Претражи Живе Речи Утехе

Ријеч о књизи Јована Маркуша „Црна Гора кроз историјска документа- народ, језик, црква, држава“, протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића у Никшићу, дана 20. фебруара. По хришћанском схватању људска историја није просто след догађаја, већ догађање са једним одређеним циљем. Зато историја није просто и једино описивање догађаја из прошлости, већ проналажење њиховог смисла. Долазак Христов и Његово присуство у свијету, уводе нову перспективу у вријеме. Вјечност нам се даје у садашњости и сваки тренутак у историји поприма есхатолошки карактер. Док је стари Израиљ био заокупљен спасоносним јављањима Божијим у времену и историји, у Новозаветној Цркви вријеме и историја су усмерени према вјечности. Христос је својим животом и својим учењем, својом смрћу и Васкрсењем дао човеку перспективу вјечности, што је у ствари и циљ историје. Библијски историчари посматрају и оцењују прошле догађаје у контексту коначног циља историје, а циљ је спасење човјека и свијета у Христу. То се спасење остварује у Цркви и кроз Цркву, као сједињење свих људи и целокупне природе са Богом у Христу. Отуда су библијска и црквена историја Божанска историја. Оне говоре о Божијој дјелатности у историји ради остварења коначног циља историје, почевши од стварања свијета и човека, па до последњег догађаја – ослобођења човека и природе од гријеха и смрти кроз њихово сједињење с Богом у Христу. Значи, циљ историје човјека и свијета за хришћане је Царство Божије, односно Црква обухваћена и вођена Христом и улазак свијета у Цркву као Царство Божије, у коме ће он бити ослобођен од смрти. У књизи Црна Гора кроз историјска документа, народ, језик, црква, држава која представља једно озбиљно и надасве корисно дјело вишегодишњег труда њеног аутора Јована Маркуша у једном дијелу управо говори о једној таквој Цркви и њеној историји. Моје излагање ће ићи у два правца која су по мени најбитнија у данашње вријеме када говоримо о Цркви у савременој Црној Гори. То су континуитет постојања цркве на овим просторима са посебним нагласком од самосталности српске архиепископије успостављеној и утемељеној прије осам вјекова и контринуитет светосавске традиције која је дубоко уткана у Црну Гору. Ова књига кроз разне изворе, документа, чињенице, копије и илустрације је потврда вишевјековног непрекинутог континуитета богослужбеног живота Православне Цркве у Црној Гори, са свим различитим и светотајинско-литургијским и историјско-социјалним изазовима пред којима се она налазила у свом вишевјековном постојању. Она је свједочанство да су православље и Црква у Црној Гори присутни од 4. вијека када се датирају почеци хришћанства на подручју данашње Црне Горе, преко древних епископија Диоклијске, Рисанске, Скадарске и Расцијске, преко Светога Саве и Епископија Зетске, Хумске и Будимљанске, цара Душана када је и уздигнута у ранг митрополије, а увијек у канонском припадању и јединсту поменутих епархија Архијепископији Жичкој, потом Архијепископији Пећкој и Пећкој Патријаршији, тј. Српској Православној Цркви. И управо мноштво свеједочанства овог континиутета доноси нам Маркуш у својој књизи. Ту ћемо наћи да је свети Сава је основао Зетску, Хумску и Будимљанску Епископију 1219. године. Зетска је услед различитих околности више је пута мијењала своје сједиште. Пречиста Крајинска манастир, манастир Врањина на острву на Скадарском језеру све док владари из династије Црнојевића не пренесу сједиште Зетске Епископије, односно Митрополије, на Цетиње гдје 1484. године подижу и манастир гдје је њено сједиште и мјесто устоличења њених митрополита до данас. Након 1776. године па све до почетка 20 вијека, Митрополија остаје једини дио Пећке патријаршије који није признао власт фанариота. Најјаснији доказ за то је титула егзарха Пећког трона коју носе цетињски митрополити још од 1750. године. Након 1922. године и добијања томоса од Цариградске патријаршије, обнавља се јединствена Пећка патријаршија са Митрополијом као саставним дијелом. У овој књизи наћи ћемо још да је Митрополит Василије у својој Историји Црне Горе набројао себе са осталим архијерејима пећке патријаршије. Даље налазимо да је први помен у историји Црне Горе из 1504. када се зетски митрополит титулише као црногорски и приморски. Овај запис митрополита Романа а факсимил тог записа налазимо у Маркушевој публикацији је из рукописне књиге Молитвеник који се данас налази у бечкој националној библиотеци. Из ватиканских докумената из 1640. и 1643. јасно се види да је митрополија црногорска тих година дио Пећке патријаршије. Након 1922. године и добијања томоса од Цариградске патријаршије, обнавља се јединствена Пећка патријаршија са Митрополијом као саставним дијелом. Свети Сава је вјековима дубоко уткан у црквено, црквеноправно, просвјетно, књижевно, језичко и културно биће Црне Горе. Формирање култа светог Саве у средњовјековној Зети, Боки, Полимљу, Хуму и осталим крајевима данашње Црне Горе отпочело је веома рано и има свој континуитет кроз вјекове до данашњих дана. Прије свега у историјској науци је познато да је Стефан Немања отац светога Саве рођен у Рибници, на ушћу ријеке Рибнице у ријеку Морачу, у данашњој Подгорици, гдје су и данас видљиви остаци зидина града. Запис из животописа свог оца Стефана Немање тј. светог Симеона Мироточивог гласи: „Нека вам је знано о овом блаженом оцу нашем ктитору господину Симеону, од рођења његова до смрти. Рођење његово било је у Зети на Рибници. Осим те чињенице постоје многа свједочанства која нам преноси Мркуш а која несумњиво говоре о значају и присуству светог Саве у нашем народу у Црној Гори. Светосавска и традиција Немањића у Црној Гори је велика. Међутим, оно што је најзначајније је то да је Свети Сава своме народу у Црној Гори оставио најпоузданију вриједносну оријентацију, и то оријентацију око олтара и Христове жртве, одакле исходи све што је везано за светог Саву и Светосавље. И управо око олтара као мјеста Литургијског сабрања из којега све извире и у који све увире, свети Сава је прослављан као заштитник народа и државе. Ова књига је и најновија потврда кроз коју ћемо видјети да када говоримо о Црној Гори и прослављању и утицају светога Саве да ниједна личност није више присутнија но што је дјело и мисао Светога Саве на читавом простору данашње Црне Горе. Коријени његовог дјела су дубоки и генетски су усађени у душу народа. Ти коријени су разноврсни и многобројни. У Цетињском љетопису се каже да је Свети Сава основао архиепископију у Зети 1220. године. У календарима Молитвеника/ Требника како Вуковићевом из 1538/40, тако и Црнојевића из 1495/6, уписани су у јануару свети Сава Српски, у фебруару свети Симеон Мироточиви. Дакле, неспорно је да се и у вријеме Црнојевића литургијски прослављао свети Сава и остали светитељи светородне лозе Немањића. Све то налазимо у овој књизи коју представљамо. Налазимо и фотографије страница службе са иконама светитеља у Празничном минеју, који је такође штампао Божидар Вуковић 1536-38. Даље је Маркуш публиковао странице календара од Грлице до календара владе у изгнанству у којима је уписам молитвени спомен Немањића. Даље ћемо наћи многе помене и прославе Светога Саве у пјесама, уставима, и устројствима школа, читанкама, наставним уџбеницима, прославама и државним а нарочито школским славама почев од књаза Данила па све до краља Николе. Треба напоменути да Цркава и манастира њему посвећених у Црној Гори је знатан број и да највећи број храмова и манастира посвећених светом Сави у епархијама Српске православне цркве се налази у Митрополији црногорско-приморској, а територијално на Црногорском приморју. Што се тиче световног прослављања у ондашњој Кнежевини Црној Гори, прослављен је свети Сава први пут на Цетињу 1856. Чула се химна „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави“. Касније, како су се оснивале школе, нарочито од 1884, свети Сава прослављао се редовно као школски патрон. Многобројне фреске и иконе овога светитеља настале су у Црној Гори. Најпознатија је његова икона у манастиру Морачи гдје су представљене сцене из његовог живота. Темељ црквеног постојања јесте да вјерно представља и за свако ново доба и околности наново тумачи вољу и поруку свога оснивача, не само у њеном исходишту, него у сваком тренутку континуума у коме су та воља и порука биле пројављене. Историју традиције проучавамо не зато што смо заинтересовани да оживимо мртву прошлост, већ да бисмо промовисали савремено разумевање хришћанског живота у оквирима његовог поријекла и развоја. Из свега приказанога у овој књизи јасно да дјела и допринос светога Саве превазилазе границе њиховог времена, задобијајући свевремени значај за будућа поколења и њихове егзистенцијалне проблеме. Из свега реченог јасно је да је Православна Црква је примила своју веру од Отаца Цркве. Њена верност учењу Отаца чини темељ њеног идентитета. С обзиром да митрополити Црногорско-приморски никада нијесу довели у знак питања тај изворни црквени поредак, апостолско прејемство и заједништво; с обзиром да нијесу сами тражили положај у коме су се нашли, него им је наметнут силом прилика; с обзиром да су све чинили што је било до њих да се успостави поновни нормални црквени поредак за њих можемо рећи и да су били и да су и данас на питу светих отаца Цркве. Црква ходи унутар ковитлаца историјских промена, држећи свој поглед ка последњим догађајима, ка визији Царства Божјег. Колико међутим, Црква остаје верна овој визији, толико више шансе има да преживи у историји. Без обзира на изузетно сложене околности у оквиру којих се одвијао црквени живот у Црној Гори он је био увијек у процесу узрастања некада већем а некада мањем, и изграђивања Тијела Христовог. Ова књига је најбољи одговор онима који оспоравају данашњој Митрополији црногорско-приморској и епархијама да су настављачи континуитета оне три светосавске епархије које смо поменули. Она је најбољи одговор онима који желе да умање или скроз да избришу чињеницу да је Црква кроз историју Црне Горе била народна и државотворна, да је она стварала и уобличила и освештавала традиционални идентитет нашег народа и државе. Она је најбољи одговор свима онима који смартају да је светосавље фундаментализам и великосрпска религија без Бога. Она је одговор и онима који кажу да нема мјеста Светосављу у темељима савремене Црне Горе. На крају да закључим да овде у овој књизи је било истраживање истраживача из прве руке; било је као да се посматра грнчар за његовим точком, и дубоко се осјећа креативност истраживачког рада. Свијет историчара и истраживача не постоји тако да га свако види, већ неко га мора призвати у постојање из безобличних магли прошлости, што је Матица Српска друштво чланова у Црној Гори успјела овим својим великим издавачким подухватом. И баш на самоме крају закључујемо да Маркуш радио са највећом објективношћу и без икаквог прикривеног мотива, изузев жеље да се служи Богу кроз служење његовом народу. Извор: Ин4с

