Претражи Живе Речи Утехе

Са благословом Светог Архијерејског Синода, Богословија Светог Саве у Београду организује Дане богословије од 3. до 22. маја 2025. године. Распоред можете погледати у прилогу.

Митрополит Фотије: Свети владико Николаје и сви свети из рода српског, не заборавите народ свој! Дан у коме је његово име уписано у календару Српске Православне Цркве, односно у коме се збио његов три и по деценије чекан повратак у отаџбину, у манастир Лелић је довео бројни верни народ из свих српских крајева и расејања. Свету архијерејску Литургију у част празника Светог владике Николаја је служио Високопреосвећени Митрополит зворничко-тузлански г. Фотије заједно са Високопреосвећеним Митрополитом аустралијско-новозеландским г. Силуаном и преосвећеним епископима осечкопољским и барањским г. Херувимом, ваљевским г. Исихијем, шабачким г. Јеротејем, лондонским и великобританско-ирским г. Нектаријем, мохачким г. Дамаскином, јенопољским г. Никоном, као и свештенослужитељима из више епархија. Богослужење је улепшало појање Хора свештеника, богослова и полазника Школе црквеног појања Епархије ваљевске, под управом протојереја Бранка Чолића.Откако су 3. маја лета Господњег 1991. мошти Светог владике Николаја пренете у храм Светог оца Николаја, којег је подигао заједно с родитељима Катарином и Драгомиром, његов родни Лелић молитвено је одредиште хришћана из свих крајева света. У његовим моштима је благодат и љубав у Господу за све нас, за сву Цркву и сав народ Божји, навео је у литургијској проповеди Митрополит зворничко-тузлански г. Фотије, указавши на вишегодишње странствовање великог проповедника речи Божје и пастира Светосавске Цркве. – Ти, Свети владико Николаје, пастиру пастира и оче отаца читаве Српске Цркве и свега православног, Бог те је изабрао да будеш светило и град који на гори стоји, да нам у Христу Господу осветљаваш пут који нас, не земаљском, већ Небеском царству води. Ономе царству, које наш народ српски, распети и у Христу васкрсли, на Косову изабра и речима Светог цара Лазара, мученика косовског, у завет га преточи - рекао је митрополит Фотије. Подсетивши на широко образовање, две докторске титуле и сва знања из теологије и философије која је владика Николај стекао на угледним универзитетима, митрополит Фотије је истакао да се он после свега тога вратио у отаџбину и постао пастир свог народа, уроњен у тајну смиреног служења Господу Христу, која се збива у чистоти народне душе више него на великим универзитетима, јер је православље дух који у Христу оживљава. – Свети Владико, знамо да Господ не оставља и не заборавља свој народ па и нас Србе није заборавио, иако као људи падамо и несавршени смо. Али, кајемо се и верујемо у Распетог и Васкрслог Господа, устајемо и васкрсавамо. Да нас Србе Господ није оставио најбоље видимо по томе што нам овде у срцу Србије два светлосна стуба подиже. тебе, Свети владико Николаје, свесрпски и свенародни пастиру, и Светог аву Јустина Ћелијског, сатрудника, пустињака и боговидца, који написа Житија светих да Срби ходе путем истине живота - део је хвале митрополита Фотија Господу за величанствене светиње дароване ваљевском крају попут Цетиња и Острога у братској Црној Гори, где се молитвама Светог Петра Цетињског и Василија Острошког бројна чудеса пројављују. У празничном слову, владика Фотије се дотакао и прогона који је владика Николај доживео од безбожних власти, оних који су уместо крста одабрали да служе петокраки. Али, владика Николај је и после тога наставио да проповеда Јеванђеље, поучавајући народ да је циљ живота на земљи задобити Духа Светог и у Христа се обући, а то је могуће једино у Православној Цркви, јединој која је остала верна светом предању. Такође, подсетио је зворничко-тузлански архипастир, владика Николај је скретао пажњу Европљанима на три авети Старог континента - Дарвина, Ничеа и Маркса, чија су умовања, свако на свој начин, човека удаљавала од Бога и водила у ратне сукобе који су у црно завили многе народе. Владика Николај је својим животом сведочио Христа, просвећивао је својим делима (Охридски пролог, Омилије, Мисионарска писма…) и богомољачким покретом доносио реч спасења у Христу Господу који све даје. Стигао је владика Николај и до Свете Горе, до царске лавре Хиландара… Стигао је и до Црне Горе учећи да смо један народ, са великим архијерејима Српске Цркве Србију од конкордата заштитио и православље сачувао, провео је проповедник окупљене кроз богато прегалаштво горостаса са повленских гребена. – Свети владико Николаје, свесрспски и свенародни, данас, у твом Лелићу сабрани да твој празник славимо, из дубине душе теби и свима светима из Небеске Србије вапимо: Не заборавите народа свог, распетог, прогоњеног и страдалног! Помози, Свети владико Николаје и сви свети из рода нашег, да Косово и Метохију сачувамо и све друге српске земље не заборавите - узмолио је мМитрополит Фотије владику Николаја и сабор светих из српског рода да пред престолом Божјим узносе молитве да, пред искушењима данашњице, не поклекнемо и сачувамо оно што је у аманет од предака остављено. Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије је заблагодарио је митрополиту Фотију и браћи архијерејима, који су принели молитве крај кивота народног Владике да чува нашу веру и народ. – Дошли смо данас да покажемо да смо ми његова (владике Николаја) Црква, да будемо у заједници овде у овом комаду раја на земљи, али и читавој нашој Цркви која је нападнута са свих страна. Хоћу свима да пожелим да имамо благодат Господњу и молитве Светог владике Николаја. Христос васкрсе - поручио је владика Исихије. Свечаност је заокружена благосиљањем славских дарова и ломљењем славског колача. Међу бројним поклоницима лелићкој светињи, које је гостољубиво братство предвођено игуманом Георгијем данас дочекало, био је и г. Ненад Поповић, републички министар без портфеља, задужен за област међународне економске сарадње и област друштвеног положаја Цркве у земљи и иностранству. Овогодишњи домаћини славе били су Зоран и Славко Мићић из Рађевине, а колач за наредну годину је преузео Дејан Петровић из Ужица. Извор: Епархија ваљевска

