Претражи Живе Речи Утехе

Прича из Манастира Св. Антонија у Аризони. Пре неколико месеци један наш српски ходочасник дошао је у Манастир Св. Антонија у Аризони, којег је основао Свети Старац и Исихаста Јефрем Филотејски - ученик Св. Јосифа Исихасте. Била је субота и он је, као и сва братија, за ручак јео неку мрсну храну са сиром и јајима. Када је дошло време за вечеру свим ходочасницима је била постављена мрсна вечера, опет са сиром и јајима. Међутим, монаси су вечерали нешто на води. После вечере тај наш брат Србин питао је садашњег игумана Манастира јеромонаха Пајсија зашто су монаси вечерали на води а мирјани мрсну храну. Игуман му је кротко и са љубављу одговорио: "Брате, нама је благослов старца Јефрема да суботу вече једемо на води, да би се што боље спремили за Причешће". На те речи брат Србин је рекао: "Јао оче, и ја сам сутра желео да се причестим. Значи ли то да сутра за мене нема Причешћа? Игуман му је опет кротко и са пуно смирења и љубави одговорио: "Драги брате, наравно да можеш, јер наш вечерашњи пост на води јесте само нама лични благослов старца Јефрема, а не благослов за вас мирјане. Ви сте имали благослов да мрсите јер то је благословено у суботу. Међутим, ми смо монаси, и имамо завет послушности, па ручак мрсимо, да би смо испунили опште правило Цркве, а вечеру постимо на води да би смо као монаси били послушни нашем старцу Јефрему и да би смо из љубави према Богу принели и неку малу лепту монашког подвига. Тако да ћемо се сви сутра причестити. И ви који сте мрсили и ручак и вечеру и ми који смо мрсили ручак а постили на води вечерас. Нашег брата Србина је много обрадовао тако смирен, мудар и човекољубив одговор јеромонаха Пајсија, садашњег игумана Манастира Св. Антонија у Аризони. Тако раде сви свети старци. Они су благи и снисхидљиви према људима а строги само према себи. Показујући на тај начин истински етос Еванђеља Богочовека Исуса Христа. Архимандрит Петар (Драгојловић), игуман Манастира Пиносава.

