Претражи Живе Речи Утехе

Данас Црква слави најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божијој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо[1]. Са телом узнео на Небо, шта је то? Господ Христос је прошао кроз смрт у овоме свету. А, гле! Пророк Илија није прошао кроз капију смрти кроз коју пролазимо сви на свету. И узнео га Господ на Небо![2] Откуда то? Ради чега то? Отуда, браћо и сестре, што је он био неисказано велики Исповедник Бога Истинитог. Човек огњене вере, сав је био огањ! Његова вера само је огањ и пожар. Његов отац Савах, видео је Анђеле Божије, када се родио Пророк Илија, где га хране огњем и повијају огњем место пеленама. И цео живот његов био је огањ и пожар. Такав огањ вере спаљује прво у њему све страсти. Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој. Шта ја говорим? Он је спалио и смрт! Није било смрти између њега и Бога. Још нешто, најважније. Он је спалио ђавола и лажне богове овога света, и исповедао и проповедао Јединог Истинитог Бога. Гле, Његова молитва спаљује воду! Вода гори од његове речи – каква сила, каква моћ! Када је изашао на Кармилску гору да покаже Истинитог Бога Израиљском народу, а тада је у Израиљском народу било много незнабожаца, много њих који су поклекли пред лажним боговима и служили им заједно са царем Ахавом и са злом супругом Језавељом, видећи да је скоро остао сам, да је све напустило Истинитог Бога, Пророк Илија и Пророк Јелисеј сазивају Израиљски народ, и свештенике лажних богова, да сви они принесу жртву[3]. Нека они први принесу жртву својим боговима, па ћу и ја принети жртву Богу моме, и онда ћемо видети ко је Истинити Бог, рече Илија народу. Ако Бог мој с неба баци огањ на жртву и спали је – Он је Истинити Бог. Ако то учине служитељи Вала и незнабожачки богови, онда су они истинити. Народ пристаде и он учини те спремише жртву, прво за жречеве, за лажне богове, и за лажне свештенике. И они од јутра до мрака викаху око жртвеника и мољаху своје богове да запале жртву коју су они принели, али ништа не би од тога. Пошто је прошло много времена, а лажни свештеници нису могли призвати своје богове, Пророк Илија рече им: Шта је са вашим боговима, изгледа да су заузети другим пословима, или су легли да се одмарају, да спавају? И тако прође цео дан, и незнабожачки свештеници нису могли да низведу огањ с неба. Тада Пророк Илија исече жртву, метну је на жртвеник и дрва наоколо, а поред тога око жртвеника велики опкоп и тај опкоп напуни водом, и жртву прели водом. Тада се помоли Господу Богу Истинитоме да ниспошље огањ с Неба, да запали жртву и покаже Себе. И заиста, на његову молитву сиђе огањ с Неба и запали жртву, па изгори не само дрво, него се запали и вода и она изгори. Тада Израиљ повика: – Заиста је Бог Илијин Истинити Бог! Да![4] Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог. Да, ту силу васкршњу, ту победу над смрћу пре Господа Христа, а за време Пророка Илије, Пророк Илија је показао сам: васкрсао је сина удовице Сарептске и показао моћ Божију[5]. Да Бог и смрт побеђује и из смрти људска бића оживљава. Да, Свети Пророк Илија – то је најбогатији сиромах у овоме свету. Ништа није имао, осим тела и одела, а био ипак богатији од свих царева земаљских. Чиме? Богом! Његовом силом, Његовом моћи. Гле, он је као човек иако на земљи владао Небом, закључао Небо и три и по године није падала киша[6]. А кад је он хтео, помолио се Господу, Небо се отворило, киша је пала на земљу[7]. Таква је била сила његова. И не само то. Он је, како се дивно вели у црквеним песмама, други Претеча и први Јован Крститељ. Свети Пророк Илија други је Претеча, то јест, доћи ће на земљу пред Други Долазак Господа Христа, да сведочи за Њега, Истинитог Бога. Тада ће се он појавити не само телом, него и обучен у врећу, и сведочиће Господа Христа. Из његових уста, вели се у Светом Писму, огањ ће да бије. Биће му дата власт од Бога да земљу удари сваком муком, да људе тргне, да људе освести, да људе приведе покајању пред Истинитим Богом. То ће бити пред Други Долазак Господа Христа[8]. Пророк Илија, човек јачи од смрти, јачи од греха, јачи од страсти, јачи од свих ђавола, доћи ће на земљу да сведочи Господа Христа и тада ће га убити на земљи. И он ће проћи кроз смрт као и остала људска бића[9]. Његове су молитве увек моћне, увек силне, као огањ. Нека буду у помоћ свима нама. Нека Свети Илија помаже свима нама. И ми, када му се обраћамо молитвама својим, знајмо да је он тако моћан и силан пред Богом, једини са телом људским у небеским световима. Да може измолити и за нас све оно што молимо од Њега, да посредује пред Богом. Нека би његове свете молитве и молитве свих Пророка и свих Светитеља, на челу са Пресветом Богомајком, водиле нас кроз овај свет, удостојиле Небеског Царства. Да бисмо изишавши из овог тела, и ми са вером и смиреношћу поклонили се великом и славном Пророку и молили га да нам осигура Царство Небеско. Да би заслужили и славили Господа Христа, Коме је он тако ревносно и тако самопрекорно служио. Нека његове молитве буду наши вођи и васпитачи у овоме свету. Амин. View full Странице

Од Канта па кроз Ничеа до у нас путује једна иста неман-жеља: скратити човека, сузити га, свести га на чула, на чулни интелект. Човек осамнаестог века је по преимућству човек разума; човек деветнаестог века је по преимућству човек чула; а човек двадесетог века је по преимућству човек једнога чула. Систематски је сужаван човек: чупане су из њега све мисли које премашају земљину сферу, прогањане су све жеље које прекорачавају међу између два света, исмевани су сви полети ка оностраним тајнама. Да би био савремен, човек је морао да се земљизира, морао је постати послушни роб теже земљине; небо над њим – не сме га привлачити својом тајанственом тежом. Постепено је копана раселина између човека и неба, и најзад је небо постало претеће чудовиште за човека, за нашег једночулног човека. И човек је постао пијавица земљина; и на наше очи та пијавица умире од пресићености крвљу земљином. Човек – изданак земље, која живи тиме што је сунце непрестано држи у свом огњеном загрљају, човек – постао је највећи непријатељ неба. И сав се зарио у земљу, зарио се свим умом, свим срцем, свим чулима, сав се оземљио и постао sensorium terrae. Ако има духа у њему, он је – гној земљин. Једночулни човек лучи мисао из тела, цеди је из те крваве иловаче, и његова је мисао висока колико и тело. Сто седамдесет сантиметара – то је просечна висина мисли код нашег савременог човека. Има ли наш