Са благословом Његове Светости Патријарха српског Порфирија, Храм Светог Саве и Богословија Светог Саве у Београду молитвено ће прославити славу бденијем у Храму Светог Саве 9. маја са почетком у 18 часова, Свечаном академијом у крипти Храма Светог Саве, која ће бити уприличена истог дана са почетком у 20 часова, а 10. маја биће служена Света архијерејска Литургија са почетком у 9 часова. https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=46473

Распоред богослужења Страдалне седмице у Храму Светог Саве на Врачару можете да видите на плакату поред. Извор: Храм Светог Саве

Наша Света Црква се данас молитвено присјећа и Преподобног Исихија Јерусалимског. Преподобни Исихије Јерусалимски је био јерусалимски презвитер, проповедник и дубоки богослов, надалеко познат почетком 5. века, као што о њему свједочи Свети Теофан Исповедник у својој Хронографији (I, 83). Кирил Скитопољски, писац житија многих светих Божијих угодника из тога доба, назива га учитељем Цркве и богословом надалеко познатим. Преподобни Исихије бјеше у пратњи јерусалимског патријарха Јувеналија (422-458. г.) када овај посвећиваше цркву у манастиру Светог Јефтимија (428. г.), о чему пише споменути Кирил у Житију Светог Јефтимија. О великој духовној и богословској мудрости преподобног Исихија говори и свети Патријарх Фотије (Библиотека, 198), који веома похваљује његове књиге. Свети Исихије је написао дивна тумачења на многе књиге Светога Писма, а такође и поучне књиге о подвижничком и духовном животу. Особито је значајно његово славно дјело „О трезвењу и врлини“ објављено у „Добротољубљу”, које доносимо у наставку текста. Упокојио се у миру око године 440. О ТРЕЗВОУМЉУ И МОЛИТВИ 1. Трезвоумље је духовна уметност. Уколико га дуго и са постојаном усрдношћу упражњава, човек ће се, уз Божију помоћ, потпуно избавити од страсних мисли, речи и рђавих дела. Ономе ко га тако проходи оно дарује верно познање непостижног Бога, колико је то нама могуће, као и тајно разрешење скривених Божанствених тајни. Њиме се испуњава свака заповест Старог и Новог Завета и оно подаје свако благо будућег века. Трезвоумље, у ствари. јесте чистота срца која је због својих високих вредности или, тачније говорећи због наше непажње и немарности, сада врло ретка код монаха. Међутим, баш њу Христос ублажава говорећи: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт.5,8). Пошто је такво, трезвоумље се добија по скупу цену. Уколико постојано пребива у човеку, оно за њега постаје путовођ у прави и богоугодни живот. Оно је и лествица за сагледавање. Оно нас учи како да управљамо покретима троделне душе (тј. са три силе: словесном, раздражајном и желатељном) и како да крепко чувамо осећања. Оно у свом судеонику свакодневно умножава четири основне врлине (мудрост, храброст, уздржљивост и праведност). 2. Показујући колико је ова врлина непорочна, чиста, свеобухватна и делотворна, и учећи нас како треба да је започнемо и обављамо, велики законодавац Мојсије, или пре – Дух говори: Пази на себе да у срцу твом не буде тајна реч безакоња (Пон.Зак.15,9). Тајном речи он назива мислено изображавање неке грешне и небогоугодне ствари. То свети оци називају прилогом који у срце убацује ђаво. По његовом појављивању у уму следе наше помисли и са њим страсно разговарају. 3. Трезвоумље је пут ка свакој врлини и свакој заповести Божијој. Оно се још назива срдачним безмолвијем и јесте исто што и чување срца које се држи савршено [слободној од маштања. 4. Човек који се роди слеп не види сунчеву светлост, док онај који не живи у трезвоумљу не види светлост изобилне благодати која нисходи свише. Он се неће ослободити од грешних и Богу мрских дела, речи и помисли. По свом исходу они неће слободно проћи поред кнезова тартара. 5. Пажња је непрестано безмолвије срца у односу на све врсте помисли. Срце у њему свагда, непрекидно и непрестано дише јединим Христом Исусом, Сином Божијим и Богом, Њега призива, са Њим се храбро бори против непријатеља, и Њему, који има власт да отпушта грехе, исповеда своја сагрешења. Таква душа призивањем често обухвата Христа, Јединог Тајнозналца срдаца. Она се на сваки начин стара да од људи сакрије своју сладост и свој унутрашњи подвиг како лукави непријатељ некако не би нашао начина да у њу унесе зло и уништи њено добро делање. 6. Трезвоумље је непоколебиво смештање и стајање помисли ума на вратима срца. Ту он лако примећује како му се прикрадају стране помисли, тј. крадљивци и чује што говоре и што чине те убице. Он, такође, разазнаје каква изображења изазивају демони, покушавајући да га увуку у маштање и да га преваре. Уколико се будемо трудили на овом делу, стећи ћемо основано искуство у мисленој борби. 7. Учесталост обазриве пажње у уму човека који се стара да загради извор рђавих помисли и дела обично рађа двоструки страх: са једне стране, од остављености Богом, а са друге – од васпитног попуштења спољашњих искушења. Бог, наиме, понекад оставља [човека] и шаље неочекивана искушења ради исправљања живота, нарочито онима који су окусили сладост покоја од тога добра (тј. пажње и трезвоумља) и постали немарни. Од те учесталости у нама се рађа навика, а од ње извесна природна непрекидност трезвоумља. Од њега се, опет, мало по мало, рађа познање борбе, које следи непрестана Исусова молитва, и сладосна тишина ума без маштања, те неко дивно стање које произилази од сједињења са Исусом. 8. Ум који стоји и призива Христа против непријатеља и који му прибегава ради помоћи личи на животињу која је окружена мноштвом паса којима се храбро супротставља из свог скровишта. Издалека мислено провидећи замке мислених непријатеља, он се непрестано моли Миротворцу Исусу и остаје нерањив. 9. Уколико умеш, и уколико ти је дано да изјутра стајеш пред Господа, те не само да те Он гледа, него да и ти гледаш (Пс.5,4), разумећеш о чему говорим. А ако не разумеш држи се трезвоумља, па ћеш разумети. 10. Састав мора је мноштво воде. Састав, пак, и упориште трезвоумља, бодрости и удубљеног безмолвија душе, као и бездан дивних и неизрецивих сагледавања и разумног смирења исправности и љубави јесте (једино) крајње трезвоумље и непрестана, напорна молитва Исусу Христу, праћена уздасима али без помисли, унинија и тескобе. Добротољубље: Душекорисне и спасоносне стотине преподобног Исихија, презвитера јерусалимског Теодулу, о трезвоумљу и молитви https://mitropolija.com/2025/04/10/pouke-svetog-isihija-jerusalimskog-o-molitvi-i-trezvoumlju-2/