Људи су прекомпликована бића, али негде ипак верују да су мали богови, јер никада реално не мислимо о сопственом крају, јер да мислимо, између друштва и личности, између онога што морамо и онога како би требало, победила би личност. Могуће да је вера у вечни живот, суштински, онтологизација друштва и његових вредности, а не спасење индивидуалног човека. Идеја вечног живота ставља забрану на помисао о смрти као крају, и тако човек себе наставља да суспендује. А са друге стране, у тако устројеном систему, појединац без друштва пропада и нестаје. Послушност тако постаје главно средство које се потегне када човеку објашњавамо шта је важно за његово спасење. Кроз надзирану комуникацију изгубили смo непредвидљивост слободе. Сталним редефинисањем прошлости које би одговарало подешавању данашњице за коју верујемо да је стварност, односно, креирањем интереса и измишљањем оправдања да су сви ти поступци за оно будуће што нас чека, али никако овде и сада, већ у обећаном Царству, стварамо неку нову реалност и истину. А Истина је једна, бар за нас хришћане. Као да се Царство Небеско већ не остварује овде. У таквом једном наметнутом и послушном систему, верник више и није потребан. Он је игроказ, монодрама, измишљена улога, једночинка која губи представу о томе да је слободан. Покорност и памет су антиподи. Развијањем послушног карактера запоставља се критичка мисао, као и емоционална писменост. Шта се деси када човек своју памет, своју снагу, не артикулише у своју корист, већ у послушност? Корист није неминовно ућарити и мимо квалитета остварити успех. Корист је бити бољи. Да ли је човек трпљење или понижење, да ли је човек роб? Да ли покорност иде у корист интелигенције? Ако до краја извучемо идеју о послушности, на крају ћемо добити болест. Робови нису знали зашто им није добро, тачније, неко је морао да им освести властиту слободу. И занимљиво је да, рецимо, Црнцима, нису донели слободу Црнци на крају, већ нека бела елита, али опет за неке своје интересе. И увек постоји та „елита“ која ће да ти каже да си слободан, онда када и сама процени властиту корист у твојој привидној слободи. Још једно средство манипулације човеком јесте тумачење. Мало је оних који својим читањима траже исправне одговоре. Понеко само помисли да их је нашао па настави да трага даље и дубље, а ретки разумеју да одговори никада нису коначни и да их је тешко докучити. Понекад све сличи оном Ековом роману у ком јунаци добију идеју да направе програм за рачунар који ће преметати уписане реченице и тако створити другачију нову причу. Реченице на први поглед изгледају бесмислено, али их један од јунака тумачи на свој начин и тако добија потпуно ново тумачење нечега претходно забележеног. И вечито питање: да ли је критика исто што и тумачење? Ако погледамо у речнике видећемо да критиковање подразумева припадање стручној и научној области, она је умеће процењивања о неком делу. Дакле, критика припада научној области, док тумачење бива лични доживљај условљен властитим капацитетима искуства и знања. Послушност се често поставља као врхунски принцип. Нема преиспитивања, непожељно је, нема критике, само послушност. Умишљеност човекова да чини ствари у име вишег добра, гаси сваку људску кочницу, и поништава послушност баш када је најпотребнија. У једном познатом истраживању под називом „From words tо meaning: A semantic illusion“, већина испитаника је насела на једно трик питање. Питање је гласило: Колико је уочи великог потопа јединки од сваке врсте животиња Мојсије повео на Арку? Скоро сви су одговорили „две“. Већина људи уопште није приметила да то није био Мојсије, већ Ноје, јер је била сконцентрисана на тачност одговора задатог питања. Шта ће човек, ђаво је у детаљима. Кроз оваква истраживања долазило се до сазнања колико људи критички посматрају свет, обраћају ли пажњу на чињенице, колико уопште могу да примете вешто прикривену лаж. Или колико су у стању да сами смисле нову лаж из властитих читања. У каквој су вези „Мојсијева илузија“ и послушност? У речима, у слушању и тумачењу. Потребно је да препознамо оне који нам послушношћу суптилно махну испред носа сваки пут кад им засметамо или када за наше добро говоре о нашем спасењу. Јер умети решавати једначине у бесконачно много решења може само слободан човек. Истински корисно послушање је само оно које не извире из егоизма особе која послушање намеће, него из његове љубави према послушнику. Послушање кроз љубав подразумева карактерни напредак, јер служи и изградњи личности и њихових односа. Ако је човек условљен послушношћу он временом постаје антисоцијална особа, уместо биће заједнице, субмисивна, са израженим конфликтом са сваким ко одступа од задатих наредби. Човек на тај начин бива изолован од самога себе, отварајући жељу за непостојећим собом, умишљеним собом, који углавном није у складу са објективном сликом себе и остаће заувек непотпун. https://mitropolija.com/2022/04/16/tumacenje-poslusnosti/

Катихета Бранислав Илић говорио је за наш Радио о службама Првог и Другог бденија које се служе у сриједу, односно петак Пете недјеље Часног поста. "Будимо истрајни у молитви и послушности, са љубављу хитајући ка пресветлом Васкрсењу", истакао је између осталог новосадски катихета. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

“Сматрам да је тачна опаска неких тумача стварања Достојевског за које је кириловштина само верзија шигаљевштине. А зна се добро шта је шигаљевштина. То је теза да без деспотизма није било ни слободе ни једнакости. Да у стаду сви морају бити једнаки и да је зато главно спустити ниво образовања у друштву јер су велике способности појединца увек више квариле него користиле друштву. У свету недостаје само једно – послушност, узвикује шигаљевац Петар Верховенски. Какво искушење за човека и његову слободу када то проповеда и најдубље хришћанство, али са како супротних полазишта. Јер, док тражење послушности од човека под окриљем разних Шигаљева има значење дубоког презирања човека, коме је једино право место у стаду једнаких које треба неко ко је јак да води, Христос препоручује човеку послушност по угледу на себе, пуног, индивидуалног и универзалног Јеврејина и Божијег Сина који у Гетсиманском врту каже: Али не како ја хоћу него како ти“. Владета Јеротић Извор: Епархија жичка