Претражи Живе Речи Утехе

Годишњица почетка НАТО бомбардовања Србије Данас се навршава 21 година од почетка ужасне НАТО-агресије на нашу земљу, када је током 78 дана непрекидног бомбардовања тадашње СРЈ, данас Србије и Црне Горе, убијено око 2500 људи, погинуло 1.031 припадника Војске и српске полиције, теже и лакше рањено око 6.000 цивила, међу њима 2.700 деце. Рањена су 5.173 војника и полицајца, а десетак особа се и даље воде као нестале. Укупна материјална штета нанесена нашој земљи процењена је на више десетина милијарди долара. А у страшним годинама после НАТО агресије, наш народ се већ две деценије бори са последицама бомбрадовања осиромашеним уранијумом. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је прошле, 2019. године, на дан тужне годишњице која је тада пала у другу недељу Чанога поста, богослужио у Саборном храму Силаска Светога Духа на Апостоле у Нишу, уз саслужење Преосвећеног Епископа нишког г. Арсенија, пренеле су тада колеге из епархијског радија "Глас". На Светој Литургији је служен и парастос настрадалима у НАТО агресији, после кога је Свјатјејши произнео надахнуту беседу и упутио архипастирску поуку бројном сабраном народу. Истога дана, 24. марта 2019. године, у Нишу је одржана централна државна манифестација којом је обележена тужна годишњица. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј беседио је на почетку ове академије, непосредно по престанку звука сирена за ваздушну опасност, а благодарећи колегама из радија "Глас", у могућности смо да се подсетимо ових изузетних речи Патријарха Иринеја који је подвукао да се моли Господу да се "овакви дани и страшни догађаји који су задесили нашу земљу, нигде, никада и никоме не понове". Извор Радио Слово љубве

Моја прва реакција када је Горан Весић објавио да има наш мејл била је да нам службе пресрећу комуникацију, каже за Цензоловку Југослав Ћосић, директор програма ТВ Н1. Он подсећа да је новинарима у Србији најтеже било када је Александар Вучић био министар информисања, а одмах после тога – данас, када је Вучић постао председник. Откако је Телевизија Н1 почела да ради 2014. године, новинари те медијске куће готово непрестану су етикетирани од стране највиших државних функционера, укључујући и председника државе. Корак даље отишао је заменик градоначелника Београда Горан Весић који је прошле недеље изнео у јавност информацију о томе да има интерни мејл Н1 у коме је новинарима дат план рада у вези са извештавањем о радовима у Улици 27. марта, оптужујући их да врше кампању против власти у Београду. На то је Телевизија Н1 одговорила да никада није било ни усмене ни писмене директиве за кампању против градских власти, већ да Весић смишљено обмањује јавност и наставља кампању против Н1, док је Југослав Ћосић изјавио да Весић прогони новинаре те телевизије и прети им. Посебно тужилаштво за високотехнолошки криминал ипак неће покренути истрагу против Весића због објаве мејла – јер за то "нису испуњени услови". С друге стране, адвокатски тим Н1 ради на кривичној пријави против заменика градоначелника због објављивања интерне преписке. Претње физичким насиљем, као и обележавање новинара Н1 да су издајници и страни плаћеници, готово да су свакодневица. То нас неће обесхрабрити, каже за Цензоловку директор програма Н1 Југослав Ћосић. Које бисте претње и нападе на новинаре и уреднике Н1 издвојили као најтеже од када сте почели да радите 2014. године? Било их је доста, али увек је најтеже када нападе и кампање од стране власти прати талас различитих претњи. У таквим ситуацијама стрепите да ли ће нека од тих претњи бити реализована. Ми имамо дугу и фрустрирајућу историју убистава новинара и напада на новинаре. Ти напади су циклични и смишљени како би нас на дуге стазе застрашили и обесхрабрили да свој посао радимо професионално. Заменик градоначелника управо лично води кампању против Н1. Све што говори је неистина. Која је била ваша прва реакција када је заменик градоначелника Београда Горан Весић рекао да има ваш мејл? Да нам службе пресрећу комуникацију. Како бисте назвали ситуацију у којој морате да објашњавате како је најнормалнија ствар да уредник и новинар имају комуникацију и да се заједно договарају како ће урадити одређену тему? Као апсурдну. Али и опасну. Могу тако и метеорологе који најављују кишу и олују, само ако раде за независне медије, оптуживати да су заправо мрачњаци иза чијих се прогноза крију напади на Александра Вучића. Ослањају се на то да највећи део публике нема могућност да било шта провери, јер власт контролише огромну већину медија и проток лажних информација и спинова. Да ли су притисци и претње најтежи део новинарског посла? Јесу. У Србији свакако. У нормалним земљама не постоје тако патолошки и опасни притисци на медије и претње новинарима. Шта вам кажу новинари кад добију задатак да извештавају са догађаја којима присуствују функционери из СНС-а? Да ли су, после свега, унапред припремљени на етикетирање? Колико је тешко да у таквим околностима раде свој посао и да ли осећају страх, мучнину или зебњу када, на пример, одлазе на конференцију код Александра Вучића? Наравно