Претражи Живе Речи Утехе

„Избраној Војвоткињи победоносној, избављени од зала, благодарну песму приносимо Ти, слуге Твоје, Богородице.“ По избављењу од зала и невоља, најприродније је и најпријатније радовати се и узносити благодарност. Али знате ли, браћо, над ким и у чију корист је извојевана победа, за коју ми сада благодарно појемо Избраној Војвоткињи? Она је, како сведочи историја, била у корист Грка и њиховог престоног града – Цариграда, који је страдао под суровом опсадом – и остварена је над каганом, вођом Скита, међу којима су, по свој прилици, били и наши преци. Тако ми благодаримо за добро које је, по свему судећи, за нас било туђе – славимо свој сопствени пораз! Шта то значи? То значи да је хришћанска вера, као и у многим другим стварима, изменила поредак ствари и научила нас да на догађаје гледамо другачије: да мудрост овога света сматрамо за безумље, а безумље крста – за једину истинску мудрост; да сузе покајања вреднујемо као извор духовног блаженства, а светске радости и смехове – као зло и пропаст; да више ценимо лишавања него богатство, да се хвалимо страдањима, и да у понижењу торжествујемо. Да смо до данас остали у тами незнабоштва, онда би се сећање на чудесни пораз наших предака под зидинама Цариграда сматрало за разлог народне туге и жаљења; али, пошто смо благодаћу Божијом изведени из те таме у чудесну светлост хришћанства, ми се тог догађаја сећамо заједно са онима који су победили, благодаримо – за сопствени пораз! И поступајући тако, чинимо сасвим праведно; јер се у лицу наших предака по телу, који су били помрачени тмином незнабожачког незнања, неверје устремљивало против вере, дивља суровост против поретка грађанског живота, грамзивост против мирног поседовања. Насупрот томе, у житељима Цариграда – који су такође наши преци, али по вери – кроз слање чудесне помоћи с неба награђено је поверење у Бога и молитва: оне врлине којима и ми живимо и дишемо, и од којих очекујемо спасење – и овоземаљско и вечно. Победа вере, ма где се јавила, јесте победа свих верујућих; награда за пламену молитву, на кога год да сиђе, јесте награда за све који се истински моле; победа хришћанства, у било ком виду, заједничка је свим хришћанима. Зато нимало није чудно што ми данас, на известан начин, славимо свој сопствени пораз. То је сасвим у духу наше свете вере; јер, „дух истинског хришћанства управо се и састоји у томе да човек увек прославља победу – над самим собом.” Размотримо ту мисао у част наше Избране Војвоткиње, Која је и у овој унутрашњој борби – најбољи вођа и помоћник. Наша света вера, браћо, пошто потиче од Бога љубави и мира, сва је испуњена благодаћу и милосрђем; али она са собом доноси и жестоку борбу. Хришћанин не сме узвраћати зло за зло (Рим. 12,17), „волети чак и непријатеље“ (Мт. 5,44), молити се и за саме распињаче (Лк. 23,34); али уједно он мора бити војник и победник. „Мислите ли“, питао је Сам Господ и Спаситељ наш, „да сам дошао да донесем мир на земљу? – Не, не дођох да донесем мир, него мач“ (Мт. 10,34). А на другом месту, позивајући на храброст и борбу у духовном рату, Он Сам говори: „Не бојте се, јер ја сам победио свет!“ (Јн. 16,33). Апостоли Христови такође често позивају на духовну борбу, нуде разноврсно оружје, саветују, охрабрују на храброст и указују на венце који су припремљени за победнике; хришћанин је, по њима, војник – од колијевке до гроба. Шта је, дакле, та борба коју са собом доноси наша света вера? И каква је то победа ка којој треба да стреми сваки хришћанин? То је – борба човека са самим собом; то је – победа над страстима и телом, над свим оним што је у нама непријатељско Богу и нама самима. Хришћанин, пре свега, треба да победи свет – са његовим привлачностима, саблазнима, влашћу, лукавством и заразном нечистотом. Он треба да победи духове злобе у поднебесју, са њиховим видљивим и невидљивим нападима. Али главно бојиште за хришћанина јесте – његово сопствено срце. Спољашњи непријатељи мало значе ако унутра нема побуне; напади споља постају погубни тек онда када у самом човеку има издајника. И против тог домаћег зла треба да буду управљене све силе и сва храброст хришћанина. Ићи против својих омиљених навика, против захтева свога тела, против жеља сопственог срца – често је теже него поћи на мноштво непријатеља. Али – мора се ићи! Ко не води ову унутрашњу борбу, тај је хришћанин само по имену. Само победа над самим собом чини нас истинским хришћанима. Без тога хришћанство и човек остају туђи једно другоме. Без тога нема – и не може бити – спасења! За потпуно уверење у ову важну истину, довољно је само да се присетимо у каквом се стању налази човек сада, и зашто нам је дата света вера наша. – Дата нам је ради спасења, да би свакога од нас избавила од оних страшних зала која оптерећују све и свакога. Али у чему се састоји суштина тих зала и невоља од којих нас хришћанство треба ослободити? – Пре свега у томе што нисмо своји, што смо у ропству, у заробљеништву, у великој тешкоћи и сиромаштву. Ко је наш непријатељ и тлачитељ? Грех, чула и страсти. Они у нама владају, све остало им се покорава и страда под њиховом влашћу. Страда разум, испуњен лажима и обманама, изнемогао служећи пороку; страда воља, коју непрестано носе ветрови чулних жеља и страсти; страда слобода, која нема снаге да се обрати закону и слепо следи осећања; страда и само тело од неприродних уживања, мада управо грех који у нама живи највише га греје и храни. Па како онда да се спасемо, ако не борбом са самима собом – са оним што је у нама самима непријатељско према нама самима? – И шта друго преостаје светој вери нашој него да нам пружи средства да из те борбе изађемо као победници? Тако је заиста и устројено! Загледајте се у суштину и састав хришћанства – и одмах ћете увидети да је у њему све управљено ка том неопходном циљу – да се човек ослободи од ропства страсти, од заробљености чула, од понижења духа под влашћу тела; а пошто је извор и седиште тог зла у самом човеку, онда – да га учини победником над самим собом. Због тога, као што рекосмо, хришћанин на многе ствари гледа сасвим другачије него природни човек. Оно што последњем изгледа као највеће зло – на пример, страдање, сиромаштво, понижење, јер све то вређа његову сујету – то исто првоме изгледа, и мора изгледати, као добро; јер га ослобађа од унутрашњег ропства и враћа у слободу духа. Према том светом закону савршавамо и данашње своје славље, иако је догађај којег се сећамо неспојив са народном гордошћу. Са гордошћу, заиста, он није сагласан; али је зато сагласан са љубављу према Богу, са љубављу према ближњем и са чистом љубављу према самима себи. Јер у лицу Грка, избављених заступништвом Богородице од скитске опсаде, награђена је вера, нада и молитва: а то су управо оне врлине у којима је садржано и наше спасење. Глас о чудесном поразу војске под зидинама Цариграда, проширивши се међу древним прецима нашим, без сумње је допринео стварању поштовања према хришћанској вери и припремио их за остављање незнабоштва, што је касније и уследило – најпре појединачно, у неким личностима, а затим и у целом народу, за време светог кнеза Владимира. Зато је сама наша вера, на неки начин, плод оног пораза који су претрпели наши преци од Избране Војвоткиње. Не треба ли, дакле, браћо, са још већом ревношћу да прибегнемо сада к пречистом лику Те Војвоткиње, Која, избавивши Грке од зала, и на наше претке је навела зла – да би с временом на њих навела добра (Рим. 3,8), од којих ми сада уживамо плодове? Али, благодарећи Богородицу за спољашњу победу над нама, не заборавимо да је молимо и за унутрашњу победу – над нама самима, будући чврсто уверени да у тој последњој победи, над самима собом, лежи сва пуноћа торжества наше вере, и да од ње зависи и само наше спасење. Амин. https://manastirpodmaine.org/sveti-inokentije-hersonski-beseda-u-subotu-pete-nedelje-posta/

Маријино стајање – тако се назива служба у предворју Христових страдања. Живот који живимо је безукусан, у њему нема соли. Све нам је унапред познато, све планирамо, израчунавамо. У таквом животу нема чуда сусрета са Богом, нема покајања о којем смо данас чули у житију преподобне Марије Египћанке. Чини нам се да је то било веома давно… Али како се тако нешто може догодити данас, у савременом свету? Како се то може догодити баш мени, када већ све знам, све разумем и када ми се чини да је Бог негде далеко? Управо у томе је ствар – Бог је близу, а ми смо далеко! Зато су нам толико важне капи духовне росе које нам данас нуди Црква – у потпуности прочитани Покајни канон светог Андреја Критског и житије преподобне Марије Египћанке. Ово је чудесна служба, која треба да нас учврсти. Навикли смо да живот меримо искључиво сопственим искуством, и не усуђујемо се да говоримо о оној борби и победи над грехом која превазилази људске снаге. Али видимо да постоји Бог и да постоји благодат Светога Духа, која крепи и обнавља човека који се каје. Чујемо речи преподобног Симеона Новог Богослова да истинско покајање у човеку обнавља девственост. Заиста, чудо је када се човек одриче греха и у потпуности припада Богу. И то чудо може се догодити у животу свакога човека. Али данас пред собом видимо другачију слику: расправе, грубе речи, увреде, прекоре, самосажаљење – нема свести о сопственој кривици пред Богом. У нашем покајању ми не видимо Христа, већ само човека-свештеника, и онда започињу разговори људски, речи у којима нема лепоте покајања. А покајање је управо промена, преображај који у нама врши Господ. Волео бих да научимо да стојимо у храму, да учимо да учествујемо у богослужењу, у Христовим Тајнама у којима се душа обнавља. Душа мора непрестано примати благодатну помоћ како би могла водити борбу са светом греха и саблазни. Дај Боже да у преосталом времену до Васкрса не изгубимо дух, од којег барем кап постоји у нама. Дух је веома лако изгубити: за једну реч, за једну мисао, за једну увреду, за једно осуђивање – човек губи везу са Богом. То је страшно стање. Зато морамо бити будни, морамо бити пажљиви – како гледамо, како говоримо, како ходимо – све у човеку треба да буде лепо, духовно. У храм нисмо дошли само да бисмо гледали ликове светих и дивили се лепоти њихових односа. У свим светима сија светлост Христова. Али и ми сами треба да постанемо ликови, да, додирнувши се светиње, будемо способни да је сачувамо у свом срцу и да је поделимо са својим ближњима. Толико љубави, толико бриге, толико Божјег милосрђа излива се на свакога од нас! Колико пута смо се већ дотакли Бесмртног Извора Живота, Христове Чаше! И зашто тако често личимо на пробушен суд, који губи ту благодат? Долазе нам страсти, униније, очајање, роптање – све то постаје зид иза којег не видимо ближњег, не видимо Бога. Тај зид морамо непрестано рушити. Преподобни Серафим Саровски је носио каменчиће на леђима и говорио: „Мучим онога који мене мучи.“ Морамо увек памтити да је непријатељ близу. Не треба да се ослањамо на себе, већ да тражимо Божју помоћ и Његов благослов за сваки корак нашег живота. https://manastirpodmaine.org/protojerej-andrej-lemenosok-beseda-u-sredu-pete-nedelje-posta/

„Светлост Христова просвећује све!“ Један од најзначајнијих тренутака у великопосном богослужењу јесте онај када се, усред читања паримија из Старог Завета, наједном размичу царске двери, и пред нама се појављује свештенослужитељ са свећом и кадионицом у рукама. Он њима крстообразно осењује сабране и громко возглашава: „Светлост Христова просвећује све!“ Нема ничег чудног у томе, ако се сваки од присутних у том тренутку са страхопоштовањем поклони до земље. Јер, отварање царских двери означава отварање самих небеских двери; свећа и кадионица символизују пуноћу дарова Духа Светога; а појава свештенослужитеља је као јављање анђела с неба. Ко би био толико надмен да се не поклони пред овим знамењима Божије благодати? Али, Света Црква не иште од нас само пуко клањање или прост пад ничице пред Христовом светлошћу. Напротив! У духовном смислу, она од нас очекује управо супротно – да подигнемо главе пред овом светлошћу, да јој откријемо цело своје биће, како бисмо се њоме озарили од врха до пета, испунили се њоме потпуно и постали сами светоносни, као што су били први хришћани, о којима апостол Павле пише да су „као светила у свету“ (Фил. 2, 15). Да бисмо боље разумели шта Црква жели да нам каже овим свештенодејством, размислимо о значењу речи које тада изговара свештенослужитељ: „Светлост Христова просвећује све!“ Ове речи, пре свега, претпостављају да свима нама недостаје истинске светлости. Јер, да је у нама већ постојао прави светлосни сјај, не би било потребе да будемо просвећени. И заиста, човек који није озарен Јеванђељем јесте у тами, и то дубокој тами, како нас учи свети апостол Павле. Они који су просветљени наукама и који себе називају ученим људима можда неће одмах пристати на ово. Али, то је зато што се такви људи, бавећи се наукама и поуздајући се у треперећи сјај који оне пружају, ретко и слабо осврћу на унутрашњост свога духа и срца. Зато не виде у каквом је мраку њихова душа и савест. Ако би, међутим, неко од њих пажљиво испитао природу својих знања, а уједно се са истинском сабраношћу загледао у најдубље потребе своје душе, брзо би уочио да је светлост добијена од науке – ма како велика била – недовољна за право испуњење човековог бића. Онда би схватио да је, у односу на неке од најбитнијих питања – без којих човек није човек – једнако несвестан као и најобичнији простодушни човек. И да му је, баш као и том простодушном човеку, неопходно просвећење свише. „Светлост Христова просвећује све!“ Овим речима, даље, претпоставља се пуноћа и преизобилност Христове светлости за све. Заиста, у Њој нема недостатка ни за кога. Она просвећује и најмудрије, откривајући им тајне Царства Божијег, које ниједан ум сам по себи не би могао спознати; и најнеразумније, отварајући им, уместо стихијског разума, очи срца, којима виде оно што је скривено од мудрих и разумних овога века. Просвећује и најбогатије, учећи их да се не узносе због трулежних добара, да не сабирају благо себи, већ Богу, и да своје право богатство положе тамо где ни мољац не нагриза, ни лопови не поткопавају и не краду; и најсиромашније, показујући им у њима самима богатство вредније од целог света, учећи их да буду нищи не само телом, него и духом, како би задобили Царство Божије. Просвећује и најмоћнијег владара, подсећајући га да је изнад њега Владика, Који ће тражити строг рачун за сваку сузу што је потекла његовом руком; и најпониженијег слугу, тешећи га сазнањем да му унутрашњу слободу духа и савести нико не може одузети. Јер човек врлински, макар и окован, узвишенији је од свих светских срећника и ближи Спаситељу, Који је, премда Син Божији, ради нас примио не обличје цара, него слуге и слуге свих. Просвећује старце, отварајући пред њима вечну, неостариву радост, призивајући их из земаљског странствовања тамо где је починак од свих трудова. Просвећује младиће, снажећи их за борбу против страсти и пожуда; просвећује и најмању децу, отварајући им уста за хваљење Господа. „Светлост Христова просвећује све!“ Изговарајући ове речи кроз уста свога служитеља, Света Црква као да нам каже: можда ће неки, било по жребу рођења, било због животних околности, осећајући се удаљеним од светлости наука и људске мудрости, оплакивати свој наводно несрећан положај и мислити да, остајући само са природним разумом, не могу, попут учених људи, досегнути циљ свога постојања, и да ће заувек остати иза њих не само у времену, већ и у вечности. Али, нека такви не клону духом, нека не губе храброст! Онај Који је у видљивом свету поставио сунце и месец да једнако светле свима, није заборавио ни у духовном свету да излије светлост за озарење свих и свакога, без изузетка. Посећуј Цркву, слушај Јеванђеље – глас Пророка и Апостола; и ко год да си – земљорадник или војник, дете или старац, слуга или надничар – спознаћеш све што човеку треба за спасење, то јест, да би се у вечности, куда сви ходимо, појавио способан за своје велико назначење. „Светлост Христова просвећује све!“ Можда неки – као да нам овде говори Црква – испуњени сјајем земаљских наука и мудрости замишљају да им више није потребно никакво просвећење, да знају све што је потребно и да могу спокојно почивати на својој залихи знања. Али, нека се такви изведу из те погубне заблуде! Докле год нису изучили Јеванђеље и Крст Христов, докле год нису ваљано разумели шта о човеку говоре Пророци и Апостоли, дотле још увек не знају оно најважније. Јер, само у Христовој светлости може се видети Бог, себе и свет у њиховом истинском облику; само небеско откривење може показати стазу која води у живот вечни. „Светлост Христова просвећује све!“ Зато – као да нам поручује Црква – свима нам ваља ходити у светлости и чинити дела светлости. Јадни незнабожац још би могао рећи да није знао како треба живети у овом свету, јер није у рукама имао Јеванђеље; али хришћанин нема оправдања! Христова светлост све му је осветлила: показала му његово сиромаштво, али и богатство Божије милости према њему; показала му како је било у рају и шта нас чека у Царству Небеском; показала му уски пут који води у живот вечни и широки пут који води у пропаст; открила му силу Христовог Крста и неизбежну потребу да и сам носи свој крст. Све је обасјано, све откривено, све свима заувек назначено! Стога, свима нам је дужност да ходимо у светлости, да избегавамо дела таме, да се не препуштамо духовном сну и немару. Такво је, браћо моја, значење ових светих речи: „Светлост Христова просвећује све!“ Црква их понавља и ради нашег поучења, и ради нашег упозорења. Наше је, после овога, да се осврнемо око себе и испитамо којом се светлошћу руководимо у животу – Христовом, или неком другом? Каква год друга светлост била, ако није Христова, у односу на вечно спасење она је исто што и тама, а понекад и гора од саме таме. Јер човек кога је обузела тама макар застане, или иде опрезно, опипавајући, трудећи се да, ако је могуће, изађе на светлост. А човек који се руководи лажном светлошћу је безбрижан, иде не заустављајући се, допушта себи свакојаке покрете, смео је у својим изборима, мења путеве и правце како му је воља; и баш зато што га води лажна светлост, као морнара варљиви пламен, или запада у неминовне опасности, или одлази тамо одакле нема повратка. Није ли ово управо оно што се догађа са многим „мудрацима“ који се, уздајући се у мудрост овога света, одричу Христове светлости? Где на крају стижу? Куда одводе оне који их следе? У такву провалију безбожништва и разврата, да се и један поглед на њу испуњава ужасом свако срце које није сасвим изгубило људску осетљивост. Чувајте се, браћо моја, те лажне светлости, која у наше време нарочито заслепљује многе. Утврдите у срцу свом истину да је само Христос истинска Светлост наша, Који просвећује сваког човека, који долази на свет и одлази из овога света. И ако сретнете неког учитеља, најпре испитајте – каква је његова светлост? Ако није Христова, ко год да је, затворите пред њим и свој слух и своје срце. Јер, као што је у чулном свету једно сунце и нема друге светлости осим његове, тако је и у духовном свету једино истинско и животворно светило – Господ и Спаситељ наш Исус Христос, Коме нека је слава, сада и увек и у векове векова. Амин. https://manastirpodmaine.org/sveti-inokentije-hersonski-beseda-u-petak-trece-sedmice-velikog-posta/

Радујсја благодатнаја Богородице Дјево из те-бје бо возсија солнце правди Христос Бог наш, просвјешчајај сушчија во тмје: веселисја и ти старче праведниј, пријемиј, во објатија свобо-дитеља душ наших, дарујушчаго нам воскресе-није. Радуј се, благодатна Богородице Дјево, јер из те-бе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш, Који просвећује оне што су у тмини Весе-ли се и ти, старче праведни, који си у наручје примио Ослободитеља душа наших Који нам дарује васкрсење. Четрдесет дана после Рождества у нашим храмовима празнујемо празник Сретења, празник Сусрета. Овај празник је у наше време некако пао у заборав, јер често пада на радни дан. Ме^утим, на тај дан Црква завршава циклус празновања "времена Рождества" и зато празник Сретења - као празник који зрачи чистом и дубоком радошћу – представља круну Божићног циклуса. Сретење је празник посвећен успомени и духовном сагледању догађаја који је описан у другој глави Јеванђеља по Луки. Јеванђелист Лука говори о томе да су Јосиф и Марија, четрдесет дана по рођењу Исуса Христа у Витлејему, у складу са тадашњим обичајима "донели дете у Јерусалим да га ставе пред Господа, као што е написано у закону Господњем, да се свако дете мушко које отвори материцу посвети Господу" (Лк. 2, 22-23). "И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по закону. И он га узе на руке своје и благослови Бога и рече: ''Сада отпушташ с миром слугу Својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уговио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља''. А Јосиф и мати његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за њега. И благослови их Симеон, и рече марији, матери његовој: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца"(Лк. 2, 25-34). Како је необичан и како је диван тај старац са дететом Христом на рукама, и како су чудне речи које изговара: "Видеше очи моје спасење Твоје!". Ми слушамо те речи, удубљујемо се у њих и постепено почињемо да схватамо дубљи смисао празника Сретења, смисао који тај празник има за нашу веру, за све нас и за сваког од нас понаособ. Шта је радосније од сусрета, од "сретења" са оним кога болиш? И зар је читав живот човеков ишта друго до – непрестано ишчскивање сусрета? И шта је, онда, друго старац Симеон – који је читавог свог живота чекао светлост што ће обасјати све на овом свету и радост која ће собом преиспунити сав свет – ако не символ свеколиког узвишеног и предивног ишчекивања човечијег, ако не символ истинског живота човечијег? И како је задивљујуће, како је неизрециво добро што та дугоишчекивана Божија светлост, Божија радост и Божији одговор на ишчекивање човеково били дати старцу Симеону управо кроз Богодете Христа! Данас гледамо старца који својим дрхтавим рукама, љубављу и обазриво, прихвата четрдесетодневно Дете и гледајући то малено биће почиње да благодари Богу: "...Сада отпушташ слуго Свога, Господе, јер сам видео и својим рукама држао и грлио сами Смисао живота". Старац Симеон је чекао. Он је чекао читавог свог дуговеког живота. Он је размишљао о том сусрету, молио се за тај сусрет, духовно продубљивао своје чекање тако да је читав његов живот уствари постао једна неирестана припрема за радосни сусрет са Христом. Није ли баш данас погодан тренутак да свако од на себи постави питање: шта је то што ја чекам? Шта је то на што ме све силније опомиње моје срце? Да ли се то читав мој живот постепено преображава у непрестано очекивање сусрета са оним најважнијим? То су питања која нас воде ка Сретењу. Сретењем је човеков живот откривен као предивно сазревање душе која, сазревајући, постаје све слободнија и слободнија, све дубља и дубља, све чистија од свега ништавног, сујетног и случајног. Сретењем је старење и телесно гашење човеково, то јест земаљски удес свакога од нас на једноставан и убедљив начин откривен у једном сасвим другачијем светлу - као раст и успињање до тог последњег часа када човек, када свако од нас од све своје душе и у пуној благодарности не каже: "Сада отпушташ слугу Свога, Господе...''. Видео сам светлост која прожима читав свет. Видео сам Богодете Христа Који доноси у свет преобиље божанске љубави и Који Себе предаје мени. И нема више страха, нити неизвесности у мени, већ само мир, благодарност и љубав. То је оно што собом носи празник Сретења Господњег. Празник сусрета душе човекове са Љубављу, сусрета са Оним Који ми је дао живот и силу да тај свој живот преобразим у чекање Бога. Ову проповед је о. Александар Шмеман написао, већ тешко болестан, две недеље пред смрт (13. децембра 1983.). https://m.facebook.com/nt/screen/?params={"note_id"%3A780669755842874}&path=%2Fnotes%2Fnote%2F