У цркви св. Апостола и Јеванђелисте Марка на Ташмајдану ће у четвртак 10. априла 2025. године од 19 часова, бити представљен превод књиге светог пророка Данила на српски језик - упоредни превод старије грчке и Теодотионове верзије са уводним коментарима. Књигу је објавио Православни Богословски Факултет Универзитета у Београду, а представиће је редовни професор ове институције др Предраг Драгутиновић и вероучитељ др Љиљана Јовановић.

У храму Светог великомученика Георгија у Старој Бежанији биће служена Света Тајна јелеосвећења у суботу 5. априла 2025. године, са почетком у 17 часова. Извор: Радио Слово љубве

Децо Светога Саве, Поштовани житељи престоног Београда, Позивамо вас да данас у 17,30 часова у храму Светог Саве на Врачару, где ће акатист Пресветој Богородици служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, узнесемо усрдне молитве за престанак подела у српском народу, за братско разумевање, за мир у нама, за мир међу нама. Акатист Пресветој Богородици биће служен у свим храмовима Архиепископије београдско-карловачке после вечерње службе са почетком у 17,30 часова. Пресвета Богородице, спаси нас! СПЦ

Верни народе Српске Православне Цркве, браћо и сестре, децо Светога Саве, Чујемо гласове о могућим сукобима у нашем народу и то нас веома забрињава. Црква позива све који су на било који начин укључени у актуелна збивања да у времену Васкршњег поста, времену покајања и праштања, сагледају сопствене грехе и покажу плодове покајања, како би свако од нас био бољи и како би Христове речи: „Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима” (Лк 6, 31) биле наше златно правило. Упитајмо се сви заједно: зар је било мало поделâ и раздорâ у нашем народу? Због тога вам се, драга децо духовна, и данас, као и увек до сада, обраћамо, молећи вас коленопреклоно да свако учини колико до њега стоји да се одржи мир у нама и међу нама. Призивајући име Господње и молитве Светог Саве миротворца, позивамо све без изузетка да насиље сваке врсте, без обзира на то од кога и са које стране долазило, у потуности буде одбачено. Насиље само умножава насиље и уводи нас у зачарани круг у коме смо сви губитници, разара темеље друштва и ствара нове поделе, дубље од већ наслеђених. То је било познато и нашим мудрим прецима који су једном за свагда рекли: зло добра донети не може. И још: сила Бога не моли, али ни Бог силу не воли. Слобода и правда су непроцењиве вредности, али су неоствариве без љубави и међусобног уважавања. Стога свима и свакоме стављамо на савест да на сваком месту – од породице, преко радних колектива и образовних установа, до друштвених и политичких организација – истрајно и неодступно изграђујемо узајамно поверење и разумевање кроз добронамеран дијалог. Црква носи духовно проверену истину и историјску свест да ничији партикуларни интерес није важнији од општег добра народа и државе и отвара своја врата широм, позивајући на братски дијалог све одговорне друштвене чиниоце. У чврстој вери и нади да нас Бог неће препустити безумљу и новим страдањима, страдањима од нас самих, из дубине срца вапијемо: О Господе, спаси! О Господе, поведи добро! (Псалам 117, 25). Председник Светог Архијерејског Синода АЕМ и Патријарх српски Порфирије Чланови Митрополит браничевски Игнатије Митрополит зворничко-тузлански Фотије Митрополит рашко-призренски Теодосије Епископ горњокарловачки Герасим Извор: Информативна служба СПЦ

Представљање књиге "Беседе Светог Јована Кронштатског" у преводу почившег проте Дејана Дејановића, биће одржано у крипти цркве Светог Марка на Ташмајдану у четвртак 13. марта 2025. године, са почетком у 18 часова. Говориће ђакон проф. др Владан Таталовић, уредник Издавачке куће АЕМ „Духовна реч“, јереј Василије Војводић и ђакон др Петар Дабић. Извор: Радио Слово љубве

Братство Храма светог Симеона Мироточивог на Новом Београду позива благочестиви народ на Литургијску прославу храмовне славе. У уторак, 25. фебруара биће служено празнично бденије са почетком у 17 часова. Сутрадан, на дан празника, биће служено празнично јутрење од 7 часова и 30 минута, а света Архијерејска Литургија почеће у 9 часова. Овај петокуполни храм налази се на адреси Антифашистичке борбе 2а.

У недељу месопусну, 23. фебруара 2025. године, када Црква Христова прославља Светог свештеномученика Харалампија, служена је света Архијерејска Литургија у манастиру светог Луке у Бошњану, на којој је началствовао Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит крушевачки Господин Давид (Перовић), уз саслужење Викарног Епископа хвостанског г. Алексеја (Богићевића). Епископима су саслуживали: Секретар епархије крушевачке протојереј-ставрофор Драги Вешковац, новопостављени игуман манастира светог Луке архимандрит Лука (Милошевић), Архијерејски намесник темнићки јереј Ивица Сврзић , протојереј-ставрофор у пензији Томислав Гајић, протојереј Дејан Миленковић, протојереј Александар Ерић, протојереј Александар Лукић, јереј Никола Ракић, протођакон Ненад Матић, ђакон Иван Петронијевић. На општу духовну радост свих сабраних, свете обитељи ове и верног народа наше богомспасаване Епархије крушевачке, у току малог входа наш Архиепископ и Митрополит г. Давид рукопроизвео је протосинђела Луку у чин архимандрита, дарујући му напрсни крст као симбол духовног ауторитета. По прочитаном јеванђељу Богом надахнуту беседу изговорио је по благослову Његовог Високопреосвештенства г. Давида, епископ хвостански г. Алексеј. Верни народ и мноштво деце су испунили цркву чији је патрон Свети Лука, учествујући у Светој Тајни Причешћа као круном овог сабрања. На крају Свете Литургије, Архиепископ и Митрополит г. Давид даривао је архимандрита Луку игуманским жезлом, прочитавши му молитве и поуке из Чиновника Архијерејског свештенослужења. Литургијско славље је настављено трпезом љубави у манастирској трпезарији, поучени беседама нашег Архиепископа и Митрополита г. Давида. Новопостављени игуман архимандрит Лука заблагодарио је Господу и сабранима. На многаја љета, достојан!