интелигент интелект, онда је то у већини случајева – чулни интелект, који чулима мисли и дела. Такав једночулни човек и јесте тип наше интелигенције. Веран – осамнаестом веку, веран – деветнаестом веку, веран – двадесетом веку. Но, у Европи човек разума извршио је самоубиство у хуци Француске Револуције; човек чула извршио је самоубиство у ломњави Европског рата; човек једнога чула непрестано врши самоубиство и дању и ноћу. Но, по неки се пробуди и узбунтује против тако карикатурно једностраног човека; доживи сву прошлост и будућност таквог човека, и позива ка пуном, ка потпунијем човеку, ка човеку ширем и дубљем и вишем, ка човеку мање смртном, а више бесмртном. Како се осећа такав човек, када се пробуди из чула својих? То нам искрено и дирљиво казује г. Ст. Живадиновић у своме чланку: "Наша данашња црква". Иза тога чланка стоји душа која се пробудила за Вечност, мада је спавала у колевци од иловаче. Осетила је да релативне вредности којима Европа храни човека никад не засићују бездану глад душе човекове; бездану – да, јер и та безданост глади показује да је човек душом бескрајан и бездан. Његова се мисао пробила кроз чауру тела и узлетела високо, високо до чежње за светлобелим православним Господом Христом. Хоће да прошири себе, да удуби, да се косне мистичних дубина живота и чудесних висина. Он то хоће да учини кроз нашу Цркву. И пише ту жељу своју. Знате, ја се осећам као да сам на Страшном Суду. Врши се најсавеснија, подробна, атомска, електронска анализа сазнања и свега што је икада могло рећи: ја јесам. Савест ти гори у пожару, али не сагорева; а једно осећање пали ти душу и тело: најстрашнија зла су зла учињена у име Христа или под именом Христа. То је оно што је најстрашније сада, но то је оно што ће бити најстрашније и тада – на Страшном Суду. У та зла спада и наше зло, наше српско зло, зло у нашој Цркви и око наше Цркве. Јер, ако ишта наше може пропутовати историју човечанства до њене крајне ивице, до њеног завршетка, ако ишта наше може досећи до Страшнога Суда – досећи ће наше зло. Ако се ишта наше види са високог неба, види се наше зло. Замислите, гледана са наше планете, из угла наше отаџбине, наша се Црква и не види; авај, не само не види, већ и не осећа да постоји. "Она, безмало, не постоји" – то пише г. Живадиновић; то су почетне речи његове. Није ли то апокалиптички ужасно и страшно, апокалиптички одлучно и болно? - Не осуђујте га одмах; то говори човек који се осмелио да себе пренесе на ивицу времена, тамо где престаје време и настаје вечност загонетна и неиспитана, и да са те ивице погледа у себе и у свет око себе. Погледао је, уздрхтао је од језе вечности, и вапајно зажелео Цркву, да њу осети, да се наслони на њене груди мајчинске, да одахне од бесдлодне одисејаде кроз пустињу живота, и научи од ње – шта је то вечност, а шта време. И он говори... Његове речи повлаче ми сузе из срца у очи. Не говори ли то човек који се отрже да му мољци времена не изгризу срце, човек који се из кврга простора и времена отима ка вечности и вечном смислу живота? Што је написао, ући ће у Апокалипсис нашега доба; а можда ће то и сачињавати прву главу у нашем Апокалипсису на дан Страшнога Суда. Преведе ли се на језик Јовановог Апокалипсиса, његов чланак гласиће: А анђелу Српске цркве напиши: ти, безмало, и не постојиш, безмало, мртав си. Знам дела твоја, да имаш име да си жив, а мртав си (ср. Откр.3,1). "Она, безмало, и не постоји"... Ужасније осуде нема, јер долази из срца које страда и пати волећи Цркву. А он то није писао као судија, најмање као страшни судија. Бол је био перо којим је писао свој чланак. А свака реч – сасирена кап крви из срца рањеног вечним проблемима живота. А када моје око сузом пита моје срце, оно вели: он личи на јадно младунче, које је рођено за Вечност, али га је мајка напустила пре но што су му паперја никла, а камо ли крила. И сав бескрилан, он чезне зе тајанственим Господом Христом, али нема ко да му крила узрасте, да га окрили за велики лет и полет ка вечном смислу живота, јер наша Црква "безмало, не постоји". Испод сваке речи по суза, испод сваке сузе по уздах, а испод свих суза и уздаха – лелек за Богом. Нама, званичним представницима Цркве, не личи ли његов чланак на Страшни Суд, онда смо ми толико умрли, толико безнадежно мртви, да нас никакво васкрсење не може разбудити из мртвих. Иза наше смрти – нема васкрсења; наше душе – лешеви наши, и сувише су мртве да би могле зажелети васкрсење. Зар су у прашуму зарасли сви путеви између наше интелигенције и Цркве? Зар су све артерије покидане; зар ниједна од њих више не везује срце Цркве са срцем њиховим? Сваки нехат, сваки нерад, сваки испад, сваки грех званичних представника Цркве кида по артерију; а сви греси скупа – нису ли покидали све артерије? И они се осећају осамљени, напуштени у пожарној пустињи живота, и никаква артерија да им у спарушено срце спусти коју кап живих сокова Вечности. Изгрувани нерешљивим проблемима које нико не може решити без Христа, они жедно траже трајнији смисао животу, смисао непролазни, неуцрвљиви. И ако им Црква не покаже Христа, коме ћемо ићи ми, словенски очајници? Зар наш измучени словенски очајник, страсни боготражитељ – да остане без Бога, у беспутној прашуми европских противречности? И то нашом кривицом. Пријатељу, разбуди сва срца у себи, и реци: да, нашом кривицом. Јесмо ли ми помрачење Бога и Христа? Изгледа да јесмо. А зар не знате да за словенско очајање, када у боготражењу сиђе на последње дно, као што је у Достојевског и Николаја Велимировића, постоји само једна дилема: или – вера у чудесног, православног, неонакаженог Христа, или – самоубиство. Јер је Он – Бог сваке утехе, и зато – Бог словенских очајника. Само обесловењени Словени, оплићани рационализмом, механизирани механичком европском културом, као слепе ларве могу животарити у тескобној чаури тела свог. Док наша интелигенција лута хранећи се отпацима европске културе, док се у њено сасушено срце убризгава серум атеизма, индиферентизма, масонства, дотле ми, представници Цркве, прелазимо из дремежа у дремеж, из сна у сан, из наркозе у наркозу. Најамници се пријатеље с вуцима јер им овце нису своје. И краду им душе, и краду им срца, а чиме ћемо откупити једну украдену душу, када вреди више него сва сазвежђа, више него сви светови горњи и доњи? Индиферентизам који иде до окамењене неосетљивости за све што је надчулно, атеизам који иде до страсне вере у неверје, црквоборство које иде до дивљег Христоборства – пустоше душу