Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'какав'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Родитељи сваком детету дају одређени скуп гена. У ствари, они одређују његов карактер и склоности. Када се дете роди, целокупно његово даље васпитање је баждарење и дотеривање онога што му је усадио Бог и родитељи. Психологија разликује четири главна типа темперамента: сангвиник, колерик, флегматик и меланхолик. Не можете натерати активну особу да слика слике, јер он нема истрајност и квалитете које има смирена особа. Од меланхоличног човека не можете захтевати активност, а од колерика смиреност. Веома је добро када родитељи то разумеју и пазе на врлине и мане своје деце, развијају прве и исправљају друге. Лоше је ако су на ово равнодушни или покушавају да укалупљују дете у оно што би желели да виде, занемарујући његове природне карактеристике. Дозволите ми да вам дам пример из нашег живота. Мој најстарији син је имао миран карактер, волео је да чита књиге и гледа филмове. Међутим, видео сам да му је као детету било тешко да комуницира са другом децом. Био је развијено дете, али је било проблема у комуникацији. Схватили смо да је то његов недостатак, који ће се утицати на његов каснији живот. Због тога је на породичном савету одлучено да се пошаље на спорт, односно у тимске спортове, где је комуникација веома јака. Бавио се кошарком. У почетку се само трудио, после шест месеци је постало лакше, после годину дана нисам препознао сина. Нисмо га сломили, само смо помогли да се исправи слаба страна. Важно је да човек остане такав какав јесте, да не сломи своју природу и не дозволи другима да му то раде. Главна ствар је да научите да видите своје предности и слабости, развијете најбоље у себи и радите на својим недостацима. Важно да заузмете место у животу које одговара вашем карактеру и склоностима. Млади људи често улазе у образовне установе не водећи рачуна о карактеристикама свог темперамента, због чега не уживају у животу и несрећни су јер раде нешто што им се не свиђа. Познавао сам једну мајку која је сањала да своју ћерку види као банкара и послала је да студира на одговарајућем универзитету. По својој личности девојчица би била одличан дечји лекар или васпитачица, али је на крају добила образовање које јој је било потпуно непотребно и ради нешто што јој се не допада. Не можете од тигра направити биљоједа, и обрнуто. Тако је и са особом. Свако од нас треба да изабере професију која одговара нашим склоностима и талентима. Међутим, жеља да се остане онакав какав јесте може се посматрати и на други начин. Постоји напредак и назадовање. Човек не може да стоји мирно, он ће се или развити или се повући. С тим у вези, обично се присећамо јеванђељске параболе о талантима. Њена суштина је у томе да се оно што се прими мора умножити, човек је позван да се усавршава. Ја сам за то да свако од нас расте и ради на себи. Дарови које смо добили од рођења морамо развити, иначе ћемо се суочити са ћорсокаком. Не можете да стојите мирно и да се плашите да кренете напред. Особа се развија кроз активност. Осим тога, нема потребе да лажете себе, прилагођавате се другима и покушавате да угодите свима. Немогуће је живети живот у којем ће вам бити пријатно са свима. Морате бити искрени, пре свега, према себи. Често људи носе маску, претварају се да су неко други, да би на крају заборавили ко су, шта су, шта заиста желе. Ово лицемерје. Дакле, нема потребе да ломите своју природу и оно што вам је Богом својствено. С друге стране, не морате да стојите на једном месту, важно је да се развијате и да останете искрени према себи и другим људима. протојереј Николај Марковски https://gorlovka-eparhia.com.ua
  2. Заправо, проблем с влашћу се дешава на следећи начин. Свети оци тврде да ће нам, ако будемо живели побожно, Господ послати добронамерну власт која ће се лепо опходити према нама, а ако будемо живели лоше у моралном смислу, послаће нам сурову власт као казну за наше грехове. Кад се руска земља налазила под татарско-монголским јармом и кад су руски кнежеви били приморани да иду у Хорду, тамо су их приморавали да се поклоне кану и идолима. И руски кнежеви су говорили: – Теби се, Батије, клањамо, зато што си ти због наше проклетиње, због наших многих грехова постављан за нашег владара. Теби ћемо се клањати, а твојим идолима се нећемо клањати, зато што верујемо у Христа, Бога нашег. Дакле, њима је било сасвим јасно да власт може бити како благослов, тако и казна. Зато, ако неко од православних хришћана радо грди власт, можда прво треба да исправи нешто у сопственом животу? И после ће се, ето, и на врху много тога променити набоље: на пример, повећаће пензије или ће се десити нешто друго позитивно. Такође за цареве и за све који су на власт се треба молити. Апостол Павле нам то директно заповеда и објашњава зашто: да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и честитости (1 Тим. 2, 2). Да тамо горе не би издавали законе од којих нам постаје све горе и горе. С друге стране, у Светом Писму постоји и следећа тврдња: Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га; јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову (Рим. 12, 20). Односно, ако се будемо молили на наше властодршце, а они се буду понашали побожно, по заповестима Божјим, добиће велики благослов од Господа. Ако се будемо молили за њих, а они буду кршили Божје законе и одступали од моралних принципа, наше молитве ће се претворити у проклетство за њих. У Књизи поновљених закона се каже да је Бог ревнитељ. И ако се неко поуздава у човека и моли за њега, а он не оправдава ову љубав или наду, као што је то случај с нечастивом влашћу, последице ће бити врло озбиљне. Узгред речено, којег цара апостол Павле има у виду? Судећи по времену кад је текст написан, то је Нерон – најокрутнији император у целом Римском царству. Апсолутни тиранин. Била су двојица сличних – Нерон и Калигула. Нерон је организовао прве прогоне хришћана – било је десет великих прогона у античком свету кад су хришћани истребљивани на најчудовишније начине. Неронови прогони су били врло окрутни, заиста, сатански. И испоставља се да је ова молитва за Нерона била услишена – претворила се у проклетство по њега. Нерон је био уверен да апсолутну непоколебиво држи власт у својим рукама, али не само да је лишен власти, од њега су се окренули сви ближњи, он се крио, спасавао се бекством, а на крају је чак морао да се убије! Зато кад се на јектенијама изговарају речи „за власт и војску“, не треба да правимо гримасе – ми смо, ето, незадовољни том молитвом, не свиђа нам се. Знајте да ће они, ако су достојни људи, добити благослов од ваше молитве, а ако су недостојни, мораће да горе у паклу, а и у овом животу ће искусити невоље у великој мери. Протојереј Олег Стењајев https://srpska.pravoslavie.ru/149986.html
  3. За многе је пост, пре свега, лишавање одређених добара, углавном у вези са исхраном. И са ове тачке гледишта питање је сасвим легитимно: можда сада, када многи људи трпе муке, уопште не треба да посте? Такав приступ, наравно, све своди на материјални ниво. Али издржати лишавање није суштина поста. Када постимо, пре свега, покушавамо да се приближимо Богу, преиспитамо свој духовни живот, а за то привремено и делимично одбијамо ствари које нас одвлаче од духовног живота, а то није само мрсна храна. Велики духовни проблем стварају и зле мисли, негативни утисци, као и сама чињеница да се време троши не на борбу против сопствених порока, не на чињење добрих дела, не на богоопштење, већ на сујетне и пролазне ствари. Размислимо само о томе колико времена проводимо читајући разне сумњиве блогере. Сумњиво, јер ће нам бити тешко избројати колико су нам непотврђених информација изнели, колико су људи обманули, колико мржње су ширили. Наравно, нису сви блогери такви, али има ли много изузетака? Нажалост нема. Што се тиче мржње, страха и других ниских страсти, друштвене мреже и месинџери су испуњени њима до врха. А људи су створени на такав начин да су у стању да одражавају емоције једни других. Ако ставите два огледала једно наспрам другог, онда можете видети много њихових међусобних одраза, који иду у бесконачност. Тако је и са емоцијама, па чак и са страстима. Пост нам даје разлог да заштитимо своју душу од таквог искушења. На крају крајева, тренутно је веома тешко одржати душевни мир чак и без штетних медија. Данас, када милиони људи редовно остају без светла, топлоте, воде, медицинске неге, итд. – укључујући и оне најнезаштићеније и најневиније: старце и децу – тешко је задржати присебност. Тешко али неопходно. То је неопходно јер нас лоше емоције само уништавају и одузимају снагу. И потребна нам је снага, заиста нам је потребна. Пре свега помоћи онима који највише страдају од рата, ма где се налазили. Невоља је свуда невоља. Управо овакав рад са чистим мислима треба да постане основа нашег поста. Нека вас све Господ спаси и благослови! митр. Антоније https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kakav-post-mozhe-biti-za-vreme-rata
