Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'будем'.
Found 4 results
-
„Једнога се плашим: Да не будем достојан својих патњи“
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
После овог покушаја психолошког описивања и психопатолошког тумачења типичних карактерних црта становника концентрационог логора, можда се стиче утисак да на људско биће потпуно и неизбежно утиче логорска средина. И заиста je, у границама психологије концентрационог логора, управо логорски живот са свojом социјалном структуром, наизглед присилно, одређивао понашање логораша. Овде је оправдано упитати се: Шта ја са људском слободом? Зар не постоји духовна слобода понашања, слобода става према околини? Да ли је исправно натуралистичко гледање на свет и живот према коме човек није ништа друго него производ многоструких услова и детерминизама – било биолошких, психолошких или социјалних? Зар човек заиста није ништа више него резултат своје телесне конституције, карактерне диспозиције и друштвених околности? И коначно, да ли логорашеве pеакције на посебан свет концентрационог логора доказују да се он не може отети утицајима тог живота којима је присилно изложен? Зар он мора подлећи тим утицајима? На ова питања можемо одговорити било начелно или из искуства. Искуство логорског живота показује да човек може другачије реаговати. Било је много примера, често херојских, који доказују да се апатија може надвладати и да се раздражљивост може контролисати. Човек може очувати делић духовне слободе и слободног става према околини чак и у тако страшним условима физичког и психичког притиска. Ко од преживелих логораша не би могао да прича о људима који сy обилазили зборна места и бараке, делећи негде добру реч, негде свој последњи комад хлеба? Ако их је и било мало, они ипак доказују да се човеку може одузети све осим једнога: базичне људске слободе да у свим околностима изабере своје држање, да прихвати свој сопствени пут. А бирати се морало непрестано! Сваки дан и сваки сат jе логорашу доносио прилику да створи неку одлуку којом би одређивао да ли ћe ce препустити силама које су претиле да му одузму његову праву личност, унутрашњу слободу и којом је одређивао да ли ћe бити играчка околине одричући се своје слободе да би се поистоветио са узорком типичног логораша. Са тог становишта, духовне реакције становника логора су очигледно више од пуког израза неких телесних, духовних и друштвених услова мада сви ти услови (лоша исхрана, недовољно сна и разни духовни комплекси) у неку руку сугеришу да логораш мора да потпадне законитостима типичне логорашке психе. Последња анализа показује да је оно што је од човека, наизглед, створио логор ипак резултат унутрашње одлуке логораша. Начелно сваки човек, и у таквим околностима, може некако да одлучи шта ћe, у духовном смислу, да буде: типичан логораш или човек који и ту чува своје људско достојанство. Достојевски је једном рекао: „Jеднога се плашим: да не будем достојан својих патњи.“ Та мисао ми се често наметала када сам упознао оне мученичке ликове чије је понашање у логору, њихова патња и смрт потврдила чињеницу да се задњи делић слободе не може изгубити. Заиста се може рeћи да су они били достојни својих патњи. Доказали су да истинско трпљење значи унутрашње остварење. Духовна слобода, која се човеку не може одузети, пружа му до последњег даха могућност да осмисли свој живот. Јер, радни живот у коме човек може стваралачким чином да остварује вредности није једини живот смисао, нити је то само хедонистички живот који човеку пружа могућност да се испуни доживљајем лепоте у природи и уметности; већ свој смисао задржава и живот који, као у логору, више нема никакве шансе за остваривање стваралачких или хедонистичких вредности, него му једино још пружа шансу – морално највреднијег држања, тј. става који он заузима према коначној ограничености своје егзистенције. Живот стварања и живот уживања вредности одавно му је ускрaћен. Али, смисао има не само стварање и уживане, већ, ако живот уопште има смисла, онда свој смисао мора имати и трпљење. Та патња некако спада у живот као и судбина и умирање. Тек невоља и смрт обједињују људски живот у јединствену целину. Начин на који човек прихвата своју неумитну судбину и све патње које она собом доноси, начин на који носи свој крст пружа му многе могућности, па и у најтежим околностима и до његовог последњег даха, да свом животу да дубљи смисао. Према томе да ли је неко храбар, достојанствен и несебичан, или