наше интелигенције. Ко је томе посредно или непосредно највише крив? - На првом месту ми, званични представници Цркве. Нашу интелигенцију ствара наша школа. А крајеугаони камен данашње школе није ли атеизам? Њен дух – није ли систематско ратовање против Цркве? У њој је наука о Богу сведена на минимум, да би се ваљда добило више времена за науку о бубашвабама и рододендронима, о крволочним Џингис-канима и троглодитским подвизима. Систематски поступно, а понекад и анархистички безобзирно, потискује се из школе дух Христов. Закони о школи се стварају и усвајају, и озакоњују, а наш Архијерејски Сабор – да ли је постојао у то време? Да ли га је заболела душа за судбину многих поколења која ће кроз атеистички настројену школу, и душу изгубити? Да ли га је узмучила савест што ће на дан Суда дати одговор за сваку од тих душа, коју су могли спасти, а нису учинили што су могли учинити да је спасу? Зашто се двадесет и три митроносне главе (=Епископа) нису узбудиле и узбуниле, када се школски закон стварао, усвајао, озакоњавао? Зашто се нису узбуниле до колективне оставке, до апела на народ? Зашто нису, ако треба, и босоноги, и гоњени, светосавски смело пошли кроз народ да му објасне да им долази школа без Бога, људи без Бога, а то ће рећи: људи без душе? Зашто нису апостолски озбиљно питали народ: пристаје ли на такву школу? - Ја држим у одговору "за то" скрива се неревност, нехат, индиферентизам. За павловску веру нема немогућег, јер све може у Христу Исусу Који јој моћи даје (ср. Флб. 3, 13); за јовановску љубав нема страха, јер савршена љубав изгони сваки страх, и страх од људи, и страх од демона (ср. 1 Јн.4,18). Наша школа плански сужава човека, смањује га, снижава га, јер систематски изгони из њега све што је вечно, све што символизира бесконачност и бесмртност, све што носи у себи дубину и висину, и због тога је наш интелигент постао – човечуљак, хомункулус, крњ човек, непотпун и очајно неготов. Аргусовски се видовито стара да човека обзида оним што је времено и привремено, што је досежно за чула и овострано, а остало се прогони из човека до у недођин. Зато је наш интелигент постао времен и привремен; зато је кратких мисли, сушичавих осећања, анемичних жеља. Разлио је душу у плићаке, који не могу не постати бара. Обездушени школом, робови релативизма, када се пробуде за виши смисао живота, за Христа, где ће га наћи? Ево човека који се пробудио из иловаче. И обратио се Цркви; и са болом исповеда да је после рата "у превирању и тражењу нових путева Црква наша изгубила компас". - Да ли зато што је крманош ослепео, и лађари оглувели, и охромали, огубали? "Изгубила компас", а небо живота над нама је помрачено, ломе се светови над нама и око нас, и распадају у хаос и вихор. Ко ће онда нашег човека, очајног и богочежњивог, водити ка пристаништу Вечности по валовитом мору овог живота? Окраћала је рука, згрчена је маловерјем рука, која треба да подигне човека да челом додирне небо и уснама целива звезданим прахом засуто крило Херувима. Разиграла се у дивљу игру сва зла у свету, завитлала нашег човека у самоубиствену вртоглавицу, и никако да је се ослободи. Захваћени дивљом игром зла, многи су званични представници Цркве изгубили компас, и не знају куда иду; а њих жудно питају њихови верни: куда ћемо ићи? Коме ћемо ићи? Они траже да се дохвате ма чега што би их спасло очајне усамљености. Усамљен је наш човек; наслоњен на нашу ружну звезду, а шупље као лобања небо зјапи над њим. Под таквим небом на оваквој звезди, Црква је наша изгубила компас. Зашто? Госп. Живадиновић одговара: "Велика противница спољашњих форми, скоро до убогости конзервативна, она никада није умела да нам наметне верске обавезе". Да, велика противница спољашњих форми, и то у лицу многих свештенослужитеља, јер велика противница унутрашњих норми, и то опет – у лицу многих свештенослужитеља. Опустошени унутрашње – како би могли бити неопустошени спољашње? Убоги вером, како могу бити богати у манифестовању вере? Како ће зрачити светлошћу, који сунце у себи нема? Како ће искрено, нефарисејски славити Бога спољашње човек, који Га не слави унутрашње, не слави душом својом? Убоги православним Христопознањем, неки се још хвастају тиме што су противници спољашњих форми, јер веле – Господ Христос није марио за то. Само ти неуки апологети своје опустошености заборављају да је Господа Христа ревност јела за дом Божји, те није допуштао да се суд пронесе кроз храм (Мк.11,16), да се не би кварило благољепије храма и молитве; и још заборављају оно што ни у сну не треба заборављати: да је Господ Христос избацио трговце из храма, јер су кварили лепоту храма и молитве. И још заборављају ти свештенослужитељи недељни прокимен, који сваке недеље певају – претпоставља се да сваке недеље служе: Господь воцарися вь лепоту облечеся (= Господ се зацари, у лепоту се обуче" – Пс. 92,1). А ми смо грубо и ружно свукли с Њега сву лепоту; нисмо ли тиме скинули с Њега тело Његово Богозрачно? Гледан кроз нас, Бог је наш – убог, осиромашили смо Га, оружњали смо Га, онаказили смо Га. А Невеста Његова Црква Његова, дивна и преукрашена, Невеста Цара Небеског, зар Она да не буде обучена у лепоту Његову раскошну и неисказану? Сетите се еванђелске приче да је са пира у Царству Небеском избачен онај са похабаним, подераним хаљинама душе. И још заборављају да је Господ мисли Своје обукао у звезде и дивна сазвежђа, у милионе сунаца и безброј Анђела и Арханђела; заборављају чудну чаробном лепотом својом апокалиптичку визију Цркве: Жена обучена у сунце, а месец под ногама њеним. Где је храм вечне Лепоте, ако не у њој, ако не – Она сама? И храм вечног Добра? И храм вечне Истине? Господ је узео тело човечије, учинио га најунутрашнијом садржином Божанства и кроза њ осветио и обожио материју, - а ко сте ви да Господа Христа поправљате? Сетите се одеће Његове чудотворне, јер који се ње дотицаху – оздрављаху, јер и кроз њу зрачи Његова богочовечанска сила (Лк. 8,44-48). Зар има веће лепоте за тело човечије од Христа у њему? Бог је ушао у тело, зар није ушла и сва Лепота с Њим? И тело је за Господа: прославите дакле Бога у телима својим и у душама својим, што је Божије (1Kop.7,20). - Зар смо све то заборавили ми, свештенослужитељи? Зар не знате да смо ми свештенослужитељи не само апсолутне Доброте и Истине, него и апсолутне Лепоте? У свом небеском аспекту Црква и јесте тело апсолутне Лепоте, јер је Тело Богочовека Христа; а у свом земаљском аспекту она је то исто, у колико сте ви Христозрачни. Не знате