  4. АРТЕМИЈЕ Слезкин Речи које следе припадају Светом Игњатију Брјанчанинову, великом руском аскети деветнаестог века: „Живите сваког дана као да ћете тог дана умрети. Ако можемо умрети било када, морамо бити спремни умрети било када. Увек будите оно што желите да будете у тренутку смрти.“ Ово су кључне речи за хришћане. Јер хришћани верују и знају да људски живот не престаје након смрти – он се наставља у другом, духовном свету, улазећи у своју главну и вечну фазу. И тај „велики прелазак“ може се догодити у било ком тренутку нашег живота на земљи. Зато многи верници покушавају живети сваког дана као да је то њихов последњи дан. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем с Божијим именом на уснама и у срцу. У том случају током дана не бих смео пропустити прилику да молитвено уздишем Богу, покајем се пред Њим за грехе које сам починио, замолим за Његову помоћ, захвалим Му се и отпевам Му песму хвале. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем спокојан – то јест да имам душу у миру, коју не узнемирава нико или ништа; чисте савести, у миру са свима и љубазно расположен према свима; да будем смирен, спокојне и надахнуте душе. У том случају требало би да трагам за свим овим стварима сваког дана – то јест да изгладим односе са свима који су ми згрешили, правим уступке, опраштам, трпим, не узвраћам зло за зло, савесно радим, не говорим лажи или не понашам се непоштено и тежим разумевању и срдачним односима са онима који су ми блиски. Једном речју – да покријем све љубављу. То је тежак посао; али то је Богу угодно, па ће Он сигурно дати Своју милост и помоћ ономе који се труди – у то не може бити сумње! Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да волим Бога и своје ближње; ово се постиже сталним милосрђем и другим добрим делима у славу Божју. Зато би требало сваког дана да трагам за сваком приликом да учиним дело милосрђа тражећи оне којима могу дати нешто новца, хлеба, шољицу вруће кафе или флашу воде. Сваки мој дан би требало да буде милост и саосећајност са онима којима је то потребно. Сваког дана морамо имати жељу и бити спремни да пружимо помоћ ближњима кад год се појави потреба за тим. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да се надам спасењу и Вечном Животу. Зато сваког дана и сваког часа морамо молити Господа да нам да Вечни Живот и избави нас од вечне смрти. Требало би да будемо веома свесни чињенице да је Вечни Живот већ почео на дан када смо зачети. Ми живимо на земљи, али наш живот у вечности тече паралелно с тим. Смрт ће одузети живот нашим телима, али Вечни Живот наших душа ће се наставити. И морамо преклињати Господа да нам подари тај Вечни Живот сваког дана, сваког часа и са сваким уздахом. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем чист и ослобођен греха колико год је то могуће; јер како нешто нечисто, прљаво и мрачно може ући у Царство Светлости? У том случају морамо се кајати сваким својим следећим удахом. Свакога дана и сваког часа морамо жалосно уздисати Богу и сматрати себе проклетима, као што су нас учили Свети Оци. Шта значи „сматрати себе проклетима“? То значи не видети ништа добро у себи и препознати нечистоћу своје душе будним очима – нечистоћу откривену у нашим разговорима, делима и мислима. Чак и ако вам се чини да нисте криви за никакав „злочин“, копајте дубље и на дну душе наићи ћете на „дубоку мочвару“ поноса, таштине, охолости и хвалисавости, која кроз „танке цеви“ трује ваша дела, посебно дела милосрђа. Требало би да будемо тога свесни и да сваког часа тражимо исцељење, опроштај и спасење од Господа. Само Он може да те излечи; Он је дошао на овај свет да буде разапет за наше грехе на Голготи како бисмо могли бити спашени Његовим крстом и имали Вечни Живот. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем причасник Светог Тела и Свете Крви Христове. То значи да треба да идемо у цркву, да исповедамо своје грехе и да се причешћујемо што је чешће могуће. Причешћујмо се барем једном месечно или још чешће ако имамо снаге. Било би добро причестити се непосредно пре смрти и бити сједињен са Христом у овој великој Тајни. Али хоћемо ли имати ову прилику? Нећемо ако се сретнемо са изненадном смрћу након што смо причешћивање неоправдано одлагали. Зато покушајмо да не одлажемо своје учешће у овој Светој Тајни „за касније“. Време може неповратно проћи, и ми ћемо кренути Богу без неопходне хришћанске припреме. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем спасен. Зато ћу тражити Спаситеља свуда у свом животу, жудећи за Њим свим својим срцем, свим својим умом и свом својом снагом (Мк. 12, 30). Живећи и надајући се да Он жели да ме спаси упркос свој нечистоћи моје душе. Све што треба да урадим јесте да пожелим исто, да бисмо могли да идемо један према другоме у заједници ове обостране жеље. Смрт ће доћи, данас или сутра, али ми ћемо бити спремни за то; јер смо живели у сталном духовном напору, трезвености и очекивању помоћи одозго. Верујмо да нас Бог неће напустити, да Га смрт неће отети од нас, већ да ће нам отворити врата у вечни и бескрајни свет Божанске љубави. https://svetosavlje.org/kakav-zelim-da-budem-u-trenutku-svoje-smrti/
  5. Шта је искушење? Искушење је све оно што може нас примамити, гурнути на грех. Где се може сусрести са искушењима? Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов, одговарајући на ово питање, упозорава: „...Све што је у свијету: похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него је од свијета.“ (1. Јов 2,16). Дакле, свет који видимо око себе је извор искушења, јер, према истом апостолу Јовану Богослову, „свијет сав у злу лежи“ (1. Јов 5, 19). Да ли је свет, строго говорећи, зао? Нимало. Jер све што видимо створено је од самог Бога и по природи је добро. Међутим, једном у историји нашег света десила се катастрофа: човек, створен од Бога за вечни живот, одступио је од Створитеља свог и прекршио Његову заповест. Овим чином човек се отргнуо од Бога и осудио себе и цео свет на пропадање. Тако је, једном пуштено у свет, зло у њему почело да добија снагу и да се развија. Зато молимо Бога да нас сачува од искушења. Свети Тихон Задонски примећује: речима „не уведи нас у искушење“ молимо Бога да нас својом благодаћу спасе од искушења света, тела и ђавола. Па чак и ако паднемо у искушења, надамо се да Бог неће дозволити да будемо побеђени, али ће нам свакако помоћи да их савладамо. Без сумње, искушење човеку долази од ђавола, али овај нема апсолутну власт над човеком, већ делује само у мери у којој је то од Бога допуштено. Зато свештеномученик Кипријан Картагински пише да Свевишњи даје моћ ђаволу да нас искушава из два разлога: или због казне за наше грехе, или због славе, када Бог види да можемо, као Јов, издржати искушења ђавола. С тим у вези, свети Василије Велики примећује: Бог нас, у својој посебној икономији, издаје искушењима у мери у којој смо за то способни. Бог, наравно, никога не искушава злом, јер су зло и Бог неспојиви појмови. Он само допушта ово или оно искушење да нас духовно ојача. Међутим, ми не можемо савладати искушења без Његове помоћи. Ако, примајући Његову благодатну помоћ, изненада одлучимо да можемо честито живети без Њега, онда нам Бог одузима своју милост. Али Он то не чини из освете, већ да бисмо ми искуством, чак и горким, могли да се уверимо у своју немоћ пред грехом и поново Му се обратимо за помоћ. https://pravlife.org/sr/content/tumachenje-molitve-oche-nash-od-mitropolita-antonija-pakanicha-7-deo-molba-ne-uvedi-nas-u
  6. У овој ситуацији морамо се, пре свега, сетити речи Господа о последњим временима земаљске историје: «Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај» (Мт 24,6). Да се не уплашите — ово је главни позив Господњи. Многи страшни и трагични догађаји су се увек дешавали и дешаваће се у свету. Нисмо први који су ово доживели. Али за све хришћане свих епоха овај Христов позив звучи: „Да се не уплашите“. Али како се не ужаснути? Господ даље каже: «Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свијету. А то је све почетак страдања. Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога. И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. И *изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти» (Мт 24, 7–13). Као што видимо, хришћана чекају још страшнија искушења. Али најважнија jе порука: «ко претрпи до краја, тај ће се спасти». Другим речима, не можемо зауставити оно што је нама суђено пре почетка времена. Међутим, са нашом надом у Господа, са нашом искреном молитвом Њему, са нашим стрпљењем, можемо се спасти. Ово се увек мора имати на уму. Сада, када све страшније гласине узбуђују умове људи, треба да се молимо и, што је посебно важно, не учествујемо у ширењу тих гласина. Најважније што можемо да учинимо за наше ближње јесте да из све снаге и умећа подржимо слабе – молитвом, милостињом, узајамном помоћи. Али ни у ком случају не треба учествовати у надувавању сукоба, умножавању страхова, подметању панике. Наш задатак је да унесемо мир, спокој и тишину. Нека Господ помогне свим страдалницима, уплашеним, изгубљеним ових дана! Нека нам ојача стрпљење кроз које ћемо се спасти. Митрополит Антоније (Паканич) Извор: Пravlife.org
  7. Гост новог издања емисије "Агора" на Радио-Београду 2, био је Његово преосвештенство епископ ремезијански господин Стефан (Шарић), викар Његове светости патријарха српског господина Иринеја и настојатељ спомен Храма Светог Саве. Звучни запис емисије Шта за православни српски народ у отаџбини и расејању значи завршетак изградње Храма Светог Саве; докле се стигло са радовима; колико је Храм Светог Саве место не само заједничке и појединачне молитве него молитве у најширем смислу речи, што јесу многобројни културни догађаји организовани у крипти Храма; може ли Црква живети и вршити своју улогу помоћу медија и онлајн платформе и какав је однос Цркве, медија и образовног система - нека су од питања постављена преосвећеном владики Стефану. Владика подсећа и да је Црна Гора српска Спарта, као и да је пандемија ковидом 19 показала ко је какав човек и колика је вера у нама, као што се у снегу покажу сви трагови. Разговор водила Драгана Вељковић, а уредник Агоре је Снежана Бићанин. Извор: РТС
  8. Жао ми је што нисам био присутан да браним владику Теодосија када је Вучић недипломатски наступио према њему * Жалосна је чињеница да у Србији људи са ставом, поштењем и интегритетом, какав је био Оливер Ивановић, могу да нестану само зато што неком не одговарају. ПРВИ ДЕО ИНТЕРВЈУА: ОВДЕ Након што смо у првом делу интервјуа са Максимом (Васљевићем, 51), владиком западно-америчким, апсолвирали теме које се тичу живота и рада СПЦ у САД, промене њеног имена и Устава, односа према Васељенској патријаршији и поређења аутокефалности Српске и Украјинске православне цркве, у другом смо се више окренули ка условно речено “световним питањима”. Ако се питање Косова уопште може одвојити од наше духовности, порекла и традиције… Судбина Косова је и даље највећи национални проблем. У последње време се све чешће помињу речи као што је разграничење, подела… Црква је одлучно дигла глас против тога. Где ви видите решење? -Хвала Вам на том питању. Ми у западној Америци о Косову и Метохији размишљамо на практичан начин: у трајном смо контакту са нашим тамошњим народом преко Епископа Теодосија и његовог монаштва, и гледамо да посетама и материјалном помоћи допринесемо њиховом опстанку, посебно деци. Када смо 2015. године објавили монографију „Хришћанско наслеђе Косова и Метохије“ верујемо да смо и ми дали допринос, како је тврдио покојни академик Душан Батаковић, да се неутрализује кампања за учлањење Косова у Унеско. Поред књижевне и историјске, књига има и велику уметничку вредност. Само током прошле године упутили смо читав низ јавних апела Стејт департману поводом страдања нашег народа у јужној Србији апелујући