне покајања, и да се сећају Господа који је рекао: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн. 5, 14). Понекад се дешава да, на настојање лукавог, човекољубиви Владика неког великог подвижника пушта у борбу [са непријатељем], како би његово велико хвалисање оборио крајњом трпељивошћу својих слугу. То знамо из онога што је било с Јовом (Јов 2,6). Осим тога, као пример нетрпељивима Бог [понекад] изводи људе који подносе невоље све до смрти. Такав је био Лазар, који је био покривен многим ранама. О њему није написано да је било шта тражио од богаташа, нити да је био незадовољан својим положајем: стога је и удостојио упокојења у Аврамовом наручју, примивши зла у животу своме (Лк. 16, 22-25). Можемо видети да се болести код светитеља јављају и из других разлога. Имамо случај апостола: да се не би помислило да превазилази границе људске природе, да се не би закључило да у свом природном саставу има нешто нарочито (што се десило Ликаонцима, који су донели венце и јунце – Дап.14,13), те да би се нагласило да има човечију природу, њега је стално пратила болест. Какву би, дакле, ти људи имали корист од лечничке вештине? Зар они пре неће бити у опасности да се уклоне од правог разума, скренувши ка бризи за тело? Они, пак, који су погрешном исхраном навукли болест треба да се служе телесним лечењем, као што сам напред рекао, имајући уједно и образац за бригу о души. Јер, и нама је корисно уздржање од штетних ствари, претпостављање онога што је благотворно и држање прописаног. И сама промена болести у здраво стање тела треба да нам послужи као утеха како не бисмо очајавали, помишљајући да се душа из греховног стања кроз покајање не може вратити у својствену јој целовитост. Према томе, као што не треба сасвим избегавати лечничку вештину, тако не приличи ни да сву своју наду полажемо на њу. Ми се користимо земљорадњом, али од Господа иштемо плодове, и кормило препуштамо кормилару, али Бога молимо да нас сачува од бродолома. Исто тако, доводећи лечника, кад се појави разлог, ми не одустајемо од уздања у Бога. Осим тога, мени се чини ова вештина прилично помаже уздржање. Јер, ја видим да она одсеца сластољубље, да не одобрава ситост и да, као нешто некорисно, одбацује раскошну храну и излишно старање око укусности. Уопште, она оскудицу назива мајком здравља. И због тога нам њен савет може бити користан. Према томе, било да се користимо прописима лечничке вештине, или да их одбијамо из неког од наведених разлога, увек чувајмо свој циљ, тј. угађање Богу, пазимо на душевну корист и испуњавајмо заповест апостола, који је рекао: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините (1. Кор.10,31). Свети Василије Велики, Опширна правила, у Трагом јеванђелског подвига, Манастир Хиландар, 2009, стр. 171-174. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недељу 22.септембра 2019.године, на празник Светих и праведних Јоакима и Ане, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Епископу је саслуживало братство Саборног храма и умировљени свештеници: протојереј-ставрофор Боривоје Радојичић, протојереј-ставрофор Ранко Јовић и протојереј Драгослав Јоцић. У току свете Литургије владика је у чин чтеца произвео Богдана Ивковића и Петра Јовановића из Зајечара. У своме обраћању сабраном народу владика је најавио промоцију дуго очекиване књиге „Летопис Тимочке епархије 1934-2014“ аутора протојереја мр Игора Ивковића, која ће бити одржана у Музеју града Зајечара. Владика је честитао родитељима двојице новопроиведених чтечева на првом чину којих су се удостојила њихова деца, оцу Игору и попадији Биљани, и брачном пару Станоју и Наташи Јовановић, директору музичке школе и диригентици хора Саборног храма, истакавши немерљив дугогодишњи допринос који њихове породице дају литургјској и црквеној заједници. Владика је подсетио на спасоносни значај крста у нашим животима, од чина крштења када на себи заувек носимо знамење крста, преко крстоносног нашег живота, па до краја земаљског бивствовања, али и на онај други крст који промислом Божијим сами бирамо уласком у часни клир служења Господу у Цркви Христовој. Црна мантија свештенослужитеља издваја у животној средини и представља пример побожности и богоугодног живота, али је често и мета напада различитих непријатеља. Многи свештеници су часно у њој пострадали, зато је увек поносно носимо ослањајући се на заштиту и молитвено заступништво Пресвете Богородице, пред Господом нашим који види живот наш и мери наше поступке, без обзира на искушења која трпимо од људи. Владика је изразио радост и жељу да се из ове литургијске заједнице рађају деца за свешенство и монаштво и тако сви узрастамо у Цркви Божијој. Извор: Епархија тимочка