ли да Тело Цркве има своја чула? Свештени обреди, сви – од првог до последњег, и јесу чула Цркве, кроз њих чујемо и видимо Бога и Господа, кроз њих преносимо себе из црвињака релативизма у Царство вечних вредности, кроз њих удубљујемо себе до божанских дубина, и проширујемо себе, и узвишујемо. Све што је Господ узео на Себе од човека, све је то начинио не само апсолутно добрим и истинитим, него и апсолутно лепим. Узео је тело човечије, и учинио га апсолутно лепим. Тело Његово и јесте мерило апсолутне лепоте тела човечијег, јер је оно – Тело Богочовека. Циљ тела човечијег је да се обуче у Господа Христа, и Његову апсолутну Лепоту, да постане Христоносно, и тиме Христолико. Сваки други циљ одводи тело у ружноћу, расипа га у – црве. На завршетку историје, када се добро буде опростило зла за увек, боголике ће душе, по дубокој мисли Светог Макарија Великог, и васкрсла тела своја учинити боголиким, а то значи: апсолутно лепим, божански лепим и вечним. Благољепије богослужења зависи непосредно од благољепија душе, коју свештенослужитељ носи у себи и уноси у богослужење. Је ли свештенослужитељ омолитвио себе – познаћеш га у храму на молитви и по молитви: он зрачи молитвеним расположењем, све одише тајанственим усхићењем, и радошћу, и утехом. Његов живот је путовање из тајне у тајну. Господ се облачи у величанство; облачи се у Свете Тајне, у Свете Иконе; оне су пуне живога Бога и Господа; ако си вером оживео око своје, то ћеш видети; за оживљене вером и љубављу – Свете Иконе су живе, а за мртве? Мртвима је све мртво. Иконе Васнецова могу одвести безрезервној вери и неисказаној љубави према Христу. Лепотом говори Христос. Разбуђен за Христа Словенин осећа да је Христос недомислива Личност, зато хоће благодатну мистику, да њоме осети онај свет, да осети нерве који га везују за небо и за све горње светове. Загледа ли човек у себе, у жилице свога бића, видеће да су многе од њих покидане, а неке га још везују за небо. И по тим умреженим у небо жилицама спуштају се у душу његову тајне горњих светова. Ако Црква сасвим не веже човека са оним светом, ако овај свет не приближи оном, ако их не здружи, ако их не сједини, зар је испунила завет свој? Она је у овом свету из онога света, да би нас упознала са оним светом, да би изгладила противречности између овог и оног света, да би испунила раселине, премостила провалије. Чудно се ткиво тка на разбоју између неба и земље. Свештеници, ви сте главни ткачи – да ли паучину уткивате? Зар се може човек пењати у небо по паучини, по концу од паучине? Када наш интелигент дигне поклопац времена са душе своје, на њега са свих страна јуришају вековечни проблеми, и он чежњиво погледа на нашу Цркву. Ишчеле му очи погледајући на њу; измучен и растужен он суморно исповеда: "Ако у данашњем веку позитивних знања нема места мистицизму нигде до само у индијској џунгли, украјинској степи, или у руској цркви крај храма Светог Марка, усред Београда, у чијем служењу има апокалиптичке лепоте, има ипак нечега што наша Црква мора да нам да. Јер ми, ратна и поратна генерација, прилазимо јој нови, мучени сумњом више него ма и једно покољење из прошлости нашега народа. Ми смо издржали највише. Нико толико душевних бура није поднео као ми. Нико није мање живео. Нико није у толикој мери лишен младости истинске. Ниједна генерација није имала толико сагорених душа, као ми, и нико толико не заслужује да буде прихваћен од Цркве као ми, који још увек верујемо". Гоњени олујама животних противречности, наши интелигенти "који још верују", питају у лицу г. Живадиновића: "Шта смо добили од Цркве откад смо се вратили у земљу? Шта нам она доноси новога у новом времену, са новим душама и новим сумњама? На који начин мисли да нас сачува себи? Шта нам пружа? - Ништа". Чујете ли: ништа! Она која све треба да има, постала је као да ништа нема. Опустошена је, сатерана у ништа. Зар смо толико свемоћни нихилисти да и Господа Христа претварамо у ништа? А у томе је чудотворство, само не божанско већ сатанско, јер Бог из ничега ствара све, а ми Богочовечанско све претварамо у ништа. Довршен је главни подвиг Сатане, неимари његове огромне куле, његове огромне – Нуле. Да нас не клевета? Неко ми одлучно рече: не, он нас само слика, фотографише. Дођи и види. Шта ти пружа наша Црква? "Литургију лишену сваке лепоте, мистике и тумачења истинске вере. Не проповеда се жива реч Исусова, него се читају текстови из књига. Не пева се за певницом, него се јауче, ко ће више да викне. Нестрпљиви свештеник прекида хор усред Саборне Цркве да би одржао реч: без личне вере, без убедљивости, без говорничке вештине. У Цркву се долази на разговор уз читање Еванђеља. Венчања у нашој Цркви, најсвечанији и најрадоснији тренутак у животу свакога од нас, то је нешто најболније што се може видети у једној богомољи од смеха, од неуздржалих разговора, док се призива Божји благослов и венчавају се животним мукама двоје младенаца. О сахранама и да не говоримо". Када ово не би била искрена исповест, можда би и нашли смелости да се правдамо; али пошто је исповест, изазвана болним чињеницама, она је тиме и оптужба, од које нас нико одбранити не може. И зби се пророштво Христово на нама: На Мојсејеву столицу седоше... (Мт. 23,2). - Ја не могу да не саосећам г. Живадиновићу. Зар збиља нисмо лишили сваке лепоте и мистике Свету Литургију, ту Службу над службама, коју Анђели желе служити, у којој се реално понавља и доживљава чудесни живот и спасоносни подвиг Господа Христа? Зар нисте толико пута и сами гледали свештенослужитеље, где служе Свету Литургију механички, без имало узбуђења, ако не усхићења? Зар нисте виђали како самовољно скраћују Свету Литургију, и тиме осакаћују кроткога Христа? Зар нисте виђали како се за време богослужења наслањају на Свету Трпезу као на кафански сто? Зар нисте чули како се за време богослужења разговарају у олтару свештеници? Зар нисте видели како неки од њих у столовима за певницом стоје или седе као да су на неком концерту? Зар нисте наишли на много храмова, у којима свештенослужитељ годишње служи две до три Свете Литургије? Зар нисте са ужасом слушали не појање него кревељење у многим храмовима? Зар нисте са тугом у срцу слушали у престоничким храмовима појање по једног појача? Зар нисте толико пута уздрхтали од свештеног гњева слушајући разговоре у храму за време богослужења?... И колико би се ових "зар" могло ставити иза дела нас званичних преставника Цркве! Али ми ћемо скратити њихов број избраних ради, да се и они не би