Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'освећења'.
Found 24 results
-
Век од освећења Саборног храма Светог Александра Невског
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Православних помесних Цркава
Поводом стогодишњице од освећења Патријаршијског саборног храма Светог Александра Невског у Софији 23. новембра 2024. године светом Литургијом је началствовао Светејши Патријарх бугарски г. Данило. Под куполама велелепног храма Светејшем Патријарху г. Данилу су саслуживали високопреосвећена и преосвећена господа гостујући архијереји: тиатирски и великобритански Никита (Цариградска Патријаршија), диоспољски Емануил (Александријска Патријаршија), француски, западно-јужноевропски Игњатије (Антиохијска Патријаршија), антидонски Нектарије (Јерусалимска Патријаршија), тимочки Иларион (Српска Патријаршија), горијски и атенски Андреј (Грузијска Патријаршија), дакијски Јероним (Румунска Патријаршија), месаоријски Григорије (Кипарска Црква), неакринијски и каламаријски Јустин (Архиепископија атинска), корчански Јован (Архиепископија албанска), прашки Михаил (Православна Црква Чешких земаља и Словачке) и брегалнички Иларион (Македонска Православна Црква – Охридска Архиепископија); као и високопреосвећена и преосвећена господа архијереји Бугарске Православне Цркве: великотрновски Григорије, ловчански Гаврило, пловдивски Николај, неврокопски Серафим, русенски Наум, старозагорски Кипријан, врачански Григорије, сливенски Арсеније, мелнишки Герасим, тивериопољски Тихон, велички Сионије, бранишки Пахомије, велбуждски Исак и знепољски Мелетије. Стотине православних хришћана узели су молитвено учешће у свечаној Литургији током које је патријарх Данило прочитао Патријаршијску и саборну посланицу у којој се, између осталог, наводи: – Узносимо хвалу и благодаримо Господу из дубине срца за Његову велику милост и благовољење што се већ други век Патријаршијска саборна црква Светог Александра Невског величанствено уздиже, краси и утврђује нашу престоницу. Према bg-patriarshia.bg, Извор: СПЦ-
- александра
- светог
- (и још 5 )
-
Најава освећења капеле посвећене Фјодоровској икони Пресвете Богородице
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служиће Свету архијерејску Литургију у недељу, 21. августа 2022. године, са почетком у 9 часова, у манастиру Светог Сергија Радоњешког у Микулићима подно Румије и том приликом освештаће новоподигнуту капелу посвећену Фјодоровској икони Пресвете Богородице, најавила је Митрополија црногорско-приморска. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- икони
- фјодоровској
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Најава освећења храма Свете Великомученице Марине у Пиперима
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
-
- великомученице
- свете
- (и још 5 )
-
Пронађена повеља са освећења Саборног храма у Чапљини из 1931.
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
На празник Вазнесења Господњег, у дану када Саборни храм у Чапљини прославља славу, пронађена је повеља са освећења ове светиње из 1931. године, известио је на фејсбуку јереј Марко Гојачић, парох чапљински. Подсећамо, изградњу храма Христовог Вазнесења у Чапљини је започео парох Васо Медан са верним народом 1910. године, завршио је парох Илија Ћуковић 1931. године, за време Епископа захумског Петра. У претходном рату био је девастиран и запаљен, а обнова је почела 2007. године. „На престолу у олтару већ пуних 11 година стоји метална кутијица са моштима извађеним из престола који је порушен у рату 1992. године. Испод тих моштију смо запазили да се налази и један мали свитак кога сам данас успео делимично да дешифрујем, јер се ради о веома порозном папиру који је стар пуних 91 годину. Са тог свитка се може установити да је храм Вазнесења Господњег освештан 18. октобра 1931. године, у време Патријарха српског Варнаве, пароха Илије Ћуковића, епископа Јована Илића и надлежног протопрезвитера Владимира Гвозденовића пароха мостарског, прилозима Александра Првог Карађорђевића. Господ ме је удостојио благослова да служим на парохији која је дала хиљаде мученика, те да за ових осам година будем сведок Васкрса мученичких костију и светиња наше парохије, као и проналаска многих докумената који имају огромну важност за мученичку парохију чапљинску“, известио је о. Марко Гојачић и овим поводом поручио: „Сведоци смо да се ништа у животу не дешава случајно, већ да је све уређено Божијим промислом“. Извор: Jереј Марко Гојачић -
Извод из бесједе Његовог високопреосвештенства Митрополита Амфилохија на дан освећења храма посвећеног Светом новомученику Станку 18. децембра 2004. године: ”У име Оца и Сина и Светога Духа. Камен који одбацише зидари он постаде угаони камен и дивно је то у очима нашим. Ријечи драга браћо и сестре које се односе на одбаченог, презреног, опљуваног, распетог голготског мученика Христа Бога нашега. Зидари земаљске среће одбацили га, као што зидар одбацује неки од каменова када гради своју кућу. Међутим, онај који је био одбачен, који је био презрен и распет, показао се крајеугаоним каменом васионе. Открио се и јавио тајном свога васкрсења као онај кроз кога је све постало све што је постало и који је својом Божанском љепотом и ликом љепотом украсио сва створења видљива и невидљива и који својим промислом чува свако биће и свако створење, дарује му свјетлост, живот и непролазност, а на првом мјесту човјеку чије је тијело примио на себе, уселивши се у нашу природу и обасјавајући својом вјечном свјетлошћу свакога човјека који долази у овај свијет. Ова стијена на којој је саграђен храм данас освештан новомученика Станка Острошкога, и она је, попут онога чијем имену је од данас посвећена, била заборављена. Али оно што је чекало вјековима да добије свој смисао ево данас на овај дан добија свој смисао уписан силом Божанском и Божанским промислом. И ова стијена коју нијесмо примјећивали до скора, ево данас и она постаје угаони камен, један од угаоних каменова ове острошке светиње. Посвећена имену Божијем постала је од данас мјесто свједочења Њега као крајеугаоног камена, Христа Бога нашега, мјесто просвећења, мјесто освећења, мјесто приношења Његове бескрврне жртве Тијела и Крви Његовог за спасење свијета. Ова стијена ево узрасла је у овај чудесни дивни храм, први такав, посвећен Светоме новомученику Станку Острошком. Ево његове свете ручице дошле су овдје у овај свети храм! Његове ручице посјечене за Христа добиле су своје тијело, јер шта је друго овај храм него је тијело – симбол Тијела Христа Бога и символ пострадалог распетог, али и васкрслог тијела новомученика Станка. Новомученик Станко, дијете коме су нудили славу и част, али дијете часно и честито у чијем срцу се разгорио огањ вјере у Христа распетога и васкрслога, није се одрекао Христа већ је радије прихватио да буде сасјечен на комаде за Христа него ли да прихвати обману безбожничку свога времена. И Бог у знак свога благовољења – Христос Господ – сачувао је за његову мајку, и за мајку Цркву, и за ову светињу, његове руке да нас милују, да нас благосиљају и да од сада па у будуће из ове светиње свједоче како је дивно бити свједок Христа Бога, како само они који живот свој жртвују за светињу, за име Божије, за ближње своје, остају записани у вјечном памћењу Божијем, остају записани и у људском памћењу и у памћењу Цркве Божије. И то је дакле дивно! У очима нашим, на овом камену, овај новомученик Станко од данас ево још снажније свједочи Христа Бога. И његове свете ручице сабираће у будуће вјекове око себе све оне које буду долазили да се поклоне острошкој светињи Св. оцу нашем Василију Острошком и да приме од њега благослов. Он је такође претрпио страдање добровољно, добровољни подвиг и распеће, распет за овај свијет и свијет за њега, и који ево кроз вјекове распет у име Господње, али и испуњен Господњом силом васкрсења, васкрсава хиљаде стотине хиљаде душа које се окупљају, као и ми данас, и који се окупљају и који ће се окупљати око његових светих моштију. И то је дивно у очима нашим јер и то је причасно, као и руке новомученика Станка, као и подвиг Св. оца нашег Василија.. Ево данас на овој стијени поред тога великога Божанског дара имамо још један дар и још један благослов, и ми и они који овдје заједно са нама очекују да их похранимо у ову светињу, који су пострадали за Крст часни и слободу златну, који очекују да буду похрањени овдје на овај камен на коме је никао овај свети храм и узрасла ова светиња и на коме ће почивати руке новомученика Станка. Овдје су заједно са нама данас понижени згажени са оскрнављеним гробовима, са оскрнављеним споменом и поменом 27. наше браће и наших отаца који су овдје поред ћивота Св. Василија Острошког жртвовани, поклани практично без суда и пресуде. И не само што су убијени без суда и пресуде, него ево до данас њихов гроб је био оскрнављен и заборављен, презрен. Многи су се уклањали од њихове гробнице да их не би случајно неко видио да поред њих пролазе. Будите увјерени да има и данас оних који су од страха изостали да буду овдје, толико је дубок страх ушао у људске кости и толико се зло и братомржња испртила на ово свето мјесто, да тај страх ни данас људе не оставља! Али они које људе остављају и које људи презиру, ево их данас прослављају се на овом светом мјесту и докле буде било овога светога мјеста, а биће га докле је свијета и вијека, памтиће се поред новомученика Станка и они који су овдје побијени, који су се суочили са два велика зла 20 вијека, са нацифашистичким злом и оном идеологијом која је обоготворила крв и тло. Али су се суочили и сукобили и са оном другом идеологијом која је обоготворила класу, и обоготворила човјека коме је дах у носу, човјека без Бога и против Бога. Та два страшна искушења која су крвљу засијала сву Европу и читав свијет су била она искушења са којима су се суочили они које ми данас овдје сахрањујемо. И да буде још страшнија прича, они који су њих осудили на смрт, и њихови идеолошки потомци, данас су главни носиоци оних идеја ради којих су њих побили и који су њих жртвовали. И нека је тако, али нека им Бог да разума да схвате колико је велико зло учињено и да прихвате истину о овом страшном догађају голготског страдања, острошке голготе која ево овдје постоји и са које капа крв страдалника већ 61 годину. Све што је драга браћо истинско и часно у историји рода људског оно је засновано на жртви, на голготској жртви, на Христовој жртви и на жртви оних који су се у име Бога, у име Христа жртвовали за светињу и за ближње своје. Ова светиња привлачи милионе људи управо зато што је утемељена на жртви богоносној, христоносној голготској жртви. Овој жртви се придружују и они које данас овдје похрањујемо, а мјера жртве, то је закон историјски, јесте мјера љубави, а нема веће љубави од оне да неко живот свој положи за ближње своје.” Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- бесједа
- митрополита
-
(и још 11 )
Таговано са:
-
Богословски факултет Софијског универзитета обележио је 17. децембра 2019. године 80-годишњицу освећења академског параклиса у самом Факултету посвећеног његовом покровитењу Светом Клименту Охридском. На свечаности су се окупили садашњи и ранији професори, студенти и гости ове духовне школе. Одслужен је парастос за све архијереје, монахе и свештенике који су се старали о богослужбеном животу у овом студентском параклису. После парастоса митрополита Варне и Великог Преслава Јована поздравио је декан Факултета доцент Ивајло Најденов. Студентски параклис Светог Клименат Охридског при Универзитету у Софији освећен је 1939. године, на 16 година после оснивања Богословског факултета (у јесен 1923. г.). Осветио га је тадашњи софијски митрополит Стефан, 16. децембра 1939. године, у присуству видинског митрополита Неофита (чије проповеди су преведене на српски) као председника Светог Синода и свих професора и студената Факултета и других. Фреске су изображене до 1978. године. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
- софија:
- богословски
- (и још 6 )
-
Свети Никола Кавасила: Зашто свештеник, приликом освећења Дарова, не призива Сина, већ Оца