Представљајући пред мислене очи ове речи Господа Исуса, мог Спаситеља: „Јер дође Син Човечији да потражи и спасе изгубљено“, велика нада се рађа у мом срцу, и душа ми се испуњава неизмерном радошћу. Јер ако је Син Божији дошао у свет да потражи и спасе изгубљенога, онда ће и мене, изгубљеног грешника, потражити и спасти. Али када уму свом поново предочим дело тог пронађеног и спасеног, то јест Закхеја, нада у мом срцу ишчезава, а душу ми обузима неизмерна туга, заједно са страхом. Јер и у мени се рађа жеља и тежња да видим Господа мог Исуса, као што га је тражио и Закхеј: „И искаше да види Исуса, ко је Он?“ Тражио га је, али, будући малога раста, околина му је сметала да Га угледа: „и не могаше од народа, јер беше малога раста“. И ја Га тражим, али, будући хладан у Божанској љубави, препреке ми не постављају људи, већ мноштво мојих страсти, као што је Закхеју сметала гужва народна. Он је, ојачан храброшћу и великодушношћу, савладао препреку, предухитрио народ и, попевши се високо на смокву, угледао Спаситеља света. А ја, слаб и малодушан, не побеђујем, не остављам своје страсти, нити се трудим да се уздигнем на гору Божију, на најузвишенију гору врлине, „гору бујну, гору хумовиту“ (Пс. 67:16), да бих тамо и ја угледао Сладчајшег Исуса, Женика душе моје. Ти, Многомилостиви, погледај и на мене, који у малодушности својој гледам надоле, као што си погледао и на Закхеја, који се узвисио. Јер и моје спасење желиш, као што си хтео и његово. Али, погледавши на њега, видео си у њему спремност на покајање и жељу за преобраћењем. А када погледаш на мене, Господе мој, осим нераскајаности и воље да чиним зло, шта друго ћеш видети? Ако си, Господе, благоизволео унапред ући у дом Закхејев, онда ћу и ја, осмеливши се, призвати Те и увести у дом душе моје кроз причешће Светим Тајнама. Ти, дошавши у дом Закхејев, нашао си милостињу, нашао си правду, нашао си сјај врлине и достојно место за Свој боравак, и зато си благоизволео да ту останеш, дарујући му опроштај грехова и спасење душе. Али ако уђеш у дом душе моје, ништа друго нећеш наћи осим окорелости срца, многих неправди и гнусобе греховне. Наћи ћеш разбојничку пећину, и место недостојно Твог Царства. Зато, немајући где главу склонити, уместо да останеш са мном, удаљујеш се од мене, и уместо да ми очистиш грехе, разгневљујеш се и љутиш на мене трипут јадног. Хришћани! Верујем и исповедам да је Исус Христос, Син Божији, дошао у свет да призове грешнике на покајање. Јасно видим да је покајницима рај отворен и спасење припремљено. Али када покајање оних пре нас упоредим са нашим, обузима ме ужас и очајање. Заиста је велика сила покајања! Ни тежина, ни мноштво грехова, ни дуготрајна огрезлост у безакоњу, нити било шта друго, не може надјачати покајање. Покајао се — добио опроштај; покајао се — и спасао се. Ово је истина, и не подлеже никаквој сумњи. Јер то се заснива на речима пророка, на апостолској проповеди, на примерима покајаних, и, најзад, на речи Самога Бога, Који је послао Свога Сина, не да позове праведнике, него грешнике на покајање: „Нисам дошао да позовем праведнике, него грешнике на покајање“ (Мт. 9:13). Дакле, нама, који верујемо у Христа, о овоме нема никакве сумње. Сва је сумња у томе: да ли је наше покајање истинско покајање? Читајући у Светом Писму о делима оних који су се истински покајали, и сравњујући их са делима нашег покајања, обузима нас страх, јер ми данас, уместо да се кајемо, настављамо да грешимо и да себе обмањујемо, сматрајући за истинско покајање оно што ни не личи на покајање. Нема сумње да је једно покајање, а друго – дела покајања. Истинско покајање је признање, скрушено исповедање безакоња и обећање потпуног уздржања од грехова. Ко се на такав начин каје, тај добија опроштај својих грехова. „И рече Давид Натану: сагреших Господу. И рече Натан Давиду: и Господ уклони грех твој“ (2. Сам. 12:13). „Сагреших Господу“ – ево признања греха! „И рече Давид Натану“ – ево исповедања! Видљиво је, такође, и обећање потпуног уздржања од греха у делима Давидовим после покајања. „И Господ уклони грех твој“ – ево опроштаја греха! А дела покајања су: потпуно уздржање и окретање од ранијих грехова, пост, молитва, сузе, обуздавање тела и све оно што удаљује човека од греха и учвршћује га у добродетељи. Но, мада је једно покајање, а друго – дела покајања, ипак су они толико повезани и сједињени да, ако се дела покајања запоставе, покајање није истинско и корисно, већ лажно и узалудно. Управо зато је Божански Спаситељев Претеча тако поучавао покајнике, говорећи: „Донесите, дакле, род достојан покајања“ (Мт. 3:8). Јуда, када је видео да је предани Исус Христос осуђен на смрт, ожалостио се и покајао, признао свој грех и смело га исповедио: „Сагреших“, рекао је првосвештеницима и старешинама, „сагреших што сам издао крв невину!“ (Мт. 27:4). Несумњиво, Јудино покајање је било покајање, али лишено плодова покајања. Уместо врлине, донело је порок; уместо молитве и суза, донело је гнев и негодовање: „И бацивши сребрнике у храму, удаљи се“ (Мт. 27:5); уместо наде, произвело је очајање, а уместо милости и саосећања – самоубиство: „И отишавши, обеси се“. Видите, дакле, да покајање без дела достојних покајања доноси штету, а не корист. Ево још једног примера покајања, сличног овоме. Покајао се фараон – нема сумње у то, јер је двапут рекао: „Сагреших“; двапут је исповедио свој грех пред Мојсијем и Аароном. Први пут, када је видео казну од града. „Пославши фараон“, сведочи Свето Писмо, „позва Мојсија и Аарона и рече им: Сагреших сада, Господ је праведан, а ја и мој народ смо безбожни“ (Изл. 9:27). Обећао је и да ће се исправити у својој окорелости: „Пустићу вас“, рекао је, „и више вас нећу задржавати“ (Изл. 9:28). Покајао се, али је презрео прву обавезу покајања – уздржање од греха; јер је убрзо поново пао у исти грех окорелости: „И отврдну срце фараоново, и не пусти синове Израиљеве“ (Изл. 9:35). Његово друго покајање и исповедање десило се када је видео огромно мноштво скакаваца и штету коју су нанели. „Пожури се фараон да позове Мојсија и Аарона, рекавши: Сагреших пред Господом Богом вашим и пред вама. Опростите ми грех још овај пут“ (Изл. 10:16-17). Покајао се, али је и ово друго покајање било лишено дела покајања. Јер када није остао ниједан скакавац, фараон је поново остао исти, поново је окорео, поново није пустио Израиљце: „И не пусти синове Израиљеве“ (Изл. 10:20). Познато је какав је био крај и плод таквог лажног покајања. Крај овог лажљивог фараона било је његово потапање у Црвеном мору, заједно са његовим колима, коњаницима и целом војском (Изл. 14:28). Вољени хришћани! Зар и наше покајање не личи, ако не на покајање Јудино, онда на покајање Фараоново! Фараон, устрашен казнама, кајао се, исповедао, обећавао да ће се исправити и уздржавати од свога греха; али убрзо је поново постао тврда срца и непопустљив, не желећи да ослободи Израиљ из ропства. На сличан начин, неко од нас се каје због хришћанског обичаја, неко ради показивања пред другима, а неко под притиском родбине. За време поста исповеда своје грехе пред духовником и можда само језиком, а не срцем, обећава да ће се исправити и уздржавати од греха. Ако се и уздржи дан-два, то чини само да би приступио Божанским Тајнама; али после тога не доноси никакав плод покајања. Нема ни суза, ни скрушености, ни поста, ни уздржаности, нити ичега што би га могло одвратити од старих греховних навика. Опет се предаје истом погубном друштву, наставља да живи необуздано, као и раније, препушта се страстима и чини исте поступке. Стога плодови његовог покајања воде не ка исправљењу, већ ка још тежим и горим гресима. Такво је наше покајање! И тако не поступамо једанпут или двапут, као Фараон, већ безброј пута, до краја живота. И при том остајемо мирни и спокојни, мислећи да живимо у покајању и исповести. О, каква несрећа за нас! Несвесно себе обмањујемо, непоправљиво грешимо, ослепљујемо и уништавамо себе: „Јер Бог се не да обмањивати!“ (Гал. 6:7). Ево разлике између овог лажног покајања и покајања истинитог и спасоносног. Једна блудница, уплашена осуде, каје се. Одмах одлази у дом Симона фарисеја, где је Господ Исус, пада пред Његове ноге, сузама их пере, косом их својом брише и миром помазује. И од блуднице постаје целомудрена, од сасуда греха – сасуд Божији. Чиниш ли и ти, кад се кајеш, оно што је учинила ова блудница? Кајеш ли се бојећи се осуде? Падаш ли пред ноге Исусове? Скрушаваш ли се срцем? Лијеш ли сузе да опереш пречисте ноге Спаситељеве? Бришеш ли их непорочношћу својих помисли? Изливаш ли на њих миро своје милости за сиромашне? Мењаш ли се и ти, од блудног у целомудреног, од роба ђавољег у пријатеља Божијег? Ако тако чиниш – тада је твоје покајање истинито, тада Бог прима твоје обраћење; тада ће и теби човекољубиви Господ рећи исто што и покајаној блудници: „Опростише ти се греси… Вера твоја спасла те је, иди с миром“ (Лк. 7:48, 50). Давид, када је сагрешио и починио убиство, принесе покајање. Није се постидео да о свом греху и безакоњу говори у педесетом псалму; осетивши тежину свог пада, непрестано се кајао и увек имао грех пред својим очима: „Јер безакоње своје ја знам, и грех је мој стално преда мном“ (Пс. 50:5). Зато је из дубине срца, у великој жалости, уздисао, сваке ноћи сузама својим кревет заливао: „Изнемогох од уздисања својих; сваку ноћ квасим постељу своју, сузама својим натапам одар свој“ (Пс. 6:7). Тако се постио да су му колена изнемогла, и све тело му се изменило: „Колена моја клонула су од поста, и тело моје ослабило од оскудице“ (Пс. 108:24). Толика су била његова уздисања, толико је изморио и исцрпео тело, да му је кожа прирасла уз кости: „Од гласа уздисања мојих прионуше кости моје уз месо моје“ (Пс. 101:6). Видите ли какви су плодови истинског покајања? А ми, несрећници! Који блудник, који убица у наше време чини такво покајање? Павле, који је раније био гонитељ Цркве Божије, најзад је, небеским призивом на покајање, донео плодове покајања. Какви су били плодови његовог покајања? И ко може исказати преблаженог Павла – његове постове, бдења, трудове, невоље, гоњења, батинања, окове, тамнице, бродоломе, ране, мученичку кончину? Његово покајање донело је плод Богу и привело незнабошце од идолопоклонства у истинско богопознање. Али, о несрећни ми! Који гонитељ своје хришћанске браће у наше време доноси толике и такве плодове покајања? Петар, који се трипут с клетвом одрекао Исуса Христа, није оклевао да се покаје. Пре свега, горко је плакао; затим је цео остатак живота провео не другачије него у жалостима, трудовима и невољама, проповедајући по читавом свету Исуса Христа – Онога Кога се у дворишту Кајафином одрекао – као истинитог Бога. На крају је, због преизобилне љубави своје, пролио крв своју за Њега и с радошћу примио смрт. Дрхтим сећајући се овога, и теку сузе из очију мојих када размишљам о делима оних људи који се, било због богатства, било због страха, било због славе или других телесних жеља и удобности, одричу Исуса Христа или православне вере, а потом се покају и поново се убрајају у Цркву. Ако упоредимо њихово покајање са Петровим, не остаје никаква нада за њихово спасење. Сви ови примери, као и безброј других, уче нас томе да ниједан грех не може победити силу покајања. Блуд, прељуба, убиство, гоњење, одрицање од вере – овај најтежи од свих грехова – и сваки други грех исцељује мелем покајања. Лекар, који жели да пронађе прави лек за излечење болести, плаши се само тога да лек не буде лоше припремљен или да не буде дат у погрешно време. Јер, мада је несумњиво да такав лек служи исцељењу болести, ако није припремљен како треба, или ако је дат у неподобно време, или не доноси никакву корист, или уместо користи још више наноси штету. Браћо моја грешна! Ми добро знамо да је покајање једини несумњиви и истинити лек за грехе. Човекољубиви Бог је благоволео да нам га дарује као мелем за сваку немоћ, сваку страст, сваку рану и сваку повреду душе наше. Покајање исцељује сваки грех и уклања и сам траг безакоња: „Ако греси ваши буду као скерлет, побелеће као снег; ако буду црвени као пурпур, постаће као вуна“ (Ис. 1:18). Покајање је пристаниште које је милосрђе Божије унапред припремило за свакога ко се бори са бурама својих грехова. Ко верује у Исуса Христа, тај ово ни најмање неће довести у сумњу. Али, два нарочита узрока често нас спречавају да се утврдимо на путу покајања и да достигнемо ово Богом устројено спасоносно пристаниште. Први узрок је када одлажемо време покајања за сутрашњи дан, а изненада нас сустигне смртни час, у коме мелем покајања већ нема снаге и дејства – или зато што не остаје времена, или зато што је то мало времена недовољно за покајање. Други узрок је то што, иако брзо прибегавамо покајању, не чинимо то како треба: кајемо се, али понекад као Каин, понекад као Саул, а понекад попут Јуде или Фараона. Зато нам такво раскајање не само што не користи, него нам још и штети. Сваки грех је неопростив – утолико што представља презирање закона који је дао безгранични Бог. Покајање је истински лек за ту неопростивост, али не било какво, већ истинско покајање – оно које се врши како треба и када треба. Ако се будемо кајали као блудница, као цариник, као Давид, као Павле, као Петар, као данас поменути Закхеј – то јест, са скрушеношћу и сузама, са потпуним уздржањем од грехова, са доношењем плодова покајања – тек тада наше покајање постаје угодно Богу, тада добијамо опроштај грехова и вечно спасење. „Али ја ћу се покајати као разбојник“ – кажеш – „рећи ћу у часу смрти: ‘Сети ме се, Господе, када дођеш у Царство Своје’ (Лк. 23:42), и задобићу блаженство као и он.“ Али ако и ти будеш висио на крсту као разбојник, и стога не будеш имао времена да донесеш плодове покајања, или бар ако би могао бити сигуран да ћеш у последњем часу своје смрти имати могућност да се покајеш као разбојник – нека буде тако, покај се и не тугуј. Али, пошто не знаш ни када ће те смрт задесити, ни како ће те затећи у том страшном часу – како можеш бити спокојан и безбрижан? Како себе поредиш са разбојником? На чему засниваш своју наду за спасење, ако сам видиш и разумеш да су твоје околности толико различите од његових, као што је небо удаљено од земље? Престанимо да грешимо, браћо! Онај ко се каје, али се не одвраћа од греха и не твори дела покајања, ко одлаже покајање за данас или сутра, ко налази разне изговоре и ко решава да се покаје тек у часу смрти – узалуд покушава да измени неизмењиво и Божанско, и, подсмевајући се ономе чему се не сме подсмевати, доводи своју душу до коначног очајања у погледу спасења. „Бог се не да обмањивати: јер што човек посеје, оно ће и пожњети.“ (Гал. 6:7) Архиепископ Никифор Теотокос https://manastirpodmaine.org/arhiepiskop-nikifor-teotokos-beseda-o-korisnom-i-beskorisnom-raskajanju/