за његову заштиту. Не заборавите, у сусрету са Американцима ми српски епископи се без изузетка и врло јасно идентификујемо као православни српски епископи, а у разговорима са званичницима из Стејт департмана бранимо недвосмислен став Сабора наше Цркве о Косову и Метохији. Само током прошле године упутили смо читав низ јавних апела Стејт департману поводом страдања нашег народа у јужној Србији апелујући за његову заштиту. Поред свог главног циља Цркве, а то је пружања предокуса Царства Божијег служењем литургије и етичким подстицајима, наш епископат у САД неговањем заветне косовске мисли одржава самосвест народа, подсећајући га на древну славу српске државе и народне историје. По питању решења косовског проблема дошло је и до отвореног сукоба мишљења на Сабору у Патријаршији између председника Вучића са једне, и неколико владика, међу којима сте наводно били Ви, са друге стране. Шта је оно у чему се не слажете са председником? -Искрено, био сам једини владика који намерно није желео да присуствује том састанку и зато нисам ушао у ту салу док је трајао разговор. То је био мој лични гест, мада сада мислим да је ипак требало да присуствујем, понајвише због Владике Рашкопризренског Теодосија према коме се председник Вучић понашао у најмању руку недипломатски. Наравно, већ је познато готово све што је ту речено тако да то овде не бих понављао. Шта мислите о Вучићевом ставу да је СПЦ нереална по питању Косова, да не познаје довољно ситуацију и тражи више од онога што је могуће? -Председник Вучић мисли да је „реалност“ најбоља основа за решавање проблема. Као Црква, ми мислимо да је реалност клизав терен за вредновање истине будући да управо око реалности постоје најразличитија и сукобљена мишљења. У том смислу, наш Сабор сматра да су садашњи тренутак и владајућа констелација односа у свету варљива основа за решење тако важног проблема какво је статус Косова и Метохије. Актуелна власт се са проблемом носи у мери својих могућности и знања, али је проблем што је из тог решавања искључила остале релевантне факторе. Она не сме да заборави да постоји и вертикала српске историје која, како је то говорио покојни Душан Батаковић, почива на неколико основних обележја, која, узета заједно, чине скуп особитих културних вредности, моралну и духовну лествицу српског народа: оданост православној вери и Српској православној Цркви, ослонац на традицију проистеклу из косовског предања, сећање на светородну династију Немањића итд. Додатни проблем је и неспособност великог дела наше елите да препозна како би та традиција, у европским размерама, могла складно да се уклопи у збир општих вредности уоквирених хришћанском цивилизацијом. Да ли држава има неки конкретан план по питању Косова, и да ли га је председник Вучић презентовао том приликом у Сабору? -Наш Патријарх нам је на почетку Сабора у Жичи рекао да му председник Вучић никада за седам година није изнео било какав план о Косову. Председник то није учинио ни кад је примљен у сали за разговоре током Сабора. А како смо видели, никакав план није изнео ни у скупштини Србије. Све се одвија иза очију јавности. Међутим, биће да ту нема ничег новог, тј. да српска политика пати од кратковидости. Прочитајте ове речи и погодите ко их је изговорио: „Влада је ову чињеницу сакривала на несрећу нашег народа и државе од јавнога мишљења, све до последњега момента и није ништа урадила да би припремила јавно мишљење за овакав преокрет државне политике. У овом непромишљеном поступку владе, леже главни узроци свих фаталних догађаја и наше несреће“. Не, нису ово речи из ове године, него су то речи српског Патријарха Гаврила Дожића из 1941. године, изговорене на рачун тадашње југословенске владе, у нешто другачијем контексту (из цитата је склоњена само реч „југословенска“). Жалосна је чињеница да у Србији људи са ставом, поштењем и интегритетом, какав је био Оливер Ивановић, могу да нестану само зато што неком не одговарају. На истом Сабору сте склоњени са места професора на Богословском факултету у Београду. На Вашу страну је стао и Ваш духовни отац, умировљени владика Атанасије (Јевтић), који је тим поводом имао прилично жустру преписку са патријархом Иринејем. Како сте лично доживели тај чин? -Нетачно је да је Свети Архијерејски Сабор у мају месецу расправљао о моме професорском статусу. Један епископ као индивидуа је то изнео као проблем, али је његово излагање одмах наишло на бурно негодовање других владика. Поседујем стенографске белешке шта је ко о томе рекао. Дакле, нема такве саборске одлуке, као ни „прећутне сагласности“ коју је неко поменуо. Уосталом, ако, примера ради, Сабор два пута заредом одбије да једног патријарховог кандидата изгласа за епископа – зар то није једна врло речита (далеко од „прећутне“) несагласност са њим?! Штавише, ни у саборском записнику не постоји никакав траг о дискусији око моје професуре. Према томе, еx нихило нихил фит – ништа не долази из ничега. Ја сам и даље професор Универзитета са свим правима и дужностима које тај статус повлачи. Ко год жели да укаже на теолошке или неке друге пропусте у мом теолошком и академском раду мораће добро да се потруди. Уосталом, допис синода је упућен Деканату Православног богословског факултета који ће са своје стране синоду упутити адекватан одговор. Да сумирам стање ствари: у свом досадашњем академском раду нисам изнео ништа што би било у сукобу са догматским или етичким учењем Цркве. С обзиром да се аутор синодског образложења већ јавно огласио рекавши да ту постоје некакви формални и теолошки разлози, са своје стране имам да одговорим лаконски: сви формалноправни, технички и доктринарни приговори аутора синодског образложења су најобичније неистине. Треба се замислити и над чињеницом да ће (уколико би се са Факултетом поступало на начин на који Синод то сада покушава) статус сваког професора факултета убудуће зависити од расположења и произвољности сваког новог састава Синода. Ми, срећом, немамо непогрешивог папу, мада се поједини, мимо патријарха, понекад понашају као да су непогрешиви. Приметили сте како се извесни епископ – главна мета Атанасијеве критике, устручава да му било шта одговори. Што се тиче преписке Владике Атанасија са Патријархом, мислим да су то ствари које прате живот Цркве. Херцеговачком владики су много јасније ствари него што то неки мисле. Он је, имајући у виду разне закулисне радње, реаговао на свој, атанасијевски начин каквим га сви познају, а због којег га лицемери не подносе, а љубитељи истине цене и уважавају. Много жустрију преписку су водили Свети Оци међусобно па су њихова писма данас драгоцени извор за упознавање историје Цркве. Владика Атанасије се легитимно обратио предстојатељу наше Цркве и изнео неслагање са одлуком Синода. Наш Патријарх је човек кога уважавамо због места које заузима, али не заборавимо да је он човек који осим што је у дубокој старости, може да направи грешку, да нешто заборави, погрешно чује, да поверује у неку неистину. Ако се то дешава другима, зашто би амнестиран био он, честита старина од деведесет лета?! Ми, срећом, немамо непогрешивог папу, мада се поједини, мимо патријарха, понекад понашају као да су непогрешиви. Приметили сте како се извесни епископ – главна мета Атанасијеве критике, устручава да му било шта одговори. Епископ Атанасије Јевтић нас својим поступцима поучава да не смемо да ћутимо када неправда заузме место правде. У свој својој енигматичности као личности, Епископ Атанасије је и овог пута изнео јеванђелски суд над савременошћу. И тиме нас је, како је забележио Матија Бећковић, највише потресао. Неки су то довели у везу са Ставом из 2017. који сте потписали заједно са још неколико професора, доцената и асистената Богословског факултета, а као одговор на Петицију којом се тражи укидање Дарвинове теорије. Видите ли Ви везу међу тим догађајима? -Блиска будућност ће показати ко је ту био у праву и колико је то био један вештачки проблем. Ниједан од актуелних професора Православног богословског факултета у Београду не повезује теорију еволуције са учењем Цркве. Међутим, за нас као припаднике Универзитета, било је неприхватљиво да скупина петиционаша боље зна шта је наука од Универзитета у Београду, САНУ, Биолошког факултета БУ, Српског биолошког друштва, Српског лекарског друштва и др. Све ове институције су званичним саопштењима осудиле Петицију, а многи од њихових представника званично и/или јавно подржали Став нас теолога. Петиција је укључивала потписнике из најразличитији сфера науке и уметности и друштвених делатности уопште, углавном некомпетентне за бављење овим питањем, било из перспективе биологије, било теологије. Од тројице биолога који су је потписали јавности је најпознатији Томислав Терзин, истакнути промотер псеудо-научних теорија и адвентиста седмог дана, деноминације која је позната по ставовима тзв. креационизма које заступају амерички протестантски фундаменталисти. Став професора Теолошког факултета, сасвим је очигледно, био је реакција против таквог неправославног и нездравог фундаментализма. Треба рећи да је у деценијама комунистичке идеологије и диктатуре, полако у јавном оптицају и популарној свести, ширеној путем школе, идеолошких памфлета, писаних и електронских медија, створена једна слика теорије еволуције као апсолутно неусагласиве са вером. Она је оставила дубоке недоумице код верујућих људи, а и код великог броја епископа. Међутим, водећи теолошки ауторитети у данашњем Православљу пишу и показују да се овом питању и те како може приступити истанчаније. Када се полемика око Дарвинове теорије распламсала, у једној изјави сте рекли: “Од момента када се појави научна теорија кадра да замени теорију еволуције, као њена једнако плаузибилна алтернатива, ми ћемо бити ту да је подржимо”. Такође, негде сте тим поводом казали и следеће: “Помислим одмах на светог Григорија Богослова из четрвтог века, који је био теолог, научник и епископ и који је човека назвао животињом у процесу обожења”. -Као прво, није искључено да неко у будућности неће добити Нобелову награду за постављање граница теорији еволуције. Друго, дужан сам да кажем да је свако од нас теолошки образован у датом контексту и ја не могу по том питању да будем у раскораку са како српском тако и са укупном православном теологијом последњих тридесет година. У издању Бачке епархије, на пример, деведесетих година прошлог века објављен је низ књига и часописа у којима се експлицитно тврди да Теорија