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Зашто свештеник, ради освећења Дарова, не призива Сина, Који је Свештеник и Који освећује, као што је већ речено, него призива Оца? Зато да би ти научио да силу освећења Спаситељ не поседује као човек, већ као Бог, и то због божанске силе коју у заједници са Оцем поседује. 2. То је и Сам Господ хтео да покаже кад је, савршавајући свету Евхаристију, гледао ка небу и показао Хлеб Оцу. Из тог истог разлога може се видети да Он нека од чудеса чини у виду молитве упућене Богу, да би тако показао како она не припадају Његовој човечанској природи, по којој је имао Мајку на земљи, већ да припадају Његовом Божанству, по коме је Бог Његов Отац. А опет, кад је требало да буде подигнут на крст, желећи да покаже обе своје воље – божанску и човечанску – вољу Своје божанске природе приписао је Оцу, а вољу Своје човечанске природе назвао је Својом властитом, рекавши: „Не како ја хоћу, неГо како Ти“, и „не моја воља, но Твоја нека буде“. Но, да је воља коју је приписао Оцу била и Његова властита, то је очито и из самих речи којима Он наизглед раздваја Своју вољу од воље Оца. Јер речи: „Не воља моја, но Твоја нека буде“, доликују ономе ко је сагласан са вољом онога другога и који то исто жели. То се види и из прекора Петру, који је желео да Га одврати од крста и од смрти, као и из речи: „Веома зажелех да ову Пасху једем с вама пре него пострадам“. Зажелео сам, вели, Пасху пре страдања; као да каже: Зажелео сам много да угледам сама предворја страдања. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота -
Зашто свештеник, ради освећења Дарова, не призива Сина, Који је Свештеник и Који освећује, као што је већ речено, него призива Оца? Зато да би ти научио да силу освећења Спаситељ не поседује као човек, већ као Бог, и то због божанске силе коју у заједници са Оцем поседује. 2. То је и Сам Господ хтео да покаже кад је, савршавајући свету Евхаристију, гледао ка небу и показао Хлеб Оцу. Из тог истог разлога може се видети да Он нека од чудеса чини у виду молитве упућене Богу, да би тако показао како она не припадају Његовој човечанској природи, по којој је имао Мајку на земљи, већ да припадају Његовом Божанству, по коме је Бог Његов Отац. А опет, кад је требало да буде подигнут на крст, желећи да покаже обе своје воље – божанску и човечанску – вољу Своје божанске природе приписао је Оцу, а вољу Своје човечанске природе назвао је Својом властитом, рекавши: „Не како ја хоћу, неГо како Ти“, и „не моја воља, но Твоја нека буде“. Но, да је воља коју је приписао Оцу била и Његова властита, то је очито и из самих речи којима Он наизглед раздваја Своју вољу од воље Оца. Јер речи: „Не воља моја, но Твоја нека буде“, доликују ономе ко је сагласан са вољом онога другога и који то исто жели. То се види и из прекора Петру, који је желео да Га одврати од крста и од смрти, као и из речи: „Веома зажелех да ову Пасху једем с вама пре него пострадам“. Зажелео сам, вели, Пасху пре страдања; као да каже: Зажелео сам много да угледам сама предворја страдања. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
-
-Прослављено шест година од освећења Саборног храма у Подгорици- Поводом шест година од освећења и славе Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, Његово Преосвештенство викарни Епископ Диоклијски г. Методије је са свештенством и вјерним народом одслужио данас, 5. октобра, 2019. године Свету архијерејску литругију. Током службе, Преосвећени Епископ Диоклијски г. Методије миропомазао је новокрштену дјевојчицу Магдалену Радовић. Звучни запис беседе Владике Методија Повезана вест: Свечаним концертом у крипти Саборног храма у Подгорици отпочела прослава шесте годишњице његовог освећења Владика Методије је у свом епископском обраћању првенствено свима сабранима и свештеном братству Саборног храма честитао празник и јубилеј освећења. Он је на самом почетку своје бесједе протумачио прочитана зачала из Светог Јеванђеља, осврнувши се овом приликом на исповједање вјере Светог апостола Петра, нагласивши ријечи Господње, да ће на камену те вјере у Њега као Сина Божијега, сазидати Цркву Своју, коју ни паклена врата неће надвладати. Он је затим повукао паралелу наводећи управо и народ у Црној Гори, у Подгорици, у Саборном храму, као живе свједоке тих Господњих ријечи: ,,А ево, ко је већи свједок тих истинитих и нелажних Господњих ријечи, него управо ми данас овдје који смо се сабрали у овоме дивноме Храму. Ми знамо да физички вријеме не можемо зауставити и знамо да вријеме немилице носи и све гази и знамо да нас вријеме може прегазити, али, исто тако и ми знамо да смо у могућности вријеме прегазити. Стара пословица каже да нема људскога дјела које вријеме није у стању разорити. Али, ипак је Јеванђеље свједок томе да има дјела људских које ипак вријеме не може разорити, у ствари, има људских дјела која су ванвременска и надвременска, која се све своје савременике преживјела и која су све епохе преживјела." Владика Методије је указао и на битност свијести о оном истинском и непролазном богатству, а то је бескрајно велико Богом дано људско и хришћанско достојанство, наводећи љубав као ону која побјеђује вријеме, пролазност, смртност, бивајући свевремена и надвремена: ,,Заиста, велико је људско и хришћанско достојанство. Зато је врло важно да сви ми овдје данас сабрани спознамо ту велику и важну истину у своме животу. Крх је овај сасуд у коме ми носимо земаљски живот, али, љубав је она која ће побиједити вријеме и која ће нас извести у једну другу духовну димензију надвремену и којим ми у ствари побјеђујемо пролазност." Преосвећени владика Методије је нагласио да је нада садржана управо тамо гдје је пречесто свијет не тражи, гдје по расуђивању свијета који у злу лежи смисао људског живота јесте одбачен, а гдје је покопана будућност и гдје нема изгледа а ни наде у васкрсење и преображај. ,,А нада је управо тамо гдје је нема и гдје је одбачен смисао људскога живота и гдје је покопана будућност. Јер само прије 25 година на овом мјесту овдје, било је баш такво вријеме. Вријеме одбаченог смисла живота и наизглед покопане будућности.'' Владика Методије се у другом дијелу свог обраћања присјетио и својих дана ране младости, када је још као средњошколац корачао једном стазом која је пролазила управо на мјесту гдје је сада изграђени Саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици, евоцирајући притом успомене на своје прве почетке и духовне кораке које је направио и које су га учиниле дијелом једне тада мале али ревношћу и дјелима богате хришћанске заједнице у Подгорици из које се Божијим благословом и благословом и трудом Високопреосвећеног Митрополита г. Амфилохија изродила сада велика и плодоносна хришћанска заједница, заједно са прелијепим Храмом Васкрсења Христовог у Подгорици: ,,Овдје на овом мјесту, на мјесту овог Храма је била једна ливада са асфалтном стазом преко које сам и ја ишао у гимназију. И једном приликом прескакао сам раскопани канал и видио неке за мене тада чудне људе симпатичне и радосне у том каналу који копају, а видио сам и једног свештеника који је данас овдје међу нама и ја сам се придружио тој групи чудних људи који су радили нешто што нико у том времену није разумио. И хтио сам, желио сам, да постанем један од њих, један од те групе и заједнице личности међу којима је владала љубав. Управо та љубав, љубав те заједнице и та вјера Петрова на коју је Христос саздао Цркву Свију подигли су ове велелепне зидове. Онај човјек који је по Божијем благослову и промислом Божијем дошао овдје у ове крајеве да крштава као што се данас крстила мала Магдалена и да васкрсава душе, као што је и Васкрснуо и овај Храм, баш као што и то име носи и призива нас и позива на васкрсење наших душа. Е тај човјек је обишавши претходно цијели свијет, под својим трепавицама сачувао све оне најљепше храмове које је походио и којима се Богу молио. Од Европе, Грчке, Русије, па до Свете Горе и истресао из тих својих трепавица оно најљепше што је сабрао и скаупио и објединио, што и јесте садржано и што заиста доживљава тај прњсјек овдје у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.'' - истакао је Преосвећени владика Методије, алудирајући на лик и дјело Високопреосвећеног Митрополита г. Амфилохија. Он је додао да оно што држи Цркву Божију нису арматуре и бетон, ни темељи земаљски већ су то тврда Божија вјера и љубав међусобна и љубав према Богу: ,,Хвала Богу што је на овако дивном мјесту овај Храм саздан. Али, треба да знамо да она вјера у љубав, нашу љубав међусобну и ону према Богу ће бити једина која ће очувати ове зидове да се не стропоштају. Јер ови зидови и ова дивна купола не стоје на бетону и арматурама или на темељима земаљским, него на оним најдубљим темељима које је она претходно поменута групица људи са својим Митрополитом копала у блатњавом каналу. А ту групицу су гледали околни суграђани и сународници, а тада нису разумјевали шта о и у том тренутку раде, у шта се уграђују и шта се изграђује." - подсјетио је он. ,,Нека нас Господ укријепи и уразуми и дај Боже да спознамо оно што је најважније а то је људско и хришћанско достојанство које почива и темељи се на љубави према Богу и ближњима и нашој међусобној љубави." - пожелио је на самом крају свог пастирског обраћања владика Методије. Након Литругије освештан је и пререзан славски колач а заједничарење је настављено уз славску трпезу љубави у крипти Саборног храма, гдје је уприличен и богат културни програм. Домаћин овогодишње славе био је Влатко Иванишевић са породицом, а кумови славе за следећу годину су Милан Мраковић и Иван Никитовић. Храм Христовог Васкрсења у Подгорици освештан је 7. октобра 2013. у оквиру обиљежавања 17 вјекова (1,700 година) од доношења Миланског едикта-слободе вјероипсовједања Хришћанске вјере на територији Римског царства од стране Светог Цара Константина. Наиме, када је 1993. године Митрополит Амфилохије заједно са свештенством и вјерним народом благословио и започео градњу Саборног Храма Христовог Васкрсења, мало је ко вјеровао да ће за тако кратко вријеме овај Храм постати украс Подгорице и Црне Горе. Вријеме рата, санкција, економске и духовне кризе деведестих година није давало наде да се Храм могао градити и изградити. Али Митрополит је овај Храм утемељио на некополебљивом темељу – Христу Богу који прегаоцима и даје махове. Од када су Васељенски патријарх Вартоломеј и Блаженог спомена патријарх српски Павле поставили и благословили камен темељац овај храм постаје благословени мравињак у коме су људи гладни и жедни Бога Живога приносили своју љубав. Градећи храм људи су се и сами духовно уздизали и храм изграђивао њих и цијелу Црну Гору. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици
-
Најава: Шеста годишњица од освећења подгоричког саборног храма
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Светом архијерејском литургијом, коју ће са свештенством и вјерним народом служити викарни Епископ диоклијски г. Методије, у суботу, 5. октобра биће прослављена шеста годишњица од освећења Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Света служба Божија почеће у 8 часова. Протопрезвитер Предраг Шћепановић о 6. годишњици освећења Храма Христовог Васкрсења (радио Светигора) Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- саборног
- подгоричког
- (и још 5 )
-
Барски Саборни храм Светог Јована Владимира молитвено је данас, 25. септембра, прославио трећу годишњицу од када је освећен, крштен и миропомазан светом руком јерусалимског Патријарха Теофило III, нашег српског Патријарха Иринеја и других епископа Цркве Божије и тако постао један од најзначајних мјеста не само у Црној Гори него и шире. Свету архијерејску литругију са свештенством служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Звучни запис беседе Владика је након прочитаног јеванђељског зачала казао да је тог 25. септембра прије три године, поводом освећења Саборног храма у Бару и великог јубилеја – 1000 година (1016-2016) од мученичког страдања Светог краља Јована Владимира, у Црну Гору први пут дошао и служио Свету службу Божију Његово блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III: „Први пут у историји, дошао је из Светога града Јерусалима велики патријарх да служи заједно са нашим патријархом Иринејем, са Архиепископом Тиране и све Албаније Анастасијом и представницима свих осталих помјесних Цркава из читавога свијета. Велики догађај који остаје у памћењу овога града и његових грађана, запамћен овом великом, дивном светињом која је све љепша. Она сија и сабира у себе не само Баране, него и многе људе који долазе да посјећују овај древни град и његову најдивнију грађевину – Свети храм, који је подигнут благодарећи дивним приложницима који су уградили себе у опредјељење за вјечно, непролазно Божије Царство.