У суботу, 19. фебруара 2022. године, у храму Преноса моштију Светог оца Николаја Мирликијског чудотворца на београдском Новом гробљу, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха Порфирија, служио је свештеничко опело новопрестављеном протопрезвитеру-ставрофору Ратку Савићу, дугогодишњем пароху храма Светог Саве на Врачару и духовнику параклисâ Светог Јована Шангајског у Ортопедској клиници на Бањици, и Светог Луке Симферопољског у Војно-медицинској академији у Београду. Након одслуженог свештеничког опела, на којем је владици Стефану саслуживао велики број свештенства, у молитвеном присуству верног народа, земни остаци протопрезвитера-ставрофора Ратка Савића погребени су на београдском Новом гробљу где ће чекати Васкрсење мртвих и живот будућега века. Вечан ти спомен, достојни блаженства, драги наш прото Ратко! Извор: Телевизија Храм

У уторак, 23. новембра 2021. године, на дан Светих апостола Олимпа, Ераста и Родиона, у 78. години живота упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Јован Клајић, свештеник у пензији. У четвртак, 25. новембра 2021. године, на празник Светог Јована Милостивог и Преподобног Нила Синајског, служена је заупокојена Литургија на којој су узнесене молитве Господу за упокојење протојереја-ставрофора Јована Клајића. Свету Литургију служили су протојереј-ставрофор Чедо Лукић, архијерејски намесник боровски, протојереј-ставрофор Милован Влаовић, други парох даљски, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, архијерејски намесник вуковарски, протојереј Ђорђе Ковачевић, архијерејски намесник барањски, протојереј Александар Ђурановић, парох осечки, јереј Бранислав Михајловић, протојереј Немања Клајић, службеник ЕУО и први парох даљски и ђакон Предраг Јелић из Даља. Опелом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим уз саслужење многобројног свештенства Епархије осечкопољске и барањске и других епархија. Пригодним посмртним словом од проте Јована опростио се протојереј-ставрофор Милован Влаовић који је изговорио следећу беседу: -Ваше Преосвештенство, браћо свештеници, ожалошћена породицо, браћо и сестре у Христу, Припала ми је изузетно тешка дужност да се у име Његовог Преосвештенства, Епископа осјечкопољског и барањског Господина Херувима, братства овога св. храма и свештенства наше Епархије, опростим од драгог нам брата и салужитеља новопретстављеног протојереја-ставрофора Јована. Господ који свима живот даје исто тако и све нас позива да једнога дана станемо пред Лице Његово и дамо добар одговор за овоземаљски живот. Са собом носимо добра дела, искрену веру и љубав према Богу и ближњима. Дана 23. новембра 2021.г. Господ је позвао племениту душу проте Јове како смо га сви звали, да посведочи своју искрену веру, добра дела са љубављу према своме Господу и ближњима. Својим животом прота Јова је сведочио Васкрслог Господа служећи пре свега Богу живом и свом напаћеном и срадалном народу. Рођен у Даљу 1943.године, као треће дете родитеља Бранка и мајке Драгице рођене Варница, са годину дана остаје без мајке и мајчинске љубави, коју заједно са четири члана уже породице стрељају Немци у Осијеку 1944.г. Оставши без мајчинске љубави, прота је боравио код тетке и стрица... Сви су се они неизмерно трудили надоместити мајчинску љубав, али сви знамо да то није лако. По завршетку рата отац се жени и проту помајка Милица прихвата као своје чедо. Породица сели у Чепин, где прота завршава основну школу. Одрастајући у побожној породици, јавља му се љубав према свештеничком позиву, те уписује богословију „Светога Саве“ у Београду, коју успешно и завршава. По благослову епископа сремског Макарија склапа црквени брак са Љубицом Тодоров из Товаришева, са којом је изродио двоје деце, кћер Драгицу и сина Бранка. Од стране истог Епископа рукоположен је у чин свештеника 20. новембра 1966. године у храму Св. архангела Михаила у Чепину.Епископ Макарије га поставља на парохију у Ердевик, да би 1974. године постао парох даљски, где са верним народом обнавља храм Св. вмч. Димитрија. Даљски храм је осветио и троносао Епископ сремски Василије, уз присуство Његове Светости патријарха српског господина Германа 1989.године. По потреби службе 1992.године прота Јова је премештен у Ердут. Благословом Епископа осјечкопољског и барањског Лукијана, 1998. године поверена му је дужност да успостави црквени живот у ратом опустошеној чепинској парохији и околним местима на западу наше Епархије. На предлог Епископа Лукијана, 1996.године Свети Архијерејски Синод наше Цркве одликовао је проту Јову чином протојереја-ставрофора, с правом ношења напрсног крста. Прота Јова припада генерацији богослова и српских свештеника, који су у оно тешко време прогона Цркве, мукотрпно обављали своју пастирску службу, када је требало подигнути духовни живот и обнављати свете храмове. Проту Јову и његову честиту породицу упознао сам још као богослов долазећи у његов дом са блаженопочившим Владиком Лукијаном, који је у то време био игуман манастира Бођани. У њиховом дому увек се осећала љубав према ближњем без обзира на веру и нацију, баш онако како нас Господ и учи. Драги наш прото, данас нећемо посебно да спомињемо ни једну од твојих добрих особина, јер их је јако много. Све твоје племените особине чуваћемо у лепим сећањима, све док се опет не сретнемо у Царству Небескому. Прота Јова као свештеник је био духовни отац свим парохијанима у свим парохијама где је службовао. Нама браћи свештеницима је дуги низ година био исповедник, увек сусретљив и вољан нам помоћи. Служити Богу неизмерно је волео, а према својој духовној деци увек био благ и љубазан. Али прота Јова, није био само добар свештеник и ревносни проповедник Јеванђеља , већ је био и примеран супруг, незаборавни родитељ и васпитач своје деце. Био је човек са великом душом јер без велике душе сваки човек је мали.Тако се тај велики човек, наш прота, дубоко уградио у животе свих нас, браће свештеника, своје породице, родбине, пријатеља и увек ће бити у нашим срцима, мислима и молитвама. Прото нека твоју душу Господ смести у наручје Аврама, Исака и Јакова, где те чекују твој отац и мајка, тамо је и твоја помајка, сека, браћа... твоја браћа у Христу свештеници и Епископи Макарије и Лукијан. Како си до недавно овде са нама узносио молитве и бескрвну жртву нашем Господу Исусу Христу, тако да наставиш у Царству Небеском служивати са анђелима и са свим светима. Сви рецимо: Блажен је пут којим идеш данас душо, јер ти је припремљено место покоја. Нека милостиви Господ подари души новопредстављеног брата нашег и саслужитеља протојереја-ставрофора Јована, Царство небеско, где нема бола, туге ни жалости већ живот вечни. Амин. Животопис блаженопочившег протопрезвитера-ставрофора Јована Клајића (1943-2021) Рођен на салашу Чворковац, недалеко од Даља, 9. јула 1943. године, као треће дете родитеља оца Бранка Клајића и мајке Драгице рођене Варница. Рођен у несрећно време, у току Другог светског рата, име добија по прадеди Јовану. Прве године његовог детињства биле су страшне и тешке. Његову мајку Драгицу, деду Срету и још четири члана уже породице ухапсили су и стрељали Немци 9. новембра 1944. године у Осијеку. Оставши с годину дана без мајчине бриге, једно време борави у Даљу са сестром Даницом код тетке Бојане, а касније код најстаријег стрица Матије и стрине Златице у Бијелом Брду, који су бринули о њима, замењујући мајку, која је преким судом фашиста осуђена на смрт. По завршетку рата, отац Бранко, удовац, жени Милицу, која их је пригрлила као своју децу, одхранила, школовала и извела на прави пут заједно с оцем. Убрзо затим, већ 1949. године, породица се сели у Чепин, у кућу помајке Милице, где мали Јован уписује и завршава основну школу. Ту је стасавао уз оца Бранка и помајку Милицу која је била из честите и побожне хришћанске породице, те је у том духу васпитавала и децу. Поред родитеља мали Јован имао је и још од некога да научи. Наиме, само неколико кућа даље био је парохијски дом свештеника протојереја-ставрофора Лазара Мишковића, пароха чепинског, где је с протиним сином, сада доктором Милорадом Мишковићем, одрастао, стасавао и завршио основну школу. По завршетку осмог разреда, 1959. године, по препоруци новог свештеника чепинског протојереја Стевана Лучића, уписује Српску православну богословију Светог Саве у Београду. Након