1.Очима је угодно да посматрају мирно море како се блиста и сија јасном светлошћу, док његова глатка површина одражава блесак светлости. Међутим, много је пријатније не само видети Цркву, него и говорити у њој, сабраној у Богу, ослобођеној пометње, тајанствено озареној божанском светлошћу и устремљеној ка том Блистању и рукама и очима, и свим осећањима и мислима. Пошто ми је благодат Духа данас подарила да угледам тај прекрасни призор, као и вас који сте даноноћно присутни у храму Божијем, старајући се да му приступите без икаквог недостатка, могао бих да вас упоредим са изданцима надземаљског стабла, засађеног крај извора воде Духа. И ја ћу, колико могу, потпомоћи том орошавању. Као што ви јутарњим додајете и дневне молитве, тако ћу и ја, уколико ми то време дозволи, јутарњој додати и вечерњу поуку, јасно вам указујући на оне замке помоћу којих непријатељ нашег спасења на разне начине настоји да бескорисним учини не само пост, него и нашу молитву. 2. Постоје, браћо, и друге врсте рђавог преједања и опијања, али оне не долазе нити од јела и пића, нити од наслада које од њих потичу, него од гнева на ближњег, од мржње и злопамћења, као и од сваког оног зла које они рађају, о чему и Мојсеј говори у песми: Вино је њихово отров змајевски и неизлечиви јед аспидин (5. Мојс. 32; 33). Зато пророк Исаија каже: Тешко онима што су без вина пијани (Иса. 28; 1) и саветује, говорећи: Немојте постити будући у свађи (Иса. 58; 4). Онима који у таквом стању посте, он као да говори у име Господње: То ли називаш постом угодним Богу – кад повијеш врат свој као срп? Зато одвраћам очи своје од вас кад ширите руке своје к Мени, и када умножавате молитве своје, Ја не слушам (Иса. 58; 5,1; 15). 3. Према томе, пијанство такве врсте, које потиче од мржње и које је, више него било шта друго, разлог да се Бог одврати од нас, ђаво настоји да изазове код оних што се моле и посте. Он их подсећа на сагрешења других људи према њима, подстиче их на злопамћење и оштри им језик за клевете. Он при том чини да се уподобе оном човеку којега Давид описује како се моли преиспуњен злобом: Смишљаш безакоње по цео дан, неправду је смислио језик твој, као бријач оштар учинио си превару (Пс. 51; 3-4). Давид моли Бога да га избави од таквих људи, говорећи: Избави ме, Господе, од човека злога, и од мужа неправедног ослободи ме… изоштрише језик свој као у змије, отров аспидин је под уснама њиховим (Пс. 139; 1,3)- 4. Молим вас, браћо, да ми, у време поста и молитве, од срца опростимо ако смо некад уистину имали или мислили да имамо нешто против некога и да сви пребивамо у љубави. Осим тога, мислимо боље један о другоме, подстичући се узајамно на љубав и добра дела. Говоримо добро једни о другима и у самима себи расуђујмо и размишљајмо о ономе што је добро пред Богом и пред људима, да бисмо постили похвалним и беспрекорним постом и да би молитве које упутимо током поста биле Богу угодне, како бисмо Га по благодати на доличан начин називали Оцем и могли одважно да Му кажемо: Оче, опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим (Мт. 6; 12). 5. Постоји, опет, и друга недолична ствар коју злонамерник током поста и молитве полаже у наше душе. То је преузношење, које је у себи носио и онај фарисеј: премда је постио и молио се, вратио се (са молитве) без плода (досл. празан). Ми пак, знајући да је нечист сваки који је надменог срца и да га Бог не прихвата, и знајући да смо дужници Богу у многим и великим стварима и да враћамо тек најмањи део дуга, занемарићемо оно што је иза нас као сасвим ништавно и стремићемо оном што је испред нас, постећи и молећи се скрушеног срца, уз самопрекоревање и смирење, да би и наш пост био чист и богоугодан, и да би у храму Божијем владали пажња и будност. 6. Други начин деловања лукавога, који чини да наш труд поста и молитве буде бескористан, састоји се у томе да нас убеди да то чинимо (тј. да постимо и да се молимо) из славољубља и лицемерја. Зато Господ у Еванђељу саветује, говорећи: Уђи у собу своју и, затворивши враша своја, иомоли се Оцу своме Који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6,6). 7. Он то не говори зато што нам заповеда да се отуђимо од сабирања у храму, од (заједничке) молитве и псалмопојања. У том случају не би Му Псалмопојац – пророк говорио: Усред Цркве хвалићу Те (Пс. 21; 23), Исповедаћу Те и хвалити међу народима, Господе, псалмопеваћу Ти међу незнабошидма (Пс. 56; 10) и Завете моје испунићу пред онима који Га се боје (Пс. 21; 26), а нама: Уцрквама благосиљајте Бога (Пс. 67; 27) и Ходите, поклонимо се и припаднимо Њему и плачимо пред Господом Створитељем нашим (Пс. 94; 6). Време нам не дозвољава да сада наведемо и друге, још узвишеније примере. Господ, дакле, поучава да се молимо у самоћи, у својим кућама, па чак и на својој постељи. подстиче нас да се молимо Богу и у цркви, као што молитва која се твори „изнутра“, тј. умом, подстиче да се молимо и уснама. Онај пак који хоће да се помоли само онда када уђе у храм Божији, али ни код куће, ни на путу, ни на трговима не мари за молитву, неће се истински молити ни онда кад се нађе у храму Божијем. 8. То показује онај што после речи: Готово је (приправно је) срце моје, Господе, додаје: Певаћу и псалмопојаћу у славу Твоју (Пс. 56; 8) а на другом месту каже: Када бих Те спомињао на постељи мојој, у јутрима бих размишљао о Теби (Пс. 63; 7). Речено је, међутим, и следеће: А када постите, каже Христос, не будите суморни као лицемери; јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој Који је у тајности; и Отац твој, Који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6; 16-18). 9. О, какво неупоредиво човекољубље! Господ нам је овим речима сада објавио пресуду и одлуку која ће се пројавити на будућем суду, да бисмо још овде задобијали бољу пресуду и бољи удео. Онима који живе славољубиво, а не према Његовим заповестима Господ ће изговорити речи које су сагласне с оним што сад говори: „Примили сте своју награду током свога живота“ као што је и Авраам, према еванђелској параболи, рекао оном богаташу у пламену: Примио си добра своја у живошу своме (Лк. 16; 25). Онима пак који се подвизавају у врлини имајући само Њега у виду, Он каже да ће им узвратити јавно, тј. да ће им пред оним општесветским сабором (досл. призором) узвратити благословом, наследством, радошћу и непорочним и вечним наслађивањем. Онај Који жели да се сви спасу и да дођу у познање истине, не жели да неко буде лишен овога наследства, због чега, као што сам рекао, сада објављује Своју непристрасну и непроменљиву пресуду, показујући да су синови Божији само они што су презрели људску славу. 10. Због тога Он казује о овоме и о другоме, говорећи: Отац твој, Који види тајно, узвратиће теби јавно, да би оне што су презрели празну и људску славу учинио Својим синовима и санаследницима и да би их показао као такве. Оне друге ће, међутим, уколико се не покају, лишити усиновљења. Господ ово говори зато да наша молитва и пост не би били видљиви за људске очи, услед чега од њих не би било никакве користи: догодило би се да одважно истрајавамо у труду молитве и поста, а да се лишавамо награде за то! Говори нам да намажемо главу уљем и да умијемо лице, тј. да се не трудимо да будемо бледи, прљави и суве главе, као да смо измучени. постом и као да презиремо тело, због чега бисмо добили похвалу од људи. Тако су услед славољубља поступали фарисеји, због чега су праведно отуђени од Христове Цркве, и Господ строго забрањује да их подражавамо. 11. Ако неко узвишено каже да се овде мисли на главу душе, односно на ум као на њен владајући део и да лице овде означава маштовити део душе (уобразиљу) у којем се налази постојано средиште оних утисака (досл. дејстава) која потичу од чула, онда је добро ако, док постимо, помазујемо главу уљем, тј. ако свој ум учинимо милосрдним, и ако умијемо своје лице, тј. своју уобразиљу, од срамних и нечистих помисли, од гнева и сваког лукавства. Такав пост, који се савршава на такав начин, не протерује и не посрамљује само све рђаве страсти а заједно са њима и подстрекаче и творце ових страсти, односно демоне, него и поснике придружује добрим ангелима и преображава их у ангеле, чини да ангели буду њихови чувари и побуђује их (ангеле) да им помажу и да буду њихови сатрудници. 12. У старини се, код оне тројице младића у Вавилону, украшених истим таквим уздржањем и постом, показало да је заједно с њима у пламену и четврти, који их је сачувао неповређенима и чудесно их орошавао. На сличан начин је пред Данила, који је упражњавао вишедневни пост, стао ангео, умудрујући га и предсказујући му будуће догађаје. Другом приликом, када је он (Данило) молитвом и постом затворио уста лавовима, ангео је са великог растојања пренео кроз ваздух пророка, који му је донео храну. Тако ће и у нама, који заједно упражњавамо телесни и духовни пост и молимо се, уз садејство добрих ангела бити погашен огањ телесних жеља, гнев ће бити укроћен као они лавови, и бићемо причасни пророчкој храни са надом у будућа добра, вером и умним созерцањем, биће нам дато да газимо змију и шкорпију и сву силу ђаволску. 13. Пост који није такав и који се не савршава на такав начин сродан је злим ангелима: њима је својствено гладовање (досл. неузимање хране, грч. агрсхрш) повезано са гневом и мржњом, са гордошћу и противљењем Богу. Због тога ћемо им се супротставити, будући да смо ми послушници и служитељи Добра, јер не ратујемо против крви и тела, каже апостол, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6; 12). Ми не можемо да им се успротивимо искључиво постом, него ћемо, за своју заштиту, користити и оклоп праведности, шлем спасоносне милостиње, штит вере као и мач Духа, најмоћнији у одбрани, а то је нама упућена, спасоносна реч Божија. На тај начин, треба да водимо добру битку, да сачувамо чврсту веру и да погасимо стреле лукавога и да, показавши се у свему као победници, задобијемо небеске и неувеле венце, радујући се заједно са ангелима у Самом Христу нашем Господу. 14. Њему приличи свака слава, власт, част и поклоњење са беспочетним Његовим Оцем и свесветим, благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. https://mitropolija.com/2024/12/11/sveti-grigorije-palama-o-postu-besjeda/

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа лондонског и великобританско-ирског г. Нектарија приликом свечаног чина устоличења 24. новембра 2024. године у цркви Светог Саве у Лондону: Ваша Светости, ваша високопреосвештенства и преосвештенства, Ваше краљевско височанство, Ваша Екселенцијо г. Кардинале, Ваша Екселенцијо г. министре, вашe екселенције господо амбасадори Велике Британије у Србији и Републике Србије у Уједињеном Краљевству, браћо и сестре, даме и господо, Данас, у овој икони Царства Божјег, светој Литургији, збило се над нама и овом црквом тајанствено испуњење воље Духа Светог који је проговорио кроз Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве одлуком да се овде у престоници Уједињеног Краљевства, у граду Лондону, успостави седиште епископа новоосноване Епархије британско-ирске, јер је „жетве много, а посленика мало“ те да бисмо у жетви Духа Божјег учествовали не као најамници него као синови који жању сваку њиву пожртвовано и с љубављу, не као туђу, него као највољенијег Оца, у чијим се небеским житницама ови духовни приноси и чувају. Пре свих и свега, моју благодарност због свега што се са мном и нада мном збило узносим Господу Животодавцу, Љубави Тросунчаној, која ме је обасјавала увек, па чак и онда када сам се сам од Њега склањао. Благодарим Му што је благоизволио да се родим у дому пуном љубави и врлина, где сам од својих родитеља од јуности задојен млеком побожности и од малих ногу припреман да слушам Реч Божју и да се, када Господ позове, увек одазивам „као слуга спреман да прихвати вољу Његову“. Прибојавао сам се, али се нисам двоумио ни колебао ни онда када сам примао монашки чин, нити свештеничку хиротонију. Нисам одустајао ни због страха од далеког света и других искушења када сам одлазио на студије у Москву и Атину, јер сам веровао у вољу Божју и Његову промисао. Страх је неописиво испунио моју душу оног момента када сам изабран за Епископа јегарског и викара Светејшег Патријарха. Осећао сам недостојност толиког звања, плашила ме је помисао на тежину крста архијерејске службе, али и тада ме је тешило знање да без воље Божје ништа не бива, а Он је сваки животни крст за наша леђа сам изградио и даровао нам га, а не наметнуо, на спасење, а не за пропаст. Овај дар сам с љубављу прихватио и старао се, а и даље то чиним, да га сачувам целосним „јер ћу бити питан на страшном Суду“ шта сам учинио и шта сам од обећаног испунио. А обећао сам се цео, душом и срцем и целим својим бићем, да ћу служити достојно и часно и до гроба држати истинитост догмата и канона свете нам вере православне! Необично тајанство Божјег промисла пројављује се и даље у мом животу. Обретох се данас на овом светом месту, у овој благодатној стасидији са које се надзире и управља, проповеда и сведочи, а пре свега по угледу на Христа Великог Архијереја „служи“, јер нам је у архијерејство Господ уткао ове речи као смисао и програм владичанства у војинствујућој Цркви: „Нисам дошао да ми служе, него да служим“. Са таквом вером и ја данас овде долазим и своју нову службу започињем. И данас трепери моје срце, јер сам узведен у свештени трон архијереја британско-ирских, као први епископ новоосноване Епархије, али стојим на месту са кога су проповедали Светлост Јеванђеља Христовог часни архијереји наше Свете Цркве, блаженопочивши владика Лаврентије, незаборавни мисионар и прегалац, и наш добри митрополит Доситеј, који је више од тридесет година ревносно проповедао и речима и личним примером љубав Оваплоћеног Бога у овим крајевима. Од овог часа и око мог врата стављен је „благи јарам Христов“ да, служећи Богу и Цркви Његовој, задобијем спасење. Ево ме, Светејши Оче и Владико, и Свети Саборе Српске Цркве, ево ме пред Вама покорног Вашој светој вољи, грешног и недостојног, али Божјим избором удостојеног, слабог али Божјом силом оснаженог, голоруког и разоружаног, али са најсилнијим оружјем које ми се данас у руке предаје: крст Христов као ономе који исповеда до крви веру у Свету Тројицу; Јеванђеље као ономе који проповеда „Пут, Истину и Живот“; и жезал архијерејски као символ духовног пастирствовања стада Цркве Божје које ми данас у духу поверавате. Ево ме овде утешеног, јер знам да је истина оно што апостол говори: „Све могу у Христу који ми моћ даје!“ Ево ме и пред вама, добри народе светосавски, благочестиви роде српски! Ево ме, децо духовна, долазим по вољи Божјој не као туђинац, него као ваш. Доносим вам своје срце, добру вољу и жељу да будемо велика православна породица у овој земљи, да се учимо речи Божјој, да се међусобно крепимо и тешимо и да заједнички изграђујемо живот! Да се радујемо сусретима и да сведочимо у љубави и истини да смо велики народ, да смо деца увек достојних помена наших предака који су задужили свет, али и да се трудимо да будемо достојни наследници свих светитеља, великана и хероја. Наша је отаџбина небо и зато смо кадри на земљи живети и ван своје матице, јер је и то по допуштењу Божјем. Најпознатији православни Енглез, велики и достојни помена блаженопочивши митрополит Калист Вер, ове православне сеобе на запад пророчки је прелепо дефинисао речима: „Ако је Бог из љубави дозволио да православни напусте своју отаџбину, то се десило како би сведочили о православљу у западном свету“. Дакле, наша је обавеза да на најбољи начин сведочимо да смо Христови и да је Исус Христос круна свега што се српско зове. Божја воља је неприкосновена и ма колико човек покушавао да је ремети нема успеха у томе, јер је „тешко против бодила праћати се“, рекао је Господ Савлу на путу за Дамаск где је кренуо да сатре тамошње хришћане. Данима уназад овим крајевима провејавао је снег лажних инсинуација, ваљда да сакрије траг непомјаника који тражи новог Јуду, да изда и превари и са Божјег пута одврати верне, али не бојмо се таквих људи и таквих прича, кратког су даха, а још из Јеванђеља знамо како завршавају причу. Нема „слободне Српске Православне Цркве“ и нема друге Цркве осим ове Светосавске и другог архипастира осим нашег Светејшег Патријарха Порфирија, који на древном трону Светог Саве седи и највећу службу Божју врши! Црква није организација коју оснивају и гасе бунтовници, она је Божја и непрекидно се у Њој спасавамо од Христа и светих апостола Његових, преко предивних српских светитеља који су је истином јеванђељском утврђивали и до крви бранили од непријатеља, па до данашњег дана нашег служења и спасавања. Бојмо се Бога и Страшног суда Његовог, да пред Њиме не будемо грешни, јер ко „разара Цркву Божју разориће њега Бог“ каже се у Светом Писму!!! Доласком архијереја овде, Црква Христова, у пуноћи својој стоји као стожер вере, бива и јесте оно за шта је од Христа Господа установљена – лађа спасења која мирно плови кроз буре и искушења, али безбедно превози верне до Небеског царства Христовог! Пре више од пола века у овом граду велико светило православља, Свети владика Николај Велимировић, у катедрали Светог Павла је одржао проповед којом је задивио благочестиве Енглезе који су га слушали. А он је јеванђељским речима говорио о српском народу као народу вере и верности, јуначком народу који је на Балкану увек крварио да сачува веру православну дајући живот „за Крст часни и слободу златну“! Волео бих да се никада не заборави моменат када су на Николајев усклик људи у катедрали клекли на колена пред истинитим сведочанством да су управо Срби, градећи одбрамбени бедем који се зове „Ћеле кула“, зауставили најезду антихришћанске силе која је ужурбано кренула да покори Европу. Вољена браћо и сестре, иако је свет оријентисан ка сумраку због ратова, временских непогода, материјалне и духовне кризе и свакојаког зла које се умножава, ми хришћани морамо бити оријентисани ка свитању гледајући како Сунце Правде победнички израња из океана мука и невоља, јер ми знамо да је наш Спаситељ победио свет! Дугујемо захвалност Његовом Величанству краљу Чарлсу и његовој блаженоупокојеној мајци краљици Елизабети који су кроз историју пружали уточиште многим Србима који су, бежећи са својих огњишта, долазили у Уједињено Краљевство тражећи мир и стабилнији живот. Данас, благодарећи томе имамо породице у којима је рођена већ и трећа генерација Срба – Срба који су овде стекли образовање и доживели потпуну интеграцију у друштвени систем, али су, надамо се, остали Срби православне вере који знају да је Српска Православна Црква мајка свој својој дјеци ма где живели на кугли земаљској и да је православље вера наших отаца и праотаца за коју се давао живот, али се она није продавала нити се од ње добровољно одрицало. Срби су учени примерима великих часних и светих људи како да живе и одолевају. Велики наш просветитељ Преподобни Јустин Ћелијски учио нас је да све дамо за Христа, али да Христа не дамо ни за шта! Нека ова света и освештана мисао буде животна девиза сваког православног Србина на свету. Желим да са овог свештеног трона изразим најдубљу благодарност нашем Пастиреначалнику Најсветијем Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском господину Порфирију. Хвала Вам, Светејши, хвала Вам на томе што сте ме примили под кров Ваше куће још као клирика Епархије британско-скандинавске и касније ме, као викарног епископа, примили у сословије оних који прилажу своју малу лепту изградњи живе Цркве у нашем народу. Хвала Вам што сте истински учитељ били увек и када сте ћутали, и када сте говорили, и када сте прекоревали и похваљивали, јер знам да је све било плод Ваше очинске љубави и жеље да узрастамо као служитељи у „меру раста висине Христове“! И опет Вам благодарим, јер бити у Вашој близини за мене је била највећа духовна привилегија и већа школа од свих академских институција у којима сам се учио богословљу. Нека Вас Свемогући Бог поживи да на многа љета чврсто држите кормило брода Цркве наше Светосавске. Благодарим и мом претходнику Високопреосвештеном Архиепископу стокхолмском и Митрополиту скандинавском господину Доситеју, са чијим сам очинским благословом начинио прве кораке ка Жртвенику Господњем и заволео душом и срцем служење Богу Тројичном. Хвала на благословима, подршци и очинским молитвама и свему што сте за мене чинили доводећи ме до овог свештеног момента. Хвала високопреосвећеним и преосвећеним архијерејима наше Свете Цркве који су данас овде: Митрополиту нишком г. Арсенију, Епископу ваљевском г. Исихију, Епископу јенопољском г. Никону, који ми данас пружају молитвену подршку на новом послушању. Такође, поздрављам представнике сестринских Цркава: протосинђела Нифонта Цималиса из Патријаршије цариградске, Преосвећеног Епископа сурошког г. Матеја из Патријаршије московске, затим протојереја Димитрија Недоступенка из Руске Заграничне Православне Цркве, Епископа богданијског г. Анастасија из Румунске Православне Цркве и свештеника Виктора Стојчева из Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије. Срдачно благодарим свештенослужитељима оба реда, а речи захвалности упућујем и мојим пријатељима, браћи и сестрама у Христу. Хвала народу Божјем са којим сам се сусретао до сада у Београду, хвала и вама свима међу које као Владика данас долазим. Нека је благословен Бог који нас милује и љуби, Бог који нас је жртвом својом избавио од робовања греху и који нас сабира око свог Имена у светој Литургији, где Га чекамо да опет дође и уведе нас у вечно славословље Царства небеског. Амин! *** Уследило је краће обраћање новоустоличеног епископа Нектарија на енглеском језику: – Поштовани представници Краљевске породице, ваше екселенције амбасадори, драги представници наших братских православних јурисдикција, поштовани представници Англиканске Цркве и Римокатоличке цркве, браћо и сестре, даме и господо. Изузетна ми је част да вас данас поздравим са овог светог места и да уједно изразим своју захвалност на топлом пријему који ми је указан у овој благословеној земљи. Користим и ову прилику да вам као домаћин пожелим добродошлицу у наш Саборни храм. Данас сам устоличен за првог епископа Епархије великобританско-ирске, која је установљена ове године одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Трудићу се да водим своје стадо у истинској љубави у Христу, али и да увек радосно сарађујем са свима вама у тој истој љубави. У присуству Светејшег Патријарха српског г. Порфирија, у чије молитве полажем своје поверење, срдачно вас поздрављам и желим да Господ благослови Уједињено Краљевство и све вас. Извор: СПЦ