еволуције није противна православној вери и у којима се она посматра у потпуно позитивном светлу. Ми смо то као студенти читали и поступно формирали свој став по том питању. Три почасна доктора Православног богословског факултета (Јован Зизјулас 1991, Христо Јанарас 2003, Калистос Вер 2008) сматрају да начелно нема несклада између теологије и еволуције. И после свега тога, зар треба да се чудимо што новије генерације теолога тврде да еволуција није зло (уколико се не банализује и не своди на флоскуле типа „човек је постао од мајмуна“)? Ако су наша Црква и њене владике усмеравали читаве генерације у једном правцу – а то је да теологија има шта да каже по питању научног знања а не само да га игнорише – како сада да све порекнете као да се то није десило?! Далеко пре садашњих чланкописаца на разним форумима по питању еволуције, написао сам пре десет година студију под насловом „Постоји ли биохемија слободе“. Тада сам истакао да с обзиром да природнонаучна теорија еволуције целокупни феномен биолошког живота објашњава у складу с начелима природног случаја, мутације и одабира, она као таква не претпоставља, нити је обавезна да претпостави, неки трансцендентни узрок, у смислу Божјег стваралачког деловања. Тиме се само потврђује њен феноменолошки карактер. Дакле, биолошки домен не садржи холистичку слику о човеку али помаже истој. Ту слику поседује теологија – наравно, не у изолацији него у сарадњи са науком, узимајући у обзир и друга научна сазнања о човеку, баш као што су то чинили Оци Цркве кроз векове. Има ли заиста Црква толико разлога да се спори са науком, а по питању теорија о настанку човека? -Дозволите да одговорим контра-питањем: шта значи уопште то банализовање и поларисање Цркве уопште и науке уопште? Као што рекох, водећи православни теолози данас сматрају да нема разлога да се теологија спори са науком него да је њен задатак да подсећа науку да чува достојанство човека и планете. С обзиром да ово није пресудно питање, подсетио бих све на максиму коју је својевремено формулисао један владика: „Међу архијерејима, као и уопште у Цркви, влада правило по којем у битном и пресудном постоје слога и јединство, у мање важном слободан избор, а у свему – љубав“. Став 2017 једног броја професора био је покушај да се одреди права мера у разумевању кључних аспеката односа теологије и науке и да се расветли затамњена и недовољно растумачена димензија њихове синергије. Тај племенити покушај је неправедно злоупотребљен од подстрекача немира и разноразних агената-провокатора. Вера и језик су нераскидиви део идентитета једног народа. Нажалост, чест је случај да деца српских имиграната у Америци слабо или никако говоре наш језик. Шта црква, конкретно Ваша Епархија, чини по том питању? Како саветујете родитеље и децу коју сусрећете у цркви и на својим путовањима по парохијама? -Српски народ је, попут многих других народа, веома везан за своје историјско памћење, чему доприноси српски језик. По том питању наша Црква и у дијаспори нуди све неопходне садржаје: богослужењем чува не само српски него и старословенски језик, а парохијским животом омогућава заједништво… Проблем је што ентузијазам родитеља и њихова жеља да деца уче и науче српски полако спласне. Упркос томе, парохије су куле светиље читавог духовног и културног живота српског народа. У њима, захваљујући литургијском животу, настављају да живе српскословенски књижевни језик, обичаји, предања, светитељство и свеукупни друштвени етос. Да се разумемо, својим угледом и улогом у народу, једино наша Црква подстиче организовање просветних и културних делатности у дијаспори. Богослужење у Епархијама СПЦ у Америци је углавном двојезично. Шта мислите о црквеној служби на енглеском језику, је ли се она могла избећи? -Мислим да је одличан одговор на то питање дао Епископ Новограчанички Лонгин. Он, источноамерички епископ Иринеј и ја делимо исто мишљење по том питању, а иза нас стоји цео Црквени сабор из Чикага који је свесрдну подршку указао нама архијерејима. У духовним и културним прожимањима која карактеришу нашу дијаспору немогуће је избећи језичку симбиозу енглеског и српског. Ми не можемо допустити да Црква буде уточиште искључиво нашим исељеницима. Због њене васељенске мисије и верности Јеванђељу, она је отворена за све грађане Америке који, и преко српских досељеника, желе да постану православни хришћани (иако не знају српски језик). Наше предстојеће издање двојезичног Јеванђеља на српском и енглеском сведочи о културном достигнућу у модерној историји Цркве у дијаспори. Да ли би служба на матерњем језику и утицај цркве у том смислу могао бити важан тас на ваги да генерације које долазе не изгубе контакт са матицом, бар када је у питању језик? -Из ревности према „српском књижеству“, наша Епархија објављује књиге не само на енглеском него и на српском језику. Кроз издаваштво у оквиру разних едиција промовишемо српске теологе: Николај Жички (4 књиге), Јустин Поповић (4 књиге), Амфилохије Радовић, Данило Крстић, Атанасије Јевтић, Радован Биговић, Владан Перишић, Богољуб Шијаковић, Ненад Милошевић, итд. Десетине српских теолога, историчара и научника је постало доступно англофоној читалачкој публици. Остављам да други процене да ли је то рад од националног значаја. На црквеним саборима се већ деценијама говори и одлучује на енглеском језику док се записник чува у обе језичке варијанте. Осим тога, приметио сам да само један учесник сабора није био у стању да се обрати на енглеском језику – ради се, иначе, о свештенику који је при том и професор на факултету у Новој Грачаници – док је неупоредиво више оних који не разумеју српски Званични језик обраћања на недавно одржаном Сабору у Новој Грачаници је био енглески. Уз разумевање чињенице да неки од присутних не говоре српски, зар није било логичније да се њима обезбеди преводилац, а да обраћања буду на српском, изворном језику наше Цркве? -По том питању пратим праксу коју сам затекао а коју су до сада пратили и сви српски епископи. Дакле, нисмо ми ништа ново увели – на црквеним саборима се већ деценијама говори и одлучује на енглеском језику док се записник чува у обе језичке варијанте. Осим тога, приметио сам да само један учесник сабора није био у стању да се обрати на енглеском језику – ради се, иначе, о свештенику који је при том и професор на факултету у Новој Грачаници – док је неупоредиво више оних који не разумеју српски. Међу њима је значајан број обраћеника у Православље који својом вером, етосом али и бројношћу и присуством чувају и унапређују српске парохије. Наравно, многи алонимни (под другим именом) учесници чудноватих форума, иако мисле да су анонимни, покушавају да својим мешетарењем кривотворе црквену стварност. Осим што се варају да су безбедни у својој „алонимности“, јер ће кад-тад бити обзнањена њихова имена, они су на дуже стазе тужни губитници. Црква – ако боље погледају историју – опстаје упркос таквим и сличним клеветама и подметањима. Следеће године ће бити одржан попис у Америци. На прошлом из 2010. године свега се 186.000 људи изјаснило као Срби, иако реалне процене кажу да нас је далеко више. На том попису Хрвата је било скоро три пута више, а бројнији су и Словенци и Албанци. Шта мислите да је разлог због кога наши људи беже од свог порекла? И колико то вуче корене из несрећних 90-тих када смо у америчким медијима били приказани као лоши момци и када, благо речено, није било популарно бити Србин? -Попис је драгоцен извор за познавање етничког састава становништва. Јасно је да се ранији пописи не могу узети као полазна основа прорачуна јер нису били ни бројчано прецизни ни сасвим поуздани. Његове мањкавости су у томе што нису остављали поља за бележење националне припадности, онемогућивши одређивање националног идентитета сваког грађанина. Мислим да варирање тих бројки указује на омашке у десетинама па можда и стотини хиљада. Сви досадашњи статистички прорачуни су изузетно непоуздани. Шта би Ви поручили Србима пред попис 2020. године? -Исто што и пре девет година, априла 2010, када смо преко наших парохија позвали вернике да искористе историјску прилику да се током пописа становништва упишу као амерички грађани српског порекла. Подсетили смо их да добро проуче упутства у брошурама (2010 Ценсус формулар) које смо им доставили. Такође смо их молили да погледају видео упутства како да попуњавањем формулара истакну српско порекло. Наш званични број по попису из 2000. године је био мањи од 200,000. Уколико желимо да будемо утицајна заједница и актери америчке друштвене и политичке сцене, ми морамо да се изборимо и за свој реални званични број. Сваке нове године се рапидно повећава број српских имиграната, како у Америци, тако и у другим западним земљама. Колико Вас то као духовног оца забрињава, нарочито чињеница да из матице највише одлазе млади и школовани људи? -С правом је речено је да је наша Црква у дијаспори до сада била имигрантска. То значи да је зависила од прилива нових исељеника. Да ли ће тако бити у будућности, тешко је рећи. Стога је брига нас епископа двострука. Ако њих не буде, ко ће чувати српско православно наслеђе Америке са преко 200 цркава и богослужбених места? Ако пак буду долазили у већем броју, шта ће бити са матичним српским земљама? Како процењујете однос државе Србије према дијаспори, нарочито оној са којом сте најбоље упознати, америчкој? Колико је јака или слаба та веза? -Нисам уопште сигуран у искрене намере садашње државе према расејању. Ипак, верујем да ће се ствари поправити са неком будућом влашћу. Тренутна власт није нашла интереса у дијаспори и да јој наши исељеници нису суштински битни. Рачуна на то да је довољно што ће свако вођен патриотизмом аутоматски да прелива у Србију зарађен новац. Али, то није ни домаћински ни менаџерски однос. Простор Ваше Епархије се налази под јурисдикцијом Генералног Конзулата у Чикагу. Одлазећи конзул Дејан Радуловић је претходних 5,5 година провео у статусу конзула-жерана, практично вршиоца дужности без пуних ингеренција. Нови конзул ће остати у истом, фаличном статусу. Шта нам то говори? -То нам говори да тренутна власт није нашла интереса у дијаспори и да јој наши исељеници нису суштински битни. Рачуна на то да је довољно што ће свако вођен патриотизмом аутоматски да прелива у Србију зарађен новац. Али, то није ни домаћински ни менаџерски однос. Но, и поред спутаности спорим бирократским механизмима, надам се да и у наше време важе следеће