“ Високопреосвећени Митрополит је подсјетио да данас поред трогодишњице освећења овога светога храма посвећеног Светом Јовану Владимиру, обиљежавамо завршетак празновања Рођења Пресвете Богородице, која је родила Христа и Својим рођењем благословила сву дјецу која се рађају на овој земљи, освештавши Тајну рађања нових људи Својом материнском силом и благодаћу. Прослављамо и један број Светих мученика који су у древна времена (3-4. вијек) живот свој жтрвовали за истину и правду Божију, за Бога љубави: Свети свештеномученици Автоном и Корнут, епископ Иконијски, Свети мученик Јулијан са четрдесет другова, Преподобни Данил Тасоски, Свети мученици Македоније, Татијан и Теодул. Нагласио је владика да се сваки дан сјећамо неких од таквих Божијих угодника: „Дивно памћење Цркве Божије на те изузетне људе древних времена који су жртвовали све што су имали, и свој живот, да би остали вјерни Богу љубави. Жртвовали су себе на начин на који је Христос себе жртвовао за спасење свијета. Нијесу тражили да им се служи, као што ни Он није тражио да Му служе, него су све пролазно, земаљско жртвовали за оно што је вјечно, непролазно, за оно што се језиком Свете књиге Божије назива Царство небеско.“ Владика је говорио и о Светом Јовану Владимиру, чије су мошти сачуване чудом Божијим, а које се данас налазе у Елбасану, Албанији. Први који је о томе писао, почетком 90-тих година, био је о. Јован Пламенац тадашњи новинар, бесједио је владика. „Нека би Господ, просвјетлио свјетлошћу истине Своје све житеље Бара и нека би ова светиња била светионик свима, и нама и онима који долазе и сабирају се у њој и око ње. Богу нашему, Богу љубави, Оцу и Сину и Духу Светоме, нек је слава и хвала у вјекове, вјекова, амин“, поручио је на крају свог слова Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На крају Литургије, Високопреосвећени је благословио и додијелио високо одликовање наше Митрополије орден Светог Јована Владимира г. Валентину Евгенијевичу Елбеку из Санкт Петербурга приложнику највећег звона на барском Саборном храму. Архипастирску захвалницу Митрополит Амфилохије је додијелио Тахиру Алибашићу из Бара који је, вјеран својим прецима, бранио темеље древне цркве у Заљеву коју су покушали да је затрпају и да граде зграде на њеном мјесту. Архијерејски намјесник барски протојереј-ставрофор Слободан Зековић захвалио је Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију и свима сабранима који су се окупили да прославе трећу годишњицу освећења ове светиње. Своја сјећања на то како је бранио светињу у Заљеву са окупљенима је подијелио Тахир Алибашић из Бара. Захвалио се Митролиту на одликовању, али и позиву да присуствује овом дивном догађају, истичући да се његова душа одморила слушајући Литругију. На високом одликовању које му је додијељено захвалио се Валентин Евгенијевич Елбек. Сабрање у барском Саборном храму је настављено уз хришћанску трпезу љубави. * * * * Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару освештао је и у њему одслужио Литургију 25. септембра 2016. године, Његово блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III уз саслужење Његове светости Патријарха српског г. Иринеја, Његовог блаженства Архиепископа Тиране и све Албаније г. Анастасија, Његовог блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и представника свих помјесних православних Цркава. Освештање Саборног храма у Бару у години великог јубилеја – 1000 година (1016-2016) од мученичког страдања Светог краља Јована Владимира, представљао је највећи догађај у православљу 2016. године. На дан освећења изнесен је крст Светог Јован Владимира на коме је светац погубљен прије 1.000 година, а који годинама чува породица Андровић из Микулића код Бара. Изградња овог највећег православног храма у Црној Гори, површине 2 x 1359 м2, почела је Саборног храма почела је 2002. године. На централној куполи храма, на висини од преко 40 м, налази се златни крст висине 4,6 метара, тежак око 380 кг. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- прослављена
- трећа
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
У четрнаесту недељу по празнику Педесетнице, на дан када молитвено прослављамо Свете Правдене Јоакима и Ану, у недељу, 22. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је чин великог освећења храма у селу Крушевица који је посвећен Рођењу Пресвете Богородице, рекао је за Радио Глас јереј Душан Гагић, парох конџељски. Звучни запис беседе Преосвећеном Владики саслуживали су протојереји-ставрофори Младен Симић, Милан Рогљић и Милан Симић, свештеници у пензији, протојереј-ставрофор Ђукан Оровић, старешина храма Светих апостола Петра и Павла у Житорађи, протојереј Никола Илић, старешина храма Светог Прокопија у Прокупљу, протојереј Слободан Петровић, архијерејски намесник топлички, протојереј Драган Миленковић, парох пети прокупачки, јереј Драган Јевтић, парох други куршумлијски, јеромонах Нектарије (Ђурић) и протођакон Стеван Кричка. Дан уочи освећења храма одржан је Сабор у овом храму, на дан када молитвено прослављамо Рођење Пресвете Богородице, у овом храму традиционално окупљају верници који живе у овом крају или из њега потичу. Ипак, дан касније, у овом историјском тренутку - Великом чину освећења храма - молитвено учешће узело је много верног народа, чак и више него претходног дана, потврдио је за радио јереј Душан Гагић. У Часну трпезу на којој се служи Света Литургија, положене су мошти Светих мученика сурдуличких, који су пострадали током Првог светског рата. Обраћајући се верном народу Владика нишки Арсеније започео је надахнуту беседу овим речима: "Данас је историјски дан за ово мести и за овај храм који смо данас освештали" Владика Арсеније је истакао да је су великим чином освећења или како то народ воли да каже "крштењем цркве" подарили овом крају храм у коме ће се ако Бог да народ окупљати, ако не чешће, а оно макар на дан Рођења Пресвете Богородице. Владика је говорио и о Светим Праведним Јоакиму и Ани, родитељима Пресвете Богородице, које прослављамо дан након празника Рођења Пресвете Богородице, која је мајка Христова, мајка Цркве и мајка свих нас, рекао је Преосвећени подсетивши се речи Авве Јустина. Извор: Радио Глас
-
50 година од освећења цркве Светог Ђорђа у Сан Дијегу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Свечаност поводом обележевања 50-годишњице освећења храма одржана је 3. и 4. августа 2019. године у српској православној цркви Светог Ђорђа у Сан Дијегу. Одбор за прославу годишњице, којим је председавала Кира Антхофер, послао је преко 250 позивница свима парохијанима, док су комшије позване 20. јула 2019. године да посете цркву. Гпосте су свештеници провели короз храм и извесно време провели у разговору и послужењу. У суботу увече, 3. августа 2019. године, верници окупили у цркви на вечерњи. Владика Максим је ушао у цркву делећи свој архипастирски благослов протопрезвитеру Предрагу Бојовићу из парохије Светог Саве у Сан Габријелу и калифорнијском ђакону Владану Радовановићу. Одговарао је хор при цркви Светог Ђорђа, док су стихире певали Његово Преосвештенство, парохијани и локални појци, отац Симеон Корона и презвитера Џој. Молитвено су присуствовали и протопрезвитер-ставрофор Никола Чеко из Саборне цркве Светог Стефана у Алхамбри; протопрезвитер Милован Катанић из цркве Свете Петка у Сан Маркосу, свештеници у мировини који су делали у парохији Светог Ђорђа протопрезвитер-ставрофор Велимир Петаковић, који је опслуживао парохију у време изградње и освећења цркве, и протопрезвитер-ставрофор Божидар Драшковић, као и протопрезвитер-ставрофор Стаматис Склирис, почасни гост Епархије са презвитером Марином. После вечерње, у друштвеној сали је одржан посебан вечерњи програм и агапа љубави. Главни део програма, међу осталим програмским садржајима, био је видео са интервјуима свештеника у мировини, парохијана и садашњег пароха протопрезвитера Братислава Кршића. Снимак у трајању од 30 минута приказан је у два дела и осветљава историју подизања парохијске зграде и цркве и излаже погледе на будуће унапређење парохијских служби. Затим су наступили парохијска фолклорна група „Морава“ и хор при цркви Светог Ђорђа. Програм је восила Добрила Андхејм. Владика Максим је упутио све честитке парохијанима молећи их да наставе да сведоче Христово Јеванђеље и примају једни друге хришћанском љубављу и чашћу управо као што свој народ Христос примио на славу Бога Оца. Похвалио је парохијане и свештенство због многобројних жртвовања која су учињена у последњих 50 година и у вршењу служби у парохији Светог Ђорђа. Катарина Чикстун, председница Црквеног одбора, такође је поздравила све изражавајући захвалност на многим благословима које је добила у парохији као диригент и парохијанка. Приказана је изложба с многим уметничким делима, предметима за домаћинство и кулинарство. Пред крај програма неколико је парохијана је награђено архијерејским граматима, а орден Светог Севастијана уручен је протопрезвитеру-ставрофору Велимиру Петаковићу, протопрезвитеру-ставрофору Божидару Драшковићу, г. Предрагу Митровићу, председнику Грађевинског одбора, и г. Милојку Вучелићу. Историја парохије Светог Ђорђа имала је скроман почетак уз Божју помоћ и снажну веру и вољу чланова. Парохија је основана 4. маја 1952. године. 16. октобра 1953. године парохија је купила градилиште у улици 3265 Линколн Авенији у Сан Дијегу. Локација је освећена 29. октобра 1954. године. Почетак радова на парохијском дому и друштвеној дворани обављен је 1. априла 1956. године, а чин освећења одслужен је 18. новембра исте године. Одељење за аутопутеве државе Калифорнија купило је имовину парохије 1962. године, што је учинило да се она пресели у крај Мишн Беј Парк у Сан Дијегу. На препоруку Грађевинског одбора, парохија је купила плац од два и по хектара у улици Денвер у парку Мишон Беј. Одбор је ангажовао локалног архитекту Џорџа Ликоса да пројектује нову зграду цркве и друштвену дворану. Изградња друштвене дворане почела је 22. маја 1966. године чином плагања камена темељца који је служио Епископ западноамерички Српске Православне Цркве владика Григорије. Прва служба у новој друштвеној сали одржана је 11. децембра 1966. године, а просторија недељне школе служила је као капела. Друштвена дворана је освећена 18. фебруара 1967. године - том историјском догађају присуствовали су многи пријатељи из целе Калифорније. Грађевински одбор је одмах наставио с плановима за нови прохијски дом и саму цркву. 17. децембра 1967. године владика Григорије служио је за освећење темеља цркве, а затим је започела њена изградња. Освећење нове цркве Светог Ђорђа обављено је 26. и 27. јула 1969. године. Црква Светог Ђорђа је наставак богате српске традиције у уметности и архитектури. Инспирисана ремек-делима оствареним у златно доба српског царства у средњем веку, црква Светог Ђорђа је оригинално и савремено дело које је остварио архитекта Џорџ Ликос. Лепота његовог нацрта инспирација је љубитељима црквене уметности. Једна од изузетних карактеристика цркве Светог Ђорђа су њени величанствени мозаици који прекривају унутрашњост. У недељу, 4. августа 2019. године, јутрења је претходила светој архијерејској Литургији. На крају Литургије служен је парастос за упокојене парохијске свештенике, парохијане и све погинуле током Олује у Крајини. Отац Стаматис је одржао проповед на јеванђељско зачало Матеј 9, 27-35, које говори о исцељењу двојице слепих кад је Исус узвикнуо: „Према вашој вери нека вам буде!“ После ручка, прослава је настављена кратком презентацијом монографије Српско хришћанско наслеђе Америке, са детаљном историјом сваке српске православне парохије у Америци. Објављивањем тог капиталног дела руководио је владика Максим, и оно представља не само историјско сведочанство Српске Цркве, већ и завет јединства и верности Светосављу. Извор: Српска Православна Црква -
Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј опутовао је у петак, 24. маја 2019. године, у Будимпешту, поводом дводневних свечаности уприличених у оквиру обележавања великог јубилеја у Епархији будимској – осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве. Свечани дочек Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и више архијереја наше помесне Цркве, међу којима је и Епископ мохачки г. Исихије, уприличен је у петак, у вечерњим часовима, у храму Светог Георгија у Будимпешти. Чин освећења новог Српског црквеног Музеја у Сентандреји биће извршен у суботу, 25. маја, са почетком у 13 часова. Света архијерејска Литургија ће бити служена сутрадан, 26. маја, у Саборној цркви у Сентандреји, од 9.30 часова. На главном тргу у Сентандреји, у Мађарској, обновљен је комплекс некадашње српске учитељске школе, чувене Препарандије, и ту је – на више од1.300 квадратних метара – смештен Музеј Епархије будимске Српске Православне Цркве. Зграда Музеја обухвата дворану за сталну поставку, простор за гостујуће изложбе, мултимедијални простор, конференцијску дворану и простор за депо, а представља важно сведочанство о присуству српске културе на простору Епархије будимске пре и после Велике сеобе Срба 1690. године. На прикупљању вредних уметничких дела нове изложбене поставке посвећено су радиле Галерија и Библиотека Матице српске. Извор: Епархија бачка
-
- епископ
- новосадски
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