саблазнили. Тешко ономе кроз кога долази саблазан (Мт.18,7); а кроз нас долази, и саблажњавамо ове мале који верују у Христа; није ли нам боље обесити камен воденични о врат, и потонути у дубину морску? Они "још увек верују", и траже да им се умножи вера, да узрасте до краја бескрајности, да осмисле своју веру, да сазнаду у шта верују. Знање о вери може им се дати само из живе вере. А у нас мало њих учи по мери вере; нису ли многи који уче по мери невере? Измешај речи г. Живадиновића са речима Апостола Павла, и оне ће гласити: устани ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос (Еф. 5,14); и тако обасјан, моћи ћеш и друге обасјати. Треба најпре себе васкрснути из мртвих, па онда друге васкрсавати, васкрсавати оне који од нас траже васкрсење. Нама се то предлаже, јер се још има поверења. А све што узиштете у својој молитви верујући – добићете (ср. Мк. 11,24). Сви смо криви за све; ми смо криви што је интелигенција оваква; ингелигенција је делимично крива што смо ми овакви. Не само грех подељен лакше се подноси, већ и радост, и утеха, и бол. Своју дирљиву исповест г. Живадиновић завршава предлогом који пружа средства за повратак интелигенције Цркви, и Цркве интелигенцији. "Одстрањени од Цркве грешком свију нас, ми бисмо хтели да јој се вратимо, али да је видимо живу, обновљену, иницијаторку уметности, подстрекача узвишенога. Нека се обрати мало већа пажња на форму, на свечаност, на збиљу хришћанску. Нека нам се наметну дисциплина и дужности. Нека се кроз лепо у музици одстрани наша душа за који тренутак од гнуснога тла у тим кратким часовима молитве, као што је то у убогој руској цркви у Марковој порти, без иконостаса, без сјаја на одеждама, али где Христос при свакој молитви показује на Своје ране са крста"... Овај предлог је у исто време и програм. Све је у њему просто и озбиљно. Но све се то ипак своди на лични подвиг: свештенослужитељ треба најпре себе да преради, да би могао прерађивати друге; треба најпре душу своју да украси красотом Духа Светога, да би могао при богослужењу зрачити том красотом; треба најпре себе да оживи Христом, да би могао друге оживљавати; треба најпре себе да омолитви, да би могао друге побуђивати на молитву; треба најпре сам да стекне осећање и сазнање да је Света Литургија уметност над уметностима, да би могао постати иницијатор уметности небеске на овој помраченој звезди; треба најпре да пожаром вере запали себе, да би могао и друге вером палити. Ледом се не пали ништа, а најмање вера. Светим животом стиче се свето знање; свето искуство претходи познању светих Истина; познању Христа претходи живот у Христу. "Треба најпре себе очистити, па онда друге – учи Св. Григорије Богослов; најпре себе опремудрити, па онда друге учити мудрости; најпре сам постати светлост, па онда друге просветљавати; најпре себе приближити Богу, па онда друге приближавати; најпре себе учинити светим, па онда друге учити светости". "Нико толико душевних бура није поднео као ми", и ко ће утишати те буре? А Црква тихо и благо шапуће у уво које хоће да чује: Он је (=Христос) "пристанище обуреваемыхь"; Он је, нико до Он - "отишiе бурныхь"... Гле, Он иде по мору, и речју смирава буру на мору, и буру у души (Мр. 6,48-51). Само треба завапити, дављенички завапити: Учитељу, изгибосмо! И Он ће се јавити на вапај, као што се јавио... као што се јављао... као што се јавља... У бури садашњице ми смо заборавили на Њега, ми званични представници Цркве, а и ви због нас и попут нас. Он се не види због многих од нас, а можда и због нас. Неко ми рече: ми смо помрачење Њега – Сунца Правде; ми слепило Њега – Свевидећег; ми хромост Њега – Брзог на добро; ми онакажење Њега – Апсолутне Лепоте... Красень би добротою (=диван је био лепотом - Пс. 44,3)... Да је Господ Христос у нама и на нама, ко Га не би видео? Ко Га не би чуо? Ко Га не би заволео? И чула би свачија видела Бога јер је и чула створио Бог да буду боговидна. Зар их је створио да се увек скрива од њих? Зар да не виде свога Творца? А они траже Бога, и нема ко да им Га покаже, јер је Бог наш – Бог живих, а не мртвих (Мт. 22,32). Зар смо толико убоги? Ох, да. Замислите докле иде наше религиозно убоштво: у нас нема ниједног манастира за који би се без двоумљења могло рећи: ово је дом молитве. Има ли страшније дијагнозе за наше душевно здравље? А христочежњива душа жуди да се загњури у слатке мистерије Сладчајшег Господа Исуса, да потоне у дубине богаства и мудрости Божије... Где је Христос? Где? Он је као благо сакривено у огромном пољу живота, које нашавши човек сакри и од радости за то отиде и све што има продаде и купи поље оно... (Мт. 13,44). Да,... и све што има продаде и купи поље оно, поље живота, које нема вредности, док се у њему не пронађе једина Вредност, једино Благо – чаробни Господ Христос... Извор: Саборна Црква у Београду View full Странице

Христос Воскресе! и свима нама осмисли живот и показа шта је Бог и шта је човек. Показа нам Господ Христос да човек без Бога остаје у смрти, сав је мртав, сав смртан. А Он, Богочовек, ето васкрсао из мртвих, победио смрт ради нас, Васкрсењем Својим осигурао бесмртност човеку, бићу људском дао оно што нико није. Његово Васкрсење и јесте најважнији догађај у историји свих светова. Васкрсење Господа Христа је најважнији догађај у историји рода људског. То јесте најважнији догађај и за мене и за тебе у историји мога живота и историји твога живота. Шта би била историја мога живота да Господ није васкрсао? Кратак пут од колевке до гроба, пут пун трња, пун страдања и страхота. Али са Њим Васкрслим све се мења. И ја и ти се мењамо, одједном постајемо бесмртни људи, бесмрта бића, бића која су јача од смрти. Гле, човек постао јачи од смрти! То је победа, једина истинита победа у овоме свету. И Господ је зато Једиии Истинити Победник у свима световима што је победио смрт. Да Господ није васкрсао све би било узалуд. Нашто сунца, нашто небеса, кад ја и ти завршавамо смрћу, кад је последња наша станица гроб! Ако Господ Христос не васкрсе, вели Свети Апостол, узалуд проповедање наше, узалуд Еванђеље, узалуд и вера наша.