речи Николе Пашића: „Српска је држава имала, и сад има, доста бирократског, али та је бирократија привремена и она је почела слабити и нестаће чим поодрасту слободни грађани који би надмашили знањем и свестраним искуством“. Мање је познато да сте у Вашој Епархији Западноамеричкој (као јединој у СПЦ) увели институцију омбудсмана, стручњака за канонско и грађанско право који има задатак да води рачуна о томе да пословање Епархије буде транспарентно и да не буде у колизији са америчким законима. Откуд та идеја? -Омбудсмана не треба посматрати никако другачије сем једино као још једну службу коју Црква нуди у новим животним околностима. Ова служба постоји са благословом надлежног епископа као још једна служба (харизма, дијаконија) унутар наше Православне Цркве. То је једна функција која служи за ад хоц случајеве и потребна је ради правовременог одговора на оне случајеве за које немамо готове одговоре у предању. Пажљиво проучавање историје Цркве показује да је Црква као тело Христово састављена од различитих харизми или служби. Још је Апостол Павле поручивао: „Е да ли су сви апостоли? Е да ли су сви учитељи? Е да ли сви имају дарове исцељивања? (1Кор. 12, 29-30). Службе у Цркви су егзистенцијалне и личне, и нису статичне. Управо ова различитост у служењу другима води нас до могућности увођења лица омбудсмана. Рекавши ово, додајмо да је ова функција прихватљива под условом да уважава постојећи црквени јерархијски поредак и води у заједницу и јединство, а не у подељености. Наравно, православне епархије нису у обавези према било којем статуту да имају омбудсмана и може се рећи да је то нешто што сасвим пристаје америчком контексту. Ми се можемо наћи у ризику да одговарамо пред општим америчким законом, који је другачији од грађанског закона који можете наћи у Србији и већини европских земаља. Задатак омбудсмана, који је правни али и канонски стручњак, притом лаик, јесте да пружи другачија средства комуникације у једном формалном пољу. Ово је важно због тога што су наше парохије географски веома међусобно удаљене (понегде и хиљадама километара). Наше канонско право је увек имало сензибилитета за тако нешто. Дефиниција омбудсмана гласи да је то званично лице надлежно да истражује појединачне жалбе против лоше вођене администрације, нарочито код јавних служби. Поред духовног, пастирског рада, бавите се поезијом и музиком, а неке Ваше песме су и углазбљене. Познато је, такође, да умете лепо да запојите… Колико један владика себи “сме да дозволи” такве излете и колико је уметност у “расколу” са православном духовношћу? -Највећи Оци Цркве си били песници и опробали су се и у античкој поезији и прози. Св. Григорије Богослов из 4. века, о коме сам написао докторат, писао је стихове на теме из платонске философије. Када је безбожни цар Јулијан забранио хришћанима да се користе класичним текстовима, овај Григорије је у томе нашао повод да се бави поезијом и излагањем хришћанске науке у метричким стиховима. Уметност је у најближој вези са човеком и Црква је то кроз векове вредновала. Црква нуди музику јачу од смрти. Верујем да спона уметности са духовношћу може да помогне људима да постану чланови Цркве. Танка, али нераскидива нит којом је Предање спајано са уметношћу, била је извор виталности Цркве и вештине Отаца да у свим околностима успоставе мостове да човеком свога времена, чувајући идентитет Цркве. Мислим да нас ти уметнички изрази подсећају на наше место у оквирима света и европске цивилизације. Кад смо код тог цивилизацијског питања, сматрам да је Црква једини простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. На том путу, угледамо се на новопрослављене светитеље Севастијана, Мардарија и друге. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије са америчким обраћеницима, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо започели мисију међу Индијанцима. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља. Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Иако имамо свест да смо једна света (уна санцта) Црква, ми не смемо да стекнемо дух надмености у односу на друге, поготово када видимо да другима не успевамо да пренесемо свој етос. Ради тога, треба да на друге гледамо састрадално и покајнички. Црква није себични посед православних. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Ослањање само на пуки традиционализам доводи до игнорисања стварних проблема историје. Верујем да је Свети Сава имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља. Према томе, уколико америчком друштву убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства.
  9. Жао ми је што нисам био присутан да браним владику Теодосија када је Вучић недипломатски наступио према њему * Жалосна је чињеница да у Србији људи са ставом, поштењем и интегритетом, какав је био Оливер Ивановић, могу да нестану само зато што неком не одговарају. ПРВИ ДЕО ИНТЕРВЈУА: ОВДЕ Након што смо у првом делу интервјуа са Максимом (Васљевићем, 51), владиком западно-америчким, апсолвирали теме које се тичу живота и рада СПЦ у САД, промене њеног имена и Устава, односа према Васељенској патријаршији и поређења аутокефалности Српске и Украјинске православне цркве, у другом смо се више окренули ка условно речено “световним питањима”. Ако се питање Косова уопште може одвојити од наше духовности, порекла и традиције… Судбина Косова је и даље највећи национални проблем. У последње време се све чешће помињу речи као што је разграничење, подела… Црква је одлучно дигла глас против тога. Где ви видите решење? -Хвала Вам на том питању. Ми у западној Америци о Косову и Метохији размишљамо на практичан начин: у трајном смо контакту са нашим тамошњим народом преко Епископа Теодосија и његовог монаштва, и гледамо да посетама и материјалном помоћи допринесемо њиховом опстанку, посебно деци. Када смо 2015. године објавили монографију „Хришћанско наслеђе Косова и Метохије“ верујемо да смо и ми дали допринос, како је тврдио покојни академик Душан Батаковић, да се неутрализује кампања за учлањење Косова у Унеско. Поред књижевне и историјске, књига има и велику уметничку вредност. Само током прошле године упутили смо читав низ јавних апела Стејт департману поводом страдања нашег народа у јужној Србији апелујући за његову заштиту. Не заборавите, у сусрету са Американцима ми српски епископи се без изузетка и врло јасно идентификујемо као православни српски епископи, а у разговорима са званичницима из Стејт департмана бранимо недвосмислен став Сабора наше Цркве о Косову и Метохији. Само током прошле године упутили смо читав низ јавних апела Стејт департману поводом страдања нашег народа у јужној Србији апелујући за његову заштиту. Поред свог главног циља Цркве, а то је пружања предокуса Царства Божијег служењем литургије и етичким подстицајима, наш епископат у САД неговањем заветне косовске мисли одржава самосвест народа, подсећајући га на древну славу српске државе и народне историје. По питању решења косовског проблема дошло је и до отвореног сукоба мишљења на Сабору у Патријаршији између председника Вучића са једне, и неколико владика, међу којима сте наводно били Ви, са друге стране. Шта је оно у чему се не слажете са председником? -Искрено, био сам једини владика који намерно није желео да присуствује том састанку и зато нисам ушао у ту салу док је трајао разговор. То је био мој лични гест, мада сада мислим да је ипак требало да присуствујем, понајвише због Владике Рашкопризренског Теодосија према коме се председник Вучић понашао у најмању руку недипломатски. Наравно, већ је познато готово све што је ту речено тако да то овде не бих понављао. Шта мислите о Вучићевом ставу да је СПЦ нереална по питању Косова, да не познаје довољно ситуацију и тражи више од онога што је могуће? -Председник Вучић мисли да је „реалност“ најбоља основа за решавање проблема. Као Црква, ми мислимо да је реалност клизав терен за вредновање истине будући да управо око реалности постоје најразличитија и сукобљена мишљења. У том смислу, наш Сабор сматра да су садашњи тренутак и владајућа констелација односа у свету варљива основа за решење тако важног проблема какво је статус Косова и Метохије. Актуелна власт се са проблемом носи у мери својих могућности и знања, али је проблем што је из тог решавања искључила остале релевантне факторе. Она не сме да заборави да постоји и вертикала српске историје која, како је то говорио покојни Душан Батаковић, почива на неколико основних обележја, која, узета заједно, чине скуп особитих културних вредности, моралну и духовну лествицу српског народа: оданост православној вери и Српској православној Цркви, ослонац на традицију проистеклу из косовског предања, сећање на светородну династију Немањића итд. Додатни проблем је и неспособност великог дела наше елите да препозна како би та традиција, у европским размерама, могла складно да се уклопи у збир општих вредности уоквирених хришћанском цивилизацијом. Да ли држава има неки конкретан план по питању Косова, и да ли га је председник Вучић презентовао том приликом у Сабору? -Наш Патријарх нам је на почетку Сабора у Жичи рекао да му председник Вучић никада за седам година није изнео било какав план о Косову. Председник то није учинио ни кад је примљен у сали за разговоре током Сабора. А како смо видели, никакав план није изнео ни у скупштини Србије. Све се одвија иза очију јавности. Међутим, биће да ту нема ничег новог, тј. да српска политика пати од кратковидости. Прочитајте ове речи и погодите ко их је изговорио: „Влада је ову чињеницу сакривала на несрећу нашег народа и државе од јавнога мишљења, све до последњега момента и није ништа урадила да би припремила јавно мишљење за овакав преокрет државне политике. У овом непромишљеном поступку владе, леже главни узроци свих фаталних догађаја и наше несреће“. Не, нису ово речи из ове године, него су то речи српског Патријарха Гаврила Дожића из 1941. године, изговорене на рачун тадашње југословенске владе, у нешто другачијем контексту (из цитата је склоњена само реч „југословенска“). Жалосна је чињеница да у Србији људи са ставом, поштењем и интегритетом, какав је био Оливер Ивановић, могу да нестану само зато што неком не одговарају. На истом Сабору сте склоњени са места професора на Богословском факултету у Београду. На Вашу страну је стао и Ваш духовни отац, умировљени владика Атанасије (Јевтић), који је тим поводом имао прилично жустру преписку са патријархом Иринејем. Како