Професорка Даница Грујичић: Какав нам је здравствени систем потребан

Мислим да је цео наш здравствени систем зрео за корениту реформу, каже професорка онколошке неурохирургије др Даница Грујичић

У додатку о здрављу Viva недељника Илустрована Политика професорка онколошке неурохирургије др Даница Грујичић је у разговору са Јасмином Вујадиновић-Мирковић најавила оснивање и предности апарата за стеротаксичну радиохирургију при предвиђеном Центру за радиотерапију Клиничког центра Србије. Потом се осврнула на проблеме нашег здравственог система:

Претпостављамо да је набавци овог апарата претходило истраживање о његовој неопходности. Имате ли неке податке да ли је и колико повећан број пацијената са туморима у Србији?

Колико год да нам је близак гама-нож који је неурохируршки апарат, ово је радиотерапијски апарат и ту ће главну реч водити радиотерапеути, који ће одлучивати о томе ко ће се на њему зрачити. Имајући у виду колико је оболелих сваке године од карцинома плућа, питам се зашто се поново не уведе флуорографисање за одређене ризичне групе, барем једном у годину дана или две. Када се узме у обзир анамнеза наших пацијената који болују од малигних болести, у највећем броју случајева постоје одређени благи симптоми који указују да се у организму нешто дешава. Нажалост, људи не воле да иду код лекара, па се јаве после, када више не могу ни да ходају. Дакле, код нас постоји проблем ране дијагностике и треба га решавати.

На које симптоме људи не обраћају пажњу, а требало би?

Када су у питању тумори мозга, требало би обратити пажњу на промене у понашању и проблеме са меморијом. Данас када постоје скенери, бесмислено је да се неко лечи од депресије, а онда се испостави да има тумор који захвата половину лобање. По мом мишљењу, ниједан психијатар не би требало да почне да лечи пацијенте, док се не уради скенер. Рецимо, на здравствени проблем са плућима може да укаже искашљавање крви, слабљење, као и ничим објашњив губитак тежине уколико није повећана функција штитасте жлезде.

Превентива

Због одређених сметњи приликом пробаве после педесете године живота обавезно би требало урадити колоноскопију. Жене би једанпут годишње требало да оду код гинеколога, као и да науче да саме прегледају дојке. Нажалост, у нашој средини још увек постоје припаднице лепшег пола које са ранама на дојци дођу на преглед. Мушкарци би, пак требало да ураде тест ПСА, који указује да ли се нешто дешава у простати. Сваки млад човек требало би да прегледа своје тестисе, да их опипа и одреагује на бол одласком код уролога. Важно је бринути о себи. Реорганизација здравственог система је нешто што тек треба да се направи код нас.

Пошто је повећан број обољевања од канцера, да ли мислите да би неким законом требало обавезати грађане да превентивно одлазе на здравствене прегледе?

Мислим да је цео наш здравствени систем зрео за корениту реформу. Није у реду да имамо шест пута више специјалиста, него лекара опште праксе. Потребно је да се дође на ниво породичног лекара, јер је превентива најважнија, а реорганизација би, вероватно, запослила све младе лекаре, који су жељни рада. Осим тога, сви грађани Србије требало би да схвате да овакав начин осигурања неће моћи да опстане, него да мора да постоји додатно осигурање, а све ради бољег лечења. Наравно и тада бисмо водили рачуна о такозваним заштићеним групама становништва који не би могли да плате додатно здравствено осигурање. Суштина је да неко ко годинама плаћа осигурање за своје зубе, у једном тренутку ту стекне довољно новца да оде да их поправи, а не као сада да иде код зубара, само када вади зуб. Другим речима, неопходно је да постоји породични лекар, педијатар, породични апотекар и породични стоматолог.

Уколико бисмо направили такву реорганизацију здравственог система, колико пацијената са канцерима би се могло открити на време?

Кубанци четири пута чешће откривају карцином у почетној фази у односу на Американце, а имају управо такву организацију здравственог система. Зато мислим да не треба да копирамо земље које су много богатије од нас а нису тако ефикасне, него земље које су добро организовале своју здравствену службу. У том случају, мислим да бисмо за десет до петнаест година могли да имамо најбољу здравствену службу, ако не у Европи, онда сигурно у региону.

Извор: Илустрована Политика, 23. 1. 2018.