[3] Јер, чиме се Господ Христос разликовао од људи, од других моћника овога света, од царева, од краљева победника? Чиме се одликовао, чиме би Он то био већи и зашто бисмо ми у Њега веровали? Да нам није даровао победу над смрћу, да није васкрсао из мртвих, не бисмо веровали у Христа. Смрт би била јача и од мене, и од Њега, и од тебе, и од сваког људског бића. Све би се напунило смрадом и гнојем. Зашто не веровати у Њега, јер Он нам је више дао него што је дао неки самозвани философ, или Платон, или Сократ, или неки научник, или неки војсковођа, или неки јунак. Његово Васкрсење и јесте оно што нас чини изузетним бићем у свима људским световима, и јесте и показује да је Он заиста Истинити Бог, јер је јачи од смрти, а зато јачи од греха, јачи од ђавола. То је Он и нико други сем Њега. И зато, ако Он није васкрсао, узалуд вера наша[4], узалуд молитва наша, узалуд љубав наша, нашто нам све то кад завршава гробом и смрћу. Зато што је Он васкрсао и Васкрсењем Својим осигурао бесмртност нама људима – ето, зато ми верујемо у Њега и данас после две хиљаде година и вероваћемо увек кроза све векове и светове у Вечност. Ето Његове силе, силе јаче од свих Његових противника, од свих христобораца, од свих безбожника. Узалуд јуришају људи на оно што је јаче од смрти. И данашњи безбожници јуришају на Њега, нови христоборци, нови Пилати, нове Јуде. То су напади безбројних сенки, сенки на Сунце! Гле, ми данас славимо славног и неустрашивог Апостола Тому, Није он олако поверовао у Господа Христа, у Његово Васкрсење. Сви су они посумњали у Васкрслог Господа Христа, у почетку нико није веровао. Када су Свете Мироносице јавиле да је Господ васкрсао, вели се у Еванђељу, не вероваше[5]. Када су два ученика ишла путем у Емаус и Господ им се јавио, ни њима не вероваше[6]. Никоме не вероваше. Али, пошто се Господ јављао четрдесет дана после Свог Васкрсења непрекидно ученицима Својим, и убедио их је: ,Ја сам Главом, опипајте руке моје и ноге моје, нисам ја дух“[7], Апостол Тома, када му Једанаесторица казаше да се Господ јавио, да је васкрсао, да је жив, рекао је: „Нећу веровати док не метнем прста свога у рану од клинаца, и док не метнем руку своју у ребра његов, нећу веровати[8]. Не, ја нисам слеп, и хоћу да проверим. После осам дана Господ се јавља опет, на исти начин улази кроз затворена врата, стаје међу ученике и вели: „Мир вам“! Тада се обраћа Томи и вели: „Пружи амо прст свој и види руке моје. Пружи амо руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран“. Тома то учини и ускликну: „Господ мој и Бог мој“[9]. Највећи доказ да је Господ васкрсао. Ето, и неверни Тома опипао је Господа Христа Васкрслог, уверио се да је Он заиста Онај исти Који је био с њима пре распећа и пре погреба и ускликнуо клик вере: Господ мој и Бог мој! То чудо Господ је показао Апостолу Томи и убедио га у Своје Васкрсење, то чудо и јесте само ради тога да би се Апостол Тома уверио да је Он Бог, ништа мање од тога, да је Он Господ. Јер ако није Господ, зар би могао победити смрт?! И шта је то што нам је могао дати ма ко други? Зато Свети Еванђелист Јован и вели: „Ова се чудеса написаше, али је много чудеса која се нису написала у овој књизи, а ова се написаше да верујете да је Исус Христос Син Божији, и да верујући у Њега имате живот, Живот Вечни“[10]. Ето, то нам доноси Господ Васкрсењем Својим, показује како је Он Бог, Син Божји; и вера наша у Њега Васкрслог, ето даје нам Живот Вечни, даје нам Бесмртност. Човече, ти ниси више у власти смрти! Ти, ти си бесмртно биће, јачи од смрти. То је дар Господа Христа, највећи дар који је могао дати роду људскоме. Апостол Тома пошто је видео, веровао је: „Благо онима који не видеше, и вероваше“[11]. Јер, у питању је нешто важно за човека, и најважније: бесмртност је твоја у питању и моја, Живот Вечни и мој и твој. Веруј! Зар Ја да слажем тебе? Ја, Господ и Бог! Ја Који Сам постао човек ради вас. Вера у Мене, то је вера у Истинитог Бога. Блажени они који не видеше, и вероваше. Кад је Господ Христос постао човек и дошао у овај свет, живео у свету тридесет три и по године, да није умро и васкрсао Он би остао један обичан учитељ рода људског, а овај свет остао би надаље огромна гробница, гробница у којој човек за човека није ништа друго него леш до леша, леш до леша, леш до леша… Каква је слобода бити човек без Христа? А Он је даровао Васкрсење (и Живот Вечни)…[12] То је оно што је Он донео свету, најважније и најновије и вечно. Пише у Светом Еванђељу да је Син Божји дошао и дао нам је разум „да познамо Истинитога Бога и да будемо у Његовоме Истинитоме Сину Божјем, Исусу Христу[13]. Он је Истинити Бог и Живот Вечни[14]. Богочовек Христос је Једини Истинити Бог и Живот Вечни. Живот Вечни и мој и твој, јер само у Њему ми можемо имати Живот Бесмртни и Вечни – у Богу Истинитоме. Нико од лажних богова не може дати мени Живот Вечни и Бесмртност. То има само Бог и даје само Бог. Зато је Господ Христос незамењив за свакако људско биће у овоме свету, за род људски. Њега ничим и ничиме не можемо заменити. Без Њега све је ужас, све страхота, све смрт! Иза смрти ђаво, творац смрти, творац греха – ђаво! Он влада човеком кроз грех, кроз смрти влада родом људским, кроз грехе, кроз безбројне смрти – све до Васкрсења Господа Христа био (је) свевладар, свецар. Господ Васкрсењем разорио државу смрти, разорио пакао, разорио смрт, разорио грех, ту силу смрти, јер грех када сазри рађа смрт, вели се у Светом Еванђељу[15]. А ми људи, тек у Господу Христу постајемо прави људи. Хришћанство, браћо моја драга, није ништа друго него сведочанство о Васкрслом Господу, о Вечно Живом Господу и о бесмртности мојој и твојој. Господ је васкрсао не Себе ради, већ нас људи ради, ради нашега спасења. Јер све што је Његово Он је, поставши човек, дао нама људима. Ради чега? Ради спасења нашег од греха,од смрти, од ђавола. Хришћанин у овоме свету није ништа друго него стални сведок Вечно Живога Господа Христа, Победника смрти. Ми хришћани, сви смо ми лични сведоци Васкрсења Христовог. И ми у овоме свету на земљи, још док нисмо прошли капију смрти, и на ономе свету, ми и живимо Васкрслим Господом Христом, и сведочимо да је Он заиста васкрсао и да смо ми бесмртни. Како? Како ми сведочимо, ја и ти, да смо заиста бесмртни, да смо заиста Христови, да смо заиста слуге Васкрслога Господа? – Ми сведочимо тиме што ми силом Христовом побеђујемо грех, а грех, сваки грех је производилац смрти, сваки грех је мали гроб; и кад ти силом Христовом, силом вере у Васкрслога Господа победиш неки грех у себи: пакост – злобу, завист, ти побеђујеш смрт, ти васкрсаваш себе из гроба, из безбројних гробова. Како да. сведочиш људима да си ти заиста бесмртно биће, јаче од греха, јаче од смрти, јаче од ђавола, теби и мени и сваком људском бићу које иде за Њим? – Вером. О, ако вере нема тај човек, недовршен је човек, незавршен човек. Почео да бива човек и замро, и умро без вере у Васкрслога Господа Христа. Један велики мудрац, Свети мудрац и Свети философ, Исак Сирин, када је хтео да каже шта је највећи грех у нашем земаљском свету, који је грех највећи грех, рекао је: „Грех је неосетљивост за Васкрслог Господа!