завршетка богословије 1964. године, по благослову епископа сремског господина Макарија, 13. октобра 1966. године у Чепину склапа црквени брак са својом изабраницом Љубицом Тодоров из Товаришева, ћерком Ивана и Станке Тодоров. Дана 20. октобра 1966. године епископ сремски господин Макарије рукополаже га у храму Светога архангела Михаила у Чепину у чин ђакона, а 20. новембра исте године у чин презвитера, те бива постављен за привременог пароха ердевичког, бингулског и љубског са седиштем у Ердевику. У Ердевику им се 11. септембра 1967. године родила ћерка, којој су дали име, по убијеној мајци – мученици, Драгица. Веома дробро примљен као млади свештеник, одмах организује верски живот у парохији која тада, у “комунистичко време”, није био баш на завидном нивоу. Бећ 1971. године, генерално је споља уређена црква Преноса моштију светога оца Николаја у Ердевику и капела Светога великомученика Георгија у Бингули. Исте године, 18. септембра, у Ердевику им се рађа и друго дете, син Бранко. Неколико година касније, тачније 1974. године, трудом и залагањем оца Јована, генерално је обновљена, готово порушена у току Другог светског рата, црква Светог великомученика Димитрија у малом селу Љуба на Фрушкој гори. Троносање и освећење храма извршио је епископ сремски господин Макарије, који је том приликом одликовао оца Јована правом ношења црвеног појаса, похваливши га за његов неуморни труд и рад на њиви Господњој, где је свега 18 домова успело генерално обновити храм. За посебне заслуге, а по потреби службе, 1. новембра 1974. године постављен је од горе поменутог Епископа за пароха прве парохије даљске. Његово Преосвештенство епископ бачки и администратор сремски господин Никанор, на други дан Васкрса 1980. одликује га чином протонамесника. Доласком на даљску парохију, наставља се успешан рад оца Јована на подизању нивоа верског живота, али упоредо с тим, врше се и припреме за генералну обнову храма Светог великомученика Димитрија у Даљу. У склопу тога 1984. године постављен је нови торањ с бакром. На Светој Литургији 14. маја 1989. године, приликом освећења и троносања храма Светог великомученика Димитрија у Даљу, одликован је чином протојереја. Освећење храма извршено је у присуству Његове Светости Патријарха српског господина Германа, епископа жичког господина Стефана, епископа тимочког господина Саве и епископа сремског господина Василија. После 18 година, по потреби службе, а по одлуци епископа осечкопољског и барањског господина Лукијана 1992. године, премештен је на парохију Ердут, у којој је такође служио напаћеном и многострадалном српском народу. На предлог епископа Лукијана, 1996. године, Свети архијерејски синод Српске православне Цркве одликовао га је највишим чином за мирског свештеника, чином протојереја-ставрофора, с правом ношења крста. Убрзо после тога, 1998. године, поверена му је душност да успостави црквени живот у напуштеним и у рату уништеним парохијама Чепин, Допсин, Мајар, Слободна Власт, Будимци, Бела Лоза и Белишће. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Протојереј-ставрофор др Радован Биговић упокојио се у Господу 31. маја 2012. године у Београду и сахрањен је на гробљу у Земуну. У сећање на овог угледног духовника и интелектуалца, доносимо кратак прилог. Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић: Свети Сава homo universalis Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић: Хришћанство и култура Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић: Начела пословне етике Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић: О корупцији (Ка једној екологији срца) Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић: Црква у кибернетском универзуму Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић: Православна црква и нација Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић: Вера је додир Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић: Црква и демократија Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недељу 13. децембра 2020. лета Господњег навршило се 19. година од упокојења протопрезвитера-ставрофора проф. др Лазара Милина. Вашој пажњи препоручујемо: Протопрезвитер-ставрофор др Лазар Милин: Васкрсење Христово "Богословље": Подсећање на протопрезвитера-ставрофора проф. др Лазара Милина /pdf/ Протојереј ставрофор проф. др Лазар Милин рођен је 20. децембра 1914. године у селу Павловци у Срему (Србија), у сеоској породици, као осмо дете оца Јакова и мајке Анке. Основну школу завршио је у родном месту (1921-1925), а гимназију у Руми (1925-193 3). На Богословском факултету у Београду (1933-1937) дипломирао је 1937. године са просечном оценом 9,34. Затим је шест месеци био на одслужењу војног рока у Бањалуци, у болничкој чети, 1937. године. Као дипломирани теолог Београдског универзитета запослио се као вероучитељ катихета у Гимназији у Шапцу, где је радио од 1938. до 1945. године. Кратко време провео је као вероучитељ у Гимназији у Ваљеву (1942). Положио је државни испит, професорски испит за вероучитеља са одличним успехом (1941). За ђакона га је рукоположио епископ шабачко-ваљевски Симеон (Станковић) 3. марта 1940. године, у чин протођакона унапређен је 1944, презвитер је постао 1951. године (рукоположио гаје епископ мостарски Лонгин), протојереј 1955. (рукоположио га је патријарх Викентије), а потом и протојереј ставрофор (у време патријарха Германа). Године 1951. прешао ј е из Шапца у Београд и постављен ј е за асистента за предмет Апологетика са историјом религије на Богословском факултету. Једно време био је вршилац дужности секретара Богословског факултета (1952-1953). Патријарх Викентије га је рукоположио у чин презвитера и поставио за духовника у цркви Ружици и капели Свете Петке у Београду, где је био и старешина четрнаест година. Као духовник и служитељ у цркви Ружици и Светој Петки провео је око педесет година (до 1997), служећи, проповедајући и држећи часове веронауке како за омладину тако и за одрасле. На Богословском факултету у Београду још 1947, године пријавио је докторску дисертацију под нас л о в ом Догма о васкрсењу мртвих — догматско-апологетска студија. Власти у Шапцу су му наједно време биле одузеле грађанска права, као и право гласа, што је био разлог кашњења израде и одбране докторске дисертације. Докторски ислит и одбрану тезе обавио је 2. децембра 1952. године са одличним успехом (10). Године 1953. изабран је за доцента за предмет Апологетика са историјом религије. У образложењу комисије (професор Радивој Јосић) која га је препоручила Светом архијерејском синоду на потврду, између осталог, каже се: „Генерално се може тврдити да је докторска дисертација господина Милина један озбиљан прилог православној богословској науци из области Апологетике.“ На Богословском факултету постаоје ванредни (1958) иредовни професор (1973), a у више мандата био је декан Факултета. Због богословско-научног усавршавања у три маха је боравио у иностранству: Стразбур (1958), Берн (1962) и Париз (1967). Владао је немачким, француским, руским и латинским језиком. Био је један од посматрача шДругом ватиканском сабору Римокатоличке Цркве у Риму, и то на четвртом заседању, као представник Српске православне Цркве. Српску Цркву представљао је као делегат на Светској конференцији лаичког апостолата у Риму октобра 1967. године. У јулу 1968. као делегат Срлске Цркве биоје на Четвртој скупштини Светског савета Цркава у Упсали, Шведска. Сем предавања на Богословском факултету у Београду професор Лазар Милин је по позиву одржао велики број предавања у нашој земљи и иностранству, објавиоје велики број стручних студија и радова, као и популарних чланака из области апологетике и богословља уопште. Као предавач, полемичар и писац био је веома цењен и поштован, радо читан и слушан све до краја живота. Одлично је знао црквено појање, волео је богослужења и њихово благољепије. На Богословском факултету пензионисан је 1978. године, али је остао активан и присутан у црквеном животу до последњег даха. Са супругом Оливером (која је свештеничка ћерка) имао је четворо деце. Деда је постао дванаест пута, а прадеда једанпут (праунук Лазар). Један син му је свештеник и професор на Богословском факултету у Београду (протојереј др Драган Милил), а једна ћерка је супруга свештеника. Упокојио се у Београду 13. децембра 2001. године у осамдесет седмој години живота. После опела (чинодејствовао је патријарх српски господин Павле са више епископа, свештеника и ђакона) сахрањен је 17. децембра на Новом гробљу у Београду, а достојанствено су га испратили многобројни поштоваоци, ученици и пријатељи. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом, председавајући Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, примио је 21. новембра 2020. године у Патријаршији српској у Београду г. Здравка Кривокапића, мандатара за састав нове Владе Црне Горе, пристиглог у српску престоницу поводом сахране блаженоупокојеног Патријарха српског Иринеја. Извор: Инфо-служба СПЦ