да се не осећате нормално и безбедно када сте предмет константног етикетирања. Осећају све што сте набројали. И то је оно што видите. А оно што се не види јесте да им, охрабрени тим трендом, прете чак и ПР сарадници политичара попут ПР сарадника Горана Весића који новинарима Н1 прете да никада више неће моћи да му поставе ниједно питање које унапред нису послали. Али новинари Н1 исто тако знају да не раде ништа погрешно, напротив, и да та перманентна кампања има за циљ да нас обесхрабри да идемо тим правцем. Новинаре Н1 неће обесхрабрити, а као што сте могли да видите из последњег саопштења нашег инвеститора, Н1 за своју уређивачку политику има јаку и веома јасну подршку. Како се осећате ви као директор програма такве телевизије? Дуго сте у послу, у Србији никада није било лако бавити се новинарством. Кажете ли некад себи да вам је свега доста? Никада то себи баш тако драматично нисам рекао. Али увек има криза и дилема… Заморно је и стресно бавити се константним притисцима и претњама. Томе никад краја. И кад крену ти таласи напада. Трагедија Србије, барем из мог новинарског угла, јесте то што је наталитет медијских полтрона далеко већи од природног наталитета. Тешко ми је да то разумем. Србија неће мрднути даље док број нормалних медија не буде већи од броја ових других. Нигде се то није десило, па неће ни у Србији. У праву сте, иначе, сасвим, у Србији никад није било лако бавити се професионално новинарством. Има ипак неких разлика. Најтеже је било када је Александар Вучић био министар информисања. Најгоре иза тога је сада када је Александар Вучић председник Србије. Опште је познато да представници власти избегавају да гостују на Телевизији Н1. Да ли их и даље упорно зовете иако знате да је мали број оних који ће пристати да дођу? Наравно да их зовемо. И нећемо престати. Водимо и евиденцију о свим позивима. Али да разјаснимо ово: на конференцијама за медије не могу да нас избегну. И наше вести су објективне и професионалне. Фокусирани смо на ставове председника и Владе, и преносимо их редовно. А то што се властима не допада критички приступ, то је универзални проблем аутократских режима. Не можемо их присилити да долазе, али нећемо због тога мењати нашу новинарску етику и уређивачку политику. Како гледате на напуштање студија ТВ Н1 министра Младена Шарчевића? Да ли је и његова реакција вид притиска на ваш медиј? Па наравно да је то облик директног притиска. За мене као новинара је феноменолошки занимљиво и запањујуће да господин Шарчевић, као министар образовања, перманентно демонстрира трагичан ниво способности да нормално комуницира са медијима. Да цитирам нашу новинарку из емисије "7 на Н1", министар је напустио емисију "када је схватио да ће у њој бити и питања". Кад је вама било најтеже да радите свој посао? За време агресије НАТО и бомбардовања. Тада сам радио као извештач Радија Слободна Европа из Србије. Са једне стране били смо, као професија, суочени са једним тиранским режимом и државним убиствима новинара, а са друге са бомбардовањем и разарањем Србије чији су грађани у историју Европе ушли као једини грађани неке земље који су пуних девет година демонстрирали и борили се да сруше тај мафијашки и злочиначки режим. Није га на крају срушио НАТО, срушили су га грађани Србије. Никада у историји новијих ратова, па ни у Ираку, нису бомбардовани и разарани енергетски системи, медији и снабдевање водом. Ти ресурси се и данас сматрају традиционално цивилним добрима а не ратним циљевима. Они су бомбардовали и енергетску инфраструктуру и РТС. А да Милошевић није признао пораз, верујем да би бомбардовали и системе за снабдевање водом. Тада бисмо вероватно имали кугу и колеру. Данас је главни ратни хушкач, без кога, по мојој процени из тог времена, вероватно не би ни било бомбардовања, саветник председника Србије. На кога тачно мислите? На Тонија Блера. Крајем прошле године запаљена је кућа новинара Милана Јовановића. Претње и напади на новинаре веома су чести. Шта вам то говори, где се Србија налази по питању безбедности новинара? Не тако далеко од Турске, у којој је тренутно више од 100 новинара у затворима. Замислите ту осионост и осећај сигурности са којим један високи функционер владајуће партије и председник општине и помисли да без последица може да организује или инспирише паљење куће једног новинара. Потом да на друштвеним мрежама он и његови симпатизери организују кампању напада на жртву. А на крају, ево за Цензоловку мале ексклузиве, његов адвокат нам је послао писмо у ком наводи да је Телевизија Н1 била необјективна у извештавању о том случају и о њему створила негативну слику, и прети судским процесом уколико у програму не отворимо простор и за његову страну приче. Оптужен је, био је у притвору, сведоци – учесници су се нагодили са тужилаштвом, признали кривицу, њега означили као налогодавца… Коју другу страну? Ко је одговоран за пад медијских слобода у Србији? Најодговорнији је лично Александар Вучић. Да ли вас зову људи из председниковог окружења? Рекли сте да су од вас тражили да не објављујете снимак са Параде поноса? Не. Не зову. Звали су наше инвеститоре. Последњи пример је када је недавно саветник за медије премијерке Србије звао једну од потпредседница Јунајтед групе. Јасно их је упутила на мене и рекла им је да ће ме обавестити о садржају тог разговора. Ја сам то јавно већ саопштио. Сада стрепим да ће предузети кампању и против ње лично. (Цензоловка)