Ако тако често помињемо Христа, молимо се Мајци Божјој и светитељима, да ли су Анђели Божији мање присутни у нашим молитвеним сећањима? Ми их се сећамо само онда када их спомиње света Црква, а у остало време их већина од нас не спомиње и ретко им се обраћамо у молитвама. А из Речи Божје видимо да анђели непрестано служе нашем спасењу заједно са светим људима, па се чак више радују и брину за њега него сами људи. Христос се рађа, и уместо људи, који нису препознали време када је Спаситељ дошао к њима, који чак нису ни примили онога који „својима дође“ (Јн. 1, 11), Анђели славослове рођеног Богомладенца чудесном песмом, коју и ми сада са духовним страхопоштовањем понављамо: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“. Крштава се Христос и након крштења побеђује ђавола у пустињи, опет не видимо људе који би помагали Христу, искушаваном у Његовом подвигу; уместо људи који су касније, желећи да подражавају Христовом подвигу, масовно одлазили у пустињу, сада поново једино Анђели служе Христу (Мк. 1, 13). Христос страда у Гетсиманском врту, док Његова душа тугује до смрти и он се моли до крвавог зноја, опет око њега нема људи који деле његову тугу, само га Анђели бодре (Лк. 22, 43); чак и најближи ученици, Петар, Јаков и Јован, спавају тврдим сном, по речима старозаветног псалмопојца о Христу: „Увреду очекиваше душа моја и муку; и очекивах сажаљивача, и не беше (га), и тешитеља, и не нађох (га)“ (Пс. 68, 21). Истина, Петар жели да подигне мач у заштиту Христа, када је дошло време да буде предан у руке грешника, али Христос, који је пострадао од људи, није тражио такву помоћ, имајући могућност да се избави, имајући „више од дванаест легиона анђела“ (Мт. 26, 51 – 53). И сведоци Његовог славног васкрсења били су једино Анђели, они благовесте о васкрсењу ученицима који су се разбежали од страха и заборавили све Његове речи. А како су тек непрестана и превасходна деловања Анђела у нашим животима! Јер они истрајно желе да „завире“ (1Пет. 1: 12) у тајну нашег спасења, они као чувари окружују свакога од „малих овијех“, радују се због сваког грешника који се каје, више него због деведесет и девет праведника, који немају потребу за покајањем; за њих Господ устројава трпезу духовног весеља (Лк. 15: 6 – 7, 23, 32), као за Своје најближе пријатеље, када неко од људи, слично блудном сину из јеванђелске приче, мртав беше и оживе, изгубљен беше и нађе се. Од њих Господ жели да састави једну Цркву са нама, земаљску и небеску, да нас начини пријатељима и сажитељима Анђела. Ради тога је и сишао на земљу, да би на раме Своје узео заблуделу овцу – људски род и сјединио је са Анђелима, попуњавајући људима саборе Анђела, отпале заједно са сатаном. И ето, без обзира на тако блиско и непрестано учешће Анђела на делу нашег спасења, испуњено тако великом и брижном љубављу, ми их тако мало поштујемо. Ипак, света Црква нам непрестано напомиње о њима. Не само да је данашњи светли празник, као и друге празнике нарочито посветила прослављању небеских сила, већ нам и свакога дана предлаже различите молитве Анђелима, сваки понедељак нарочито посвећује њиховом прослављању и искању њиховог молитвеног заступништва. Очигледно, будући да смо тела, већином уперујемо своје телесне очи, прикивамо очи самога срца само за приземно и видљиво; због тога заборављамо на небеске бестелесне силе и готово да уопште не молимо њихово молитвено заступништво и помоћ, коју су они као слуге спремни да нам дају, заборављајући своју небеску величанственост и славу. Али како само велику штету нашем духовном животу доноси то што ми тако ретко улазимо у духовно заједничарење са небеским Анђелима. Јер за човека који стално живи у низинама, испуњеним штетним испарењима, неопходно је да се са времена на време пресели на висине са чистим планинским ваздухом, чак се лечење болести често и састоји једино у томе, да човека пошаљу да удише здравији и чистији ваздух. Ми живимо у доњој земљи приземних, животних страсти, удишемо њихова штетна, отровна испарења, често се усмеравајући ка низинама и безднима греха и како нам је само неопходно да чешће удишемо горњи, небески ваздух чисте светости, којом Анђели непрестано дишу. И не само то, јер ми, обложени тешким, лењивим, немоћним и подложном страстима телом, тако смо слаби, тако побеђивани телесним страстима, да без борбе уступамо сваком налету страсти на наше душе. Анђели пак имају велику духовну снагу, веома су покретни на добро, лако долазе тамо где очекују њихову помоћ! И стога је заиста неопходно чешће им узносити молитве које предлаже света Црква: „Поревнујмо Анђелском животу и мисли уперимо ка висини и с њима духовно опевајмо Господа“! Зато су свети угодници Божји у своме уму увек представљали анђеоски начи живота као савршени образац подражавања и на самом делу су им се уподобљавали, постајући „анђели у телу“. А како је тек неопходна помоћ Анђела у борби са духовима злобе! Јер ова борба „није против тела и крви“ (Еф. 6, 12), односно не са немоћним људима попут нас, већ са од нас силнијим и покваренијим духовима злобе, који су увек и на сваки начин спремни да нам невидљиво науде. Како пак, не прибећи помоћи небеских сила на челу са њиховим Архистратигом, кроз кога је чак и сами сатана свргнут с неба као муња (уп. Лк. 10, 18)? Тешко нам је да директно узиђемо на ту неизмерну духовну висину, на којој пребива сами Бог, првоначална Светлост, а ето, Господ је створио Анђеле, „другу светлост“, пројављујући их као посреднике, међу ниво, коме нам је далеко лакше да се приближимо, будући да и ми носимо образ Божји. Анђели су свакако духовна бића, али су ипак створени и ближи нама, и нама телеснима је лакше да подражавамо њима него непосредно Самоме Богу, Свесавршеном, Најчистијем Духу. Лакше је узићи на релативно нижи ниво, у лествици постојања, на чијем врху је Сами Господ у слави. Можда ће неко рећи: шта ће нам помоћ Анђела, када имамо Самог Христа Бога, Његову Пречисту Матер, Богородицу, часнију од Херувима и неупоредиво славнију од Серафима? Зар они нису свесилни и зар нам не могу помоћи? Зар је недовољна помоћ Христа који се обукао у наше тело да би и Сам био искушан и помагао нама који смо искушавани (Јевр. 2, 18; 4, 15)? Да, али Христос се јавио у нашем телу ради тога да би, снисходећи нам, тиме нас следствено лакше узвео на висину небеског Анђеоског живљења. Он зато није ни остао на земљи у телу, већ се вазнео, да и ми „мислимо о ономе што је горе, а не што је на земљи“ (Кол. 3, 2). И Мајка Божија је након смрти вазнесена са телом ка Своме Сину и Богу „у небесна и Наднебесна“, а у време живота на земљи, живећи у храму и припремајући се да постане сместилиште Бога невидљивог, није ли боравила у друштву Анђела? Сећајмо се да „тело и крв“ не могу да наследе Царство Божије и да ће се наше тело након васкрсења изменити, постаће „духовно“, да би постало саучесник Царства Небеског (1Кор. 15, 44, 50). Дакле и живот Исуса Христа у телу на земљи, као и Мајке Божје, напомињу нам како је неопходно стремити општењу са анђеоским светом. Свакако да је Христос моћан да нам помогне, али спасавајући бића, обдарена слободом, не уводи их насилно у Своје Царство, него хоће да они употребе и силе своје слободне воље да би ушли у њега, да би сами, узајамно помажући једни другима у овим силама, садејствовали изграђивању Небеског Царства. А како се управљати у овој борби за Царство Христово без учешћа најузвишеније и јаче војске небеских сила? Чешће и силније призивајмо помоћ Анђела, да би се у заједници са њима наш дух олакшао од телесних страсти које нас чине отежалим и вуку нас ка земљи, да би се слично лакше било привучено сличним на висину, да би смо се довољно укрепили и одржали на тој висини и да гледајући горе не би смо били повучени у бездан, где су горчином сопственог отрова страсти упали демони и људи који су им се уподобили. https://manastirpodmaine.org/svestenomucenik-tadej-uspenski-beseda-na-arandjelovdan/

Давне 911. године Преподобни Андреј јуродиви видео је Пресвету Богородицу како се моли за цео свет. Чули смо да се то десило на једном бдењу које је служено у Цариграду у чувеној Влахернској цркви. Многи Свети мужеви и Свете жене су видели такође Пресвету Богородицу како се моли, како моли свога Сина за спасење света. Али на данашњи дан када славимо помен тог великог чуда запитамо се да ли се Пресвета Богородица само тада молила када су је видели или се она непрестано моли? Пресвета Богородица се непрестано моли за спасење целог света и због тога је Света Црква и сматра за своју заједничку мајку и за највећу заступницу пред Светом Тројицом. Међутим због наше слабе вере то се више пута открило и на видљив начин. Наравно они свети људи који су то видели, њима је то било најмање потребно јер они су имали јаку веру и они су знали истину. Али са друге стране свети људи су били једини достојни да им се Пресвета Богородица тако на видљив начин јави, да би они својим духовним ауторитетом то могли да пренесу на остатак цркве. Један од таквих је био преподобни Андреј Јуродиви који је после тога измолио исту благодат и свом ученику Епифанију, тако да је и он видео ово дивно чудо. Само мали број су имали тај велики благослов да нешто виде из духовног света својим очима, али баш због њихове светости ми њима и верујемо. Као што је Господ назвао Светог апостола Тому мање блаженим од оних који нису видели, а вероваше, тако исто и ми ако верујемо у Пресвету Богородицу, ако верујемо у њен Покров молитвени којим она покрива целу цркву и цело човечанство, онда ћемо се и ми назвати блаженим и имаћемо удео са онима који имају јаку веру. Дакле Пресвета Богородица се увек моли за нас и само је потребно да и ми имамо ту свест, и живи однос према њој, као што дете има према својој мајци. И ако јој се будемо са смирењем обраћали и тражили њено заступништво за све оно што је корисно за спасење и наше и наших ближњих да будемо уверени да ће она те наше молитве узнети пред престо Свете Тројице, а нема бољег молитвеног заступника од ње саме. https://www.facebook.com/PrijateljiManastiraHilandara

Данас је, браћо и сестре, други Велики петак. На Велики петак Господ је распет и убијен. А на данашњи дан, распет је и убијен и обезглављен Највећи човек овога света, јер су уста Господа Христа изрекла највећу похвалу о њему: да је он Највећи између рођених од жена. Ни о коме није се тако Господ изразио. Ради чега је то Господ учинио? Шта је то тако велико што је Претеча, живећи у овоме свету, учинио? Прво, што је као Претеча, као претходник Господа Христа, дошао у овај свет да припреми људе за Господа Христа – Спаситеља. Oд чега нас је Господ спасао? Од онога од чега нас нико није могао спасти: од смрти, од греха, и од зла. Али улога, дужност коју је Свети Претеча имао да изврши, неисказана је и страшна и велика. Њему као Претечи, Господ је дао да сагледа све грехе овога света, да сагледа све смрти овога света, да сагледа све ђаволе овога света. То је страшна мисија и страшна улога. Замислите Светога Претечу који је бос, пустињачки, са одећом од камиље коже, ишао испред Господа Христа кроз прашуму људских грехова. Њему је Господ дао ту страшну моћ да сагледа грехе свих људи и да тиме осети и покаже колико је био потребан Спаситељ свету. Зашто је Господ дошао у овај свет? Нико нам тако речито није рекао као Свети Јован Крститељ. За њега се вели да се никад смејао није. Како се могао смејати човек који је сваког тренутка пред очима имао све грехе свих људи, све историје људске! Како се могао смејати човек који је пред очима имао све смрти, све лешеве људских бића у овоме свету! Како се могао смејати човек који је прозро до дна сваки грех и у свакоме греху видео ђавола! Како се могао смејати он који је виде род људски сав поробљен грехом и поробљен ђаволом! И заиста, Претеча је први показао на Господа Христа као на Спаситеља света. Он је први Еванђелист, јер сам сведочи и Еванђељу, сведочи да је Дух Свети сишао на крштеног Господа Исуса. Он је исто тако први Апостол, први Мученик који је пострадао за Господа Христа, како се вели у дивној песми његовој, радујући се. И тиме открио тајну свих Светих мученика. Како су Свети мученици могли да издрже страхоте од мучења, од ужаса – показао је Свети Претеча, говорећи да је он пострадао радујући се. Тако је сваки Мученик пострадао за Господа Христа радујући се. То је извесна радост која се даје с Неба, даје се сваком Мученику Христа ради. Он је несумњиво највећи Исповедник Господа Христа. Када су други урлали и викали против Њега, он је кротко и смирено објавио Њега за Јагње Божије. Гле Јагње Божје, које узима на себе грехе света! Замислите те очи које су могле и морале сагледати све грехе овога света. Како је било тешко Претечи! Како је било неисказано тешко гледати све то! И он је био, нема сумње, најтужнији човек у овоме свету, али исто тако и најрадоснији. Јер је први открио и сагледао у Христу Спаситеља од греха, Спаситеља од смрти, Спаситеља од ђавола. Велика част, а и велика мука и невоља, доживети у својој људској души сав род људски, све наше патње, све наше падове, све наше грехе. Ето, то је била дужност и болна и тужна утеха Светог Великог Претече. Да! Он је био и најрадоснији човек. Јер њему као таквом, који је сагледао све што је ужасно у роду људском, откривена је тајна Личности Господа Христа. Он који је био изведен из грехова људских и страсти људских, доживео то да види и открије у Спаситељу васкрсење мртвих, да открије у Њему Милостивог Господа, Који прашта грехе људима и узима на Себе све грехе људске овога света. Да, у томе је била његова радост. У овом свету, браћо и сестре, нема истинске радости ако је смрт завршни тренутак нашег живота. Ако је смрт завршетак нашега бића, онда у овоме свету заиста не може бити радости. Само би се луд човек могао радовати таквом животу и таквом свету. Једина истинска радост у овом свету јавила се онда кад је Господ васкрсао из смрти и победио смрт за нас људе. Од те радости нема веће радости. Ту радост доживео је Свети Претеча и на тај начин што је објавио свету спасење света у Господу Христу од свакога греха, од сваке смрти, од сваког ђавола. Тако је сваки хришћанин на свету, у исто време врло тужно биће, али и радосно биће. Тужно због грехова својих, сваки од нас; а радосно, што све грехе скида са нас и спасава нас Господ Благи, Христос, Једини Човекољубац. Да, данашњи велики Празник открива нам велику и страшну тајну. Људи су распели Господа Христа, људи. Жене су плакале када су Њега распињали, а Он, Благи Господ, прима на Себе смрт за све нас. И на тај начин, људи који су Господа Христа распели, који су једино викали да су против Њега, били су богоубице, највећи злочинци. Само је Човекољубиви Господ могао то да опрости. А шта се десило са данашњим даном? На данашњи дан жене су потрчале да достигну богоубице, да се изједначе са људима, да Највећег рођеног од жена погубе, да обезглаве! Страшно! Тешка увреда за Бога! Али, Господ је у милости Својој и тај грех опростио, и опрашта онима што се кају. Нема сумње, Господ је ради нас људи претрпео неисказане муке, неисказане болове, и васкрсао нас из мртвих. Дао нам победу над смрћу – ту једину истинску победу. И Свети Претеча, који је по речима Господа био Највећи рођени од жена, доживео је да буде посечен и убијен. Да, зашто? Од безумне жене (Иродијаде). Тиме су жене скоро достигле људе у злочинству, у убиствима свакога добра, и свакога Небеског весника. И ми, празнујући Светог Јована Крститеља, на данашњи дан празнујемо његов излазак из овога света, али и његов одлазак ка Господу Христу, његов одлазак ка Васкрслом Господу, Кога је он целог живота проповедао. Зато што је био Највећи између рођених од жена, такав велики Свети праведник каквог земља видела није. Он је заиста и постао извор, непресушни извор благодати Божије, силе Божије, помоћи Божије свакоме садашњем хришћанину, и свима будућим хришћанима, и свима бившим хришћанима који су прешли са ове земље. И зато, када смо у невољама и мукама, прибегнимо њему. Он је готов да ходатајствује за нас, да се моли за нас, да нам измоли опроштај грехова и да нам измоли Царство небеско. Да! Најтужнији човек и најрадоснији! Ето, Свети Јован. Ми њега данас празнујемо и молимо се Господу да услиши молитве за све нас, да нас спасе свакога зла, а најпре и највише погибије душа. Да душе не изгубимо у гресима својим, да васкрсавамо са Господом Христом. Амин. Свети Јустин Ћелијски Извор: Епархија врањска

Беседа о. Стефана: Извор: Радио Слово љубве

На Духовдан, на дан Свете Тројице, ми славимо највеће чудо овога света. Славимо рођендан Цркве Божије, Силазак Духа Светога на Свете апостоле, на Цркву Христову, и вођство Цркве од стране Духа Светога кроз овај свет. Овај Свети празник показује каква је сила и моћ Господа Христа и да је наша вера у Сили и у Духу Светоме. Ево Празника, браћо, који нам казује шта је то човек, шта је то дух човечији, шта је то ум човечији, шта је то срце човечије, шта је то мисао човекова. Данашњи велики Празник казује нам ту тајну. Нама је Господ, стварајући нас као људе, дао духа, дао душу. Ради чега? Казује данашњи Празник: ради тога да ми дух свој Духом Светим усавршимо, Духом Светим развијамо, Духом Светим ходимо кроз овај свет и кроза сву вечност. Није човек шала, бре! Бог се није шалио када је стварао човека. Човек је врло озбиљна тајна, и велика и највећа тајна Божија у овоме свету. На Спасовдан, шта смо ми прослављали? Прославили смо Господа Христа који се са телом Васкрсе и Вознеси на Небо. Шта је тиме казао Господ? Господ је казао то да ће тело наше, и моје и твоје и свачије, васкрснути из мртвих и узнети се изнад свих Небеса. Господ је постао човек да покаже пут човеку кроз овај свет. И оно што се десило са његовим телом, десиће се са свачијим телом, са телом свакога човека. Ми идемо, галопирамо ка гробу. Је л` то завршетак нашег живота? Да ли је црвињак завршетак човековог бића? Ако је то тако, онда се Бог подсмевао човеку када га је створио као човека. Напротив, Бог је створио тело човеку да тело победи грех, да тело победи смрт, да тело победи ђавола, и да васкрсне из мртвих, и узнесе изнад свих Небеса. То је пут човековог тела. И тај пут пропутио је Господ Христос. Нико други осим Њега! И показао којим ће путем ићи моје тело и твоје тело, и свачије људско тело. И данас, на Духовдан, на дан Свете Тројице, шта ми славимо? Ми славимо највеће чудо овога света, браћо. Славимо рођендан Цркве Божије. Шта је то рођендан Цркве Божије? Силазак Духа Светога на Свете апостоле, на Цркву Христову, и вођство Цркве од стране Духа Светога кроз овај свет, и кроза све светове. Данашњи Свети празник показује каква је сила и моћ Господа Христа и у чему је наша вера. „Наша вера је у Сили и у Духу Светоме“, како вели Свети апостол. У Сили и у Духу Светоме. Гле, дванаест рибара Галилејских, дванаест простих сељака, крећу у свет после данашњег Дана да проповедају, кога? Шта? Највеће чудо, најмилије чудо, да проповедају Господа Христа, Васкрслог из мртвих! И да Његовом силом, силом Духа Светога, чине чудеса која људи уопште не могу никада чинити, без Божанске Силе Божије. Дванаест простих рибара кренули су после овог великог и славног Празника у свет. Ради чега? Да проповедају Васкрслог Господа Христа. Васкрслог Господа! То значи, да проповедају Победитеља смрти, Победитеља греха, Победитеља ђавола. Тако је било у прво време хришћанства, тако је остало и у сва времена. Тако је и данас. Колико данас гоне нас хришћане, са свих страна? Одузимају се деци духовне небеске радости. Нигде се не допушта да се Име Божије слави, да се деца уче правди Божијој, истини Божијој. Милиони, милиони хришћана и данас умиру за Господа Христа. Милиони! То што никада није било, у Римској империји гинули су за Господа Исуса. Али је свет онда био мањи. А данас четири милијарде људи, и милиони нових мученика. Шта је то? Каква то сила данас гони тебе и мене да неустрашиво проповедамо Господа Христа, да верујемо у Њега, када се не допушта да верујемо? То је та Сила која је пронела Христово име кроз свет, Име Спаситеља, и данас дању та иста Сила делује међу нама. Погледајте на Српске светиње, о којима пишу гадости ових дана, о светим моштима наших великих светитеља. Погледајте Светог Василија Острошког. И данас дању дешавају се еванђелска чудеса. Ко је тај Србин који то не зна, и ко је тај Србин са болешћу, а да се није излечио од њега славног и дивног светитеља Божијег? Он, Свети Јоаникије Девички, Прохор Пчињски, Свети Гаврило Лесновски! Земља Српска пуна светих моштију чудотворних. Јеванђелска чудеса дешавају се и данас, која су се дешавала за време Господа Христа и Светих апостола, и кроз целу историју. Зато, ми хришћани не бојимо се смрти, не бојимо се гонитеља наших. Нека знају, ми имамо сигурно оружје за победу, а то је смрт за Господа Христа. Ми тиме побеђујемо! Када је велики светитељ Свети Божији Григорије Богослов, обратио се гонитељима хришћана у четвртоме веку, он им вели: Знајте да ми хришћани имамо оружје сигурне победе, а то, то је смрт за Господа. Ми са радошћу идемо и гинемо за Господа Исуса, јер пред нама је отворена Вечност, пред нама је отворен Вечни живот, пред нама је отворено Царство небеско. Шта ће нам учинити људи, шта гонитељи данашњи? Мушице, мушице! Комарци који пљују на сунце и пљувачке се враћају на њих саме. Јер шта је циљ нашег живота? Циљ нашег живота, да стекнемо што више Духа Светога, еда бисмо могли побеђивати сваки грех, свако зло, сваког ђавола у овоме свету. А то се стиче, браћо моја, никако друкше него помоћу молитве, помоћу поста, милостиње, милосрђа и свих осталих јеванђелских врлина. Циљ је нашег живота стећи Духа Светога, а кад Њега стекнемо, шта ће нам учинити људи? Наша је радост у томе што смо јачи од смрти, не само од смрти, него јачи од сваког ђавола и од свакога греха. Зато, ви чујете на Светој литургији: Горе имајмо срца! Не плашимо се наших гонитеља, не плашимо се оних који хоће да нам душу отму, него са вером у Господа Христа ми ћемо побеђивати све непријатеље вере наше. Смрћу нашом, ако треба. Нека би Благи Господ на данашњи дан свима нама дао силу и моћи да се духовно родимо, пошто је данас рођена Црква Христова, а пошто је данас њен рођендан, данас је рођендан и свакога хришћанина, свих хришћанина уопште. Рођендан у Господу Христу, рођендан у Вечности нашој, рођендан за све што је Небеско и Наднебеско. Данас, данас је, како се вели у дивним црквеним песмама, завршни Празник, завршило се Спасење. Казао је Бог и Господ Христос човеку ради чега је човек у овоме свету. Дао му је сва средства за спасење, дао му је сва средства за обожење, дао му је сва средства за Живот вечни. Зато не престајмо, браћо, смело и храбро, јуначки исповедати Господа Христа, тог Јединог Победитеља греха и смрти и ђавола и Њему се клањати и живети Њиме, и у овом и у оном свету. Амин. Ава Јустин Ћелијски, Манастир Ћелије 1977. г. https://mitropolija.com/2024/06/22/beseda-prepodobnog-justina-celijskog-na-duhovdan/