У спомен на престављеног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, а поводом шестомесечног помена од његовог упокојења, доносимо прилог посвећен дивном проти који је неуморно служио Господу и своме роду, храбро и громогласно проповедајући реч љубави Божије. Вечан ти покој, достојан блаженства и вечног сећања, драги наш прото! Упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић (1945-2020) Oтац Момо је носио страдање свог народа као свој крст! Отац Момо одиграо велику улогу у избору Митрополита Амфилохија за епископа! Прота Момчило је цео свој живот посветио Богу, његова свештеничка служба никад није била просечна! С тугом смо примили вијест да се упокојио велики пријатељ руског народа отац Момчило Кривокапић Братство Кривокапић је остало без свог поноса и дике Отац Момо нам је био примјер! Радио Светигора: Поводом упокојења светионика наше Цркве - оца Момчила Кривокапића Прота Момо се придружио вјечној литији! Прота Момо Кривокапић (1945-2020) – свештеник каквим смо хтјели да постанемо Помјани оче Момо Момчило Емисије у којима је гостовао блаженопочивши прота Момчило Кривокапић: Поводом упокојења проте Момчила Кровокапића - емисија “Хришћани говоре о Богу и животу” Отац Момо у последњем интервјуу: Свештеник је оруђе преко којег се преноси реч љубави Божије! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић у емисији "Питајте свештеника": Прославићемо Васкрс у храму свога срца у својим црквама или домовима! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић у емисији "Питајте свештеника": Господ је крајеугаони камен који држи Цркву у свим временима! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић у емисији "Питајте свештеника": Отворимо своје срце за ближње! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Народ се ослободио страха, штаб за литије је на небу! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Чувам православну традицију у Котору! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић гост емисије "У Жижи" Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Ко издржи до краја спасиће се! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Вјештина хришћанског живота је да будемо мудри као змије а безазлени као голубови! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Депресија је болест која се лечи молитвом Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Свједочећи вјеру ми смо на путу спасења! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Косовски завјет је душа душе Србинове! Одабрана предавања и беседе блаженопочившег проте Момчила Кривокапића: Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Вјеронаука највећа и најљепша наука о љубави међу људима! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Велики пост – путовање ка Васкрсу Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: О Светим Тајнама Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић о Митрополиту Амфилохију: Свима је био све, само да би кога придобио за Јеванђеље! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: О дубљем смислу рушења Његошеве капеле на Ловћену Из живота блаженопочившег протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића: Литургијски обиљежено полувјековно свештенослужење протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића Пола вијека свештеничке службе протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић пола века у служби Богу и народу Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Због одржавања традиционалне литије која је синоћ прошла улицама Бара у част Светога Јована Владимира небеског заштитника града, протојереј-ставрофор Слободан Зековић дао је јутрос изјаву у ЦБ Бар коју преносимо интегрално: ЗАПИСНИК О ОБАВЈЕШТЕЊУ ПРИМЉЕНОМ ОД ГРАЂАНИНА Изјава Архијерејског намјесника Барског господина Слободана Зековића од 05.06.2020. године диктирана на записник службеницима МУП-а ЦБ Бар. Започето дана 05.06.2020. године у 08.05 часова. На питање полицијског службеника: Поводом којег црквеног празника је Митрополија Црногорско-приморска – Црквена Општина Бар организовала служење молебана у Саборном храму Светог Јована Владимира а након тога литију градским улицама? У склопу традиционалне манифестације ”Дани Св. Јована Владимира” која се одржавала од 31.05.2020. године до 04.06.2020. године, због опште епидемиолошке ситуације у Црној Гори програм манифестације сведен је искључиво на литургијска сабрања. Изостављени су уобичајени пратећи садржаји и разноврсна културна дешавања. Централни дан ове прославе био је 04.06.2020. године када се и прославља празник Св. Јована Владимира. У јутарњим часовима служена је света литургија у Саборном храму Св. Јована Владимира на Тополици, а послије подне у 18.00 часова у истом Храму служен је молебан како је и било најављено у овогодишњем програму прославе. Традиционална литија која се одржава већ више од 20 година на овај дан овога пута није била најављена нити планирана. Последњих 10-ак дана сви свештеници у Бару међу којима сам и ја добијали смо небројено велики број позива од стране наших вјерника и суграђана који су се интересовали за одржавање литије која за све њих представља велики благослов и најсвечанији догађај у години. Да ли сте упознати са мјерама Националног координационог тијела Владе Црне Горе, односно Наредбама Министарства здравља за предузимање привремених мјера за спречавање уношења у земљу, сузбијање и спречавање преношења новог Корона вируса а које се тичу јавног окупљања са јасно дефинисаним упутством за вјерске објекте-цркве, као и да на отвореном и затвореном простору може бити највише 200 лица која поштују физичку дистанцу најмање 2 метра и других препорука у складу са одговарајућим упутством Института за јавно здравље Црне Горе? Упознат сам дјелимично с обзиром да се те мјере из дана у дан мијењају. А званично као старијешина Храма нисам добио никакво званично упутство по том питању. А из средстава јавног информисања сам сазнао да је 02.06.2020. године проглашен крај епидемије. Да ли сте прије почетка службе путем разгласа или на било који други начин упозорили присутне грађане и вјернике на поштовање мјера Националног координационог тијела Владе Црне Горе? На улазу у Саборни храм постоји истакнуто обавјештење о поштовању свих мјера у вези спречавања вируса ”ЦОВИД-19”. Колико је по вашој процјени грађана и вјерника присуствовало служењу молебана а затим и учествовало у литији улицама Бара? По некој мојој слободној процјени било је око 200 грађана унутар Храма и исто толико у дворишту уз поштовање физичке дистанце. Како је вријеме одмицало придруживало се још грађана. Капацитет Храма је три хиљаде људи а дворишта тридесетпет хиљада људи. Када сте завршили са служењем молебана да ли сте путем разгласа или на било који други начин позвали окупљене грађане и вјернике да се разиђу? У току молебана пролазио сам кроз окупљени народ. Општи захтјев и тражење свих присутних је да се не прекида традиција него да се одржи свечана литија као и свих претходних година. Пошто сам процијенио да постоји реална могућност да већи дио сабраних вјерника крене самостално у молитвени ход и без свештеника сматрао сам као најодговорнији потез у датом тренутку да до краја будемо са народом и не дозволимо да било ко самостално без присуства свештеника поведе народ улицама града Бара. Дана 03.06.2020. године захтијевао сам састанак са начелником ЦБ Бар господином Магочевићем и командиром станице Предрагом Бушковићем. На том састанку обавијестио сам поменуте челнике полиције да постоји могућност и ако литија није организована и планирана, да добар дио вјерника поштујући традицију самостално крене у молитвени ход. Обавјестио сам начелника и командира полиције да ћемо ја и остали свештеници у том случају бити принуђени да будемо уз народ како би цијела ситуација била под контролом. Дана 04.06.2020. године када је на основу ситуације у Храму и око Храма процијењено да је тешко избјећи пролазак народа кроз литију отишао сам код господина Магочевића и Бушковића који су се налазили код Бензинске пумпе преко пута Храма и обавијестио их да ћемо на инсистирање народа кренути у кратки молитвени ход. Обавијестио сам их детаљно о путањи којом ће се молитвени ход кретати, а та путања је 3 пута краћа од уобичајене. Тако да констатација службеника полиције да овај молитвени ход њима није најављен није тачна. По повратку вјерног народа у Саборни храм лично сам преко разгласа позвао све присутне да се у миру разиђу својим кућама што су и учињели. Да ли сте путем друштвених мрежа позивали грађане да присуствују молебану у Саборном храму Светог Јована Владимира а након тога и литији градским улицама? Путем наше званичне Фацебоок странице обавијестили смо јавност о цјелокупном програму манифестације ”Дани Светог Јована Владимира”. Саставни дио тога програма био је молебан у Саборном храму дана 04.06.2020. године са почетком у 18.00 часова. Није било никаквог обавјештавања о литији пошто иста није била планирана нити организована. Да ли сте планирали организацију литије након одржавања служења молебана на дан 04.06.2020. године? Као што сам горе навео ове године литија није била планирана нити припремана. Како објашњавате присуство дјечјег хора Светог Јована Владимира? То није дјечји хор већ млађа постава КУД Свети Јован Владимира који су били обучени у народне ношње са циљем да у свечаном шпалиру дочекају Митрополита Црногорско-Приморског Амфилохија који је требао да дође на молебан али је у последњем тренутку отказао свој долазак због непланираних обавеза које није био у могућности да одложи. Како објашњавате унапријед припремљено возило са озвучењем у Порти Саборног храма Светог Јована Владимира? С обзиром да смо претходног дана обавијестили надлежне у полицији на постојање могућности самосталног поласка у литију вјерника без свештенства поменуто возило је било припремљено како би у случају потребе послужило да се окупљени народ може контролисати и да не би дошло до неких скандирања и слично. Да ли сте за организацију литије имали благослов хијерархијски надређеног свештенства? Одлуку о поласку на литију донијели смо у току служења молебана након процјене цјелокупне ситуације и нисмо тражили за то било какво одобрење од виших црквених власти. Касније сам добио