сте лично доживели тај чин? -Нетачно је да је Свети Архијерејски Сабор у мају месецу расправљао о моме професорском статусу. Један епископ као индивидуа је то изнео као проблем, али је његово излагање одмах наишло на бурно негодовање других владика. Поседујем стенографске белешке шта је ко о томе рекао. Дакле, нема такве саборске одлуке, као ни „прећутне сагласности“ коју је неко поменуо. Уосталом, ако, примера ради, Сабор два пута заредом одбије да једног патријарховог кандидата изгласа за епископа – зар то није једна врло речита (далеко од „прећутне“) несагласност са њим?! Штавише, ни у саборском записнику не постоји никакав траг о дискусији око моје професуре. Према томе, еx нихило нихил фит – ништа не долази из ничега. Ја сам и даље професор Универзитета са свим правима и дужностима које тај статус повлачи. Ко год жели да укаже на теолошке или неке друге пропусте у мом теолошком и академском раду мораће добро да се потруди. Уосталом, допис синода је упућен Деканату Православног богословског факултета који ће са своје стране синоду упутити адекватан одговор. Да сумирам стање ствари: у свом досадашњем академском раду нисам изнео ништа што би било у сукобу са догматским или етичким учењем Цркве. С обзиром да се аутор синодског образложења већ јавно огласио рекавши да ту постоје некакви формални и теолошки разлози, са своје стране имам да одговорим лаконски: сви формалноправни, технички и доктринарни приговори аутора синодског образложења су најобичније неистине. Треба се замислити и над чињеницом да ће (уколико би се са Факултетом поступало на начин на који Синод то сада покушава) статус сваког професора факултета убудуће зависити од расположења и произвољности сваког новог састава Синода. Ми, срећом, немамо непогрешивог папу, мада се поједини, мимо патријарха, понекад понашају као да су непогрешиви. Приметили сте како се извесни епископ – главна мета Атанасијеве критике, устручава да му било шта одговори. Што се тиче преписке Владике Атанасија са Патријархом, мислим да су то ствари које прате живот Цркве. Херцеговачком владики су много јасније ствари него што то неки мисле. Он је, имајући у виду разне закулисне радње, реаговао на свој, атанасијевски начин каквим га сви познају, а због којег га лицемери не подносе, а љубитељи истине цене и уважавају. Много жустрију преписку су водили Свети Оци међусобно па су њихова писма данас драгоцени извор за упознавање историје Цркве. Владика Атанасије се легитимно обратио предстојатељу наше Цркве и изнео неслагање са одлуком Синода. Наш Патријарх је човек кога уважавамо због места које заузима, али не заборавимо да је он човек који осим што је у дубокој старости, може да направи грешку, да нешто заборави, погрешно чује, да поверује у неку неистину. Ако се то дешава другима, зашто би амнестиран био он, честита старина од деведесет лета?! Ми, срећом, немамо непогрешивог папу, мада се поједини, мимо патријарха, понекад понашају као да су непогрешиви. Приметили сте како се извесни епископ – главна мета Атанасијеве критике, устручава да му било шта одговори. Епископ Атанасије Јевтић нас својим поступцима поучава да не смемо да ћутимо када неправда заузме место правде. У свој својој енигматичности као личности, Епископ Атанасије је и овог пута изнео јеванђелски суд над савременошћу. И тиме нас је, како је забележио Матија Бећковић, највише потресао. Неки су то довели у везу са Ставом из 2017. који сте потписали заједно са још неколико професора, доцената и асистената Богословског факултета, а као одговор на Петицију којом се тражи укидање Дарвинове теорије. Видите ли Ви везу међу тим догађајима? -Блиска будућност ће показати ко је ту био у праву и колико је то био један вештачки проблем. Ниједан од актуелних професора Православног богословског факултета у Београду не повезује теорију еволуције са учењем Цркве. Међутим, за нас као припаднике Универзитета, било је неприхватљиво да скупина петиционаша боље зна шта је наука од Универзитета у Београду, САНУ, Биолошког факултета БУ, Српског биолошког друштва, Српског лекарског друштва и др. Све ове институције су званичним саопштењима осудиле Петицију, а многи од њихових представника званично и/или јавно подржали Став нас теолога. Петиција је укључивала потписнике из најразличитији сфера науке и уметности и друштвених делатности уопште, углавном некомпетентне за бављење овим питањем, било из перспективе биологије, било теологије. Од тројице биолога који су је потписали јавности је најпознатији Томислав Терзин, истакнути промотер псеудо-научних теорија и адвентиста седмог дана, деноминације која је позната по ставовима тзв. креационизма које заступају амерички протестантски фундаменталисти. Став професора Теолошког факултета, сасвим је очигледно, био је реакција против таквог неправославног и нездравог фундаментализма. Треба рећи да је у деценијама комунистичке идеологије и диктатуре, полако у јавном оптицају и популарној свести, ширеној путем школе, идеолошких памфлета, писаних и електронских медија, створена једна слика теорије еволуције као апсолутно неусагласиве са вером. Она је оставила дубоке недоумице код верујућих људи, а и код великог броја епископа. Међутим, водећи теолошки ауторитети у данашњем Православљу пишу и показују да се овом питању и те како може приступити истанчаније. Када се полемика око Дарвинове теорије распламсала, у једној изјави сте рекли: “Од момента када се појави научна теорија кадра да замени теорију еволуције, као њена једнако плаузибилна алтернатива, ми ћемо бити ту да је подржимо”. Такође, негде сте тим поводом казали и следеће: “Помислим одмах на светог Григорија Богослова из четрвтог века, који је био теолог, научник и епископ и који је човека назвао животињом у процесу обожења”. -Као прво, није искључено да неко у будућности неће добити Нобелову награду за постављање граница теорији еволуције. Друго, дужан сам да кажем да је свако од нас теолошки образован у датом контексту и ја не могу по том питању да будем у раскораку са како српском тако и са укупном православном теологијом последњих тридесет година. У издању Бачке епархије, на пример, деведесетих година прошлог века објављен је низ књига и часописа у којима се експлицитно тврди да Теорија еволуције није противна православној вери и у којима се она посматра у потпуно позитивном светлу. Ми смо то као студенти читали и поступно формирали свој став по том питању. Три почасна доктора Православног богословског факултета (Јован Зизјулас 1991, Христо Јанарас 2003, Калистос Вер 2008) сматрају да начелно нема несклада између теологије и еволуције. И после свега тога, зар треба да се чудимо што новије генерације теолога тврде да еволуција није зло (уколико се не банализује и не своди на флоскуле типа „човек је постао од мајмуна“)? Ако су наша Црква и њене владике усмеравали читаве генерације у једном правцу – а то је да теологија има шта да каже по питању научног знања а не само да га игнорише – како сада да све порекнете као да се то није десило?! Далеко пре садашњих чланкописаца на разним форумима по питању еволуције, написао сам пре десет година студију под насловом „Постоји ли биохемија слободе“. Тада сам истакао да с обзиром да природнонаучна теорија еволуције целокупни феномен биолошког живота објашњава у складу с начелима природног случаја, мутације и одабира, она као таква не претпоставља, нити је обавезна да претпостави, неки трансцендентни узрок, у смислу Божјег стваралачког деловања. Тиме се само потврђује њен феноменолошки карактер. Дакле, биолошки домен не садржи холистичку слику о човеку али помаже истој. Ту слику поседује теологија – наравно, не у изолацији него у сарадњи са науком, узимајући у обзир и друга научна сазнања о човеку, баш као што су то чинили Оци Цркве кроз векове. Има ли заиста Црква толико разлога да се спори са науком, а по питању теорија о настанку човека? -Дозволите да одговорим контра-питањем: шта значи уопште то банализовање и поларисање Цркве уопште и науке уопште? Као што рекох, водећи православни теолози данас сматрају да нема разлога да се теологија спори са науком него да је њен задатак да подсећа науку да чува достојанство човека и планете. С обзиром да ово није пресудно питање, подсетио бих све на максиму коју је својевремено формулисао један владика: „Међу архијерејима, као и уопште у Цркви, влада правило по којем у битном и пресудном постоје слога и јединство, у мање важном слободан избор, а у свему – љубав“. Став 2017 једног броја професора био је покушај да се одреди права мера у разумевању кључних аспеката односа теологије и науке и да се расветли затамњена и недовољно растумачена димензија њихове синергије. Тај племенити покушај је неправедно злоупотребљен од подстрекача немира и разноразних агената-провокатора. Вера и језик су нераскидиви део идентитета једног народа. Нажалост, чест је случај да деца српских имиграната у Америци слабо или никако говоре наш језик. Шта црква, конкретно Ваша Епархија, чини по том питању? Како саветујете родитеље и децу коју сусрећете у цркви и на својим путовањима по парохијама? -Српски народ је, попут многих других народа, веома везан за своје историјско памћење, чему доприноси српски језик. По том питању наша Црква и у дијаспори нуди све неопходне садржаје: богослужењем чува не само српски него и старословенски језик, а парохијским животом омогућава заједништво… Проблем је што ентузијазам родитеља и њихова жеља да деца уче и науче српски полако спласне. Упркос томе, парохије су куле светиље читавог духовног и културног живота српског народа. У њима, захваљујући литургијском животу, настављају да живе српскословенски књижевни језик, обичаји, предања, светитељство и свеукупни друштвени етос. Да се разумемо, својим угледом и улогом у народу, једино наша Црква подстиче организовање просветних и културних делатности у дијаспори. Богослужење у Епархијама СПЦ у Америци је углавном двојезично. Шта мислите о црквеној служби на енглеском језику, је ли се она могла избећи? -Мислим да је одличан одговор на то питање дао Епископ Новограчанички Лонгин. Он, источноамерички епископ Иринеј и ја делимо исто мишљење по том питању, а иза нас стоји цео Црквени сабор из Чикага који је свесрдну подршку указао нама архијерејима. У духовним и културним прожимањима која карактеришу нашу дијаспору немогуће је избећи језичку симбиозу енглеског и српског. Ми не можемо допустити да Црква буде уточиште искључиво