Владике су се у овоме Храму, који су 2103. године освештали осморица првојерараха помјесних Православних Цркава на челу Патријарсима цариградским Вартоломејем, московским Кирилом и нашим Иринејем, помолили да Бог укријепи јединство Цркве Божије у читавом свијету. Митрополит Амфилохије је честитајући празник пожелио да Бог подари мир и разум нашим Патријарсима који треба да буду чувари јединства Цркве Божје православне. Истакао је да је Храм Христовог Васкрсења јединствен управо по томе што су га освештали Патријарси цариградски, московски и наш српски, као и други поглавари помјесних Православних Цркава и да је свједочанство тога јединства . „Нека би та сила сачувала јединство Цркве Божје, Цркве православне у читавом свијету а посебно нека би подарила мир нашим Патријарсима цариградском и московском, нарочито цариградском, да чува мир, јер првенство није у власти у Цркви Божјој, него у служењу. И Господ је рекао да није дошао да влада него да служи и да себе принесе за живот свијета тако и они који су Његови, било да су патријарси, било да су епископи или презвитери, ђакони, монаси и монахиње, вјерни, овдје су да служе а не да им се служи. То је оно што је правило и духовни закон Цркве Божије од апостолских времена до данас“, поручио је Архиепископ цетињски Амфилохије. Преосвећени Епископ Димитрије је казао да је велики знак што смо у овом храму, на овај празник освећења посебно данас кад треба сви да се молимо за јединство православља и помолио се да Бог нас и наше смирење сачува у јединству и благослову: „Велики је знак био оно освећење храма. Сви смо осјетили неки чудесан благослов Божији кад су овдје били Патријарси васељенски, московски и многи други. Дакле, тога да се сјећамо и да се молимо тако сви скупа за јединство, благослов, за мир православља и овдје у Црној Гори.“ Митрополит Амфилохије је изразио задовољство што на овај празник освећања храма имамо двије радости: прва што је са нама нови Епископ захумско-херцеговачки Димитрије – Паштровић. Друга радост је што је у ђакона произведен професор Лека Вујисић, што представља обнову свештеничког служења тог братства из Мораче – Прекобрђа. Подсјетио је да је ово братство дало велики број изузетних људи, а у исто вријеме велики број свештеника међу којима посебно мјесто припада Михаилу Вујисићу потоњем ректору Цетињске богословије која је затворена 1945. године о обновљена деведесетих година. У литургијској проповједи Преосвећени владика Димитрије је захвалио Митрополиту и оцима, што су га позвали на овај велики и радостан дан подјсећајући да је и сам узрастао овдје, у животу Цркве Митрополије црногорске, а онда отишао у Херцеговину и тамо се у манастиру Тврдош замонашио . Честитајући славу, владика Димитрије је казао да она подсјећа на ону славу Небеску, славу Христа Господа којој треба да тежимо: „Вама је слава овога храма празник освећења – годишњица освећења храма и опет је то праобраз нашега живота хришћанскога који је увијек тежња ка преображењу као освећењу. Ми смо као она стријела, кажу Свети оци, која је испаљена и која је увијек стреми ка Господу. Не можемо да станемо, јер ако станемо одмах ћемо пасти и то ће бити крај нашег хришћанског живота. Зато, каже Свети Григорије Богослов, да нас Христос- ријеч Божја не жели затворене саме у себе, да нас жели свагда покретне, лако покретне, свагда новостворене.“ Подсјетио је да Свети Григорије Богослов каже оно што су многи оци говорили, ако паднеш устани, али и додаје, ако успијеваш, у смислу ако живиш хришћанским животом, колико можеш, колико Бог даје, онда још повећај. Објаснио је владика да нам Свети Григорије Богослов представља ту нашу тежњу, чежњу, вољу за освећењем и обновљањем, за тиме да наш лик заличи на онај праобраз по коме смо створени – који је сам Христос Господ Спаситељ наш: „То данас прослављамо и то је радост.“ Преосвећени Епископ Димитрије је казао да је најбоље што ми можемо да дамо као Црква је да будемо хришћани. „Свети Никола Кавасила каже да је највише што можеш да учиниш за ближњега твој хришћански живот, да живимо као хришћани. Исто тако да будем права, истинска Црква да узрастамо у заповијестима Божијим, у љубави према Богу. И онда ћемо бити знак свима и овдје на нашем микроплану у Црној Гори и знак свима у Православљу да је само љубав према Господу једини пут и да је наше стремљење ка томе једини смисао хришћанског живота“, закључио је Епископ захумско-херцеговачки г. Димитрије. Након Литругије освештан је и пререзан славски колач а заједничарење је настављено уз славску трпезу љубави. Домаћин овогодишње славе био је Радош Кастратовић, а кумови славе за следећу годину су Радош и Влатко Иванишевић. Храм Христовог Васкрсења у Подгорици освештан је 7. октобра 2013. у оквиру обиљежавања 17 вјекова Миланског едикта-слободе хришћанаства Када је 1993. године Митрополит Амфилохије заједно са свештенством и вјерним народом благословио и започео градњу Саборног Храма Христовог Васкрсења, мало је ко вјеровао да ће за тако кратко вријеме овај Храм постати украс Подгорице и Црне Горе. Вријеме рата, санкција, економске и духовне кризе деведестих година није давало наде да се Храм могао градити и изградити. Али Митрополит је овај Храм утемељио на некополебљивом темељу – Христу Богу који прегаоцима и даје махове. Од када су Васељенски патријарх Вартоломеј и Блаженог спомена патријарх српски Павле поставили и благословили камен темељац овај храм постаје благословени мравињак у коме су људи гладни и жедни Бога Живога приносили своју љубав. Градећи храм људи су се и сами духовно уздизали и храм изграђивао њих и цијелу Црну Гору. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- прослављена
- петогодишњица
- (и још 9 )
-
Поводом петогодишњице освећења и славе Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово преосвештанство Епископ захумско-херцеговачки г. Димитрије са свештенством и вјерним народом служили су данас, 7. октобра Свету архијерејску литругију. Прилог радија Светигоре -ФОТОГАЛЕРИЈА- Владике су се у овоме Храму, који су 2103. године освештали осморица првојерараха помјесних Православних Цркава на челу Патријарсима цариградским Вартоломејем, московским Кирилом и нашим Иринејем, помолили да Бог укријепи јединство Цркве Божије у читавом свијету. Митрополит Амфилохије је честитајући празник пожелио да Бог подари мир и разум нашим Патријарсима који треба да буду чувари јединства Цркве Божје православне. Истакао је да је Храм Христовог Васкрсења јединствен управо по томе што су га освештали Патријарси цариградски, московски и наш српски, као и други поглавари помјесних Православних Цркава и да је свједочанство тога јединства . „Нека би та сила сачувала јединство Цркве Божје, Цркве православне у читавом свијету а посебно нека би подарила мир нашим Патријарсима цариградском и московском, нарочито цариградском, да чува мир, јер првенство није у власти у Цркви Божјој, него у служењу. И Господ је рекао да није дошао да влада него да служи и да себе принесе за живот свијета тако и они који су Његови, било да су патријарси, било да су епископи или презвитери, ђакони, монаси и монахиње, вјерни, овдје су да служе а не да им се служи. То је оно што је правило и духовни закон Цркве Божије од апостолских времена до данас“, поручио је Архиепископ цетињски Амфилохије. Преосвећени Епископ Димитрије је казао да је велики знак што смо у овом храму, на овај празник освећења посебно данас кад треба сви да се молимо за јединство православља и помолио се да Бог нас и наше смирење сачува у јединству и благослову: „Велики је знак био оно освећење храма. Сви смо осјетили неки чудесан благослов Божији кад су овдје били Патријарси васељенски, московски и многи други. Дакле, тога да се сјећамо и да се молимо тако сви скупа за јединство, благослов, за мир православља и овдје у Црној Гори.“ Митрополит Амфилохије је изразио задовољство што на овај празник освећања храма имамо двије радости: прва што је са нама нови Епископ захумско-херцеговачки Димитрије – Паштровић. Друга радост је што је у ђакона произведен професор Лека Вујисић, што представља обнову свештеничког служења тог братства из Мораче – Прекобрђа. Подсјетио је да је ово братство дало велики број изузетних људи, а у исто вријеме велики број свештеника међу којима посебно мјесто припада Михаилу Вујисићу потоњем ректору Цетињске богословије која је затворена 1945. године о обновљена деведесетих година. У литургијској проповједи Преосвећени владика Димитрије је захвалио Митрополиту и оцима, што су га позвали на овај велики и радостан дан подјсећајући да је и сам узрастао овдје, у животу Цркве Митрополије црногорске, а онда отишао у Херцеговину и тамо се у манастиру Тврдош замонашио . Честитајући славу, владика Димитрије је казао да она подсјећа на ону славу Небеску, славу Христа Господа којој треба да тежимо: „Вама је слава овога храма празник освећења – годишњица освећења храма и опет је то праобраз нашега живота хришћанскога који је увијек тежња ка преображењу као освећењу. Ми смо као она стријела, кажу Свети оци, која је испаљена и која је увијек стреми ка Господу. Не можемо да станемо, јер ако станемо одмах ћемо пасти и то ће бити крај нашег хришћанског живота. Зато, каже Свети Григорије Богослов, да нас Христос- ријеч Божја не жели затворене саме у себе, да нас жели свагда покретне, лако покретне, свагда новостворене.“ Подсјетио је да Свети Григорије Богослов каже оно што су многи оци говорили, ако паднеш устани, али и додаје, ако успијеваш, у смислу ако живиш хришћанским животом, колико можеш, колико Бог даје, онда још повећај. Објаснио је владика да нам Свети Григорије Богослов представља ту нашу тежњу, чежњу, вољу за освећењем и обновљањем, за тиме да наш лик заличи на онај праобраз по коме смо створени – који је сам Христос Господ Спаситељ наш: „То данас прослављамо и то је радост.“ Преосвећени Епископ Димитрије је казао да је најбоље што ми можемо да дамо као Црква је да будемо хришћани. „Свети Никола Кавасила каже да је највише што можеш да учиниш за ближњега твој хришћански живот, да живимо као хришћани. Исто тако да будем права, истинска Црква да узрастамо у заповијестима Божијим, у љубави према Богу. И онда ћемо бити знак свима и овдје на нашем микроплану у Црној Гори и знак свима у Православљу да је само љубав према Господу једини пут и да је наше стремљење ка томе једини смисао хришћанског живота“, закључио је Епископ захумско-херцеговачки г. Димитрије. Након Литругије освештан је и пререзан славски колач а заједничарење је настављено уз славску трпезу љубави. Домаћин овогодишње славе био је Радош Кастратовић, а кумови славе за следећу годину су Радош и Влатко Иванишевић. Храм Христовог Васкрсења у Подгорици освештан је 7. октобра 2013. у оквиру обиљежавања 17 вјекова Миланског едикта-слободе хришћанаства Када је 1993. године Митрополит Амфилохије заједно са свештенством и вјерним народом благословио и започео градњу Саборног Храма Христовог Васкрсења, мало је ко вјеровао да ће за тако кратко вријеме овај Храм постати украс Подгорице и Црне Горе. Вријеме рата, санкција, економске и духовне кризе деведестих година није давало наде да се Храм могао градити и изградити. Али Митрополит је овај Храм утемељио на некополебљивом темељу – Христу Богу који прегаоцима и даје махове. Од када су Васељенски патријарх Вартоломеј и Блаженог спомена патријарх српски Павле поставили и благословили камен темељац овај храм постаје благословени мравињак у коме су људи гладни и жедни Бога Живога приносили своју љубав. Градећи храм људи су се и сами духовно уздизали и храм изграђивао њих и цијелу Црну Гору. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
- амфилохије
- митрополит
- (и још 9 )
-
