Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'максим:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Још је Јеврејин Трифун у 2. веку рекао Св. Јустину Мученику и Философу: „Знам да су заповести које су вам дате у Јеванђељу толико чудесне и велике да их нико не може држати“ (Разговор с Јудејцем Трифуном 10.2). Да ли је Трифун био у праву тог дана када је са хришћанином лаиком водио међурелигијски дијалог оног времена? Један поглед у историју хришћанства као да оправдава његову мисао. Уосталом, зар не примећујемо како хришћани греше на сваком кораку. Само летимичан поглед на Христову Беседу на гори, у којој се каже да је човек учинио грех и на саму помисао о њему (Мт. 5, 22.28), која нас позива да продамо све што имамо и дамо сиромашнима, показује да од ње не можемо направити етички систем. Зашто? Због тога што то не повлачи просто побољшање понашања него „умирање“, негирање ега, и апсолутно првенство Другог (Бога и ближњег) у односу на наше себично ја. Увек сам се питао зашто поједини „велики“ духовници на могу да надиђу егоизам те да када им неко нагази на жуљ (читај: его), они не узврате супротним. Рецимо, да опросте, да кажу „будимо изнад људских слабости“, јер – љубав све превасходи. Данашњи „институционални“ духовници – сем дивних изузетака – не следе логику Беседе на гори. И зато се више нико не чуди када ти великани „врлинског“ живота одговоре јачом мером, или чак и агресивно, на нечију чак и најбезазленију критику. Ту се показује да подвиг може и да потврђује его, а не да води његовом превазилажењу. Неко је приметио да човек може да буде лопов и да задржи осећај људскости, а неко да буде „духован“ а лишен хуманости. Када у духовним институцијама нестане смелости за суочавањем очи у очи са истином, тада следи или заташкавање проблема (да није лако видљив), или његово шминкање (да би се представио мање ружним). Насупрот овом негативном феномену „духовништва“, један велики episkopos из II века, у својој стотој години, полазећи на мучеништво у Рим, изговара потресне речи: „Сада започињем бити ученик“ (νῦν ἄρχομαι μαθητὴς εἶναι). Свети Игњатије Антиохијски је послан у арену престонице Imperium Romanum-а, али је у местима кроз која су га проводили храбрио хришћане антологијским саветима. Тај великан је у последњој години свог живота постао својеврсни хришћански „номад-мученик“. Номади као слуге богословља Да ли je усуд или привилегија бити у стању номада? Како показују нека истраживања, будућност науке или прогреса је „изван граница“ а не у „унутрашњости“. Науци боље служе истраживачи који живе изван своје постојбине (нимало случајно, велики број нобеловаца је живео и умро изван завичаја). А како ствар стоји међу теолозима? Ако занемаримо разлоге њиховог сељења по разним земљама и обратимо пажњу само на имена, бићемо изненађени се какви гиганти спадају у категорију теологâ-номадâ. Георгије Флоровски је из Одесе, преко Прага, Београда и Париза доспео до Њујорка и Бостона. Александар Шмеман и Јован Мајендорф су га следили на свој начин. Старац Софроније Сахаров је из Русије отишао у Европу, па онда на Свету Гору, да би у Енглеској основао манастир који данас зрачи свима. А шта рећи за епископа Антонија Блума или митрополита Јована Зизјуласа? Обојица су у Великој Британији стекли репутацију знаменитих теолога. Николај Велимировић је у Америци доживео већу популарност него у Србији – пре му је Колумбијски универзитет дао почасни докторат него што би то икада учинио један Београд. Списак би био кратак када не би обухватио Булгакова, Лоског, Бера итд. Оно што се овде интуитивно може узети као битан чинилац јесте „мобилност“. Док човек прати свој сан, идући преко географских и државних граница, унутра се дешава занимљив процес преиспитивања у коме храброст побеђује страх од преузимања ризика. Кажу да је концепт мобилности у неким областима постао тако важан да је усхођење на академској лествици скоро немогуће без пресељења у другу земљу. У свом есеју под насловом „Crossing oceans“ (2012), Ева Мардер је изједначила научнике који се подухватају ризика и одлазе у иностранство са оним раним истраживачима (explorers) чија су путовања „обликовала њихове погледе на свет, а приче које су приповедали прошириле су свет онима који су их срели“. Наравно, овде не подржавам елитизам привилегованих који се уз све гаранције отискују у иностранство. Али, чињеница је да се несигуран дух осећа несигурно у туђем кругу, на туђем игралишту. Емигранти то најбоље знају. Осим пратећих изузетака, хришћанство је цивилизацијски феномен; оно је, ипак, култура града. Предности преласка неке границе или океана су несумњиво велике. Ако надиђете комплекс инфериорности, (пост)докторске студије у иностранству су прилика да докажете своју самосталност, да откријете другу културу, и да пратите оне најбоље у струци, где год се они налазили. Штавише, умрежавање ствара везе које се често касније показују као непроцењиве. Лична познанства су последњих двадесет година српској публици донела прилику да чују најблиставије теолошке умове данашњице (премда се увек може поставити питање шта су слушаоци стварно научили). Теолози номади – или они који крећу у иностранство ради истраживања – показали су кроз своју жртву куда све води посвећеност и где доводи снага воље. Уистину, дуж сваког духовног пута постоји много знакова, опасних места и замки. Главна борба је она против ега. Слобода која се осмехује смрти Вратио бих се улози ега у духовности да бих на основу списа из 6-7. века познатог као Лествица показао како духовност Цркве повлачи етос и живот благодати, тј. превазилажења свога „ја“, а тиме и сваког става „надмоћи“. „Заборави своја добра дела што пре“, био је савет који је Св. Николај Жички давао својим савременицима. У Лествици наилазимо на пример монаха који, претрпевши увреду, остаде потпуно миран у срцу, и помоли се у себи; ипак, потом започе плакати због тога што су га увредили, скривајући своје бестрашће привидном страшћу. Насупрот данашњем тренду да се људи праве да не желе првенство а горе од жеље да владају, „један брат се правио да жуди за првенством, иако га уопште није желео“. Овде, дакле, срећемо етос човека који је готов да другом уступа своје место а не да му га ускраћује. „Како да ти представим чистоту човека који је у јавну кућу ушао тобож ради греха, а уместо тога је блудницу привео подвижништву?“ Ове аскете се одмеравају чак и са демонима, те приносе себе делатној пројави христолике слободе која се осмехује смрти. „Једноме безмолвнику, неко рано изјутра донесе грозд. По одласку посетиоца он навали на њега и поједе га без икаквог апетита, претварајући се пред демонима да пати од угађања стомаку“. Ово је врста људи који не гледају на свој углед и достојанство, него надишавши его варају непријатеља, попут монаха који се „изгубивши неколико гранчица за плетење корпи, целог дана правио тужним због губитка“. Овакви подвижници онтолошким смирењем – јер, психолошким смирењем себе можеш само да завараш – надигравају демоне који желе да им се наругају и изложе подсмеху. За наведене примере Лествичник даје завршни коментар: „То су заиста људи за које неко рече: Као варалице и (као) истинити (2Кор. 6, 8)“. Сви наведени „случајеви варалица“ говоре о томе да када прихватиш један животни став (конкретан етос) тада не сматраш да било шта „заслужујеш“. Уместо да нас наши „институционални“ духовници уче како да себе и друге исправљамо љубављу, они су етос древне Лествице тако олако и безобзирно избрисали као да су сунђером прешли преко слова исписаних на школској табли. Шта чинити код таквог жалосног стања? Верујем да је решење у томе да гледамо да овековечимо оно што је вредно (то је Тарантино, ипак, успео да уради у новом филму, као и Јужнокореанац Бонг Џун-Хо у Паразиту). И немојмо олако помислити да су гласови слободе, тај смели бунт против фалсификата и психозе у самој Христовој Цркви, угашени. Има Србија – као што их има и Православље – хиљаде оних који се не слажу са гажењем саборности и људских права. Једна приповест коју читамо у житију Светог Паламе доноси правовремени савет. Током треће године боравка у испосници Светог Саве, једном приликом, док је био утонуо у умну молитву, Григорију Палами се учинило да га је савладао неки лак сан; а затим је имао виђење. У својим рукама видео је суд са млеком које се преливало преко ивице. Млеко се затим претворило у најфиније вино, које је предивно мирисало. Мирис је био тако јак да су и његове руке и одежда били преплављени њиме. Чим је осетио мирис, Свети Григорије се испунио радошћу. После те визије, пред њим се појавио младић у сјајној одежди и рекао му: „Зашто ово изобилно и предивно пиће не делиш са другима? Зашто си га пустио да бескорисно тече? Зар не знаш да је ово дар од Бога и када се излива неисцрпан је?“ Григорије је упитао: „Али, шта ако нема достојних људи који га траже или чак моле за њега?“ Анђео му је одговорио: „Иако сада нема никога ко га са жудњом тражи, ти ћеш ипак извршити своју дужност, а не премишљати или одбијати да то учиниш. Мораш вратити Господару талант који ти је дао. И сâм знаш тачно која је то заповест, и шта се десило са бескорисним слугом којему је дат талант!“ (Мт. 25, 14-30). Анђео је затим нестао, остављајући Григорија окруженог светлошћу да још много сати размишља о овом догађају. Наведени пример показује да благослов теологије скрива велики динамизам у сваком тренутку, па и у безизлазу. Кад си привучен путу добровољног погребења у „земљу добру“, тада се у теби ослобађа нови човек. Он се не може ослободити у теби ако си слепи поданик, нити ћеш нивелисањем проблема активирати динамику сабијену у твом младом бићу. Када умирем за Христа, тада истински живим. Наше искуство унутарње слободе је у томе да када затреба кажемо „попу поп, а бобу боб“, а не да драгоцени опит смелости спутавамо иза затворених врата наших (студентских) соба… Живот се не може истински доживети ако око нас не умру лажни кумири имагинарних ауторитета. Крст који узимамо на себе јесте „непобедиво оружје и утврђење вере“. Црква није просто лечилиште, него и место где „умиремо да бисмо живели“, на смелост према Господу и људима, а не на суд или на осуду. Када то схватиш, тада ће проклијати семенка твог бића и дати „плод стоструки“. И тада ће Трифуни 21. века поверовати да прави Христови људи могу да испуне Његове заповести. Извор: Теологија.нет
  2. Још је Јеврејин Трифун у 2. веку рекао Св. Јустину Мученику и Философу: „Знам да су заповести које су вам дате у Јеванђељу толико чудесне и велике да их нико не може држати“ (Разговор с Јудејцем Трифуном 10.2). Да ли је Трифун био у праву тог дана када је са хришћанином лаиком водио међурелигијски дијалог оног времена? Један поглед у историју хришћанства као да оправдава његову мисао. Уосталом, зар не примећујемо како хришћани греше на сваком кораку. Само летимичан поглед на Христову Беседу на гори, у којој се каже да је човек учинио грех и на саму помисао о њему (Мт. 5, 22.28), која нас позива да продамо све што имамо и дамо сиромашнима, показује да од ње не можемо направити етички систем. Зашто? Због тога што то не повлачи просто побољшање понашања него „умирање“, негирање ега, и апсолутно првенство Другог (Бога и ближњег) у односу на наше себично ја. Увек сам се питао зашто поједини „велики“ духовници на могу да надиђу егоизам те да када им неко нагази на жуљ (читај: его), они не узврате супротним. Рецимо, да опросте, да кажу „будимо изнад људских слабости“, јер – љубав све превасходи. Данашњи „институционални“ духовници – сем дивних изузетака – не следе логику Беседе на гори. И зато се више нико не чуди када ти великани „врлинског“ живота одговоре јачом мером, или чак и агресивно, на нечију чак и најбезазленију критику. Ту се показује да подвиг може и да потврђује его, а не да води његовом превазилажењу. Неко је приметио да човек може да буде лопов и да задржи осећај људскости, а неко да буде „духован“ а лишен хуманости. Када у духовним институцијама нестане смелости за суочавањем очи у очи са истином, тада следи или заташкавање проблема (да није лако видљив), или његово шминкање (да би се представио мање ружним). Насупрот овом негативном феномену „духовништва“, један велики episkopos из II века, у својој стотој години, полазећи на мучеништво у Рим, изговара потресне речи: „Сада започињем бити ученик“ (νῦν ἄρχομαι μαθητὴς εἶναι). Свети Игњатије Антиохијски је послан у арену престонице Imperium Romanum-а, али је у местима кроз која су га проводили храбрио хришћане антологијским саветима. Тај великан је у последњој години свог живота постао својеврсни хришћански „номад-мученик“. Номади као слуге богословља Да ли je усуд или привилегија бити у стању номада? Како показују нека истраживања, будућност науке или прогреса је „изван граница“ а не у „унутрашњости“. Науци боље служе истраживачи који живе изван своје постојбине (нимало случајно, велики број нобеловаца је живео и умро изван завичаја). А како ствар стоји међу теолозима? Ако занемаримо разлоге њиховог сељења по разним земљама и обратимо пажњу само на имена, бићемо изненађени се какви гиганти спадају у категорију теологâ-номадâ. Георгије Флоровски је из Одесе, преко Прага, Београда и Париза доспео до Њујорка и Бостона. Александар Шмеман и Јован Мајендорф су га следили на свој начин. Старац Софроније Сахаров је из Русије отишао у Европу, па онда на Свету Гору, да би у Енглеској основао манастир који данас зрачи свима. А шта рећи за епископа Антонија Блума или митрополита Јована Зизјуласа? Обојица су у Великој Британији стекли репутацију знаменитих теолога. Николај Велимировић је у Америци доживео већу популарност него у Србији – пре му је Колумбијски универзитет дао почасни докторат него што би то икада учинио један Београд. Списак би био кратак када не би обухватио Булгакова, Лоског, Бера итд. Оно што се овде интуитивно може узети као битан чинилац јесте „мобилност“. Док човек прати свој сан, идући преко географских и државних граница, унутра се дешава занимљив процес преиспитивања у коме храброст побеђује страх од преузимања ризика. Кажу да је концепт мобилности у неким областима постао тако важан да је усхођење на академској лествици скоро немогуће без пресељења у другу земљу. У свом есеју под насловом „Crossing oceans“ (2012), Ева Мардер је изједначила научнике који се подухватају ризика и одлазе у иностранство са оним раним истраживачима (explorers) чија су путовања „обликовала њихове погледе на свет, а приче које су приповедали прошириле су свет онима који су их срели“. Наравно, овде не подржавам елитизам привилегованих који се уз све гаранције отискују у иностранство. Али, чињеница је да се несигуран дух осећа несигурно у туђем кругу, на туђем игралишту. Емигранти то најбоље знају. Осим пратећих изузетака, хришћанство је цивилизацијски феномен; оно је, ипак, култура града. Предности преласка неке границе или океана су несумњиво велике. Ако надиђете комплекс инфериорности, (пост)докторске студије у иностранству су прилика да докажете своју самосталност, да откријете другу културу, и да пратите оне најбоље у струци, где год се они налазили. Штавише, умрежавање ствара везе које се често касније показују као непроцењиве. Лична познанства су последњих двадесет година српској публици донела прилику да чују најблиставије теолошке умове данашњице (премда се увек може поставити питање шта су слушаоци стварно научили). Теолози номади – или они који крећу у иностранство ради истраживања – показали су кроз своју жртву куда све води посвећеност и где доводи снага воље. Уистину, дуж сваког духовног пута постоји много знакова, опасних места и замки. Главна борба је она против ега. Слобода која се осмехује смрти Вратио бих се улози ега у духовности да бих на основу списа из 6-7. века познатог као Лествица показао како духовност Цркве повлачи етос и живот благодати, тј. превазилажења свога „ја“, а тиме и сваког става „надмоћи“. „Заборави своја добра дела што пре“, био је савет који је Св. Николај Жички давао својим савременицима. У Лествици наилазимо на пример монаха који, претрпевши увреду, остаде потпуно миран у срцу, и помоли се у себи; ипак, потом започе плакати због тога што су га увредили, скривајући своје бестрашће привидном страшћу. Насупрот данашњем тренду да се људи праве да не желе првенство а горе од жеље да владају, „један брат се правио да жуди за првенством, иако га уопште није желео“. Овде, дакле, срећемо етос човека који је готов да другом уступа своје место а не да му га ускраћује. „Како да ти представим чистоту човека који је у јавну кућу ушао тобож ради греха, а уместо тога је блудницу привео подвижништву?“ Ове аскете се одмеравају чак и са демонима, те приносе себе делатној пројави христолике слободе која се осмехује смрти. „Једноме безмолвнику, неко рано изјутра донесе грозд. По одласку посетиоца он навали на њега и поједе га без икаквог апетита, претварајући се пред демонима да пати од угађања стомаку“. Ово је врста људи који не гледају на свој углед и достојанство, него надишавши его варају непријатеља, попут монаха који се „изгубивши неколико гранчица за плетење корпи, целог дана правио тужним због губитка“. Овакви подвижници онтолошким смирењем – јер, психолошким смирењем себе можеш само да завараш – надигравају демоне који желе да им се наругају и изложе подсмеху. За наведене примере Лествичник даје завршни коментар: „То су заиста људи за које неко рече: Као варалице и (као) истинити (2Кор. 6, 8)“. Сви наведени „случајеви варалица“ говоре о томе да када прихватиш један животни став (конкретан етос) тада не сматраш да било шта „заслужујеш“. Уместо да нас наши „институционални“ духовници уче како да себе и друге исправљамо љубављу, они су етос древне Лествице тако олако и безобзирно избрисали као да су сунђером прешли преко слова исписаних на школској табли. Шта чинити код таквог жалосног стања? Верујем да је решење у томе да гледамо да овековечимо оно што је вредно (то је Тарантино, ипак, успео да уради у новом филму, као и Јужнокореанац Бонг Џун-Хо у Паразиту). И немојмо олако помислити да су гласови слободе, тај смели бунт против фалсификата и психозе у самој Христовој Цркви, угашени. Има Србија – као што их има и Православље – хиљаде оних који се не слажу са гажењем саборности и људских права. Једна приповест коју читамо у житију Светог Паламе доноси правовремени савет. Током треће године боравка у испосници Светог Саве, једном приликом, док је био утонуо у умну молитву, Григорију Палами се учинило да га је савладао неки лак сан; а затим је имао виђење. У својим рукама видео је суд са млеком које се преливало преко ивице. Млеко се затим претворило у најфиније вино, које је предивно мирисало. Мирис је био тако јак да су и његове руке и одежда били преплављени њиме. Чим је осетио мирис, Свети Григорије се испунио радошћу. После те визије, пред њим се појавио младић у сјајној одежди и рекао му: „Зашто ово изобилно и предивно пиће не делиш са другима? Зашто си га пустио да бескорисно тече? Зар не знаш да је ово дар од Бога и када се излива неисцрпан је?“ Григорије је упитао: „Али, шта ако нема достојних људи који га траже или чак моле за њега?“ Анђео му је одговорио: „Иако сада нема никога ко га са жудњом тражи, ти ћеш ипак извршити своју дужност, а не премишљати или одбијати да то учиниш. Мораш вратити Господару талант који ти је дао. И сâм знаш тачно која је то заповест, и шта се десило са бескорисним слугом којему је дат талант!“ (Мт. 25, 14-30). Анђео је затим нестао, остављајући Григорија окруженог светлошћу да још много сати размишља о овом догађају. Наведени пример показује да благослов теологије скрива велики динамизам у сваком тренутку, па и у безизлазу. Кад си привучен путу добровољног погребења у „земљу добру“, тада се у теби ослобађа нови човек. Он се не може ослободити у теби ако си слепи поданик, нити ћеш нивелисањем проблема активирати динамику сабијену у твом младом бићу. Када умирем за Христа, тада истински живим. Наше искуство унутарње слободе је у томе да када затреба кажемо „попу поп, а бобу боб“, а не да драгоцени опит смелости спутавамо иза затворених врата наших (студентских) соба… Живот се не може истински доживети ако око нас не умру лажни кумири имагинарних ауторитета. Крст који узимамо на себе јесте „непобедиво оружје и утврђење вере“. Црква није просто лечилиште, него и место где „умиремо да бисмо живели“, на смелост према Господу и људима, а не на суд или на осуду. Када то схватиш, тада ће проклијати семенка твог бића и дати „плод стоструки“. И тада ће Трифуни 21. века поверовати да прави Христови људи могу да испуне Његове заповести. Извор: Теологија.нет View full Странице