Господ допушта падање у грех. Тако се открива милосрђе Божије. Сви могу да се покају током времена које им предстоји до краја живота. Време је велика милост Божија. Док је времена човек може да се спасе, али може и да погине. Човек треба без престанка да стреми да буде што ближи Богу. Тада ће га Господ помиловати и подарити му све што му је потребно. Човек једанпут долази на свет и једанпут му се пружа прилика да се спасе. Не постоји никаква реинкарнација. Ваше је да тежите да постанете деца Божија. Свако ко је крштен може себе назвати чедом Божијим. Спровођењем Јеванђеља у живот и животом у подвигу који ће га одвести у Царство Небеско, човек постаје чедо Божије. Каинови потомци сматрају се Каиновом децом. Али Ситови потомци су Божија деца. Значи, Божија деца нису плотна деца, него деца Завета. По томе се разликују Божија деца од деце Лукавога. Онај ко не чини добро није од Бога, као ни онај ко не љуби брата својега. Ми, међутим, браћо моја, чекамо од Господа усиновљење и своје искупљење. + + + Отац Гаврило никада никог није издвајао. Све их је волео и био је спреман за сваког и живот да да. Није ни јео ни пио воде све док је разговарао са неким ко је дошао да тражи помоћ од њега. - Све док и једног јединог човека мрзиш, далеко си од Царства Небеског. Волите све људе да бисте задобили Царство Небеско. Љубав је мати свих врлина – често нам је говорио. Тешко је описати неисцрпну доброту и благодатност оца Гаврила: Buy хот сале Бреитлинг реплица watches хере online. Хере, you цан финд ук swiss цартиер цопиес фор сале. - Кад би се бар сви удостојили спасења и да им не буде суђено као да завређују казну – молио је Створитеља са сузама. - Оче, хоће ли се сви спасити? - Неће, чедо моје. Ни Бог те неће спасити ни ја ако ти не желиш да се спасеш. Ономе ко се стара за своје спасење може се помоћи речима и делима других. Када би га мати Параскева стављала у постељу, показао би јој један ћошак и рекао: - Ено, тамо стоји мој Харон (персонификација смрти, прим. прев.) и чека ме. Где је зло кад човек умире? Смрт је у рукама Божијим. + + + - Ко ће да се спасе? – упита неки ђакон. - И сви ће вас мрзити због имена мога; али који претрпи до краја тај ће се спасти (Мт 10,22). То је Бог! Моћан и велик, Коме не знамо ни почетак ни крај. Његова мудрост је неистражива и доброта Његова скривена. Историја се понавља. Каин увек убија Авеља и пут овог последњег води у благословену вечност. + + + Један мирјанин му са дивљењем рече: - Како сте ви срећни, оче Гаврило! У ваше време је било другачије, много јасније. Али сада су се времена променила. - Ма шта то говориш, брате? Сети се шта каже Јеванђеље: Господ је примио и оне који су од јутра радили у Његовом винограду, али и оне који су дошли једанаестог часа, то јест у последњем тренутку, па им је, штавише, дао и исту награду. И ти можеш, ако хоћеш, све да постигнеш. Господ ће те наградити према твојим делима. + + + Отац Гаврило је често цитирао ово: Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови (Мт 10,16) и објашњавао: - Ако се данас мудро не опходите и нисте чисти и безазлени, нећете се спасити. - У чему се састоји мудрост? - У наше време, данас, састоји се у ћутању и трпљењу. + + + - Кад би се јавио Господ спреман да ти испуни једну жељу, шта би ти од Њега тражила? - Да сви буду достојни Царства Небеског – одговорих. Светитељ се тада налазио пред Распетим. Саже главу, показујући тим покретом да нема веће жеље од те. + + + - Зашто једемо и пијемо? - Да бисмо живели – одговорих. - А каква је онда разлика између нас и краве? И она једе и пије да би живела. Треба да једемо и пијемо за Царство Небеско. + + + Оца Гаврила је посетила нека жена која је изгубила дете. - Зашто неки одлазе из живота млади? – упита га. - У неком селу једна верујућа жена која је изгубила свог сина јединца жалила се Богу: „Ја сам за Твоју љубав тако много издржала: увреде, сиромаштво, тешкоће. Овде нико не верује осим мене. А Ти си узео моје дете. Зашто?“ И те ноћи та жена је сањала овај сан: Анђели су је однели код Господа и пренели Му њене жалбе. Тада је зачула глас Господњи: „Питајте жену шта жели.“ „Врати ми моје дете“, одговорила је жена. „Хоћеш ли да видиш своје дете?“ – упита Господ. „Па мајка сам, наравно да хоћу“, рече она плачући. „Покажите јој њено дете!“ – заповеди Господ. Довели су дете и она се обрадова. „Шта сада тражиш од мене?“ – упита Господ. „Зашто си га узео?“ – пожали се жена. Тада Господ заповеди анђелима: „Покажите јој шта би учинио њен син да га Ја нисам узео“. И од‌једном, као на филму, жена је могла да види страшне грехове које би починио њен син и потом је видела страшни огањ паклени. „Вратите га опет у рај!“ – поче мајка да плаче и моли Господа. Господ заповеди и дечака опет вратише у рај. А онда јој рече Господ: „Зарад твоје доброте и љубави узео сам к Себи твога сина. Немој да мислиш да не знам кога и када треба да узмем“. + + + - Треба да се плашимо греха, смрти, осуде, ада и да мислимо на васкрсење мртвих, живот вечни и покајање, да бисмо задобили Царство Небеско. Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима (Јев 12,6). - Срце је спремно, али тело је слабо. Не старајте се за тело, него за душу, да бисте се спасли – рече на крају. + + + Доћи ће време када ће хришћанину бити тешко да се спасе. Шта ће тада рећи безверник? А онда је причао о последњим данима, о тешкоћама с којима ћемо ми хришћани морати да се суочимо. Говорио је и о духовним оцима који ће, уместо да спасавају, слати душе у пропаст. - Према ком критеријуму, онда, треба да изаберемо духовног оца? - Према његовим делима. Преузето из књиге „Јуродиви човек Божији – живот и подвизи светог Гаврила Грузијског“ извор: манастир Лепавина