Храм Христовог Васкрсења у Подгорици у недељу, 7. октобра, обиљежава пету годину од освећења које ће остати упамћено као највећи хришћански догађај у историји Црне Горе. Ријетки су храмови у чијем су освећењу, као у подгоричком Храму, учествовали осморица првојерараха помјесних Православних Цркава на челу са Патријарсима васељенским г. Вартоломејем, руским г. Кирилом и српским г. Иринејем. Поред тројице Патријараха храм су освештали и Архиепископи: кипарски г. Хризостом, атински г. Јероним и албански г. Анастасије, мјестобљуститељ Митрополитског трона чешких земаља и Словачке Архиепископ оломуцко-брњенски г. Симеон и Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава уз саслужење многобројних епископа, презвитера и ђакона Православне Цркве Христове. У светом Богослужењу молитвено су учествовале хиљаде православних вјерника из Црне Горе, Херцеговине и Србије, а свечаности су присуствовали и предсједник Црне Горе Филип Вујановић са члановима Почасног одбора за прославу 17 вјекова Миланског едикта, предсједник Републике Српске Милорад Додик, представници других хришћанских Цркава и традиционалних вјерских заједница, чланови дипломатског кора у Подгорици и представници политичког и културног живота Црне Горе и региона. Након Свете литургије православни првојерарси са улаза Храма пустили су голубове мира који су симбол Духа Светога, а онда у спомен на овај велики историјски дан засадили маслине поред Саборног храма. Петогодишњи јубилеј освећења Храма Христовог Васкрсења је прилика да се подсјетимо на надахнуте бесједе које су тог 7. октобра 2013. године произнели Патријарси васељенски г. Вартоломеј, српски г. Иринеј (које доносимо у цијелости) и руски г. Кирил (коју ћемо објавити накнадно). Бесједа Његове светости Патријарха српског господина Иринеја Ваша светости Патријарше јерусалимски и васељенски, Ваша светости Патријарше Москве и целе Русије, Ваша блаженства, вископреосвећени и преосвећени браћо архијереји, уважени председници Црне Горе и Републике Српске, уважени представници Римокатоличке цркве, Муслиманске заједнице, Ваша екселенцијо, браћо свештеници, браћо и сестре, Ово је дан који створи Господ наш. Ово је велики и славни дан не само за нашу Цркву, за наш народ, него за читаву Православну цркву и за све православне широм света и хришћане. У исто време ово је дан којим је крунисана прослава великог датума из историје Цркве Христове, познатог Миланскога Едикта, 17 векова од његовога проглашења којом ми и преци православни и цео хришћански свет обележавамо и славимо овај велики јубилеј. Данашњим освећењем овог велелепног Храма, крунишемо овај велики догађаји – празник који обележавамо током читаве 2013. године. Ово је наш допринос великоме дану и празнику, на славу и понос нашега народа, али и читавога хришћанскога света. С обзиром на бреме у коме је грађен и на ову лепоту којој смо сви сведоци, можда би уважени Митрополит црногорско- приморски Амфилохије могао донекле да понови речи Великог Јустинијана: Ако не „Превазишао сам те, оно, Соломоне, приближио сам ти се“. Заиста, овако диван храм је наш понос и наша велика захвалност свима онима који су допринели да се овај храм подигне и да нас освети. Његова светост Патријарх цариградски и васељенски пре двадесетак година је поставио камен темељац овоме Храму и на велику радост, вјерујем, и Његову а и свих нас, ево и освећује га данас на славу Божију, на радост, добро и спасење народа нашега, свега рода православнога, рода хришћанског и целога света. Ја да не бих сувише причао, молим Његову Светост, Патријарха васељенског, да каже ријеч своју поводом овог великог, значајног и славног догађаја, поводом освећењем храма, посвећеног Васкрсењу Христовом, са молитвама Господу, које ће бити принете од данас у њему, да васкрсне сваку добру и сваку истину и да нас својим васкрсењем дарује оним што је нашем времену најпотребније: мир, слогу и љубав међу нама и међу народима. За то ће се молити овај Храм докле постоји, за то ћемо се молити и ми који смо данас овде и сви они који буду улазили у њега. Нека је благословен данашњи дан. Ваша Светости, изволите реците своју ријеч. Бесједа Његове свесветости Патријарха цариградског и васељенског Вартоломеја Ваша екселенцијо, господине Филипе Вујановићу, предсједниче Црне Горе, Блажењејши брате, Патријарше српски господине Иринеје, Блажењејши претстојатељи – првостојатељи- преосвећени представници помесних братских Православних Цркава, Високопреосвећени Митрополите црногорско- приморски г. Амфилохије, господо екселенције амбасадори, благословени православни хришћани Црне Горе, дјецо возљубљене Цркве. „Ко ће се успети на Гору Господњу и ко ће стати на свето место Његово? Онај ко је невиних руку и чистога срца, који не узима залуд душу своју и ко не устаје завишћу на ближњега свога“ , пророкује за данашњи дан савремени свештени Псалмопојац. Испуњени духовном радошћу и духовним весељем стојимо и ми, у овом историјском тренутку на Светом мјесту Господњем и Наша смјерност и присутна браћа Претстојатељи Светих помесних Православних Цркава и са нама часни јерарси, вршимо освећење овог свечасног и свекрасног свештеног Храма Васкрсења Господњег чији камен темељац је Наша смјерност имала благослов да положи прије више скоро двије деценије. Радост свих нас се умножава чињеницом да, налазећи се овдје, прослављамо и хиљаду и седамсто годишњи јубилеј од како је Велики Константин објавио познати Милански едикт, којим су хришћанска вјера и богослужење постали дозвољени и по први пут је устаљено слободно вршење вјерских права и дужности хришћана. Освећење овог Светог Храма није просто једна церемонија. Оно је призивање Светога Духа и настањење Његово у дом који је посвећен за служење Богу. Од сада па надаље у овом светом Храму, Дух Свети ће савршавати Тајне Цркве, освећивати вјерне, повезиваће живе са упокојенима и сабираће вјернике на заједничке молитве, богослужење и заједничке прозбе. Господ нас је увјерио да гдје су два или три сабрана у име Његово, ту је и Он са њима. Шта више, Онај који је обећао да ће двојици или тројици који се сложе у име Његово испунити молбе, Он је у суштини Онај који свештенодејствује, усавршава и освјећује хлеб и вино и претвара ове дарове који одржавају прост живот, у Тијело и Крв Његову, претварајући их да буду „на исцјељење и освећење и просвећење и очување и спасење душе и тијела, у залог живота вјечног и добар одговор на страшном Суду“ Његовом, а да нипошто „не буде на суд или на осуду“. Велики је, дакле, значај освећења Храма, јер Светом литургијом и свиме оним што се у њему савршава обезбјеђујемо присуство Господа Исуса Христа међу нама. А пошто је присуство Христово увјек доброчинитељско, кроз храм привлачимо и доброчинитељно зрачење и дејство Божје на све становнике овога краја. Налазећи се на овом мученичком тлу и освећујући овај Свети Храм, ми призивамо заступништво великих православних светилника овога краја, Светог Петра Цетињског и Светог Василија Чудотворца заштитника црногорског и херцеговачког, Новомученика Превлачких и Момишићких, и учимо се из њихове потпуне преданости Господу и њихових аскетских подвига, којим су осветили мјесто и простор, пећине и висове ове благословене земље, која пред свијетом свједочи славу Крста и Васкрсења Богочовјека. Освећење Храма Господњег је уистину симбол духовног васкрсења Православне Цркве овога мјеста, која је послије искушења Другог свјетског рата постала светлодавац вјере и наде цјелокупном народу. Ради тога, прослављамо Господа и благодаримо Му, јер је надахнуо Великога Константина да изда Милански едикт и тиме прекине гоњење Хришћана. Нажалост, и послије протока толико вјекова од тада, и надаље се на различитим мјестима, од стране фанатичких група, наставља уништавање светих храмова, хришћанских споменика, светих манастира и других светих мјеста. Шира пак област Балкана јуче, а Средњег Истока данас, постају мученици многих пустошећих најезди на свете храмове и друге установе наше Православне Цркве. Православње, као што је познато, никад није настојало да се иновјернима наметне помоћу силе. Против њега су ратовали, било је гоњено, али никада није оно прогонило некога због његових вјерских убјеђења. Много пута гоњено, Православље је и данас прогоњено у неким земљама, али не узвраћа на задате ране. Све позива у јединство у Христу, зато што у његовом срцу одзвањају и настаниле су се – обитавају- ријечи Господа који се молио у Гетсиманији прије Страдања – да сви буду једно. При том, и светитиељи Православне Цркве нас, из свог духовног искуства, увјеравају да хришћанин да би се спасио треба да жели спасење свих људи, управо као што Господ наш „жели све људе да спаси и да дођу у познање истине“ Освећење Храма је позив на јединство, јер у храму изговарамо Симбол наше вјере, којим проглашавамо да вјерујемо „у једну свету, саборну и апостолску Цркву“. Нико нема власт да ствара другу или трећу Цркву. Глава Цркве је Господ наш Исус Христос, који је један и јединствен. Као што једна глава не може припадати двама тијелима, тако и Христос није Глава двеју истовјерних Цркава на овом мјесту. Због тога Црква не постаје вољом неких људи. Она није удружење или световно јединство личности, које своје постојање добија, онда, када јој неки суд одобри статут. Она је богочовјечанско постојање коју је Христос основао и којом управљају Свети апостоли и њихови наследници, а не сваки који око себе окупи некакве присталице, и ту организацију назове „црквом“. Православна Црква у Симболу вјере се, богонадахнутог, назива и јесте саборна, католичанска, у смислу да обухвата потенцијално све људе. Све људе позива да се утелове у њој или по речима апостола Павла: да се накалеме на добру маслину, Христа, и да из ње црпе живот и доносе плода. Без утеловљења у Христу, Добру маслину, човјек не може доносити плодове Духа Светога. По Божанском благовољењу, на освећењу овога Храма присуство претастојатеља и представника многих Православних Цркава, представља посебан благослов, потврђује богонаклоност према хришћанима, веома нам вољене Црне Горе. Присуство, дакле свих нас, представља откривање, показивање истинског јединства Православне Цркве. Сви смо окупљени независно од народа, језика и свједочимо да се осјећамо у Христу сједињени, не разликујући, према апостолу, ни Јудеја ни Јелина, туђина ни скита, слугу ни слободњака, мушко ни женско, него смо сви једно у Христу. Уколико и наши ближњи буду пратили наш примјер, на земљи неће постојати сукоби ни ратови, а у Цркви неће бити раскола ни подјела. Тачно је, да је из важних разлога Мајка Црква, Константинопољска, будући да су је обавезивала на то канонска права и дужности, акрибија, доделила и уделила аутокефалију и аутономију многим својим областима и шире. Али овим додјељивањем потребно је да се свагда држи процедура како је предвиђају свештени Канони и устаљена пракса. Није дозвољено, напротив за осуду је и неприхватљиво је, да нека локална „црква“ сама себе проглашава за аутокефалну. На овом мјесту, расуђујемо, као исправно и праведно за себе и друге, и да све подсјетимо на савремене и актуелне потресне ријечи, са једне стране Св. Јована Златоустога који каже: „Ништа не може раздјелит Цркву против властољубља, попут властољубља. Ни крв мученичка не може обрисати тај гријех. Ова штета није мања од оне коју непријатељ наноси, него много већа“, а с друге Св. Василија „Ране су пак расколи у Цркви; ожиљци од подмуклих срца; запаљење – побуна душе…, и због тога побуна против знања Христовог“. Браћо и сестре, и децо благословена у Христу, Данас освећујемо храм. И ка овом освећењу земље, која је мудрошћу створена, коју насељавамо ми жива бића са човјеком као круном, као и у разборитој припреми за небеса будући вјечни живот који очекујемо, треба да усредсредимо нашу пажњу. Вршимо освећење земаљског Храма Васкрсења у Подгорици, који се данас добром измјеном мијења и постаје добра лука, лијечилиште страсти и прибежиште болеснима, на исправљање живота, достизање доброг владања и испуњење сваке правде. Истовремено ми част указујемо Светом Константину, који је прије седамнаест вијекова подигао и освештао први Свети Храм Васкрсења саграђен у Светој земљи. Ова подударност је свакако вриједна помена. Дјело Великога Константина које је започето Миланским едиктом и настављено подизањем Светога Храма Васкрсења, наставља да пружа плодове и пружа један нови Храм Васкрсења у Подгорици. Благодаримо Светоме Цару и прослављамо Бога због овог великог Његовог дара благочестивом народу Црне Горе и молимо се да овај народ, под просветљеним напасањем по свему достојног Високопреосвећеног брата Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија цени из овог Храма изливајућу Божанску Благодат и покаже нове побожне хришћане и светитеље. Браћо и сестре, Приђите да пијемо ново пиће, које не чудодјејствује из неплодног камена, него из непропадљивог извора, из Гроба Христа који је орошен, у Њему се утврђујемо. У радости, дакле, овог васкршњег пића, упућујемо топли братски поздрав ономе који часно и у жртвеном самоодрицању украшава престо и помјесну Цркву у Србији и Црној Гори, Блажењејшем Патријарху, брату, господину Иринеју. Затим достојном наследнику Светог Петра Цетињског, господину Амфилохију. Његову сабраћу Епископе, браћу, будимљанско- никшићког Јоаникија, милешевског Филарета, захумско- херцеговачког Григорија, који служе и правилно управљају Православном речју истине у овој благословеној земљи и области. Посебан поздрав упућујемо Епископу Рашке и Призрена и Косова и Метохије који јуначки дела на Косову и Метохији суочавајући се са својим народом, са надчовјечанским тешкоћама које долазе и од домаћих и од туђих, ближих и даљих. Благосиљамо мученички народ Црне Горе и апелујемо на