Драга браћо и сестре, драга децо. Ево дана када Бог благовести спасење роду људскоме, Адамовске, грешноме, роду изгубљеноме – спасење свему свету, свој творевини Божијој, видљивој и невидљивој. У језику нашем Благовест је превод грчке речи „Јеванђеље“. „Ево шта је Јеванђеље“, каже Свети Григорије Палама, монах Светогорски и Архиепископ Солунски, а понавља са тим речима све претходне Свете Оце, све Апостоле, целокупно Јеванђеље Христово: „Јеванђеље Божије јесте долазак Сина Божијега и оваплоћење и очовечење Његово, и давање, онима који Му верују, вечног и бесконачног живота“. На данашњи Празник, браћо и сестре, и драга децо, збива се најважнији догађај у историји света, можеморећи важнији од стварања света, од оног првог стварања. Данас је друго и коначно, есхатолошко, вечно стварање Божије. Данас Бог постаје Човек. Данас Творац постаје Своје Створење, да би Своје створење – човека, учинио Богом, Сином Божијим, братом Својим, сином Небескога Оца, у Духу Светоме, Животворноме Утешитељу. Зато је изабрана најчистија, најчеднија, најбоља од свих нас – Пресвета Д‌јева Марија. Богу посвећена од утробе мајке Своје,живот провела у Храму служећи Богу, и удостојила се, као крин усред трња, као најлепши цвет у калу ове земље, која је долина плача, да чује данас радосне вести: „Радуј се, Благодатна Господ је с Тобом!“ Радуј се, Облагодаћена! Радуј се, Обрадована! Радуј се, Пресрећна и Благословена, јер, ево, Господ је с Тобом, и онда – с родом људским. И на почетку је Господ био с нама, али у растојању, јер Адам је шетао у Рају и Адам је са Њим разговарао, али још није био Господ сједињен с нама у једно. Требало је да човек расте и узраста, да се тако усавршавајући се сједини с Богом, а он је окренуо путем ђавољег савета. Ђаво је понудио човеку тобоже обожење: „Бићеш Бог ако поједеш тај плод од тог дрвета“. Лажно обећање, јер нема тога плода којим се може постати Бог. И што је још значајније: нема тога начина да се нешто узме, одвоји, отме од Бога, па да онда тако постанеш Бог. То је прва магија, тај ђаволов први покушај магијског „спасења“ човека, - то је ђаво предложио. „Лажа и отац лажи“ (Јн. 8, 44) – лажно је обожење предложио, кажу Светитељи. Али, је то човека заголицало. А зашто га је заголицало, зашто је, наиван и још неискусан, повео се за тим предлогом? Зато што је човек и створен да постане једнак Богу, али једнак у љубави, у сарадњи, у загрљају вечне љубави и радости, вечне благодати са Богом, а не у отмици. Није Бог завидио човеку што ће постати раван Њему; за то га је и створио. Него је ђаво завидљивац дошао као шаптач, опадач, клеветник (дијаволос на грчком и значи: клеветник) и почео да му представља Бога као завидљивога, сујетнога. Као што су многи овога света, и владари и многи други, који су се наметали за спаситеља, били лажни спаситељи овога света и човека. Али, то је човека заголицало, јер га је такнуло у оно за шта је био створен. Лажни пут је, међутим, човек изабрао, а грех и зло јесте само обмана и превара – лажни пут. У сваком греху, у свакој лажи има нека мала црта или делић истине или добра, али је то злоупотребљено и употребљено на зло. Јер, нема апсолутнога зла, нема апсолутнога греха. Све је добро штоје Бог створио, али човек то добро злоупотребљава, а још пре њега ђаво; као нека болест, као рак који употребљава органски раст ћелија па их окреће против самих ћелија, или неке друге болести. Такво је зло и грех. Ђаво је навео човека и он изгуби то од Бога обећано, и у њега заложено вечно спасење, вечно обожење, вечно усиновљењеБогу, богосиновство и богоизједначење у љубави. И долази, после низ вековаи миленијума, Син Божији на данашњи дан! Данас Гаврил благовесник благовести Пресветој Богородици ту радост: да је Син Божији одлучио да постане Син Човечији, Бог да постане човек, да би човека учинио Богом и сином Божијим. И трепти Гаврил, Арханђео Првоврховни крај Престола Божијега, како да принесе ту вест Светој Д‌јеви Марији. Трепти и Пресвета Богомајка, Девојка чедна, која се заветовала Богу у трајном девичанству, и Бог је испоштовао Њен завет, па је остала Вечна Д‌јева. Али, и Она се чуди: „Како ће то бити да ја родим Сина Божијега, Спаситеља?“ – „Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осениће те“, вели Њој Арханђео. И Она онда, Чиста, честита душа, одмах изговара: „Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој!“ То је данашњи Празник, и то је догађај Благовести. И то је прослава овога Храма, и Слава вас и свих нас, браћо и сестре и драга децо. Зато што Син Божији постаде Човек, постаде Богочовек. Како вели наш дивни песник Алекса Шантић у оној познатој песми: „Ми знамо судбу... Ми пут свој знамо – пут Богочовека“. Наша је вера у Богочовека, наша је вера у Свету Тројицу, и зато се крстимо са три прста, и благосиљамо са три свеће. То је знак Свете Тројице, видљиви, светлосни, живи знак, и њиме благосиља сваки Епископ свој народ, а њиме и сваки хришћанин благосиља себе са три прста. Али један од Свете Тројице, Син Божији, постао је Човек и остао Бог, и Он је вечни Богочовек, и то су ове две свеће које приказују да је Он истовремено и Бог и Човек; и то су ова два прста која састављена држимо заједно. Овом руком, којом се благосиљамо у име Оца и Сина и Светога Духа, ми показујемо веру нашу, и ево свеће – то је чиме вас Владика благосиља.[а] Хвала Богу и добрим људима што смо данас дошли овде да овај Празник прославимо, Празник Благовести, Празник спасења свега рода Адамова, сваког народа, сваког људског бића, све творевине Божије, свега света. Радост је наша покрај свих зала, у нама и око нас, покрај свих грехова и злодела, у нама и око нас. Сваки је од нас, како је говорио велики Достојевски, „крив за све“, јер смо сви учествовали, улагали у грех старог Адама, нашег „сверодног“ родоначелника; и да смо били на његовом месту исто би мање-више поступили, као штосе показује да поступамо мање-више у животу. Али је радост наша Благовест данашњег дана, и Празника, и догађаја: да је Бог дошао да спасе свет, и да има спасења овоме и оваквоме свету, јер има Спаситеља. Зато увек будимо радосни, будимо надоносни, пуни наде. Очистимо зло из себе, грехе од себе и око себе, колико можемо. „Прво срце своје поправљајмо“, како јеговорио један од нових Светитеља нашега времена, Старац Силуан Атонски, за кога је Владика Николај Жички рекао још 1938. године, када га је видео у Светој Гори: „Овај Божији човек је Светитељ“. Рекао је тај Старац Силуан да је свет као једна пирамида, на врху које је Бог, али кад човек хоће да поправи свет, онда свет личи на преврнуту пирамиду, па она тачка, онај врх, на који је постављена пирамида, то је наше срце; и ако наше срце исправимо, онда ће оно почетида зрачи и да се цела пирамида света препорађа и обнавља. Тако треба прво почети од себе, од свога срца, и онда ће и свет око нас бити бољи. Нека би данашњи Празник обновиосрца наша, осветио срца наша, као што је овај свети Храм освећен пре 120 година. Наши побожни, благочестиви преци, уз сарадњу ондашњих својих суседа, чији су потомци наши данашњи суседи, су овај Храм подигли и посветили га Благовештењу – „главнини нашег спасења“, како каже данашњи тропа. Та главнина је основни капитал, да употребимо ту страну реч, од кога је почело наше спасење. Син Божији постаде данас Син Д‌јевин. И зато Гаврил благовести, а и ми са њим: „Радуј се, Благодатна! Радуј се, Облагодаћена! Радуј се, Обрадована! Господ је с Тобом!“ И преко Тебе са нама, у свету и историји, и тако у Њему свет има спасење, јер има Спаситеља. То је вера наша, то је пут наш, то је будућност наша. Зато смо, понављам, и поред свих невоља и зала, нарочито ових последњих година, радосни и надоносни, пуни наде, јер је Господ са нама, и Мајка Божија је са нама. Нека би овај Празник Благовести био благовест = блага и радосна вест спасења целоме свету, благовест сирочићима и сиротима, и сирочадима, и рањенима, и уцвељенима, и онеправдованима, и прогнанима, и избеглима, и свима који су жедни и гладни правде Божије и Царства Божијега, како вели Господ. А свако људско биће, браћо и сестре, жедно је правде Божије и Царства Божијега, али може да усмери своју жеђ на другу страну. Слободан је човек да ту жеђ покуша да утоли на неким другим изворима, да је загаси са неким другим средствима: неко знањем, неко богатством, неко отмицом, неко злочињењем. А да се никад не угаси та жеђ, доказ је онај десни разбојник крај Голготског крста Христова, који је био разбојник, али, кађе видео Господа како страда, препознао је у Њему Праведника и Спаситеља и није дао ономе разбојнику са леве стране, који је остао непокајан, да ружи Господа, него се Господу обратио молитвом: „Помени ме, Господе у Царству Твоме“! И онога часа је био у Рају: „Заиста ти кажем, данас ћеш бити са Мном у рају“. Бог је зато дошао у свет да нас спасе; и нема тога греха, или тога пакла,од кога нас Бог не може спасити. Само да помогнемо себи, и немојмо очекивати од других; као што и дете ако не једе, ако се не креће, ако не учи, ако не плива, ако се не моли, неће моћи нико други да то уместо њега ради. И да вам кажем да ја уобичавам, од како сам дошао у ове страдалн, распете крајеве, да говорим: „Неће Бог да помогне дембелима, ленштинама, и хвала Му“. Јер би онда било некорисно такве нас помагати. Треба помагати онима који хоће себи да помогну, и Бог то хоће. ЈернећеБог, као тиранин овог света, да се намеће. Бог није пропагандиста, Он не врши пропаганду, нити се намеће. Он је као тихи лахор, као овај пролећни ветар развигорац, и као сунчеви зраци, и као влага благе кише што отвара латице света, и као влага благе кише што отвара латице цвета, тако Бог хоће да отвори наше срце љубављу Својом. Хвала Му штоније насилник, Који не верује у силу, и не делује као силан, иако је Свесилан и Свемоћан. Зато човек треба да отвори своје срце, као што је Спаситељ рекао: „Ево Ме пред вратима свакога срца, и куцам; блажен је онај који отвори: Ући ћу, и вечераћу са њим“. Зато помозимо себи и немојмо очекивати само од другога и других. Потребно је да сви свима помажемо, нарочито ви свештеници, а још више ми Владике – одговорност је наша далеко већа. Таква је и одговорност оних који руководе народом. Али, тиме није укинута одговорност свакога од нас: да своје срце отварамо за добро, за Божије зраке љубави, за влагу топлоте Божије, за Божије куцање, за Божију вечну љубав. Зато нас је створио и зато нас неизмерно, неодступно, „непокајиво“ воли (Рим. 11, 29). Зато је Син Божији постао Човек. Има ли веће радости од тога: да смо деца Божије у Христу, да смо деца Мајке Божије, сабраћа Христова, деца Небеског Оца! То је благовест данашњега Празника, и ту радост нико нам не може одузети, и ту слободу деце Божије нико нам не може погазити, ту наду будућности, ту светлост, ту радост, тај вечни живот, нико нам не може одузети. Нека је срећан Празник Благовести, и Празник освећења овога светога Храма. На крају, кад будемо резали славски колач, поздравиће вас изасланик Његове Светости Патријарха Павла, Преосвећени Владика Новосадско-Бачки Господин Иринеј. Ја вас сада поздрављам Празником Благовести, свесветским и свеспасоносним Празником, Празником све творевине Божије, свга рода људскога и још, додатно, Празником освећење звона Благовештењскога Храма у лијепоме Дубровнику. Бог вас благословио и Мајка Божија штитила и руководила. Амин, Боже дај! http://crkva.se/razno/atanasije_na_blagovesti_lat.htm

Данас је празник Сретење. Ко је то срео кога? Човек је срео Бога. Ето зато се овај велики свети Празник назива Сретење. Сретање. Први пут је дато човеку, светом човеку, побожном и праведном Симеону Богопримцу да у малом четрдесетодневном Детету Исусу сагледа Бога, сагледа Спаситеља света, сагледа сав домострој спасења, све што је Господ учинио да спасе род људски од смрти, греха и ђавола. Када је узео у света своја наручја Младенца Исуса, Свети Праведни Симеон је изговорио чудесне и дивне речи које се сваки дан на Вечерњем понављају и помињу: "Сада отпушташ у миру слугу Твога, Господе, по речи Твојој; јер видеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих људи, Светлост да обасја незнабошце, и Славу народа твог Израиља"[1] Видеше очи моје Спасење Твоје. Шта су виделе очи светог Симеона? Виделе су сав живот Господа Христа, од Његовог рођења па надаље до Богојављења, до Светог Крштења, Преображења, Крста, Распећа, Васкрсења и Вазнесења на небо, и оснивање Цркве на земљи, и силазак Духа Светога. Све је то донео Господ Христос свету, све је Он то прошао - ради чега? Ради спасења света! Зато и даје ту силу која човека спасава од греха, спасава од смрти, спасава од пакла. Господ Сам без греха, јер је једини Безгрешан, Он спасава од греха, један једини стварно Бесмртан. Он спасава од ђавола, јер је он једини Истинити Бог. Зашто нас Господ није спасао преко Анђела, зашто није послао у овај свет све Небеске бесмртне Силе, Херувиме, Серафиме и Анђеле да нас спасу? Зато што оне нису биле у стању да то учине. Зато што су и Анђели створена бића. Они су безгрешни, али Богом безгрешни. Они су бесмртни, али Богом бесмртни. Једно њима недостаје - шта? Нису Бог. Анђео ниједан није Бог. А спасти човека од греха, од ђавола спасти, нико није могао осим јединог Бога, јер је само Бог јачи од ђавола и од његових главних слугу и оружника - смрти и греха. Зато је Благи Господ и сишао у овај свет и постао човек и јавио се као Исус из Назарета. На данашњи дан, мало Детенце Исус у четрдесети дан донесено је у Храм да Га ставе пред Господа. И Њега је срео Свети Симеон и изговорио ове чудесне речи. Али да, зашто је баш данашњи празник назван Сретење, а не неко друго Сретање, не дан када је Апостол Петар срео Господа Христа, или Велики Павле, или велики славни Антоније Велики, Атанасије Велики, него када Га је Симеон Богопримац примио на руке своје, Детенце Исуса? Најпре зато да се ова Благовест објави преко великог и праведног Светог Старца, човека који је када је Господа примио у своје руке имао 360 година, 360 година. Тако преноси црквено предање. Шта се десило то? Откуда да он онако дуго живи? На тристаседамдесет година пре рођења Господа Христа мисирски цар Птоламеј Филаделф зажели да има Библију, свете јеврејске књиге, у преводу на грчки језик. Он се обрати зато у Јерусалим првосвештенику Елеазару и замоли да му пошаље седамдесет учених и мудрих светих људи да му преведу Библију на грчки језик. Волео је да има он свете књиге у својој библиотеци, у својој књижници. Елеазар му пошаље седамдесет мудрих људи онога доба и међу њима и праведнога Симеона Богопримца. Они су се прихватили тог великог и светог посла. И када је Свети Симеон преводио Пророка Исаију и када је дошао на онај стих у седмој глави, где Пророк вели:"Ево, девојка ће затруднети и родиће сина"[2], он стаде. Девојка да роди сина - тако је тачно гласила реч библијска. Не, ја ћу ставити млада жена. И кад је хтео да ножем избрише ону реч, Анђео му се јави и нареди му да стане. Не дирај, то је пророштво које ће се извршити. Преведи тачно као што је пророковано: Девојка ће родити сина. А то ће се истински збити и догодити. Зато што си посумњао ти ћеш се лично сам уверити и остаћеш у животу на земљи у телу док очима својим не видиш Спаситеља света. Старац послуша наређење и преведе тачно. Прошло је много и много година а старац је живео у Јерусалимском Храму чекајући да се испуни обећање, да се испуни пророштво. И кад је прошло много и много година, када је старцу већ било три стотине шезедесет година, тада, у четрдесети дан по рођењу, Господ Христос је донесен у Храм и Дух Свети који је био у Светоме Старцу рече му да иде у Храм и да прими Господа, Спаситеља света. Када он уђе угледа међу народом Богомајку, Пресвету Богородицу, где држи у наручју свом Чедо, а виде око њих светлост која је избијала и ореоле око њихових глава. И он по томе познаде да је то Спаситељ света. Приђе и узе Га у наручје и изговори ове дивне речи које чусте. И он очима својим виде извршење пророштва, остварење пророчке речи. Удостоји се тога да види Спасење света, спасење које долази од Спаситеља, као што освећење долази од светлости. Он по дару Божјем виде сву Цркву Христову, све хиљаде и хиљаде, милионе милиона људи који се спасавају тим малим Детенцетом, Које је он узео у наручје своје, маленим Исусом Богочовеком. Али тада он изговори и друго пророштво. Обрати се Пресветој Богомајци и рече јој: "Гле ово мало Детенце лежи да многе подигне и обори у Израиљу, и оно је знак против кога ће сви говорити, а и теби нож пробошће душу"[3] - рече он Пресветој Богомајци. Јер он је сагледао Крст, сагледао је како на Крсту распињу Господа Христа, а Богомајка поред Крста. Гледао је и видео како ударају клинце у Његове свете руке и свете ноге. И то је тај мач који је пробо душу Пресвете Богомајке, та велика туга за Божанским Сином, час Његовог страдања, за спасење света. Гле, Овај лежи да многе подигне и обори у Израиљу. Господ је дошао у овај свет да подигне људе из греха, из смрти, и премести их у Небеско Царство међу Анђеле и Арханђеле. И Он то чини у Цркви Својој, непрекидно чини спасавајући људе од греха, лечи их од сваке болести спасавајући од смрти и осигуравајући Живот Вечни. Многе је, заиста, Спаситељ у Израиљу међу Јеврејима подигао и оборио. Подигао је све оне који су желели спасење души својој, подигао је све који су жеднели за Богом, за Правдом Божјом, за Истином Божјом, који су чезнули за бесмртношћу и Животом Вечни. Њих је подигао, јер су они поверовали у Њега као Спаситеља света, а оборио је - кога? Он, Свемилостиви Спаситељ, оборио је горде фарисеје и садукеје, лажне учењаке ондашње, богоборце и христоборце. Они нису хтели да Му приђу, нису хтели да се ослободе својих грехова, своје гордости, и оборио их је кроз њихове грехе, оборио до пакла. Осећали су савременици Господа Христа да је у Њему велика тајна. Видели су да Он чини чудеса која нико чинио није, да је Његово Еванђеље Блага вест што се никада није чула на овој земљи. Нико од Пророка ништа слично по сили, по богомудрости, није објавио као овај Кротки и Благи Учитељ. Јевреји савременици Господа Христа, нарочито фарисеји и садукеји, чувари Закона, стално су се врзмали око Њега да проникну у Његову тајну, ко је Он? Откуда Њему смелост, откуда Њему учење, откуда Њему сила да васкрсава мртве, да даје вид слепима, слух глувима, ход хромима? Ко је Он? Господ је делима показао и показивао да је Бог, Невидљиви Бог у видљивом човеку, но горди фарисеји нису хтели то примити. Једном приликом гледајући Његова велика чудеса, они Га питају - ко си ти? Кажи нам јеси ли ти Христос Спаситељ? Докле ћеш мучити душе наше[4], докле ћеш мучити душе наше? Спаситељ одговара животом Својим, одговара Крстом, одговара Васкрсењем, одговара Вазнесењем. Али све то слепи на земљи фарисеји одбацише. Они Господа не признаше. Заиста Господ лечи. Господ се јавио на земљи да подигне и обори многе. И заиста је Он постао знак против кога ће се говорити. Нико није имао тако великих непријатеља као Господ Христос, и за живота на земљи, и ево две хиљаде година. Род људски, род човечански пада и диже се поред Господа Христа. Главно питање које људи решавају то јесте питање Бога. За човека постоји само једно главно питање: Бог и човек, или боље, Бог и ђаво. Јер човек који не реши то питање није човек. Господ се у овоме свету јавио као видљиви човек. Он Невидљиви Бог смирио је Себе[5] и постао човек ради спасења нашег, и чинио дела каква нико од људи чинио није[6], и објавио Благу Вест коју нико од људи објавио није, и победио највећег непријатеља рода људског смрт и ђавола, што нико учинио до Њега није. Заиста, Он је видљиво обличје Бога Невидљивога вели Свети Апостол Павле[7]. Он, видљив човек, а у Њему сав Невидљиви Бог. Ето тајне Исусове, ето тајне коју је сагледао велики и Свети, Праведни Симеон Богопримац. Сагледао је Богочовека, сагледао је јединог Спаситеља света, јединог Човека, једино Људско биће у историји рода људског јаче од смрти, јаче од ђавола. Зато и пише у Светом Еванђељу да нема другог Имена под небом којим се људи могу спасти осим Господа Христа[8]. То је једино Име, једино Биће које спасава свет од греха и осигурава човеку бесмртност и Живот Вечни. Заиста и дан-данас, и данас род људски решава велики проблем, велико питање Исуса из Назарета. Ко је Он, шта је Он? Копља се ломе око Његовог имена: Азија, Африка сви континенти. Једни Га пригрљују и славе као Истинитог Бога, што Он и јесте, а други хуле на Њега, ричу против Њега. Заиста и данас се пред Њим и око Њега пада и диже. Вером у Њега ми се дижемо у наднебеске светове, дижемо се изнад греха и смрти, изнад ђавола и свих земаљских зала, изнад свих учитеља и христогонитеља, дижемо се изнад свих смрти које на нас туткају непријатељи Христови, дижемо се вером у Њега, молитвом к Њему, животом у Њему. Они који падају, падају и пропадају. И њима је Господ отворио Рај, али у гордости својој европски човек хоће да сва питања реши без Христа, хоће да Христос не буде у овом свету, хоће да протера Христа из овога света. Не требаш нам, иди од нас! Погледајте, овај свет већ живи на страшној кланици, кланици. Европа је претворила овај свет у страшну кланицу, јер је протерала Христа. Неће Христа да Он реши питања људског живота. Нећемо ми Њега, ми хоћемо да сами решимо сва питања, и питање имања, питање мудрости, питање знања, и питања - сва питања земаљска. Не треба нам Он! Гле, њих, све њих сатире - ко? Смрт! Ко је од њих јачи од смрти? Какве науке, какве филозофије, какви авиони? Све прашине, све прах, јер смрт све то сатире! О, гордељивци европски - станите. Има нешто јаче од вас. То је смрт. Ви пред сатаром смрти шта сте, ко сте? Ова земља је само пањ, а глава ваша лежи и сатара смрти спушта се једнога дана на њу. Шта онда, где су ваше науке, где филозофије, где политике, где мудрости, где знања? Све прах и пепео... Све сенка и сан...[9] А он благи Господ тужан и моли се за њих и вели: "Боже, опрости им јер не знају шта раде"[10]. Заиста, човек не зна шта ради ако не верује у Господа Христа. Заиста Европа цела ако не верује у Христа не зна шта ради, не зна Америка, не зна Азија, не зна Африка, не зна род људски шта ради ако неће Господа Христа. Нећеш Њега, па ти нећеш Спаситеља од смрти, нећеш Спаситеља од греха, Спаситеља од пакла. Хоћеш своје страсти и сласти. Авај, све оне плету свилене омче око врата душе твоје и тела твог. Ништа страшније није него обрести се у вечном загрљају смрадног и одвратног и смрдљивог ђавола. Данас, данас је велики свети Празник Сретења. За свакога од нас постоји лични празник Сретења. Он се срео са Господом свим срцем, свим бићем, кад је пошао за Њим, кад је пошао за бесмртношћу, пошао у Живот Вечни, пошао је за вечном Истином, за вечном Правдом, за вечним Животом. То је твоје Сретење и моје Сретење. И сваки дан је Сретење, ако ти сваки дан идеш за Господом Христом и вршиш Његове заповести, молиш се у храму, молиш се у кући, на путу, на улици молиш се Њему, гле ти идеш за Њим, то је твоје Сретање са Њим, јер Он те води кроз овај свет, води, проводи и одводи у Вечни Живот. Зато је данашњи Празник - празник свакога од нас, свакодневни празник, и зато је велики Симеон Праведни Богопримац уистини велики Пророк и велики Светитељ Божји, удостојен да на својим светим и чистим рукама држи у наручју Младенца, Детенце Исуса, Спаситеља света. Каква част, част и радост, која се никада неће одузети од овог великог и Светог Праведника. И ми празнујемо овог великог и дивног Светитеља. Сутра је дан његовог празника, а већ данас Он празнује. И сву је силу Господњу примио у себе, у свету душу своју, сав се осветио, сав орадостио вечном радошћу. И он, он је велики помоћник свима који иду за Господом Христом, који верују у Њега. Он подиже ако поклекнеш у гресима. Благи Господ молитвама Пречисте Богомајке, Која нам је Бога Спаситеља родила, и нас, нас све Србе, и све православне и све људе, води вером кроз Еванђеље Христово да вршимо заповести Спаситељеве и тиме чистимо душу своју од свакога греха, од свега смртног, и осигурамо себи живот вечни. Пресвета Богомајка нека нас увек води и предводи, а за Њом и са Њом и Свети велики Сименон Богопримац нека нас и Он, нас слабе и немоћне, подржава на путу, еванђелском путу кроз сва искушења у овоме свету и осигура нам Живот Вечни, да заједно са њим славимо чудесног Спаситеља Света Господа Христа. Да се и на нама испуни његово слатко пророштво да и ми видесмо Спасење овога света, и да ми доживесмо спасење своје од греха, смрти и ђавола. Благи Господ нека услиши све молитве наше упућене Пресветој Богомајци и Светом Симеону Богопримцу, нека нас спасе од свакога греха, сваке смрти и од свакога ђавола и осигура нам Живот Вечни у Царству Свом Небеском. Њему слава и хвала, сада и вавек кроза све векове. Амин. https://spclondon.org.uk/sr/duhovne-poruke/259-2015-02-15-23-02-46