У уводном дијелу емисије отац Слободан је тумачио зачало из Светог Јеванђеља на недјељу Свих светих-прву недјељу по празнику Педесетнице, а потом говорио о значају Петровског поста, који почиње 24. јуна и трајаће до празника Светих првоврховних апостола Петра и Павла, 12. јула. ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ Слушаоци су питали како се правилно чита Псалтир, „Најљепши молитвеник“ по ријечима оца Слободана. Он је поучио слушаоце нашег радија и о томе како одагнати ружне помисли које нам се јављају током молитве, и одговарао на низ питања наших слушалаца на разне недомумице наше вјере, на које ћете чути одговоре ако будете одслушали ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора

Српска Православна Црква изнела је свој став о црквеној кризи у Украјини. Према Извештају УН, уочен је пораст насиља према канонској Цркви Украјине. Патријарх московски г. Кирил одликовао је амбасадора Србије у Москви др Славенка Терзића орденом Преподобног Серафима Саровског. У Москви ће бити одржан симпосион о Светом владици Николају Велимировићу. Први дан Васкршњег поста у Грчкој је национални празник и прослављен је веома свечано. Како је дошло до тога да западњачке празнике преузму и прихвате дубоко хришћанске средине и народи? У данашњем издању емисије „Актуелно у хришћанском свету“ говори протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки.

Погоршана је ситуација у Украјини – Врховна Рада Украјине је усвојила дискриминационе законе који имају за циљ да легализују праксу запоседања храмова и манастира канонске Украјинске Православне Цркве; Папа Фрања донео је одлуку о отварању тајних архива Ватикана; Неколико хиљада људи у Индији примило је свету тајну Крштења у Православној Цркви; о посту у помесним Православним Црквама, али и код римокатолика, муслимана, протестаната – чућете у емисији Актуелно у хришћанском свету. Говори протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски. Звучни запис смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе.

Да ли је пораст броја оболелих од малигних и аутоимуних болести директна последица гађања Србије 1999. пројектилима са осиромашеним уранијумом? Расколници у Украјини су отели 20 храмова само у Епархији волињској. Васељенски Патријарх изјавио је да се случај Украјине не може поистоветити са Скопљем и Црном Гором. Турски председник Реџеп Ердоган рекао је да ће Богословија на Халки поново бити отворена уколико у Атини буде отворена џамија. Република Српска и српски народ ове године ће обележити 500 година Горажданске штампарије. У данашњем издању емисије „Актуелно у хришћанском свету“ говори протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки. Са званичне интернет странице Радија Беседе доносимо звучни запис емисије.

Предавање је реализовано у облику дискусије, гдје су двојица уважених предавача одговарала на питања модератора, свештеника Синише Шаренца и питања публике. Предавачи су на разумљив начин појаснили развој хришћанског богослужења, као и улогу богослужења на развој личности човјека. У току дискусије разговарало се о темама које се тичу евхаристијског, личног и саборног карактера како појединца, тако и хришћанске заједнице. На крају дискусије, Епископ Фотије је дао свој коментар на теме које су се чуле током излагања и нагласио значај евхаристијског сабрања и важности посвећивања пажње сваком појединцу, а нарочито дјетету. Овај, и други пројекти Мисијског фонда, реализовани су под покровитељством World Vision организације. Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске Извор: Епархија зворничко-тузланска