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Храм Светог Саве на Врачару организује "Разговоре о филму", који ће се одржати у уторак 11. фебруара 2025. године, у парохијском дому Светосавског храма са почетком у 18 часова и 30 минута. Прве вечери говориће Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион, викар Патријарха српског г. Порфирија и писац и драматург Ивана Димић. Програм наредних вечери: 18. фебруара говориће Ђакон Др Владан Таталовић 28. фебруара говориће Епископ Никон и отац Богољуб Остојић Извор: Радио Слово љубве

Светосавски дани у Мелбурну Ево већ 15-ак година добар дио Срба не може да замисли светосавске свечаности без прославе успјеха и јуначког држања Новака Ђоковића на АО тениском турниру. Стицај околности или, како то ми хришћани кажемо, Божија воља, учинили су да се на овакав начин временски преклопе престижно спортско такмичење и црквени празник. То је разлог што су неки међу нама, Новакове аустралијске успјехе и борбе повезивали са благословом Светог Саве. Јер да је Богом обдарен мноштвом талената знамо и без јануарских слава и турнира, али да сезону почиње подвизима, управо молитвеним заступништвом Светог Саве, то се једноставно тако чита и каже црквеним вокабуларом. Наравно, ни мени, ни бројним другим Ђоковићевим навијачима, не пада на памет да АТП бодове, сервисе и смечеве повезујем са спасењем душе и Небеским царством. Нити мислим да ће, само по себи, некога приближити Богу било какво спортско постигнуће, макар се радило о „највећем спортисти свијета свих времена“ или бар о „најуспјешнијем Србину у међународним такмичењима“. Напротив, сви земаљски успјеси, а нарочито спортска надметања и сабирање титула и новчаних награда, прије могу бити брана духовном напретку и спасењу, него подстицај. Уз то сам и свјестан коју количину нездраве националне надмености („не може нам нико ништа“) у духовно неприпремљеним и непажљивим душама може да произведе неко донкихотовско држање појединца из малог народа, у мору планетарних игара моћи. Та надменост никако не иде под руку са хришћанским смирењем и блаженствима. Међутим, на хришћанском путу стицања врлина и сабирања шире заједнице око позитивних узора, свакако стоје поједини поступци српског витеза спорта Новака Ђоковића. Дакле, не процјењујем нити величам личност грешног смртника (то нити би било пристојно, нити је хришћански), али препознајем поједина дјела овог човјека, као добре примјере свакоме ко иде утабаним и до краја оствареним путем вјечнога живота, на који је – баш нас обичне људе – позвао Господ Исус Христос, а којим су до краја и са успјехом прошли светитељи, међу којима је и Свети Сава Немањић. Навијајући за Новака, већина људи навија за „једнога од нас“, „дечка из комшилука“, кога краси скромност упркос успјесима, лијепи манири упркос доказима да је посебан, велико поштовање других – упркос чињеници да је резултатски бољи од свих, а затим: спремност на одрицање, далековидост, упорност, храброст, осјећај за заједницу, хуманост… Ђоковић је оличење примјењеног светосавља као кодекса чојства и јунаштва. Оне његошевске вјере да може бити и оно „што бити не може“, али и каваљерске спремности да се доказани јунак повуче и уступи мјесто другоме (млађем, бољем, другачијем…). И ту бих стао са причом о светосавцу и јунаку из Мелбурна. Загледан у његово јучерашње одустајање и предају меча, али и у неостварена очекивања шире навијачке заједнице (како оне српске, тако и шире међународне) када су у питању Новакова васионска достигнућа, постигнути и планирани историјски рекорди, надахнут сам да ове његове борбе уз помоћ анђела (о којој је јавно говорио), а против разноразних демона и искушења, разумијевам у контексту непролазних примјера које су нам оставили сви који су трку завршили и све „претрпјели до краја“. Ђоковић се још увијек, као и свако од нас, такмичи и бори са животом и самим собом, и остаје да му пожелимо све најбоље у будућности, да превладају побједе у сваком погледу, а да пораза буде што мање. Светосавско одступање у ново и, наизглед, непознато Предлажем да актуелну тему одустајања, одступања или уступања мјеста неком другом, на коју нам је планетарну пажњу скренуо један спортски и медијски догађај, сагледамо са мало већих духовних и животних висина, и да уочимо има ли таквих примјера међу најбољима и највећима из хришћанске историје. Најпримјереније ће бити да у овим данима, свој поглед са спорта, бизниса и политике усмјеримо управо ка личности Светог Саве Немањића. Њега најчешће истичемо као примјер побједника, истрајног борца, неуморног просветитеља, неустрашивог путника на три континента (тада у 13. вијеку), упорног измиритеља посвађане браће… У златној нисци његових талената и врлина, препознаћемо и дипломату, и законодавца, и подвижника, и свештенослужитеља, и књижевника и послушника, и народног вођу… Међутим, ријетко се истиче чињеница да је овај Божији човјек најмање три пута одлазио и одступао са мјеста на којима је био предвиђен, „већ виђен“ и очекиван. Митрополит Амфилохије је једном писао о два чувена бјекства у историји Срба: једно бјекство у манастир Растка Немањића, а друго бјекство из манастира Доситеја Обрадовића. И то је тема коју бих желио да проширим. Нећу рећи ништа ново, јер је о Светом Сави подједнако и „све речено“ и ништа објашњено до краја. Али хоћу да истакнем да кретање овог светог човјека ка Царству небеском није саткано само од дјела који би се земаљским очима могла видјети као успони и побједе, него да у кључним моментима одлазио у правцима који су личили на одступања и повлачења. Прво, оно што је блаженопочивши митрополит назвао „бјекством“ у манастир, а што