  3. Жао ми је што нисам био присутан да браним владику Теодосија када је Вучић недипломатски наступио према њему * Жалосна је чињеница да у Србији људи са ставом, поштењем и интегритетом, какав је био Оливер Ивановић, могу да нестану само зато што неком не одговарају. ПРВИ ДЕО ИНТЕРВЈУА: ОВДЕ Након што смо у првом делу интервјуа са Максимом (Васљевићем, 51), владиком западно-америчким, апсолвирали теме које се тичу живота и рада СПЦ у САД, промене њеног имена и Устава, односа према Васељенској патријаршији и поређења аутокефалности Српске и Украјинске православне цркве, у другом смо се више окренули ка условно речено “световним питањима”. Ако се питање Косова уопште може одвојити од наше духовности, порекла и традиције… Судбина Косова је и даље највећи национални проблем. У последње време се све чешће помињу речи као што је разграничење, подела… Црква је одлучно дигла глас против тога. Где ви видите решење? -Хвала Вам на том питању. Ми у западној Америци о Косову и Метохији размишљамо на практичан начин: у трајном смо контакту са нашим тамошњим народом преко Епископа Теодосија и његовог монаштва, и гледамо да посетама и материјалном помоћи допринесемо њиховом опстанку, посебно деци. Када смо 2015. године објавили монографију „Хришћанско наслеђе Косова и Метохије“ верујемо да смо и ми дали допринос, како је тврдио покојни академик Душан Батаковић, да се неутрализује кампања за учлањење Косова у Унеско. Поред књижевне и историјске, књига има и велику уметничку вредност. Само током прошле године упутили смо читав низ јавних апела Стејт департману поводом страдања нашег народа у јужној Србији апелујући за његову заштиту. Не заборавите, у сусрету са Американцима ми српски епископи се без изузетка и врло јасно идентификујемо као православни српски епископи, а у разговорима са званичницима из Стејт департмана бранимо недвосмислен став Сабора наше Цркве о Косову и Метохији. Само током прошле године упутили смо читав низ јавних апела Стејт департману поводом страдања нашег народа у јужној Србији апелујући за његову заштиту. Поред свог главног циља Цркве, а то је пружања предокуса Царства Божијег служењем литургије и етичким подстицајима, наш епископат у САД неговањем заветне косовске мисли одржава самосвест народа, подсећајући га на древну славу српске државе и народне историје. По питању решења косовског проблема дошло је и до отвореног сукоба мишљења на Сабору у Патријаршији између председника Вучића са једне, и неколико владика, међу којима сте наводно били Ви, са друге стране. Шта је оно у чему се не слажете са председником? -Искрено, био сам једини владика који намерно није желео да присуствује том састанку и зато нисам ушао у ту салу док је трајао разговор. То је био мој лични гест, мада сада мислим да је ипак требало да присуствујем, понајвише због Владике Рашкопризренског Теодосија према коме се председник Вучић понашао у најмању руку недипломатски. Наравно, већ је познато готово све што је ту речено тако да то овде не бих понављао. Шта мислите о Вучићевом ставу да је СПЦ нереална по питању Косова, да не познаје довољно ситуацију и тражи више од онога што је могуће? -Председник Вучић мисли да је „реалност“ најбоља основа за решавање проблема. Као Црква, ми мислимо да је реалност клизав терен за вредновање истине будући да управо око реалности постоје најразличитија и сукобљена мишљења. У том смислу, наш Сабор сматра да су садашњи тренутак и владајућа констелација односа у свету варљива основа за решење тако важног проблема какво је статус Косова и Метохије. Актуелна власт се са проблемом носи у мери својих могућности и знања, али је проблем што је из тог решавања искључила остале релевантне факторе. Она не сме да заборави да постоји и вертикала српске историје која, како је то говорио покојни Душан Батаковић, почива на неколико основних обележја, која, узета заједно, чине скуп особитих културних вредности, моралну и духовну лествицу српског народа: оданост православној вери и Српској православној Цркви, ослонац на традицију проистеклу из косовског предања, сећање на светородну династију Немањића итд. Додатни проблем је и неспособност великог дела наше елите да препозна како би та традиција, у европским размерама, могла складно да се уклопи у збир општих вредности уоквирених хришћанском цивилизацијом. Да ли држава има неки конкретан план по питању Косова, и да ли га је председник Вучић презентовао том приликом у Сабору? -Наш Патријарх нам је на почетку Сабора у Жичи рекао да му председник Вучић никада за седам година није изнео било какав план о Косову. Председник то није учинио ни кад је примљен у сали за разговоре током Сабора. А како смо видели, никакав план није изнео ни у скупштини Србије. Све се одвија иза очију јавности. Међутим, биће да ту нема ничег новог, тј. да српска политика пати од кратковидости. Прочитајте ове речи и погодите ко их је изговорио: „Влада је ову чињеницу сакривала на несрећу нашег народа и државе од јавнога мишљења, све до последњега момента и није ништа урадила да би припремила јавно мишљење за овакав преокрет државне политике. У овом непромишљеном поступку владе, леже главни узроци свих фаталних догађаја и наше несреће“. Не, нису ово речи из ове године, него су то речи српског Патријарха Гаврила Дожића из 1941. године, изговорене на рачун тадашње југословенске владе, у нешто другачијем контексту (из цитата је склоњена само реч „југословенска“). Жалосна је чињеница да у Србији људи са ставом, поштењем и интегритетом, какав је био Оливер Ивановић, могу да нестану само зато што неком не одговарају. На истом Сабору сте склоњени са места професора на Богословском факултету у Београду. На Вашу страну је стао и Ваш духовни отац, умировљени владика Атанасије (Јевтић), који је тим поводом имао прилично жустру преписку са патријархом Иринејем. Како сте лично доживели тај чин? -Нетачно је да је Свети Архијерејски Сабор у мају месецу расправљао о моме професорском статусу. Један епископ као индивидуа је то изнео као проблем, али је његово излагање одмах наишло на бурно негодовање других владика. Поседујем стенографске белешке шта је ко о томе рекао. Дакле, нема такве саборске одлуке, као ни „прећутне сагласности“ коју је неко поменуо. Уосталом, ако, примера ради, Сабор два пута заредом одбије да једног патријарховог кандидата изгласа за епископа – зар то није једна врло речита (далеко од „прећутне“) несагласност са њим?! Штавише, ни у саборском записнику не постоји никакав траг о дискусији око моје професуре. Према томе, еx нихило нихил фит – ништа не долази из ничега. Ја сам и даље професор Универзитета са свим правима и дужностима које тај статус повлачи. Ко год жели да укаже на теолошке или неке друге пропусте у мом теолошком и академском раду мораће добро да се потруди. Уосталом, допис синода је упућен Деканату Православног богословског факултета који ће са своје стране синоду упутити адекватан одговор. Да сумирам стање ствари: у свом досадашњем академском раду нисам изнео ништа што би било у сукобу са догматским или етичким учењем Цркве. С обзиром да се аутор синодског образложења већ јавно огласио рекавши да ту постоје некакви формални и теолошки разлози, са своје стране имам да одговорим лаконски: сви формалноправни, технички и доктринарни приговори аутора синодског образложења су најобичније неистине. Треба се замислити и над чињеницом да ће (уколико би се са Факултетом поступало на начин на који Синод то сада покушава) статус сваког професора факултета убудуће зависити од расположења и произвољности сваког новог састава Синода. Ми, срећом, немамо непогрешивог папу, мада се поједини, мимо патријарха, понекад понашају као да су непогрешиви. Приметили сте како се извесни епископ – главна мета Атанасијеве критике, устручава да му било шта одговори. Што се тиче преписке Владике Атанасија са Патријархом, мислим да су то ствари које прате живот Цркве. Херцеговачком владики су много јасније ствари него што то неки мисле. Он је, имајући у виду разне закулисне радње, реаговао на свој, атанасијевски начин каквим га сви познају, а због којег га лицемери не подносе, а љубитељи истине цене и уважавају. Много жустрију преписку су водили Свети Оци међусобно па су њихова писма данас драгоцени извор за упознавање историје Цркве. Владика Атанасије се легитимно обратио предстојатељу наше Цркве и изнео неслагање са одлуком Синода. Наш Патријарх је човек кога уважавамо због места које заузима, али не заборавимо да је он човек који осим што је у дубокој старости, може да направи грешку, да нешто заборави, погрешно чује, да поверује у неку неистину. Ако се то дешава другима, зашто би амнестиран био он, честита старина од деведесет лета?! Ми, срећом, немамо непогрешивог папу, мада се поједини, мимо патријарха, понекад понашају као да су непогрешиви. Приметили сте како се извесни епископ – главна мета Атанасијеве критике, устручава да му било шта одговори. Епископ Атанасије Јевтић нас својим поступцима поучава да не смемо да ћутимо када неправда заузме место правде. У свој својој енигматичности као личности, Епископ Атанасије је и овог пута изнео јеванђелски суд над савременошћу. И тиме нас је, како је забележио Матија Бећковић, највише потресао. Неки су то довели у везу са Ставом из 2017. који сте потписали заједно са још неколико професора, доцената и асистената Богословског факултета, а као одговор на Петицију којом се тражи укидање Дарвинове теорије. Видите ли Ви везу међу тим догађајима? -Блиска будућност ће показати ко је ту био у праву и колико је то био један вештачки проблем. Ниједан од актуелних професора Православног богословског факултета у Београду не повезује теорију еволуције са учењем Цркве. Међутим, за нас као припаднике Универзитета, било је неприхватљиво да скупина петиционаша боље зна шта је наука од Универзитета у Београду, САНУ, Биолошког факултета БУ, Српског биолошког друштва, Српског лекарског друштва и др. Све ове институције су званичним саопштењима осудиле Петицију, а многи од њихових представника званично и/или јавно подржали Став нас теолога. Петиција је укључивала потписнике из најразличитији сфера науке и уметности и друштвених делатности уопште, углавном некомпетентне за бављење овим питањем, било из перспективе биологије, било теологије. Од тројице биолога који су је потписали јавности је најпознатији Томислав Терзин, истакнути промотер псеудо-научних теорија и адвентиста седмог дана, деноминације која је позната по ставовима тзв. креационизма које заступају амерички протестантски фундаменталисти. Став професора Теолошког факултета, сасвим је очигледно, био је реакција против таквог неправославног и нездравог фундаментализма. Треба рећи да је у деценијама комунистичке идеологије и диктатуре, полако у јавном оптицају и популарној свести, ширеној путем школе, идеолошких памфлета, писаних и електронских медија, створена једна слика теорије еволуције као апсолутно неусагласиве са вером. Она је оставила дубоке недоумице код верујућих људи, а и код великог броја епископа. Међутим, водећи теолошки ауторитети у данашњем Православљу пишу и показују да се овом питању и те како може приступити истанчаније. Када се полемика око Дарвинове теорије распламсала, у једној изјави сте рекли: “Од момента када се појави научна теорија кадра да замени теорију еволуције, као њена једнако плаузибилна алтернатива, ми ћемо бити ту да је подржимо”. Такође, негде сте тим поводом казали и следеће: “Помислим одмах на светог Григорија Богослова из четрвтог века, који је био теолог, научник и епископ и који је човека назвао животињом у процесу обожења”. -Као прво, није искључено да неко у будућности неће добити Нобелову награду за постављање граница теорији еволуције. Друго, дужан сам да кажем да је свако од нас теолошки образован у датом контексту и ја не могу по том питању да будем у раскораку са како српском тако и са укупном православном теологијом последњих тридесет година. У издању Бачке епархије, на пример, деведесетих година прошлог века објављен је низ књига и часописа у којима се експлицитно тврди да Теорија еволуције није противна православној вери и у којима се она посматра у потпуно позитивном светлу. Ми смо то као студенти читали и поступно формирали свој став по том питању. Три почасна доктора Православног богословског факултета (Јован Зизјулас 1991, Христо Јанарас 2003, Калистос Вер 2008) сматрају да начелно нема несклада између теологије и еволуције. И после свега тога, зар треба да се чудимо што новије генерације теолога тврде да еволуција није зло (уколико се не банализује и не своди на флоскуле типа „човек је постао од мајмуна“)? Ако су наша Црква и њене владике усмеравали читаве генерације у једном правцу – а то је да теологија има шта да каже по питању научног знања а не само да га игнорише – како сада да све порекнете као да се то није десило?! Далеко пре садашњих чланкописаца на разним форумима по питању еволуције, написао сам пре десет година студију под насловом „Постоји ли биохемија слободе“. Тада сам истакао да с обзиром да природнонаучна теорија еволуције целокупни феномен биолошког живота објашњава у складу с начелима природног случаја, мутације и одабира, она као таква не претпоставља, нити је обавезна да претпостави, неки трансцендентни узрок, у смислу Божјег стваралачког деловања. Тиме се само потврђује њен феноменолошки карактер. Дакле, биолошки домен не садржи холистичку слику о човеку али помаже истој. Ту слику поседује теологија – наравно, не у изолацији него у сарадњи са науком, узимајући у обзир и друга научна сазнања о човеку, баш као што су то чинили Оци Цркве кроз векове. Има ли заиста Црква толико разлога да се спори са науком, а по питању теорија о настанку човека? -Дозволите да одговорим контра-питањем: шта значи уопште то банализовање и поларисање Цркве уопште и науке уопште? Као што рекох, водећи православни теолози данас сматрају да нема разлога да се теологија спори са науком него да је њен задатак да подсећа науку да чува достојанство човека и планете. С обзиром да ово није пресудно питање, подсетио бих све на максиму коју је својевремено формулисао један владика: „Међу архијерејима, као и уопште у Цркви, влада правило по којем у битном и пресудном постоје слога и јединство, у мање важном слободан избор, а у свему – љубав“. Став 2017 једног броја професора био је покушај да се одреди права мера у разумевању кључних аспеката односа теологије и науке и да се расветли затамњена и недовољно растумачена димензија њихове синергије. Тај племенити покушај је неправедно злоупотребљен од подстрекача немира и разноразних агената-провокатора. Вера и језик су нераскидиви део идентитета једног народа. Нажалост, чест је случај да деца српских имиграната у Америци слабо или никако говоре наш језик. Шта црква, конкретно Ваша Епархија, чини по том питању? Како саветујете родитеље и децу коју сусрећете у цркви и на својим путовањима по парохијама? -Српски народ је, попут многих других народа, веома везан за своје историјско памћење, чему доприноси српски језик. По том питању наша Црква и у дијаспори нуди све неопходне садржаје: богослужењем чува не само српски него и старословенски језик, а парохијским животом омогућава заједништво… Проблем је што ентузијазам родитеља и њихова жеља да деца уче и науче српски полако спласне. Упркос томе, парохије су куле светиље читавог духовног и културног живота српског народа. У њима, захваљујући литургијском животу, настављају да живе српскословенски књижевни језик, обичаји, предања, светитељство и свеукупни друштвени етос. Да се разумемо, својим угледом и улогом у народу, једино наша Црква подстиче организовање просветних и културних делатности у дијаспори. Богослужење у Епархијама СПЦ у Америци је углавном двојезично. Шта мислите о црквеној служби на енглеском језику, је ли се она могла избећи? -Мислим да је одличан одговор на то питање дао Епископ Новограчанички Лонгин. Он, источноамерички епископ Иринеј и ја делимо исто мишљење по том питању, а иза нас стоји цео Црквени сабор из Чикага који је свесрдну подршку указао нама архијерејима. У духовним и културним прожимањима која карактеришу нашу дијаспору немогуће је избећи језичку симбиозу енглеског и српског. Ми не можемо допустити да Црква буде уточиште искључиво нашим исељеницима. Због њене васељенске мисије и верности Јеванђељу, она је отворена за све грађане Америке који, и преко српских досељеника, желе да постану православни хришћани (иако не знају српски језик). Наше предстојеће издање двојезичног Јеванђеља на српском и енглеском сведочи о културном достигнућу у модерној историји Цркве у дијаспори. Да ли би служба на матерњем језику и утицај цркве у том смислу могао бити важан тас на ваги да генерације које долазе не изгубе контакт са матицом, бар када је у питању језик? -Из ревности према „српском књижеству“, наша Епархија објављује књиге не само на енглеском него и на српском језику. Кроз издаваштво у оквиру разних едиција промовишемо српске теологе: Николај Жички (4 књиге), Јустин Поповић (4 књиге), Амфилохије Радовић, Данило Крстић, Атанасије Јевтић, Радован Биговић, Владан Перишић, Богољуб Шијаковић, Ненад Милошевић, итд. Десетине српских теолога, историчара и научника је постало доступно англофоној читалачкој публици. Остављам да други процене да ли је то рад од националног значаја. На црквеним саборима се већ деценијама говори и одлучује на енглеском језику док се записник чува у обе језичке варијанте. Осим тога, приметио сам да само један учесник сабора није био у стању да се обрати на енглеском језику – ради се, иначе, о свештенику који је при том и професор на факултету у Новој Грачаници – док је неупоредиво више оних који не разумеју српски Званични језик обраћања на недавно одржаном Сабору у Новој Грачаници је био енглески. Уз разумевање чињенице да неки од присутних не говоре српски, зар није било логичније да се њима обезбеди преводилац, а да обраћања буду на српском, изворном језику наше Цркве? -По том питању пратим праксу коју сам затекао а коју су до сада пратили и сви српски епископи. Дакле, нисмо ми ништа ново увели – на црквеним саборима се већ деценијама говори и одлучује на енглеском језику док се записник чува у обе језичке варијанте. Осим тога, приметио сам да само један учесник сабора није био у стању да се обрати на енглеском језику – ради се, иначе, о свештенику који је при том и професор на факултету у Новој Грачаници – док је неупоредиво више оних који не разумеју српски. Међу њима је значајан број обраћеника у Православље који својом вером, етосом али и бројношћу и присуством чувају и унапређују српске парохије. Наравно, многи алонимни (под другим именом) учесници чудноватих форума, иако мисле да су анонимни, покушавају да својим мешетарењем кривотворе црквену стварност. Осим што се варају да су безбедни у својој „алонимности“, јер ће кад-тад бити обзнањена њихова имена, они су на дуже стазе тужни губитници. Црква – ако боље погледају историју – опстаје упркос таквим и сличним клеветама и подметањима. Следеће године ће бити одржан попис у Америци. На прошлом из 2010. године свега се 186.000 људи изјаснило као Срби, иако реалне процене кажу да нас је далеко више. На том попису Хрвата је било скоро три пута више, а бројнији су и Словенци и Албанци. Шта мислите да је разлог због кога наши људи беже од свог порекла? И колико то вуче корене из несрећних 90-тих када смо у америчким медијима били приказани као лоши момци и када, благо речено, није било популарно бити Србин? -Попис је драгоцен извор за познавање етничког састава становништва. Јасно је да се ранији пописи не могу узети као полазна основа прорачуна јер нису били ни бројчано прецизни ни сасвим поуздани. Његове мањкавости су у томе што нису остављали поља за бележење националне припадности, онемогућивши одређивање националног идентитета сваког грађанина. Мислим да варирање тих бројки указује на омашке у десетинама па можда и стотини хиљада. Сви досадашњи статистички прорачуни су изузетно непоуздани. Шта би Ви поручили Србима пред попис 2020. године? -Исто што и пре девет година, априла 2010, када смо преко наших парохија позвали вернике да искористе историјску прилику да се током пописа становништва упишу као амерички грађани српског порекла. Подсетили смо их да добро проуче упутства у брошурама (2010 Ценсус формулар) које смо им доставили. Такође смо их молили да погледају видео упутства како да попуњавањем формулара истакну српско порекло. Наш званични број по попису из 2000. године је био мањи од 200,000. Уколико желимо да будемо утицајна заједница и актери америчке друштвене и политичке сцене, ми морамо да се изборимо и за свој реални званични број. Сваке нове године се рапидно повећава број српских имиграната, како у Америци, тако и у другим западним земљама. Колико Вас то као духовног оца забрињава, нарочито чињеница да из матице највише одлазе млади и школовани људи? -С правом је речено је да је наша Црква у дијаспори до сада била имигрантска. То значи да је зависила од прилива нових исељеника. Да ли ће тако бити у будућности, тешко је рећи. Стога је брига нас епископа двострука. Ако њих не буде, ко ће чувати српско православно наслеђе Америке са преко 200 цркава и богослужбених места? Ако пак буду долазили у већем броју, шта ће бити са матичним српским земљама? Како процењујете однос државе Србије према дијаспори, нарочито оној са којом сте најбоље упознати, америчкој? Колико је јака или слаба та веза? -Нисам уопште сигуран у искрене намере садашње државе према расејању. Ипак, верујем да ће се ствари поправити са неком будућом влашћу. Тренутна власт није нашла интереса у дијаспори и да јој наши исељеници нису суштински битни. Рачуна на то да је довољно што ће свако вођен патриотизмом аутоматски да прелива у Србију зарађен новац. Али, то није ни домаћински ни менаџерски однос. Простор Ваше Епархије се налази под јурисдикцијом Генералног Конзулата у Чикагу. Одлазећи конзул Дејан Радуловић је претходних 5,5 година провео у статусу конзула-жерана, практично вршиоца дужности без пуних ингеренција. Нови конзул ће остати у истом, фаличном статусу. Шта нам то говори? -То нам говори да тренутна власт није нашла интереса у дијаспори и да јој наши исељеници нису суштински битни. Рачуна на то да је довољно што ће свако вођен патриотизмом аутоматски да прелива у Србију зарађен новац. Али, то није ни домаћински ни менаџерски однос. Но, и поред спутаности спорим бирократским механизмима, надам се да и у наше време важе следеће речи Николе Пашића: „Српска је држава имала, и сад има, доста бирократског, али та је бирократија привремена и она је почела слабити и нестаће чим поодрасту слободни грађани који би надмашили знањем и свестраним искуством“. Мање је познато да сте у Вашој Епархији Западноамеричкој (као јединој у СПЦ) увели институцију омбудсмана, стручњака за канонско и грађанско право који има задатак да води рачуна о томе да пословање Епархије буде транспарентно и да не буде у колизији са америчким законима. Откуд та идеја? -Омбудсмана не треба посматрати никако другачије сем једино као још једну службу коју Црква нуди у новим животним околностима. Ова служба постоји са благословом надлежног епископа као још једна служба (харизма, дијаконија) унутар наше Православне Цркве. То је једна функција која служи за ад хоц случајеве и потребна је ради правовременог одговора на оне случајеве за које немамо готове одговоре у предању. Пажљиво проучавање историје Цркве показује да је Црква као тело Христово састављена од различитих харизми или служби. Још је Апостол Павле поручивао: „Е да ли су сви апостоли? Е да ли су сви учитељи? Е да ли сви имају дарове исцељивања? (1Кор. 12, 29-30). Службе у Цркви су егзистенцијалне и личне, и нису статичне. Управо ова различитост у служењу другима води нас до могућности увођења лица омбудсмана. Рекавши ово, додајмо да је ова функција прихватљива под условом да уважава постојећи црквени јерархијски поредак и води у заједницу и јединство, а не у подељености. Наравно, православне епархије нису у обавези према било којем статуту да имају омбудсмана и може се рећи да је то нешто што сасвим пристаје америчком контексту. Ми се можемо наћи у ризику да одговарамо пред општим америчким законом, који је другачији од грађанског закона који можете наћи у Србији и већини европских земаља. Задатак омбудсмана, који је правни али и канонски стручњак, притом лаик, јесте да пружи другачија средства комуникације у једном формалном пољу. Ово је важно због тога што су наше парохије географски веома међусобно удаљене (понегде и хиљадама километара). Наше канонско право је увек имало сензибилитета за тако нешто. Дефиниција омбудсмана гласи да је то званично лице надлежно да истражује појединачне жалбе против лоше вођене администрације, нарочито код јавних служби. Поред духовног, пастирског рада, бавите се поезијом и музиком, а неке Ваше песме су и углазбљене. Познато је, такође, да умете лепо да запојите… Колико један владика себи “сме да дозволи” такве излете и колико је уметност у “расколу” са православном духовношћу? -Највећи Оци Цркве си били песници и опробали су се и у античкој поезији и прози. Св. Григорије Богослов из 4. века, о коме сам написао докторат, писао је стихове на теме из платонске философије. Када је безбожни цар Јулијан забранио хришћанима да се користе класичним текстовима, овај Григорије је у томе нашао повод да се бави поезијом и излагањем хришћанске науке у метричким стиховима. Уметност је у најближој вези са човеком и Црква је то кроз векове вредновала. Црква нуди музику јачу од смрти. Верујем да спона уметности са духовношћу може да помогне људима да постану чланови Цркве. Танка, али нераскидива нит којом је Предање спајано са уметношћу, била је извор виталности Цркве и вештине Отаца да у свим околностима успоставе мостове да човеком свога времена, чувајући идентитет Цркве. Мислим да нас ти уметнички изрази подсећају на наше место у оквирима света и европске цивилизације. Кад смо код тог цивилизацијског питања, сматрам да је Црква једини простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. На том путу, угледамо се на новопрослављене светитеље Севастијана, Мардарија и друге. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије са америчким обраћеницима, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо започели мисију међу Индијанцима. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља. Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Иако имамо свест да смо једна света (уна санцта) Црква, ми не смемо да стекнемо дух надмености у односу на друге, поготово када видимо да другима не успевамо да пренесемо свој етос. Ради тога, треба да на друге гледамо састрадално и покајнички. Црква није себични посед православних. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Ослањање само на пуки традиционализам доводи до игнорисања стварних проблема историје. Верујем да је Свети Сава имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља. Према томе, уколико америчком друштву убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства.