информацију да се на појединим друштвеним мрежама преносила информација о наводном Митрополитовом благослову за литију што је најобичнија дезинформација. Који су све свештеници били ангажовани у организацији литије 04.06.2020 године и која је њихова појединачна улога? Није било никакве организације литије, све се дешавало у тренутку и спонтано а сва одговорност и упутства лично сам давао ја као старјешина Саоборног храма и Архијерејски намјесник Барски. У којој функцији су била физичка лица-грађани који су организовали трасу литије, блокирали раскрснице и градске саобраћајнице и усмјеравали саобраћај у ул. Јована Томашевића, ул. Владимира Роловића, ул. Обала 13. Јула, ул. Бранка Чаловића? С обзиром да је полиција у два наврата у току два дана била обавијештена о могућем поласку литије као и о траси кретања исте, професионална и морална обавеза полицијских службеника који су цијелом путањом пратили литију, међу којима су били господин Магочевић и Бушковић била је да осигурају безбједност окупљених грађана. Пошто они нису хтјели да испуне своју професионалну и моралну обавезу грађани су били приморани да се сами побрину о безбједности свих учесника овог молитвеног хода. При повратку литије на раскрсници улица Јована Томашевића и Владимира Роловића на очиглед полицијских службеника дошло је до инцидента када је један бахати возач великом брзином улетио у колону грађана која се кретала и том приликом окрзнуо једну жену и истом брзином наставио кретање не обазирући се на жену која је престрављено запомагала. Поуздано знам да је возило фотографисано али немам информацију да ли је накнадно полиција поступала по овом питању. Тај инцидент сматрам великим и неопростивим пропустом присутних припадника полиције. Ко је одобрио изношење црквених обиљежја и реквизита из Саборног храма Светог Јована Владимира и ко су лица која су носила горе наведена обиљежја? Изношење литијских барјака сам одобрио ја а исте су носили вјерници. Ко је био задужен за распоређивање и кореографију учесника литије; (мисли се лица са црквеним обиљежјима, возило са озвучењима, дјечји хор Светог Јована Владимира са пратећом кореографијом? Био сам задужен лично ја за све наведено. Ко је од свештенства предводио литију градским улицама? Ја као старјешина Храма. Констатација: Свој исказ желим да допуним личним мишљењем да поступање полиције и осталих надлежних институција дана 04.06.2020. године како у току одржавања саме литије тако и послије до касно у ноћ као и данашње саслушавање у просторијама ЦБ Бар представљају отворену дискриминацију и наставак систематског прогона Српске Православне Цркве, њеног свештенства и вјерног народа од стране актуелног режима у Црној Гори. Бројне одлуке НКТ-а су управо и донијете у функцији систематског прогона Српске православне Цркве, њеног свештенства и вјерног народа од стране актуелног режима у Црној Гори. Бројне одлуке НКТ-а су управо и донијете у функцији наставка прогона Српске Православне Цркве и на најгрубљи начин се злоупотребљавају од надлежних институција. Као доказ да се ради о дискриминацији наводим цјелодневне манифестације и јавна окупљања у Бару и другим градовима Црне Горе које су одржана 21.05.2020. године поводом прославе дана независности Црне Горе. И ако су тога дана у Бару и другим градовима одржана јавна окупљања и друге манифестације које су трајале од јутра до касних вечерњих часова, нико од организатора и учесника тих јавних окупљања није процесуиран и ако се радило о отвореном кршењу прописаних мјера НКТ-а које су тада биле неупоредиво строжије него дана 04.06.2020. године. Због оваквог поступања полиције и других надлежних институција бићемо приморани да затражимо заштиту од међународних институција које се баве заштитом људских права и слобода. Констатација адвоката: Приговарам на начин на који се испитује овај предметни догађај обзиром да прослава дана Св. Јована Владимира не представља само духовну традицију града Бара, већ су поједини њени сегменти уписани као културно добро државе Црне Горе код међународне организације УНЕСЦО. Значај непрекидног одржавања ове традиције макар и у скромној форми има тежину и даљег постојања и одржавања овог културног добра као дијела културне баштине државе Црне Горе и Православне цркве, не само на националном нивоу, него и у међународним размјерама. Као такав гест одржавања континуитета ове прославе у свим њеним сегментима представља јавни интерес и сматрам да су институције државе а нарочито МУП биле дужне да пронађу форму и начин како да се сви ови сегменти у постојећем стању, са постојећим ограничењима ипак одрже. Додао бих да код најшире лаичке па и стручне јавности постоји недоумица око тога које су мјере у одређеном тренутку на важности и снази, које од тих мјера представљају наредбу, које препоруку, а које су престале да важе. Истичем да је непрофесионално да представници институција овај догађај обрађују као кривични догађај прикупљајући обавјештења од грађана само због тога што је овај културни догађај одржан, а не због било које чињенице, околности и инцидента који заслужује крично-правну, прекршајну или било коју другу пеналну пажњу. Такође је непримјерено да се свештеници због вршења своје свештеничке дужности позивају да дају обавјештења као грађани у касним ноћним сатима, а тек након инсистирања бројних грађана у 06.00 часова. Предлажем да се у будућности овакве непријатне ситуације у потпуности искоријене јер оне не служе на част нити институцијама нити представљају примјену било ког закона, наредбе или правила па чак ни оних прописаних од стране Националног Координационог тијела. Завршено дана 05.06.2020. године у 09:50 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Управо је објављен још један уџбеник у оквиру курикулума мастер академских студија (систематско-историјски модул) на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Проф. Др Радомир Поповић је приредио књигу Христијанизација у раној Цркви за истоимени предмет на наведеном модулу. Ово је још један од показатеља озбиљног приступа професора на овој црквеној високошколској образовној институцији под окриљем београдског Универзитета. Садржај књиге прати сам силабус предмета и бави се ширењем хришћанства у раним временима Цркве Христове, односно у прва четири века. Важност ове књиге јесте и у томе што аутор поред нарације о самој христијанизацији на одређеном географском простору доноси и историјске изворе који се тичу тог новокрштеног народа. Затим су дата и житија светитеља који су били први и најранији проповедници Христовог Јеванђеља међу датим народима. На крају сваког поглавља проф. Поповић даје опширну литературу која ће помоћи студентима, али и свим читаоцима да се са темама подробније упознају. Аутор – на почетку књиге – говори о христијанизацији Грузина, са посебним акцентом на житије Свете равноапостолне Нине. Друго поглавље је посвећено крштењу Јермена, са додатком историјских извора углавном везаним за најранији период (комуникација Авгара и Исуса Христа). Трећи део овог важног уџбеника посвећен је христијанизацији Етиопије, затим следе посебна поглавља о крштењу Франака и Гота, са одломцима из историјских извора који прате ове народе. Шесто и седмо поглавље књиге тиче се христијанизације северозападне Европе (Велике Британије и Ирске), а последње говори о крштењу германских племена. Посебна пажња у последња два поглавља посвећена је мисионарима-светитељима који су проповедали Јеванђеље међу незнабошцима (Свети Патрик, Нинијан, Бригита, Брендан, Бонифације – познатији као апостол Германа). Књигу Христијанизација у раној Цркви, иако је замишљена као уџбеник, предлажемо свим историчарима, богословима, студентима, ђацима, али и верном народу и широкој јавности јер говори о битним цивилизацијским питањима народа на истоку и западу Европе, а то је посебно важно због савременог човека који треба да разуме истински и изворни европски идентитет, који је неминовно прожет хришћанским вредностима. Извор: Инфо-служба СПЦ

У спомен на новопрестављеног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића доносимо прилог посвећен дивном проти који је неуморно служио Господу и своме роду, храбро и громогласно проповедајући реч љубави Божије. Вечан ти покој, достојан блаженства и вечног сећања, драги наш прото! Упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић (1945-2020) Oтац Момо је носио страдање свог народа као свој крст! Отац Момо одиграо велику улогу у избору Митрополита Амфилохија за епископа! Прота Момчило је цео свој живот посветио Богу, његова свештеничка служба никад није била просечна! С тугом смо примили вијест да се упокојио велики пријатељ руског народа отац Момчило Кривокапић Братство Кривокапић је остало без свог поноса и дике Отац Момо нам је био примјер! Радио Светигора: Поводом упокојења светионика наше Цркве - оца Момчила Кривокапића Прота Момо се придружио вјечној литији! Прота Момо Кривокапић (1945-2020) – свештеник каквим смо хтјели да постанемо Помјани оче Момо Момчило Емисије у којима је гостовао блаженопочивши прота Момчило Кривокапић: Поводом упокојења проте Момчила Кровокапића - емисија “Хришћани говоре о Богу и животу” Отац Момо у последњем интервјуу: Свештеник је оруђе преко којег се преноси реч љубави Божије! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић у емисији "Питајте свештеника": Прославићемо Васкрс у храму свога срца у својим црквама или домовима! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић у емисији "Питајте свештеника": Господ је крајеугаони камен који држи Цркву у свим временима! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић у емисији "Питајте свештеника": Отворимо своје срце за ближње! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Народ се ослободио страха, штаб за литије је на небу! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Чувам православну традицију у Котору! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић гост емисије "У Жижи" Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Ко издржи до краја спасиће се! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Вјештина хришћанског живота је да будемо мудри као змије а безазлени као голубови! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Депресија је болест која се лечи молитвом Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Свједочећи вјеру ми смо на путу спасења! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Косовски завјет је душа душе Србинове! Одабрана предавања и беседе блаженопочившег проте Момчила Кривокапића: Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Вјеронаука највећа и најљепша наука о љубави међу људима! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Велики пост – путовање ка Васкрсу Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: О Светим Тајнама Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић о Митрополиту Амфилохију: Свима је био све, само да би кога придобио за Јеванђеље! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: О дубљем смислу рушења Његошеве капеле на Ловћену Из живота блаженопочившег протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића: Литургијски обиљежено полувјековно свештенослужење протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића Пола вијека свештеничке службе протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић пола века у служби Богу и народу Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Недавно је из штампе изашла књига протојереја – ставрофора Гојка Перовића “О хришћанском и грађанском идентитету”. О овој књизи у дневном листу Дан своје импресије изнио је проф. др Драган Јаковљевић. Историјски гледано, значајни фактори, којима је била ношена друштвена генеза секуларизовања су по свој прилици прије били ван когнитивног, него пуко космолошко-светоназорног профила. Наиме, секуларизовање је изворно представљало процес једног превасходно економског и правно-политичког развлашћивања црквених институција. Тако је на његовом почетку стајало одузимање замашних привредних добара од манастира и цркве, те њихово национализовање, подржављење. Као и разрешавање правнополитичког поретка од дотадашњег директног црквеног патроната. (Као што је добро познато, и сам термин “секуларизација се је по први пут појавио управо у контексту преузимања великих дјелова црквених посједа и имовине од стране државе, те склапања Вестфалског мировног уговора (1646-1648). Неки теоретичари религије су иронично примијетили, да је одвајање државе од цркве притом било неопходно већ и из пуко техничко-оперативних, трансакционих резона: Наиме да би могла да узме црквену имовину и пренесе је на себе, држава се претходно морала издвојити из дотадашње институционалне испреплетености са црквом. Иначе би узимала од себе саме!) Прво је по свој прилици био економски интерес ондашњих држава, одн. носилаца власти. Друго је пак било диктирано и прагматским политичким резонима обзиром на појављивање и истодобно дјеловање више паралелних конфесија, одн. цркава (нарочито након расцјепа у западној хришћанској цркви) унутар једних те истих друштвених заједница. Тако да се наиме појавила потреба, да се политичко-правни поредак у будуће не идентификује са једном од њих, већ да се стави изнад тих религиозних диференција. Дакле, да држава буде конфесионално неутрална! А то је онда са своје стране изискивало посезање за једним превасходно свјетовним, ванрелигијским легитимисањем поредака. Најзад ваља имати у виду и околност, да су процеси секуларизовања започети у ситуацији друштвене исцрпљености претходећим дугим вјерским ратовима, као и уз очитовање неких интерних слабости црквених институција. Овакве околности су са своје стране такође упућивале у правцу наступајућег посвјетовњења друштвеног поретка. На дјелу је дакле био један вишеслојни дугорочни културни процес ношен хетерогеним, плуралним чиниоцима и њиховим садејством. Процес, који је коначно нашао свој уток у концепту грађанских друштава. Наиме, секуларност модерних друштава је била овјерена њиховим конципирањем као грађанских заједница, почивајућих на грађанском идентитету правних особа, носилаца држављанства и одговарајућих универзалних људских права као и даљих посебних права предвиђених позитивним законодавством свагдашњих држава. Тако да су у савременој Европи несекуларне државе у јасној мањини, какву чине земље попут Данске, Малте, Грчке… Поред извјесних лимита крајњих домета његовог дјеловања који су се у међувремену очитовали, секуларизовање је донијело и несумњиве позитивне помаке у односу на негдашњу теократију, фундаменталистичку сплетеност државних и црквених институција. (…) Додатни идеолошко-свјетоназорну подлогу за секуларизам пружиле су најзад и љевичарске идеологије социјалистичког профила са својим препознатљиво уздржаним ставом према религији па тако и у бившој СФРЈ. С обзиром на последње, секуларизам је у бившим чланицама југословенске федерације представљао и једно наслеђено културно добро, које упркос распаду негдашње државне заједнице, урушавању поретка државног социјализма у свијету, те побољшаном положају вјерских заједница, није било стављано ван снаге. Напротив, секуларизам, свјетовност државности и одвојеност цркве од државе остају темељне одреднице и новообликованих друштвених поредака у негдашњим југословенским републикама. Како пише Перовић, држава и Црква сада коегзистирају, “могу и требају да сарађују, али се једна другој не мијешају у рад и организацију. Митрополит Амфилохије је пак у једном недавном, запаженом интервјуу (“Вијести, петак 24.01.2020) разборитим начином утврдио: Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну [Цркву и Државу од било каквих непромишљености, и сад и у будућим временима. Према томе, Црква треба уважавати државни поредак, а Држава црквени поредак, и то је пут одолијевању са једне стране религиозно-фундаменталистичким, те са друге стране етатистичко-интервенционистичким искушењима, са тоталитарним претензијама. И модерна демократска друштва налазе начина, да те двије врсте искушења принципијелно сузбију и превладају полазећи од секуларне традиције и демократске форме организовања друштва. Када се пак ради о посебним питањима својине, то би према Перовићу значило следеће: “Држава мора бити гарант неотуђивости нечије својине, и заштитник културног блага које се налази на њеној територији. Али га не може штитити тако што ће га присвојити!” Како је сада дошло до тога, да у једној секуларној држави владајућа политичка елита (уз то још са љевичарским идеолошким предзнаком!) у програм свог дјеловања уврсти активно помагање стварања једне одређене цркве, могао би бити предмет једне обухватније анализе – за коју се извијесни ослонци могу наћи и у овдје представљеним текстовима Г. Перовића. У том погледу, он поставља питање: “Једно ми није јасно, и ево питам гласно шта ће таквој идеологији државна Црква?” Дакле, једној идеологији љевичарског политичког профила која тражи и налази прикључак на интернационалне љевичарске политичке групације и покрете у Европи и свијету. Да ли би одговор на дато питање можда требало потражити у притисцима и утицају извијесних екстерних чинилаца на политичке партије које чине владајућу елиту? Чинилаца, којима је идеолошко наслеђе љевице страно, али који су своје схватање односа Цркве и државе изгледа успјели потурити владајућој политичкој гарнитури као наводни “виши државни интерес који би као такав самим собом налагао безусловно спровођење! Занимљиво је, да на по свом профилу фундаменталистичке пароле које се износе у јавности, попут “Нема [државе] Црне Горе без црногорске цркве, изостају реаговања и довођења у питање од стране многих вајних “грађанских интелектуалаца”, “аналитичара”, “социјалдемократа”… Напротив, сви они на такве радикалне прокламације ћуте као заливени, тиме прећутно изражавајући свој пристанак на те упитне и анахроне идеолошке шаблоне, те по свој прилици и своју подршку истима. У сваком случају, смјело би бити јасно, да се претходно назначеним настојањем наше политичке елите практично видно искорачује из пројекта свјетовне државе, фактички нарушава њена секуларност. Све и када би на дјелу била једна само привремена девијација, ради се ипак о далекосежно важном, принципијелном питању које оставља простор озбиљним дилемама у погледу крајњег учинка и даљег историјског хода друштва. Јер, једна је ствар када било која политичка партија исказује симпатију или штавише и извијесну политичку подршку настојању да се створи нека нова вјерска заједница, црква. Нешто друго је међутим, када се почињу користити расположиви државни инструменти за практично изнуђивање одређених решења у датом смислу, њихово дјелатно инсталирање у друштвеној стварности. И тиме државни апарат, њему доступна средства дјеловања и принуђивања попримају функцију повлашћеног сервиса ове или оне конфесионалне заједнице, њима својствених тежњи. У читавој историји западне циливизације, цркве пак нису стварали политичари, него духовници, пророци и њих слиједећи вјерници. Идући супротним путем, забраздило се је пак у позицију државног интервенционизма унутар сфере конфесионалног живота, каква је неспојива са концептом свјетовне државе. Консеквенце једног таквог рискантног интервенционизма ваља сада сагледати, те