историја памти као неочекивани одлазак са краљевског двора. Припреман и одгајан за једно, на Божији позив млади Растко се окренуо неким новим, његовој најближој околини недовољно познатим хоризонтима. Колико је монашење једног принца било страно ондашњем српском двору, најбоље показује потјера коју је за Растком организовао Стефан Немања. А колико је то „бјекство“ уствари било искорак ка напријед, говори долазак Стефана Немање на Свету Гору, синовљевим путевима. Друго, када се монах Сава утврдио у монаштву, основавши манастир Хиландар, и призвавши свог оца да из земаљске политике пређе у духовни подвижнички живот, дешава се нови „одлазак“ или „прелазак“, који је сада наилазио на неразумијевање и осуде појединих црквених лица. То је Савин долазак са Свете Горе у Рашку и Зету, у земље којима владају његова браћа Стефан (будући Првовјенчани) и Вукан, Немањићи. Разлози тог Савиног „одступања“ са Свете Горе су: довршење измирења посвађане браће; утврђење монашког живота у Студеници (чији ће бити игуман у наредном периоду) и просвећење народа, силаска Божијег благослова међу људе, породице… Као што га је љубав према оном непролазном и оностраном упутила из Србије на Свету Гору, тако га је љубав према браћи и роду вратила са Атоса у Србију. То је мото о коме доста касније пјева владика Николај: „Волио бих и у паклу бити, само Срби Богу да се врате“, а о коме јасно говори апостол Павле у својој Посланици Римљанима: „Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по тијелу, који су Израиљци, чије је усиновљење и слава и завјети и закон и богослужење и обећања“ (Рим 9. 3–4). Овај „пакао“ и ово „одлучење од Христа“, које помињу свети, Божији људи, у контексту житија Светог Саве, могли бисмо повезати са приговорима које је од појединих црквених лица добио калуђер Сава када се вратио да утврђује монашки и црквени живот у отаџбини. Те приговоре је вријеме демантовало, а Савин повратак међу „сроднике по тијелу“ показало као Богом надахнут поступак. Тако гледано, Савино богонадахнуто кретање, подсјећа нас на кретање језичка црквеног звона тамо и овамо, десно и лијево, које омогућава да чујемо небеске тонове са црквених звоника. Стајање на једном мјесту, непомично чување оног што имамо овдје и сада, то није светосавље. Светосавље је непрестано кретање: аврамовско, мојсијевско, светопавловско… на Божји позив, ка Небеском граду… Одлазак да би се млађем насљеднику направило мјесто Коначно, послије нових и нових путовања Светог Саве у Никеју, (ради добијања аутокефалности за Жичку архиепископију, 1219. г.), па у Свету Земљу (прво његово поклоничко путовање 1229. г.), истакао бих оно посљедње: одлазак са архиепископског трона и постављање за свога насљедника Светог Арсенија Сремца 1234. г. прича се и пише о томе шта би све могли бити разлози таквог одласка Светог Саве из Србије (да се више за живота не врати), али је чин устоличења насљедника показао да ти разлози нијесу били ни исхитрени, ни овоземаљски мотивисани. Остављајући насљедника на архиепископски трон, Свети Сава одлази по други пут у Свету Земљу. Испоставиће се да су његови одласци на света мјеста, али и његови сусрети са црквеним поглаварима васељене и пустињацима светих манастира, дугорочно допринијели угледу српске Цркве у свијету, али и њеним темељним везама са хришћанским универзумом, до данас. Испоставиће се, такође, да је врх архиепископије био зрео и спреман за смјену духовних поглавара. Али и више од тога, одлазак Светог Саве са духовног трона указује на један педагошки моменат, на мотив који до данас остаје узор и примјер свима којима је Бог дао управљање заједницом, да не дозволе да њихово име и личност постану важнији од саме заједнице, већ и да учине све да заједница живи и послије њих, а да сујету владара и поглавара лијече, између осталог, и оваквим примјерима –одлазака у правцу неких нових хоризоната. Тај мотив био је важећи током средњег вијека, баш на двору Немањића, а одлазак са двора, жртвовање земаљске власти ради духовне награде (да ли путем монашења или жртвовања на бојном пољу) познати су примјери и међу Хребељановићима и Црнојевићима. Међутим, не би требало да нас завара мисао како је то био манир једне епохе. Након вјекова секуларизације и општег убјеђења како свијет иде далеко насупрот црквеним свјетоназорима, управо ових дана живимо ново враћање религије „на велика врата“, свједочимо десекуларизацији, па између осталог и потреби да у савременим догађајима тражимо и налазимо оне законитости живота које је сљедовао Светитељ Сава. https://mitropolija.com/2025/01/24/svestenik-gojko-perovic-tri-odlaska-svetog-save/

Богословија Светога Саве, са благословом ректора протођакона Радимира Врућинића сваке године традиционално дели поклоне у сусрет Божићу. Ученици Богословије пре одласка на зимски распуст, спремају пакетиће који се у данима пред најрадоснији хришћански празник деле најмлађима, који празничне дане проводе у здравственим установама. Данас су тим поводом ученици Богословије са професором Николом Вилотићем посетили Дечију болницу "Др Олга Поповић - Дедијер" и том приликом божићним поклонима даривали малишане. https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=45772

Братство храма Светог Димитрија на Новом Београду позива на традиционални "Концерт уочи Божића" који ће бити одржан, у суботу 28. децембра 2024. године, са почетком у 19 часова у храму Светог Димитрија на Новом Београду. Учествују: Црквени хор "Свети Димитрије" (диригенти, Дарко Јовановић и Тијана Ковчевић) Школа певничкиг појања (диригент, Милан Шишић) Хор храма Светог великомученика Георгија (диригент, Ана Ивановић) Извор: Радио Слово љубве