По замолници Хрватске, у Београду су прошле седмице саслушани пилоти некадашње ЈНА поводом тврдњи хрватског тужилаштва да су 1991. године бомбардовали Банске дворе у Загребу са циљем да убију Фрању Туђмана, тадашњег председника Хрватске. Саслушање је обављено у згради Специјалног суда у Београду у присуству тужиоца из Хрватске, а њиме је руководио судија из Одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду, на чије поступање одбрана има низ приговора и најављује притужбе надлежним судским и државним органима. Наиме, по замолници Хрватске, у четвртак су испитани генерал Љубoмир Бајић и пуковници Слободан Јеремић, Ђуро Миличевић, Ратко Допуђа и Чедо Кнежевић. Они су, према тврдњама хрватског тужилаштва, по наредби Бајића бомбардовали Банске дворе у време састанка Туђмана, Месића и Анте Марковића, са циљем да убију Туђмана те да су тиме извршили ратни злочин. Одбрана тврди да ови наводи нису тачни, већ да је експлозију у Банским дворима по налогу Туђмана извео бивши генерал ЈНА Петар Стипетић, користећи авионска убојна средства из заузетих складишта ЈНА, али се српски пилоти пред судијом нису детаљно изјашњавали јер нису ослобођени чувања војне тајне. Како у изјави за Танјуг тврди један од њихових бранилаца Душан Братић, поступајући судија је током саслушања исказао велико непоштовање према окривљенима и њиховим адвокатима. Најпре, окривљенима и њиховим браниоцима судија није дозволио да прочитају кривичну пријаву Хрватске с прилозима, а потом је поводом изјава да је њихов језик српски језик, а писмо ћирилично, као и да ће дати исказ суду своје државе и народа, судија све време имао упадице, коментаре непримерене судији и суду, рекао је Братић. Адвокат: Нарушено достојанство суда Обраћајући се окривљенима на непримерен начин, вичући на њих и вређајући њихово достојанство и патриотска осећања, судија је, према мишљењу адвоката Братића, изложио порузи све те вредности и државу Србију. Братић тврди да је тиме прекршио не само права окривљених из Законика о кривичном поступку, Устава Србије, Европске конвенције о људским правима већ и етички кодекс понашања судије, чиме је нарушено и достојанство суда. Због свега тога је најавио да ће се одговарајућим иницијалним актима обратити председнику Вишег суда, Високом савету судства и другим надлежним државним органима, како би зауставили такво "од закона одметнуто понашање и поступање и предузели друге одговарајуће мере из своје надлежности". Хрватска је крајем прошле године покренула истрагу против генерала бивше ЈНА Љубомира Бајића, који је као командант Петог ваздухопловног корпуса 1991. године, наводно наредио ракетирање Банских двора - седишта првог хрватског председника Фрање Туђмана. Поводом покретања истраге после 26 година, генерал Бајић је у изјавама за медије подсетио да је хрватски врх тада издао наређење за општи напад на касарне ЈНА на територији Хрватске. "Генерал Бајић је у складу са одлуком штаба Врховне команде Оружаних снага СФРЈ - да се за сваки нападнути и заузети објекат ЈНА одмах уништи по један објекат од кључног значаја за Хрватску, испланирао, између осталог, удар и на Банске дворе, али га је Туђман претекао", каже Братић. Иначе, како је додао, Хрватска у то време није била међународно призната држава већ федерална јединица СФРЈ, а Фрањо Туђман је са сарадницима (генералима Антуном Тусом, Јанком Бобетком, Петром Стипетићем, Мартином "Шпегељом, Јосипом Бољковцем и другима) идејно испланирао, организовао, наређивао и усмеравао терористичке нападе на објекте, јединице и установе ЈНА и њене припаднике, као једине легалне оружане силе у сувереној држави СФРЈ. Другим речима, Туђман је организовао оружану побуну, па су и он и објекти које је користио ради спровођења тих активности били легитимни војни циљ за ЈНА, тврди адвокат Братић. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/134/hronika/3373080/piloti-bivse-jna-saslusani-po-zamolnici-hrvatske.html

Први пут у Србији се, у Нишу, одржава Међународни симпозијум "Последице бомбардовања СР Југославије осиромашеним уранијумом 1999.", којем присуствује и бивши италијански војни пилот Доменико Леђеро, који се годинама бори да докаже истину о последицама осиромашеног уранијума по здравље војника у светским мисијама. Доменико Леђеро је рекао да је, што се тиче италијанске војске, већ доказано штетно дејство и повезаност осиромашеног уранијума и канцерогених обољења и то још од 1987. године, пре бомбардовања СР Југославије. "Имамо доказе о том штетном деловању и то још пре него што су била бомбардовања код вас. Ми поседујемо видео из Пентагона на на коме се указује на штетност осиромашеног уранијума по здравље људи и данас ћемо га пројектовати током овог скупа, а ставићемо га на располагање и вашим службама, јер је то све у служби