Беседа Преподобног Јустина Ћелијског изговорена на Видовдан 1966. године у манастиру Ћелије Данас је Видовдан! Какву нам благовест, какво Јеванђеље јавља данашњи велики, свети и страшни Празник. Гле, испред свих, он нам шаље дивног светитеља Божјег Светог Цара Лазара. Он на тањиру носи главу своју. Куда Свети Кнеже? – У Небеско Царство. Дошао је дан када немањићка Србија полаже свој страшан испит, дан – када Свето Јеванђеље Светог Саве отвара тешке, страшне странице своје српске голготе. Свети Кнез определио се у име целог народа и са целим народом за Царство Небеско, јер је: земаљско царство за малена, за кратко време, а небеско је вавек и до века! Требало је изабрати између истинитог Бога Господа Христа и руље са истока која је носила неко својеврсно незнабоштво. И Свети Кнез није могао поступити другачије. Свети Кнез није могао довршити историју Светих Немањића него да са свим својим народом крене путем Јеванђеља Светога Саве. Путем служења Господу Христу, путем стварања Свете Србије. Да, Свети Немањићи су имали један циљ, једну жељу да Србију претворе у Свету Србију. Да целу српску земљу претворе у задужбину Божију. У један велики, огроман манастир у коме ће се само служити Богу, само Господу Христу. Ако би хтели да у неколико речи сажмемо, изразимо то Свето Јеванђеље Светих Немањића, почетак Светога Саве и Светог Оца његовог Симеона – то Јеванђеље гласи: Христос пре свега и изнад свега! Све за Христа, Христа ни за шта! Ето Јеванђеља Светога Саве, ето Јеванђеља Светих Немањића, ето Јеванђеља Светог Кнеза и Цара Лазара Косовског! Једино Јеванђеље српско, Јеванђеље које ствара Свету Србију. Целу земљу претвара у храм, храм у коме се служи Богу. И ту Свету Србију створили су они – Свети Немањићи. Шта је то Света Србија? То је чудесно Јеванђеље које објављује Господ Христос наредивши свим људима, свих времена: „Иштите најпре Царство Божије и правде његове, а све ће вам се друго додати“. И то, ето светосавско Јеванђеље, то иште. Света Србија то хоће, само то. Пре свега и изнад свега Царство Божије и правду његову. Ето, то су те стваралачке силе, правда Божија, истина Божија, љубав Божија. То су те свете силе које изграђују и зидају Свету Србију. Ради те вечне правде и свете правде Божје, ето, и сав српски народ на Косову полаже душе своје, за кога? – За Господа Христа, за Свету Србију. Приволела се Царству Небескоме, јер је земаљско царство привремено и пролазно. И, десило се чудо. Света Србија није погинула на Косову. Не! Она је продужила пут кроз страшно ропство. Пут свете Српске Цркве, мученице, страдалнице, која је узела ту Свету Србију и понела је кроз историју и донела до нас, до данашњег дана. Света Србија ради чега живи? – Да служи Господу Христу, да служи једноме истинитом Богу, да одбаци све лажне богове, да служи вечној Христовој правди, да одбаци све људске лажне такозване правде. Да служи Христовој истини, јединој вечној истини, јединој непролазној истини, јединој бесмртној истини, а да одбаци и одрекне маскиране истинитице, маскиране лажи… И Света Србија, немањићка Света Србија, шта је хтела? – Она је хтела да освети све! Она је себе изграђивала. Како? – Помоћу, прво: помоћу свете школе. Јер, просвета јеванђељска, просвета Господа Христа, просвета светосавска шта даје човеку? – Даје знање о вечном животу, даје знање о јединоме истинитом Богу, даје знање о истинитом човеку, даје знање о смислу и циљу нашег земаљског живота. Али не само знање, него даје и свету силу да се то свето знање претвори у живот. Да се њиме живи у овом свету. Света школа, ето то је главна ливница Свете Србије, светосавска немањићка ливница. Света школа! Данас, претворена у мајмунску мудрост. Света школа погажена! Нема светог знања, нема такве школе. Шта људи уче? Шта је то? Какав се то мрак вије кроз наше ниске и мале школе? А Света Србија немањићка, светосавска Србија?! Шта јој даје, и шта још хоће? – Свету породицу. Без свете породице нема напретка ни у једној земљи. А Свети Сава је то хтео. Свети Кнез Лазар је то хтео. Јеванђеље Светога Саве то хоће; да освети породицу, да однос у породици, измeђу родитеља и деце и свих у кући буде свети однос. Да служе један другом као света браћа, свете сестре. Да служе Господу Христу, служећи један другоме. Да све избија у славу Божију. Света породица то је. Кад све бива у славу Божију. Кад се умире и живи ради Христове правде, ради Христове истине, ради Христове љубави, кад се живи Христовом вером, када се у породици служи Господу. Јер, служећи Господу, уствари ми служимо себи, служимо својој вечности, служимо свом царству небеском, јер служимо спасењу своје душе. А спасења нигде – мимо Господа Христа, нигде мимо Његове Свете Цркве. А Света Србија, Србија светосавска и немањићка тражи свето судство. Суд да буде светиња, где ће савест божанска да решава ствари. Где ће правда Божија да буде светла и трајна. То је свети суд, свето судство. То хоће Света Србија. Па онда земљорадња?! Шта је то? – То је свети посао. Света земљорадња. То хоће, Свети Сава. То хоће Света Србија, да се земља обрађује у славу Божију, а на корист нама, јер знамо да је сва земља имовина Божија, дата нама. Света земљорадња, ето она изграђује Свету Србију. Па свето сточарство, свето пчеларство, сваки занат, све је то свети занат у Светој Србији. Свето занатство! То је занатство које служи нама, служећи Богу. Занатство које се врши у славу Божију на спасење наших душа и на одржавање нашег тела. Али све у славу Божију. То хоће Света Србија. То хоће Света Немањићка Србија, то и косовска Србија Светога Кнеза, то и Небеска Србија. Једна је то Србија! Почела од Светога Саве и његовог светог оца, па ето кроз све векове, до данашњега дана све што је свето припада тој Светој Србији, светој немањићкој Србији, земаљској и небеској. Али ми, данашњи Срби – шта би од те Свете Србије? – Почели смо да је сахрањујемо, почели смо да је умртвљујемо са свих страна, јер гонећи Господа Христа из своје душе, ми гонимо њу – Свету Србију. Гонимо Истинитог Бога, Његову правду из нашег живота, одричући се Господа Христа, као што многи Срби данас чине, шта је то? – Они се труде да убију Свету Србију.Гле, они убијају себе, Свету Србију не могу убити, не могу убити бесмртнике Христове. Не могу убити Светог Кнеза Лазара, Светог Саву, Светог Симеона Мироточивог и безброј српских светитеља и безброј витеза и јунака што гинуше за крст часни и слободу златну кроз векове и векове. Не могу они погубити душе оних 700 000 Срба што положише душе своје, животе своје, побијени за веру православну у ондашњој хрватској држави. То је вечна Света Србија, неубивљива. Света Србија коју нико усмртити не може, нити јој може нашкодити, јер је сва Христова. А васкрслог Господа Христа ко ће погубити, ко убити? А прави Србин увек стоји уз Спаситеља свога Господа Христа, увек стоји у Светој Србији, брани њену правду, живи том правдом, брани њену истину, живи том истином. Нема смрти која га може одвојити од њих, нема ђавола, ни легиона ђавола, ни пукова ђавола, који могу таквог Србина, Христовог Србина, светосавског Србина, одвојити од Свете Србије. У њој он је међу Светитељима Српским. Тим бесмртним победницима на свим бојиштима, тим бесмртним јунацима којима никаква смрт нашкодити не може. И ми данашњи Срби, треба да проверимо себе, сваки да провери себе. Где сам? Да ли сам ја у Светој Србији? Да ли заиста живим светим Јеванђељем косовским, светосавским Јеванђељем? Да ли је Христос за мене све и сва у овоме свету? Да ли је Христос за мене најважнија моја брига у овом свету? Да ли је Христос једини истинити Бог за мене у овоме свету, или ја полако се одвајам од Њега и бежим од Њега и придружујем се лажним боговима овога света, лажним наукама, лажним учењима. Сваки нека провери себе. Провера је врло лака и за мене и за тебе. Ако си прави Србин, ако светосавско србинско срце бије у теби, ти си сав уз Господа Христа. Сав уз Његову истину и у овом и у оном свету. Ти си сав уз Светог Кнеза Лазара, ти сав на Косову гинеш за Крст Часни и слободу златну. Свеједно! Било Косово и прошло, а и данас је Косово! И данас гину безбројни Срби, многи гину без Васкрсења, многи гину да вечно умру. Али има и светих Срба који животе своје полажу за Господа Христа, животе своје полажу за Свету Србију. Обично се ти не виде, не чују, а срце њихово – то је веза са небом, изнад свих грехова, изнад свих смрти. Срце њихово олтар, косовски олтар на коме они стално приносе себе на жртву Господу Христу, служећи Њему и роду своме. Има таквих Срба и у земљи и ван земље и због Њих стоји и постоји земља наша. А кад би било речи само до издајица и до гњева Божјег, не би остало ни једног Србина данас. Али по великој милости Божјој, по молитвама Светог Кнеза Лазара и Светога Саве и свих славних светих Немањића и свих Српских светитеља, ми недостојни данашњи Срби живимо ето и путујемо ка Небеској Србији. Нека би Благи Господ осветио сва срца српска сада на земљи. Нека би Свети Кнез по милости својој са свима Српским Светитељима умолио Господа да поново крсти, поново крсти обескршћене Српске душе многе. Да их приведе Господу Христу, да их приведе Светој Србији, Небеској Србији. Јер само Света Србија јесте слава сваког Србина у свим вековима и временима, поготово наша. Наше доба, доба је када се вера проба! Истинита вера, светосавска вера. Срби стоје њоме или пропадају отпадајући од ње, трећега нема. Зато само вођени и предвођениСветим Кнезом и Царем Лазаром и Светим Јеванђељем Светога Саве, ми данашњи Срби можемо савладати све смрти, све христоборство овога света, све лажне науке и изаћи као бесмртни победници из овога света, у вечну Небеску Србију, тамо међу све праведне и свете Србе , да служимо Господу Христу и Светој Небеској Србији као што смо служили у светој земаљској Србији. Молитвама Светог Великомученика Цара Лазара, и другог данашњег светитеља, светог патријарха Јефрема, кротког печалника земље Српске, и свих српских светитеља, нека Благи Господ сваку српску душу води и руководи у овоме свету и изведе је кроз истину вечну у живот вечни, у Царство Небеско. https://mitropolija.com/2023/06/28/avva-justin-vidovdanska-beseda-o-svetoj-srbiji-2/