У оквиру циклуса предавања која се са благословом Патријарха српског Порфирија одржавају у београдским храмовима током Божићног поста, на тему "Ходочашће ка Божићу" ће у недељу 22. децембра 2024. године у храму Светог Пантелејмона у Миријеву беседити др Растко Јовић, редовни професор на Православном богословском факултету у Београду. Почетак предавања је по завршетку Свете Литургије, сви су добро дошли! Извор: Радио Слово љубве

Светост се не може сакрити. Она је као свећа стављена на свећњак и као град који стоји на гори. У првом случају обасјава простор око себе. У другом – види се из далека, без обзира на то с које стране човек да јој се приближава. Светост савладава растојања између људи и епоха. Различита језичка средина и различита културна позадина не сметају људима да након више векова непогрешиво препознају светост и да јој се поклоне. Такав је Николај Чудотворац. Кад би међу светима могла постојати завист или такмичење у поштовању од стране људи многи би попреко гледали Николаја. А како и не би! Овако масовним поштовањем на свим континентима не може свако да се похвали. Али међу светима, наравно, нема зависти. Међу њима владају молитва и искрена љубав. А ми, путници и дошљаци, који савладавамо свој земаљски пут, имамо озбиљну тему за размишљање. Узрок за масовно и вековно поштовање Николаја Чудотворца је у његовом унутрашњем богатству. Он је притом тако вешто сакрио тајну свог унутрашњег живота од спољашњих очију да нам нису познате скоро никакве чињенице из његове биографије. Слава је нашла Николаја након што је напустио Земљу и ушао у небески мир, односно онда кад су минуле опасности гордости и таштине (ових неизбежних сапутника славе и похвале). Спомен на Светог Николаја обележавамо најмање два пута годишње, а често чинимо службе сваке недеље четвртком и упућујемо му своје молитве. У предновогодишње време у овом поштовању има великих примеса клоунаде која љути људе који заиста воле свеца. Треба покренути питање о облицима и начинима поштовања Николаја који би заиста прослављали угодника Божијег и доносили нам реалну корист. «Угледајте се на мене, као ја на Христа,» рекао је у једној од својих посланица апостол Павле. То није просто појединачан позив, упућен конкретном аудиторијуму. То је духовни закон. По овом закону човек стиче корисне навике, учи и расте угледајући се на оне који су бољи од њега, који су отишли даље од њега и зову га за собом. Важно је истаћи да Павле не каже «угледајте се на Христа», већ «угледајте се на мене, као ја на Христа». То значи да узвишеност угледања на Господа не полази одмах свима за руком, већ прво треба да учимо од оних који су блиски Богу. Сад опет упутимо мисаони поглед према Николају Чудотворцу. У чему можемо да се угледамо на њега и како да кроз угледање покажемо максимално поштовање према свецу? На пример, тајним чињењем добрих дела. Ово није баш најпријатније дело за човека којег разједају тајне болести, који жели похвалу и жуди за славом. Али, управо је то оно по чему се прославио Николај, који је анонимно помагао људима који би доспели у невољу. Није тајна да нам светитељи оживљавају Јеванђеље Господа Исуса Христа оваплоћавајући га у свом понашању. Дакле, реч Божија нам говори о «Оцу, Који тајно», «Који види тајно и узвраћа јавно» и позива нас да молитву, милостињу и пост не чинимо да нас људи виде, већ ради Господа. Међутим, уобичајено често читање ових речи ни из далека не доводи до њиховог испуњавања на делу и ми настављамо да чинимо добро тајно желећи признање и похвалу. Потребни су нам примери. Потребни су живи људи који су реч и мисао претворили у дело и који се заповестима нису руководили од прилике до прилике, већ стално. Такав је Николај. Он је срцем добро знао оно што је рекао један од отаца Египта, тачније: најпостојаније и најисправније је добро које се чини тајно. Николај је из света желео да оде како би у монашкој осамљености служио Богу постом и молитвом тако да му ништа не одвлачи пажњу. Али, Бог, Који човека познаје боље него што човек сам себе зна, показао је Николају други пут. Овај пут се састојао у бризи за паству и животу међу бројним људима које колебају страсти. Тако је подвижник био лишен спољашње осамљености и био је приморан да тражи унутрашњу осамљеност. И у овоме опет можемо да се угледамо на њега. Већ смо укратко рекли нешто о томе да човек ретко схвата лепоту и вредност тајног чињења добрих дела. Своје ионако ситно добро склон је да до краја упропасти и да се лиши будуће награде због саморекламе и овог «трубљења пред собом» које је Христос осуђивао у лицемерима. Николајев лик у овом смислу не само да излива на нас своју топлу светлост, већ нас учи да мењамо свој живот у складу с јеванђељском новином. А његова друга лекција коју нам упућује састоји се у потреби да чувамо и васпитавамо свог унутрашњег човека. Монашком животу су склони веома малобројни. Али, за повремено бежање од испразности, за ћутање и молитву, треба да пронађе времена свако онај ко није окренут на наличје и ко не живи само спољашњим, ко чува и штити свој унутрашњи свет. Извор снаге за човека је кад стоји један на један пред Господом. И онај ко је учинио много јеванђељски великог и корисног треба само једном својом страном да буде окренут ка свету и људима. Друга половина његовог живота треба да буде скривена у Богу, у општењу с Њим. Честитке, поклони, црвени кловновски носеви, џакови на леђима, дечји смех, браде од вате… Никољдан је наравно, још и дечји празник. Али и у ово весело врзмање с очекивањем изненађења било би лепо унети јеванђељски квасац. Ради се о томе да су деца за време овог (а и не само овог) празника усмерена на добијање различитих добара: пажње, нежности и поклона. А и сама, кад напуне известан број година, могу бити не само потрошачи добара, већ и творци сваког добра. «Да ли волиш Николаја Чудотворца? А да ли знаш где је тајна његове познатости и љубави према њему? Тајна је у томе што је памтио и испуњавао речи Писма: «Блаженије је давати него примати.» Указаћеш поштовање Николају Чудотворцу ако се у томе будеш угледао на њега. Помози родитељима у кући. Помози други који заостаје у учењу да усвоји предмет који знаш и разумеш боље него он. Данас и увек подели на одмору сендвич с другом из клупе. Размишљај о другима, а не само о себи. Јер, давати не значи само предавати из руке у руку новац или ствари. Могу се давати време, снага, знање, брига, молитва. Тиме треба да се баве сви, укључујући и децу.» Овакво поштовање свеца је врло тражено и оно, нажалост, засад још није главни и општеприхваћени начин да се Николају изрази своја љубав. И још један врло важан моменат. Николај је сад житељ Небеског царства. Разговор о њему је одличан начин да се поведе реч о бесмртности душе, о духовном свету, о непобедивости добра које је учињено у име Божије. Ако је с децом често тешко или немогуће говорити о мученицима због страшних мука које су претрпели, о свецу као што је Николај може се говорити увек. Само да лик свеца не буде превише «увијен у целофан» и «сладуњав». Само да се не сведе све на деку с џаком, на дечја писма с молбама за поклоне, у којима се види да се апетит генерације која расте озбиљно распламсао. Њима више није до чоколадица. Дечица све чешће моле за плеј-стејшне и нове моделе мобилних телефона. А родитељи, ови «даваоци» и «виновници», ови чести егоисти и тајни атеисти, гануто се кикоћу над писмима и молбама своје дечице. Добро је ако светац не примети много тога ситног и ништавног у нашим празницима који су му посвећени. А ако примети и разгневи се? Јер, предање нам говори о шамару коју је од Николајеве руке добио Арије. А то значи да светац није дат како би бесконачно делио поклоне или се бринуо о онима који плове водама. Он ревнује за Истину. Треба да га поштујемо тако да не осетимо његов длан на свом образу. Уопште, треба размишљати о поштовању светаца. Да их не бисмо поштовали само службом и богатом трпезом. Јер, могу се наћи и други законити и благочестиви начини да свецима изразимо своју љубав. На дан сећања на сваког од јеванђелиста можемо у храму организовати читање одговарајућег Јеванђеља. А и сваки светац чије су књиге ушле у Библију може се поштовати на овај начин. На дан сећања на Јована Милостивог или Филарета Милостивог, Сам Бог заповеда да се на свеце угледамо у делима љубави. На дан сећања на Симеона Столпника, наравно, човек се неће попети на сто, али може да покуша да искључи мобилни, телевизор и компјутер и да нека три сата поседи у тишини. Потребни су стваралаштво и свеж поглед. Пошто ни сами свеци нису законици и формалисти, већ у највишем степену занимљиви и дубоки људи. Дакле, зима је, предосећај Божића, осећај тајне у студеном ваздуху и још једно сећање на Светог Николаја. Како ћемо славити? Протојереј Андреј Ткачов https://mitropolija.com/2024/12/18/kako-cemo-slaviti-spomen-na-svetog-nikolaja/