истине", рекао је Леђеро, пише Танјуг, а преноси РТС. Навео је да је у Италији било више од 80 судских поступака, те да су сви ти процеси добијени, а пресуде су биле у корист војника и осуђујуће за Министарство одбране Италије. "Војници су добили велика обештећења, а чланови породица војника који су већ умрли од последица разних канцера захтевају да се направи званични списак свих оних војника који су страдали у операцијама НАТО-а, а последице су биле зрачење осиромашеног уранијума", рекао је Леђеро. Председник Удружења грађана "Осиромашени уранијум" Свето Ного изјавио је да симпозијум представља крај медијске кампање, те да ће се сада оформити радне групе које ће писати тужбе против држава чланица НАТО-а. Наводећи да се нада да ће данас на симболичан начин објединити српску интелигенцију, Ного је рекао да се нада и да ће сви они који стварно припадају српској интелигенцији стати и подржати пројекат Удружења. "Ако је неко интелектуалац, он има обавезу према своме народу, а најбољи начин да се одужимо нашем народу је да га одбранимо од ове пошасти што нас је задесила када су нас 78 дана бесомучно бомбардовали и након чега из дана у дан све већи број људи оболи од карцинома", рекао је Ного и истакао да су и новорођена деца оболела од карцинома. Ного: Појединачне тужбе, не колективне Ного је рекао да је битно то што је иза њиховог пројекта стала Адвокатска комора Србије, Адвокатска комора Београда и делимично Адвокатска комора из Ниша. "Очекујем крајем септембра, почетком октобра да ћемо говорити о томе како ће изгледати тужба према чланицама НАТО-а. Ово није колективна тужба и иза ње не треба да стане држава. Ово су појединачне тужбе и тужићемо за материјалну и нематеријалну штету која нам је нанета", навео је. Истакао је да ће бити тужене појединачно све државе чланице НАТО-а и додао да ће се прво ићи на пет држава чланица НАТО-а, које ће одабрати после данашње конференције. Адвокат из Ниша Срђан Алексић рекао је да се на данашњој конференцији налазе научници из целог света, Кине, Русије, западних земаља, Немачке, Француске, Италије. Навео је да је најзначајнија пресуда италијанског суда, јер показује да је једна земља чланица НАТО-а доказала узрочно-последичну везу бомбардовањем осиромашеним уранијумом, боравком њихових војника и грађана на Косову и Метохији и обољења која су настала после више година. "Данас ћемо разговарати и указати како да остваримо право за наше грађане. Италијанима је требало пет година, нама ће мање времена бити потребно. Ми имамо материјалне доказе од Италијана. Надам се да за две године можемо да очекујемо прву пресуду", рекао је Алексић. Додао је да Удружење апелује да се до решења дође мирним путем, те да се грађанима Србије, као и италијанским, исплати штета. "Говорим само о оним грађанима који живе на територији која је бомбардована осиромашеним уранијумом и онима који су боравили на КиМ", истакао је Алексић. Бабурин: Србија је закаснила, али и даље има времена Сергеј Николајевич Бабурин, који је током деведесетих година из више наврата боравио у Југославији, рекао је да сматра да правда мора да буде задовољена. Упитан да ли је Србија закаснила са покретањем овог питања, Бабурин је рекао да Србија не само да је закаснила, већ је много закаснила са овим активностима, али је додао да ипак и даље има времена. "Када су САД 1999. године одбиле резолуцију Савета безбедности УН, требало је преузети мере сталног притиска, међутим, руководство Србије након 1999. није преузело мере да се овај случај реши. Али убеђен сам да ствари не треба оставити оваквим какве јесу, осуђени су многи људи који су бранили земљу, а нису осуђени они који су је бомбардовали и сматрам да то не треба оставити тако", рекао је Бабурин. Додао је да, иако је прошло 20 година, сви се морају потрудити да правда буде задовољена, зато што је то дуг према жртвама, мирним житељима који су настрадали. "И верујем да ова конференција треба да допринесе путу развоја правичности, да гости који су се окупили не само из Србије и Русије, већ и из европских земаља, треба да дају свој допринос остварењу правде. Морамо да испунимо сви наш хришћански дух, иначе ћемо сви бити саучесници неправде", навео је Бабурин.

Година је 1999. Од 535 чланова Kонгреса, како Представничког дома, тако и Сената, гласа се о бомбардовању Југославије. Сви гласају за, сем једног конгресмена. Републиканац др Рон Пол тада је изашао за говорницу и изнео прегршт моралних, људских и политичких разлога против таквог бестијалног чина. Данас, 18 година касније, у ексклузивном разговору за „Блиц” каже да би поново поступио исто. - Сећам се тога веома добро. Сви су ме гледали као да сам луд и питали: Зашто то радиш? Знаш ли шта се тамо дешава? Шта добијаш тим једним гласом? Ја сам им рекао да свака прича има две стране медаље, а да САД не треба да се мешају у унутрашње ствари других земаља. Србија своје проблеме треба да решава сама. Противио сам се из моралних разлога, противио сам се јер бомбардовање суверене земље крши амерички устав, противио сам се због здравог разума. Где год се умешамо, као по правилу крене по злу, а