  4. Жао ми је што нисам био присутан да браним владику Теодосија када је Вучић недипломатски наступио према њему * Жалосна је чињеница да у Србији људи са ставом, поштењем и интегритетом, какав је био Оливер Ивановић, могу да нестану само зато што неком не одговарају. ПРВИ ДЕО ИНТЕРВЈУА: ОВДЕ Након што смо у првом делу интервјуа са Максимом (Васљевићем, 51), владиком западно-америчким, апсолвирали теме које се тичу живота и рада СПЦ у САД, промене њеног имена и Устава, односа према Васељенској патријаршији и поређења аутокефалности Српске и Украјинске православне цркве, у другом смо се више окренули ка условно речено “световним питањима”. Ако се питање Косова уопште може одвојити од наше духовности, порекла и традиције… Судбина Косова је и даље највећи национални проблем. У последње време се све чешће помињу речи као што је разграничење, подела… Црква је одлучно дигла глас против тога. Где ви видите решење? -Хвала Вам на том питању. Ми у западној Америци о Косову и Метохији размишљамо на практичан начин: у трајном смо контакту са нашим тамошњим народом преко Епископа Теодосија и његовог монаштва, и гледамо да посетама и материјалном помоћи допринесемо њиховом опстанку, посебно деци. Када смо 2015. године објавили монографију „Хришћанско наслеђе Косова и Метохије“ верујемо да смо и ми дали допринос, како је тврдио покојни академик Душан Батаковић, да се неутрализује кампања за учлањење Косова у Унеско. Поред књижевне и историјске, књига има и велику уметничку вредност. Само током прошле године упутили смо читав низ јавних апела Стејт департману поводом страдања нашег народа у јужној Србији апелујући за његову заштиту. Не заборавите, у сусрету са Американцима ми српски епископи се без изузетка и врло јасно идентификујемо као православни српски епископи, а у разговорима са званичницима из Стејт департмана бранимо недвосмислен став Сабора наше Цркве о Косову и Метохији. Само током прошле године упутили смо читав низ јавних апела Стејт департману поводом страдања нашег народа у јужној Србији апелујући за његову заштиту. Поред свог главног циља Цркве, а то је пружања предокуса Царства Божијег служењем литургије и етичким подстицајима, наш епископат у САД неговањем заветне косовске мисли одржава самосвест народа, подсећајући га на древну славу српске државе и народне историје. По питању решења косовског проблема дошло је и до отвореног сукоба мишљења на Сабору у Патријаршији између председника Вучића са једне, и неколико владика, међу којима сте наводно били Ви, са друге стране. Шта је оно у чему се не слажете са председником? -Искрено, био сам једини владика који намерно није желео да присуствује том састанку и зато нисам ушао у ту салу док је трајао разговор. То је био мој лични гест, мада сада мислим да је ипак требало да присуствујем, понајвише због Владике Рашкопризренског Теодосија према коме се председник Вучић понашао у најмању руку недипломатски. Наравно, већ је познато готово све што је ту речено тако да то овде не бих понављао. Шта мислите о Вучићевом ставу да је СПЦ нереална по питању Косова, да не познаје довољно ситуацију и тражи више од онога што је могуће? -Председник Вучић мисли да је „реалност“ најбоља основа за решавање проблема. Као Црква, ми мислимо да је реалност клизав терен за вредновање истине будући да управо око реалности постоје најразличитија и сукобљена мишљења. У том смислу, наш Сабор сматра да су садашњи тренутак и владајућа констелација односа у свету варљива основа за решење тако важног проблема какво је статус Косова и Метохије. Актуелна власт се са проблемом носи у мери својих могућности и знања, али је проблем што је из тог решавања искључила остале релевантне факторе. Она не сме да заборави да постоји и вертикала српске историје која, како је то говорио покојни Душан Батаковић, почива на неколико основних обележја, која, узета заједно, чине скуп особитих културних вредности, моралну и духовну лествицу српског народа: оданост православној вери и Српској православној Цркви, ослонац на традицију проистеклу из косовског предања, сећање на светородну династију Немањића итд. Додатни проблем је и неспособност великог дела наше елите да препозна како би та традиција, у европским размерама, могла складно да се уклопи у збир општих вредности уоквирених хришћанском цивилизацијом. Да ли држава има неки конкретан план по питању Косова, и да ли га је председник Вучић презентовао том приликом у Сабору? -Наш Патријарх нам је на почетку Сабора у Жичи рекао да му председник Вучић никада за седам година није изнео било какав план о Косову. Председник то није учинио ни кад је примљен у сали за разговоре током Сабора. А како смо видели, никакав план није изнео ни у скупштини Србије. Све се одвија иза очију јавности. Међутим, биће да ту нема ничег новог, тј. да српска политика пати од кратковидости. Прочитајте ове речи и погодите ко их је изговорио: „Влада је ову чињеницу сакривала на несрећу нашег народа и државе од јавнога мишљења, све до последњега момента и није ништа урадила да би припремила јавно мишљење за овакав преокрет државне политике. У овом непромишљеном поступку владе, леже главни узроци свих фаталних догађаја и наше несреће“. Не, нису ово речи из ове године, него су то речи српског Патријарха Гаврила Дожића из 1941. године, изговорене на рачун тадашње југословенске владе, у нешто другачијем контексту (из цитата је склоњена само реч „југословенска“). Жалосна је чињеница да у Србији људи са ставом, поштењем и интегритетом, какав је био Оливер Ивановић, могу да нестану само зато што неком не одговарају. На истом Сабору сте склоњени са места професора на Богословском факултету у Београду. На Вашу страну је стао и Ваш духовни отац, умировљени владика Атанасије (Јевтић), који је тим поводом имао прилично жустру преписку са патријархом Иринејем. Како сте лично доживели тај чин? -Нетачно је да је Свети Архијерејски Сабор у мају месецу расправљао о моме професорском статусу. Један епископ као индивидуа је то изнео као проблем, али је његово излагање одмах наишло на бурно негодовање других владика. Поседујем стенографске белешке шта је ко о томе рекао. Дакле, нема такве саборске одлуке, као ни „прећутне сагласности“ коју је неко поменуо. Уосталом, ако, примера ради, Сабор два пута заредом одбије да једног патријарховог кандидата изгласа за епископа – зар то није једна врло речита (далеко од „прећутне“) несагласност са њим?! Штавише, ни у саборском записнику не постоји никакав траг о дискусији око моје професуре. Према томе, еx нихило нихил фит – ништа не долази из ничега. Ја сам и даље професор Универзитета са свим правима и дужностима које тај статус повлачи. Ко год жели да укаже на теолошке или неке друге пропусте у мом теолошком и академском раду мораће добро да се потруди. Уосталом, допис синода је упућен Деканату Православног богословског факултета који ће са своје стране синоду упутити адекватан одговор. Да сумирам стање ствари: у свом досадашњем академском раду нисам изнео ништа што би било у сукобу са догматским или етичким учењем Цркве. С обзиром да се аутор синодског образложења већ јавно огласио рекавши да ту постоје некакви формални и теолошки разлози, са своје стране имам да одговорим лаконски: сви формалноправни, технички и доктринарни приговори аутора синодског образложења су најобичније неистине. Треба се замислити и над чињеницом да ће (уколико би се са Факултетом поступало на начин на који Синод то сада покушава) статус сваког професора факултета убудуће зависити од расположења и произвољности сваког новог састава Синода. Ми, срећом, немамо непогрешивог папу, мада се поједини, мимо патријарха, понекад понашају као да су непогрешиви. Приметили сте како се извесни епископ – главна мета Атанасијеве критике, устручава да му било шта одговори. Што се тиче преписке Владике Атанасија са Патријархом, мислим да су то ствари које прате живот Цркве. Херцеговачком владики су много јасније ствари него што то неки мисле. Он је, имајући у виду разне закулисне радње, реаговао на свој, атанасијевски начин каквим га сви познају, а због којег га лицемери не подносе, а љубитељи истине цене и уважавају. Много жустрију преписку су водили Свети Оци међусобно па су њихова писма данас драгоцени извор за упознавање историје Цркве. Владика Атанасије се легитимно обратио предстојатељу наше Цркве и изнео неслагање са одлуком Синода. Наш Патријарх је човек кога уважавамо због места које заузима, али не заборавимо да је он човек који осим што је у дубокој старости, може да направи грешку, да нешто заборави, погрешно чује, да поверује у неку неистину. Ако се то дешава другима, зашто би амнестиран био он, честита старина од деведесет лета?! Ми, срећом, немамо непогрешивог папу, мада се поједини, мимо патријарха, понекад понашају као да су непогрешиви. Приметили сте како се извесни епископ – главна мета Атанасијеве критике, устручава да му било шта одговори. Епископ Атанасије Јевтић нас својим поступцима поучава да не смемо да ћутимо када неправда заузме место правде. У свој својој енигматичности као личности, Епископ Атанасије је и овог пута изнео јеванђелски суд над савременошћу. И тиме нас је, како је забележио Матија Бећковић, највише потресао. Неки су то довели у везу са Ставом из 2017. који сте потписали заједно са још неколико професора, доцената и асистената Богословског факултета, а као одговор на Петицију којом се тражи укидање Дарвинове теорије. Видите ли Ви везу међу тим догађајима? -Блиска будућност ће показати ко је ту био у праву и колико је то био један вештачки проблем. Ниједан од актуелних професора Православног богословског факултета у Београду не повезује теорију еволуције са учењем Цркве. Међутим, за нас као припаднике Универзитета, било је неприхватљиво да скупина петиционаша боље зна шта је наука од Универзитета у Београду, САНУ, Биолошког факултета БУ, Српског биолошког друштва, Српског лекарског друштва и др. Све ове институције су званичним саопштењима осудиле Петицију, а многи од њихових представника званично и/или јавно подржали Став нас теолога. Петиција је укључивала потписнике из најразличитији сфера науке и уметности и друштвених делатности уопште, углавном некомпетентне за бављење овим питањем, било из перспективе биологије, било теологије. Од тројице биолога који су је потписали јавности је најпознатији Томислав Терзин, истакнути промотер псеудо-научних теорија и адвентиста седмог дана, деноминације која је позната по ставовима тзв. креационизма које заступају амерички протестантски фундаменталисти. Став професора Теолошког факултета, сасвим је очигледно, био је реакција против таквог неправославног и нездравог фундаментализма. Треба рећи да је у деценијама комунистичке идеологије и диктатуре, полако у јавном оптицају и популарној свести, ширеној путем школе, идеолошких памфлета, писаних и електронских медија, створена једна слика теорије еволуције као апсолутно неусагласиве са вером. Она је оставила дубоке недоумице код верујућих људи, а и код великог броја епископа. Међутим, водећи теолошки ауторитети у данашњем Православљу пишу и показују да се овом питању и те како може приступити истанчаније. Када се полемика око Дарвинове теорије распламсала, у једној изјави сте рекли: “Од момента када се појави научна теорија кадра да замени теорију еволуције, као њена једнако плаузибилна алтернатива, ми ћемо бити ту да је подржимо”. Такође, негде сте тим поводом казали и следеће: “Помислим одмах на светог Григорија Богослова из четрвтог века, који је био теолог, научник и епископ и који је човека назвао животињом у процесу обожења”. -Као прво, није искључено да неко у будућности неће добити Нобелову награду за постављање граница теорији еволуције. Друго, дужан сам да кажем да је свако од нас теолошки образован у датом контексту и ја не могу по том питању да будем у раскораку са како српском тако и са укупном православном теологијом последњих тридесет година. У издању Бачке епархије, на пример, деведесетих година прошлог века објављен је низ књига и часописа у којима се експлицитно тврди да Теорија еволуције није противна православној вери и у којима се она посматра у потпуно позитивном светлу. Ми смо то као студенти читали и поступно формирали свој став по том питању. Три почасна доктора Православног богословског факултета (Јован Зизјулас 1991, Христо Јанарас 2003, Калистос Вер 2008) сматрају да начелно нема несклада између теологије и еволуције. И после свега тога, зар треба да се чудимо што новије генерације теолога тврде да еволуција није зло (уколико се не банализује и не своди на флоскуле типа „човек је постао од мајмуна“)? Ако су наша Црква и њене владике усмеравали читаве генерације у једном правцу – а то је да теологија има шта да каже по питању научног знања а не само да га игнорише – како сада да све порекнете као да се то није десило?! Далеко пре садашњих чланкописаца на разним форумима по питању еволуције, написао сам пре десет година студију под насловом „Постоји ли биохемија слободе“. Тада сам истакао да с обзиром да природнонаучна теорија еволуције целокупни феномен биолошког живота објашњава у складу с начелима природног случаја, мутације и одабира, она као таква не претпоставља, нити је обавезна да претпостави, неки трансцендентни узрок, у смислу Божјег стваралачког деловања. Тиме се само потврђује њен феноменолошки карактер. Дакле, биолошки домен не садржи холистичку слику о човеку али помаже истој. Ту слику поседује теологија – наравно, не у изолацији него у сарадњи са науком, узимајући у обзир и друга научна сазнања о човеку, баш као што су то чинили Оци Цркве кроз векове. Има ли заиста Црква толико разлога да се спори са науком, а по питању теорија о настанку човека? -Дозволите да одговорим контра-питањем: шта значи уопште то банализовање и поларисање Цркве уопште и науке уопште? Као што рекох, водећи православни теолози данас сматрају да нема разлога да се теологија спори са науком него да је њен задатак да подсећа науку да чува достојанство човека и планете. С обзиром да ово није пресудно питање, подсетио бих све на максиму коју је својевремено формулисао један владика: „Међу архијерејима, као и уопште у Цркви, влада правило по којем у битном и пресудном постоје слога и јединство, у мање важном слободан избор, а у свему – љубав“. Став 2017 једног броја професора био је покушај да се одреди права мера у разумевању кључних аспеката односа теологије и науке и да се расветли затамњена и недовољно растумачена димензија њихове синергије. Тај племенити покушај је неправедно злоупотребљен од подстрекача немира и разноразних агената-провокатора. Вера и језик су нераскидиви део идентитета једног народа. Нажалост, чест је случај да деца српских имиграната у Америци слабо или никако говоре наш језик. Шта црква, конкретно Ваша Епархија, чини по том питању? Како саветујете родитеље и децу коју сусрећете у цркви и на својим путовањима по парохијама? -Српски народ је, попут многих других народа, веома везан за своје историјско памћење, чему доприноси српски језик. По том питању наша Црква и у дијаспори нуди све неопходне садржаје: богослужењем чува не само српски него и старословенски језик, а парохијским животом омогућава заједништво… Проблем је што ентузијазам родитеља и њихова жеља да деца уче и науче српски полако спласне. Упркос томе, парохије су куле светиље читавог духовног и културног живота српског народа. У њима, захваљујући литургијском животу, настављају да живе српскословенски књижевни језик, обичаји, предања, светитељство и свеукупни друштвени етос. Да се разумемо, својим угледом и улогом у народу, једино наша Црква подстиче организовање просветних и културних делатности у дијаспори. Богослужење у Епархијама СПЦ у Америци је углавном двојезично. Шта мислите о црквеној служби на енглеском језику, је ли се она могла избећи? -Мислим да је одличан одговор на то питање дао Епископ Новограчанички Лонгин. Он, источноамерички епископ Иринеј и ја делимо исто мишљење по том питању, а иза нас стоји цео Црквени сабор из Чикага који је свесрдну подршку указао нама архијерејима. У духовним и културним прожимањима која карактеришу нашу дијаспору немогуће је избећи језичку симбиозу енглеског и српског. Ми не можемо допустити да Црква буде уточиште искључиво нашим исељеницима. Због њене васељенске мисије и верности Јеванђељу, она је отворена за све грађане Америке који, и преко српских досељеника, желе да постану православни хришћани (иако не знају српски језик). Наше предстојеће издање двојезичног Јеванђеља на српском и енглеском сведочи о културном достигнућу у модерној историји Цркве у дијаспори. Да ли би служба на матерњем језику и утицај цркве у том смислу могао бити важан тас на ваги да генерације које долазе не изгубе контакт са матицом, бар када је у питању језик? -Из ревности према „српском књижеству“, наша Епархија објављује књиге не само на енглеском него и на српском језику. Кроз издаваштво у оквиру разних едиција промовишемо српске теологе: Николај Жички (4 књиге), Јустин Поповић (4 књиге), Амфилохије Радовић, Данило Крстић, Атанасије Јевтић, Радован Биговић, Владан Перишић, Богољуб Шијаковић, Ненад Милошевић, итд. Десетине српских теолога, историчара и научника је постало доступно англофоној читалачкој публици. Остављам да други процене да ли је то рад од националног значаја. На црквеним саборима се већ деценијама говори и одлучује на енглеском језику док се записник чува у обе језичке варијанте. Осим тога, приметио сам да само један учесник сабора није био у стању да се обрати на енглеском језику – ради се, иначе, о свештенику који је при том и професор на факултету у Новој Грачаници – док је неупоредиво више оних који не разумеју српски Званични језик обраћања на недавно одржаном Сабору у Новој Грачаници је био енглески. Уз разумевање чињенице да неки од присутних не говоре српски, зар није било логичније да се њима обезбеди преводилац, а да обраћања буду на српском, изворном језику наше Цркве? -По том питању пратим праксу коју сам затекао а коју су до сада пратили и сви српски епископи. Дакле, нисмо ми ништа ново увели – на црквеним саборима се већ деценијама говори и одлучује на енглеском језику док се записник чува у обе језичке варијанте. Осим тога, приметио сам да само један учесник сабора није био у стању да се обрати на енглеском језику – ради се, иначе, о свештенику који је при том и професор на факултету у Новој Грачаници – док је неупоредиво више оних који не разумеју српски. Међу њима је значајан број обраћеника у Православље који својом вером, етосом али и бројношћу и присуством чувају и унапређују српске парохије. Наравно, многи алонимни (под другим именом) учесници чудноватих форума, иако мисле да су анонимни, покушавају да својим мешетарењем кривотворе црквену стварност. Осим што се варају да су безбедни у својој „алонимности“, јер ће кад-тад бити обзнањена њихова имена, они су на дуже стазе тужни губитници. Црква – ако боље погледају историју – опстаје упркос таквим и сличним клеветама и подметањима. Следеће године ће бити одржан попис у Америци. На прошлом из 2010. године свега се 186.000 људи изјаснило као Срби, иако реалне процене кажу да нас је далеко више. На том попису Хрвата је било скоро три пута више, а бројнији су и Словенци и Албанци. Шта мислите да је разлог због кога наши људи беже од свог порекла? И колико то вуче корене из несрећних 90-тих када смо у америчким медијима били приказани као лоши момци и када, благо речено, није било популарно бити Србин? -Попис је драгоцен извор за познавање етничког састава становништва. Јасно је да се ранији пописи не могу узети као полазна основа прорачуна јер нису били ни бројчано прецизни ни сасвим поуздани. Његове мањкавости су у томе што нису остављали поља за бележење националне припадности, онемогућивши одређивање националног идентитета сваког грађанина. Мислим да варирање тих бројки указује на омашке у десетинама па можда и стотини хиљада. Сви досадашњи статистички прорачуни су изузетно непоуздани. Шта би Ви поручили Србима пред попис 2020. године? -Исто што и пре девет година, априла 2010, када смо преко наших парохија позвали вернике да искористе историјску прилику да се током пописа становништва упишу као амерички грађани српског порекла. Подсетили смо их да добро проуче упутства у брошурама (2010 Ценсус формулар) које смо им доставили. Такође смо их молили да погледају видео упутства како да попуњавањем формулара истакну српско порекло. Наш званични број по попису из 2000. године је био мањи од 200,000. Уколико желимо да будемо утицајна заједница и актери америчке друштвене и политичке сцене, ми морамо да се изборимо и за свој реални званични број. Сваке нове године се рапидно повећава број српских имиграната, како у Америци, тако и у другим западним земљама. Колико Вас то као духовног оца забрињава, нарочито