процијенити њихову пожељност одн. спојивост са прокламованим друштвено-политичким поретком, као и прихваћеним циљевима друштвеног развоја. Аспекти односа цркве и државе у секуларном контексту Но, да ли сад институционална одвојеност цркве од државе мора да значи и потпуни јаз, њихову узајамну отуђеност у друштвеној пракси? Како је лијепо на то указао велики протестантски теолог Карл Барт, држава по себи ипак није атеистичка (религионслос) већ прије надконфесионална (ииберконфесионелл) творевина. Не могавши се у име државног резона појавити као прокламатор одређеног погледа на свијет и једне државне религије, она у односу на конфесионалне различитости пактикује трпељивост и у оквирима позитивног права свим црквеним заједницама “у начелу осигурава једнаку слободу”. Барт додуше овдје превасходно има у виду различите хришћанске конфесије (попут католицизма и протестантизма). Но, његово запажање би, како ми се чини, у принципу могло бити уједно протегнуто и на остале вјероисповијести какве затичемо у одређеним државама, па тако и у нашој. Утолико од мене заступано гледиште иде корак даље од онога што је заступао сам Барт, остајући при том, како вјерујем, ипаку духу његовог упућивања. (…) Перспективе дијалога Подржавајући објављивање ове збирке текстова Г. Перовића, сматрао сам, да они могу допринијети једном стручно утемељеном и разложном сагледавању низа релевантних питања из историје православља као и односа цркве и државе у овој средини. Полазећи од разјашњења неких темељних појмова и историјских околности, чије разумијевање чини претпоставку потребног споразумијевања на нашој друштвеној сцени. Ти текстови су и иначе већ по свом првом појављивању били наишли на добар пријем у јавности. Рекао бих, већ по основу свог изразито одмјереног стила, али уједно и доследног поштовања историјских датости те избјегавања екстремистичких солуција. Охрабрујуће је, када тако профилисане поруке долазе од ректора Цетињске богословије. Нека стога објављивање ове збирке пружи подршку даљем конструктивном интелектуалном дјеловању овог младог хришћанског интелектуалца, те уједно подстицаје осмишљавању јавног дијалога о низу важних питања везаних за позиционирање и дјеловање хришћанске религије у савременим друштвеним условима. (Наравно, и једном складном уређивању суживота са исламском конфесијом.) У овдје републикованим текстовима се разматра низ важних тема. Па тако након појашњења појма “аутокефалности”, његовог правог значења те историјског контекста стицања исте, Перовић даље јасно констатује и “двојност националног идентитета код Црногораца”. Притом утврђујући, да он “не може бити тема неког акта или указа”, те да га држава не треба покушавати “нормирати. Што свакако представља коректан став по датом питању. Па ондау једном аутентично демократском тону закључује: “Зато, ако нигдје друго, овдје два већинска политичка идентитета једног друштва имају обавезу да чувају један другог, и да буду свјесни да једноме, без овог другог, нема цјеловитости, па ни будућности. Тиме се у ствари заступа једно шире, хуманије и далековидије сагледавање питања иденититета, с оне стране скучено-екстремистичких погледа прожетих острашћеношћу, као и безобзирном тежњом да се максимално искористе постојећи односи политичке моћи у друштву. Наиме, у прилог једном идентитету, а на уштрб другога идентитета. Једном тежњом дакле, која је иразито неправична и морално спорна. У претходно изложеном контексту би смио бити сасвим јасан значај одлучног отварања питања највећег живог европског филозофа, Јиргена Хабермаса о томе, шта секуларни ум може да научи из религиозног наслеђа хришћанства и јудаизма. Даље питање би гласило, којим све путевима унијети осмишљавајуће и усмјеравајуће врједносне потенцијале религије у укупно културно саморазумијевање модерних друштава? То су крупна, колико могу да сагледам данас још не до краја већ одлучена, и према томе добрим дијелом отворена развојна питања. Претходно нам пак ваља превладати искрсле напетости и неспоразуме у погледу односа Цркве и државе у Црној Гори. Вјерујем, да ова збирка текстова, како својим садржајима тако и одмјереним начином излагања може пружити релевантан допринос таквим настојањима. Те вођењу једног рационалног, стрпљивог и толерантног, помирљивог дијалога о отвореним питањима која заокупљују пажњу јавности. Уз узајамно уважавање Цркве и државе, напоредог поштовања како конфесионалног, тако и свјетовног поретка. У знаку једног таквог надања, ову збирку текстова ваља препоручити ширем интересовању. Извор: Митрполија црногорско-приморска

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", доносимо беседу блаженопочившег протопрезвитера-ставрофора др Радована Биговића коју је иговорио по благослову Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г Амфилохија, на бденију уочи празника Светог Василија Острошког, у Острогу, 11. маја 2012. године. У име Оца и Сина и Светога Духа! Ваше високопреосвештенство, часно монаштво, часно свештенство, драга браћо и сестре, узимам реч по послушању високопреосвећеном митрополиту, иако знам да не постоји ниједна људска реч која може да искаже и опише искуство, убеђен сам, свих нас вечерас овде сабраних у овом словенском и српском Јерусалиму, на овој српској гори Тавор. Убеђен сам да свако осећа да се у његовом бићу одиграва неки земљотрес, да има неко искуство и неки доживљај радости који се не може мерити ни са каквом радошћу и задовољством овога света. Кога сам год срео, до сада, ако је био на поклоњењу Светом Василију Острошком, увек сам чуо готово једно те исто: да је ту доживео нешто посебно. Сâм Бог зна колико је људи овде духовно прогледало, колико (њих) је овде повратило физичко, психичко и духовно здравље, колико се променило и преобразило, колико је људи преусмерило смер животног кретања. Нико толико, већ готово три и по века, не сведочи у овом народу да Бог хода овом планетом као Свети Василије Острошки, несумњиво после Светог Саве највеће достигнуће овога народа. Ко су светитељи, драга браћо и сестре? Најчешће мислимо да су то нека магијска бића, натприродна бића, ванземљци, неки људи који су свакако супротни обичним, профаним људима. Међутим, најкраће речено, светитељи Божији су прави и целовити људи. Остварене и довршене људске личности. И њих као и нас је мучила и мучи свака људска мука, свака људска брига. Они су људи од крви и меса, исто, дакле, као и ми. Али шта је то што их чини светим Божијим људима? Чини их Богочовек Христос! Светост није наше природно својство, није својство људске природе. Светост је дар од Бога. Дар онима који цело своје биће усмеравају према Богу, који имају љубав, поверење, и који живе по Богу. То је и Светог Василија Осрошког учинило тим што јесте, светим Божијим човеком. Управо његова безгранична љубав према Христу и према сваком Божијем створењу на овој планети. Светост је дуго векова, посебно код источно-хришћанских народа била не само црквени и религиозни идеал већ и друштвени идеал, и то најдубљи друштвени идеал. Код источно-православних народа је увек био идеал свети патријарх, свети монах, свети епископ, свештеник, свети народ, свети владар, свети писац. Једноставно, светост је била она категорија која је прожимала све поре свеукупног људског живота. Да ли је данас тако? Наравно да није. Коме данас пада на памет да се потруди да његово дете, рецимо, буде светитељ? Данас постоје неки други идеали, потпуно супротни светости. И у суштини, то има за последицу разарање сваке заједнице и сваког заједништва. Јер свети Божији људи су управо они људи који побеђују себичност и егоизам, грех у себи, који нису приковани ни за шта што је од овога света, већ потпуно живе по вољи Божијој а не по вољи људској. Данашњи човек управо говори супротно, да треба живети у складу са природом, да су суштина свеукупног нашег живота и темељ и друштва и културе и свега – људска права. Иако знамо, да је пала људка природа управо и узрок разарања људског достојанства. Да би се управо поштовала и људска личност и људско достојанство за чим вапи савремени човек није довољно и није могуће ако се само велича људска природа и она глорификује. Напротив! Треба ту природу преобразити, и променити, и припитомити. А она се мења и преображава само Богочовеком Христом. Кроз Њега и у Њему човек може да постане свети Божији човек, да задобије, како је то говорио и Свети Владика Николај, свечовечански ум, свечовечанску бригу, свечовечанско осећање и љубав, само ако је усмерен према Христу и ако живи у Богу и по Богу, као што је то и Свети Василије Острошки. Нигде тако, као у Острогу, није остварен онај идеал о коме и данашњи свет говори: плурализам, мултиконфесионалност, мултирелигиозност… Све се то пропагира. Поштовање људских права и свега, а нигде тога у пракси нема. Имамо у пракси да нико не може ни са ким, да се распада свака заједница, да свако настоји да некога искористи за оно за шта му је потребан и да га онда отпише. Управо овде, ко је год дошао, које год био вере, млади и стари, доживели су благодат и силу и нестворене енергије Божије. Доживели су неко искуство које нигде нису друго могли да осете и доживе, доживели су исцељење и преображај. Нека би свима нама, свим нашим сродницима, целом нашем народу и свим народима света Бог дао дар, пре свега, међусобне љубави и бриге. Да отворимо срце једни према другима, да гледамо у лице једни других, да покажемо узајамну бригу, труд и љубав, и да делимо међусобно све оно што имамо јер је то оно што је од Бога. То је оно што је јеванђељско. Нека би Бог дао вама и вашим сродницима и свима онима за које сте дошли овде да се молите, пред ћивотом Светог Василија, сва јеванђелска добра овога и онога света. Амин, Боже дај! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протопрезвитер-ставрофор, ректор Цетињске богословије, поручује да људи бране и претке и сами себе и своје потомке. Матица српска, пантеон српског памћења и кошница наше културе, памти све у име свих нас још од 1826, када су је Срби основали у Пешти, а убрзо преселили у Нови Сад, али не сећа се да је у њеном новосадском здању иједан говорник окупио толико мноштво људи као у четвртак вече отац Гојко Перовић, протојереј-ставрофор, ректор Цетињске богословије и један од предводника протестних литија у Црној Гори. Литије су и биле тема овог сусрета. Српска Атина и Српска Спарта у Матици српској поново су дисале као целина. - У недељу ћу предводити литију у Сремској Каменици и ако ме моји у Црној Гори буду питали зашто баш тамо, подсетићу их да сви они када их срце заболи иду у Каменицу. А ово што се догађа у Црној Гори, ту се баш о срцу и ради - поручио је Перовић у интервјуу "Новостима". * Постоји ли једна реч у коју би стало ово што се догађа у Црној Гори? - Саборност је та реч. Нема цркве без народа. Могли смо раније да им шаљемо специјалне позивнице, могли смо и паре да им нудимо, али оволико људи не бисмо никада окупили. Народ у Црној Гори осећа саборност. У литијама у Херцег Новом, где сам одрастао, срећем ових дана људе које знам од малих ногу. Сви они, без обзира на различите професије, стоје у храмовима и певају духовне песме. Тако складан скуп за две деценије, колико сам свештеник у Црној Гори, нисам могао ни да замислим. И не само у Херцег Новом, него у скоро сваком црногорском граду. Ја вам тврдим да ово није више она Црна Гора од пре два месеца. Неће више никада бити иста. Ово је духовна револуција у људима који спознају да су слободни и довољно храбри да је бране стрпљиво, истрајно и аргументовано. * Чини се да литије делују лековито не само против спорног закона, него и неких "бољки" из политичке прошлости. Комунизма, на пример? - Да. Људи су изашли поводом закона, а јуче сам од једног пријатеља чуо да су људи изашли да проговоре и о неким неправдама још од 1948. године. Чини ми се да то није претерано. * Рекли сте током једног обраћања учесницима литије да се не памти оваква зима без снега, те да се Васкрс ушуњао у Црну Гору у време Божића... Хоће ли протести спојити Божић и Васкрс? - Ово је први час демократије на Балкану, раван античким полисима када су људи шетали улицама и расправљали о филозофско--политичким питањима. Е, сада имате то у Црној Гори. Људи бране и претке и сами себе и своје потомке. Свесни су да су постали део великог историјског догађаја и да имају равноправно учешће у том догађају, да нису маргинализовани. Тема јесте политичка, везана је за закон, али је начин протеста духован, као на светој литургији. Сви певају, читају молитве. Последице оваквог протеста су далекосежније и од самог закона. Имамо људе који се више не боје шта ће рећи председник месне заједнице или директор на послу. Ослободили су се. * Шта би, после иронисања о "шетњама добрим за здравље" и замрачења медија, могао да буде следећи потез актуелне црногорске власти? - Њихов корак могао би да буде да се уразуме у правцу постизања неког решења. Не само због људи који протестују, него и зато што добијамо и неке упуте из међународне заједнице. Комесар ЕУ је, пре петнаестак дана у Црној Гори, на веома јасан начин скренуо пажњу да са овим Законом о слободи вероисповести није све у реду, да би требало да се прича и да су очи Европе упрте у Црну Гору. И из Савета Европе имамо констатацију да им није баш најјасније шта је власт хтела овим законом. Дакле, имамо ту интонацију Европе и све више грађана Црне Горе који су на улицама и који мирно и достојанствено протестују. * Стрепите ли да би власт могла да изазове намеран инцидент како би све кренуло другим, нежељеним правцем? - Свако здраворазуман мисли и о томе. Постоји та могућност када видите једносмерност представника власти који дозвољавају све само не да се прича о промени закона, што јесте захтев трећине бирачког тела у Црној Гори. Таква власт, без слуха за приговор и осећаја да прими критику, спремна је на све.Истовремено, гледајући пулс људи који учествују, ја се све мање тога плашим. Можда може неко да покуша, али дух који влада на протестима је такав да је инцидент непримењив. Не могу да пророкујем шта ће тачно бити, али дух протеста је такав да се јасно види ко није у духу литије. * Провејавају запажања да се у Црној Гори, у време литија, почео чешће употребљавати термин "Православна црква", него "Српска православна црква". Има ли места за такву бојазан? - Нема места тој теми. Српска православна црква је званично име наше цркве и оно се не скрива ни у саопштењима Епископског савета СПЦ. На литијама се носе обележја СПЦ, а наша мисионарска потреба је да нашом терминологијом идемо мало даље од административног имена наше цркве, јер су учесници наших литија подједнако православни верници и Срби и они који се не осећају Србима. Наша потреба јесте да нагласимо да то јесте СПЦ, али да она, као таква, јесте црква свих православних верника у Црној Гори. Желимо да нагласимо да је право име СПЦ, као и руске, грчке, бугарске, у ствари православна црква, црква која окупља све и не дели никога по нацији. Али, име, статус и устројство СПЦ нити ко доводи у питање, нити коме пада на памет да то ради. Наша мисионарска потреба је да у изразу, беседи и комуникацији са присутнима нагласимо васељенски, универзални значај наше СПЦ. * Не прија вам што вас таблоидни медији у безмало рок маниру проглашавају "звездом литија"? - Кад се подигне талас, на врху избије пена, бела као грива. А шта с њом бива? Када се талас повуче, пена прва нестаје. Никаква кап воде не треба да помисли да је она неки фактор у овом таласу. То би било ружно и помислити и говорити. Овај народ у Црној Гори демонстрирао је прву истину наше вере, а то је да је она ствар саборности, једна моба, заједнички "посао" у којем се добро зна и ко га води и кад почиње. * Јесте ли чули песму реп групе "Београдски синдикат" посвећену литијама? - Јесам, предивна песма! Погодила је у центар, у дух и суштину ових протеста. Извор: Новости

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, одржаће предавање у свечаној дворани Матице српске у Новом Саду, 20. фебруара 2020. године, са почетком од 19 часова. Отац Гојко ће говорити на тему „Савремени човек и савремени свет”. Животопис протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и парох цетињски, је рођен 8. септембра 1972. године у Котору. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1999. и апсолвирао је философију на Философском факултету у Београду. У чин ђакона је рукоположен на Недјељу православља 1999. а за свештеника на празник Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра 2000. у Цетињском манастиру. У чин протојереја произведен је на Лучиндан 2003. а правом ношења напрсног крста одликован је 30. децембра 2010. године. Од 10. октобра 1999. до именовања за в. д. ректора обављао је дужност главног уредника Радио Светигоре. Парох је цетињски. На­ставну дужност у Цетињској богословији обавља од 1. септембра 1998. На мајском заседању СА Сабора СПЦ 2002. године, на предлог Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија наименован је на функцију в. д. ректора Цетињске богословије, коју је преузео 1. септембра 2002. Одлуком СА Сабора из маја 2016. године постављен је за ректора богословије. У Цетињској богословији предаје Библијску историју и Пастирско богословље. Прота Гојко Перовић у интервјуу за „Православље“: Живот је поклон. Ред је да на тај поклон узвратимо, најбоље и највише како умијемо! Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић у интервјуу за „Православни мисионар”: Школа уз ћивот Светитеља!

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије светог Петра Цетињског, посетио је Епархију тимочку и узео учешће у празничним богослужењима и свечаностима поводом прославе Савиндана. У навечерје празника, 26. Јануара 2020. Лета Господњег прота је на свечаној Светосавској академији произнео празничну беседу: "Свети Сава - наставник пута који води у живот вечни". Повезана вест: Прота Гојко Перовић у Бору: Свети Божији људи о свакоме брину!

У склопу духовних вечери које се у току божићног поста организују у цркви светог Ђорђа у подгоричком насељу Доња Горица у суботу 07. децембра 2019 гост је био протојереј ставрофор Гојко Перовић ректор цетињске богословије који је говорио на тему празника Ваведења Пресвете Богородице. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије одржао је предавање у храму Светог Саве у Сан Габријел - Лос Анђелесу. Прота Гојко је говорио о значају Божићног поста као свештеног и благословеног периода који нас припрема за празник Рождества Христовог. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У Библиотеци Вуковог завичаја у Лозници, у склопу Православне школе родитељства, а у организацији Црквене општине Тршић, одржана је духовна трибина на којој је протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор богословије Светог Петара Цетињског, говорио о мисији Цркве у 21. веку. Вашој пажњи препоручујемо ово надахнуто предавање. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Са великом радошћу најављујемо да ће гост наредне духовне трибине бити најпознатији беседник и најаутентичнији духовник нашег времена протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу. Тема: "Шта је човек, а мора бити човек?" П. П. Његош Уторак 5. новембар 2019. у 19 часова у парохијском дому младеновачког Храма.