много људи буде убијено. Ако баш сматрамо да је неопходно да интервенишемо, онда то мора да буде урађено уз подршку народа, као и оба дома Kонгреса. Знате, институције попут НАТО и УН стално причају како народ све треба да одлучи, а заправо заузимају стране све време. Kод њих се ништа не ради зато што “народ тако хоће”. Хоће ли САД можда променити однос према Србији и Kосову? Најављен је и сусрет Вучића и Трампа? Искрено се надам да хоће, али реалност је мало другачија. Нисам превише упућен у данашњу српску политику, признајем, али мислим да ће тешко таквом региону као што је Балкан бити дозвољено да сам одлучује о својој судбини. Први светски рат је вођен како би све земље држале судбину у сопственим рукама. А на крају рата, велике силе су селе за сто и нацртале мапу. Данас се мало тога променило. Велики сте критичар Доналда Трампа. Где видите САД на крају његовог мандата? - У хаосу. Врло је могуће да ћемо бити у рату, као и у лошој економској ситуацији. Његова протекционистичка политика, милитаризам, проблема је прегршт. Kритикујем Трампа јер сматрам да нема ништа да понуди, али га не кривим за економску катастрофу и рецесију која ће нас следеће године неминовно погодити. За то је крив наш систем. Огромно трошење, још већи дугови, начин на који функционишу Федералне резерве, порески систем... ништа од тога није створио Трамп. Међутим, он учествује у том систему, што води ка катастрофи. Превише тога нагурано је испод тепиха. Мислите ли да ће Трамп бити „импичован“? Мислим да би многи волели да га свргну. Иако сам веома критички настројен према Трампу, морам да споменем да је прилично одвратно шта раде његови непријатељи. Да се разумемо, никада не бих гласао за Трампа, али када видите шта раде они с друге стране политичког спектра, схватите да су далеко гори од њега. То је права трагедија, што можемо видети и по друштвеним поделама. Јаз никада није био дубљи. Трамп, колико год лош био, макар је пробао да изазове статус кво у Америци, због чега је, и не могу да верујем да ћу ово изговорити, био жртва бруталне кампање. У једно сам сигуран, Трампови непријатељи су све само не анђели. Поменули сте НАТО. Шта мислите о недавном проширењу, са Црном Гором као најновијом чланицом? Снажно се противим томе. То је још један разлог за критику Трампа, који је причао једно у кампањи, а сада ради потпуно супротне ствари. НАТО нас увлачи у невоље. Не мислим да Алијанса служи сврси мира, већ активно ради на ширењу антагонизма, што најбоље видимо на примеру Русије. Kаква би требало да буде америчка политика према Москви? Иста као и према Србији и свим другим земљама, а то је да будемо посвећени миру и добрим трговинским везама. Шта ако неке од тих земаља можда не третирају своје становнике онако како ми мислимо да је исправно? Па пазите, ни ми нисмо цвећке. Онда кад ми будемо савршени, тада можемо да критикујемо друге. Русија није савршена. Ја сам мислио да је распад СССР био нешто најбоље што се свету десило јер су тензије нестале. Али, чак и тада, у време најгорег антагонизма, Kенеди и Хрушчов су разговарали телефоном и решили Kубанску кризу. Ови данас чак ни не разговарају са лидерима земаља који им не одговарају. САД имају још неколико фронтова, а поједине је отворио и сам Трамп? У праву сте. Погледајте Иран. Људи ни немају нуклеарно оружје, а ми јуримо да их „казнимо“ и у потпуности разоримо односе. Исто смо урадили и са Садамом Хусеином. Измислили смо гомилу лажи о оружју за масовно уништење, распалили мржњу и изазвали катастрофу. Ја се борим против таквих ствари. Мислите ли да би ствари у САД биле боље или горе да је победила Хилари? Не би било много другачије. У кампањи је деловало као да ће Трамп бити бољи, јер је причао о окончању ратова, повлачењу војске... Међутим, наш систем је далеко комплекснији. Имамо нешто што се зове дубока држава, а чине је људи иза завесе, који држе новац. Они су ти који праве оружје, контролишу политичаре. Можда је Трамп и био искрен у кампањи, али је морао да промени мишљење када је видео шта му стоји на путу. Лично, никад не бих гласао за Хилари, а ни за Трампа. Хоће ли доћи тренутак када ће неко попут вас или вашег сина Ранда постати председник САД? Обојица сте били кандидати? Надам се, али не мислим да ће то бити ускоро. Мораш променити начин схватања код људи. То сам покушао и кад сам гласао против бомбардовања ваше земље. У САД је толико ушанчен један политички начин размишљања да се другачији став по правилу дочекује на нож. Ја видим и знам да ће наша спољна политика доживети пропаст, да ће се кејнзијански модел економије срушити као кула од карата, као што сам предвидео и за 2008. Ја само покушавам да убедим амерички народ и политичку елиту да постоји другачији модел. Ми сада имамо владавину корпоративизма која неретко подсећа на фашизам. Наду ми улива огроман број младих људи који схвата да је нешто труло у нашем систему и жели то да промени. http://www.blic.rs/vesti/politika/ekskluzivno-za-blic-bivsi-americki-kongresmen-govorili-su-mi-da-sam-lud-kada-sam-bio/jc053r1 Одавно не прочитах реалнији интервју од неког америчког политичара.