све међународне и локалне чиниоце да учине све, како би овдашња Православна помјесна Црква уживала сва људска права и слободе ради несметаног продужетка њеног духовног послања и спасоносног делања. Посебно очекујемо стварање одговарајућих бољих и безбједносних услова за повратак избјеглица на њиховим огњиштима. Изражавамо наду да ће се наставити започети процес поновне изградње уништених манастира и храмова на Косову и Метохији. Особито наглашавамо са овога мјеста потребу сарадње у овом домену између Православне и Римокатоличке и представника исламске заједнице, због чињенице да сви живе у овој отачкој земљи, да сви имају одговорност пред Благим Богом, да живе у међусобном поштовању и међупрожимању. Ране од оружаних сукоба од прије четрнаест година, остају отворене и болне и потребно је да се исјцељују узајамном добром вољом и сарадњом на свим пољима, што води блаженој коегзистенцији вјери, слободи и људских права. Молитвено се сјећајући жртава поменутих сукоба, али и оних који су још увјек нестали, молимо се Господу да ублажи бол и дарује Божанску утјеху њиховим породицама. Све ово говоримо умољавајући и себе и друге да на овај дан, освећења светог Храма Васкрсења и прославе једног јубилеја слободе вјере, прихватимо ову поруку и спроводимо је свакодневно у дјело. Распети Господ воли заблуделог човјека савременог. Жели његов успјех и узлази на Голготу ради његовог спасења, са висине Крста, са знојем велике агоније и Божанском крвљу Својих рана, Он испуњава коначни дуг ради истине, љубави и правде васцелога свијета. Крст је распета љубав. То је оно: „Овим побјеђуј“ Великога Константина. То је увод у први дан Велике Суботе. Нека не буде заборављено да је „цјелокупна хришћанска цивилизација утемељена у смртној агонији Јединог, Једног Распетога“ (Хр. Малевицис). Само очи испуњене сузама и чисте душе, као што су ваше, могу да гледају Исуса, који је као предмет служења подигао грешно човјечанство. Господ Исус је једини у свијету који је говорио и делао и жртвовао се ради жртве овога свијета – човјека. А актуелна је ријеч једне спорне личности, такорећи једног атеисте, Казанцакиса: „Распети Христос је распети цјеловити човјек“. Молимо се оци, браћо и сестре, да увјек чувате своју везу са Крстом и Васкрсењем Христовим, са освећеним новим обиталиштем благодати Господње и његујући Вољу Господњу, изворну и чисту љубав, делатно смиреноумље и пратећу јој побожност, да свагда свједочите своју посвећеност Распетоме Богу у тешким стазама препуним уздаха земног боравка и трајним духовним неизвјесностима и двоумљењима, а у извесности да је Васкрсао Господ, да се живот може поново живјети. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
Храм Христовог Васкрсења у Подгорици у недељу, 7. октобра, обиљежава пету годину од освећења које ће остати упамћено као највећи хришћански догађај у историји Црне Горе. Ријетки су храмови у чијем су освећењу, као у подгоричком Храму, учествовали осморица првојерараха помјесних Православних Цркава на челу са Патријарсима васељенским г. Вартоломејем, руским г. Кирилом и српским г. Иринејем. Поред тројице Патријараха храм су освештали и Архиепископи: кипарски г. Хризостом, атински г. Јероним и албански г. Анастасије, мјестобљуститељ Митрополитског трона чешких земаља и Словачке Архиепископ оломуцко-брњенски г. Симеон и Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава уз саслужење многобројних епископа, презвитера и ђакона Православне Цркве Христове. У светом Богослужењу молитвено су учествовале хиљаде православних вјерника из Црне Горе, Херцеговине и Србије, а свечаности су присуствовали и предсједник Црне Горе Филип Вујановић са члановима Почасног одбора за прославу 17 вјекова Миланског едикта, предсједник Републике Српске Милорад Додик, представници других хришћанских Цркава и традиционалних вјерских заједница, чланови дипломатског кора у Подгорици и представници политичког и културног живота Црне Горе и региона. Након Свете литургије православни првојерарси са улаза Храма пустили су голубове мира који су симбол Духа Светога, а онда у спомен на овај велики историјски дан засадили маслине поред Саборног храма. Петогодишњи јубилеј освећења Храма Христовог Васкрсења је прилика да се подсјетимо на надахнуте бесједе које су тог 7. октобра 2013. године произнели Патријарси васељенски г. Вартоломеј, српски г. Иринеј (које доносимо у цијелости) и руски г. Кирил (коју ћемо објавити накнадно). Бесједа Његове светости Патријарха српског господина Иринеја Ваша светости Патријарше јерусалимски и васељенски, Ваша светости Патријарше Москве и целе Русије, Ваша блаженства, вископреосвећени и преосвећени браћо архијереји, уважени председници Црне Горе и Републике Српске, уважени представници Римокатоличке цркве, Муслиманске заједнице, Ваша екселенцијо, браћо свештеници, браћо и сестре, Ово је дан који створи Господ наш. Ово је велики и славни дан не само за нашу Цркву, за наш народ, него за читаву Православну цркву и за све православне широм света и хришћане. У исто време ово је дан којим је крунисана прослава великог датума из историје Цркве Христове, познатог Миланскога Едикта, 17 векова од његовога проглашења којом ми и преци православни и цео хришћански свет обележавамо и славимо овај велики јубилеј. Данашњим освећењем овог велелепног Храма, крунишемо овај велики догађаји – празник који обележавамо током читаве 2013. године. Ово је наш допринос великоме дану и празнику, на славу и понос нашега народа, али и читавога хришћанскога света. С обзиром на бреме у коме је грађен и на ову лепоту којој смо сви сведоци, можда би уважени Митрополит црногорско- приморски Амфилохије могао донекле да понови речи Великог Јустинијана: Ако не „Превазишао сам те, оно, Соломоне, приближио сам ти се“. Заиста, овако диван храм је наш понос и наша велика захвалност свима онима који су допринели да се овај храм подигне и да нас освети. Његова светост Патријарх цариградски и васељенски пре двадесетак година је поставио камен темељац овоме Храму и на велику радост, вјерујем, и Његову а и свих нас, ево и освећује га данас на славу Божију, на радост, добро и спасење народа нашега, свега рода православнога, рода хришћанског и целога света. Ја да не бих сувише причао, молим Његову Светост, Патријарха васељенског, да каже ријеч своју поводом овог великог, значајног и славног догађаја, поводом освећењем храма, посвећеног Васкрсењу Христовом, са молитвама Господу, које ће бити принете од данас у њему, да васкрсне сваку добру и сваку истину и да нас својим васкрсењем дарује оним што је нашем времену најпотребније: мир, слогу и љубав међу нама и међу народима. За то ће се молити овај Храм докле постоји, за то ћемо се молити и ми који смо данас овде и сви они који буду улазили у њега. Нека је благословен данашњи дан. Ваша Светости, изволите реците своју ријеч. Бесједа Његове свесветости Патријарха цариградског и васељенског Вартоломеја Ваша екселенцијо, господине Филипе Вујановићу, предсједниче Црне Горе, Блажењејши брате, Патријарше српски господине Иринеје, Блажењејши претстојатељи – првостојатељи- преосвећени представници помесних братских Православних Цркава, Високопреосвећени Митрополите црногорско- приморски г. Амфилохије, господо екселенције амбасадори, благословени православни хришћани Црне Горе, дјецо возљубљене Цркве. „Ко ће се успети на Гору Господњу и ко ће стати на свето место Његово? Онај ко је невиних руку и чистога срца, који не узима залуд душу своју и ко не устаје завишћу на ближњега свога“ , пророкује за данашњи дан савремени свештени Псалмопојац. Испуњени духовном радошћу и духовним весељем стојимо и ми, у овом историјском тренутку на Светом мјесту Господњем и Наша смјерност и присутна браћа Претстојатељи Светих помесних Православних Цркава и са нама часни јерарси, вршимо освећење овог свечасног и свекрасног свештеног Храма Васкрсења Господњег чији камен темељац је Наша смјерност имала благослов да положи прије више скоро двије деценије. Радост свих нас се умножава чињеницом да, налазећи се овдје, прослављамо и хиљаду и седамсто годишњи јубилеј од како је Велики Константин објавио познати Милански едикт, којим су хришћанска вјера и богослужење постали дозвољени и по први пут је устаљено слободно вршење вјерских права и дужности хришћана. Освећење овог Светог Храма није просто једна церемонија. Оно је призивање Светога Духа и настањење Његово у дом који је посвећен за служење Богу. Од сада па надаље у овом светом Храму, Дух Свети ће савршавати Тајне Цркве, освећивати вјерне, повезиваће живе са упокојенима и сабираће вјернике на заједничке молитве, богослужење и заједничке прозбе. Господ нас је увјерио да гдје су два или три сабрана у име Његово, ту је и Он са њима. Шта више, Онај који је обећао да ће двојици или тројици који се сложе у име Његово испунити молбе, Он је у суштини Онај који свештенодејствује, усавршава и освјећује хлеб и вино и претвара ове дарове који одржавају прост живот, у Тијело и Крв Његову, претварајући их да буду „на исцјељење и освећење и просвећење и очување и спасење душе и тијела, у залог живота вјечног и добар одговор на страшном Суду“ Његовом, а да нипошто „не буде на суд или на осуду“. Велики је, дакле, значај освећења Храма, јер Светом литургијом и свиме оним што се у њему савршава обезбјеђујемо присуство Господа Исуса Христа међу нама. А пошто је присуство Христово увјек доброчинитељско, кроз храм привлачимо и доброчинитељно зрачење и дејство Божје на све становнике овога краја. Налазећи се на овом мученичком тлу и освећујући овај Свети Храм, ми призивамо заступништво великих православних светилника овога краја, Светог Петра Цетињског и Светог Василија Чудотворца заштитника црногорског и херцеговачког, Новомученика Превлачких и Момишићких, и учимо се из њихове потпуне преданости Господу и њихових аскетских подвига, којим су осветили мјесто и простор, пећине и висове ове благословене земље, која пред свијетом свједочи славу Крста и Васкрсења Богочовјека. Освећење Храма Господњег је уистину симбол духовног васкрсења Православне Цркве овога мјеста, која је послије искушења Другог свјетског рата постала светлодавац вјере и наде цјелокупном народу. Ради тога, прослављамо Господа и благодаримо Му, јер је надахнуо Великога Константина да изда Милански едикт и тиме прекине гоњење Хришћана. Нажалост, и послије протока толико вјекова од тада, и надаље се на различитим мјестима, од стране фанатичких група, наставља уништавање светих храмова, хришћанских споменика, светих манастира и других светих мјеста. Шира пак област Балкана јуче, а Средњег Истока данас, постају мученици многих пустошећих најезди на свете храмове и друге установе наше Православне Цркве. Православње, као што је познато, никад није настојало да се иновјернима наметне помоћу силе. Против њега су ратовали, било је гоњено, али никада није оно прогонило некога због његових вјерских убјеђења. Много пута гоњено, Православље је и данас прогоњено у неким земљама, али не узвраћа на задате ране. Све позива у јединство у Христу, зато што у његовом срцу одзвањају и настаниле су се – обитавају- ријечи Господа који се молио у Гетсиманији прије Страдања – да сви буду једно. При том, и светитиељи Православне Цркве нас, из свог духовног искуства, увјеравају да хришћанин да би се спасио треба да жели спасење свих људи, управо као што Господ наш „жели све људе да спаси и да дођу у познање истине“ Освећење Храма је позив на јединство, јер у храму изговарамо Симбол наше вјере, којим проглашавамо да вјерујемо „у једну свету, саборну и апостолску Цркву“. Нико нема власт да ствара другу или трећу Цркву. Глава Цркве је Господ наш Исус Христос, који је један и јединствен. Као што једна глава не може припадати двама тијелима, тако и Христос није Глава двеју истовјерних Цркава на овом мјесту. Због тога Црква не постаје вољом неких људи. Она није удружење или световно јединство личности, које своје постојање добија, онда, када јој неки суд одобри статут. Она је богочовјечанско постојање коју је Христос основао и којом управљају Свети апостоли и њихови наследници, а не сваки који око себе окупи некакве присталице, и ту организацију назове „црквом“. Православна Црква у Симболу вјере се, богонадахнутог, назива и јесте саборна, католичанска, у смислу да обухвата потенцијално све људе. Све људе позива да се утелове у њој или по речима апостола Павла: да се накалеме на добру маслину, Христа, и да из ње црпе живот и доносе плода. Без утеловљења у Христу, Добру маслину, човјек не може доносити плодове Духа Светога. По Божанском благовољењу, на освећењу овога Храма присуство претастојатеља и представника многих Православних Цркава, представља посебан благослов, потврђује богонаклоност према