нашим исељеницима. Због њене васељенске мисије и верности Јеванђељу, она је отворена за све грађане Америке који, и преко српских досељеника, желе да постану православни хришћани (иако не знају српски језик). Наше предстојеће издање двојезичног Јеванђеља на српском и енглеском сведочи о културном достигнућу у модерној историји Цркве у дијаспори. Да ли би служба на матерњем језику и утицај цркве у том смислу могао бити важан тас на ваги да генерације које долазе не изгубе контакт са матицом, бар када је у питању језик? -Из ревности према „српском књижеству“, наша Епархија објављује књиге не само на енглеском него и на српском језику. Кроз издаваштво у оквиру разних едиција промовишемо српске теологе: Николај Жички (4 књиге), Јустин Поповић (4 књиге), Амфилохије Радовић, Данило Крстић, Атанасије Јевтић, Радован Биговић, Владан Перишић, Богољуб Шијаковић, Ненад Милошевић, итд. Десетине српских теолога, историчара и научника је постало доступно англофоној читалачкој публици. Остављам да други процене да ли је то рад од националног значаја. На црквеним саборима се већ деценијама говори и одлучује на енглеском језику док се записник чува у обе језичке варијанте. Осим тога, приметио сам да само један учесник сабора није био у стању да се обрати на енглеском језику – ради се, иначе, о свештенику који је при том и професор на факултету у Новој Грачаници – док је неупоредиво више оних који не разумеју српски Званични језик обраћања на недавно одржаном Сабору у Новој Грачаници је био енглески. Уз разумевање чињенице да неки од присутних не говоре српски, зар није било логичније да се њима обезбеди преводилац, а да обраћања буду на српском, изворном језику наше Цркве? -По том питању пратим праксу коју сам затекао а коју су до сада пратили и сви српски епископи. Дакле, нисмо ми ништа ново увели – на црквеним саборима се већ деценијама говори и одлучује на енглеском језику док се записник чува у обе језичке варијанте. Осим тога, приметио сам да само један учесник сабора није био у стању да се обрати на енглеском језику – ради се, иначе, о свештенику који је при том и професор на факултету у Новој Грачаници – док је неупоредиво више оних који не разумеју српски. Међу њима је значајан број обраћеника у Православље који својом вером, етосом али и бројношћу и присуством чувају и унапређују српске парохије. Наравно, многи алонимни (под другим именом) учесници чудноватих форума, иако мисле да су анонимни, покушавају да својим мешетарењем кривотворе црквену стварност. Осим што се варају да су безбедни у својој „алонимности“, јер ће кад-тад бити обзнањена њихова имена, они су на дуже стазе тужни губитници. Црква – ако боље погледају историју – опстаје упркос таквим и сличним клеветама и подметањима. Следеће године ће бити одржан попис у Америци. На прошлом из 2010. године свега се 186.000 људи изјаснило као Срби, иако реалне процене кажу да нас је далеко више. На том попису Хрвата је било скоро три пута више, а бројнији су и Словенци и Албанци. Шта мислите да је разлог због кога наши људи беже од свог порекла? И колико то вуче корене из несрећних 90-тих када смо у америчким медијима били приказани као лоши момци и када, благо речено, није било популарно бити Србин? -Попис је драгоцен извор за познавање етничког састава становништва. Јасно је да се ранији пописи не могу узети као полазна основа прорачуна јер нису били ни бројчано прецизни ни сасвим поуздани. Његове мањкавости су у томе што нису остављали поља за бележење националне припадности, онемогућивши одређивање националног идентитета сваког грађанина. Мислим да варирање тих бројки указује на омашке у десетинама па можда и стотини хиљада. Сви досадашњи статистички прорачуни су изузетно непоуздани. Шта би Ви поручили Србима пред попис 2020. године? -Исто што и пре девет година, априла 2010, када смо преко наших парохија позвали вернике да искористе историјску прилику да се током пописа становништва упишу као амерички грађани српског порекла. Подсетили смо их да добро проуче упутства у брошурама (2010 Ценсус формулар) које смо им доставили. Такође смо их молили да погледају видео упутства како да попуњавањем формулара истакну српско порекло. Наш званични број по попису из 2000. године је био мањи од 200,000. Уколико желимо да будемо утицајна заједница и актери америчке друштвене и политичке сцене, ми морамо да се изборимо и за свој реални званични број. Сваке нове године се рапидно повећава број српских имиграната, како у Америци, тако и у другим западним земљама. Колико Вас то као духовног оца забрињава, нарочито чињеница да из матице највише одлазе млади и школовани људи? -С правом је речено је да је наша Црква у дијаспори до сада била имигрантска. То значи да је зависила од прилива нових исељеника. Да ли ће тако бити у будућности, тешко је рећи. Стога је брига нас епископа двострука. Ако њих не буде, ко ће чувати српско православно наслеђе Америке са преко 200 цркава и богослужбених места? Ако пак буду долазили у већем броју, шта ће бити са матичним српским земљама? Како процењујете однос државе Србије према дијаспори, нарочито оној са којом сте најбоље упознати, америчкој? Колико је јака или слаба та веза? -Нисам уопште сигуран у искрене намере садашње државе према расејању. Ипак, верујем да ће се ствари поправити са неком будућом влашћу. Тренутна власт није нашла интереса у дијаспори и да јој наши исељеници нису суштински битни. Рачуна на то да је довољно што ће свако вођен патриотизмом аутоматски да прелива у Србију зарађен новац. Али, то није ни домаћински ни менаџерски однос. Простор Ваше Епархије се налази под јурисдикцијом Генералног Конзулата у Чикагу. Одлазећи конзул Дејан Радуловић је претходних 5,5 година провео у статусу конзула-жерана, практично вршиоца дужности без пуних ингеренција. Нови конзул ће остати у истом, фаличном статусу. Шта нам то говори? -То нам говори да тренутна власт није нашла интереса у дијаспори и да јој наши исељеници нису суштински битни. Рачуна на то да је довољно што ће свако вођен патриотизмом аутоматски да прелива у Србију зарађен новац. Али, то није ни домаћински ни менаџерски однос. Но, и поред спутаности спорим бирократским механизмима, надам се да и у наше време важе следеће речи Николе Пашића: „Српска је држава имала, и сад има, доста бирократског, али та је бирократија привремена и она је почела слабити и нестаће чим поодрасту слободни грађани који би надмашили знањем и свестраним искуством“. Мање је познато да сте у Вашој Епархији Западноамеричкој (као јединој у СПЦ) увели институцију омбудсмана, стручњака за канонско и грађанско право који има задатак да води рачуна о томе да пословање Епархије буде транспарентно и да не буде у колизији са америчким законима. Откуд та идеја? -Омбудсмана не треба посматрати никако другачије сем једино као још једну службу коју Црква нуди у новим животним околностима. Ова служба постоји са благословом надлежног епископа као још једна служба (харизма, дијаконија) унутар наше Православне Цркве. То је једна функција која служи за ад хоц случајеве и потребна је ради правовременог одговора на оне случајеве за које немамо готове одговоре у предању. Пажљиво проучавање историје Цркве показује да је Црква као тело Христово састављена од различитих харизми или служби. Још је Апостол Павле поручивао: „Е да ли су сви апостоли? Е да ли су сви учитељи? Е да ли сви имају дарове исцељивања? (1Кор. 12, 29-30). Службе у Цркви су егзистенцијалне и личне, и нису статичне. Управо ова различитост у служењу другима води нас до могућности увођења лица омбудсмана. Рекавши ово, додајмо да је ова функција прихватљива под условом да уважава постојећи црквени јерархијски поредак и води у заједницу и јединство, а не у подељености. Наравно, православне епархије нису у обавези према било којем статуту да имају омбудсмана и може се рећи да је то нешто што сасвим пристаје америчком контексту. Ми се можемо наћи у ризику да одговарамо пред општим америчким законом, који је другачији од грађанског закона који можете наћи у Србији и већини европских земаља. Задатак омбудсмана, који је правни али и канонски стручњак, притом лаик, јесте да пружи другачија средства комуникације у једном формалном пољу. Ово је важно због тога што су наше парохије географски веома међусобно удаљене (понегде и хиљадама километара). Наше канонско право је увек имало сензибилитета за тако нешто. Дефиниција омбудсмана гласи да је то званично лице надлежно да истражује појединачне жалбе против лоше вођене администрације, нарочито код јавних служби. Поред духовног, пастирског рада, бавите се поезијом и музиком, а неке Ваше песме су и углазбљене. Познато је, такође, да умете лепо да запојите… Колико један владика себи “сме да дозволи” такве излете и колико је уметност у “расколу” са православном духовношћу? -Највећи Оци Цркве си били песници и опробали су се и у античкој поезији и прози. Св. Григорије Богослов из 4. века, о коме сам написао докторат, писао је стихове на теме из платонске философије. Када је безбожни цар Јулијан забранио хришћанима да се користе класичним текстовима, овај Григорије је у томе нашао повод да се бави поезијом и излагањем хришћанске науке у метричким стиховима. Уметност је у најближој вези са човеком и Црква је то кроз векове вредновала. Црква нуди музику јачу од смрти. Верујем да спона уметности са духовношћу може да помогне људима да постану чланови Цркве. Танка, али нераскидива нит којом је Предање спајано са уметношћу, била је извор виталности Цркве и вештине Отаца да у свим околностима успоставе мостове да човеком свога времена, чувајући идентитет Цркве. Мислим да нас ти уметнички изрази подсећају на наше место у оквирима света и европске цивилизације. Кад смо код тог цивилизацијског питања, сматрам да је Црква једини простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. На том путу, угледамо се на новопрослављене светитеље Севастијана, Мардарија и друге. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије са америчким обраћеницима, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо започели мисију међу Индијанцима. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља. Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Иако имамо свест да смо једна света (уна санцта) Црква, ми не смемо да стекнемо дух надмености у односу на друге, поготово када видимо да другима не успевамо да пренесемо свој етос. Ради тога, треба да на друге гледамо састрадално и покајнички. Црква није себични посед православних. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Ослањање само на пуки традиционализам доводи до игнорисања стварних проблема историје. Верујем да је Свети Сава имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља. Према томе, уколико америчком друштву убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства. Извор: Serbiantimes.info View full Странице