чињеница да из матице највише одлазе млади и школовани људи? -С правом је речено је да је наша Црква у дијаспори до сада била имигрантска. То значи да је зависила од прилива нових исељеника. Да ли ће тако бити у будућности, тешко је рећи. Стога је брига нас епископа двострука. Ако њих не буде, ко ће чувати српско православно наслеђе Америке са преко 200 цркава и богослужбених места? Ако пак буду долазили у већем броју, шта ће бити са матичним српским земљама? Како процењујете однос државе Србије према дијаспори, нарочито оној са којом сте најбоље упознати, америчкој? Колико је јака или слаба та веза? -Нисам уопште сигуран у искрене намере садашње државе према расејању. Ипак, верујем да ће се ствари поправити са неком будућом влашћу. Тренутна власт није нашла интереса у дијаспори и да јој наши исељеници нису суштински битни. Рачуна на то да је довољно што ће свако вођен патриотизмом аутоматски да прелива у Србију зарађен новац. Али, то није ни домаћински ни менаџерски однос. Простор Ваше Епархије се налази под јурисдикцијом Генералног Конзулата у Чикагу. Одлазећи конзул Дејан Радуловић је претходних 5,5 година провео у статусу конзула-жерана, практично вршиоца дужности без пуних ингеренција. Нови конзул ће остати у истом, фаличном статусу. Шта нам то говори? -То нам говори да тренутна власт није нашла интереса у дијаспори и да јој наши исељеници нису суштински битни. Рачуна на то да је довољно што ће свако вођен патриотизмом аутоматски да прелива у Србију зарађен новац. Али, то није ни домаћински ни менаџерски однос. Но, и поред спутаности спорим бирократским механизмима, надам се да и у наше време важе следеће речи Николе Пашића: „Српска је држава имала, и сад има, доста бирократског, али та је бирократија привремена и она је почела слабити и нестаће чим поодрасту слободни грађани који би надмашили знањем и свестраним искуством“. Мање је познато да сте у Вашој Епархији Западноамеричкој (као јединој у СПЦ) увели институцију омбудсмана, стручњака за канонско и грађанско право који има задатак да води рачуна о томе да пословање Епархије буде транспарентно и да не буде у колизији са америчким законима. Откуд та идеја? -Омбудсмана не треба посматрати никако другачије сем једино као још једну службу коју Црква нуди у новим животним околностима. Ова служба постоји са благословом надлежног епископа као још једна служба (харизма, дијаконија) унутар наше Православне Цркве. То је једна функција која служи за ад хоц случајеве и потребна је ради правовременог одговора на оне случајеве за које немамо готове одговоре у предању. Пажљиво проучавање историје Цркве показује да је Црква као тело Христово састављена од различитих харизми или служби. Још је Апостол Павле поручивао: „Е да ли су сви апостоли? Е да ли су сви учитељи? Е да ли сви имају дарове исцељивања? (1Кор. 12, 29-30). Службе у Цркви су егзистенцијалне и личне, и нису статичне. Управо ова различитост у служењу другима води нас до могућности увођења лица омбудсмана. Рекавши ово, додајмо да је ова функција прихватљива под условом да уважава постојећи црквени јерархијски поредак и води у заједницу и јединство, а не у подељености. Наравно, православне епархије нису у обавези према било којем статуту да имају омбудсмана и може се рећи да је то нешто што сасвим пристаје америчком контексту. Ми се можемо наћи у ризику да одговарамо пред општим америчким законом, који је другачији од грађанског закона који можете наћи у Србији и већини европских земаља. Задатак омбудсмана, који је правни али и канонски стручњак, притом лаик, јесте да пружи другачија средства комуникације у једном формалном пољу. Ово је важно због тога што су наше парохије географски веома међусобно удаљене (понегде и хиљадама километара). Наше канонско право је увек имало сензибилитета за тако нешто. Дефиниција омбудсмана гласи да је то званично лице надлежно да истражује појединачне жалбе против лоше вођене администрације, нарочито код јавних служби. Поред духовног, пастирског рада, бавите се поезијом и музиком, а неке Ваше песме су и углазбљене. Познато је, такође, да умете лепо да запојите… Колико један владика себи “сме да дозволи” такве излете и колико је уметност у “расколу” са православном духовношћу? -Највећи Оци Цркве си били песници и опробали су се и у античкој поезији и прози. Св. Григорије Богослов из 4. века, о коме сам написао докторат, писао је стихове на теме из платонске философије. Када је безбожни цар Јулијан забранио хришћанима да се користе класичним текстовима, овај Григорије је у томе нашао повод да се бави поезијом и излагањем хришћанске науке у метричким стиховима. Уметност је у најближој вези са човеком и Црква је то кроз векове вредновала. Црква нуди музику јачу од смрти. Верујем да спона уметности са духовношћу може да помогне људима да постану чланови Цркве. Танка, али нераскидива нит којом је Предање спајано са уметношћу, била је извор виталности Цркве и вештине Отаца да у свим околностима успоставе мостове да човеком свога времена, чувајући идентитет Цркве. Мислим да нас ти уметнички изрази подсећају на наше место у оквирима света и европске цивилизације. Кад смо код тог цивилизацијског питања, сматрам да је Црква једини простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. На том путу, угледамо се на новопрослављене светитеље Севастијана, Мардарија и друге. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије са америчким обраћеницима, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо започели мисију међу Индијанцима. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља. Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Иако имамо свест да смо једна света (уна санцта) Црква, ми не смемо да стекнемо дух надмености у односу на друге, поготово када видимо да другима не успевамо да пренесемо свој етос. Ради тога, треба да на друге гледамо састрадално и покајнички. Црква није себични посед православних. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Ослањање само на пуки традиционализам доводи до игнорисања стварних проблема историје. Верујем да је Свети Сава имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља. Према томе, уколико америчком друштву убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства. Извор: Serbiantimes.info View full Странице
  5. Поједини сматрају да ће се у вештачкој интелигенцији, када електронски роботи довољно овладају комплексним алгоритмима понашања, сасвим природно пројавити и разне људске одлике, попут свести о лепоти и хумору, болу и задовољству, слободној вољи и савести. Како читамо код Роџера Пенроуза у Царевом новом уму, то је једно врло наивно веровање. Вољу је могуће замислити једино у недетерминистичком свету. А да ли је такав наш свет? Зашто је слободна воља камен спотицања за људски ум? У свету је постојало много великих учитеља мудрости. Они су изнели врхунска учења о доброти, правди, љубави, истини, вољи и сл. тако да су њихови следбеници стекли показатеље за етичан, врлински живот. Ипак, ниједан од ових великана духа није био личносна персонификација својих учења. Једино је Христос лично оваплотио истине о којима је говорио. Он је ипостасна вера, лепота, мудрост, љубав – и ипостасна воља. Ово „ипостасно“ треба разумети тако да Христос своју вољу остварује не просто као импулсе своје природе (натурална реакција), него као самовласно и хтеднуто испољавање природе која је у власти личности. Код Христа воља бива активирана не неким неуролошким дејством (иако као човек Он поседује и природну физиологију) колико личносним „оверавањем“. Њена врхунска овера била је пред Голготу. Зато је могуће да Он онима који га убију не узврати природно (љутњом, осветом и сл.) него на лични начин (ипостасно), што ће рећи слободом која им дарује живот вечни и васкрсење. Закључимо да Христос својом влашћу преображава импулсе природе у дела воље, тако да они не буду резултат природне нужности, као што је случај код нас. Његова ипостас није биолошка него – из нашег угла гледано – есхатолошка, будући да је утемељена у Светој Тројици. Ово нас подстиче да нагласимо појам (пр)оверавања, верификације. Све што је вредно мора да прође кроз огањ провере. Један монах је на почетку свога подвига – као циљ живота – затражио да му Бог да дар љубави. Његов старац му је на то рекао да пази шта тражи, да се ради о једном ризику. Пре него што дарује љубав Господ хоће да добро провери човека. Историја је поље тог одмеравања и она показује ризичност човековог статуса. Наиме, у стихијним снагама овог света тешко је да се у људском духу, како је писао о. Г. Флоровски, разбуди „воља за вољом“, што ће рећи: смелост слободе услед сазнања о стваралачкој дужности и одговорности човека. У свету који пулсира од кретања и који се представља као „завршен“ (а није), појединац доживљава своју немоћ. Генијалне скулптуре Алберта Ђакометија (једног од најзначајнијих скулптора XX века) показују тај усуд (τὸ πεπρωμένο) фигурâ које подсећају на усамљено дрвеће усред зиме које је изгубило своје листове. Није ни чудо: значајну улогу у његовом делу играла су философска питања о људској ситуацији, као и егзистенцијалне и феноменолошке расправе. У својој вулканској богопламености архимандрит Јустин Поповић је у Философским урвинама написао и ово: „обрести се у овом загонетном свету као човек: то је прво и највеће изненађење“. Но, изненађење може да буде и непријатно. У том зачараном космизму лежи зеница трагизма јер је човек обремењен тајнама око себе. Сићушан је у односу на несагледиви универзум и његова воља се показује слабашном. Па ипак, у јеку таквих и сличних гледишта о човеку, Оци Цркве су развили једну оптимистичну антропологију воље која води ка разумевању човека као макрокосмоса. Патристички VII век ће уздићи вољу до степена једне свеобухватне способности. Како је дошло до тога? Још у IV веку један Отац Цркве је човека описао као макрокосмос у микрокосмосу (цео свет је мален у поређењу са савршеним човеком), имплицирајући да је човек, будући боголико биће, потенцијално већи од целог света. Можемо замислити колику вољу му је дао Бог када му је поверио да по слици Творца влада светом и усмерава га ка извору постојања. С обзиром на значај воље, хришћанска књижевност је дошла до широке лепезе изразâ за вољни феномен човекове личности (воља, вољност, апетит, хтење, жеља, опредељење, извољење, избор, итд.) Сви ови појмови се међусобно разликују; рецимо, θέλημα указује на моћ, а θέλησις на однос. Да бисмо још више разумели значај воље, обратимо пажњу да Бог путем своје вољне енергије, „оспољашњује“ начин свог постојања и живота. У Светој Тројици не постоји избирљива воља него „божанска и очинска (πατρικὸν) воља“ (сходно једном максимовском изразу који поставља Оца за првоначално ипостазирање заједничке воље) која је проста и коју деле Три Личности. Истовремено, пошто су створена бића производ његове слободне воље, то Бог познаје сва бића као саму своју вољу или своје жеље. Међутим, за разлику од Бога, човек је „вољно биће“ у конфликтном (палом) стању. Сви знамо како је тешко да се две личности са јаком вољом сложе: тада оспољашњење представља претњу за друго биће. Примери из брачне или монашке заједнице то илуструју. Постоје суптилна или манифестна неслагања између стварног понашања света, човека, црквених власти итд и њиховог описа у класичним уџбеницима. Да бисмо разумели да је ли слободна воља илузија коју ствара наш мозак (убеђује нас да смо ми начинили слободан избор из расположивих опција док је избор већ био начињен), морамо поћи од чињенице да се постојање света уистину не заснива на природи или вољи света, него на вољи Другог. Међутим, Бог је човекову самовласност „поставио као закон“, сагласно једној антиномичној формулацији Св. Григорија Богослова. Бог, тако, установљује човекову слободну вољу. Тиме Григорије жели да каже да слободни избор не само да је могућ, него је и неопходан. Међутим, природу ове воље треба објаснити. Максим Исповедник приказује природну вољу као један апетит који је на располагању човековом логосу; воља је логосна, па тиме и самоодређујућа. Међутим, воља је и постављање циља а то садржи и многе фантастичне елементе; Максим Исповедник је дефинише као фантастични апетит. И док воља припада природи само као „пуко (просто) хтење“, воља као начин или „како“ воље припада личности. Обратимо пажњу, међутим, да су Св. Григорије Ниски и Св. Максим Исповедник сматрали да је воља седиште греха. (Стари Грци нису повезивали грех са вољом него са нечистотом.) Стога није исто исцелити људску природу и њену вољу. Исцељење природе бива кроз Христово свеукупно дело које кулминира у васкрсењу. Међутим, сврха исцељења воље је у њеном слободном преобраћењу а то може доћи само изнутра, љубављу. То не може учинити нико уместо нас самих. Према томе, воља о којој је овде реч не своди се на слободу избора. Она је оно стање о коме смо говорили: лично хтеднуто постојање пред Богом, човеком и светом. Тако права воља није она која се колеба између чињења и нечињења. Штавише, за њу избор не постоји у виду дилеме, него у виду афирмације богодане логосности. Дакле, ако се слобода избора тиче само средине пута а не циља-предодређења, тада ми као хришћани не тежимо слободи која се испоставља као избор између више могућности, него слободи као начину постојања покретаном љубављу. Енигма теологије, као и уметности, лежи у непознавању путева сазнања унапред. Уосталом, духовни живот је ризик. У теологији влада правило да оно непредвидљиво постаје део живота. Међутим, постоје одређене константе у богословљу које не дозвољавају замагљивање истине: истина се, према томе, не налази у фалсификату, неправди, самовољи, неслободи, казни, прогону… Највише се треба клонити оних који сматрају да поседују истину, да унапред знају „чињенице“, да им је загарантована доминација контекстом… Procul a Jove procul a fulmine. Стога је мрзовоља (или зловоља) међу антиподима горњих појмова воље. Она је пут у гнев, мелахнолију и пад. Апостол Павле је писао Титу (такође епископу): „А епископ као Божији домоуправитељ треба да буде… не самовољан, не гњевљив, не пијаница“ (Тит. 1, 8). Благодат разбуђује слободно произвољење које, у труду подвига, чува човека од волунтаризма пада. За разлику од самовољних теолога, харизматични теолози не знају откуда им је дошла просветљујућа мисао. Као што је Пикасо приметио да сваки сликар, чак и онај академски, пред сликање неког дела, постаје „лаички сликар“, тако и ми можемо рећи да је сваки прави теолог, пре академског систематизовања мисли, један теолог-лаик. Када вам износи своје мисли на теолошку тему, Јован Зизјулас личи на дете које слободно и заносно приповеда о оном што је видело или доживело. Попут мале Хелене из „Кефалице“, којој навиру мисли и саме се претачу у њен слатки говор. Када дете црта оно нема страха од грешке него повлачи линије као да је потпуно сигурно како његова слика треба да изгледа. Слично је и када пева. То је дар. Хеленина маштовитост нас подсећа на то да је φαντασία једна темељна одлика воље у антрополошком смислу, која се потврђује као могућност да превазиђемо себе тако што ћемо предодредити своју вољу на основу блаженог циља. Уосталом, сва блаженства су стављена у перспективу будућности (уп. Мт. 5, 3-11). Фантазија је могућност коју човек има да би постављао циљеве док превазилази своје моћи и своју власт (према којима је у контрадикцији), и да помоћу њих иновира своју вољу. Оци нас уче да интегритет имамо тек када наша љубав наведе слободну вољу да се више не супротставља богоданој природи. Када си у поднебљу истине, тада нестаје тама јер „прође сенка закона, будући да је наступила благодат“. Истина осветљава и оно што је мрачно. Грчки сликар Јанис Царухис је рекао да „на Атици у подне тело упија сенке“. За такве опсервације треба имати посебан осећај. Кад се предаш „Духу који нема ни почетак ни крај“, тада постајеш слободан и примећујеш како једна врлина почиње да тражи другу. Слично томе, пак, кад човек учини један грех тада следи нови грех – на пример, покушава да слаже да га није учинио. Христос, као превечни Логос Бога Оца у Духу Светоме, јесте личност у којој су протолошки „смештени“ нестворени логоси-жеље Божије о творевини. Он дела у историји на такав начин да Тајну његовога личносног отеловљења сви нараштаји могу вољно да прихвате као есхатолошко назначење, тако да њихово да буде вечно да (уп. Јак 5, 12). Извор: Теологија.нет
  6. Важно је рећи да важећи црквени Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у САД, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД…? Владика западноамерички Максим (Васиљевић), ако је судити по написима у штампи, најконтроверзнији је великодостојник Српске православне цркве. Не устручавајући се да мисли мимо “главног тока” и да те мисли јавно образлаже, прилично често је мета напада конзервативаца, како у цркви, тако и ван ње. Његовим се именом и ставовима баве медији, црквени Сабори, а недавно је био повод прилично оштре преписке патријарха Иринеја и умировљеног владике Атанасија (Јевтића). У последњих годину дана појединци су га осуђивали због екуменизма, сепаратизма, дарвинизма, источног папизма (подршке Васељенском патријарху), а стигао је да се отворено супротстави и државном врху на челу са председником Вучићем због његове политике на Kосову, и политике генерално. Интервју са једним од млађих српских владика (рођен 1968.године у Фочи) водили смо непосредно након централне епархијске (западноамеричке) прославе 800 година аутокефалности СПЦ, организоване у Парохији у Сан Габријелу, једној од најстаријих у целој Америци. Владико, једном приликом изјавили сте како сматрате да у таквим приликама треба славити јединство, а не “некакву независност”. На шта сте конкретно мислили? -Стицање аутокефалије се у историји увек разумевало као препознавање духовног сазревања једне помесне Цркве у њеном уздизању до равноправног учесника у свесветском збивању спасења, као и бризи за Цркву по свој васељени. Аутокефалност указује на пуну самосталност једне црквене целине у погледу избора епископата и уређења укупног црквеног живота, но она је истовремено и позив на шире црквено јединство. „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Аутаркичност је грех и у еклисиологији, а не само у библијској антропологији. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом. Нема те димензије коју Сава није препородио, те „овај пак благочестиви архиепископ и краљевство обнови и освешта у српској земљи“, како је 1252. године записао Епископ Теофил уз препис Kрмчије Светога Саве. „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом. Тако је и наша прослава у Сан Габријелу у Kалифорнији практично била сусрет помесности са универзалношћу, сусретање једне српске епархије са васељенским Православљем. Ми смо свесни свога места у оквирима православног света и тај реализам нас чини будним и одговорним. Према устаљеном поретку, када су на једној прослави присутни поглавари православних јурисдикција (каквих у Америци има више), тада се служи према поретку диптихâ, што ће рећи да началствује (предводи службу) предстојатељ најстарије православне јурисдикције. У суботу је то био Митрополит Јосиф из Антиохијске Цркве (трећа по реду у православљу), а када је пристигао за недељну литургију началствовао је архиепископ Елпидофор из Васељенске патријаршије. Он је свима пренео честитку Васељенског патријарха поводом српске аутокефалности, а и други представници цркава су пренели поздраве својих предстојатеља (антиохијског, руског, румунског итд.). У суботу су појали богослови Призренске богословије по старом српском напеву (певничко појање), док је у недељу било полифоно појање хора из једне од наших парохија. И још да нескромно додам да сам још 2016. године саставио предлог – образложење нашем Сабору архијереја да Српска Црква 2019. године прослави 800 година своје аутокефалности. Тај предлог за одлуку је Сабору поднео епископ жички Јустин, што је Сабор једногласно усвојио. Такође, на мој предлог Већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду, 2015. године, одлучено је да ова установа у сарадњи са Синодом припреми међународни Симпосион посвећен нашем јубилеју који је одржан у децембру 2018. и којим је отпочело празновање овог јубилеја у нашој Цркви. Неколико храмова у Западноамеричкој епархији је са мојим благословом и инструкцијама осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве. У најбољој калифорнијској винарији, чији је власник српског порекла г. Божидар Kвин, ова Епархија је произвела црвено вино по именом “Аутоцепхалy 1219-2019” које се служило током прославе. Из тог духовног јединства, да се надовежем на претходно питање, извире и реч саборност, чини ми се веома значајна када говоримо о српском народу и његовој цркви. Kолико смо изгубили од те саборности у протеклим тешким временима. И шта учинити да је поново вратимо, да се више не делимо по овим и оним основама? -Биће да је саборност најскупља православна реч. Црква је по природи саборно-католичанска. „Саборност“, пак, као друштвени концепт посебно су наглашавали словенофили у 19. веку, видећи у Цркви више једно “харизматично друштво” а мање “тело Христово”. Саборност или целина не сме да буде науштрб појединца или личности. Србима је потребна саборност као уређени живот са поштовањем институција, али уз уважавање личних харизми. Темељни проблем сваке заједнице састоји се у третирању појединца. Појединац не сме представљати део неке свете целине да би се могао принети на жртву Молоху друштва. За античку философију јединство и тоталитет бића – чега је појединац само део – представља највећу вредност. Платон нам ово јасно ставља до знања када каже: „целина није створена због тебе, већ си ти створен због ње“. Међутим, као што истиче апостол Павле, црквена заједница (он има у виду евхаристијску заједницу) мора да потврђује и освећује не само тоталитет и целину, него и посебност њених чланова. Пастирски рад у духу саборности је велики крст, с обзиром да стално пролазите кроз оспоравање и критику. Но то није ништа ново. Живећи у време не само трајне догматске кризе (оригенизам, моноенергитство итд.) него и политичке кризе повезане са експанзијом муслимана на Блиски исток, мој светитељ заштитник Максим Исповедник (580-662) током целог живота је трпео оптужбе и клевете како по питању вере тако и живота. Чак је био оптужен да је издао Египат, Александрију и Африку Сараценима, као и да је био саучесник у завери егзарха Григорија у Kартагини. Наравно, оптужбе су изношене без икакве евиденције и доказа о његовој укључености у било какве завере. Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи. Недавно се, а после Сабора у Чикагу (манастирима Нова Грачаница и Свети Сава у Либертивилу), повела полемика око промене Устава, тачније оног његовог дела у коме је промењено име наше Цркве/Епархија на овим просторима из „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“ у „Српске Православне Епархије у САД“. Неки су замерили и исказали бојазан што се у том имену више не помиње Српска православна црква… -Не желим да аутоматски осудим оне који су погрешно тумачили овај поступак у духу теорије завере иако ме та лаковерност код дела јавности често растужи. Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи. Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД? Верујем да је одличан одговор на Ваше питање дао свештеник о. Василије Вранић. Недавно сам и ја о томе давао објашњење које бих сажео на следећи начин…Не постоји ниједан службени акт Светог Архијерејског Сабора наше Цркве којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“. Сабор је од почетка до данас оснивао епархије по разним областима. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. Докле год се важење тог Устава територијално односило на одређене територије логично је било да се у Уставу помиње дата област (испрва Епархија Америчкоканадска, потом Српска Црква у САД и Kанади, а од 2008. године „кровни назив“ СПЦ у Северној и Јужној Америци). Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД? Познато је, такође, да ни у једној другој области на којој се простире Српска Црква не постоји ентитет који се назива „Српска Православна Црква“. Свуда, како у отаџбини тако и у расејању, постоје само српске православне Епархије дате области. Према томе, ми смо спровели одлуку Светог Архијерејског Сабора из 2018. године који је одобрио, обратите пажњу на формулацију, „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама“. Да ли је ипак било неопходно мењати име Цркви/Епархијама у Америци? -Понављам да име није промењено него је промењен само „кровни назив“ за црквени ентитет на који се односи наш Устав. Сасвим је јасно да не можете Устав замишљати да покрива два континента када се његове одредбе поштују само у САД. Устав није сакрални него организациони документ који дефинише оквире у којима се креће Црква, између осталог, и у одређеном ванцрквеном контексту. Различити статус Цркве у појединим друштвима утиче и на унутарцрквену организацију и због тога је апсурдно да нпр. Епархија у Бразилу и она у САД имају исти устав. Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету. У нашим Епархијама и међу великом већином свештенства у ком пламти жар служења, приметна је слобода и благодат Божија. Свеукупна делатност наше Цркве у Америци служи српској части и угледу јер је једино Црква изван свих идеолошких предрасуда и политичких ограничења. Свесни свога владичанског достојанства, које више потиче из служења народу него из моћи, епископ Лонгин, епископ Иринеј и ја настојимо да обједињујемо раздељено и да превазилазимо политичке последице дубоких српских деоба. Епископе Лонгина, Иринеја и моју маленкост на том путу неће зауставити медијски манипуланти, којих, нажалост, има и у свештеничком чину. Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету. Тај детаљ око промене имена доведен је у везу са одлукама Kритског Сабора, на коме је Васељенска патријаршија наново положила право на управљање црквама у тзв. Варварским земљама/народима позивајући се на 4. Васељенски сабор 451. године у Халкидону, из чега следи да треба да постоји само једна Православна црква у Америци, у којој би били сви: Срби, Грци, Руси, Арапи, Јермени, Грузини…Има ли основа да се повезују ове две ствари/догађаја/чина? -То двоје се само у машти појединаца може довести у везу (а видим да има таквих са врло бујном маштом). Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Међутим, једно су жеље а друго су могућности. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Плод тога је документ о дијаспори Светог и Великог Сабора усвојен и пре Kрита и на самом Kриту. Kада прочитате тај документ видећете да он не садржи спорне елементе, а најмање примесе тобожњег источног папизма или нечег слично томе. Он упућује на синергијско деловање Цркве и онемогућава било чија једнострана решења. . Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД. Обратите пажњу шта је он написао: „Можда није далеко време када ће у Америци бити створена једна Православна Црква Америке, у којој ће се ујединити сви православни народи Америке. То ће бити јединствена Православна Црква са једним центром и седиштем црквене власти у Америци. Примећујем и сада код појединих православних народа овде, такву тежњу и такво расположење… Kада, Божјим Промислом, дође и сазри време за остварење јединства, биће то радост многих. Не сумњам да ће великодостојници и поглавари наших Цркавâ, Европе, Азије и Африке, руковођени мудрошћу Светога Духа, показати љубав и разумевање, дајући сагласност и благослов за успостављање једне нове сестринске Цркве у Америци“. Што се нас тиче, додао је негде друго Епископ Николај, „ми Срби желимо да то (стварање једне аутокефалне Цркве у САД) гурнемо што даље у будућност… Али СПЦ треба да је далековидна, и да мисли о будућности свога народа у овој земљи“ (Николајево писмо Епископу Дионисију од 27. 8. 1951, као и писма другим лицима тог времена, затим његов говор на ВИИ Црквено-народном Сабору у Либертивилу 1952, и његов чланак у Сабрана Дела, књ. XИИИ, стр. 578, Химелстир 1986). Дакле, та тема јединственог деловања Православне Цркве у Америци није од јуче, нити је њу наметнула садашња генерација епископа и свештеника, него су о њој, као што видите, на врло деликатан и отворен начин размишљали и светитељи, највећи српски црквени умови. Верујем да је деловање садашњег српског епископата у Америци на линији става Св. Владике Николаја, тог најсвестранијег српског културног прегаоца међу епископима XX века, али и целокупне наше Цркве. Истовремено, ми следимо опредељење наше Цркве да критски став о дијаспори примењује на правилан начин. Kако се Ви изјашњавате и размишљате по питању одлуке Kритског сабора и односа Васељенске патријаршије према црквама „у расејању“? -На Светом и Великом Сабору на Kриту није било говора о било каквим претензијама Васељенске патријаршије према дијаспори. Нико није изнео било какав приговор. Усвојен је документ које су још пре самог Сабора потписале све помесне аутокефалне Цркве, укључујући и Српску, да се организација Цркве у дијаспори постави на предањским основама. Они који се на Предање позивају само онда када им одговара за тренутне потребе треба да се питају зашто и питање дијаспоре не стављају у светлост Предања. Треба добро познавати историју Цркве. Идеја уређења дијаспоре и слично није нова. Ми смо недавно објавили на енглеском језику документа Свеправославног сабора из 1923. године на коме је учествовао митрополит Гаврило Дожић, потоњи српски патријарх, који је са уважавањем говорио о Васељенској патријаршији поштујући је као прву међу равнима, рекавши на крају скупа: „Можемо заиста и без устручавања данас да кажемо да велика морална снага Православне Цркве која је присутна у односима између аутокефалних цркава и будући утеловљена у првопрестолној цркви Kонстантинопоља представља чврст темељ на основу кога Православље сија у свој својој слави и лепоти“. Слично је мислио и Владика Николај када је 4. новембра 1948. честитао грчком архиепископу Атинагори његов избор за Васељенског патријарха па је написао: „Наоружани свим неопходним духовним оруђем, бићете способни, уверен сам, да у реалности будете Васељенски патријарх, што значи: мислећи, молећи се и бринући о Православљу уопште, а не само о малој заједници у Цариграду“. Мислим да је то права мера и да је то пут којим Васељенска патријаршија треба да настави да ходи: да координише делатно свеправославно сведочење ради спасења овога света који вапи за Истином. Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем Вас је један владика из Србије оптужио због јавног позива верницима и свештеницима да без страха саслужују са свештеницима свих православних епархија, укључујући и Цариградску… Шта је била смисао тог позива? -Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем. То је показала и наша прослава аутокефалности пре неки дан. Осим тога, и његов и мој став на неки начин је оправдао Свети Архијерејски Сабор наше Цркве када је у посебном саопштењу о Украјини рекао: „Наша Црква је, подразумева се, у општењу и са свим осталим канонским Православним Црквама“. Дакле, ништа друго и другачије ни ја нисам тврдио, а изгледа да се и он напослетку с тиме сложио. Међу епископима су могући неспоразуми, али је важно да се они разреше на миран начин, уз поштовање и братску љубав. Kада је 1938. године дошло је до избора новога патријарха Српске Цркве, те је изабран митрополит др Гаврило Дожић, тада као одраз трзавица у Цркви (у вези борбе против Kонкордата) у избором Сабору нису из протеста учествовали петорица епископа: др Николај Велимировић, др Иринеј Ђорђевић, др Георгије Зубковић, др Тихон Радовановић и Мирон Николић (последња двојица су били и болесни). Немојмо да на црквена збивања гледамо идилично, него их посматрајмо као поприште слободе и одмеравања ставова и мишљења. Односи патријарха Гаврила и Владике Николаја су у једном тренутку достигли критичну тачку, али су они, посредством пријатеља, августа 1940. успели да изгладе неспоразум. Примери размирица међу епископима могу бити веома поучни. О томе доста можете сазнати у књизи Епископа Атанасија (Јевтића) „Патрологија”, а за нашу историју, на пример, у књизи Епископа Саве Вуковић, “Српски јерарси”. Замерено Вам је и поређење (не)канонског добијања аутокефалности наше и Украјинске цркве, у оба случаја указом Васељенског патријарха. Могу ли се та два случаја поредити, с обзиром на проток времена и околности? -По питању наше аутокефалности мој став се у потпуности подудара са званичном црквеном историографијом. О тој теми сам писао као научник, а не као идеолог. Идеолошки манир је, нажалост, одлика третирања овог питања данас. Нисам поредио та два случаја ад литтерам него сам истакао да у оба случаја будућност даје суд о појединачним историјским потезима. Ма колико били убеђени у своја гледишта, треба да будемо спремни да нас Божији суд може изненадити, па и демантовати. Поменуо сам да је против нашег стицања аутокефалности било неких приговора у 13. веку (као, уосталом, и против нашег уздизања на степен патријаршије у 14. веку), али будућност је показала да је то било неоправдано. Штавише, дарована аутокефалија Српској Цркви је била благослов за како за наш народ тако и за укупно Православље. По питању новијих дешавања на свеправославном нивоу желео сам да кажем да дата криза, промислом Божијим, може да доведе и до дубљег јединства и помирења. Kао што видите, мој став је био и остао помирљив, непристрасан, а суд о његовој исправности даће будућност. Говорио сам о томе у нади да и код других постоји неопходан степен разумевања и отворености за мало другачији угао посматрања. Од појединих сам погрешно схваћен, али верујем да ће најновије иницијативе на свеправославном нивоу довести до жељеног расплета. Извор: Serbiantimes.info
  7. Важно је рећи да важећи црквени Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у САД, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД…? Владика западноамерички Максим (Васиљевић), ако је судити по написима у штампи, најконтроверзнији је великодостојник Српске православне цркве. Не устручавајући се да мисли мимо “главног тока” и да те мисли јавно образлаже, прилично често је мета напада конзервативаца, како у цркви, тако и ван ње. Његовим се именом и ставовима баве медији, црквени Сабори, а недавно је био повод прилично оштре преписке патријарха Иринеја и умировљеног владике Атанасија (Јевтића). У последњих годину дана појединци су га осуђивали због екуменизма, сепаратизма, дарвинизма, источног папизма (подршке Васељенском патријарху), а стигао је да се отворено супротстави и државном врху на челу са председником Вучићем због његове политике на Kосову, и политике генерално. Интервју са једним од млађих српских владика (рођен 1968.године у Фочи) водили смо непосредно након централне епархијске (западноамеричке) прославе 800 година аутокефалности СПЦ, организоване у Парохији у Сан Габријелу, једној од најстаријих у целој Америци. Владико, једном приликом изјавили сте како сматрате да у таквим приликама треба славити јединство, а не “некакву независност”. На шта сте конкретно мислили? -Стицање аутокефалије се у историји увек разумевало као препознавање духовног сазревања једне помесне Цркве у њеном уздизању до равноправног учесника у свесветском збивању спасења, као и бризи за Цркву по свој васељени. Аутокефалност указује на пуну самосталност једне црквене целине у погледу избора епископата и уређења укупног црквеног живота, но она је истовремено и позив на шире црквено јединство. „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Аутаркичност је грех и у еклисиологији, а не само у библијској антропологији. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом. Нема те димензије коју Сава није препородио, те „овај пак благочестиви архиепископ и краљевство обнови и освешта у српској земљи“, како је 1252. године записао Епископ Теофил уз препис Kрмчије Светога Саве. „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом. Тако је и наша прослава у Сан Габријелу у Kалифорнији практично била сусрет помесности са универзалношћу, сусретање једне српске епархије са васељенским Православљем. Ми смо свесни свога места у оквирима православног света и тај реализам нас чини будним и одговорним. Према устаљеном поретку, када су на једној прослави присутни поглавари православних јурисдикција (каквих у Америци има више), тада се служи према поретку диптихâ, што ће рећи да началствује (предводи службу) предстојатељ најстарије православне јурисдикције. У суботу је то био Митрополит Јосиф из Антиохијске Цркве (трећа по реду у православљу), а када је пристигао за недељну литургију началствовао је архиепископ Елпидофор из Васељенске патријаршије. Он је свима пренео честитку Васељенског патријарха поводом српске аутокефалности, а и други представници цркава су пренели поздраве својих предстојатеља (антиохијског, руског, румунског итд.). У суботу су појали богослови Призренске богословије по старом српском напеву (певничко појање), док је у недељу било полифоно појање хора из једне од наших парохија. И још да нескромно додам да сам још 2016. године саставио предлог – образложење нашем Сабору архијереја да Српска Црква 2019. године прослави 800 година своје аутокефалности. Тај предлог за одлуку је Сабору поднео епископ жички Јустин, што је Сабор једногласно усвојио. Такође, на мој предлог Већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду, 2015. године, одлучено је да ова установа у сарадњи са Синодом припреми међународни Симпосион посвећен нашем јубилеју који је одржан у децембру 2018. и којим је отпочело празновање овог јубилеја у нашој Цркви. Неколико храмова у Западноамеричкој епархији је са мојим благословом и инструкцијама осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве. У најбољој калифорнијској винарији, чији је власник српског порекла г. Божидар Kвин, ова Епархија је произвела црвено вино по именом “Аутоцепхалy 1219-2019” које се служило током прославе. Из тог духовног јединства, да се надовежем на претходно питање, извире и реч саборност, чини ми се веома значајна када говоримо о српском народу и његовој цркви. Kолико смо изгубили од те саборности у протеклим тешким временима. И шта учинити да је поново вратимо, да се више не делимо по овим и оним основама? -Биће да је саборност најскупља православна реч. Црква је по природи саборно-католичанска. „Саборност“, пак, као друштвени концепт посебно су наглашавали словенофили у 19. веку, видећи у Цркви више једно “харизматично друштво” а мање “тело Христово”. Саборност или целина не сме да буде науштрб појединца или личности. Србима је потребна саборност као уређени живот са поштовањем институција, али уз уважавање личних харизми. Темељни проблем сваке заједнице састоји се у третирању појединца. Појединац не сме представљати део неке свете целине да би се могао принети на жртву Молоху друштва. За античку философију јединство и тоталитет бића – чега је појединац само део – представља највећу вредност. Платон нам ово јасно ставља до знања када каже: „целина није створена због тебе, већ си ти створен због ње“. Међутим, као што истиче апостол Павле, црквена заједница (он има у виду евхаристијску заједницу) мора да потврђује и освећује не само тоталитет и целину, него и посебност њених чланова. Пастирски рад у духу саборности је велики крст, с обзиром да стално пролазите кроз оспоравање и критику. Но то није ништа ново. Живећи у време не само трајне догматске кризе (оригенизам, моноенергитство итд.) него и политичке кризе повезане са експанзијом муслимана на Блиски исток, мој светитељ заштитник Максим Исповедник (580-662) током целог живота је трпео оптужбе и клевете како по питању вере тако и живота. Чак је био оптужен да је издао Египат, Александрију и Африку Сараценима, као и да је био саучесник у завери егзарха Григорија у Kартагини. Наравно, оптужбе су изношене без икакве евиденције и доказа о његовој укључености у било какве завере. Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи. Недавно се, а после Сабора у Чикагу (манастирима Нова Грачаница и Свети Сава у Либертивилу), повела полемика око промене Устава, тачније оног његовог дела у коме је промењено име наше Цркве/Епархија на овим просторима из „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“ у „Српске Православне Епархије у САД“. Неки су замерили и исказали бојазан што се у том имену више не помиње Српска православна црква… -Не желим да аутоматски осудим оне који су погрешно тумачили овај поступак у духу теорије завере иако ме та лаковерност код дела јавности често растужи. Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи. Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД? Верујем да је одличан одговор на Ваше питање дао свештеник о. Василије Вранић. Недавно сам и ја о томе давао објашњење које бих сажео на следећи начин…Не постоји ниједан службени акт Светог Архијерејског Сабора наше Цркве којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“. Сабор је од почетка до данас оснивао епархије по разним областима. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. Докле год се важење тог Устава територијално односило на одређене територије логично је било да се у Уставу помиње дата област (испрва Епархија Америчкоканадска, потом Српска Црква у САД и Kанади, а од 2008. године „кровни назив“ СПЦ у Северној и Јужној Америци). Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД? Познато је, такође, да ни у једној другој области на којој се простире Српска Црква не постоји ентитет који се назива „Српска Православна Црква“. Свуда, како у отаџбини тако и у расејању, постоје само српске православне Епархије дате области. Према томе, ми смо спровели одлуку Светог Архијерејског Сабора из 2018. године који је одобрио, обратите пажњу на формулацију, „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама“. Да ли је ипак било неопходно мењати име Цркви/Епархијама у Америци? -Понављам да име није промењено него је промењен само „кровни назив“ за црквени ентитет на који се односи наш Устав. Сасвим је јасно да не можете Устав замишљати да покрива два континента када се његове одредбе поштују само у САД. Устав није сакрални него организациони документ који дефинише оквире у којима се креће Црква, између осталог, и у одређеном ванцрквеном контексту. Различити статус Цркве у појединим друштвима утиче и на унутарцрквену организацију и због тога је апсурдно да нпр. Епархија у Бразилу и она у САД имају исти устав. Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету. У нашим Епархијама и међу великом већином свештенства у ком пламти жар служења, приметна је слобода и благодат Божија. Свеукупна делатност наше Цркве у Америци служи српској части и угледу јер је једино Црква изван свих идеолошких предрасуда и политичких ограничења. Свесни свога владичанског достојанства, које више потиче из служења народу него из моћи, епископ Лонгин, епископ Иринеј и ја настојимо да обједињујемо раздељено и да превазилазимо политичке последице дубоких српских деоба. Епископе Лонгина, Иринеја и моју маленкост на том путу неће зауставити медијски манипуланти, којих, нажалост, има и у свештеничком чину. Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету. Тај детаљ око промене имена доведен је у везу са одлукама Kритског Сабора, на коме је Васељенска патријаршија наново положила право на управљање црквама у тзв. Варварским земљама/народима позивајући се на 4. Васељенски сабор 451. године у Халкидону, из чега следи да треба да постоји само једна Православна црква у Америци, у којој би били сви: Срби, Грци, Руси, Арапи, Јермени, Грузини…Има ли основа да се повезују ове две ствари/догађаја/чина? -То двоје се само у машти појединаца може довести у везу (а видим да има таквих са врло бујном маштом). Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Међутим, једно су жеље а друго су могућности. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Плод тога је документ о дијаспори Светог и Великог Сабора усвојен и пре Kрита и на самом Kриту. Kада прочитате тај документ видећете да он не садржи спорне елементе, а најмање примесе тобожњег источног папизма или нечег слично томе. Он упућује на синергијско деловање Цркве и онемогућава било чија једнострана решења. . Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД. Обратите пажњу шта је он написао: „Можда није далеко време када ће у Америци бити створена једна Православна Црква Америке, у којој ће се ујединити сви православни народи Америке. То ће бити јединствена Православна Црква са једним центром и седиштем црквене власти у Америци. Примећујем и сада код појединих православних народа овде, такву тежњу и такво расположење… Kада, Божјим Промислом, дође и сазри време за остварење јединства, биће то радост многих. Не сумњам да ће великодостојници и поглавари наших Цркавâ, Европе, Азије и Африке, руковођени мудрошћу Светога Духа, показати љубав и разумевање, дајући сагласност и благослов за успостављање једне нове сестринске Цркве у Америци“. Што се нас тиче, додао је негде друго Епископ Николај, „ми Срби желимо да то (стварање једне аутокефалне Цркве у САД) гурнемо што даље у будућност… Али СПЦ треба да је далековидна, и да мисли о будућности свога народа у овој земљи“ (Николајево писмо Епископу Дионисију од 27. 8. 1951, као и писма другим лицима тог времена, затим његов говор на ВИИ Црквено-народном Сабору у Либертивилу 1952, и његов чланак у Сабрана Дела, књ. XИИИ, стр. 578, Химелстир 1986). Дакле, та тема јединственог деловања Православне Цркве у Америци није од јуче, нити је њу наметнула садашња генерација епископа и свештеника, него су о њој, као што видите, на врло деликатан и отворен начин размишљали и светитељи, највећи српски црквени умови. Верујем да је деловање садашњег српског епископата у Америци на линији става Св. Владике Николаја, тог најсвестранијег српског културног прегаоца међу епископима XX века, али и целокупне наше Цркве. Истовремено, ми следимо опредељење наше Цркве да критски став о дијаспори примењује на правилан начин. Kако се Ви изјашњавате и размишљате по питању одлуке Kритског сабора и односа Васељенске патријаршије према црквама „у расејању“? -На Светом и Великом Сабору на Kриту није било говора о било каквим претензијама Васељенске патријаршије према дијаспори. Нико није изнео било какав приговор. Усвојен је документ које су још пре самог Сабора потписале све помесне аутокефалне Цркве, укључујући и Српску, да се организација Цркве у дијаспори постави на предањским основама. Они који се на Предање позивају само онда када им одговара за тренутне потребе треба да се питају зашто и питање дијаспоре не стављају у светлост Предања. Треба добро познавати историју Цркве. Идеја уређења дијаспоре и слично није нова. Ми смо недавно објавили на енглеском језику документа Свеправославног сабора из 1923. године на коме је учествовао митрополит Гаврило Дожић, потоњи српски патријарх, који је са уважавањем говорио о Васељенској патријаршији поштујући је као прву међу равнима, рекавши на крају скупа: „Можемо заиста и без устручавања данас да кажемо да велика морална снага Православне Цркве која је присутна у односима између аутокефалних цркава и будући утеловљена у првопрестолној цркви Kонстантинопоља представља чврст темељ на основу кога Православље сија у свој својој слави и лепоти“. Слично је мислио и Владика Николај када је 4. новембра 1948. честитао грчком архиепископу Атинагори његов избор за Васељенског патријарха па је написао: „Наоружани свим неопходним духовним оруђем, бићете способни, уверен сам, да у реалности будете Васељенски патријарх, што значи: мислећи, молећи се и бринући о Православљу уопште, а не само о малој заједници у Цариграду“. Мислим да је то права мера и да је то пут којим Васељенска патријаршија треба да настави да ходи: да координише делатно свеправославно сведочење ради спасења овога света који вапи за Истином. Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем Вас је један владика из Србије оптужио због јавног позива верницима и свештеницима да без страха саслужују са свештеницима свих православних епархија, укључујући и Цариградску… Шта је била смисао тог позива? -Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем. То је показала и наша прослава аутокефалности пре неки дан. Осим тога, и његов и мој став на неки начин је оправдао Свети Архијерејски Сабор наше Цркве када је у посебном саопштењу о Украјини рекао: „Наша Црква је, подразумева се, у општењу и са свим осталим канонским Православним Црквама“. Дакле, ништа друго и другачије ни ја нисам тврдио, а изгледа да се и он напослетку с тиме сложио. Међу епископима су могући неспоразуми, али је важно да се они разреше на миран начин, уз поштовање и братску љубав. Kада је 1938. године дошло је до избора новога патријарха Српске Цркве, те је изабран митрополит др Гаврило Дожић, тада као одраз трзавица у Цркви (у вези борбе против Kонкордата) у избором Сабору нису из протеста учествовали петорица епископа: др Николај Велимировић, др Иринеј Ђорђевић, др Георгије Зубковић, др Тихон Радовановић и Мирон Николић (последња двојица су били и болесни). Немојмо да на црквена збивања гледамо идилично, него их посматрајмо као поприште слободе и одмеравања ставова и мишљења. Односи патријарха Гаврила и Владике Николаја су у једном тренутку достигли критичну тачку, али су они, посредством пријатеља, августа 1940. успели да изгладе неспоразум. Примери размирица међу епископима могу бити веома поучни. О томе доста можете сазнати у књизи Епископа Атанасија (Јевтића) „Патрологија”, а за нашу историју, на пример, у књизи Епископа Саве Вуковић, “Српски јерарси”. Замерено Вам је и поређење (не)канонског добијања аутокефалности наше и Украјинске цркве, у оба случаја указом Васељенског патријарха. Могу ли се та два случаја поредити, с обзиром на проток времена и околности? -По питању наше аутокефалности мој став се у потпуности подудара са званичном црквеном историографијом. О тој теми сам писао као научник, а не као идеолог. Идеолошки манир је, нажалост, одлика третирања овог питања данас. Нисам поредио та два случаја ад литтерам него сам истакао да у оба случаја будућност даје суд о појединачним историјским потезима. Ма колико били убеђени у своја гледишта, треба да будемо спремни да нас Божији суд може изненадити, па и демантовати. Поменуо сам да је против нашег стицања аутокефалности било неких приговора у 13. веку (као, уосталом, и против нашег уздизања на степен патријаршије у 14. веку), али будућност је показала да је то било неоправдано. Штавише, дарована аутокефалија Српској Цркви је била благослов за како за наш народ тако и за укупно Православље. По питању новијих дешавања на свеправославном нивоу желео сам да кажем да дата криза, промислом Божијим, може да доведе и до дубљег јединства и помирења. Kао што видите, мој став је био и остао помирљив, непристрасан, а суд о његовој исправности даће будућност. Говорио сам о томе у нади да и код других постоји неопходан степен разумевања и отворености за мало другачији угао посматрања. Од појединих сам погрешно схваћен, али верујем да ће најновије иницијативе на свеправославном нивоу довести до жељеног расплета. Извор: Serbiantimes.info View full Странице
  8. Речено је да је мучеништво највећи доказ истинског сведочења. Смрт, као последња провера, искључује могућност камуфлаже пред Богом, собом, људима и светом. Док у аскетском подвигу има простора за „симулирање“ дотле суоченост мученика или мученице са смрћу не оставља простора за тако нешто. Истовремено, у мучеништву су равноправни и слаби и јаки: обичан хришћанин задобија исту снагу као и онај јачи, те прихвата мучење и страдање, и саму смрт, мирно и радосно – и добија венац победе. Првомученик – Христос није био пасивна жртва него победитељ, чак и у крајњем понижењу. Неправедна пресуда, клевета, ругање, пљување, бијење, крст и смрт претворили су се у силу у немоћи. Може се рећи да је победа остварена не толико у васкрсењу (то је сувише очигледно) колико на Крсту. Зато Њега прикованог за Крст и уснулог називамо – Цар славе! Откуд камуфлажа међу хришћанима? Зашто они који су добили благодат и моћ од Бога могу тако тешко да промаше и дубоко падну? Ако је хришћанин посебан антрополошки тип, онда имамо један занимљив феномен: када је врлински, тада надилази сваког врлинског човека (религиозног или нерелигиозног). Али, када греши, онда је гори грешник и од најгорих нехришћана. Хипокризију је Христос највише проказивао. Лицемерје омогућава да своју грешност на вешт начин сакријеш од себе. Да нису највећи греси они које игноришемо, негирамо да постоје, а не они свесни греси? Савремени хришћани – јерархија и „царско свештенство“ – требало би да мање верују у своје способности расуђивања и да почну усрдније да расуђују умом Христовим. Да би до тога дошли потребно је, између осталог, да усвоје критеријум будућности, тј. да допусте и ту могућност да њихови садашњи судови могу да буду ужасно погрешни. Целе цркве могу да погреше. Пре двадесетак година (15. јануара 1998) Александријска патријаршија је затражила опроштај од Св. Нектарија Егинског због тога што га је 1889. године као Пентапољског епископа неправедно прогонила, оптужила и отерала из Каира. За то недело нису успели да нађу ниједан формални или теолошки разлог осим спомена да се млади епископ не подудара са њиховим амбијентом (клима). „Ако ми дате неколико редова написаних руком најпоштенијег међу људима, наћи ћу нешто у њима што ће га обесити“, рекао је кардинал Ришеље. Ипак, невољна страдања, о којима говоре Оци, помажу на више начина: када изгубиш положај – смирењем добијаш неслућене благослове. Чак и кроз произвољне, исувише људске поступке представникâ Цркве, оне који у очима света изгледају скандалозни и негативни, Бог, не оправдавајући те поступке, дела, користећи их и управљајући историју ка својим циљевима. Бог то чини не ex machina, него „споро и достижно“ као праведни Судија. Верујем да је апофатички метод у богословљу један од могућих приступа опрезнијој процени људи и њихових поступака. Апофатика је пример релативизације како логоцентричног размишљања и тако и позитивистичког морализма. Наравно, није довољно само знати разликовати апофатичко и катафатичко богословље. Потребно је препознати унутарњу апофатичку логику постојања. На једном месту један савремени теолог бележи: „Наша вера и битовање, скоро сва наша историја и наше данашње стање, јесу апофатички, а апофатика захтева велики интелектуални и још већи духовни напор и подвиг“. Како је за Свете Оце говорио Св. Варсануфије, „Не мислите да су, ако су и били Свети, могли дубине Божје да потпуно схвате“. Један пример из неурологије може нам помоћи да схватимо да ми скоро по правилу имамо привид истине. Мислимо да нам наш мозак даје реалну слику света, а он, у ствари, гради слику на основу претпоставки. На твитеру се недавно вирално ширила црно-бела фотографија која, захваљујући исцртаним колорним линијама преко ње, оставља утисак слике у боји. Сви су мислили да та слика јесте у боји. Оно што се десило јесте да је мозак – инхерентним начинима кроз претпоставке, искуство, обрасце – „обојио“ фотографију. Наравно, ми тек a posteriori сазнајемо да је у питању грешка, јер слика реално није у колору. Дубља поука из овога је да ми, скоро у свим доменима живота, чинимо сличне грешке и при томе верујемо да савршено разумемо реалност. Један од коментара на твитеру гласио је да на тај начин функционишу међуљудски односи, преговори, трговина, политика и укупна људска комуникација. У сликарству, боја настаје у корелацији више топлих и хладних нијанси; она није самопостојећа. У музици, тон је стицај висине, јачине, трајања и боје. У свим случајевима, реч је односу посматрача са посматраним/слушаним. Личност (и мозак) примаоца поруке ће допунити празнине на основу поменутих инхерентних претпоставки. Стога и није увек потребно све рећи у детаље: ако је неко вешт говорник, постићи ће жељени утисак без много речи. Сликар ће достићи нови ликовни израз без много потеза (византијска иконографија је врхунски пример те врсте апстраховања). Ради ли се о манипулацији или о релационој стварности? Можда је по среди теологија односа! Међутим, да ли је слобода на цени у црквеној стварности или је она hybris који води „немесису“? У грчкој трагедији, ὕβρις указује на претерано самопоуздање јунака драме које изазива бес богова и доводи до νέμεσις, заслужене одмазде. Шта се историјски дешавало кад би неко слободно формулисао истину вере на другачији начин, супротно мејнстриму, а да није рањавао Тело Христово неким неправилним учењем? Биће да је ситуација била другачија него у наше дане. Наиме, видећемо да Црква на Истоку није судила ни забрањивала слободу личног мишљења. За Св. Јустина Ћелијског је казано да је, као слободни и одговорни члан Цркве Христове, пророчки опомињао кад је требало и писмено критиковао званичну Цркву, пишући критичка писма патријарху и синоду. Историчар Болотов примећује: „Личности које су одушевљене искреном љубављу према истини и добру Цркве, као што је Григорије Богослов, понекад су упадале у тешку сумњу у вези са сврсисходношћу црквених тела као што су сабори и синоди“. Велики Оци Цркве су ауторитарну црквену власт критиковали понекад као болест; критичке речи једног Златоуста или Григорија Богослова на њен рачун су преоштре чак и за данашњи осећај. Стога речи историчара Хенрија Адамса, који је власт описао као „неку врсту тумора који се завршава тако што убија саосећање код њених носилаца“, не звуче ни ново ни сувише метафорично. Дахер Келтнер, професор психологије на Берклију, на основу лабораторијских експеримената дошао је до закључка да се појединци под дејством власти понашају као да су претрпели трауматичну повреду мозга – постају импулсивнији, мање свесни ризика својих одлука, и, што је пресудно, мање кадри да на ствари гледају из угла других људи. Када се у теологији водимо мотивима спасења човека, тада наши изрази нису пресудни. Како каже владика Атанасије (Јевтић) у својој Патрологији (објавио пет томова), Кирило Александријски се у христологији руководио првенствено сотириолошким разлозима. „И поред све неизбежне полемике, он се ипак не спори око појединих богословских ‘формула’, не везује се само ‘за речи’. Штавише, он сâм није увек строго пазио на своје речи и изразе, те их и не употребљава увек тачно и истоветно“. Дисиденти из система тоталитарних једнопартијских држава су прогањани због другачијег мишљења, па и погрешно изговорене или написане речи. Модерни damnatio memoriae у неким срединама се одвија поступно: најпре вас ућуткају у установама, а онда следи даље искључивање из званичних форума. Сазерцавајући о колективној трауми прогона из Совјетске Русије, Флоровски је далеке 1930. писао: „Посебно је трагично да је пре неколико година, наредбом совјетских власти, велика група руских философа изагнана из властите земље. Прогнани су управо као философи. Ово је био симболичан чин који је означавао негирање креативности и слободе. Философија је постала бескорисна и забрањена у Совјетској Русији управо због тога што су философски патос и креативност изрази духовне слободе. Совјетски животни стил, на другој страни, јесте вољно одбацивање и гашење слободног духа“. Многи млади људи се данас осећају попут једног од јунака из драме Тенесија Вилијамса, Мачка на усијаном лименом крову, па потресно, а лаконски, исповедају: „Не живим са вама – ми само заузимамо простор у истом кавезу; то је све“. Тамо где нема Христа губе се истински односи. Све губи смисао, што можда и нехотице показује најновији Тарантинов филм „Било једном у Холивуду“. Неумољиви утисак током гледања је да у свеукупном сплету збивања – на врхунцу бљеска контракултуре, у време хипи револуције – одсуствују реални људски односи. Велики оци и учитељи никада нису поробљавали, него су остављали следбенике слободним, говорећи попут Св. Варсануфија: „Нисам те свезао, брате, нити сам ти дао заповест, него савет, како хоћеш, тако учини“! Уводећи своје читаоце у мисао Отаца Цркве Владика Атанасије је као верни ученик о. Георгија Флоровског написао следеће значајне речи: „Читаоци ће у књизи видети да је било и признатих Црквених Отаца и Писаца са извесним богословским схватањима несагласним са вером и искуством Саборно-Католичанске Цркве, и нису за то били суђени“. Кад је пак реч о јеретицима, по речима овог водећег српског теолога, „они су издвојени као јеретици не зато што су имали своја лична мишљења – Црква, бар на Истоку, није судила ни забрањивала слободу личног мишљења – него зато што су рањавали и расецали јединствено Тело Христово, Цркву као нешивени Хитон Христов“. У историји Цркве су постојале школе мишљења и Црква их је дочекивала са добродошлицом. Школе, правци, изрази… све је то био и остао део јединственог Предања. Право питање односа између познатих школа и њиховог учења у древној Цркви огледа се у оквиру питања истинитости личности Христове (Александријци су одбацили аутономно човештво у Христу да човек не би био схваћен независно од заједничарања са Богом). Понекад би између две доминантне школе, попут александријске и антиохијске, нови и свежији богословски приступ послужио као трећи пут, или „други угао“ посматрања, и тиме извео из заплета. То је била кападокијска школа. Запад је, такође, имао свој летитимни приступ, као и сиријска традиција. Но, оно што нас овде занима јесте чињеница да другачији нагласак у богословљу није представљао проблем. Оно што се кроз целокупну историју дешавало јесте да Црква није санкционисала слободу личног мишљења и говорења, него је отклањала апокрифе и фалсификате. И верујем да је у нашем времену куцнуо час да нови нараштај породи нови израз. За то постоје претпоставке у неопатристичкој синтези коју је инаугурисао васељенски протојереј о. Г. Флоровски. Потребан је излаз из круте и стерилне сцене, уз помоћ богослова који обликују теолошки курикулум, јер су се научили „Царству небескоме као домаћин који износи из ризнице своје ново и старо“ (Мт. 13,52). На том путу, не треба да нас растужи ако понекад оманемо у настојању да достигнемо велики узор. Ван Гог је без успеха покушавао да имитира Милеа (Millet) који је био сав његов свет и идеал (други узори су му били Коро и Курбе). Но, утешно је то што Ван Гог није достигао Милеа; заузврат му је дато нешто много веће! Савремени богослови су позвани да воде „гигантомахију“ око суштинских питања живота друштва и човечанства. Егзистенцијално тумачење догмата и језик који „говори“ савременом свету јесте богословље које није догматско у уском смислу речи него је то „стваралачко разрешење животних задатака“, по неопатристичком обрасцу богословља „за живот света“. У том подухвату теолози не треба да се боје ни науке ни философије, као што се нису бојали ни Оци, који су и сâми имали извесних јелинистичких, неоплатонских мотива; они су сасвим смело користили Платона, стоике, Филона, Оригена, али се нису заустављали на њима, него су смело износили „црквену науку“. Примера ради, није било класичног философског и књижевног дела које млади Константин (Кирило Словенски) није прочитао и проучио у Фотијевој школи. А ту школу су тадашње Игнатијеве присталице карактерисале као назадовање у антику. Наизглед парадоксално! У приказу житија великих симфоничара под називом Распеване виолине, Рудолф Тил каже да су многи музичари судбином својих живота били илустрација моћне музичке револуције која се тада била распламсавала, а на коју се с почетка гледало као на произвољност или назадовање. „Међутим“, каже он, „из тог пада фантастичном брзином је изникла нова музика симфонијске епохе“. Кад је видео како се снобови оног доба исмевају са импресионистима, Сезан је у инат њима рекао да ће све учинити да импресионизам добије место у музејима уметности. Слава Цркве је симфонија Васкрсења и смерно сведочење тог тријумфа. „Видевши васкрсење Саздатеља, Апостоли се дивљаху (ἐθαύμασαν), појући хвалу ангелску: ово је слава Цркве (αὕτη ἡ δόξα τῆς Ἐκκλησίας), ово је богатство Царства“ (Октоих, глас 7, поема Јована Дамаскина). Како је било на почетку са првим martyres Васкрсења и Педесетнице (уп. ДАп 2,32: „чему смо сви ми сведоци“), тако и данашњи теолози, испуњени патосом слободе, настављају да стваралачки сведоче испуњење спасења у Васкрслом Господу, исповедајући догађаје спасења свештене историје и у нашем времену. Каменчиће које уграђују у Предање неће нико моћи да одбаци. Извор: Теологија.нет