пак, у оштрој борби за самоодржање, заборавља на своју људскост па се срозава на животињски ниво, на шта је подсетила психологија логораша: према томе је човек и остварио или пропустио моралне могућности своје мучне ситуације и своје тешке судбине и према томе он jесте или није достојан своје патње. Нико не треба да мисли да су ова размишљања изван овог света и предалеко од стварног живота. Истина, ретки су људи који су дорасли таквој моралној висини. Само ретки логораши су у потпуности сачували своју унутрашњу слободу и достигли оне вредности које омогућава патња. Али, чак и само један такав пример је довољан доказ да човека његова унутрашња снага може да уздигне изнад његове спољашње судбине. Таквих људи има много, свакако и ван концентрационог логора. Свуда је човек суочен са судбином и увек му се пружа могyћност да нешто оствари својим трпљењем. Довољно је помислити на судбину неизлечивих болесника. Једном сам прочитао писмо релативно младог пацијента који свом пријатељу јавља да је управо сазнао да су му дани одброjани и како се сећа неког филма о човеку који је достојанствено и храбро ишао у сусрет смрти. Тада му се чинило да jе то небески дар, а сада, писао jе даље, судбина и њему пружа такву шансу. Виктор Франкл, ЗАШТО СЕ НИСТЕ УБИЛИ https://srodstvopoizboru.wordpress.com/category/есеј/виктор-франкл/ -
АРТЕМИЈЕ Слезкин Речи које следе припадају Светом Игњатију Брјанчанинову, великом руском аскети деветнаестог века: „Живите сваког дана као да ћете тог дана умрети. Ако можемо умрети било када, морамо бити спремни умрети било када. Увек будите оно што желите да будете у тренутку смрти.“ Ово су кључне речи за хришћане. Јер хришћани верују и знају да људски живот не престаје након смрти – он се наставља у другом, духовном свету, улазећи у своју главну и вечну фазу. И тај „велики прелазак“ може се догодити у било ком тренутку нашег живота на земљи. Зато многи верници покушавају живети сваког дана као да је то њихов последњи дан. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем с Божијим именом на уснама и у срцу. У том случају током дана не бих смео пропустити прилику да молитвено уздишем Богу, покајем се пред Њим за грехе које сам починио, замолим за Његову помоћ, захвалим Му се и отпевам Му песму хвале. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем спокојан – то јест да имам душу у миру, коју не узнемирава нико или ништа; чисте савести, у миру са свима и љубазно расположен према свима; да будем смирен, спокојне и надахнуте душе. У том случају требало би да трагам за свим овим стварима сваког дана – то јест да изгладим односе са свима који су ми згрешили, правим уступке, опраштам, трпим, не узвраћам зло за зло, савесно радим, не говорим лажи или не понашам се непоштено и тежим разумевању и срдачним односима са онима који су ми блиски. Једном речју – да покријем све љубављу. То је тежак посао; али то је Богу угодно, па ће Он сигурно дати Своју милост и помоћ ономе који се труди – у то не може бити сумње! Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да волим Бога и своје ближње; ово се постиже сталним милосрђем и другим добрим делима у славу Божју. Зато би требало сваког дана да трагам за сваком приликом да учиним дело милосрђа тражећи оне којима могу дати нешто новца, хлеба, шољицу вруће кафе или флашу воде. Сваки мој дан би требало да буде милост и саосећајност са онима којима је то потребно. Сваког дана морамо имати жељу и бити спремни да пружимо помоћ ближњима кад год се појави потреба за тим. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да се надам спасењу и Вечном Животу. Зато сваког дана и сваког часа морамо молити Господа да нам да Вечни Живот и избави нас од вечне смрти. Требало би да будемо веома свесни чињенице да је Вечни Живот већ почео на дан када смо зачети. Ми живимо на земљи, али наш живот у вечности тече паралелно с тим. Смрт ће одузети живот нашим телима, али Вечни Живот наших душа ће се наставити. И морамо преклињати Господа да нам подари тај Вечни Живот сваког дана, сваког часа и са сваким уздахом. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем чист и ослобођен греха колико год је то могуће; јер како нешто нечисто, прљаво и мрачно може ући у Царство Светлости? У том случају морамо се кајати сваким својим следећим удахом. Свакога дана и сваког часа морамо жалосно уздисати Богу и сматрати себе проклетима, као што су нас учили Свети Оци. Шта значи „сматрати себе проклетима“? То значи не видети ништа добро у себи и препознати нечистоћу своје душе будним очима – нечистоћу откривену у нашим разговорима, делима и мислима. Чак и ако вам се чини да нисте криви за никакав „злочин“, копајте дубље и на дну душе наићи ћете на „дубоку мочвару“ поноса, таштине, охолости и хвалисавости, која кроз „танке цеви“ трује ваша дела, посебно дела милосрђа. Требало би да будемо тога свесни и да сваког часа тражимо исцељење, опроштај и спасење од Господа. Само Он може да те излечи; Он је дошао на овај свет да буде разапет за наше грехе на Голготи како бисмо могли бити спашени Његовим крстом и имали Вечни Живот. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем причасник Светог Тела и Свете Крви Христове. То значи да треба да идемо у цркву, да исповедамо своје грехе и да се причешћујемо што је чешће могуће. Причешћујмо се барем једном месечно или још чешће ако имамо снаге. Било би добро причестити се непосредно пре смрти и бити сједињен са Христом у овој великој Тајни. Али хоћемо ли имати ову прилику? Нећемо ако се сретнемо са изненадном смрћу након што смо причешћивање неоправдано одлагали. Зато покушајмо да не одлажемо своје учешће у овој Светој Тајни „за касније“. Време може неповратно проћи, и ми ћемо кренути Богу без неопходне хришћанске припреме. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем спасен. Зато ћу тражити Спаситеља свуда у свом животу, жудећи за Њим свим својим срцем, свим својим умом и свом својом снагом (Мк. 12, 30). Живећи и надајући се да Он жели да ме спаси упркос свој нечистоћи моје душе. Све што треба да урадим јесте да пожелим исто, да бисмо могли да идемо један према другоме у заједници ове обостране жеље. Смрт ће доћи, данас или сутра, али ми ћемо бити спремни за то; јер смо живели у сталном духовном напору, трезвености и очекивању помоћи одозго. Верујмо да нас Бог неће напустити, да Га смрт неће отети од нас, већ да ће нам отворити врата у вечни и бескрајни свет Божанске љубави. https://svetosavlje.org/kakav-zelim-da-budem-u-trenutku-svoje-smrti/ -
ПОРУКА АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Г. АМФИЛОХИЈА ОД ЋИВОТА СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ За празник Светог Василија Острошког, слава му и милост, обратио сам се народу од ћивота Светог Василија, обратио сам се истог дана и из саборног храма Светог Василија у Никшићу позивајући сав народ да у духу и у име Светог Василија заједнички прославимо тог великог светитеља Божијега, да се једним срцем и једном душом загрлимо код његовог ћивота. Данас поздрављам народ у Црној Гори од ћивота Светог Петра Цетињског, а јуче смо у име Епископског савјета упутили саопштење за јавност гдје смо замолили државне власти да невино затворене Владику Јоаникија и свештенике под хитно ослободе из затвора. И рачунали смо да ће се то догодити. Међутим, то се, нажалост, није догодило и то је изазвало реакцију народа, иако смо ми у том саопштењу позвали народ да остане својим домовима, да се мирно и спокојно помоле Богу, да се саборно помоле Богу за здравље и спасење свих људи који болују од тог и других вируса и да би се избјегли било какви грађански сукоби и неспоразуми у Црној Гори. Нажалост, власт то није испоштовала и зато је дошло до синоћњих збивања у Црној Гори гдје су настрадали вјерници, она дјеца која су пребијена у Пљевљима и у исто вријеме чувари реда, што је трагично за све нас, трагично за Црну Гору, трагично пред свијетом и Европом. Зато се обраћам од ћивота Светог Петра Цетињског да се вратимо Богу Љубави, да се вратимо једни другима у љубави, без обзира каквих опредељења били у Црној Гори: вјерских, националних, политичких и других. Да се вратимо узајамности, братској слози и слободи. То је оно што је суштинско, што и данас поручујем и молим оне који су на власти да под хитно ослободе невиног Епископа Јоаникија и његове свештенике који су у затвору и да се прекину ове диобе и ова сукобљавања која су у Црној Гори присутна не од јуче него још од времена Светог Петра Цетињског, а нарочито након 1945. године, од времена оног савременог братоубилаштва и богоубилаштва. Осјећам као његов наследник обавезу у име његово, цјеливајући његове мошти, да позовем на братску љубав све колико нас има, како би завладала љубав у Црној Гори, она за коју се жртвовао Свети Петар Цетињски, Свети Јован Владимир зетски краљ мученик а исто тако Свети Јован Крститељ, чију руку овдје цјеливамо, а и сам Господ Христос, чији дио Часног крста овдје имамо, који је