Тито није имао моћ да наручи стратешко бомбардовање Београда, то је измишљотина антикомунистичке пропаганде – Вратио сам се кући поред Народне библиотеке и цела зграда била је већ у мору од пламена, а он је почео да хвата увелико и суседну зграду, задужбину Нићифора Дучића, на Косанчићевом венцу бр. 14. Видео сам да Народној библиотеци нема спаса, али сам се надао да су ствари од вредности однете на сигурно место. Сутрадан, дакле 7. априла, горела је Народна библиотека целог дана, али се пожар даље ширио. Изгорела је зграда на Косанчићевом венцу бр. 14, а пожар је захватио и зграду бр. 16, као и суседну зграду у Сребреничкој улици. Гар од хартије, као и поједине полусагореле листове носио је ветар далеко и цела околина била је преплављена пепелом. У понедељак поподне ветар се полако стишавао. Помогао сам са својим сином једном старом учитељу и његовој госпођи да спасу своје ствари из партера зграде бр. 16 и видео сам да је у Народној библиотеци још увек беснео јак пожар и огромна ватра, која се сва сручила у подрум, пошто су међусобне конструкције прегореле. Народна библиотека је горела још у уторак и среду. Ветар је потпуно престао и ватра се даље није ширила, али Народне библиотеке више није било. – рекао је тадашњи становник Косанчићевог венца инжењер Сава Величковић у сведочењу објављеном у Годишњаку града Београда 2004. године. Остаци Народне библиотеке на Косанчићевом венцу; мај 2017. / Фото: Неда Мојсиловић, Танго Сикс Народна библиотека Србије на Косанчићевом венцу погођена је једним запаљивим пуњењем (штапићем) 6. априла 1941. године. Како је зграда била закључана, а особља није било, запаљиви штапић тињао је на крову од три часа поподне док се није разбуктао у пожар око осам часова увече. Грађане који су приметили дим, а касније и ватру, на улазу у библиотеку задржале су решетке, те је сваки покушај да лично угасе пожар био онемогућен. Ипак, неколико запаљивих пројектила који су пали по Косанчићевом венцу на околне зграде, улицу и у двориште Патријаршије и музеја Српске православне цркве, грађани су брзо угасили и спречили даље наношење штете. Међутим, уништење у годинама рата није било само материјално, прича истраживач Бранимир Гајић. Резултат тих бомбардовања јесте и једна велика жртва српске историје која је већ тада погрешно писана, а данас се у истом маниру и тумачи. Тог априлског дана на Косанчићевом венцу истинита прича остала је заједно са библиотечком грађом забрављена решеткама и у пепелу. Иако се узроци и намере уништења библиотеке данас тумаче кроз призму прошлости, Бранимир Гајић прича нам једну сасвим другачију причу: – Мете тих запаљивих бомби 6. априла биле су војне бараке на доњем граду Калемегдана. Оно што се данас не зна јесте да је цела доња половина Калемегдана пре Другог светског рата била војна зона где цивилима није био допуштен приступ. Цркве Ружица и Света Петка биле су последње тачке до које су цивили могли да дођу. Тај део је као војна зона чувао магацине артиљеријског и противавионског оружја, касарне, војску, муницију и резервне делове, а самим тим сматрао се метом број један у немачким ратним плановима за бомбардовање Београда. – “Једина цивилна област која је са свесном намером гађана да изазове цивилне жртве јесте јеврејска четврт на доњем Дорћолу.” / Фото: Неда Мојсиловић, Танго Сикс Међутим, нису гађане само војне мете. Шта је још било на нишану према немачким ратним плановима? То бомбардовање јесте било терористичко и јесте имало за циљ да казни Београд, али су Немци и у том кажњавању имали врло прецизан план које мете ће тог дана гађати и које су то области Београда које треба да буду уништене. То су били војни ефективи југословенске војске, као и тадашњи политички циљеви. Једина цивилна област која је са свесном намером гађана да изазове цивилне жртве јесте јеврејска четврт на доњем Дорћолу. Пре неколико година је из једне рушевине у том делу града извађена авионска бомба, највећа коју је Луфтвафе имала тада у свом арсеналу, што показује да су они тај кварт гађали и запаљивим и разорним бомбама. Ипак, сматра се да постоји и други део града који је гађан са намером. Да ли је Косанчићев венац заиста био циљана мета? Косанчићев венац није био мета бомбардерског напада. Онај ко иоле познаје технологију бомбардовања у Другом светском рату, посебно касетним пројектилима, зна да су то контејнери који се отворе на великој висини из којих се затим избаце запаљива пуњења. Њих су у контејнерима носили бомбардери Јункерс 88, а свака летелица могла је да понесе по два контејнера у који је појединачно паковано до 600 пројектила брентбомбе Б10 и дужине око 50 сантиметара. Пуњења су након избацивања са извесне висине падала на земљу. Ветар, струјање ваздуха или турбуленције од других авиона тог дана разбацали су један део тих пројектила и на Косанчићев венац. У сваком случају, примарни циљ био је доњи Калемегдан. С обзиром на то да је из једног авиона изручено 1200 запаљивих штапића, од којих је један пао на библиотеку, а седам или осам по Косанчићевом венцу, јасно је да ту није било никакве намере. Такође, ту се није налазио ниједан војни или политички циљ, а да су хтели да га униште бацили би разорне бомбе од 600 килограма при чему би четири такве биле довољне да нестане читав Косанчићев венац. Народна библиотека Србије (лево) на Косанчићевом венцу, неколико месеци пре бомбардовања 6. априла 1941. године / Извор: Бранимир Гајић Стога, ни Народна библиотека није била намерно гађана? Да је та библиотека била циљ она не би била погођена тако да један штапић падне у три сата поподне и онда