Знате ли одакле смо ономад почели наш разговор и где смо га прекинули, или: од чега смо кренули и докле смо довели претходну беседу? Ви сте, претпостављам, заборавили на чему смо зауставили наш разговор; али ја знам, и за то вас не кривим, не осуђујем. Сви ви имате жене, старате се о деци и водите рачуна о породичним обавезама; једни сте војници, други занатлије; речју: свако од вас брине о својим обавезама. А ми с овим[2] имамо посла, овим се бавимо, и у овоме проводимо своје време. Вас, дакле, не могу да корим за то[3], али морам да вас похвалим за ревност – због тога што нас ниједне недеље не остављате саме, него одлажете све друго и долазите у цркву. Управо су ревносни и срчани житељи најлепши украс нашег града, а не његова бука, предграђа, позлаћене куће и одаје са постављеним столовима. И добро дрво познајемо по роду, а не по листу. Ми се разликујемо од неразумних животиња тиме што имамо (дар) речи, што се изражавамо речима и волимо реч. Човек који не воли реч много је неразумнији од животиња: он не зна ради чега је удостојен (даром речи). Добро је пророк рекао: И човек у части будући, не разумеде, изједначи се са стоком неразумном и постаде јој сличан (Пс 48,13). Човек си, обдарен речју, а реч не волиш? Кажи, какво оправдање ћеш имати? Зато сте ми од свих ви најпотребнији, јер, као на крилима, долећете с разних страна (да слушате) речи о врлини и реч Божија вам је важнија од свега. Прихватимо се и ми, дакле, наше теме и наставимо беседу о ономе о чему смо ономад говорили: ја вам то дугујем и радо ћу одужити свој дуг јер ми то не доноси сиромаштво, него пружа богатство. У пословима овога света дужници беже од зајмодавца како им не би вратили (дуг); ја јурим (за вама) да вам вратим – и то је сасвим праведно, јер у пословима овога света враћање умањује иметак, а враћање речима ствара богатство. На пример: ја дугујем некоме новац, и ако га вратим, он не може бити и код њега и код мене; не, он је из мојих руку отишао у његове руке. Али ако вратим речи, оне и код мене остају, и ви их сви имате. А ако задржим у себи реч и не саопштим (је), онда сам ја сиромашан, а ако вратим, постајем богатији. Ако не вратим речи, онда сам само ја богат, а ако вратим, онда добијам плод заједно са свима вама. Вратимо, дакле, дуг. А какав је то дуг? Ономад смо разговарали о покајању и рекли да постоје многи и различити путеви покајања, и то зато да би нам спасење било лако. Да нам је Бог дао један пут спасења, ми бисмо почели да изналазимо изговор: не можемо ићи овим путем, на можемо се спасти. А да би ти одузео могућност таквог изговора, Он ти је дао многе и различите путеве, а не само један, ни два, ни три, да би због тог мноштва учинио да ти усхођење на небо буде лако. Рекли смо такође да покајање није тешко, и да у њему нема никакве тешкоће. Грешник си? Уђи у цркву, и кажи: „Сагрешио сам“ – и бићеш разрешен од греха. Поводом тога поменули смо и Давида, који је сагрешио и био разрешен од греха. Затим смо изнели и онај други пут, то јест плач и грех, и говорили: какав је то труд? Не требамо ни да трошимо новац, ни да путујемо надалеко, ни да чинимо нешто друго слично овоме, но само да плачемо због греха. За ово смо навели оне речи из Писма да је Бог променио своје одређење према Ахаву зато што је Ахав ударио у плач и ожалостио се, и да је сам (Бог) рекао Илији: Јеси ли видео како се Ахав понизио преда мном? Зато нећу пустити оно зло (уп. 1 Цар 21,29). Затим смо указали и на трећи пут покајања и навели речи Писма о фарисеју и царинику. Фарисеј је надмено сам себе похвалио и тако остао без оправдања, а цариник је показао дух смирења, изашао са плодом праведности и, без икаквог труда, био оправдан: дао је речи, а примио дела. Сада идемо даље да покажемо четврти пут покајања. А какав је тај пут? То је милостиња, царица врлина, која најбрже узноси људе на небеске сводове, најбоља заштитница. Велико је дело милостиња; зато је и Соломон клицао: Велика је ствар човек, а још дража човек који чини милостињу (уп.Прич20,б). Величанствен је лет милостиње: она расеца ваздух, пролази поред месеца, усходи изнад сунчевих зрака, достиже до самих небеса. Па ни ту не застаје, него пролази и небо, обилази и саборе анђела и зборове арханђела и све вишње силе и излази пред сами царски престо. Поучи се томе из самог Писма, које говори: Корнилије! … молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом (Дап 10,4). А речи пред Богом значе: иако си много грешан, немој се бојати јер милостиња је твоја заштитница. Ниједна вишња сила њу не зауставља; она тражи оно што је заслужено јер има у рукама истински рукопис. То је глас самог Господа: Кад учиниш једноме од ове моје најмање браће, мени си учинио (уп.Мт 25,40). Тако, ма колико имао других грехова* твоја милостиња ће све превагнути. 2. Зар не знаш јеванђелску причу о десет девојака, како су оне које нису чиниле милостињу остале изван брачне ложнице иако су се подвизавале у девствености? Беше, говори (Писмо), десет девојака, пет лудих и пет мудрих. Мудре су имале уље, а луде нису имале уље и зато су њихове светиљке почеле да се гасе. Луде приђоше мудрима и рекоше: „Дајте нам уља из ваших посуда“ (Мт24,18). Стидим се, и црвеним, и плачем кад чујем о лудој девојци; црвеним кад чујем да су оне тако назване и кад су задобиле толико велику врлину, после подвига девствености, и кад су своја тела узнеле на небо и надметале се са небеским силама – претрпеле ватру и одолеле пламену сладострашћа. И након свега тога назване су лудим, и то с правом, зато што их је, иако суучиниле велико, победило мало. И дођоше, каже се, луде, и рекоше мудрим: „Дајте нам уља из ваших посуда.“ А ове одговорише: „Не можемо вам дати да не би недостало и нама и вама“ (Мт25,9). Оне то нису учиниле због краткоће времена, јер су очекивале долазак женика, а не због бездушности и злобе. Луде су имале светиљке, али у светиљкама мудрих је било уље, а код ових није. Девственост је пламен, а милостиња уље. Зато, као што се пламен гаси ако му се не досипа уље, тако се и девственост гаси када нема милостиње. „Дајте нам уља (рекоше луде) из ваших посуда.“ А мудре им одговорише: „Не можемо вам дати.“ Ово нису рекле из злобе, него из бојазни: „Да не би недостало и нама и вама, да не бисмо и ми и ви, иако се све старамо да уђемо, остале (изван брачне ложнице). Боље идите продавцима и купите.“ А ко су продавци овог уља? Сиромаси који седе пред црквом зарад милостиње. А по којој цени се оно продаје? По којој ти хоћеш: цену не одређујем да се ти не би позивао на сиромаштво. Колико имаш, за толико и купи. Имаш ли новчић? Купи њиме небо, не зато што се небо лако купује, него зато што је Господ човекољубив. Немаш ни новчић? Дај чашу хладне воде. И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде мене ради, неће му плата пропасти (уп.Мт 10,42). Небо се купује и продаје – и ми се нећемо трудити! Дај хлеб, и прими рај; дај мало, и узми велико; дај смртно, и узми бесмртно; дај пропадљиво, и узми непропадљиво. Кад би на неком вашару јефтино и у великим количинама продавали животне намирнице, па би се много тога могло добити по ниској цени, зар не бисте распродали иметак, оставили све по страни, и учествовали у таквој трговини? А ето, где је пропадљиво, тамо показујете толико ревности, а где се ради о бесмртном, тамо сте толико немарни и лакомислени? Дај сиромаху, па ће, макар сам ћутао, хиљаду уста проговорити да те заштити јер ће милостиња устати и заштити (те): милостиња је искупљење душе. Као што се пред црквеним вратима налазе посуде, напуњене водом, да би ти прао руке, тако пред црквом седе сиромашни да переш руке своје душе. Јеси ли телесне руке опрао водом? Опери милостињом и руке душе. Не позивај се на сиромаштво. Удовица је у крајњој оскудици увела у своју кућу Илију и примила га с великом радошћу јер сиромаштво није било (за њу) препрека; зато је и добила достојне плодове и сабрала зрело класје милостиње. Можда ће слушалац рећи: „Дај нам Илију.“ Зашто тражиш Илију? Господа Илијиног ти дајем, и не храниш га: како би тек примио Илију, кад би га нашао? Христос, Господ свих, рекао је: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт 25,40). Кад би цар позвао некога на вечеру, и кад би слуге изашле пред њега, он би им рекао: „Захвалите му се много у моје име, он ме је примио у своју кућу и нахранио када сам био сиромах, он ми је у невољи учинио много добрих дела“ – зар не би свако узео сав свој новац и потрошио га на онога коме је цар исказао тако велику захвалност? Зар се не би свако потрудио да се с њим зближи и спријатељи? 3. Јесте ли видели снагу (царске) речи? Па кад такво дело заслужује толику част код цара, који је, ипак, само човек, замисли да се Христос оног дана пред анђелима и свим силама обраћа с позивом и говори: „Овај човек ме је на земљи увео у своју кућу, он ми је многа добра дела учинио, он је мене, странца, примио.“ Замисли затим одважност (тог човека) међу анђелима, радост међу небеским саборима. Зар тај о коме Христос буде сведочио неће имати већу одважност од анђела? Према томе, браћо моја, велико је дело милостиња. Заволимо је, јер њој ничег равног нема; она може и грехове да поравни, и да избави од суда. Ти ћутиш, а она стоји и брани те; или, боље, док ти ћутиш, хиљаде уста благодаре за тебе. Толика блага од милостиње, а ми не маримо и није нас брига? Дај, по могућности, хлеба. Немаш хлеба? Дај онда новчић. Немаш новчић? Дај чашу хладне воде. Немаш ни то? Плачи са несрећником, и добићеш награду, и то награду за слободно учињено, а не за изнуђено дело. Беседећи о овоме, сметнусмо с ума разговор о девојкама. Вратимо се, дакле, нашој теми. „Дајте нам,“ веле, „уља из ваших посуда. Не можемо вам дати да не би недостало и нама и вама; боље идите продавцима и купите.“ А кад оне отидоше да купе, дође женик, и оне чије су светиљке светлиле уђоше с њим, и затворише се врата брачне ложнице. Дођоше и пет лудих и почеше да куцају на врата ложнице и гласно говоре: „Отвори нам“; а женик им изнутра одговори: „Одлазите од мене, не познајем вас“ (Мт 25,8-12). Тако, то су, значи, чуле након толиких напора? Не познајем вас. То значи, како сам рекао, да су узалудно и без користи задобиле велико достојанство девствености. Види: оне су одбачене након толико великих напора, након што су обуздале своју неуздржљивост, након надметања с небеским силама, након што су се насмејале над стварима овога света, претрпеле велику страст, прешле преко преграда, узлетеле од земље на небо, нису разломиле печате тела, задобиле велику лепоту девствености, ушле у надметање с анђелима, сатрле потребе тела, заборавиле на природу, у телу извршиле оно што је својствено бестелесним, након што су задобиле велико и необориво достојанство – након свега оне су чуле: „Одлазите од мене, не познајем вас.“ Немој да помислиш да ја сматрам да је врлина девствености мало важна: девственост је таква да је нико од старих није могао сачувати. Сада је постало веома доступно оно што је за пророке и за старе било страшно – зато то и јесте велика благодат. Шта је, заиста, било најтеже и најнеиздржљивије? Девственост и презирање смрти. Али њих се сада не плаше ни малене девојчице. Очување девствености је, заиста, било толико тешко да нико од старих није могао да је чува. Ној је био праведан, то је и Бог засведочио, али је живео са женом. Са женама су исто тако живели и Аврам и Исак, наследници Божијег завета. Целомудрени Јосиф је одбио да учини велики грех прељубе, али је и он живео са женом јер је тешко било остајање у стању девствености. Девственост је утемељена онда кад је израстао цвет девствености. Према томе, нико од старих није могао да чува девственост зато што је велика ствар обуздати тело. Насликај речима слику девствености и познај величину те врлине. Она сваки дан води битку, која се никада не може стишати; та битка је гора од рата против варвара. У рату против варвара има предаха, када се воде преговори; у том рату некад се боре, а некад не; тамо се може запазити ред и време. А у рату који се води против девствености нема предаха зато што ратује ђаво који не зна одређено време за напад и не тражи договорен да знак за борбу, него се увек бори и стара се да нађе ненаоружану девојку да би јој задао смртну рану; и девојка никад не може да предахне од те битке, него увек носи у себи и немир и ратника. Осуђеници се толико не узнемире, иако судију виде тек повремено, а девојка, куд год пошла, увек са собом носи и судију и непријатеља. Тај непријатељ јој не да да предахне ни навече, ни ноћу, ни ујутру, ни у подне, него војује непрестано, предлаже јој насладе, указује на брак, да би ишчупао из ње врлину и побудио у њој порок, да би изагнао из ње целомудреност и посејао у њу блуд: сваког часа се разгорева огањ који сладострашће пријатно потпаљује. Види, како је тежак овај подвиг: а оне (луде девојке) након свега тога су чуле: „Одлазите од мене, не познајем вас.“ Пази, како је велико дело девственост: када крај себе има сестру милостињу, неће је надвладати никаква невоља, него ће она постати изнад свега. Оне нису ушле (у брачну ложницу) зато што поред девствености нису имале и милостињу. Срамота је рећи: победивши сладострашће, ти ниси презрела новац, него, као девојка која се одрекла живота и распевши себе, волиш новац! Да си пожелела мужа, не би била толико крива јер би пожелела (себи) равно биће; али сада је твоја кривица много већа зато што си пожелела ствар која је теби туђа. Удате жене злобно исказују своју нечовечност тако што се позивају на децу; ако им кажеш: „Дај ми милостињу“ – „имамо децу“, кажу оне, „не можемо“. Бог ти је дао децу, добила си плод утробе да би била човекољубива, а не нечовечна; разлог за човекољубље не претварај у изговор за нечовечност. Хоћеш ли да оставиш својој деци добро наслеђе? Чини милостињу да би те сви похвалили и да би себи оставила бесмртни спомен. Али зашто сабираш новац кад већ немаш децу и кад си се распела за живот? 4. До сада смо говорили (у уму) и о путу покајања, и о милостињи. Рекли смо да је милостиња велика добит: затим смо прешли на море девствености. Према томе, велики пут покајања имаш у милостињи, која може да те ослободи од окова греха. Али имаш још један пут покајања, такође веома лак, на коме се исто тако можеш ослободити од грехова. Моли се непрестано, не посустај у молитви, моли Божије човекољубље, али не с леношћу, а Бог се неће одвратити од онога који се непрестано моли, него ће ти опростити грехе и услишиће твоје молитве. Ако у молитви будеш услишен, настави да се молиш да би принео благодарност Богу; ако пак не будеш услишен, обитавај у молитви не би ли био услишен. И не говори: „Много сам се молио, и нисам услишен“, јер и то се често дешава ради твоје користи. Бог зна да си лењ и немаран, и да ћеш, ако добијеш то за шта молиш, отићи и више се нећеш молити; и ето, самом потребом Бог те приморава да чешће разговараш с Њим и да се вежбаш у молитви. Јер ако се лењиш и не настављаш молитву ни кад имаш такву потребу, шта би тек било кад не би имао никакве потребе? Дакле, и то Он чини ради твоје користи јер жели да не одустајеш од молитве. Према томе, пребивај у молитви, љубљени мој, и не буди лењ, јер молитва може да учини много и не прилази јој као каквом мало важном делу. А да молитва пружа опроштај грехова, можеш сазнати из божанственог Јеванђеља. Шта оно говори? Царство небеско је као човек који затвори своја врата и легне са својом децом. У поноћ долази неко да позајми хлеба, куца, и говори: „Отвори ми, треба ми хлеба.“ А он му одговара: „Не могу ти сада дати јер смо легли и ми и наша деца.“ Онај наставља да куца на врата, а овај му опет говори: „Не могу ти сада дати јер смо легли и ми и деца.“ Али онај и након овога наставља да куца, и није отишао док домаћин није рекао: Устаните, дајте му, и нека оде“ (Лк 11,5 и сл.). Према томе, (Писмо) те учи да се молиш и да не очајаваш, али и да тада када не добијеш (оно за шта си се молио), пребиваш у молитви, док не добијеш. И многе друге путеве покајања наћи ћеш у Писму. Покајање је, и пре Христовог доласка, проповедао Јеремија, који говори: Ко падне, не устаје ли, ко сврати с пута, не враћа ли се (уп.Јер 8,4)? И опет, након овога, а после учињене прељубе, каже јој: Врати се к мени (Јер 3,7). Бог нам је дао и много и других[4] различитих путева покајања да би нам одузео сваки изговор за немарност. Кад бисмо имали само један пут, не бисмо могли поћи њиме. А управо од овог оружја сатана увек бежи. Јеси ли сагрешио? Уђи у цркву и искупи свој грех. Колико год пута паднеш на улици, сваки пут устајеш: исто тако, колико год пута сагрешиш, покај се за грех, не очајавај; ако сагрешиш још једном, још једном се покај како не би због немарности потпуно изгубио наду у обећана блага. У дубокој си старости – и сагрешио си? Уђи (у цркву), покај се: овде је лечилиште, а не судница, овде не кажњавају него дају опроштај грехова. Самом Богу реци свој грех: Теби јединоме сагреших, и зло пред Тобом учиних (Пс 50,6) и твоји ће ти се греси опростити. Имаш још један пут покајања, не тежак, него најлакши. Који је то пут? Плачи због својих грехова. О овоме ћеш сазнати из божанственог Јеванђеља. Петар, врховни апостол, први у Цркви, друг Христов, који је откривење примио од Оца, а не од људи, што је и сам Христос посведочио кад је рекао: Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима (Мт 16,17), тај Петар (када кажем Петар, по тим подразумевам несаломиви камен, непомичну стену, великог апостола, првог ученика, првог званог, и првог који се одазвао), управо он је учинио не неки мали, него велики грех – одрекао се самог Господа. Ово не говорим да би осудио праведника, него да би теби дао подстрек за покајање. Самог Господа васељене, Старатеља и Спаситеља свих он се одрекао. Но да причу о томе испричамо испочетка. Спаситељ је знао да ће за време Његове предаје неки већ отићи (од Њега), и зато је Петру рекао: „Хоћеш ли и ти да одеш“ (уп. Јн 6,67)? Али Петар одговори: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом! (Мт 26,35). Шта говориш, Петре? Бог пресудио, а ти противречиш? И мада је (Петар) показао добро настројење своје воље, Христос је ипак изобличио слабост (Петрове) природе. Када? Оне ноћи кад су Христа ухватили. Тада Петар, написано је, стајаше поред ватре и грејаше се; и приђе му нека служавка и рече: „Јуче си и ти био с овим човеком“; а он одговори: „Ја не познајем тога човека.“ Затим се (одрече) и други, и трећи пут, и тиме се (Божије) предсказање испунило. Након овога Христос је погледао Петра очима које говоре; ништа му није рекао јер није хтео да свог ученика изобличи и посрами пред Јудејцима, већ му погледом рече: „Ето, Петре, испуни се оно о чему сам говорио.“ Петра ово веома дирну и поче да плаче, али горко, а не обично плакаше, и сузама задоби друго крштење. Тим тако горким плачем он је искупио свој грех, тако да су му након овога поверени небески кључеви. А кад је Петров плач искупио тако велики грех, како онда ти нећеш искупити свој грех, ако будеш плакао? Одрећи се свога Господа није мали, него велик и веома тежак грех – па опет су сузе искупиле грех. Плачи и ти због свог греха, само не плачи просто и да те други виде, него горко, како је (плакао) Петар, излиј реку суза из саме дубине душе да би се Господ смиловао и опростио ти грех. Човекољубив је Господ, и сам је рекао: Не тражим смрт грешника, него да се грешник врати, покаје, и жив буде (уп.Јез 33.11). Од тебе тражи мало труда, а сам даје много; од тебе очекује повода да би теби дао благо спасења. Дај сузе, а Он ће ти дати опроштај, принеси покајање, а Он ће ти даровати отпуштење грехова. Дај макар мали повод и добићеш ваљано опроштење, јер (у делу спасења) једно зависи од Њега, а друго од нас. Ако ми дамо оно што зависи од нас, онда ће и Он даровати оно што зависи од Њега. Али Он је већ даровао оно што је зависило од Њега – поставио је сунце, месец, одредио разнолики размак између звезда, разлио ваздух, простро земљу, мора опасао копном, дао планине, долине, брегове, изворе, језера, реке, небројене врсте биљака, и дрвеће и све остало. Принеси и ти мало да би ти тако Он даровао и највећа блага. Према томе, нећемо бити немарни за саме себе, и нећемо одустати од свог спасења кад већ имамо такву бездану пучину човекољубља Господа свега, који се чак каје за наше грехе. Нуди се Царство небеско, и рај, и блага, што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе (1Кор 2,9) – па зар нећемо настојати на све могуће начине да унесемо нешто своје као допуну да не бисмо били лишени тих блага? Зар не знаш шта је говорио Павле, који се много трудио и однео небројене победе над сатаном, у телу прошао сав свет, обишао земљу, и море, и ваздух, и, као да је на крилима, облетео васељену, био засут камењем, израњављен, претрпео ударце, све поднео ради имена Божијег, и одозго био призван небеским гласом? Пази шта говори и какве су то речи: „Примисмо“, говори, „благодат од Бога, али и ја се потрудих и учиних своје; и благодат његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију њих“ (1 Кор 15,10). Знамо, говори, знамо како је велика благодат коју примисмо, али није нашла да сам и ја бескористан: позната су моја дела. Тако ћемо и ми навикнути руке да дају милостињу, да бисмо и ми као допуну унели нешто мало, плакаћемо због грехова, ридаћемо због безакоња, да би се видело да и ми уносимо као допуну нешто, макар мало, а да је оно што ће нам бити даровано, велико и да премашује наше снаге. То су рај и Царство небеско – тога сви ми да будемо удостојени по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа, којем заједно са Оцем и са Светим Духом слава, сила, и част сада и увек у векове векова. Амин. http://mojepravoslavlje.blogspot.com/2018/01/blog-post_14.html

И завиђаху браћа Јосифу… и продадоше Јосифа Исмаилћанима за двадесет сребрника; и они одведоше Јосифа у Мисир (1. Мојс. 37). Уданашњим песмама и поукама православна црква истиче краснога Јосифа као праобраз Спаситеља нашег у страдањима Његовим. Јосиф је страдао због зависти браће своје. Завидљива браћа продала су Јосифа трговцима за 20 сребрника. Но по Божијем промислу Јосиф је у ропству постао велики и славан. И као такав он је у гладне године исхранио браћу своју и спасао њих и жене њихове и децу њихову од гладне смрти. Тако је он буквално испунио речи Христове: ко тебе каменом ти њега хлебом, иако те речи тада још нису биле јављене свету. Он је после доселио браћу своју и оца свога у Мисир, и кроз то определио цео доцнији ток израиљске историје. Не он, него Бог. Јер Господ чува праведника од свих беда и прославља га у сва времена. Потомци оне исте браће, која су Јосифа хтела уништити, припремали су уништење и Сина Божијега. Завист праотаца према бољем од себе пренела се и на прапотомке. Један од њих продао је учитеља свога за 30 сребрника. И сви скупа предали су га незнабошцима на осуду онако како су и праоци њихови предали младога Јосифа незнабошцима. Сличност је заиста велика, поред све разлике у сразмери. Због те сличности црква данас спомиње судбу Јосифову. Да покаже свима нама, како је отров зависти дуготрајан. Како се тај отров преносио с отаца на синове кроз сто поколења, од Јосифа до Господа Христа. Нису помогле ни све милоште Божије према том народу кроз хиљаде година. Нису га облагородила ни сва страшна чудеса Божија кроз сву његову историју. Остале су узалудне све опомене Божије. Сва викања пророка угушена су у крви. Оци су убијали једне пророке, а синови су им подизали споменике; синови су опет убијали друге пророке и остављали унуцима труд око споменика, који су сведочили о њиховим злочинима. Ја се чудим многим људима нашег времена што пишу књиге против Јевреја, кад постоји Библија. Сва пера у свету да се поломе пишући оптужбу против овога народа не могу саставити онакву оптужбу какву нам пружа Библија. Цела Библија представља језовиту оптужбу племена Израиљева, са изузетком нешто праведника. А Библија је књига коју нису писали ни Аријевци ни Антисемити, ни Хамити ни Јафетити, него баш сами чисти Јевреји. Овако говори велики пророк Исаија кога су они после тестером жива престругали, па му на гробу подигли споменик – овако он говори и оптужује: Безакоња ваша раставише вас од Бога вашега, и гријеси ваши заклонише лице његово од вас да не чује. Јер су руке ваше оскврњене крвљу и прсти ваши безакоњем; усне ваше говоре лаж и језик ваш изриче опачину. Нема никога да виче за правду нити има кога да се пре за истину; уздају се у ништавило, и говоре лаж; зачињу невољу и рађају муку. Носе јаја аспидина и ткају паучину; ко поједе јаје њихово, умре, ако ли га разбије, излази змија. Ноге им трче на зло и брзе су на проливање крви праве; мисли су им безакоње; на путевима је њиховим пустош (Иса. 59). Ово није ни пола стране од оне оптужбе која износи близу 1000 страна, и која се назива Библија. Зашто, дакле, да ми пишемо оптужбу на тај несрећни народ, кад су је они сами написали, и као зеницу ока чували и очували кроз векове и свету предали? Није ли и сам Спаситељ рекао Јеврејима: Немојте мислити, да ћу вас ја тужити Оцу; има ко ће вас тужити – Мојсије (Јов. 5, 45). Мојсеј, и сви пророци, и сви апостоли – све њихови људи, њихове крви и језика. С тога их нећемо ни ми тужити и судити, него ћемо са страхом и трепетом данас посматрати недело њихове зависти према безгрешноме Господу и Спаситељу нашем. Као кад један лекар расече мртво тело пијанице, па показује његово срце и јетру и бубреге и мозак, све надувено и разједено од алкохола, тако црква пред нама данас отвара душу Христових судија и убица, и показује нам ту душу сву разједену и поцрнелу и иструлелу од зависти. Један само поглед на ту гадну душу испуњава нас крајњом одвратношћу и утврђује у нама чврсту одлуку да се нећемо никад подавати зависти. Јер завист није од нашег Створитеља него од нашег непријатеља и рушитеља. Завист је атмосфера пакла; она је ваздух који демони дишу, храна којом се хране, пиће којим се поје, отров који испуштају из себе. Но да се не задржавамо дуго ни у мислима на овој пакленој отровној атмосфери. Погледали смо на лешеве отроване завишћу, и доста. Не треба се ни мислима задржавати на злу. Чак опасно је на зло и мислити, јер се ум човечији од тога раслабљава. Уклони се од зла и сотвори добро. Дигнимо се свим мислима у поднебље здравља и светлости. То је поднебље у коме је Господ наш Христос. Ту се удише и издише добра воља. Ту се ум храни позитивном божанском истином, а срце поји радосном божанском љубављу. Ту се човек радује добру свога ближњега, и брат се весели напретку свога брата. Ту кад се неко узвиси трудом и паштењем, стотину руку помажу му да се још више узвиси; а кад неко падне стотине руку пружају се да га дигну. Ту с песмом један служи многима и многи једноме. Ту свак постаје велики на тај начин што се труди да друге учини великим. И свак постаје славан трудећи се да друге прослави. И свак постаје срећан трудећи се да друге усрећи. И свак бива сит трудећи се да друге нахрани. И свак се испуњује радошћу трудећи се да друге обрадује. Ту влада здравље и светлост. Ту се човек повраћа у своје првобитно нормално стање. Он се покорава Богу као Родитељу своме. И све бива ново и препорођено: и човек и сва твар. И небо се отвара широм и благослов Божији излива се на људе. У то и такво поднебље хтео је Господ Христос уздићи сав род човечји из отровне атмосфере зависти, мржње, себичности и братоубиства. И успео је у томе. Ако ли се рече, да Он није успео да дигне све, то није Његов неуспех него оних који Му нису хтели пружити руку за своје спасење; који су више волели таму него светлост и своју несрећу више него своју срећу. Ако није успео са фарисејима, успео је са апостолима; и ако није успео потпуно са јеврејским народом, успео је са многим другим народима. Ако није успео са некима, успео је са многима. Његова војска спасених у царству небеском за две хиљаде година броји се на милијарде. Ја бих желео свим срцем да и ви сви будете уписани у успех Христов, и да се сви убројите у војску спасених, заједно са оцима и праоцима вашим, толико намученим за име Његово. Њему, једином Неодољивом и Победоносном, слава и хвала у сва времена, и изнад свих времена, на век века. Амин. http://manastirostrog.com/blog/2020/04/13/sveti-veliki-ponedeljak-citanje-jevandjelja-sinaksara-besjeda-svetog-vladike-nikolaja-i-prica-o-postu/8877/