распет из љубави према сваком људском бићу и према сваком створењу. То је оно што је насушна потреба у овом тренутку. Ако неко има да да одговара за нешто, ја молим оне који су на власти – ја ћу то и написати у писму господи предсједнику и премијеру ових дана – да одговарам ја. И ако треба неко да буде хапшен и суђен, нека то да буде Митрополит црногорско-приморски, наследник Светог Петра Цетињског. И ако је крив, нека буде суђен. Уосталом, нећу бити први митрополит који је суђен. И онај 1945. са стотину двадесет свештеника је убијен, и његов наследник је 11 година осуђен, оптуживан да је против државе, да сарађује са непријатељима државе, са Западом и са Европом… И њихов наследник Данило, такође је гоњен, због тога што је бранио да се не руши црква на Ловћену и да се тиме обурдава и Ловћен и Црна Гора. И каменован је овдје 1991. године зато што је мене изабрао и предложио за свога наследника. Митрополити црногорски су, дакле, то носили, нарочито у ово последње вријеме. Ја молим све, ако неко треба да буде суђен за то што се догађа у Црној Гори и за збивање народа у Црној Гори, онда треба прије свега мене да суде. Ја сам спреман да изађем на суд и да, ако треба, будем и осуђен и пет, и десет година, и колико год треба… Уосталом, и када сам овдје устоличен, ја сам бесједећи одавде, и пред српским Патријархом, и пред ондашњим представницима који су и садашњи представници државе Црне Горе, рекао да сам дошао да мирим, не само живе међу собом него и да мирим живе са мртвима и мртве да мирим међу собом. И трудио сам се колико имам моћи и снаге ових тридесет година управо у том правцу: да призивам тај мир Божији, братски мир, међу Црногорце, међу сав овај народ да би се пребродиле те несрећне наше диобе, које су нам својствене и које се настављају оваквим понашањем. Зато молим и садашњу власт у Црној Гори да престане да злоупотребљава саму себе и органе власти против народа. А у исто вријеме, молимо и народ да својим понашањем не изазива власт него да се заједнички сви потрудимо, цјеливајући мошти Светога Петра, помиритеља и исцјелитеља, и Светога Василија Острошкога, да се објединимо у братској љубави и заједници, са свим разликама које су нам својствене. То је моја молба, да не кажем и мој захтјев и потреба. Тиме се обраћам и народу да зна да је Црква била и остала са њим. И зато су и ове литије које су биле код нас, које неки проглашавају да су политичке. Оне немају везе са политиканством, већ су то литије народа који се догодио, који се вратио и хоће да се врати ћивоту Светога Петра и моштима Светога Василија Острошкога и да ходи њиховим путем. То је оно што је најбитније у свему овоме и зато је неопходно да се и ми сви, без обзира гдје се налазимо и коме припадамо, вратимо том Божијем путу – путу Светога Петра Цетињскога и Светога Василија Острошкога. То је моја молитва, мој захтјев, мој благослов свима у Црној Гори. А увјерен сам да је то и благослов Светога Петра Цетињскога. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- митрополит
- амфилохије:
- (и још 17 )
-
Власта Велисављевић: Морам да будем озбиљнији, нема више врдања
тема је објавио/ла александар живаљев у Личности
Власта Велисављевић: Морам да будем озбиљнији, нема више врдања 01.04.2018 • 10:3710:43 Извор: Dnevnik.rs БЕОГРАД: Властимир Власта Велисављевић, који ће у јулу напунити 92 године, добитник је низа награда за остварене улоге и за животно дело, али најзначајније признање му је, како истиче, то што је од свог колектива проглашен доживотним почасним чланом Југословенског драмског позоришта, чије је историје, дуге седам деценија, сведок. Фото: Tanjug Насмејан дочекује Власта екипу Танјуга у фоајеу ЈДП-а и одмах почиње причу о новинару који је направио дивну репортажу о путовању италијанске репрезентације од Љубљане до Београда, али седећи са њима, глумцима, у ресторану “Мадера”, не знајући да репрезентација није ни кренула из Италије. “Немојте да ми кажете шта ћете да ме питате. Ваљда неће бити тешка питања”, додаје Велисављевић док се припремамо за интервју поводом 70 година од прве премијере у Југословенском драмском позоришту. Одмах почиње причу о Николи Симићу са којим је више од 40 година играо у легендарној “Буби у уху” и чија се фотографија налази у фоајеу позоришта. “Пошто је он становао у улици поред Танјуга, посматрао је како Немци истоварују угаљ, била је то тешка зима и имали смо велики проблем са грејањем, а он је био млад дечак. Стајао је на капији и када немачки