тиња увече до осам, док се не разбукта у велики пожар, а да грађани не могу да уђу јер су врата закључана. Она је погођена сасвим случајно и страдала је као резултат трагичних околности, а уколико изузмемо људске жртве, уништење њене грађе највећа је штета коју је Београд претрпео тог дана. Дакле, да је заиста била на мети била би погођена великом запаљивом бомбом од 250 килограма коју је Луфтвафе имала у свом арсеналу. Бомбардери Јункерс 88, односно злогласне Штуке, били су довољно прецизни и могли су да је спусте у сред библиотеке да су хтели да је разоре. Има ли онда истине у мишљењу да иза бомбадовања библиотеке стоји жеља да се уништи српско културно наслеђе? Мој утисак је да се том причом одржава у животу један мит о нама као народу над којима су сви други вршили разне врсте геноцида, а да смо ми у читавој тој причи били само жртве и ништа друго. Са посебним жаљењем и огорчењем пратим поновно рађање мита о уништеном ДНК српске културе и о томе да је Хитлер лично наредио да се та библиотека уништи, што апсолутно није тачно. Разни се псеудоисторичари позивају на саслушања генерала Луфтвафе Александра Лера који је командовао бомбардовањем Београда, где он наводно говори да је библиотека била примарни циљ гађања. Таква реченица у записнику не постоји. Пожар је био сплет лоших околности, зле среће и потпуне неорганизованости кључних актера југословенског друштва пре рата – министра који је требало да изврши евакуацију, директора библиотеке, оних чија је обавеза била да спроведу све то пре бомбардовања и једног општег немара и нојевског забијања главе у песак пред чињеницом да смо ми акцијом 27. марта изазвали гнев највећег злочинца 20. века Адолфа Хитлера. Улазак Немаца у Београд, Теразије, 13. април 1941. / Извор: Бранимир Гајић Споменули сте да су након тих догађаја нацистички окупатори основали Комисију за утврђивање узрока судбине Народне библитотеке. Каква су била њена коначна сазнања? Ми увек можемо и треба да имамо резерву према нацистичким мотивима, али они су основали Комисију чак и пре формирања Недићеве владе. То је била превише значајна тема, јер су уништењем библиотеке и они изгубили много. Постојала је гомила архивске грађе у Србији која је Немце занимала, што се и види по њиховом доласку у Београд када су ушли у Војни музеј на Калемегдану и тражили све што је у вези за сарајевским атентатом. Комисију су основали како би утврдили шта се заиста догодило, јер су знали да њихови авиони нису намерно бомбардовали библиотеку. Спровели су истрагу и дошли су до апсолутно истог закључка – да је то била једна трагична случајност и да није било намере. Ми можемо да кажемо да су желели са себе да скину одговорност и умање кривицу, али ја мислим да иако су ту комисију сачињавали квислинзи и немачки окупатори, не треба је априори одбацити. Такође, не треба одбацити ни њене закључке зато што се уклапају у оно што је могуће већ здраворазумски и познавањем неколико фактора закључити. Постојећи видео снимак шестоаприлског бомбардовања ипак не даје допринос томе. Да, зато што прави снимак тог бомбардовања не постоји. Постоје немачке фотографије које су они фотографисали из авиона. Ја сам имао прилику да видим у приватним архивама неких људи овде у Београду личне фотографије које су снимљене 6. априла, што је врло вредан историјски материјал. Нажалост он није доступан јавности. Видео снимак који се стално приказује мешавина је неколико немачких филмова и снимака савезничког бомбардовања 1944. године које су Немци снимали са земље. То не мора да значи да филм шестоаприлског бомбардовања не постоји, али он до сада није нађен. „Ти животи су били унапред отписани зато што је једини циљ био поразити непријатеља. Ми нисмо били ексклузивни у томе, гађали су све градове и све мете које су налазили у саставу Трећег рајха.“ / Фото: Неда Мојсиловић, Танго Сикс А када је реч о савезничком бомбардовању 1944. године мишљења су често сукобљена управо због недовољне упућености. Да ли је могуће доћи до докумената који би помогли у расветљавању тих догађаја? Апсолутно. Све је дигитализовано. Последњих година, целокупну архиву у вези са деловањем америчке 15. ваздухопловне армије, чији су авиони једини изводили стратешка бомбардовања Београда и Србије, данас је могуће наћи. То захтева доста труда и рада, али је могуће доћи до ње, као и синтетизовати те податке у тој мери да се створи целовита слика. Може се сазнати и колико је бомбардера учествовало и колико је тона бомби бачено, када и на које циљеве. Уколико говоримо о домаћим изворима, њих нема зато што је домаћа историографија остала лења и слепа по том питању, али ако причамо о другим изворима који су доступни, дигитализовани и на један клик миша могу бити испред нас, њих свакако има. Само треба знати где их тражити, како их разумети и приказати, односно како изговорити оно што ти документи говоре. Бомбардер Б-24 Либератор из састава 15. ваздухопловне армије УСААФ изручује смртоносни товар над Београдом / Извор: Бранимир Гајић Ратне године које су уследиле оставиле су за собом једно од најконтроверзнијих питања које се поставља и данас. Да ли је неексплодирана бомба са ћириличним натписом “Срећан Ускрс” само још један од митова? Та прича је комплетна лаж Недићеве владе, односно немачке пропаганде, што доказује врло једноставна чињеница – бомбардери који су полетели тог јутра из Италије нису полетели да гађају Београд. Њихова мета је био град Плоешти у Румунији, велика рафинерија нафте. Не знам зашто би неко писао ћирилицом “Срећан Ускрс” на бомби која треба да падне на румунски град. Та прича