  10. У недељу Свете Педесетнице, 3/16. јуна 2019. године, у Саборном храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј, началствовао је Евхаристијским сабрањем, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између осталог истакао: ,, ... Сâм назив Празника казује његов садржај. Педесетница је најзваничнији назив Празника, будући да се данашњи догађај десио у педесети дан по празнику старозаветне Пасхе, и она налази свој смисао као и остали старозаветни празници у Новом Завету. Дух Свети не силази сâм од себе, будући да ништа што је од Бога не садржи било какав вид самовоље. Отац благоволи, а Син Божји дејствује, што нам сведочи и текст богослужбене химне на јутрењу данашњег Празника. Дух Свети није постао човек као вечни Син Божји, него је само у појединим моментима историје Цркве Христове био видљив у својој невидљивости. Данас се пројављује у виду огњених језика, пламен који греје и оживотворава. Зеленило је символ живота, а у данашњем Празнику славимо живот не само биолошки, него и живот вечни који нам дарује Спаситељ света..." Извор: Епархија бачка
  11. Помаже Бог! Хтео сам да Вас питам нешто: Каки крст (и ланац) се треба носити? Од злата или сребра или врста дрвета... Незнам одговор и хтео би да сазнам какав став СПС има. Поздрав, С.Војводић
  12. Мислим да је цео наш здравствени систем зрео за корениту реформу, каже професорка онколошке неурохирургије др Даница Грујичић Проф. др Даница Грујичић (Фото: vostok.rs) У додатку о здрављу Viva недељника Илустрована Политика професорка онколошке неурохирургије др Даница Грујичић је у разговору са Јасмином Вујадиновић-Мирковић најавила оснивање и предности апарата за стеротаксичну радиохирургију при предвиђеном Центру за радиотерапију Клиничког центра Србије. Потом се осврнула на проблеме нашег здравственог система: Претпостављамо да је набавци овог апарата претходило истраживање о његовој неопходности. Имате ли неке податке да ли је и колико повећан број пацијената са туморима у Србији? Колико год да нам је близак гама-нож који је неурохируршки апарат, ово је радиотерапијски апарат и ту ће главну реч водити радиотерапеути, који ће одлучивати о томе ко ће се на њему зрачити. Имајући у виду колико је оболелих сваке године од карцинома плућа, питам се зашто се поново не уведе флуорографисање за одређене ризичне групе, барем једном у годину дана или две. Када се узме у обзир анамнеза наших пацијената који болују од малигних болести, у највећем броју случајева постоје одређени благи симптоми који указују да се у организму нешто дешава. Нажалост, људи не воле да иду код лекара, па се јаве после, када више не могу ни да ходају. Дакле, код нас постоји проблем ране дијагностике и треба га решавати. На које симптоме људи не обраћају пажњу, а требало би? Када су у питању тумори мозга, требало би обратити пажњу на промене у понашању и проблеме са меморијом. Данас када постоје скенери, бесмислено је да се неко лечи од депресије, а онда се испостави да има тумор који захвата половину лобање. По мом мишљењу, ниједан психијатар не би требало да почне да лечи пацијенте, док се не уради скенер. Рецимо, на здравствени проблем са плућима може да укаже искашљавање крви, слабљење, као и ничим објашњив губитак тежине уколико није повећана функција штитасте жлезде. Превентива Због одређених сметњи приликом пробаве после педесете године живота обавезно би требало урадити колоноскопију. Жене би једанпут годишње требало да оду код гинеколога, као и да науче да саме прегледају дојке. Нажалост, у нашој средини још увек постоје припаднице лепшег пола које са ранама на дојци дођу на преглед. Мушкарци би, пак требало да ураде тест ПСА, који указује да ли се нешто дешава у простати. Сваки млад човек требало би да прегледа своје тестисе, да их опипа и одреагује на бол одласком код уролога. Важно је бринути о себи. Реорганизација здравственог система је нешто што тек треба да се направи код нас. Пошто је повећан број обољевања од канцера, да ли мислите да би неким законом требало обавезати грађане да превентивно одлазе на здравствене прегледе? Мислим да је цео наш здравствени систем зрео за корениту реформу. Није у реду да имамо шест пута више специјалиста, него лекара опште праксе. Потребно је да се дође на ниво породичног лекара, јер је превентива најважнија, а реорганизација би, вероватно, запослила све младе лекаре, који су жељни рада. Осим тога, сви грађани Србије требало би да схвате да овакав начин осигурања неће моћи да опстане, него да мора да постоји додатно осигурање, а све ради бољег лечења. Наравно и тада бисмо водили рачуна о такозваним заштићеним групама становништва који не би могли да плате додатно здравствено осигурање. Суштина је да неко ко годинама плаћа осигурање за своје зубе, у једном тренутку ту стекне довољно новца да оде да их поправи, а не као сада да иде код зубара, само када вади зуб. Другим речима, неопходно је да постоји породични лекар, педијатар, породични апотекар и породични стоматолог. Уколико бисмо направили такву реорганизацију здравственог система, колико пацијената са канцерима би се могло открити на време? Кубанци четири пута чешће откривају карцином у почетној фази у односу на Американце, а имају управо такву организацију здравственог система. Зато мислим да не треба да копирамо земље које су много богатије од нас а нису тако ефикасне, него земље које су добро организовале своју здравствену службу. У том случају, мислим да бисмо за десет до петнаест година могли да имамо најбољу здравствену службу, ако не у Европи, онда сигурно у региону. Извор: Илустрована Политика, 23. 1. 2018.
  13. Мислим да је цео наш здравствени систем зрео за корениту реформу, каже професорка онколошке неурохирургије др Даница Грујичић Проф. др Даница Грујичић (Фото: vostok.rs) У додатку о здрављу Viva недељника Илустрована Политика професорка онколошке неурохирургије др Даница Грујичић је у разговору са Јасмином Вујадиновић-Мирковић најавила оснивање и предности апарата за стеротаксичну радиохирургију при предвиђеном Центру за радиотерапију Клиничког центра Србије. Потом се осврнула на проблеме нашег здравственог система: Претпостављамо да је набавци овог апарата претходило истраживање о његовој неопходности. Имате ли неке податке да ли је и колико повећан број пацијената са туморима у Србији? Колико год да нам је близак гама-нож који је неурохируршки апарат, ово је радиотерапијски апарат и ту ће главну реч водити радиотерапеути, који ће одлучивати о томе ко ће се на њему зрачити. Имајући у виду колико је оболелих сваке године од карцинома плућа, питам се зашто се поново не уведе флуорографисање за одређене ризичне групе, барем једном у годину дана или две. Када се узме у обзир анамнеза наших пацијената који болују од малигних болести, у највећем броју случајева постоје одређени благи симптоми који указују да се у организму нешто дешава. Нажалост, људи не воле да иду код лекара, па се јаве после, када више не могу ни да ходају. Дакле, код нас постоји проблем ране дијагностике и треба га решавати. На које симптоме људи не обраћају пажњу, а требало би? Када су у питању тумори мозга, требало би обратити пажњу на промене у понашању и проблеме са меморијом. Данас када постоје скенери, бесмислено је да се неко лечи од депресије, а онда се испостави да има тумор који захвата половину лобање. По мом мишљењу, ниједан психијатар не би требало да почне да лечи пацијенте, док се не уради скенер. Рецимо, на здравствени проблем са плућима може да укаже искашљавање крви, слабљење, као и ничим објашњив губитак тежине уколико није повећана функција штитасте жлезде. Превентива Због одређених сметњи приликом пробаве после педесете године живота обавезно би требало урадити колоноскопију. Жене би једанпут годишње требало да оду код гинеколога, као и да науче да саме прегледају дојке. Нажалост, у нашој средини још увек постоје припаднице лепшег пола које са ранама на дојци дођу на преглед. Мушкарци би, пак требало да ураде тест ПСА, који указује да ли се нешто дешава у простати. Сваки млад човек требало би да прегледа своје тестисе, да их опипа и одреагује на бол одласком код уролога. Важно је бринути о себи. Реорганизација здравственог система је нешто што тек треба да се направи код нас. Пошто је повећан број обољевања од канцера, да ли мислите да би неким законом требало обавезати грађане да превентивно одлазе на здравствене прегледе? Мислим да је цео наш здравствени систем зрео за корениту реформу. Није у реду да имамо шест пута више специјалиста, него лекара опште праксе. Потребно је да се дође на ниво породичног лекара, јер је превентива најважнија, а реорганизација би, вероватно, запослила све младе лекаре, који су жељни рада. Осим тога, сви грађани Србије требало би да схвате да овакав начин осигурања неће моћи да опстане, него да мора да постоји додатно осигурање, а све ради бољег лечења. Наравно и тада бисмо водили рачуна о такозваним заштићеним групама становништва који не би могли да плате додатно здравствено осигурање. Суштина је да неко ко годинама плаћа осигурање за своје зубе, у једном тренутку ту стекне довољно новца да оде да их поправи, а не као сада да иде код зубара, само када вади зуб. Другим речима, неопходно је да постоји породични лекар, педијатар, породични апотекар и породични стоматолог. Уколико бисмо направили такву реорганизацију здравственог система, колико пацијената са канцерима би се могло открити на време? Кубанци четири пута чешће откривају карцином у почетној фази у односу на Американце, а имају управо такву организацију здравственог система. Зато мислим да не треба да копирамо земље које су много богатије од нас а нису тако ефикасне, него земље које су добро организовале своју здравствену службу. У том случају, мислим да бисмо за десет до петнаест година могли да имамо најбољу здравствену службу, ако не у Европи, онда сигурно у региону. Извор: Илустрована Политика, 23. 1. 2018. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...