стражар крене око зграде, залети се са кофицом, напуни угљем и носи кући. Ја сам на железничкој станици скидао цепанице са вагона и носио кући. Била је то опасна зима 1941/1942. Тада се ишло нормално колима преко Саве и Дунава”, прича Велисављевић. Фото: Tanjug Каже, често га питају са “Бубу у уху”. “Остали смо из те прве поставе само Бранка (Петрић), Рада (Ðуричин) и ја. Ја сам једини који је играо све представе. Оне су рађале децу, путовале по иностранству, а ја сам стално био са Николом, до краја”, рекао је Велисављевић, присетивши се и да им је Амбасада Француске поводом 1.500. извођења, што је тада била сензација, организовала вечеру због свог аутора, Француза Жоржа Фејдоа. Кад год приђе Југословенском драмском, осети “неку старачку нежност” јер се сети “Роде” Гите Предић где је први пут заиграо 1938. “Мало даље била је условно речено барака, ту је ово позориште почело, као Мањеж, филијала Народног позоришта. Ту сам и ја поцео када је Гита Предић, Нушићева ћерка, одлуцила да се мало игра позоришта, али је она то схватила озбиљно па је направила право дечије позориште “Рода””, рекао је Велисављевић. Мало је “родинаца” остало, али каже Власта, имају обичај да се сваке године окупе и евоцирају успомене на тај период. Југословенско драмско је основано Титовим декретом и окупљени су глумци из свих делова земље. “Овде је запаћена прва генерација позоришне академије, полагали смо пријемне испите на првом и другом спрату, у салама за пробе. Ту су се запатили први наши педагози, који су вршили избор па када изаберу, онда су били потребни добри јувелири да обликују како треба. Ја сам имао среће да сам био код Мате Милошевића, он је био врхунски јувелир. Он је направио од нас генерацију у којој су били Пепи Лаковић, Оливера (Марковић), Олгица Станисављевић, Ђуза (Стојиљковић), Деба (Поповић), Мика Виторовић. Нажалост остао сам сам из те класе”, са поносом и мало туге прича Велисављевић. Сећа се Власта и да су од њих тражили да носе униформе па су их на улицама препознавали, да су глумци. “Када су нас пребацили на Црвени крст, у сале за пробе, ишли смо тролејбусима до тих њива, тамо је било кукурузиште, али је народ чекао да ми уђемо у тролејбус, јер је увек било весело. Веселили смо се на свој начин, волели су то путници, за разлику од ових данас намргођених, још када је кишно време...”, испричао је Велисављевић. По бисеру који се данас одгаја у ЈДП-у, каже, нема никакве разлике у односу на почетке тог театра, чак мисли да ја “ова генерација била погоднија за филигрантску обраду”. Данас је ЈДП, према његовим речима, добра фирма, а њему је “најдража награда што је проглашен за доживотног почасног члана Југословенског драмаског и уз смех додаје да сада “мора да се понаша озбиљније, нема више врдања”. Истиче да има безброј лепих догађаја из живота Југословенског драмског, са проба, представа, али и дружења након представа. “Уобичајно је у том нашем глумачком послу да после представе мало одседимо у салону. Тако је наишло и ово време. Сви имамо аутомобиле, сви возимо и наравно деси се, случајно, да се попије неко пиво, једно-два. Многи су накупили мали капитал оних бодова који се одузимају приликом контроле саобраћаја. Има капиталиста у том смислу. Ја нисам у тој варијанти, радије не пијем ништа, идем толико далеко да ни кока-колу нећу да попијем”, уз смех прича Власта. Фото: Tanjug Воли и да пеца и каже да у ансамблу ЈДП-а има доста риболоваца, али један је предводник, чак је и своју викендицу направио поред Дунава. “Нећу да вам откријем ко је у питању, али он је ту апсолутни шампион, некада смо Никола Симић и ја били шампиони. Додуше ми смо се бавили свачим, ми смо вукли и мреже, а овај је спортиста и опасан је. Опасан је и као глумац. Најопаснији међу најопаснијима. Чак је и супругу научио да пеца, па је слика са уловљеном рибом”, рекао је Велисављевић. Весело је, додаје, кад год дођу на представу коју воле, а све их воле и тада заборављају на све евентуално ружно што им се десило тог дана. После скидања са репертоара “Хамлета” и “Сумњивог лица” због преране смрти Небојше Глоговца, Велисављевићу је остао само још “Уображени болесник” у ЈДП-а и “Госпођа министарка” у позоришту “Бошко Буха”. “Имао сам по пет-шест наслова. Сад ме нико неће, не зову ме”, констатује 92.годишњи Велисављевић, а по завршетку интервјуа понудио је екипи Тањуга да их одвезе својим колима, јер он, како подсећа, ни кока-колу не пије.
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.