је типичан пример тога како је функционисала немачка и квислиншка пропаганда, а та пропаганда остала је у овом народу и дан данас. На интернету постоји гомила оригиналних докумената где се види шта је била примарна мета и где су се ти бомбардери запутили. Иако су полетели на Плоешти тамо је била толико густа облачност да се на земљи ништа није видело, те нису хтели да више од сто авиона баца бомбе насумично. Приликом сваке мисије увек се планирају примарна и секундарна мета. Дакле, мете су уцртане по приоритетима – уколико главна мета не може да се гађа, гађају се по некој хијерархији секундарне мете. Што је тада био Београд? Да, он је био важна секундарна мета. У Београду се налазило доста стратешки битних ствари за вођење рата 1944. године. То су пре свега биле комуникације, затим мостови и железница, као и две веома значајне немачке фабрике у самом центру града које су правиле делове за немачке авионе, што је био ратни производ највишег степена. Такође, београдски аеродром је био веома важан за цео стратешки напор на југоисточном фронту Европе, који је укључивао Грчку, Југославију и Албанију. Немци су имали и велико складиште нафте на Чукарици и ту је из визуре америчких ратних планова свакако имало шта да се бомбардује. Оно што је данас најболније у читавој тој причи јесу огромне жртве које је то бомбардовање изазвало. Ипак, кажете да се очима рата на те жртве другачије гледа. Веома је важно разумети да је у рату потпуно небитно колико ће бити цивилних жртава. Ти животи су били унапред отписани зато што је једини циљ био поразити непријатеља. Ми нисмо били ексклузивни у томе, гађали су све градове и све мете које су налазили у саставу Трећег рајха. Према тадашњој ратној логици доле на земљи нису живели обични грађани, већ Немци и нацистичка ратна машинерија која је морала да буде уништена. Међутим, техника бомбардовања у то време била је таква да ништа није могло да буде прецизно погођено. Не говоримо о 1999. години када се ГПС-ом и оптиком бомба наводи у прозор зграде. Стога, извођени су разни закључци, између осталог и да је Градско породилиште намерно гађано, што није тачно. Они су у том нападу гађали фабрику у Кнез Даниловој улици. Међутим, када неко на висини од 8.000 метара промаши мету два сантиметра, на земљи је то километар или два. Дакле, онда је јасно зашто те бомбе не падају на Кнез Данилову него по Крунској, по Пашином брду или по Врачару. Бомбе напуштају авион падајући ка Савском мосту који је већ погођен. Овде се види и један мали детаљ: на писти аеродрома уочава се силуета немачког тешког транспортног авиона Ме323 „Гигант“. Тим авионима транспортовале су се трупе и ратни материјал за Грчку и из ње, због чега је београдски аеродром имао стратешко значење за логистичке напоре Трећег рајха у јужној Европи, јер су се ту допуњавали горивом због долета. Аеродром ће због тога бити мета неколико наредних бомбардовања. / Извор: Бранимир Гајић Постоји још једно проблематично место када је реч о бомбардовању 1944. године. Ко стоји иза њега? Ту је на делу још једна антикомунистичка пропаганда према којој је Тито лично наређивао америчким генералима у Италији како ће и где њихови бомбардери да лете и шта да гађају. То је према мом мишљењу најбесмисленија конструкција која постоји у савременој историји. Партизани јесу имали сарадњу са савезничким тактичким бомбардерским снагама, али то нису стратешка разарања и бомбардовања о којима сада причамо. Бомбардерску стратешку америчку авијацију, дакле четворомоторне бомбардере Б-17 и Б-24, ниједан партизански командант није могао да наведе ни на један град, осим случаја из Лесковца, где је дојављено да се у граду налази велика немачка оклопна јединица. Британски официри за везу са партизанима су то одмах јавили америчком штабу 15. ваздухопловне армије. То је био једини пример стратешког бомбардовања, а да су партизани са тим имали неке, додуше индиректне, везе. Међутим, та информација је била погрешна. У граду се није налазила немачка оклопна јединица, већ само немачки војници. Друга страна тог пропагандног новчића јесте став да су бомбардовања била симбол подршке англо-америчке стране управо партизанском покрету и Титу. То није тачно. Партизански покрет је одлуком конференције у Техерану био признат за савезничку силу, па су савезници неким својим дејствима и помагали борбене напоре на терену. Ипак, то су радиле мање снаге, мањи авиони са мање бомби који су гађали мање циљеве. С друге стране, стратешка америчка авијација се није бавила стањем на терену, већ је имала своје унапред зацртане мете и крупан стратешки интерес који се огледао у уништењу свих материјалних вредности немачке војске. То није имало везе са тиме ко на земљи ратује против кога, при чему је једина веза са тереном био Лесковац, који је дао прогрешну слику о свему. Ни у случају Лесковца партизани нису имали моћ да позову бомбардере. Они су само пренели шта се налази у граду, а амерички генерали и планери, којима је информација достављена, у том тренутку одлучили су да такав циљ вреди бомбардовати. Да су рекли да то није вредно бомбардовања, Лесковац не би био гађан. Можемо ли онда закључити ко је кривац за то бомбардовање? Нико није крив, јер ту не постоји кривац. Жртве које су поднете, како код нас, тако и у региону, јесу допринос ослобођењу од нацизма. Уколико се ипак може причати о било каквим кривцима онда су то засигурно Хитлер, нацисти, Вермахт, СС, Гестапо и Недић. Да они нису окупирали Београд и Србију ми не бисмо били бомбардовани, јер онда за то не би ни постојао разлог. Марта ЛУТОВАЦ, ТангоСикс-Т6