хришћанима, веома нам вољене Црне Горе. Присуство, дакле свих нас, представља откривање, показивање истинског јединства Православне Цркве. Сви смо окупљени независно од народа, језика и свједочимо да се осјећамо у Христу сједињени, не разликујући, према апостолу, ни Јудеја ни Јелина, туђина ни скита, слугу ни слободњака, мушко ни женско, него смо сви једно у Христу. Уколико и наши ближњи буду пратили наш примјер, на земљи неће постојати сукоби ни ратови, а у Цркви неће бити раскола ни подјела. Тачно је, да је из важних разлога Мајка Црква, Константинопољска, будући да су је обавезивала на то канонска права и дужности, акрибија, доделила и уделила аутокефалију и аутономију многим својим областима и шире. Али овим додјељивањем потребно је да се свагда држи процедура како је предвиђају свештени Канони и устаљена пракса. Није дозвољено, напротив за осуду је и неприхватљиво је, да нека локална „црква“ сама себе проглашава за аутокефалну. На овом мјесту, расуђујемо, као исправно и праведно за себе и друге, и да све подсјетимо на савремене и актуелне потресне ријечи, са једне стране Св. Јована Златоустога који каже: „Ништа не може раздјелит Цркву против властољубља, попут властољубља. Ни крв мученичка не може обрисати тај гријех. Ова штета није мања од оне коју непријатељ наноси, него много већа“, а с друге Св. Василија „Ране су пак расколи у Цркви; ожиљци од подмуклих срца; запаљење – побуна душе…, и због тога побуна против знања Христовог“. Браћо и сестре, и децо благословена у Христу, Данас освећујемо храм. И ка овом освећењу земље, која је мудрошћу створена, коју насељавамо ми жива бића са човјеком као круном, као и у разборитој припреми за небеса будући вјечни живот који очекујемо, треба да усредсредимо нашу пажњу. Вршимо освећење земаљског Храма Васкрсења у Подгорици, који се данас добром измјеном мијења и постаје добра лука, лијечилиште страсти и прибежиште болеснима, на исправљање живота, достизање доброг владања и испуњење сваке правде. Истовремено ми част указујемо Светом Константину, који је прије седамнаест вијекова подигао и освештао први Свети Храм Васкрсења саграђен у Светој земљи. Ова подударност је свакако вриједна помена. Дјело Великога Константина које је започето Миланским едиктом и настављено подизањем Светога Храма Васкрсења, наставља да пружа плодове и пружа један нови Храм Васкрсења у Подгорици. Благодаримо Светоме Цару и прослављамо Бога због овог великог Његовог дара благочестивом народу Црне Горе и молимо се да овај народ, под просветљеним напасањем по свему достојног Високопреосвећеног брата Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија цени из овог Храма изливајућу Божанску Благодат и покаже нове побожне хришћане и светитеље. Браћо и сестре, Приђите да пијемо ново пиће, које не чудодјејствује из неплодног камена, него из непропадљивог извора, из Гроба Христа који је орошен, у Њему се утврђујемо. У радости, дакле, овог васкршњег пића, упућујемо топли братски поздрав ономе који часно и у жртвеном самоодрицању украшава престо и помјесну Цркву у Србији и Црној Гори, Блажењејшем Патријарху, брату, господину Иринеју. Затим достојном наследнику Светог Петра Цетињског, господину Амфилохију. Његову сабраћу Епископе, браћу, будимљанско- никшићког Јоаникија, милешевског Филарета, захумско- херцеговачког Григорија, који служе и правилно управљају Православном речју истине у овој благословеној земљи и области. Посебан поздрав упућујемо Епископу Рашке и Призрена и Косова и Метохије који јуначки дела на Косову и Метохији суочавајући се са својим народом, са надчовјечанским тешкоћама које долазе и од домаћих и од туђих, ближих и даљих. Благосиљамо мученички народ Црне Горе и апелујемо на све међународне и локалне чиниоце да учине све, како би овдашња Православна помјесна Црква уживала сва људска права и слободе ради несметаног продужетка њеног духовног послања и спасоносног делања. Посебно очекујемо стварање одговарајућих бољих и безбједносних услова за повратак избјеглица на њиховим огњиштима. Изражавамо наду да ће се наставити започети процес поновне изградње уништених манастира и храмова на Косову и Метохији. Особито наглашавамо са овога мјеста потребу сарадње у овом домену између Православне и Римокатоличке и представника исламске заједнице, због чињенице да сви живе у овој отачкој земљи, да сви имају одговорност пред Благим Богом, да живе у међусобном поштовању и међупрожимању. Ране од оружаних сукоба од прије четрнаест година, остају отворене и болне и потребно је да се исјцељују узајамном добром вољом и сарадњом на свим пољима, што води блаженој коегзистенцији вјери, слободи и људских права. Молитвено се сјећајући жртава поменутих сукоба, али и оних који су још увјек нестали, молимо се Господу да ублажи бол и дарује Божанску утјеху њиховим породицама. Све ово говоримо умољавајући и себе и друге да на овај дан, освећења светог Храма Васкрсења и прославе једног јубилеја слободе вјере, прихватимо ову поруку и спроводимо је свакодневно у дјело. Распети Господ воли заблуделог човјека савременог. Жели његов успјех и узлази на Голготу ради његовог спасења, са висине Крста, са знојем велике агоније и Божанском крвљу Својих рана, Он испуњава коначни дуг ради истине, љубави и правде васцелога свијета. Крст је распета љубав. То је оно: „Овим побјеђуј“ Великога Константина. То је увод у први дан Велике Суботе. Нека не буде заборављено да је „цјелокупна хришћанска цивилизација утемељена у смртној агонији Јединог, Једног Распетога“ (Хр. Малевицис). Само очи испуњене сузама и чисте душе, као што су ваше, могу да гледају Исуса, који је као предмет служења подигао грешно човјечанство. Господ Исус је једини у свијету који је говорио и делао и жртвовао се ради жртве овога свијета – човјека. А актуелна је ријеч једне спорне личности, такорећи једног атеисте, Казанцакиса: „Распети Христос је распети цјеловити човјек“. Молимо се оци, браћо и сестре, да увјек чувате своју везу са Крстом и Васкрсењем Христовим, са освећеним новим обиталиштем благодати Господње и његујући Вољу Господњу, изворну и чисту љубав, делатно смиреноумље и пратећу јој побожност, да свагда свједочите своју посвећеност Распетоме Богу у тешким стазама препуним уздаха земног боравка и трајним духовним неизвјесностима и двоумљењима, а у извесности да је Васкрсао Господ, да се живот може поново живјети. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
- иринеја
- патријараха
- (и још 11 )
-
Ваша Светости најсветији Патријарше цариградски и васељенски, Ваша Светости свети Патријарше српски господине Иринеје, Ваше високопреосвештенство Митрополите Амфилохије, Ваша блаженства, Ваша високопреосвештенства, уважени предтсавници државних органа Црне Горе, уважени гости, драга браћо и сестре, данас је велики догађај у Подгорици, у главном граду Црне Горе. Освећен је овај велелепни Храм од стране најсветијих патријараха и представника свих православних Цркава. Овај велелепни храм са јединственом и спољашњом и унутрашњом архитектуром заиста је најљепше мјесто, не само у овоме граду него и у читавој Црној Гори. Стога, јер је овдје уткана Православна традиција на којој се темељи ова држава и овај народ овдје. Али, Храм сам по себи није најбитнија ствар, битно је да у овом историјском моменту, када овај народ и ова држава пролазе кроз један тежак период, да је народ донио решење и одлуку да сазида овај велелепни Храм. Храм није могуће уздићи уколико је то декрет и воља некога ко је на власти, Храм није могуће изградити уколико то представља вољу неког црквеног руководиоца. Храм се зида тамо гдје постоји народна воља да он буде подигнут, јер то исказује потребу људи за постојање самога Храма. Овај Храм је споменик ове генерације. Овај Храм је и споменик који ће бити видљив за неколико стотина година у будућности и овај храм је симбол вјере ваше,вјере ваше генерације и овај Храм је симбол помоћи и Благодати Божије која долази са неба у најтежим моментима ваше историје. Овај храм није само споменик вјере постојеће, него је Храм, споменик изазову овог времена. Најљепши украс Храма није ни архитектура, ни иконопис, него су то људи који се моле Богу у Храму. И овај Храм се одликује тиме да су у њему увек постојали људи који су узносили молитву. И онај који се моли зна да се сила Божија оваплоћује у нашој људској немоћи. И онај који се моли Богу зна, и свјестан је тога да је сила Божија јача од било које љутске силе. И као доказ свега тога је историја, изузетно тешка историја Цркве и изузетно тешка историја Црне Горе. Ваш народ се сачувао искључиво из једног јединог разлога зато што је умио да сачува вјеру Православну. Када су у прошлости страни завојевачи угрожавали и сам опстанак црногорског народа, Црногорци су себе идентификовали са Православном вјером. Ви сте се сачували као Црногорци, Ви сте се сачували као Црна Гора, као држава искључиво из тог разлога што никад нисте издали вјеру Православну. Овај храм није споменик само ове генерације, него је споменик свим претходним генерацијама, и овој данашњој, које су заједно сачувале Православну вјеру. И у наше вријеме када наступа процес глобализације, када се границе растојања бришу и смањују, неопходно је задржати и сачувати своју културну, духовну, националну идентификацију. Дај Боже да Црногорци и народ у Црној Гори сачува свој идентитет и да се идентификује са великом Православном вјером. Хтио бих да се најсрдачније захвалим вама, драги Владико Амфилохије, за Ваш подвиг и за Ваше трудове. Ви сте истакнути архијереј Православне Цркве. Својим талентима и својом вјером не служите само својој Цркви него служите васцјелом Православљу. Дај Боже да се под Вашим омофором окупе и они који се на данашњи дан, нажалост, не моле Богу заједно са свима нама Православнима. Молићемо се за јединство православног наслеђа овдје у Црној Гори. Наручито за Вас, Ваше високопреосвештвенство, јер на вама лежи највећа одговорност у сабирању духовних чеда овдве у Црној Гори. На молитвени спомен, на овај велики догађај хтио бих да принесем дар, ову икону Знамења Пресвете Богородице. По Црквеном календару који важи у Руској Православној Цркви на данашњи дан ми празнујемо управо овај образ иконе Пресвете Богородице Знамења. Нека Царица Небеска својим омофором покрије и заштити Цркву и људе овде у Црној Гори. У знак захвалности и за све Ваше подвиге и труд молим Вас да примите ову свету Панагију. Хтио бих и Вама да се захвалим, Ваша светости Патријарше српски господине Иринеје за љубазан позив који сте Нам упутили, да учествујемо како на великом јубулеју 1700-годишњице Миланског едикта тако и на празновању освећења ове светиње и овог Храма Нека Господ чува све вас миром, љубављу, једномислијем. Чувајте вјеру православну, у њој се налази наше спасење. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
Ваша Светости најсветији Патријарше цариградски и васељенски, Ваша Светости свети Патријарше српски господине Иринеје, Ваше високопреосвештенство Митрополите Амфилохије, Ваша блаженства, Ваша високопреосвештенства, уважени предтсавници државних органа Црне Горе, уважени гости, драга браћо и сестре, данас је велики догађај у Подгорици, у главном граду Црне Горе. Освећен је овај велелепни Храм од стране најсветијих патријараха и представника свих православних Цркава. Овај велелепни храм са јединственом и спољашњом и унутрашњом архитектуром заиста је најљепше мјесто, не само у овоме граду него и у читавој Црној Гори. Стога, јер је овдје уткана Православна традиција на којој се темељи ова држава и овај народ овдје. Али, Храм сам по себи није најбитнија ствар, битно је да у овом историјском моменту, када овај народ и ова држава пролазе кроз један тежак период, да је народ донио решење и одлуку да сазида овај велелепни Храм. Храм није могуће уздићи уколико је то декрет и воља некога ко је на власти, Храм није могуће изградити уколико то представља вољу неког црквеног руководиоца. Храм се зида тамо гдје постоји народна воља да он буде подигнут, јер то исказује потребу људи за постојање самога Храма. Овај Храм је споменик ове генерације. Овај Храм је и споменик који ће бити видљив за неколико стотина година у будућности и овај храм је симбол вјере ваше,вјере ваше генерације и овај Храм је симбол помоћи и Благодати Божије која долази са неба у најтежим моментима ваше историје. Овај храм није само споменик вјере постојеће, него је Храм, споменик изазову овог времена. Најљепши украс Храма није ни архитектура, ни иконопис, него су то људи који се моле Богу у Храму. И овај Храм се одликује тиме да су у њему увек постојали људи који су узносили молитву. И онај који се моли зна да се сила Божија оваплоћује у нашој људској немоћи. И онај који се моли Богу зна, и свјестан је тога да је сила