Епархија рашко-призренска организује Добротворно вече за прикупљање новчаних средстава за изградњу горионика Храма Светог цара Уроша у Урошевцу, у суботу, 7. децембра са почетком у 18.30 часова у МТС дворани у Београду. Наступају: Павлина Радовановић, Милан Васић, Ненад Милошевић и Браћа Стојковићи. Присутне ће поздравити Митрополит рашко-призренски Теодосије, а домаћин је свештеник Трајко Влајковић. Извор: Радио "Cлово љубве"

Поводом стогодишњице од освећења Патријаршијског саборног храма Светог Александра Невског у Софији 23. новембра 2024. године светом Литургијом је началствовао Светејши Патријарх бугарски г. Данило. Под куполама велелепног храма Светејшем Патријарху г. Данилу су саслуживали високопреосвећена и преосвећена господа гостујући архијереји: тиатирски и великобритански Никита (Цариградска Патријаршија), диоспољски Емануил (Александријска Патријаршија), француски, западно-јужноевропски Игњатије (Антиохијска Патријаршија), антидонски Нектарије (Јерусалимска Патријаршија), тимочки Иларион (Српска Патријаршија), горијски и атенски Андреј (Грузијска Патријаршија), дакијски Јероним (Румунска Патријаршија), месаоријски Григорије (Кипарска Црква), неакринијски и каламаријски Јустин (Архиепископија атинска), корчански Јован (Архиепископија албанска), прашки Михаил (Православна Црква Чешких земаља и Словачке) и брегалнички Иларион (Македонска Православна Црква – Охридска Архиепископија); као и високопреосвећена и преосвећена господа архијереји Бугарске Православне Цркве: великотрновски Григорије, ловчански Гаврило, пловдивски Николај, неврокопски Серафим, русенски Наум, старозагорски Кипријан, врачански Григорије, сливенски Арсеније, мелнишки Герасим, тивериопољски Тихон, велички Сионије, бранишки Пахомије, велбуждски Исак и знепољски Мелетије. Стотине православних хришћана узели су молитвено учешће у свечаној Литургији током које је патријарх Данило прочитао Патријаршијску и саборну посланицу у којој се, између осталог, наводи: – Узносимо хвалу и благодаримо Господу из дубине срца за Његову велику милост и благовољење што се већ други век Патријаршијска саборна црква Светог Александра Невског величанствено уздиже, краси и утврђује нашу престоницу. Према bg-patriarshia.bg, Извор: СПЦ

Црква Рођења Светог Јована Крститеља на Централном гробљу у Београду, организује предавање ђакона Немање Калема, професора Богословије Светог Саве у Београду, на тему "Јерес аријанизма и Први васељенски сабор". Предавање ће се одржати у петак 15. новембра 2024. године, после вечерње службе у просторијама цркве Рођења Светог Јована Крститеља. Извор: Радио Слово љубве

Издавачка установа Архиепископије београдско-карловачке „Духовна реч“ с радошћу обавјештава читаоце да је из штампе изашла књига Беседе Светог Јована Кронштатског – дела проповеди годишњег круга. Издање је објављено у преводу блажене успомене протојереја-ставрофора Дејана Дејановића (1930-2016), љубљеног духовног родитеља многој благочестивој браћи и сестрама, који се посвећеним пастирским животом и трудом приближио светоотачком лику Кронштатског угодника Христовог, богоносног Јована. Издање представља тумачење великог дела годишњих литургијских читања светог Јеванђеља кроз духовно искуство самог светитеља Јована у којем Реч Божја постаје јасна и разумљива, „жива и делотворна“ (Јев 4, 12). Извор: Српска православна црква