  9. Веома нам је драго што је, са доласком пасхалних дана, епископ бачки Иринеј (у тексту „Врлина истинољубивости”, објављеном 2. маја 2019) успео да начини прелаз са критичких на много помирљивије тонове из чега је јасно да је његово раније писање у преписци са нама било резултат исхитреног реаговања на Саопштење западноамеричке епархије „поводом свеправославних саслуживања током 2019. године“. Подсећања ради, тим Саопштењем није био директно прозван лично бачки владика, него разни сејачи смутње (у множини!), каквих има не само на Балкану него и у Америци, али се он ипак осетио лично веома погођеним. Радује ме да је оно око чега се обојица напослетку можемо сложити, а што на леп начин сумира владика Иринеј, следеће: Нико од нас нема монопол на бригу и молитву за јединство Цркве, за јединство свих и свега, будући да се сви молимо да Господ „прекрати раздоре (расколе) међу Црквама“. Никоме не треба да буде циљ да брани себе, а још мање да свога сабеседника на било који начин вербално порази. Главна и једина могућа тема разговора може да буде само „живот и мисија Православне Цркве“. После свих наших дискусија, као непорецива стоји чињеница да православни Срби у Америци могу и сада и убудуће, „несметано“ и „саборно“, да опште са свим осталим канонским свештеним лицима „у тој земљи“ (оним који су под окриљем постојећих канонских православних јурисдикција). Дакле, никоме се не може спочитавати да позива на саслуживање (и) са неканонским свештенством. Сва питања владике Иринеја, попут оног „да ли баш сви, tutti quanti“, била су јасно већ унапред одговорена у објављеном Саопштењу западноамеричке епархије (да, сви канонски, и нипошто не било какви неканонски, укључујући и украјинске). То сада увиђа и бачки епископ када каже: „Елем, у Америци, поред украјинских парохија у цариградској јурисдикцији, које у начелу нису спорне и са којима, мање-више, постоји општење, постоје и украјинске заједнице ван цариградске јурисдикције, што ће рећи чисто расколничке заједнице“. Међутим, такве групације су одувек биле расколничке за све нас, без изузетка! Није непознато да у Америци (као и у другим земљама) постоји мањи број неканонских, расколничких заједница, у које спадају неки Украјинци, као што постоје и групације „артемијеваца“, „мирашеваца“, затим разних неканонских Руса (који су одступили од Заграничне јурисдикције) и сл. Смисао нашег Саопштења, јасан сваком добронамерном читаоцу, није био позив на непрекинуто општење са било којом од наведених расколничких групација, већ са онима са којима се и до сада општило – а то су, наравно, искључиво припадници канонских јурисдикција. Чак и у најновијем обраћању бачки владика нашироко прича о тим расколницима – некако превиђајући факт да се обојица слажемо око тога да са расколницима не може бити општења. У свим таквим случајевима заиста не постоји несагласност између нас двојице (с тим што бих овде исправио владику: Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци ни на седници од 29. новембра 2018. године ни на оној од 22. јануара 2019. године није донео наводну одлуку на коју се он позива у последњем тексту, пошто никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци не постоје; осим тога епископ Иринеј није добро обавештен ни о „случајевима у Охају“, ма ко да му је ту послужио као извор вести). Дискутанти се, такође, априори слажу око тога да било какво неодобрено служење на туђој територији (попут поменуте Словеније) заслужује критику – али то питање и бачки и западноамерички владика треба ваљда да оставе надлежном епархијском архијереју. Такви поступци, наравно, не значе да Васељенски Патријарх има јурисдикцију над целокупном „православном дијаспором“ нити специјалну привилегију да „упада у канонски простор било које аутокефалне Цркве, не питајући је за сагласност, а и не обавештавајући је о томе“. Разуме се, лично нисмо ни спремни ни вољни да усвојимо такву еклисиологију, што смо показaли како у теорији (објављене студије), тако и у пракси. Овде се налази и одговор епископу бачком који је у расправу увео питање смисла 28. канона Четвртог васељенског сабора позивајући нас да се гласно изјаснимо да ли усвајамо теорију Метаксакиса или став владике Атанасија. Одговор се подразумевао: целокупно наше досадашње епископско служење у дијаспори надахнуто је еклисиологијом (начелима и етосом) епископа Атанасија који, занимљиво, до сада код нас није приметио одступања у погледу његовог схватања и тумачења 28. канона Халкидонског сабора. Уосталом, то до сада никоме није ни падало на памет, осим бачком владици; верујемо да то питање, после овог одговора, ни он више неће постављати. Прихватамо да је бачки владика из добре намере постављао питања желећи да пружи „контекст и перспективу излаза из данашњега стања нејединства“. Једино нас је чудило зашто је своју „искрено вапајну реч“ нашао за сходно да упућује баш нама и то тако директно. Такође верујемо да је током вишегодишњих састајања свеправославних припремних комисија и предсаборских саветовања умео да брани еклисиолошке принципе. Остаје једино чињеница да његови потписи стоје на свим релевантним документима о православној дијаспори од 1993. године до данас. Иначе, и даље стоји наш став да нас у званичној преписци „Цариграђани ословљавају онако како и ми себе идентификујемо“, те да је у финалним актима Критског сабора наша титула исправљена, што ће се показати, ако Бог да, када та акта буду коначно и званично објављена. Да подсетимо нашу јавност: Свети и Велики Сабор одржан на Криту је као такав примљен од Српске Цркве на Светом архијерејском сабору 2017. године и не постоји никаква званична одлука која би говорила о супротном. У том смислу, изостанак потписа појединих епископа у неким од докумената не мења нити доводи у питање званичан став наше Цркве о овом сабору. Напослетку, са радошћу и у потпуности прихватам завршне речи владике Иринеја који, уважавајући позив да се угледамо на светог Василија Великог и друге свете Оце, констатује да и његова и наша настојања на јединству морају остати „у границама православне еклисиологије и вековног канонског поретка Православне Цркве“. Епископ западноамерички Максим Извор: Епархија западноамеричка
  10. Веома нам је драго што је, са доласком пасхалних дана, епископ бачки Иринеј (у тексту „Врлина истинољубивости”, објављеном 2. маја 2019) успео да начини прелаз са критичких на много помирљивије тонове из чега је јасно да је његово раније писање у преписци са нама било резултат исхитреног реаговања на Саопштење западноамеричке епархије „поводом свеправославних саслуживања током 2019. године“. Подсећања ради, тим Саопштењем није био директно прозван лично бачки владика, него разни сејачи смутње (у множини!), каквих има не само на Балкану него и у Америци, али се он ипак осетио лично веома погођеним. Радује ме да је оно око чега се обојица напослетку можемо сложити, а што на леп начин сумира владика Иринеј, следеће: Нико од нас нема монопол на бригу и молитву за јединство Цркве, за јединство свих и свега, будући да се сви молимо да Господ „прекрати раздоре (расколе) међу Црквама“. Никоме не треба да буде циљ да брани себе, а још мање да свога сабеседника на било који начин вербално порази. Главна и једина могућа тема разговора може да буде само „живот и мисија Православне Цркве“. После свих наших дискусија, као непорецива стоји чињеница да православни Срби у Америци могу и сада и убудуће, „несметано“ и „саборно“, да опште са свим осталим канонским свештеним лицима „у тој земљи“ (оним који су под окриљем постојећих канонских православних јурисдикција). Дакле, никоме се не може спочитавати да позива на саслуживање (и) са неканонским свештенством. Сва питања владике Иринеја, попут оног „да ли баш сви, tutti quanti“, била су јасно већ унапред одговорена у објављеном Саопштењу западноамеричке епархије (да, сви канонски, и нипошто не било какви неканонски, укључујући и украјинске). То сада увиђа и бачки епископ када каже: „Елем, у Америци, поред украјинских парохија у цариградској јурисдикцији, које у начелу нису спорне и са којима, мање-више, постоји општење, постоје и украјинске заједнице ван цариградске јурисдикције, што ће рећи чисто расколничке заједнице“. Међутим, такве групације су одувек биле расколничке за све нас, без изузетка! Није непознато да у Америци (као и у другим земљама) постоји мањи број неканонских, расколничких заједница, у које спадају неки Украјинци, као што постоје и групације „артемијеваца“, „мирашеваца“, затим разних неканонских Руса (који су одступили од Заграничне јурисдикције) и сл. Смисао нашег Саопштења, јасан сваком добронамерном читаоцу, није био позив на непрекинуто општење са било којом од наведених расколничких групација, већ са онима са којима се и до сада општило – а то су, наравно, искључиво припадници канонских јурисдикција. Чак и у најновијем обраћању бачки владика нашироко прича о тим расколницима – некако превиђајући факт да се обојица слажемо око тога да са расколницима не може бити општења. У свим таквим случајевима заиста не постоји несагласност између нас двојице (с тим што бих овде исправио владику: Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци ни на седници од 29. новембра 2018. године ни на оној од 22. јануара 2019. године није донео наводну одлуку на коју се он позива у последњем тексту, пошто никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци не постоје; осим тога епископ Иринеј није добро обавештен ни о „случајевима у Охају“, ма ко да му је ту послужио као извор вести). Дискутанти се, такође, априори слажу око тога да било какво неодобрено служење на туђој територији (попут поменуте Словеније) заслужује критику – али то питање и бачки и западноамерички владика треба ваљда да оставе надлежном епархијском архијереју. Такви поступци, наравно, не значе да Васељенски Патријарх има јурисдикцију над целокупном „православном дијаспором“ нити специјалну привилегију да „упада у канонски простор било које аутокефалне Цркве, не питајући је за сагласност, а и не обавештавајући је о томе“. Разуме се, лично нисмо ни спремни ни вољни да усвојимо такву еклисиологију, што смо показaли како у теорији (објављене студије), тако и у пракси. Овде се налази и одговор епископу бачком који је у расправу увео питање смисла 28. канона Четвртог васељенског сабора позивајући нас да се гласно изјаснимо да ли усвајамо теорију Метаксакиса или став владике Атанасија. Одговор се подразумевао: целокупно наше досадашње епископско служење у дијаспори надахнуто је еклисиологијом (начелима и етосом) епископа Атанасија који, занимљиво, до сада код нас није приметио одступања у погледу његовог схватања и тумачења 28. канона Халкидонског сабора. Уосталом, то до сада никоме није ни падало на памет, осим бачком владици; верујемо да то питање, после овог одговора, ни он више неће постављати. Прихватамо да је бачки владика из добре намере постављао питања желећи да пружи „контекст и перспективу излаза из данашњега стања нејединства“. Једино нас је чудило зашто је своју „искрено вапајну реч“ нашао за сходно да упућује баш нама и то тако директно. Такође верујемо да је током вишегодишњих састајања свеправославних припремних комисија и предсаборских саветовања умео да брани еклисиолошке принципе. Остаје једино чињеница да његови потписи стоје на свим релевантним документима о православној дијаспори од 1993. године до данас. Иначе, и даље стоји наш став да нас у званичној преписци „Цариграђани ословљавају онако како и ми себе идентификујемо“, те да је у финалним актима Критског сабора наша титула исправљена, што ће се показати, ако Бог да, када та акта буду коначно и званично објављена. Да подсетимо нашу јавност: Свети и Велики Сабор одржан на Криту је као такав примљен од Српске Цркве на Светом архијерејском сабору 2017. године и не постоји никаква званична одлука која би говорила о супротном. У том смислу, изостанак потписа појединих епископа у неким од докумената не мења нити доводи у питање званичан став наше Цркве о овом сабору. Напослетку, са радошћу и у потпуности прихватам завршне речи владике Иринеја који, уважавајући позив да се угледамо на светог Василија Великог и друге свете Оце, констатује да и његова и наша настојања на јединству морају остати „у границама православне еклисиологије и вековног канонског поретка Православне Цркве“. Епископ западноамерички Максим Извор: Епархија западноамеричка View full Странице
  11. Поводом најновијег писања епископа бачког („Пасхални прелаз Епископа Максима“, објављеног 8. мaja 2019. године), имамо да истакнемо следеће: Лепо је видети наставак писања у добронамерном тону и маниру, премда остаје чињеница да епископ Иринеј ни у једном од своја четири текста није успео да укаже на нетачности и погрешне поруке у Саопштењу Епархије Западноамеричке, које му је и послужило као ударна каписла. Оно у чему јесте успео, јесте да прошири тему и потом учита непостојеће поруке у поменуто Саопштење. Стога је и могао да у игру уведе украјинске расколничке заједнице у САД иако наше Саопштење ни у ком случају њих није подразумевало јер су оне еклисиолошки непостојеће. И даље одговорно тврдимо да ОДЛУКЕ Епископског савета о несаслуживању са канонским украјинским свештенством у САД (под омофором Васељенске патријаршије) нема, нити је било. Ако је и било саопштења појединих епископа, које епископ бачки у свом одговору опширно наводи, а којима је сугерисано супротно, Савет никада такву одлуку није донео. Што се тиче „случајева у Охају“ ту ствари такође стоје другачијe. Догађаји које описује епископ бачки, на основу свог извора, десили су се током 2018. године. Дакле, ради се о догађајима пре додељивања фамозног „томоса о аутокефалији“ из јануара 2019. године. Наш коментар о непостојању тих заједница се односио на нову реалност по питању Украјинаца у САД, тј. оних који јесу и оних који нису „под омофором Цариградске Патријаршије“. На основу тога смо и могли рећи у првом тексту да „Порошенкови Украјинци“ (мислећи на нову тзв. аутокефалну Украјинску Цркву) не постоје као црквени ентитет у Америци. Дакле, говорили смо у презенту, месеца марта 2019. године. Осим тога, у поменутим догађајима у Охају (фотографски документованом) нема канонског украјинског епископата него свештенства (ту је тачно наведено: „један број свештенства Украјинске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама“), за које смо, међутим, обавештени да су због тог неканонског саслуживања сносили канонске епитимије и последице. Дакле, украјински Епископи из Васељенске патријаршије су били против тог саслуживања а сами нису били присутни! Сва та саслуживања, неканонска са гледишта канонских Украјинаца, не могу да се користе као аргумент у био чијој интерпретацији. Такође, није тачно да је митрополит Антоније „саслуживао са унијатима и другим расколницима“; тачно је, пак, да су они били присутни једном чину, носећи обележја архијерејског чина – али, опет, без саслуживања! (Уосталом, за то саслуживање, колико видим, није достављена никаква фотографија). Мало појашњење: у духу томоса о аутокефалији (из јануара 2019. године), све неканонске парохије „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“, које је Филарет својевремено просто украо од канонских Украјинаца у САД, морају да дођу под омофор локалне (канонске) украјинске Цркве у САД која је унутар јурисдикције Васељенске патријаршије. (Ово се односи не само на САД него и остале области у свету у којима је Филарет основао своје парохије). Тренутно, ове парохије остају неканонске док се дијалогом не буду вратиле у окриље Православне Цркве. Не постоји ни Украјински Викаријат у Америци, пошто је он креиран у прошлости од стране „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“. Ова „еклисијална“ структура више не постоји јер „нова Украјинска аутокефална Црква“ не може имати парохије у САД. У садашњем тренутку, ове парохије нису део канонских Украјинаца у САД нити су формално под Украјинском црквом у Украјини. Канонски Украјинци у САД су ушли у процес дијалога са расколничким фракцијама тражећи решење за црквену аномалију која постоји по овом питању. Понављам још једном: владика Иринеј није у праву када оспорава наш исказ по коме нема „никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци“, јер се код нас израз „јурисдикција“ односи на самосталну епархијску структуру. Не постоји, дакле, јурисдикција, него постоје украјински епископи (само двојица) и парохије унутар једне и једине јурисдикције: Васељенске патријаршије. Још једном да поновимо: „у финалним актима Критског сабора“ који су у припреми (а та акта укључују стенографске записе дискусија, поздравна слова, разна обраћања и сл., а не само „текстове Сабора“, како их именује владика Иринеј, мислећи ваљда само на шест саборских докумената) наша титула је (накнадном интервенцијом) исправљена и то ће се показати „када та акта буду коначно и званично објављена“, тј. одштампана као званична Акта (Практика) Светог и Великог Сабора на Криту. Потписи епископа бачког, како признаје, стоје на релевантним документима са саветовањâ у Шамбезију по питању дијаспоре, а они се своде на документ ”Православна дијаспора“ (које документе је Свети и Велики Сабор усвојио и потврдио). Епископ Иринеј не скрива своју улогу у тим документима и признаје да их је потписао, а ми читаоце упућујемо да прочитају тачке: 2 б) и 6 документа о дијаспори, а потом и Правилник рада Епископских сабрања у Православној дијаспори, тачке: 4(2), 9, 10. Из ових тачака следе значајне ингеренције у односу на првопрестолну Цркву које показују да она у много чему служи као тачка референције за укупну дијаспору. Напослетку, свакако да епископу Иринеју уписујемо у заслугу његов текст, „пун наде и добрих очекивања од Сабора, писан непосредно пред његово сазивање“, као и друга прегнућа и текстове везане како за Свети и Велики Сабор 2016. године тако и оне везане за рад Светог архијерејског сабора Српске Цркве. На тим ранијим текстовима се многи могу учити много чему, а понајвише црквеној икономији и дипломатији. Ваистину Васкрсе Господ! Извор: Епархија западноамеричка