“ Неосетљивост човека за Васкрслог Господа… Ако човек не осећа Васкрсење Господа Христа, да је Он заиста васкрсао, он чини грех, свегрех, грех у коме су ове смрти. Такав човек не осећа бесмртност своју, не осећа се бесмртан. Када ти осетиш да је Господ Христ заиста васкрсао и поверујеш у Њега, у исто време осећаш да си ти бесмртан, да си вечан, да је смрт побеђење и за тебе. Човекољубиви Господ победио смрт, све смрти, и за тебе. Зато је вера у Васкрсење Господа Христа најважнија за људско биће у овоме свету. Без ње човек је смртан, сав смртан, сав мртав! А вера у Васкрслога Господа Христа, ето диже из свих смрти, васкрсава га из свих гробова. И ми хришћани, ми се не бојимо никаквих смрти које могу учинити нама људи или ђаволи у овоме свету. Јер смо јачи, јачи од сваке смрти, од сваког ђавола – кроз Васкрслог Господа Христа. Њиме ми побеђујемо све смрти, све грехе и све ђаволе! Зато, нема силе ни у паклу, а камоли на земљи, која нас може одвојити од љубави Христове[16]. Њему Чудесноме, Господу Васкрсломе, Победнику свих наших смрти, свих наших демона, свих наших грехова, нека је вечна слава и част. Христос Воскресе! Ваистину воскресе! View full Странице

Велики и чудесни Празник - Цвети. И он, као гром небески, објављује Благовест над благовестима: смрт је сан, и грех је сан, и ђаво је сан. То је Блага вест данашњег великог и светог Празника. Из тога сна, из тог троструког сна: из смрти, из греха, из ђавола - речју буди само Он, Истинити Бог, Чудесни Господ Христос. Твој грех, гле, то је само сан. После Васкрсење Господа Христа, после васкрсења Лазара, сваки грех је твој сан, брате и сестро. Гњев, то је сан, и гле, Господ је ту духовну смрт, а сваки грех је духовна смрт, учинио сном, претворио у сан. Злоба, пакост, мржња, оговарање, среброљубље, похота, злоћудност, све је то грех, и све је то сан. Из њега, из тога сна греховног, врло лако буди Господ Христос, као што је Лазара пробудио из смрти, Лазара који је већ почео да смрди, да се распада у гробу.[2] Од како је Господ васкрсао, Он је уствари постао једина јава у овоме свету. Јер шта је јава, шта је стварност у овоме свету? Само оно што је јаче од смрти, само оно што остаје иза смрти. То је Господ Христос! Он једини! Он је Једини Победитељ смрти у свима световима човечанским! Он једина јава, јер смрт не може Њему ништа! Он - Богочовек. Ни ђаво не може ништа Господу Христу, ни сви ђаволи. Јер шта би могао ђаво учинити Богу у свету? Шта може ђаво учинити Богу у човеку? Увек слаби, бескрајно слаби сан. Сан, сан, само сан! То је ђаво после Христове победе над смрћу, после Његове победе над грехом, и над самим паклом. Браћо моја и сестре! Откад је Господ сишао у овај свет, откако је победио смрт Васкрсењем Својим, откако је васкрсао Лазара, смрт и грех и ђаво постали су сенка. Сан и сенка. Ето, то је смрт, ето то је грех, ето то је ђаво - сан и сенка. Такву је силу Господ показао и свима нама дао. Хришћанине, греси те напали - гле, сенке те напале. Смрти те напале - гле, сенке те напале. Ђаволи страшни, многобројни напали те, хришћанине - гле, сенке те напале. Јер од свега тога несравњено јачи је Бог и Господ Христос. Он, Који је постао човек да би човеку дао све те силе, да човек од сваког постане јачи, заиста, и ђаво и смрт и грех, посташе сан и сенка. Сан и сенка, сан и сенка! Сан из кога Господ Христос буди Речју Својом! Сенка немоћнија од сваке паучине. Господ је у животу овом на земљи показао да је смрт сан. Њега, Богочовека, смрт - сан. То је показао када је васкрсао Јаирову ћерку[3]; када је васкрсао сина Наинске удовице[4]; и када је васкрсао Лазара, који је четири дана лежао у гробу, и почео да се распада и да смрди[5]. Он, ето, мртваца буди као из сна, Речју Својом свемоћном. Како је то Господ показао? Опростивши грехе безбројним грешницима, свима покајницима, свима који су Му прилазили и тражили опроштај грехова, опроштај од тих безбројних духовних смрти. Он, Свемилостиви и Свеблаги, ослобађао је све грешнике од грехова као од сна, као од сенке. Да, ђаво је сан, ђаво је постао немоћан пред тобом, брате хришћанине, пред сваким човеком откако је Господ постао човек. Безброј је примера у Светом Еванђељу. Власт над ђаволима, ко је имао као Господ Христос? Ту власт Он је пренео на Своје Свете Ученике. Они су изгонили све нечисте духове из свих људи, из свих болесника.[6] Тако је ђаво немоћан и слаб. Немоћан и слаб, као сан и као сенка. И он не може ништа Вечитоме Богу, он немоћни одметник и отпадник од Бога. Тако хришћанин побеђује све смрти као сан и сенке, све грехе као сан и сенке, све ђаволе као сан и сенке. Ту силу Господ је оставио Цркви Својој, за време Свог живота на земљи док је био у телу на земљи. После Васкрсења Свог[7] и Узнесења Свог[8], кад је телом на Небу, Он је сву ту силу оставио Цркви Својој. Оставио Себе Сама[9] да сваки од нас, Његових бедних слугу, може побеђивати сваки грех као сан, и смрт као сан и сенку, сваку смрт, сваког ђавола. У једној дивној црквеној стихири ових дана пева се: "Смрдим, у греху, гробу лености." Од сваког греха душа у човеку почиње да смрди. Среброљубље: о, то је гроб, и у њему душа затворена са свих страна. Свети Оци, велики духовници који су и видели ђаволе и осећали шта су, кажу да ђаво смрди страховито, да је уствари то једини смрад у овоме свету. Сваки грех, сваки грех када се зачне у души, грех се зачне у души ако је твоја душа у гордости, ако је у зависти, ако је у пакости, ти си у гробу. Душа се твоја распада, душа твоја смрди пред Господом. И ти, шта ти остаје? Да, знаш из Еванђеља Христовог, знаш да душу грех разара. И једна и друга света сестра Лазарева, рекле су Господу: ,Да си ти (био) овде, брат мој не би умро"[10]; да си ти био овде, душа моја не би умрла. Када опрости грехе покајањем, када се хришћанин разбуди из овога греховног сна, када устане из те духовне смрти, па да ошине себе покајањем, он завапи: Господе ".[11] душа моја ...[12] Ако ти посумњаш ти ћеш ...[13] грехе ...[14] Грех ...[15] није то мртвац који је јуче умро. Ето то су дани ...