Данашња Света недеља, пета недеља Великог поста, слави чудну и чудесну подвижницу, Преподобну матер Марију Египћанку. Њоме нам је Господ казао ко је велики човек. Данашње Свето Еванђеље открива нам дивну и чудесну Благовест, Благовест која чини човека (великим). Кад је човек велики? Како човек постаје велики пред Богом? Служећи другима. Тако објављује Благи Господ кроз данашње Свето Еванђеље: „Ко хоће да буде велики међу вама, нека вам служи“. Ето правила, небеског правила за земљу. И још, данашње Свето Еванђеље открива и казује Благовест о првенству у овоме свету. Како се постаје први, како се стиче првенство у овоме свету? Опет служећи другима. Благи Господ вели: „Ко хоће да буде први међу вама, нека свима буде слуга“. Нека свима буде слуга! Ето пута ка првенству. Како то постићи? Како постати велики пред Богом? Угледајући се на Господа Христа. Ето примера, ето свепримера. Јер Он, Син Божији, Бог, сишао је с Неба, постао човек – ради чега? Да служи људима. Зато се вели у данашњем Светом Еванђељу: „Син човечији није дошао да му служе, него да служи, и да душу своју да у откуп за многе“. И заиста, Господ (Христос) непрекидно служи људима, непрекидно служи човеку. Ради чега је дошао у овај свет? Какву то услугу Он чини нама, услугу коју нам нико учинити не може? Он служи нама непрекидно да нас спасе – од кога? Од греха! Да нас спасе од смрти, да нас спасе од ђавола, да нас спасе до пакла – то је Његова служба нама. А ко нас осим Њега може спасти тога? Ко? Нико! И Он, беспримеран пример смирења, и понижења, и служења ближњима, служења људима – сва Његова служба човеку и роду људском није ништа друго него вађење и вођење човека из блата до престола Божанског. Какве нас је затекао Господ поставши човек на земљи? Затекао нас је као робове смрти, као смрад и гној? Шта је на земљи Он нашао? Човека иструлелог у гресима, човека иструлелог у својим залима, човека иструлелог у страстима, човека иструлелог у пороцима. И таквог човека Он је постепено оживео из мртвих, спасао га греха, васкрсењем спасао га од смрти, исчупао из страшних канџи и загрљаја ђавољег и узнео тело човечије на Небо, изнад свих небеса, и упрестолио га, устоличио га на Престолу Оца Небеског. Ето какву је службу, какав подвиг Господ учинио за нас! Из смрада, из трулежи, из пролазности, ето начинио је човека бесмртним бићем, бићем које побеђује смрт, бићем које Он узноси изнад Херувима и Серафима, и посађује на Престо Оца Небеског. Како служити људима? То што Господ каже кроз данашње Еванђеље, како остварити? Ближњем да се служи, људима да се служи служећи њиховом спасењу. То је једини добар пут и једина служба, права служба коју можемо учинити један другоме. Служити спасењу ближњег, а то значи – шта? То значи брата свог, сестру своју, увек им помоћи да савладају свој грех, своју страст, своје зло, свог ђавола. Трудити се и служити своме брату и својој сестри, и браћи и сестрама да искорене свако зло, да ишчупају из себе грех, да ишчупају из себе оно што је смртно, да ишчупају из себе и избаце из себе оно што је од ђавола, и засаде у душу ближњих својих оно што је од Бога. Ми служимо ближњем свом само онда када му помажемо да он развије у себи оно што је божанско и добро. Служиш брату свом и сестри својој кад их учиш правој вери, правој љубави еванђелској кроз доброту, сваким добрим делом. То је служење браћи. Ако ми мислимо да служимо брату и сестри када подупиремо њихов грех и њихову страст, напротив, ми негујемо заједно са њим убицу његовог. Јер грех када порасте у човеку, он убија душу човекову; страст када се развије у човеку, разара све боголико, све христолико у њему. Служимо ли греху брата свог, служимо његовој смрти, служимо његовом највећем непријатељу, ономе који убија душу његову. Родитељи, шта ће са својом децом? Њима је Бог дао децу да их спреме за Живот Вечни, да од њих учини Божје слуге. Често родитељи децу своју убијају сами, напуштајући их или запуштајући. Уместо да их уче добру, упућују их да чине свако зло. И често праве изговор: ма деца су, па дете је, па млад је! Уствари, ви родитељи гајите грех у својој деци, убиство васпитавате у својој деци, ђавола њиховог браните. Читамо у данашњим новинама страшне ствари о силеџијама, о деци, и о ђацима од дванаест, петнаест, осамнаест година. Чуда праве, убијају милицајце, напаствују. Сва зла и нечувена дела чине. Ко то ради? Школа без Бога, школа која учи децу да су људи постали од мајмуна, од животиње. И тако све редом, и биоскопи, и позоришта, све то чему данас несрећни човек и несрећни Србин хрли и трчи. Ето, убија се омладина, убија се сваки човек који тим путем иде. А Господ објављује човеку да се ослободи греха, да се ослободи ђавола, да се ослободи смрти. Зато је Господ дошао у овај свет! То нам Он Једини даје, нико нам више не може дати. А ми, у шта смо претворили свој живот? Деца наша, омладина, људи наши, несретни Срби издадоше све то што Еванђеље Христово тражи од нас. Безброј мртваца и лешева око нас. А ми хришћани треба да знамо свој пут. Господ нам указује да само служећи ближњем свом, помажући му да свој грех уништи у себи, да се ослободи греха, да се ослободи од свега греховног што има, само тако радећи, ми заиста постепено и сами постајемо велики пред Богом и служимо оно што је велико пред Богом. Пред Богом, шта је највише у овоме свету? Господ је објавио, Господ Христос, да је душа човекова највећа вредност за Бога у овоме свету. Душа људска више вреди него сви светови. Кад ти неко поклони сва сунца, душа је твоја важнија за тебе. Ето, то је вечно у теби. Ако ти је душа у гресима и у страстима, тешко теби! Вечне муке и пакао предстоје теби! Данас се помео свет, данас људи измишљају разне величине човеку. Шта смо ми прогласили за величину човека? Уствари велико је у човеку само оно што је од Бога, велико је само оно што је с Неба. То је душа. Она нам је дата за Живот Вечни, али исто тако и тело. Није нам дато тело да тоне у блату, да заврши гробом. Не, васкрсао је Господ и пропутио пут телу нашем у Живот Вечни. Васкрснуо тела наша. Зато, сав је човек од Бога, сав је човек с Неба, и тело и душа, и моја и твоја су од Бога. И са једним и са другим, и са душом и са телом, и ти и ја постајемо велики само служећи Богу. Ако не могу да служим Богу, служим ближњима. Ко су велики људи у овоме свету? На првом месту Свети Апостоли. Нико није више служио роду људском од њих. Њих Дванаесторица и њих Седамдесеторица, све је то непрекидно целог живота свог служило Господу Христу, служило људима. Они су продужили посао, посао којим се у души убија грех. Дакле, њихов посао је спасавати људе од греха, спасавати људе од смрти, спасавати људе од ђавола, спасавати их из пакла. То је посао Господа Христа. Тај посао врше Свети Апостоли, целог живота само то и раде. Спасавају свет, спасавају и данас с Неба, толико година и година, толико векова и векова. А они, они су спуштали себе у све поре свих грехова људских, спасавајући грешнике највећих падова њихових. Као што је Господ Закхеја спасао из његовог пакла, тако су они спасавали све људе, све грешнике. И Апостоли трудили су се непрекидно да људе спасавају од греха, учећи их еванђелских врлинама, еванђелској молитви, посту. „Свима сам био све да како год спасем кога“ – вели Свети Апостол Павле. Свима сам био све. Нема већих људи, браћо и сестре, од Апостола. А они су радили посао Христов, продужили посао Христов. Нема већих људи од Светитеља Христових. Сви раде тај исти посао, раде Спаситељево спасавање људи од греха, од смрти, од ђавола, од пакла. То раде Светитељи: целог живота су служили Богу, цео живот им ]е богослужење. Служили Богу – како? Служећи ближњима! Служећи њиховом спасењу! Он (светитељ) и данас служи нама, служи нашем спасењу, с Неба нам помаже да се ослободимо греха, да се ослободимо ђавола, да се ослободимо свих зала. То је посао сваког Христовог следбеника. И ми, знајући шта је величина човека и да смо позвани на служење човеку, брату, знамо: само онда и јесмо велики пред Богом када служимо ближњем свом. Велики си онда пред Богом када служећи љубиш браћу своју. Први, први си само онда када сав живот свој проводиш у служењу другима. Погледајте саму природу. Све што је велико служи мањем. Сунце, највећа сила у природи видљивој, оно служи свему. Њему нико није премален и незнатан. Тако исто и међу људима: што већи човек, он више служи ближњима. Ето Господа Христа! Сав живот Његов је служба, непрекидна служба човеку и роду људском! Такав је живот не само Господа Христа, не само Светих Апостола и свих Светитеља, него и сваког правог хришћанина. Велики си онда када служиш брату своме. Први си онда, први си онда кад си свима слуга, искрени слуга, свим срцем слуга. А у свету сасвим друкчије стоје ствари. Чули сте шта је Господ рекао Апостолима, а преко њих и свим хришћанима: „Знате да владари владају народом и управљају њиме. Али међу вама да не буде тако. То јест, све то што се ради у свету често служи на погибао власти, често и на погибао и самог човека. Међу вама да пе буде тако. Ви хришћани гледајте у човеку прво душу његову, оно што је вечно у њему и то помажите у њему. Помажите да очисти душу своју од греха, од нечистоте невидљивих. Помажите му да очисти душу своју од убица својих. Сваки је грех убица у души, свака страст непокајана, неисповеђена, убица је у твојој души. Спасавајући њих од греха, спасаваш себе. Пример: Света Марија Египћанка. Шездесет и седам година она није видела створење живо у пустињи страшној, ни човека, ни звер, ни птицу. Шездесет и седам година живела је у неисказаном посту и молитвама непрекидним. Њене подвиге нико не зна осим Анђела Божјих и Самога Господа. Ми нешто, нешто знамо од тога. Гле, како је она била велика, како је служила људима, како је била с људима кад је у пустињи живела, није видела шездесет и седам година људско биће? Да, несумњиво она је баш испунила (Еванђеље) живећи у пустињи, јер молитве њене још за живота њеног, и од тада до данашњег дана, хиљаду и (четристо) шездесет седам година, њене молитве држе васељену, њене молитве помажу свакој души такорећи, свакоме који хоће да се бори против греха, против страсти, онако како се он борила на земљи и однела победу. И ето, служи, непрекидно служи молитвама својим роду људскоме до данашњега дана. Пустињаци служе више него они који су у градовима, служе роду људском, служе сваком човеку. Ево Пресвете Богомајке као Челника свих Светитеља, а за Њом и свих Светих подвижница, каква је Марија Египћанка. Ето њих да нас помажу непрекидно и сваки дан. Тешко је Христа и Светитеље следити, тешко је бити слуга другима. Трновит је пут спасења, али зато на том путу имате безбројне помоћнике, имате Светитеље чудесне и дивне, и човекољубиве, увек готове да на сваки вапај твој притекну, слете с Неба и помогну ти. Ето чудесне и дивне Светитељке, Преподобне Мати Марије Египћанке, готове увек да помогне свакоме од нас, нарочито за време Великог поста, када се ми хришћани свом душом боримо против свих непријатеља спасења свога. Она нам помаже, увек помаже, само треба свим срцем прићи, завапити. Славећи њу данас, ми уствари славимо свакодневну, сваконоћну Помоћницу нашу, Помоћницу која нас води путем спасења, и која нам невидљиво даје силе да победимо све што је грешно у нама, све што је страшно, све што је од демона, све што је од ђавола, и да тако осигуравамо себи непрестаним молитвама спасења у вечном Царству Небеском, у ономе свету. Молитвама њеним, нека нас Благи Господ води кроз овај Свети пост, и доведе до Васкрса, и преда у руке Васкрслом Господу. Да и ми, заједно са њом, славимо Њега, чудесног Победитеља смрти и свих непријатеља нашег спасења, Васкрслог Господа Христа. Њему част и слава сада и увек и кроза све векове. Амин. 1967. године у манастиру Ћелије Фото: Епархија зворничко тузланска

У навечерје празника Светога Саве, у четвртак, 13/26. јануара 2023. године, у свечаној дворани Матице српске, одржана је Светосавска беседа. Свечаност је отпочела Химном Светом Сави, коју су отпевали чланови хора Успенске цркве „Антифон”, под диригентском управом Милице Грубишић. Поздравне речи на почетку свечаности упутио је др Милан Мицић, генерални секретар Матице српске. Овогодишњу Светосавску беседу у Матици српској произнео је презвитер др Оливер Суботић, говорећи на тему „Утицај светосавске етике на лик и дело Николе Тесле”. У завршном делу свечаности наступио је Дечји хор Црквене општине новосадске, под руководством Милице Грубишић. Светосавској беседи присуствовали су: Преосвећени владика Јован (Пурић), професор др Драган Станић, председник Матице српске, свештенство Епархије бачке, чланови Матице српске, научни радници, делатници из различитих области културе и уметности, као и ученици новосадских средњих школа. Извор: Епархија бачка

Матица српска свечано позива на традиционалну Светосавску беседу коју ће одржати презвитер др Оливер Суботић у четвртак, 26. јануара 2023. године, у 19 часова и 30 минута у Свечаној сали Матице српске. Тема беседе је „Утицај светосавске етике на лик и дело Николе Тесле“. Како је најављено на интернет страници ове установе, поздравну реч ће овом приликом упутити Генерални секретар Матице српске др Милан Мицић. Наступиће Хор при храму Успења Пресвете Богородице у Новом Саду „Антифон“ под руководством Милице Грубишић и Дечији хор Црквене општине новосадске уз пратњу Јована Летића. Извор: Матица српска

У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, чули смо данашње јеванђелско зачало које се хронолошки наставља на оно које смо слушали претходне недеље, везано за догађај чудесног умножавања хлебова, када је Господ умножио пет хлебова и две рибе и нахранио више хиљада људи. Данашње зачало почиње тако што Господ каже његовим ученицима да иду право на другу страну док Он отпусти народ. Христос сâм одлази на гору да би се помолио и тиме нас учи да избегавамо сваки повод за славољубље, за ташту људску славу. Он се склања од народа, а тако чине и његови ученици, да их људи не би величали због преславног чуда. Христос нам показује прави пут – молитву у самоћи, што је истински молитвени контекст за сваког хришћанина, а особито свештеника. Сваки свештеник, у суштини гледано, и јесте нека врста самца јер он пре свега са Богом беседи, а тек потом са људима. Тај однос молитве у самоћи, који треба да има сваки свештеник, али и сваки хришћанин, заправо сведочи о дубини наше вере. Човек који има потребу да се осамљује, да узноси свој ум Господу у самоћи, у „клети“ срца свога, показује правилно настројење душе. Ако те потребе за молитвеном самоћом нема, нешто није добро. Ми данас живимо у времену у коме су се речи веома умножиле. Пре једног века људи су мислили да би се проблем зла и свих негативних појава у свету решио када би се на неки начин омогућило да постоји једна база знања, да људи могу да комуницирају, да могу размењују знања и искуства. Ми данас живимо управо у друштву знања, у ери глобалних комуникација. Интернет је укинуо старе препреке и знање је на неки начин постало опште доступно, а опет, видимо да се зло само умножило. Јер не решава доступност знања проблем зла, већ га решава наш живи однос са Богом. А тај однос се пре свега испољава у молитви. Данашња појава да на Јутјубу имамо толико хришћанских проповедника који непрестано нешто проповедају, непрестано нешто причају, и притом све време брину о томе колико имају прегледа својих снимака говори о недостатку потребе за узласком на гору по примеру Господа. Ми, дакле, треба да негујемо духовну равнотежу, да имамо и раван општења са Богом и раван општења са људима. Не сме се изгубити димензија крста, коме се на данашњи дан клањамо. Христови ученици су остали у лађи, која је непрестано била запљускивана таласима јер, како се даље каже у Јеванђељу, био је противан ветар. Лађа је симбол Цркве. Она је Лађа спасења, увек запљускивана таласима и увек у положају да је удара противан ветар. Прича о вишевековној симфонији Цркве и државе у време Византији није тачна, бар не у потпуности. Симфонија је постојала као идеал и као концепт, и било је несумњиво светлих историјских примера, но колико је само било случајева да су управо византијски цареви прогонили православне патријархе? Колико је само правоверних прогоњено за време иконоборства у држави у којој се симфонија била усвојена као концепт? Црква је, дакле, увек била прогоњена и свагда је била на налету таласâ. Прво ју је прогонила Римска империја, па су је прогонили јеретици и богоборни цареви, па потом Османлије, па комунисти… и ко зна какав је у будућности прогон чека. Једноставно, њен положај у овом свету јесте такав да је она увек на крсту. И данас, драга браћо и сестре, ми видимо како разни таласи наваљују на Цркву, а она, као и раније, опстаје и стоји стамено, јер њу врата паклена не могу надвладати. Но данас је запљускују таласи за које раније нисмо могли ни замишљати да могу да се појаве. Тако се најављује да ће у септембру један талас безбожништва да запљусне наш престони град и цело наше друштво. И сада се поставља питање: да ли бисмо требали да ћутимо и да то једноставно посматрамо, или треба нешто да кажемо? Хришћани су друштвено одговорни људи и подразумева се да треба да кажемо свој став. Тај став треба да се чује и треба да се зна. Да буде јасан, да буде јеванђелски, да буде заснован на хришћанском етосу. Зар свети Јован Крститељ није требао рећи Ироду да овај није смео да узме Иродијаду за жену? Наравно да је требао да му каже. Зар није Свети Јован Златоусти требао да каже царици Евдокији шта је учинила? Наравно да је требао да каже. Зар није свети Јустин Ћелијски требао да говори како је говорио? Наравно да јесте. Сви они су исповедили веру и изнели свој крст, а што је до њих стајало, то су и урадили. Тако и свако од нас треба да искаже свој став и не треба да ћутимо. Разуме се, у изражавању тог свог става треба да будемо верни ономе што је хришћански, јеванђелски етос. Са друге стране, не смемо да упаднемо у замку да се на своје снаге ослонимо и да мислимо да ћемо ми све ове таласе сами моћи да зауставимо. Каже свети Игнатије Богоносац: „Не покушавај да зауставиш стихије времена сам“, или, по речима нашег владике Његоша: „Ми смо једна сламка међу вихорове“. Ако те снаге у нама нема, где је има? У Господу. Немојмо то никада заборавити: Он је тај који влада над стихијама земаљским. Данашње јеванђеље нам управо о томе говори. Он ходи по мору и влада свим стихијама које му се покоравају. Наша прва обавеза у једној овако тешкој ситуацији за наш народ јесте да пре свега Господу припаднемо свим својим срцем и свим својим умом, и да му се истински помолимо. Хајде, драга браћо и сестре, да видимо од нас триста верујућих људи сабраних у овом храму, који долазимо сваке недеље на Литургију, колико сваког дана прочита једну катизму Псалтира? Можда двадесет посто. А замислите тек на нивоу Србије? Дај Боже да је 0,2 посто. А свака српска кућа би требало да има Псалтир и да се из сваке српске куће дневно чује макар једна катизма. Па да видите како ће да буде боље у целом друштву. Све ће бити другачије кад на Бога ослонимо своју наду и када му се истински помолимо. Када своју молитвену лепту дамо искрено. Када Богу завапимо попут Петра: „Господе, спасавај, погибосмо!“. Али ми то нећемо јер најчешће овако размишљамо: „Неко ће то други за нас да уради“. Е па не може тако! Хајде стога да учинимо што до нас стоји. Да отворено кажемо шта је наш став, да га јасно изразимо, да то учинимо у складу са Јеванђељем, али пре свега да се Богу помолимо. Хајде да учинимо да Србија устане тако што ће Псалтир у свакој српској кући да буде књига која се сваки дан чита, да наша земља заиста постане Христова. И верујте, оно што ми по својој слабости не можемо учинити, учиниће Бог. Илија је био човек од крви и меса, како каже апостол Павле. Човек као сви ми, а својом молитвом је затворио небо за три и по године. Зауставио дажд. Сасушила се земља. А замислите шта би тек Господ учинио на молитву целе Србије! Биле би то такве временске непогоде које не би дале да улицом прође булдожер, а камоли којекакве параде. Сâм Бог би их зауставио. Морамо се, дакле, и Богу молити и учинити што до нас стоји. Стога браћо и сестре: да кажемо шта је наше, да исповедимо што је наше, али пре свега да се Богу помолимо, да Он учини што је Његово. И да завапимо речима Петровим: Господе, спасавај нас, да не пропаднемо! Ако си Ти уз нас, ко ће против нас! Амин, Боже дај! Ауторизована беседа изговорена у Храму Светог Александра Невског на празник Изношења Часног Крста и Светих мученика Макавеја, лета Господњег 2022.