  12. Поводом најновијег писања епископа бачког („Пасхални прелаз Епископа Максима“, објављеног 8. мaja 2019. године), имамо да истакнемо следеће: Лепо је видети наставак писања у добронамерном тону и маниру, премда остаје чињеница да епископ Иринеј ни у једном од своја четири текста није успео да укаже на нетачности и погрешне поруке у Саопштењу Епархије Западноамеричке, које му је и послужило као ударна каписла. Оно у чему јесте успео, јесте да прошири тему и потом учита непостојеће поруке у поменуто Саопштење. Стога је и могао да у игру уведе украјинске расколничке заједнице у САД иако наше Саопштење ни у ком случају њих није подразумевало јер су оне еклисиолошки непостојеће. И даље одговорно тврдимо да ОДЛУКЕ Епископског савета о несаслуживању са канонским украјинским свештенством у САД (под омофором Васељенске патријаршије) нема, нити је било. Ако је и било саопштења појединих епископа, које епископ бачки у свом одговору опширно наводи, а којима је сугерисано супротно, Савет никада такву одлуку није донео. Што се тиче „случајева у Охају“ ту ствари такође стоје другачијe. Догађаји које описује епископ бачки, на основу свог извора, десили су се током 2018. године. Дакле, ради се о догађајима пре додељивања фамозног „томоса о аутокефалији“ из јануара 2019. године. Наш коментар о непостојању тих заједница се односио на нову реалност по питању Украјинаца у САД, тј. оних који јесу и оних који нису „под омофором Цариградске Патријаршије“. На основу тога смо и могли рећи у првом тексту да „Порошенкови Украјинци“ (мислећи на нову тзв. аутокефалну Украјинску Цркву) не постоје као црквени ентитет у Америци. Дакле, говорили смо у презенту, месеца марта 2019. године. Осим тога, у поменутим догађајима у Охају (фотографски документованом) нема канонског украјинског епископата него свештенства (ту је тачно наведено: „један број свештенства Украјинске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама“), за које смо, међутим, обавештени да су због тог неканонског саслуживања сносили канонске епитимије и последице. Дакле, украјински Епископи из Васељенске патријаршије су били против тог саслуживања а сами нису били присутни! Сва та саслуживања, неканонска са гледишта канонских Украјинаца, не могу да се користе као аргумент у био чијој интерпретацији. Такође, није тачно да је митрополит Антоније „саслуживао са унијатима и другим расколницима“; тачно је, пак, да су они били присутни једном чину, носећи обележја архијерејског чина – али, опет, без саслуживања! (Уосталом, за то саслуживање, колико видим, није достављена никаква фотографија). Мало појашњење: у духу томоса о аутокефалији (из јануара 2019. године), све неканонске парохије „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“, које је Филарет својевремено просто украо од канонских Украјинаца у САД, морају да дођу под омофор локалне (канонске) украјинске Цркве у САД која је унутар јурисдикције Васељенске патријаршије. (Ово се односи не само на САД него и остале области у свету у којима је Филарет основао своје парохије). Тренутно, ове парохије остају неканонске док се дијалогом не буду вратиле у окриље Православне Цркве. Не постоји ни Украјински Викаријат у Америци, пошто је он креиран у прошлости од стране „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“. Ова „еклисијална“ структура више не постоји јер „нова Украјинска аутокефална Црква“ не може имати парохије у САД. У садашњем тренутку, ове парохије нису део канонских Украјинаца у САД нити су формално под Украјинском црквом у Украјини. Канонски Украјинци у САД су ушли у процес дијалога са расколничким фракцијама тражећи решење за црквену аномалију која постоји по овом питању. Понављам још једном: владика Иринеј није у праву када оспорава наш исказ по коме нема „никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци“, јер се код нас израз „јурисдикција“ односи на самосталну епархијску структуру. Не постоји, дакле, јурисдикција, него постоје украјински епископи (само двојица) и парохије унутар једне и једине јурисдикције: Васељенске патријаршије. Још једном да поновимо: „у финалним актима Критског сабора“ који су у припреми (а та акта укључују стенографске записе дискусија, поздравна слова, разна обраћања и сл., а не само „текстове Сабора“, како их именује владика Иринеј, мислећи ваљда само на шест саборских докумената) наша титула је (накнадном интервенцијом) исправљена и то ће се показати „када та акта буду коначно и званично објављена“, тј. одштампана као званична Акта (Практика) Светог и Великог Сабора на Криту. Потписи епископа бачког, како признаје, стоје на релевантним документима са саветовањâ у Шамбезију по питању дијаспоре, а они се своде на документ ”Православна дијаспора“ (које документе је Свети и Велики Сабор усвојио и потврдио). Епископ Иринеј не скрива своју улогу у тим документима и признаје да их је потписао, а ми читаоце упућујемо да прочитају тачке: 2 б) и 6 документа о дијаспори, а потом и Правилник рада Епископских сабрања у Православној дијаспори, тачке: 4(2), 9, 10. Из ових тачака следе значајне ингеренције у односу на првопрестолну Цркву које показују да она у много чему служи као тачка референције за укупну дијаспору. Напослетку, свакако да епископу Иринеју уписујемо у заслугу његов текст, „пун наде и добрих очекивања од Сабора, писан непосредно пред његово сазивање“, као и друга прегнућа и текстове везане како за Свети и Велики Сабор 2016. године тако и оне везане за рад Светог архијерејског сабора Српске Цркве. На тим ранијим текстовима се многи могу учити много чему, а понајвише црквеној икономији и дипломатији. Ваистину Васкрсе Господ! Извор: Епархија западноамеричка View full Странице
  13. …..Када је реч о свеправославном сведочењу данас, сматрамо да свим епископима Православне Цркве у свету остаје као задатак да се угледају на пример светог Василија Великог, јерарха и пастира из IV века, и да следују његове управо наведене речи. …..У одговор Епископу бачком на његово ново писмо („О савесним пастирима и неодговорним портпаролима“, од 27. марта 2019. године) у коме и даље има потребу да у нашем старању око јединства наше пастве и мира у Цркви види ипак (само) „прозивке и нападе“ на „портпарола“ (тамо где кажемо „портпароли“ он и даље препознаје искључиво само себе) изражавамо ново чуђење, како због сазнања о ниском прагу осетљивости Eпископа бачког, тако и због његовог начина закључивања. …..Понављамо да нам и даље није јасно какве „крајње последице“ осим чувања јединства властите пастве могу да следе из нашег Саопштења са ставом који гласи да православни Срби у Сједињеним Америчким Државама могу као и до сада до даљњег несметано да наставе саборно да опште са свима осталим православнима а да свештеници могу несметано да саслужују са свим канонским свештеницима у тој земљи! Пошто Сабор Српске Цркве није никада разматрао, а камоли донео одлуку, да прекида општење са Васељенском патријаршијом, то је пастирска брига налагала да у овом случају за своју паству будемо гласноговорник Српског сабора а не било кога или чега другог – да тиме одговоримо и на често постављано питање бачког владике. (Узгред, пошто Епископ бачки воли да се бави темом свог „портпаролства“, као адекватног саговорника бисмо му препоручили Епископа Атанасија кога и сам цитира као ауторитет онда када сматра да му то иде у прилог, а који га је не једном јавно назвао „самозваним портпаролом“. Ове Атанасијеве оцене, као што би се дало претпоставити, бачки Епископ је почаствовао „гробним ћутањем“). …..Изгледа да је овде проблем у томе што је Eпископ бачки схватио наш дијалог тако да он поставља питања, иронише и критикује, а да моја смерност само даје одговоре. На нечију жалост, у културном свету то тако не иде. Зато, не мирећи се са досадашњим резултатима дијалога, бачки Владика је у новом обраћању ненадано у игру увео Метаксакиса, па Румунску патријаршију, а ни Критски сабор се ту није добро провео, као ни масони. Тачно је, све су то проблеми, и можемо набројати још многе. Међутим, ми нигде нисмо рекли да је неки од поменутих проблема бачки Епископ измислио нити смо игде рекли да их превиђамо. Стога је његова критика суштински беспотребна и погрешно усмерена. …..Приметно је да Епископ бачки настоји да у свакој прилици понуди понеку заједљиву досетку о неким темама по чијој теолошкој разради је (и у нашој јавности) познат Митрополит Јован Зизјулас. То су теме попут односа онтологије и етике, еволуције или индивидуе и личности. С тим у вези, нејасно је зашто једном од главних промотера теологије Митрополита пергамског на нашем говорном подручју, и засигурно водећем српском издавачу његових дела, ова данас служи искључиво за подсмех и иронију. Остаје нам непознато да ли се нешто променило у теологији Митрополита Јована у последњих неколико месеци или година, када су ове теме у питању, или је можда пре дошло до промене у Епископу бачком. …..И поред тога што је имао доста времена за састављање одговора на наш брзо срочени одговор, Преосвећени Епископ бачки је ипак саставио један текст који је, с једне стране богат темама али, са друге, не мање и грешкама. Тако на пример, супротно његовој тврдњи, у саборским документима на Криту ми нигде нисмо означавани као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији“. Ако већ претендује да зна, обавештавам га да смо ми приликом потписивања докумената крај свог имена по правилу дописали правилно име наше епархије. Дакле, у изворним актима Критског сабора наша титула западноамеричког Епископа остала је непромењена и тачна. Занимљивије од тога је ипак питање зашто на неки од докумената није ставио потпис један број српских архијереја (онај документ који је као представник Српске Цркве на вишегодишњим припремним конференцијама својим потписом управо омогућио да се уопште и нађе на дневном реду сабора), а јесу на пример скоро сви критски саборски оци, укључујући и Српског Патријарха; то питање остављам ипак за саборску а не за медијску расправу. …..А сада да одговоримо на питање о томе да ли смо са цариградскога становишта канонски исправан српски епископ? Као прво, код свих ословљавања наше смерности од било којег од епископа Васељенске Патријаршије увек и без изузетка се користи формула „Bishop of the Serbian Orthodox Diocese of Western America“ (Епископ Српске православне епархије Западне Америке). Дакле, Цариграђани нас ословљавају управо онако како и ми себе идентификујемо. Ни у једном од осталих аспеката живота дијаспоре није показан ни траг оног што је бачки Владика описао говорећи о Метаксакису и његовој „заоставштини“. Ако саслужујемо са Цариграђанима, при чему често и началствујемо на тим сабрањима, онда се треба питати зар онда нису они ти који крше слово и дух 28. халкидонског канона кога, по бачком Владици, сматрају валидним? Поента је следећа: ако нас „толеришу као неканонске“ онда су и они „неканонски“ јер крше (наводно) властито тумачења тог канона. То да смо ми српски јерарси на северноамеричком континенту уважени од свих – па и од Цариграда – као канонски признати Епископи а не „само толерисани неканонски епископи“ (како то произлази из писања бачког Владике) може посведочити и председник Епископског савета наше Цркве. Али с друге стране, за многе ће остати неодговорено питање зашто се Епископ бачки баш сада, 2019. године (а не, рецимо, много раније, од 1993. године у Шамбезију, па надаље све до пред Критски сабор) јавно сетио питања тог ексклузивног права „Васељенског трона“ на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене? Зар се то питање није могло (и требало) покренути и на припремним конференцијама на којима је он, имајући ексклузивно право да представља Српску Цркву, учествовао? …..Но, да не бисмо даље ширили причу, предлажем да наш сабрат у епископству и наша смерност суд (или утисак) о свему реченом у нашим писањима оставимо ипак нашим читаоцима еда би они сами, без даљег гомилања тема (и ширења на све што би неком од нас могло да падне на памет, укључујући и ироничне домишљатости) просудили својом главом а не нечијом другом шта је ту било пастирско а шта портпаролско. Руковођени пак надахњујућим речима Василија Великога са почетка овог текста позивам свога брата у епископству да обојица наставимо да се радије старамо „за повратак у јединство Цркве оних који су на разне начине међусобно раздељени“. Извор: Епархија западноамеричка
  14. …..Када је реч о свеправославном сведочењу данас, сматрамо да свим епископима Православне Цркве у свету остаје као задатак да се угледају на пример светог Василија Великог, јерарха и пастира из IV века, и да следују његове управо наведене речи. …..У одговор Епископу бачком на његово ново писмо („О савесним пастирима и неодговорним портпаролима“, од 27. марта 2019. године) у коме и даље има потребу да у нашем старању око јединства наше пастве и мира у Цркви види ипак (само) „прозивке и нападе“ на „портпарола“ (тамо где кажемо „портпароли“ он и даље препознаје искључиво само себе) изражавамо ново чуђење, како због сазнања о ниском прагу осетљивости Eпископа бачког, тако и због његовог начина закључивања. …..Понављамо да нам и даље није јасно какве „крајње последице“ осим чувања јединства властите пастве могу да следе из нашег Саопштења са ставом који гласи да православни Срби у Сједињеним Америчким Државама могу као и до сада до даљњег несметано да наставе саборно да опште са свима осталим православнима а да свештеници могу несметано да саслужују са свим канонским свештеницима у тој земљи! Пошто Сабор Српске Цркве није никада разматрао, а камоли донео одлуку, да прекида општење са Васељенском патријаршијом, то је пастирска брига налагала да у овом случају за своју паству будемо гласноговорник Српског сабора а не било кога или чега другог – да тиме одговоримо и на често постављано питање бачког владике. (Узгред, пошто Епископ бачки воли да се бави темом свог „портпаролства“, као адекватног саговорника бисмо му препоручили Епископа Атанасија кога и сам цитира као ауторитет онда када сматра да му то иде у прилог, а који га је не једном јавно назвао „самозваним портпаролом“. Ове Атанасијеве оцене, као што би се дало претпоставити, бачки Епископ је почаствовао „гробним ћутањем“). …..Изгледа да је овде проблем у томе што је Eпископ бачки схватио наш дијалог тако да он поставља питања, иронише и критикује, а да моја смерност само даје одговоре. На нечију жалост, у културном свету то тако не иде. Зато, не мирећи се са досадашњим резултатима дијалога, бачки Владика је у новом обраћању ненадано у игру увео Метаксакиса, па Румунску патријаршију, а ни Критски сабор се ту није добро провео, као ни масони. Тачно је, све су то проблеми, и можемо набројати још многе. Међутим, ми нигде нисмо рекли да је неки од поменутих проблема бачки Епископ измислио нити смо игде рекли да их превиђамо. Стога је његова критика суштински беспотребна и погрешно усмерена. …..Приметно је да Епископ бачки настоји да у свакој прилици понуди понеку заједљиву досетку о неким темама по чијој теолошкој разради је (и у нашој јавности) познат Митрополит Јован Зизјулас. То су теме попут односа онтологије и етике, еволуције или индивидуе и личности. С тим у вези, нејасно је зашто једном од главних промотера теологије Митрополита пергамског на нашем говорном подручју, и засигурно водећем српском издавачу његових дела, ова данас служи искључиво за подсмех и иронију. Остаје нам непознато да ли се нешто променило у теологији Митрополита Јована у последњих неколико месеци или година, када су ове теме у питању, или је можда пре дошло до промене у Епископу бачком. …..И поред тога што је имао доста времена за састављање одговора на наш брзо срочени одговор, Преосвећени Епископ бачки је ипак саставио један текст који је, с једне стране богат темама али, са друге, не мање и грешкама. Тако на пример, супротно његовој тврдњи, у саборским документима на Криту ми нигде нисмо означавани као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији“. Ако већ претендује да зна, обавештавам га да смо ми приликом потписивања докумената крај свог имена по правилу дописали правилно име наше епархије. Дакле, у изворним актима Критског сабора наша титула западноамеричког Епископа остала је непромењена и тачна. Занимљивије од тога је ипак питање зашто на неки од докумената није ставио потпис један број српских архијереја (онај документ који је као представник Српске Цркве на вишегодишњим припремним конференцијама својим потписом управо омогућио да се уопште и нађе на дневном реду сабора), а јесу на пример скоро сви критски саборски оци, укључујући и Српског Патријарха; то питање остављам ипак за саборску а не за медијску расправу. …..А сада да одговоримо на питање о томе да ли смо са цариградскога становишта канонски исправан српски епископ? Као прво, код свих ословљавања наше смерности од било којег од епископа Васељенске Патријаршије увек и без изузетка се користи формула „Bishop of the Serbian Orthodox Diocese of Western America“ (Епископ Српске православне епархије Западне Америке). Дакле, Цариграђани нас ословљавају управо онако како и ми себе идентификујемо. Ни у једном од осталих аспеката живота дијаспоре није показан ни траг оног што је бачки Владика описао говорећи о Метаксакису и његовој „заоставштини“. Ако саслужујемо са Цариграђанима, при чему често и началствујемо на тим сабрањима, онда се треба питати зар онда нису они ти који крше слово и дух 28. халкидонског канона кога, по бачком Владици, сматрају валидним? Поента је следећа: ако нас „толеришу као неканонске“ онда су и они „неканонски“ јер крше (наводно) властито тумачења тог канона. То да смо ми српски јерарси на северноамеричком континенту уважени од свих – па и од Цариграда – као канонски признати Епископи а не „само толерисани неканонски епископи“ (како то произлази из писања бачког Владике) може посведочити и председник Епископског савета наше Цркве. Али с друге стране, за многе ће остати неодговорено питање зашто се Епископ бачки баш сада, 2019. године (а не, рецимо, много раније, од 1993. године у Шамбезију, па надаље све до пред Критски сабор) јавно сетио питања тог ексклузивног права „Васељенског трона“ на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене? Зар се то питање није могло (и требало) покренути и на припремним конференцијама на којима је он, имајући ексклузивно право да представља Српску Цркву, учествовао? …..Но, да не бисмо даље ширили причу, предлажем да наш сабрат у епископству и наша смерност суд (или утисак) о свему реченом у нашим писањима оставимо ипак нашим читаоцима еда би они сами, без даљег гомилања тема (и ширења на све што би неком од нас могло да падне на памет, укључујући и ироничне домишљатости) просудили својом главом а не нечијом другом шта је ту било пастирско а шта портпаролско. Руковођени пак надахњујућим речима Василија Великога са почетка овог текста позивам свога брата у епископству да обојица наставимо да се радије старамо „за повратак у јединство Цркве оних који су на разне начине међусобно раздељени“. Извор: Епархија западноамеричка View full Странице
  15. У овај свештени дан Божића и Богојављења, прослављамо највећи Принос дат човечанству, дар Самога Господа и дар Вечнога живота. Бог Отац је даровао Сина Љубљенога, а Син је Себе принео да бисмо ми били васпостављени у живот и заједницу ради које смо и створени. Поклањајући се благодарно Источнику Живота, принесимо слободно бића своја Његовој Слави, причешћујући се животом и миром y Цркви која је трајно Богојављење. И док изнова ишчекујемо Синце Правде, радосно кличући Дођи, Господе! молимо се да Вас безгранична милост Божија обасја Христовим миром Који је рођен у овај дан ради нашега спасења. Божићна порука у пдф формату Из божићне поруке Епископа западноамеричког Максима Извор: Епархија западноамеричка
  16. Његово Преосвештенство Епископ западноамерички проф. др Максим одржао је предавање на тему "Природне науке и теологија" у Музеју науке и технике на београдском Дорћолу, у оквиру међународног пројекта „Наука и православље у свету“, а у оквиру вечери предавања „Наука и религија“. View full Странице
  17. Владика Максим је позвао вернике да се помоле и сете Срба у овом делу америчког континента, који су тренутно угрожени пожарима, а посебно угрожене грчке цркве у Светој Варвари на обали Пацифика. У свом слову Епископ је изразио радост што је служио у заједници са грчким народом. Представио је илустровани православни служебник на енглеском језику за децу, а старешина храма јереј Панајотис Каратасиос поклонио је Владици служебник који је написан на четири језика. Извор: Телевизија Храм
  18. Његово Преосвештенство Епископ западноамерички др Максим (Васиљевић) служио је по благослову Патријарха српског Иринеја свету архијерејску Литургију у манастиру Св. Архангела Гаврила у Земунском парку са свештенослужитељима овога храма, у коме се окупља српски и грчки народ. Владика Максим је позвао вернике да се помоле и сете Срба у овом делу америчког континента, који су тренутно угрожени пожарима, а посебно угрожене грчке цркве у Светој Варвари на обали Пацифика. У свом слову Епископ је изразио радост што је служио у заједници са грчким народом. Представио је илустровани православни служебник на енглеском језику за децу, а старешина храма јереј Панајотис Каратасиос поклонио је Владици служебник који је написан на четири језика. Извор: Телевизија Храм View full Странице
  19. Епископ западноамерички проф. др Максим (Васиљевић) на представљању шестог тома Сабраних дела Светог Јована Златоустог, Градска библиотека, Врњачка Бања, 14. октобрa 2017. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...