Божија јача од било које љутске силе. И као доказ свега тога је историја, изузетно тешка историја Цркве и изузетно тешка историја Црне Горе. Ваш народ се сачувао искључиво из једног јединог разлога зато што је умио да сачува вјеру Православну. Када су у прошлости страни завојевачи угрожавали и сам опстанак црногорског народа, Црногорци су себе идентификовали са Православном вјером. Ви сте се сачували као Црногорци, Ви сте се сачували као Црна Гора, као држава искључиво из тог разлога што никад нисте издали вјеру Православну. Овај храм није споменик само ове генерације, него је споменик свим претходним генерацијама, и овој данашњој, које су заједно сачувале Православну вјеру. И у наше вријеме када наступа процес глобализације, када се границе растојања бришу и смањују, неопходно је задржати и сачувати своју културну, духовну, националну идентификацију. Дај Боже да Црногорци и народ у Црној Гори сачува свој идентитет и да се идентификује са великом Православном вјером. Хтио бих да се најсрдачније захвалим вама, драги Владико Амфилохије, за Ваш подвиг и за Ваше трудове. Ви сте истакнути архијереј Православне Цркве. Својим талентима и својом вјером не служите само својој Цркви него служите васцјелом Православљу. Дај Боже да се под Вашим омофором окупе и они који се на данашњи дан, нажалост, не моле Богу заједно са свима нама Православнима. Молићемо се за јединство православног наслеђа овдје у Црној Гори. Наручито за Вас, Ваше високопреосвештвенство, јер на вама лежи највећа одговорност у сабирању духовних чеда овдве у Црној Гори. На молитвени спомен, на овај велики догађај хтио бих да принесем дар, ову икону Знамења Пресвете Богородице. По Црквеном календару који важи у Руској Православној Цркви на данашњи дан ми празнујемо управо овај образ иконе Пресвете Богородице Знамења. Нека Царица Небеска својим омофором покрије и заштити Цркву и људе овде у Црној Гори. У знак захвалности и за све Ваше подвиге и труд молим Вас да примите ову свету Панагију. Хтио бих и Вама да се захвалим, Ваша светости Патријарше српски господине Иринеје за љубазан позив који сте Нам упутили, да учествујемо како на великом јубулеју 1700-годишњице Миланског едикта тако и на празновању освећења ове светиње и овог Храма Нека Господ чува све вас миром, љубављу, једномислијем. Чувајте вјеру православну, у њој се налази наше спасење. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
- рускога
- патријарха
- (и још 11 )
-
Последовање освећења светог мира у Православној цркви
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
САЖЕТАК: У раду се говори о важности употребе светог мира у Православној цркви. Износе се сведочанства Светих Отаца и учитеља o коришћењу мира у светим тајнама, а посебно у тајни миропомазања. На основу литургијских и канонских споменика описује се историјски развој чина мироварења и освећења светога мира. Потом се расправља о питању коме припада право да освећује свето миро на литургији Великог четвртка: да ли архипастиру аутокефалне или аутономне цркве или је право сваког епископа да за потребе своје локалне цркве освећује миро. На крају је описан савремени поредак освећења светога мира са списком вештастава који користи наша помесна црква за његову припрему. Циљ студије је да покаже богословски значај ове свете тајне цркве и њену канонску и литургијску димензију. УВОД: Свето миро је нарочито ароматично уље које се употребљава у низу богослужбених чинова, пре свега у Светој тајни миропомазања. Помазивањем појединих делова тела светим миром, уз изговарање речи: ,,печат дара Духа Светога“, крштеном се дају неопходни благодатни дарови ради узрастања ,,у мјеру раста пуноће Христове“ (Еф 4, 13). На тај начин свето миро се јавља као видљиви знак дарова Духа Светога. У литургијској традицији Православне цркве миро се користи и приликом освећења храма (за помазање Часне трпезе и зидова) и антиминса. Познати су и случајеви помазивања сасуда миром чиме се оно доводи у непосредну везу са вршењем Евхаристије. Штавише, сагласно 95. канону Петошестог васељенског сабора примање лица из одређених јеретичких заједница врши се Миропомазањем. У цркви се временом усталио поредак према којем освећење мира врше само предстојатељи помесних цркaвa, а не сваки епископ. Тако се са позиција црквеног права на могућност освећења мира почело гледати као на једно од обележја самосталности цркве, а на добијање мира од мајке цркве – као знак канонске зависности. Дакле, изузетан значај спремања и освећења мира није само у сотириолошкој вредности Свете тајне миропомазања, већ и у чињеници да ова тајна, с гледишта актуелног канонског права, представља једну од одредница којом се дефинише канонски положај одређене помесне цркве. Циљ овог рада огледа се у истраживању богословске садржине и смисла последовања тајне светог мира, односно сагледавање њене литургијске и канонске димензије. ЗАКЉУЧАК: У завршном осврту неопходно је да још једном нагласимо посебан значај последовања мироварења и освећења мира јер они у саодносу са Светим тајнама миропомазања и освећења храма стоје у вези са Евхаристијом као центром литургијског живота. Свето миро, разливајући се из једног благодатног извора за целу цркву, саопштава сваком хришћанину залог спасења у једном Господу Исусу Христу. Дар Духа Светога, који се даје у Светој тајни миропомазања, пројављује се као лична Педесетница свакога који је примио Свето крштење. Овај дар, који се саопштава кроз помазање светим миром, дели се у изобиљу и безгранично (Јн 3, 34). Свето уље помазања, којим се благодатни дарови саопштавају, префињеношћу и разноврсношћу материјала од којих се приправља, символише разноврсност благодатних дарова. Право епископа, као предстојатеља једне помесне (локалне) цркве, да на Велики четвртак врши освећење ове благодатне твари, доводи га у везу са Светом тајном иницијације (Крштење и Миропомазање) коју данас углавном врше презвитери. У вези са тим, ограничење права припремања светог мира на предстојатеље аутокефалних цркава, наводи на дубоко промишљање и подробније истраживање у правцу проналаска утемељења у канонском предању и литургијском животу цркве. Свако сабрање под епископом је црква у својој пуноћи и представља икону будећег царства Божијег које долази на крају историје и времена, независно од хијерархијског положаја епископа, односно помесне цркве којом председава. До тада, што се тиче наше помесне цркве, право да освећује свето миро припада патријарху као врховном поглавару Српске православне цркве што је загарантовано и дефинисано Уставом СПЦ (члан 55, тачка 5).- 1 коментар
-
- цркви
- последовање
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Наша богословска мисао богатија је још једним озбиљним и веома садржајним радом из области литургијског богословља. Доносимо сажетак, увод и закључак мастер рада дипломираног мастер теолога Мирка Василића на тему: "Последовање освећења светог мира у Православној цркви". Због обимности текста нисмо у могућности да донесемо рад у целости (рад у целости можете да прочитате ОВДЕ) САЖЕТАК: У раду се говори о важности употребе светог мира у Православној цркви. Износе се сведочанства Светих Отаца и учитеља o коришћењу мира у светим тајнама, а посебно у тајни миропомазања. На основу литургијских и канонских споменика описује се историјски развој чина мироварења и освећења светога мира. Потом се расправља о питању коме припада право да освећује свето миро на литургији Великог четвртка: да ли архипастиру аутокефалне или аутономне цркве или је право сваког епископа да за потребе своје локалне цркве освећује миро. На крају је описан савремени поредак освећења светога мира са списком вештастава који користи наша помесна црква за његову припрему. Циљ студије је да покаже богословски значај ове свете тајне цркве и њену канонску и литургијску димензију. УВОД: Свето миро је нарочито ароматично уље које се употребљава у низу богослужбених чинова, пре свега у Светој тајни миропомазања. Помазивањем појединих делова тела светим миром, уз изговарање речи: ,,печат дара Духа Светога“, крштеном се дају неопходни благодатни дарови ради узрастања ,,у мјеру раста пуноће Христове“ (Еф 4, 13). На тај начин свето миро се јавља као видљиви знак дарова Духа Светога. У литургијској традицији Православне цркве миро се користи и приликом освећења храма (за помазање Часне трпезе и зидова) и антиминса. Познати су и случајеви помазивања сасуда миром чиме се оно доводи у непосредну везу са вршењем Евхаристије. Штавише, сагласно 95. канону Петошестог васељенског сабора примање лица из одређених јеретичких заједница врши се Миропомазањем. У цркви се временом усталио поредак према којем освећење мира врше само предстојатељи помесних цркaвa, а не сваки епископ. Тако се са позиција црквеног права на могућност освећења мира почело гледати као на једно од обележја самосталности цркве, а на добијање мира од мајке цркве – као знак канонске зависности. Дакле, изузетан значај спремања и освећења мира није само у сотириолошкој вредности Свете тајне миропомазања, већ и у чињеници да ова тајна, с гледишта актуелног канонског права, представља једну од одредница којом се дефинише канонски положај одређене помесне цркве. Циљ овог рада огледа се у истраживању богословске садржине и смисла последовања тајне светог мира, односно сагледавање њене литургијске и канонске димензије. ЗАКЉУЧАК: У завршном осврту неопходно је да још једном нагласимо посебан значај последовања мироварења и освећења мира јер они у саодносу са Светим тајнама миропомазања и освећења храма стоје у вези са Евхаристијом као центром литургијског живота. Свето миро, разливајући се из једног благодатног извора за целу цркву, саопштава сваком хришћанину залог спасења у једном Господу Исусу Христу. Дар Духа Светога, који се даје у Светој тајни миропомазања, пројављује се као лична Педесетница свакога који је примио Свето крштење. Овај дар, који се саопштава кроз помазање светим миром, дели се у изобиљу и безгранично (Јн 3, 34). Свето уље помазања, којим се благодатни дарови саопштавају, префињеношћу и разноврсношћу материјала од којих се приправља, символише разноврсност благодатних дарова. Право епископа, као предстојатеља једне помесне (локалне) цркве, да на Велики четвртак врши освећење ове благодатне твари, доводи га у везу са Светом тајном иницијације (Крштење и Миропомазање) коју данас углавном врше презвитери. У вези са тим, ограничење права припремања светог мира на предстојатеље аутокефалних цркава, наводи на дубоко промишљање и подробније истраживање у правцу проналаска утемељења у канонском предању и литургијском животу цркве. Свако сабрање под епископом је црква у својој пуноћи и представља икону будећег царства Божијег које долази на крају историје и времена, независно од хијерархијског положаја епископа, односно помесне цркве којом председава. До тада, што се тиче наше помесне цркве, право да освећује свето миро припада патријарху као врховном поглавару Српске православне цркве што је загарантовано и дефинисано Уставом СПЦ (члан 55, тачка 5). View full Странице
- 1 нови одговор
-
- последовање
- цркви
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Света Софија данас навршава 1480 година од свог освећења
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из света
„Соломоне, ја сам те превазишао!“, изјавио је Свети Јустинијан, по предању, по уласку у новосаграђену Саборну цркву имајући на уму огроман библијски храм који је Соломон својевремено подигао у Јерусалиму. Црква Свете Софије, Божанске Премудрости, остала је највећа црква у хришћанству дуже од 1000 година, све до изградње катедрале Светог Петра у Риму. Турски су освојили Цариград 29. маја 1450. године и ову хришћанску цркву су претворили у џамију. Године 1935. она је, по Ататурковом указу, претворена у музеј. Извор: Српска Православна Црква -
Данас, тачно пре 1480 година, 537. године прекрасна црква Свете Софије у Цариграду свечано је освећена. Подигнута према нацрту цара Јустинијана I, црква је требало да постане украс престонице Византијског царства и да служи као израз величине царевине. На њеној изградњи радило је и 10.000 људи дневно. „Соломоне, ја сам те превазишао!“, изјавио је Свети Јустинијан, по предању, по уласку у новосаграђену Саборну цркву имајући на уму огроман библијски храм који је Соломон својевремено подигао у Јерусалиму. Црква Свете Софије, Божанске Премудрости, остала је највећа црква у хришћанству дуже од 1000 година, све до изградње катедрале Светог Петра у Риму. Турски су освојили Цариград 29. маја 1450. године и ову хришћанску цркву су претворили у џамију. Године 1935. она је, по Ататурковом указу, претворена у музеј. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.