[16] смрти у гробу. Ти си ту немоћан. "Ако верујеш, видећеш славу Божју"[17]. Браћо моја! Ако верујеш, видећеш славу Божју. Видећеш оно што је немогуће, што је немогуће за ум људски уопште, за све људе уопште. Како је могуће за човека да васкрсне мртваца који је већ почео да се распада и да смрди? Позовите све људе, све научнике, све философе, све мудраце овога света, све моћнике! Сав род људски од почетка до краја, позовите! Све ће то банкротирати, све ће то бити немоћно пред мртвацем који се распада и који смрди у гробу. То Господ види и даје - Господ Христос. Ако верујеш, видећеш славу Божју. Кад си у страшном греху, убио си човека! Нико не зна, само ти знаш. Душа се распада од тог страшног греха. Како душу исцелити од њега? Ко ће душу васкрснути из тог гроба, из те смрти, ко? Само Господ! Верујем Господе, помози моме неверју[18]. Ево, душа моја смрди, распада се. Нико је не може излечити, нико васкрснути из њенога гроба, из њене смрти, не из једне, из безброј смрти. Покајање! Имај храбрости да тај грех кажеш Богу, кажеш свом духовнику, кажеш свештенику. Зови у помоћ благодат Божју, силу Божју да сиђе у тебе, да те васкрсне из твог гроба, како је Господ речју васкрсао Лазара који је почео да се распада и смрди. Тада ће теби синути сила васкрсења кад ћеш ти васкрснути себе из тог страшног гроба у коме душа твоја смрди. Не само у лењости, него ето и у похоти, и у зависти, и у пакости, и у среброљубљу, и у гордости, и у гњеву, и у злоћудности, у свакоме греху душа се распада, трули, пропада. И зато човек хришћанин да никад не очајава уз милост Божју. Господ Христос увек има више милости за нас, него што су греси у нама и око нас. Да, и ти вером у Господа Христа побеђујеш сваки грех као сенку и као сан, сваку смрт као сенку и сан, и сваког ђавола, једног најсмешнијег, побеђујеш као сенку и сан. Чули сте у данашњем Светом Еванђељу, у Еванђељу Светог Апостола Павла, где он вели хришћанина: "Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се"[19]. Свети Апостоле, гле, нас са свих страна јуре, муче, гоне. Да, понавља Свети Апостол: Радујте се свагда у Господу, јер ви имате силу Божанску, силу Христову. Ви, ви побеђујете све грехе као сенке, све смрти као сенке, све ђаволе као сенке. Сад се радујте. Ту власт, ту моћ нема нико од људи осим хришћана, осим слугу Божјих ~ вели Апостол. Господ је близу, откако је дошао у овај свет и постао човек. "Господ је близу свакога од нас, не брините ништа додаје Свети Апостол - Господ је близу"[20]. Што се бринеш, човече? Безброј смрти напало на тебе? Ту је Господ, Једини Победитељ смрти и греха. Што се бојиш смрти? Напали те ђаволи са свих страна? Што се бојиш ђавола? Господ је ту поред тебе! Не брини ни за шта. Само му казуј муке своје у молитвама својим. Ето, то се од тебе тражи, а ништа лакше од тога. Кажи муке твоје страшне Господу и вером износи муке своје пред лице Његово - ето безброј васкрсења. Господ Благи, Васкрситељ Свемилостиви, васкрснуће те из свакога твог греха, из сваке твоје смрти, из сваког твог пакла. Живот Вечни постао је ближи теби, Истина Вечна, Правда Вечна, Добро Вечно. Све што је Божје постало је ближе човеку неголи смрт. Зато смрт нема власт над нама хришћанима! Зато ми побеђујемо смрти као сенке! Зато ђаволи немају власти над нама, побеђујемо их као сенке! Бог постао човек, Бог постао тело[21]. Од тада, Бог је ближи телу самом од њега самог. И тело које носи Бога у себи и гледа Га, зна да је Бог ближи неголи оно само. То је јаче од смрти. Кад је Господ васкрсао, победио смрт са телом и у телу, ради нас, да нам покаже да и ми хришћани јесмо богоносци, на дан Страшнога Суда бићемо позвани из гробова наших као што је Лазар, речју: "Лазаре! изађи напоље"[22]. Свако ће чути име своје и устати телом из мртвих. Такав је Господ, Једини Победитељ смрти и греха. То Он даје свима својим следбеницима. То Он даје роду људском. Позива сваког човека, свако људско биће од првог до последњег. А људи? Слободна бића, толико слободна да могу и Бога да се одрекну. И одричу се! Но ви верни Богу, стојте уз Њега. Ко ће вас ослободити од греха, ако не Он?! Ко од смрти, ако не Он?! Ко од ђавола, ако не Он?! Ко од пакла,, ако не Он?! И Он, осигуравши нам васкрсење из мртвих, и души и телу, отворио је врата Небеског Царства за сва људска бића. За сва која вером иду за Њим. Цвети су заиста Празник цвећа вечнога. Цвети - то је цвећарник, откако је Господ сишао у овај свет. Он је савладао смрт од које све трули и вене у овоме свету, и људска бића претворио у вечно цвеће. У вечни цвећарник земља претворена, откако је Господ сишао у овај свет и победио смрт, за мене и за тебе, и за свако људско биће. У дивним песмама и молитвама ових дана ми непрекидно певамо: "Господе, кад су те деца у Јерусалиму срела гранчицама и цвећем, ето и ми да Те сретнемо цвећем врлина наших", цвећем вере, цвећем љубави, цвећем молитве, цвећем поста, цвећем милостиње, милосрђа и свих светих врлина. Све је то дивно рајско цвеће које расте у душама нашим откако је Господ у овоме свету, откако је дао веру Своју нама, веру у Њега. И овај велики Свети Празник нека нам помогне, нека нам Благи Господ да силе да ми тај цвећарник вечних врлина Божјих негујемо: да миришу душе наше на цвеће, рајско цвеће; да миришу на Анђеле, на бесмртност, на. Небо, да душе миришу на Бога. Јер ми смо - вели Свети Апостол, мирис Христов Богу"[23]. Ми хришћани, како смо постали - вели Свети Апостол? Тако што је Господ избацио из нас, излечио нас од онога што душу нашу претвара у трулеж и смрад. Ослободио нас грехова, дао нам силе да ми ослобађамо себе од свакога греха, од сваке страсти, од сваке смрти, и од сваког ђавола, и тако испунимо себе мирисом божанским, мирисом Бога. Ми, ми смо мирисни. Нека нам овај велики Свети Празник, молитвама Пресвете Богомајке и Светих Апостола, и Светог славног Лазара Васкрслог и његових Светих сестара Марте и Марије, да непрекидно силе и моћи да ми негујемо цвеће свих светих врлина у својој души. Да стално приносимо Господу Христу (мирис) и изгонимо из себе сваки смрад греха, сваки смрад смрти, сваки смрад пакла и ђавола, еда бисмо и ми, изишавши из овог света кроз капије смрти, ушли у Небеско Царство. И тамо заједно са Светим Апостолима, са Пресветим Богомајком, Светим Лазаром, Мартом и Маријом, и свима Светитељима, славили Чудесног Господа Христа, Јединог Пријатеља рода људског, Јединог Човекољупца, Јединог Победитеља смрти, греха и ђавола. Да славимо Њега - једину Радост, вечну Радост нашу, једино Блаженство, вечно Блаженство рода људскога, и све што је најлепше и најузвишеније, што је Он кроза све векове, и ми у Њему и са Њим. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице