Претражи Живе Речи Утехе

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа лондонског и великобританско-ирског г. Нектарија приликом свечаног чина устоличења 24. новембра 2024. године у цркви Светог Саве у Лондону: Ваша Светости, ваша високопреосвештенства и преосвештенства, Ваше краљевско височанство, Ваша Екселенцијо г. Кардинале, Ваша Екселенцијо г. министре, вашe екселенције господо амбасадори Велике Британије у Србији и Републике Србије у Уједињеном Краљевству, браћо и сестре, даме и господо, Данас, у овој икони Царства Божјег, светој Литургији, збило се над нама и овом црквом тајанствено испуњење воље Духа Светог који је проговорио кроз Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве одлуком да се овде у престоници Уједињеног Краљевства, у граду Лондону, успостави седиште епископа новоосноване Епархије британско-ирске, јер је „жетве много, а посленика мало“ те да бисмо у жетви Духа Божјег учествовали не као најамници него као синови који жању сваку њиву пожртвовано и с љубављу, не као туђу, него као највољенијег Оца, у чијим се небеским житницама ови духовни приноси и чувају. Пре свих и свега, моју благодарност због свега што се са мном и нада мном збило узносим Господу Животодавцу, Љубави Тросунчаној, која ме је обасјавала увек, па чак и онда када сам се сам од Њега склањао. Благодарим Му што је благоизволио да се родим у дому пуном љубави и врлина, где сам од својих родитеља од јуности задојен млеком побожности и од малих ногу припреман да слушам Реч Божју и да се, када Господ позове, увек одазивам „као слуга спреман да прихвати вољу Његову“. Прибојавао сам се, али се нисам двоумио ни колебао ни онда када сам примао монашки чин, нити свештеничку хиротонију. Нисам одустајао ни због страха од далеког света и других искушења када сам одлазио на студије у Москву и Атину, јер сам веровао у вољу Божју и Његову промисао. Страх је неописиво испунио моју душу оног момента када сам изабран за Епископа јегарског и викара Светејшег Патријарха. Осећао сам недостојност толиког звања, плашила ме је помисао на тежину крста архијерејске службе, али и тада ме је тешило знање да без воље Божје ништа не бива, а Он је сваки животни крст за наша леђа сам изградио и даровао нам га, а не наметнуо, на спасење, а не за пропаст. Овај дар сам с љубављу прихватио и старао се, а и даље то чиним, да га сачувам целосним „јер ћу бити питан на страшном Суду“ шта сам учинио и шта сам од обећаног испунио. А обећао сам се цео, душом и срцем и целим својим бићем, да ћу служити достојно и часно и до гроба држати истинитост догмата и канона свете нам вере православне! Необично тајанство Божјег промисла пројављује се и даље у мом животу. Обретох се данас на овом светом месту, у овој благодатној стасидији са које се надзире и управља, проповеда и сведочи, а пре свега по угледу на Христа Великог Архијереја „служи“, јер нам је у архијерејство Господ уткао ове речи као смисао и програм владичанства у војинствујућој Цркви: „Нисам дошао да ми служе, него да служим“. Са таквом вером и ја данас овде долазим и своју нову службу започињем. И данас трепери моје срце, јер сам узведен у свештени трон архијереја британско-ирских, као први епископ новоосноване Епархије, али стојим на месту са кога су проповедали Светлост Јеванђеља Христовог часни архијереји наше Свете Цркве, блаженопочивши владика Лаврентије, незаборавни мисионар и прегалац, и наш добри митрополит Доситеј, који је више од тридесет година ревносно проповедао и речима и личним примером љубав Оваплоћеног Бога у овим крајевима. Од овог часа и око мог врата стављен је „благи јарам Христов“ да, служећи Богу и Цркви Његовој, задобијем спасење. Ево ме, Светејши Оче и Владико, и Свети Саборе Српске Цркве, ево ме пред Вама покорног Вашој светој вољи, грешног и недостојног, али Божјим избором удостојеног, слабог али Божјом силом оснаженог, голоруког и разоружаног, али са најсилнијим оружјем које ми се данас у руке предаје: крст Христов као ономе који исповеда до крви веру у Свету Тројицу; Јеванђеље као ономе који проповеда „Пут, Истину и Живот“; и жезал архијерејски као символ духовног пастирствовања стада Цркве Божје које ми данас у духу поверавате. Ево ме овде утешеног, јер знам да је истина оно што апостол говори: „Све могу у Христу који ми моћ даје!“ Ево ме и пред вама, добри народе светосавски, благочестиви роде српски! Ево ме, децо духовна, долазим по вољи Божјој не као туђинац, него као ваш. Доносим вам своје срце, добру вољу и жељу да будемо велика православна породица у овој земљи, да се учимо речи Божјој, да се међусобно крепимо и тешимо и да заједнички изграђујемо живот! Да се радујемо сусретима и да сведочимо у љубави и истини да смо велики народ, да смо деца увек достојних помена наших предака који су задужили свет, али и да се трудимо да будемо достојни наследници свих светитеља, великана и хероја. Наша је отаџбина небо и зато смо кадри на земљи живети и ван своје матице, јер је и то по допуштењу Божјем. Најпознатији православни Енглез, велики и достојни помена блаженопочивши митрополит Калист Вер, ове православне сеобе на запад пророчки је прелепо дефинисао речима: „Ако је Бог из љубави дозволио да православни напусте своју отаџбину, то се десило како би сведочили о православљу у западном свету“. Дакле, наша је обавеза да на најбољи начин сведочимо да смо Христови и да је Исус Христос круна свега што се српско зове. Божја воља је неприкосновена и ма колико човек покушавао да је ремети нема успеха у томе, јер је „тешко против бодила праћати се“, рекао је Господ Савлу на путу за Дамаск где је кренуо да сатре тамошње хришћане. Данима уназад овим крајевима провејавао је снег лажних инсинуација, ваљда да сакрије траг непомјаника који тражи новог Јуду, да изда и превари и са Божјег пута одврати верне, али не бојмо се таквих људи и таквих прича, кратког су даха, а још из Јеванђеља знамо како завршавају причу. Нема „слободне Српске Православне Цркве“ и нема друге Цркве осим ове Светосавске и другог архипастира осим нашег Светејшег Патријарха Порфирија, који на древном трону Светог Саве седи и највећу службу Божју врши! Црква није организација коју оснивају и гасе бунтовници, она је Божја и непрекидно се у Њој спасавамо од Христа и светих апостола Његових, преко предивних српских светитеља који су је истином јеванђељском утврђивали и до крви бранили од непријатеља, па до данашњег дана нашег служења и спасавања. Бојмо се Бога и Страшног суда Његовог, да пред Њиме не будемо грешни, јер ко „разара Цркву Божју разориће њега Бог“ каже се у Светом Писму!!! Доласком архијереја овде, Црква Христова, у пуноћи својој стоји као стожер вере, бива и јесте оно за шта је од Христа Господа установљена – лађа спасења која мирно плови кроз буре и искушења, али безбедно превози верне до Небеског царства Христовог! Пре више од пола века у овом граду велико светило православља, Свети владика Николај Велимировић, у катедрали Светог Павла је одржао проповед којом је задивио благочестиве Енглезе који су га слушали. А он је јеванђељским речима говорио о српском народу као народу вере и верности, јуначком народу који је на Балкану увек крварио да сачува веру православну дајући живот „за Крст часни и слободу златну“! Волео бих да се никада не заборави моменат када су на Николајев усклик људи у катедрали клекли на колена пред истинитим сведочанством да су управо Срби, градећи одбрамбени бедем који се зове „Ћеле кула“, зауставили најезду антихришћанске силе која је ужурбано кренула да покори Европу. Вољена браћо и сестре, иако је свет оријентисан ка сумраку због ратова, временских непогода, материјалне и духовне кризе и свакојаког зла које се умножава, ми хришћани морамо бити оријентисани ка свитању гледајући како Сунце Правде победнички израња из океана мука и невоља, јер ми знамо да је наш Спаситељ победио свет! Дугујемо захвалност Његовом Величанству краљу Чарлсу и његовој блаженоупокојеној мајци краљици Елизабети који су кроз историју пружали уточиште многим Србима који су, бежећи са својих огњишта, долазили у Уједињено Краљевство тражећи мир и стабилнији живот. Данас, благодарећи томе имамо породице у којима је рођена већ и трећа генерација Срба – Срба који су овде стекли образовање и доживели потпуну интеграцију у друштвени систем, али су, надамо се, остали Срби православне вере који знају да је Српска Православна Црква мајка свој својој дјеци ма где живели на кугли земаљској и да је православље вера наших отаца и праотаца за коју се давао живот, али се она није продавала нити се од ње добровољно одрицало. Срби су учени примерима великих часних и светих људи како да живе и одолевају. Велики наш просветитељ Преподобни Јустин Ћелијски учио нас је да све дамо за Христа, али да Христа не дамо ни за шта! Нека ова света и освештана мисао буде животна девиза сваког православног Србина на свету. Желим да са овог свештеног трона изразим најдубљу благодарност нашем Пастиреначалнику Најсветијем Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском господину Порфирију. Хвала Вам, Светејши, хвала Вам на томе што сте ме примили под кров Ваше куће још као клирика Епархије британско-скандинавске и касније ме, као викарног епископа, примили у сословије оних који прилажу своју малу лепту изградњи живе Цркве у нашем народу. Хвала Вам што сте истински учитељ били увек и када сте ћутали, и када сте говорили, и када сте прекоревали и похваљивали, јер знам да је све било плод Ваше очинске љубави и жеље да узрастамо као служитељи у „меру раста висине Христове“! И опет Вам благодарим, јер бити у Вашој близини за мене је била највећа духовна привилегија и већа школа од свих академских институција у којима сам се учио богословљу. Нека Вас Свемогући Бог поживи да на многа љета чврсто држите кормило брода Цркве наше Светосавске. Благодарим и мом претходнику Високопреосвештеном Архиепископу стокхолмском и Митрополиту скандинавском господину Доситеју, са чијим сам очинским благословом начинио прве кораке ка Жртвенику Господњем и заволео душом и срцем служење Богу Тројичном. Хвала на благословима, подршци и очинским молитвама и свему што сте за мене чинили доводећи ме до овог свештеног момента. Хвала високопреосвећеним и преосвећеним архијерејима наше Свете Цркве који су данас овде: Митрополиту нишком г. Арсенију, Епископу ваљевском г. Исихију, Епископу јенопољском г. Никону, који ми данас пружају молитвену подршку на новом послушању. Такође, поздрављам представнике сестринских Цркава: протосинђела Нифонта Цималиса из Патријаршије цариградске, Преосвећеног Епископа сурошког г. Матеја из Патријаршије московске, затим протојереја Димитрија Недоступенка из Руске Заграничне Православне Цркве, Епископа богданијског г. Анастасија из Румунске Православне Цркве и свештеника Виктора Стојчева из Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије. Срдачно благодарим свештенослужитељима оба реда, а речи захвалности упућујем и мојим пријатељима, браћи и сестрама у Христу. Хвала народу Божјем са којим сам се сусретао до сада у Београду, хвала и вама свима међу које као Владика данас долазим. Нека је благословен Бог који нас милује и љуби, Бог који нас је жртвом својом избавио од робовања греху и који нас сабира око свог Имена у светој Литургији, где Га чекамо да опет дође и уведе нас у вечно славословље Царства небеског. Амин! *** Уследило је краће обраћање новоустоличеног епископа Нектарија на енглеском језику: – Поштовани представници Краљевске породице, ваше екселенције амбасадори, драги представници наших братских православних јурисдикција, поштовани представници Англиканске Цркве и Римокатоличке цркве, браћо и сестре, даме и господо. Изузетна ми је част да вас данас поздравим са овог светог места и да уједно изразим своју захвалност на топлом пријему који ми је указан у овој благословеној земљи. Користим и ову прилику да вам као домаћин пожелим добродошлицу у наш Саборни храм. Данас сам устоличен за првог епископа Епархије великобританско-ирске, која је установљена ове године одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Трудићу се да водим своје стадо у истинској љубави у Христу, али и да увек радосно сарађујем са свима вама у тој истој љубави. У присуству Светејшег Патријарха српског г. Порфирија, у чије молитве полажем своје поверење, срдачно вас поздрављам и желим да Господ благослови Уједињено Краљевство и све вас. Извор: СПЦ

Приступна беседа Његовог Преосвештенства Епископа хумског г. Јована (Станојевића), викара Епископа диселдорфског и немачког Извор: Телевизија Храм

Приступна беседа Његовог Преосвештенства Епископа марчанског Саве (Бундала), викара Патријарха српског Објавићу Име твоје браћи својој, усред сабора пјесмом ћу те величати (Јев 2, 12) Овим речима духоносног псалмопојца и богозритеља Давида, велики апостол Исуса Христа и истински слуга Господњи Павле прославља Бога који је човека учинио привремено мањим од анђела, славом и чашћу овенчао га, и поставио га над делима руку својих. Истим овим речима и ја данас, стојећи пред свима вама, Црквом Божјом која је Духом Светим видљиво и невидљиво сабрана у Господу, изражавам благодарност Спаситељу и Пастиру душа наших који и о мени недостојноме промишља уређујући живот Цркве и чинећи да будем достојан несвакидашње благодати: да избором у Светом Сабору наше Цркве и полагањем руку вас, данас присутних архијереја, у овом небоземном чину будем узведен у нову службу у Цркви Његовој. Како другачије узнети хвалу Господу на поверењу које ми одувек указује, ако не објављивањем Имена Његовог? Јер је Он тај који ме од мајчине утробе води путем живота и храни ме благом мудрошћу својом, који ме овенчава славом и чашћу повереног ми у руке залога архијерејског служења и поставља ме над делима руку својих кроз призив на голготско служење другима и васцелој твари. Како узвратити Господу на овом непроцењивом дару, ако не величањем Имена Његовог? Које речи изговорити пред превеликом Тајном која се управо нада мном збила ако не једино и само песмом усред Цркве Његове? Вера ме учи да ћу за несхватљиве ствари достојно узвратити Господу песмом, приносом славе и хвале за све што ми је божанском љубављу дато, док ми срце изнутра говори да та песма не сме бити ништа друго до истинско сведочење Jеванђеља Христовог, у којем се гори и сагорева попут светиљке принете на жртвеник богочовечанске љубави. Господе отвори усне моје и уста ће моја казивати хвалу твоју! Ваша Светости, Ваше Блаженство, Високопреосвећена и Преосвећена господо архијереји, уважени представници Римокатоличке Цркве у Србији, уважени представници државе, браћо и сестре, Стојећи данас са трепетом на овом месту светом, у сећање призивам велике пророке, од Мојсеја па до Јоне, и почињем да схватам шта их је терало да устукну пред величанством и тајном позива Божјег. Свестан слабости и недостојности пред службом која ми је поверена, ја са свима вама, на месту овом светом, видим големост свог неискуства и непознавања Тајне, недовољну зрелост у монашком подвигу и служењу Олтару Господњем. Ипак, у срцу су ми положене Павлове речи, да нам Бог није дао духа плашљивости, него силе и љубави и цјеломудрености, те се вођен њима предајем вољи Господњој и са псалмопојцем узвикујем: Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје! (Пс 108, 1). Архијерејска служба надвисује способност разумевања нашег тајинственог учешћа у првосвештеничкој служби Сина Божјег, самопрегорног старања за сваку душу у свако време и на сваком месту, чак и када то значи полагање свог живота зарад ближњега. Од те љубави уистину веће нема! И хоћу ли да тако љубим Господа Христа, имам и да напасам јагањце његове, остајући, по узору на Светог апостола Петра, и све кроз историју пастире Речи, свестан да архијерејско служење Богу и ближњем значи распињање зарад поверене нам заједнице, по угледу на првог Архијереја који није жалио себе, него је, као Пастир Добри, и живот свој положио за стадо своје. Знајући све то, учим се, као Свети Тимотеј некада, да је најважније дело епископа савршавање божанствене Евхаристије, службе благодарења Богу због свих и за све, која нам је по заповести Господњој остављена на Тајној вечери кроз речи: Ово чините у мој спомен. Осећајући да сам, попут Тимотеја некада, дариван овим добрим завештањем како бих целоживотно делао на присаједињењу свих и свега у заједницу Тела и Крви Христове, исповедам једнако искуство крхкости, слушајући вас, оци и браћо архијереји, као бесмртнога Павла, како ме позивате да будем војник, атлета и трудбеник у Духу Светоме. Управо таквим служењем Цркви Божјој, и заступништвом свих вас, желим да чиним мољења, молитве, прозбе и благодарења за све људе, да пазим на читање, утјешавање и учење и проповедам Реч у време и у невреме вршећи тако дјело јеванђелиста. Само таквим вршењем службе испуњавају се највеће заповести Христове о љубави према Господу Богу која не штеди срца, душе, ума и снаге, као и о љубави према ближњем која не жали сопствени живот. Те две заповести биће програм и моје службе. Њима сам се учио посматрајући и слушајући Вас, свога духовног оца, Свјатјејшиј Оче и Владико. Њих ћу се трудити да, као Епископ Цркве Божје, пре свега испуњавам, а онда и да их проповедам, приводећи и приносећи све у заједницу Тела и Крви Христове. При томе ћу увек пред собом имати Вашим речима изражену прву заповест о љубави према Богу реченицом да ако је Бог на првом месту, онда ће и све друго бити на свом месту; исто тако, увек ћу имати на срцу, али и проповедати другу заповест о љубави према ближњима изражену кроз Ваше речи да нас Бог неће питати шта су други учинили нама, него ће нас питати шта смо ми учинили другом. Имајући свагда на уму заповест о љубави, имам обавезу и потребу да се у овом светом часу сетим оних који су Господњом промишљу постали део мога живота. Сећам се свих који су се, покренути љубављу, пре свега, трудили да ме поуче, подрже и изведу на прави пут, али и оних који су чак и кратком појавом у мом животу деловали попут моћних светила. Свако искуство сусрета, и оно добро и оно наизглед лоше, прихватио сам са дубоком благодарношћу, и све их заједно, уз Божју помоћ, уградио у мозаик свога Богу благодарног бића. Нико од нас није могао бирати место у коме ће се родити, нити родитеље од којих ће се родити, сећам се да је говорио блаженопочивши патријарх Павле и управо због тога благодарим Богу што ми је дао да се родим од родитеља скромних и честитих, оца Јове и мајке Гордане, који су ме одгајали у нимало једноставно време, које је поред осталог било и ратно. Они су ме, колико речју, а још више својим примером, научили да је основа живота заједница која почива на љубави и која се искључиво ослања на лични труд и рад. У таквом дому, који није био поштеђен животних недаћа, али који је одувек био прожет искреном љубављу према Богу и ближњем, моја сестра Милица и ја смо примили темељ вере хришћанске. Хвала вам, драги родитељи, на сваком вашем труду и на свакој жртви коју сте поднели да бисте ме извели на онај пут који сам изабрао још у раном детињству, када сам био далеко од тога да разумем шта је живот. Хвала вам и на родитељском благослову за ступање у монашки ред и на свакој вашој бризи и молитви за мене све до данас. Крај у коме сам рођен и родитељски дом у коме сам одрастао заувек ћу у себи носити као најмилију и најтоплију успомену на детињство. У сећању су ми дубоко урезани дуги вечерњи разговори са дједом, у којима ми се, кроз духовне пропламсаје, још пре основне школе родила мисао о томе да једино желим служити Господу и роду своме. Са љубављу памтим школске дане у родним Кришковцима и часове веронауке на којима смо са највећом пажњом улазили у смисао сваке речи Вере светих. Са вечитом благодарношћу памтим богословску школу на каменитом Цетињу и своје благословене учитеље у вери, који су на постојећем темељу моје жарке одлуке подизали грађевину моје душе, уграђујући у њу камен по камен Речи Божје и клешући моја духовна чула, али увек учвршћујући у мени онај крајеугаони камен из кога извире наша вера и на коме почива наше знање о Богу. Дух Цетињског манастира и благослов светиња са којима смо се сродили, у свакодневним богослужењима и ђачким дужностима, пробудили су у мени свест да сам доласком на свет призван и на монашки живот. Та мисао учвршћивана је изучавањем богословских наука на Православном богословском факултету у Београду. У небројеним и често свеноћним службама у факултетском параклису Светог Јована Богослова и Светог Саве, које су укорењене у свештеном предању Свете Горе Атонске, осетио сам се, заједно са својом браћом и колегама, привијен на сама недра Христова из којих смо сви заједно црпели сокове вечног живота. То искуство смо усхићено делили са другима, јачајући на свеноћним бденијима у светогорским манастирима и нашим највећим светињама, манастирима Студеници, Ковиљу, Крки и другима, а које нам је управо ради освећења оставио први архипастир наше Цркве, Свети Сава, и наши свети преци. У таквом озрачју догодио се и благословени за мене сусрет са Вама, Свјатјејшиј Оче и Владико, првопастиру наше Цркве, господине Порфирије, од када, ево, пуних петнаест година следим Ваше очинске савете и предајем се Вашем духовном пастирствовању моје душе. Вашим благословом и Вашом духовном подршком корачао сам кроз живот без страха, одазивајући се на позив Божји да изучавам богословље, али и језике и културе других народа, боравећи на студијама на Западу и на Истоку, у Женеви, у Атини и у Москви. Ипак, моја странствовања завршена су Вашим позивом да живим поред Вас у повереној Вам Епархији загребачко-љубљанској и у манастиру Свете Петке у Загребу. Ненаметљив и истанчан, а духовно господствен пример човека, монаха, духовника и архијереја био је најјаснији путоказ и гарант да је посвећење живота Господу, кроз монаховање, мој коначни избор. Ваша Светости, исповедам данас, оно што Ви боље од мене знате, да нисам монах какав би требало да будем. По слабости својој у монашком животу нисам применио све Ваше савете и поуке које сте ми упућивали и нисам достојан да станем у ред Ваших многобројних духовних чада. Ипак, на овом и на оном свету, сада и у вечности, благодарим и благодарићу Господу за то што је моје кораке управио ка Вама, јер ме није оставио самог на ветрометини живота. Пратећи Вас годинама на Литургијама које сте савршавали, као и приликом Ваших осталих и многобројних активности, упознао сам благословену душу нашег верног народа у Западној Славонији и у Словенији. Упознао сам многе Србе, који се труде да остану у вери својих предака и који улажу огромне напоре како би сачували себе и своје ближње. Упознао сам уз Вас и многе добре католике и оне који не припадају Цркви нити било којој верској заједници, него се сматрају атеистима или агностицима. Свима њима је заједничко да посједују отвореност и спремност да прихвате друге и другачије, и не само да прихвате, него и да одговорно деле са њима своје животно искуство. Данас, када ме Господ кроз Вас и свештени Сабор Архијереја наше помесне Цркве позива на ново служење, на службу викарног Епископа Ваше Светости и помоћника у повереној Вам Епархији, призивам у сећање великог Арона који је придржавао руке пророку Мојсију док се молио током битке изабраног народа против Амалика (Изл 17, 12). Молим се Господу да ме оснажи да макар мало придржим Ваше руке у молитви за поверени Вам народ у духовној борби за наслеђе Царства Небескога, са надом да ће моје служење уз Вас бити макар и најмање уздарје за сваки духовни дар и за сва добра која сам добио од Вас. Титула Епископа марчанског, древне и историјске православне епархије у Хабзбуршкој монархији, још ме присније повезује са благочестивим народом са којим сам донедавно живео. Та титула ми налаже да чувам молитвено сећање на све наше сународнике који су чувајући границе те монархије чували своју веру и припадност Православној Цркви, неретко полажући животе радије него пристајући да се у њима угаси пламен православне вере. Са овог светог амвона изражавам синовску захвалост и Преосвећеном Епископу бањалучком Јефрему, који ме је као мој надлежни архијереј током мог богословског образовања у свему очински подржавао и родитељски саветовао. Рука овог преданог архијереја наше Цркве увела ме је у ред монаха у, васкрслој из пепела, монашкој обитељи манастира Осовице, дајући ми као заступника пред престолом Божјим најдивнији изданак рода нашега, Светитеља Саву, првог Архиепископа српског, равноапостолног. Велики благослов се излио на мене, јер ме је Господ удостојио да понесем име Светог Саве. Посебно то осећам данас, под сводовима овог величанственог храма њему посвећеног, где примам удео у служби Архијереја за коју је баш Свети Сава нама, епископима у српском народу, показао каква треба она да буде, по речи апостола Павла: „Свима сам био све, да како год неке спасем“ (1. Кор. 9, 22). Благодарим и вама богољубива господо архијереји што сте се данас сабрали да положите руке на мене недостојног и примите ме у ред архијереја Цркве Божје. Молим вас да ме имате у вашим молитвама и да ме као старија браћа упућујете у управљању речју истине Христове. Оне међу вама који су ми, као професори у богословији и на факултету, били учитељи вере и богословља, молим да ми и у будуће буду васпитачи у Христу. Посебнo благодарим гостима из других помесних Цркава који нису жалили труда да, у ово тешко време, дођу издалека и узму учешћа у овој мојој Педесетници. Благодарим Архиепископу мадавском господину Аристовулу из древне Јерусалимске Патријаршије, Светог Сиона, Мајке свих Цркава, који данас свима нама доноси благослов Гроба Господњег, а са којим сам током последипломских студија у Швајцарској изградио братски однос делећи хришћанска и монашка предања која је из Свете Земље у нашу Цркву преносио у своје време и Свети Сава. Благодарим присутним оцима Светогорцима, игуману хиландарске обитељи архимандриту Методију, на благослову из светиње коју су подигли утемељивачи наше помесне Цркве, Сава и Симеон Мироточиви. Посебно благодарим присутноме сабрату светогорског манастира Светог Павла, старцу Никодиму, који ме духовно подржава деценију и по и који ме је, заједно са Свјатјејшим Патријархом, привео на монашки постриг. Благодарим на љубави и присутним оцима из Антиохијске Патријаршије и Московске Патријаршије. Захваљујем на љубави и доласку мојим Кришковчанима, Српчанима и Загрепчанима. Захваљујем и сарадницима на мојим дужностима у Патријаршији, као и братству и трудбеницима храма Светог Саве који су уложили много труда уочи данашњег дана. На све вас, браћо и сестре, призивам благослов Божји, са молитвом Светом оцу нашем Сави да буде ваш молитвени заступник пред престолом Живога Бога. Богу нашем слава и хвала што ме за верна прими поставивши ме на ово служење. Њему, Вечноме Богу, Триипостасном Божанству, Оцу и Сину и Светоме Духу се клањам. Његово име ћу објављивати свој браћи својој, и у сред цркве песмом ћу Га величати. Њему слава, част и благодарност сада и довека. Амин. Извор: Инфо-служба СПЦ

Ваша Светости, Високопреосвећена и Преосвећена господо архијереји, представници државне власти и дипломатског кора, часни оци, монаси и монахиње, драга дјецо, браћо и сестре у Христу Господу, Да заблагодаримо најприје Богу на његовом дару и овом Божјем дану у који нас је призвао и пригрлио, и Који нас је удостојио да се сусретнемо данас у овом светом дому, прослављајући Бога под крстом Љубави, чији је вјечити образ, узор и примјер био и остао сам Христос. Благодарим нашој светој, саборној и апостолској Цркви која је дио свете Заједнице утемељене на истом Христу Господу, истој вјери у Њега и истом крштењу, једнодушно сабрана око светог Имена Његовог, обасјана вјечном Свјетлошћу светог Лика Његовог, призвана да врлинама и причешћем Тијела и Крви Његове узрасте у безмјерну мјеру раста висине Његове. С великом радошћу благодарим Патријарху српском г. Порфирију из чијих руку примам овај архијерејски жезал као симбол духовне власти у управљању повјерене ми Епархије будимљанско-никшићке и молитвено призивам сву пуноћу Цркве Христове: часне митрополите и епископе православне, предраго ми монаштво и свештенство, вјернике и лаике, родитеље моје Милинка и Драгицу, браћу и сестре, дјецу, вјерни народ и све људе добре воље – духовну, синовску и братску помоћ иштем и љубављу вас цјеливам. У овом тренутку желим рећи: молите се за мене како бих још више љубио Господа, молите се за мене како бих вас, повјерени ми народ, љубио још више, молите се једни за друге и носимо бремена једни других како би нас Господ увијек познао као своје. У Цркви је свако дјело саборно дјело и сви смо одговорни за све и сви су призвани у заједницу светих да буду свједоци и носиоци вјечне Свјетлости и истине Божје. Човјек обновљен у Христу живи у својој вјери и Цркви, и никада није сам. То заједништво које нам бива даровано не протеже се само на наше савременике, него и на оне који су му претходили и који ће га слиједити, јер човјек у Христу укључује се у заједништво вјерника које надилази границе простора и времена, овоземаљскога живота и смрти. Одласком наших великих црквених отаца: митрополита Амфилохија, владике Атанасије и Патријарха српског Иринеја, који су дошавши да испрате брата свога спремили се да за њим пођу – ми смо љубљена и благословена чеда јер смо у животима наших стараца видјели и спознали живу љубав Божју на дјелу. Њихову за нас и њихову међусобну. Видјели смо шта значи живјети Христа, поуздати се у Христа, бити послушан до смрти, вјеровати, љубити, свједочити смисао и објаву васкрсења Христовог. И посљедње које је и прво – имати љубав према ближњем и љубав према Богу своме. Њихов однос с Богом говори и пјева љепше него ли бисмо ми могли ту љубав ријечима обујмити. Да, наша Црква је жива – и то је чудесно искуство које осјећамо и које нас сабира и руководи. Када имате на уму и у срцу овакве учитеље и када вам на овоме светом мјесту претходи Његово Високопреосвештенство Митрополит Јоаникије чије дјело као Свијетлост свијетли у тами[1] и обасјава двије деценије ово тврдо упориште витезова вјере и слободе[2], надахњујући својим епископским дјелањем културни и духовни живот епархије и обновивши и подигавши више од 60 светиња, цркава и манастира. Под јурисдикцијом Епископије будимљанско-никшићке данас се налази нешто мало више од половине укупне територије Црне Горе са општинама Андријевица, Беране, Бијело Поље, Жабљак, Мојковац, Никшић, Плав, Плужине, Рожаје и Шавник, гдје живи безмало 40% становништва Црне Горе. Моја света дужност и обавеза је да продужим свето и свијетло дјело својих претходника, проповиједајући исту вјеру, свједочећи исту Свјетлост и водећи људе ка спознаји Бога и живота у пуноћи, са овог истог трона Једног Пастира и једног стада, више од 800 година. Једини програм који смијем данас да изнесем пред вас јесте да, у мјери у којој будем кадар, све што у мени чини личнога човјека, буде покорено васкрслом Господу Исусу, те да ме по милости и љубави Својој Он води и управља, приводећи ме непрестано Себи и путоводећи органском јединству Цркве и спасењу читавог свијета. Вртоглав је узлет над облаке, а камоли на врхунац јерархије која допире до Небеса, како је лијепо рекао владика Данило Крстић. И док ђакон благовјести: „Да се свијетли свјетлост твоја пред људима, да виде добра дјела твоја и прослављају Оца нашега који је на небесима“, призива ме у знање да се првенство епископског звања плаћа служењем и овај жезал од сувога злата који данас примам – управо je Крст који нам је суђено носити. И све се ово догађа док се Воздвижење Часнога Крста са јутра озарује над нама и у нама који стојимо у подножја ногу Господњих на крсту пободеном у срце земље и мјеста гдје се човјек освећује дотичући се самога Бога, а преко човјека освећује се и цио свијет. Крст засија кâ на гори сунце и сав народ на ноге устаде, часноме се крсту поклонише! Подизати Крст и пјевати о Христовој побједи значи вјеровати у Распетога Христа, вјеровати да је крст знак свепотресног и свејединственог пораза који постаје побједа и свепобједно славље управо и само зато што је и био пораз који смо као такав прихватили. И оно што личи на негацију човјека и свијета, постаје најдубља афирмација, потврда човјека и свијета. У томе се састоји „лудост“ и Тајна Крста. То је највећи парадокс у историји, то је сила и мудрост Божја, да се кроз немоћ побиједи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати, како каже Свети Григорије Палама. Вријеме у којем је живио Свети Сава и дјело које је донио заувијек је пресудило новим квалитетом и смјелим заокретом у историји српског народа. Црква је постала чврсти сасуд у ком је народ могао узрастати и остваривати вјечна хришћанска духовна начела и у хришћанском духу изграђивати себе и подизати се до народа Божијег. Собом провјерено свједочанство да је љепше постати човјек него постати краљ[3] од Светога Саве насљедовао је и произносио духовном генезом владика Раде владајући међу соколовима, како вели Свети владика Николај, у духу и дјелу усиновљен свом стрицу и свецу Петру I Петровићу Његошу на путу покајања, преображења и обожења, ка новом Јерусалиму, Новом небу и Новој земљи – на путу кроз којега и нашљедници постасмо[4] још у овом животу. У српском народу се Божјим промислом и љубављу Божјом родио Крстоваскрсни етос који је кроз Цркву очуван и који је изнио наш народ кроз вјековно ропство, страдање и смрт. Крстоваскрснa свијест за православне хришћане представља прихватање крста и израз је покорности и љубави према Богу. У Православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ, већ увијек средство за стицање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човјеку. Коначно, крстоваскрсно опредјељење је свето стање духа, глад и жеђ за Царством, поуздање да је Христос живот. То је народна мудрост која израста из моралног кодекса и мотива витешких предака уграђених у крстоваскрсну мисао опредјељења цара Лазара која се вијековима с мајчиним млијеком улива у српски народ питајући и подижући истински слободне људе и витезове спремне да издрже све недаће и опстану у немилости и неправди историје. Овај сплет насљеђених вриједности присутан у цијелом нашем народу, најјаче је и најдуже посвједочен и проживљен народом Црне Горе и Брда опредјељених Царству духа коме видљиво није прво и свеколико, већ оно које произилази из невидљивог. Подражавање и оживљавање крстоваскрсног духовног обрасца преноси се с кољена на кољено кроз пјесме о прецима светитељима, царевима и јунацима, о крсту часном и слободи златној, према којима се Црногорци управљају и достоје, ријешени да сачувају част и не прихвате ропство. Не ганувши се вијековима над собом отргнули су саме себе свијету живећи по планинском кршу и гудурама, али свијетлих умова и умивених душа, све у циљу и ради очувања слободе без које, као птице без неба, живјети не могу. И намјесто да ишчезну испуњали су се и просијавали Пуноћом и Животом свијета, јер што је мрачнија ноћ – то су свијетлије звијезде[5]. Њихова крстоваскрсна свијест је потпуно и дубоко укоријењена вертикала лишена материјалног и земаљског у корист духовног и небеског, високо развијорена врлином над низином самољубља и гријеха, собом описујући душеспасоносни крст од лавовске снаге и орловске слободе. Најмудрији јунак косовске мисли, Његош, знао је да изграђивање државе и институција не смије да угрози крстоваскрсно опредјељење на којем су се ондашњи Црногорци подизали, снажили и опстајали. На путу изградње друштва и успињања на путу прогреса Црква, како онда, тако и данас, може само допринијети чувајући и његујући у народу племенито и витешко унутрашње устројство као чврсти темељ на ком стоји и кућа и заједница. Јер чувајући душу бива сачувано и дато све друго. Отуда с правом пјева црквени пјесник: Преко Крста, засјаше нам сви дарови[6]. Црква у себи носи будућност свијета и свакоме од нас показује пут према будућности, придодајући снагу која уједињује друштво и културу којима припада. Јер, као што Христос, који је вјечни посредник спасења, није остао у црквеној прошлости, тако је и Црква, стални и трајни одраз Христове присутности кроз све вијекове у животу народа. И, када говоримо о крстоваскрсној свијести која је наше претке позлатила, ми и данас видимо и осјећамо њихову моралну и духовну супериорност и силу. А сјећати се и бити – није исто, као што пут ка доле и пут ка Горе – никад није исти. И не треба притом, тражити само прошло у садашњем, него и садашње у прошлом. Ријеч идентитет има морално и духовно значење, као што га има и нација, за коју веле да је душа - духовни принцип [7]. У том смислу, да би се савладала, свака, па и данашња духовна криза, повратак изворноj духовности наших предака и правим хришћанским и националним вриједностима је провјерени пут на ком је православље једина стијена у бијесном мору отпадништва и нихилизма[8], камен темељац народног свејединства и извор спасења. Крстоваскрсни етос је изнио наше претке кроз Сцилу и Харибду и донио их у нови вијек сачуване и спремне за живот и велики свијет. Окрилатио их је над историјским безданима који су се отварали под њима и носио их у наручју пуном љубави привијених на срцу Мајке Божје. Крстоваскрсни етос је свијест о припадању народу Божјем, свијест о својим потенцијалима и добром вјетру који пуни наша једра на пучинама овога свијета. Он је савјет и утјеха, мајчино брижно питање и очинско гласно ћутање, он је духовни штит на ком је угравирано ко смо, шта смо, одакле смо и куда идемо. Сваки човјек који истински воли људе и коме су сви људи браћа, запитан је над тајном и смислом страдања човјека на овоме свијету. И што дубље улазимо у тајну богопознања и дишемо простором слободе, све се јасније освјетљава пут пред нама и видимо јасно двије исте ријечи, које се само различито пишу: Крст и Љубав. Све што постоји дар је Љубави. Полазна и посљедња тачка хришћанске вјере је љубав, јер једино љубав никад не престаје. Љубити значи дати народу своме истинско добро, храну истине Божје, ријечи Божје, храну присутности Живога Бога Који нам се дарује на светој Литургији. Јеванђељска порука увијек је савремена и универзална, упућена је и намијењена свим људима и свакој епохи, она руши националне оквире и отвара приступ свима који желе припадати Божјем народу. Ништа не може замијенити интегративну улогу вјере која нас усавршава, ослобађа и отвара за свијет и љубав према људима и цјелокупној творевини Божјој. Слобода је увијек шанса да будемо бољи[9] и данас је јасно да човјек „ослободивши се“ Бога није постао слободнији, већ је постао робом других моћи које су скривене, али стварне. И не заборавимо, величину и снагу једне земље и њеног народа не чине бројност популације или земаљског простора који обухвата, већ величина и снага духа који у том народу обитава. С овог мјеста данас свима упућујем позив на јединство јер сви смо подједнако потребни, сви смо заједно и једно, сви смо дио плана Божјег и дјеца Божја, и сви смо призвани да врлинама и причешћем Тијела и Крви Христове непрестано узрастамо. Градимо мир и подижимо Крст љубави најприје у себи, јер градећи мир у себи, истински ћемо га градити и око себе. Нека би дао Бог љубави бескрајне да увијек остављамо обмане и сујете овога свијета на Крсту васкрсном и полазимо вођени тајанственим памћењем срца и душе до Очевог дома и радости непомућене. Хвала овом светом сабору на молитвама, а Господу Исусу Христу, заједно са Његовим Оцем и Духом Светим, као уздарје приносим своју Љубав на Крсту за сва изобилна доброчинства и љубав неописиву којом нас је благословио и нека свијетли свјетлост наша пред људима, да би они, гледајући добра дјела наша, прославили тросунчаног Бога који је на небесима, Оца и Сина и Светога Духа. Дај Боже – Амин! -------------------------------------- [1] Назив књиге збирке текстова вл.Јоаникија [2] Цитат вл.Јоаникије [3] Антун Густав Матош [4] Ефес. 1, 11 [5] Достојевски [6] Акатист Часном и Животворном Крсту Христовом [7][7] Ернест Ренан [8] Владимир Николајевич Осипов, Хришћански препород [9] Албер Ками Извор: Инфо-служба СПЦ

Беседа Епископа мохачког г. Дамаскина, викара Епископа бачког, изговорена на хиротонији 19. септембра 2021. године у Саборном храму Светог Саве на Врачару Ваша Светости, Ваше Блаженство, Ваша Преосвештенства, Поштовани представници Римокатоличке Цркве, Господо великодостојници државе и друштва, часно свештенство и преподобно монаштво, драга браћо и сестре, Стојећи данас пред пуноћом Цркве и лицем Господа и Бога и Спаса нашега, са стрепњом да избором мене недостојног који „нити зна полазити ни долазити“ (1. Цар. 3, 7) не бих нарушио вољу Божју, или да бих „не распознавајући добро и зло“ (1. Цар. 3, 9) учинио неправду ма коме, усуђујем се да, као некада премудри Соломон, који је молио Господа за „срце разумно“ да „може судити народу“, узнесем своје скромне молитве за срце милостиво - да бих био помилован, за срце чисто - да бих Бога видео, за дух кротак - јер ће такви наследити земљу, за сузе покајања - да би ме Господ утешио. Велики је дар и неисказива милост примање сваке службе у Цркви, сваке па и најмање жртве за изградњу „велике тајне побожности“ (1.Тим. 3, 25), Тела Христовог које, по речима Светог Јована Златоустог, „још треба да се испуни“. Драга браћо Архијереји, благодаран сам Богу Оцу и Сину и Духу Светоме што ме је, вашом пажњом и љубављу удостојио највеће службе коју смртни човек може да добије, службе која својим назначењем превазилази сваку могућност да је мисаоно обухватимо или да јој морално дорастемо. Знајући „да сам овде тек један у следу и да ми глас је зуј пчела у роју“, понизно се и шапатом, као Свети Јован Дамаскин у песми Ивана В. Лалића, обраћам Пресветој Богородици, „купини несагоривој“ и сасуду „велике Тајне благочешћа“ (1.Тим. 3.16) , да исцели и „опрости преступ моје пролазности“. Само је Пресвета Богородица, од свих оних који су „носили кожну одећу смртности“, послужила предвечном плану Божијем и садејствовала у „радионици нашег спасења“ (Свети Јован Дамаскин) будући, по речима Светог Марка Ефеског, двојако богоносна: по благодати да би „тело њено било освећено и да би могло носити спасоносни пород“ и по „присутности саме Ипостаси Сина Божјег, тако да се та Ипостас и оваплотила и очовечила“. Непојамно је људском уму схватити ову велику тајну и божански наум за свако створено биће: Ипостас Сина је, не силом или енергијом, већ читавом пуноћом Божанства, била присутна у Пресветој, док је у „апостолима и свима осталима присутна енергија и сила, или чак део енергије“ (Свети Марко Ефески). А сила је та она која освећује, али и сажиже, исцељује али и суди... Апостол Павле сведочи да се „свакоме даје пројава Духа на корист“ (1. Кор. 12, 7), те каже да се једнима даје реч мудрости, другима реч знања, једнима дар вере, а другима дар исцељења... „А све ово даје један и исти Дух, делећи свакоме понаособ како хоће“ (1. Кор. 12, 11). Свети Јован Дамаскин нас поучава да Бог свима „даје од своје силе према способности и пријемчивости свакога, тј, сходно чистоти физичкој и моралној свакога од нас, тако да свакоме који изабира добро, Бог садејствује, помаже, у достизању тог добра“. Нада је моја у Господа да ме неће оставити на „путу који води у живот“, те да ћу молитвама и заступништвом Светога Саве, првог Архијереја наше Свете Цркве, под сводовима чијег храма се данас налазимо, укорењен бити „као дрва маслинова у мисаоном рају“, и да ће ме посвећеност и истрајност његова надахњивати и руководити као што је и до сада. Од времена мога крштења, и примања у заједницу верних у цркви посвећеној управо Светоме Сави, која је због лепоте своје била спасена уништења у Другом светском рату и која је својом јединственом архитектуром била „стуб од огња“ (Изл. 13,21) у једном тешком времену безверја, увек сам се трудио да сачувам достојанство и углед наше Цркве, достојанство хришћанина светосавске лозе. У овом светом тренутку, када се благодат Божја, преко полагања ваших руку, изобилно излила на моју смерност, надам се и верујем, да ћу, уз Божју помоћ, испунити, колико је до мене, свој удео у великој и одговорној служби која ми је поверена, служби Епископа Цркве Христове. Служба Епископа је служба Христова, а то значи служба Кста Христовог и Његовог славног Васкрсења, служба састрадавања са сваком душом која му је поверена на старање и васкрсења са свима њима у Телу Христовом. Колики је подвиг ума и срца и свецелог бића потребан, да свештенослужитељ ушавши у олтар, заједно са Мојсијем изиђе на Гору, „уђе унутра у облак, нађе се заједно са Богом и колико је могуће да се у себе поврати и сабере“, како нас поучава Свети Григорије Богослов, и да са страхом и трепетом приступа, тајанственим у себе примањем, самога Христа, Господа и Бога нашега! Велика је одговорност пред Богом примање чина епископа, и ја, стојећи пред свима вама „у слабости и у страху и у великом дрхтању“ (1. Кор. 2.3) исповедам, да ћу се трудити да „добар одговор дам на страшном суду Христовом“ за службу која ми је данас поверена. Нада је наша и молитва у освећујућу силу Духа Светога, који је свуда и све испуњава, да ће, очистивши нас од сваке нечистоте, доћи и уселити се у нас „док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјега у човека савршeна, у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4,13). Чување јединства Цркве и богопознање, сведочење вере и „усавршавање верних у делу служења“ (Еф. 4, 12) велики је задатак у сваком времену, а поготово у нашем, када је сваки проблем и изазов једног човека или једне државе, проблем и изазов свих људи и целе васељене, јер смо развојем модерне технологије приближени једни другима више него икада пре, а начином живота, својеврсном дистанцом, отуђени као никада до сада. Зато су речи апостола Павла, које нас тако снажно упућују „да побеђујемо кроз Онога који нас је заволеo“ (Рим. 8,37) једини одговор на сва искушења нашег „глобалног“ времена, јер, и заиста: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач“? У Бога се надам да ћемо и ми, „деца овог века“, моћи да, заједно са апостолом, будемо уверени, у сваком дану живота свога, „да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар, неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим. 8, 38-39). На данашњи дан, када се молитвено прославља Чудо Светог архангела Михаила у Хони, молимо се саборно да Господ, заступништвом Светог Архистратига, сачува Цркву своју неповређеном до истека времена и нас сабране у светој тајни Литургије сачува од искушења које нисмо кадри изнети на спасење, сопствено али и народа у целини. Осећам потребу да се на овај свети дан захвалим многим дивним пријатељима, присутнима и онима који данас нису могли да буду с нама, свима које због оскудности времена нећу поменути, за сву љубав и помоћ којом су ме снажили на мом животном путу. Пре свих, благодарим мојим дивним родитељима, оцу Влајку и мајци Драгици, чијим молитвама и свесрдним трудом око васпитања и образовања смо моја сестра и ја започели свој пут ка Христу. Нека их Господ награди! Благодаран сам Господу Богу што ме je призвао на пут богопознања и што сам у пресудном моменту мога сазревања, у свом породичном дому, поводом освећења цркве Светог Саве у Дрвару, упознао многе епископе, међу њима тада Епископа банатског, г. Амфилохија, јеромонаха Атанасија и у то време, изабраног Епископа моравичког г. Иринеја. Недорастао богословљу и разумевању свега онога што су говорили, било ми је, као некада монаху који је ишао преподобном ави Антонију, довољно само да их гледам. Отворивши духовне очи и одбацивши оно што је детињско, затечен тајном Христовом, своју љубав ка природним наукама, пре свега математици и њеним вечним и савршеним доказима, неприметно сам, за чула дата човеку, преусмерио ка Створитељу свега вечног и савршеног. Боравећи у манастиру Ковиљу, са благословом нашег Патријарха, тада игумана и духовника оца Порфирија, осетио сам сву пуноћу Предања наше Цркве, све сабрано за вечност благо богослужбеног и општежитељног поретка, светогорског типика и подвига, сву радост успињања на гору Преображења, радост која превазилази земаљско искуство пуноће живљења. Драга браћо у Христу! Нека би Господ дао да наш будући заједнички пут у Емаус, буде у истинској љубави и препознавању Христа који је увек тамо где су два или три сакупљена у име Његово! Неизмерно сам захвалан свим професорима нашег Богословског факултета што су, свако на свој начин, надахњивали моје бављење богословљем и више од тога, пробудили су у мени жељу да се посветим монашком животу. Благодаран сам Господу што ме је удостојио ангелског образа и што сам, када се за то испунило време, примио монашки постриг и значајно и обавезујуће име Дамаскин руком блаженопочившег Патријарха Иринеја, тада Епископа нишког. Блаженопочившем Патријарху, нимало случајно у храму за који се толико залагао и у коме почива, моја породица и ја изражавамо многоструку благодарност за сва дела доброте и љубав коју је увек имао за нас. Нека му је вечан спомен! Посебну захвалност са овог места упућујем о. Дионисију, духовнику манастира Липовац, који је духовно руководио мојим корацима и одлукама свих ових година, сестринству манастира Ђунис, у коме сам неколико година обављао дужност духовника и свом монаштву Епархије нишке и околних епархија са којима је братство повереног ми манастира Светог Романа благодатно узрастало. Благодарим Господу што ме је упутио у ову древну светињу, у којој сам, током протеклих девет година, заједно са братством, богољубивим верницима и поклоницима из околине и расејања, уз молитвено заступништво Светог Романа и благослов епископа нишких, успео да обновим део манастира и духовног живота надахнутог подвигом светог угодника. Захвалност дугујем и тадашњем ректору Богословије Светог Кирила и Методија у Нишу, оцу Милутину Тимотијевићу, и свим колегама са којима сам се заједно трудио у делу васпитања и образовања будућих свештенослужитеља наше Свете Цркве. Не могу да не поменем и дивно свештенство и вернике нишке Саборне цркве и Црквено-певачку дружину „Бранко“ који су годинама чинили и чине црквени живот у Нишу посебним. Од срца и све душе благодарим Руској Православној Цркви и Московској духовној академији где сам боравио на усавршавању и где сам, осим напретка у степену образовања, стекао искуство предањског живота и промишљања, отвореност за духовни простор упознавањем језика и пријатељску помоћ многих професора и ментора, међу којима посебно издвајам ректора, тада епископа Евгенија, ментора Владимира Кирилина и игумана Дионисија (Шљонова). Свесрдно благодарим и братској Грчкој Православној Цркви и манастиру Свете Теодоре у Солуну, у коме сам започео изучавање грчког језика и стекао дивне пријатеље. Благодарим, овде присутним игуманима великих српских светиња, високопреподобном архимандриту Методију и високопреподобном архимандриту Тихону на братској љубави и молитвама. И заиста, без помоћи многих, који су, вођени Христовим речима да од људи начинимо себи пријатеље, постали ангели на мом путу, и који су, без обзира на сву, људским мерилима непревазиђену различитост, остали на њему, данас не бих, са изобиљем дарова, стајао пред свима вама. Благодарим Вама, Ваша Светости, и свим члановима Светог Архијерејског Сабора што сте ме увели у ред Архијереја Српске Православне Цркве. Примајући данас од Вас свети жезал, знак епископског достојанства и службе, са пуним сазнањем одговорности коју преузимам и уз сву благодарност коју осећам, молим се и надам да Ваша пажња и љубав ничим неће бити умањене и да ћете ме увек имати у својим светим молитвама. Захваљујем Вама, Преосвећени Епископе нишки г. Арсеније, што сте ме предложили за ову свету службу и што сте се, од свог доласка на чело Епархије нишке, увек посебно старали о мени лично и о манастирској обитељи Светог Романа. Благодарим Вама, Преосвећени Епископе бачки г. Иринеју, што сте ми указали велику част и поверење узевши ме за свог викарног Епископа и што сте, дозволивши ми да будем у Вашој близини, очински пружили драгоцени бисер свог изузетног знања и искуства препознатог међу свим хришћанским црквама и тиме ми задали велики задатак на почетку моје епископске службе. Надам се да ћу, учећи од Вас, без обзира на све своје недостатке, успети да духовно и интелектуално узрастем и тако оправдам указано ми поверење. Захваљујући још једном свима на молитвеном учешћу у овом светом чину, своје скромно обраћање завршавам речима великог Јерарха и Литурга Цркве, Светог Симеона Солунског, који говорећи о светим хиротонијама и познавању суштинских разлога божанских служби које вршимо, уз молитвени усклик, каже: „Нека нам буде милостив Бог, и живи Син Божји, који је постао Син човечији, једини велики Архијереј Исус, Спаситељ света Христос, Пречисти, Свети и Незлобиви, Мироначалник и Миротворац, Кротки срцем и Смирени, Пастир добри који је душу своју положио за овце; и да нам Он да да га свецело љубимо, и да у Њему и како је Њему мило напасамо стадо Његово, и да сваки од нас, према своме припадајућем степену, изврши и испуни Његова божанска свештенства, како Он то жели, и угодивши Њему, да се сјединимо с Њиме, и са божанским стадом Његовим спасемо се у Њему“. Амин. Извор: Инфо-служба СПЦ

Приступна бесједа Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија - 5. септембар 2021. године, Цетињски манастир Благодарим Ваша светости, Вама и Светом архијерејском сабору, који сте нашли за сходно да ме изаберете у ово достојанство високо и узвишено Митрополита црногорско-приморског Опростите нам што сте од синоћ видјели овдје доста непријатности, подјела. Ви добро знате, Ваша светости и Преосвећени владика крушевачки Давиде, да су те подјеле вјештачки изазване, и ми смо чинили све да их не буде и да их уклонимо, али требаће нам доста времена. Вашим доласком, Светости, а и подјеливши са нама ову забринутост од синоћ, показали сте велику љубав не само према мени него према цијелом народу Црне Горе. Са вама су Ваша светости, који носите пуноћу васељенског православља у својој души, дошли представници светих Божијих цркава који су дошли на ову нашу радост, али су били спријечени да дођу на Цетиње. Међутим, они се данас моле у Храму васкрсења Христовога поред гроба нашег блаженопочившега Митрополита. И они су с нама подијелили и ову забринутост и узнијели са вама заједно молитве за мир и за помирење, и за љубав међу браћом. И данас у овим приликама, они ће благословити наш народ у престоном граду у Подгорици, а ми смо овдје поред моштију Светога Петра Цетињскога у овој светињи око које се садјенуо овај град. Нећу у овом моменту причати више о нашим мукама, него ћу уместо свега заблагодарити Богу. Благодарим Богу Живоме, Једином и Истинитом, Творцу неба и земље и свега видљивог и невидљивог, који је у овај свијет послао свога Јединороднога Сина, Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, оваплоћенога из дјевичанске крви силом Духа Светога и рођенога од Пресвете Богородице Марије, који дође међу нас када се испуни пуноћа времена и поживје у овоме свијету проповиједајући Јеванђеље Царства Божијега и чинећи безбројна чудеса у славу свог Беспочетнога Оца објављујући Свето Име Његово цијелом роду људском. Пјевам Његово очовјечење размишљајући непрестано о Његовим ријечима и дјелима, клањајући се Његовом распећу и смрти на Крсту и Гробу Његовоме живоносноме, славећи Његово тридневно васкрсење и побједу над смрћу. Он нас је по своме човјекољубљу учинио саучесницима и причасницима Његове побједе над смрћу и славе Његовог Васкрсења. Величам Вазнесење Његово на небо којим је прославио људску природу и удостојио је части сједења са десне стране Бога и Оца да би, испунивши сав божански домострој спасења, на дан своје Педесетнице ниспослао Духа свога Светога на своје свете ученике и апостоле и обукао их у силу са висине устројивши Цркву своју као Тијело Његово и заједницу светих у којој Он обитава са беспочетним Оцем својим и оживотворава је Духом Светим. Једна света, саборна и апостолска Црква је трајна Педесетница у којој учествујемо. У њој се освећујемо и спашавамо. Она је живо присуство и свједочење Царства Божијега које је дошло у сили. Она је тијело Христово и Богочовечански организам. Она се открива као нова твар која преображава цијелу творевину и овај свијет напајајући га водом која тече у живот вјечни. Тајна Цркве утемељена је на божанском домостроју, на цјелокупном Христовом дјелу спасења рода људскога. Он се у времену и простору, овдје и сада, поистовјећује са Светом Евхаристијом на којој се хранимо Светим Тајнама Тијела и Крви Христове да бисмо живјели новим животом. Црква по своме бићу и дамару није од овога свијета, али га она препорађа, обнавља и освећује. Не саображава се овоме свијету него му икономијски снисходи да га изнутра просвијетли, обогати и саобрази Царству небескоме. У богочовјечанској заједници Цркве превазилазимо наша природна људска ограничења, националне подјеле и међуљудске раздоре достижући јединство у Христу, пуноћу заједништва и саборности. Митрополија црногорско-приморска, у почетку названа Епархија зетска, од њеног оснивача Светог Саве и њеног првог епископа Илариона до дана данашњег, превршивши осам вијекова свога постојања има више него јасан историјски и канонско-правни континуитет. Мени је припала та част да будем њен 56-ти по реду архијереј, а 41-ви од кад је њено сједиште премјештено у Цетињски манастир. Ова Митрополија је била и остала један од најјачих стубова у великој одуховљеној грађевини Српске Православне Цркве кроз цијелу њену историју. Заблистала је светошћу наших архијереја, подвижника и мученика, љепотом њених светиња и непрекидног умјетничког стварања. Његовање српске ћириличне писмености и књижевности у овој Митрополији може се пратити као златна нит од Иловачке крмчије, врањинских повеља, Горичког зборника, преко Ободске, а касније и Божидареве штампарије, Цетињског љетописа па све до Светог Петра и Његоша чија се пјесничка ријеч код нас често узима као мјера вриједности и љепоте говора и књижевног стваралаштва. Овдје се понајвише причало о свецима и јунацима који су животе полагали за ближње своје и о догађајима који имају морални и духовни смисао. Са сјетом се памтила жртва Светог Јована Владимира, пјевало се о Светом кнезу Лазару, приповједало о Светом Сави и Светом Василију, О Светом Петру и Вожду Карађорђу, а свака добијена битка за слободу прослављена је као нови лијек косовскијех рана. Његош је продубио косовску мисао, наставили су је његови насљедници и краљ Никола. Митрополит Амфилохије изронио је из таме нашег времена као митски јунак Косовац Јоване, пјесник Видовдана и обновљеног Косовског Завјета. Примајући данас овај свети престо са побожним страхом и трепетом, али и охрабрен свијетлим примјерима мојих предшественика и Вашом љубављу, Ваша Светости, и цијелог овог светог сабора спреман сам да се прихватим ове узвишене дужности пјевајући заједно са Давидом: ”Готово је срце моје Боже, готово је срце моје,пјеваћу Те и славити” Осврћући се данас на протекле двије деценије моје архипастирске службе желим да се најсрдачније захвалим свештенству, монаштву, предсједницима и члановима црквених одбора, ктиторима, добротворима, културним дјелатницима и цијелом вјерном народу обновљене Епархије будимљанско-никшићке на искреној и плодоносној сарадњи, предузимљивости и изузетној оданости Цркви Божијој, на величанственим литијама и светосавским академијама, на свему што су заједно са мном учинили да та древна и многострадална светосавска Епархија заблиста новим сјајем. Ваистину наша архијерејска служба које нас је Господ удостојио да је вршимо у Дому Његовом, Цркви, је живо учешће у тајни Христове првосвештеничке службе не по нашој врлини и памети, него по Божијем дару, милости и човјекољубљу. Не заборављамо, међутим, да је ова света служба препуна тешкоћа, да нас у овоме свијету неће заобићи чаша горчине по Његошевом искуству: чашу меда још нико не попи, штио је чашом жучи не загрчии… Знамо да не можемо бити заједничари светих апостола ни достојни Христови свештенослужитељи ако нијесмо спремни пити чашу коју је Он испио и крстити се крштењем којим се Он крстио. Ако је Господ и Спаситељ Исус Христос у овоме свијету примио хуле, клевете, издају, крсно распеће, жуч и трнови вијенац онда ми од овог свијета и вијека не очекујемо ни славе ни утјехе. Зато ћу као архипастир повјереног ми народа слиједити Христову ријеч: Нијесам дошао да ми служе него да служим, са спремношћу да се жртвујем за њега који је живот свој положио за многе, за спасење цијелог рода људског. Имам пред собом свијетле примјере жртвовања за Христа и за Цркву у посљедњем вијеку од стране митрополита црногорско-приморских. Митрополит Гаврило, потоњи Патријарх српски, носио је Христове ланце у окупаторским логорима у оба свјетска рата. Свештеномученик Јоаникије Липовац главу своју положи за вјеру, би мучки убијен без суда и пресуде по свршетку рата 1945. године; до дан данас не зна му се гроба ни мрамора. Наслиједи га Митрополит Арсеније Брадваревић, велики страдалник за правду Божију неправедно осуђени на једанаест година затвора у монтираном процесу овдје на Цетињу само да би био уклоњен са владичанске столице и протјеран из Црне Горе. Чувар запретаног огња вјере, како је сам говорио Митрополит Данило Дајковић, био је досљедни заступник Његошевог аманета и Његошеве капеле на Ловћену; би распет заједно са капелом и Његошем, али сачува образ Црне Горе. Свјежа су нам сјећања на блаженопочившег Митрополита Амфилохија и на његово монументално дјело. Величину његове личности и дјела не можемо сагледати ако заборавимо колико је увреда, хула, псовки, блаћења, клевета и сплетки Христа ради поднио од једног дијела своје заблудјеле пастве и добро организованих парапатриотских група. То дугогодишње каменовање подносио је са тугом због помрачења непријатеља Цркве, али и са радошћу што страда за свога Господа како рече пјесник сваки камен њему један Христу мање… Благодаран сам блаженопочившем Митрополиту као син добром, мудром и пуном љубави оцу на свему што је учинио за мене лично, а посебно за Цркву Божију. Знам да му се могу одужити само ако стваралачки и истрајно наставим његово велико дјело. Своју митрополитску службу почећу са благом јеванђелском ријечју обједињавајући повјерени ми народ око престола Божијег да бих га нахранио небеским хљебом учећи све како се треба владати у Дому Божијем који је Црква Божија, стуб и тврђава истине. Јеванђеље Христово ће бити темељ свега што ћу радити и градити знајући да сам дошао да градим не обичну грађевину него живу Цркву Божију којој је Христос крајеугаони камен. Вршећи своју свету службу архијереј стоји видљиво испред свог народа пред лицем Божијим приносећи од свих и за све, кроз Христа, дарове Богу живоме. Архијереју је од Бога дато да врши службу помирења да се измиримо са својом савјешћу и једни са другима да бисмо се и са Богом могли измирити; да се сјединимо са Богом и својим ближњима. У том светом јединству је наша снага, спасење и обесмрћење. Архијереј обједињава све службе у Цркви да свака од њих у том чудесном сагласју и садејству унапређује живот вјерних. Он обједињује вјерне са њиховим разноврсним даровима, знањима и искуствима. Заједница коју гради није било која па ни најбоља друштвена организација у којој протоком времена човјеку постаје тијесно, него заједница у Христу Духом Светим изграђених и украшених личности. Усклађујући службе и дарове свештенства и народа будно пази да све што предузима и ради у име Господње буде на изграђивање Цркве и утврђивање њеног јединства. Он има дар од деснице Вишњега да продужава дјело Христово као Његов сарадник и саслужитељ знајући да је главни дјелатељ те јединствене службе Господ Исус Христос. Распони његовог духа и стваралачког подвига крећу се од осјећаја људске немоћи и смиреног сазнања да се без Бога не може ништа добро учинити до радосног светопавловског усклика све могу и Христу Исусу који ми моћ даје. Црну Гору муче и исцрпљују старе и нове подјеле од владике Данила Петровића па до дана данашњега. Споља гледано рекло би се да су то сукоби између припадника два идеолошка погледа на прошлост и будућност Црне Горе. Да је само то, камо среће, лако бисмо те подјеле превазишли. Прошлост бисмо препустили историчарима и научним скуповима, а о будућности бисмо водили дијалог како би се за сваког путем правде и закона обезбиједило што више слободе, мира, правде, знања и рада. Различита мишљења, ако су мишљења! неће бити проблем уколико имамо међусобног поштовања. У том случају биће нам изазов да једни друге боље упознамо и да проширимо своје видике. Размјењујмо зато драга браћо и сестре у нашим расправама не мржњу и пакост него разложне мисли и добру вољу и осјетићемо близину братскога мира који нам је потребан више од хљеба. Ако заједнички потражимо добро мир ће нам бити још ближе. Као архипастир служићу братском помирењу у Црној Гори лијечећи старе и нове ране на бићу повјереног ми народа. Тражићу добро Божије у душама вјерних којега, увјерен сам, има у изобиљу да би оно засијало на славу Цркве Божије. Као и до сада дијелићу и зло и добро са својим народом, радост и жалост. Помагати сиромашне, тјешити жалосне, храбрити уплашене, тражити изгубљене и заборављене, носећи крст свога народа да би ме Господ својим Живоносним Крстом снажио и кријепио у овој узвишеној служби. Као највећој и најпријатнијој дужности посветићу се вјерском образовању и васпитању дјеце и омладине од којих се очекује да донесу срећу и радост својим родитељима и цијелом друштву. Младићи и дјевојке научени хришћанским врлинама, раду и одговорности, оспособљени за живот и стварање на вријеме ће засновати породице, биће добри супружници и родитељи, засноваће породичне заједнице љубави утемељене на Божијем благослову. Људи слободни од гријеха и себичности спремни на жртву и љубав према ближњем могу изграђивати породицу, Цркву и државу. По насљеђу из периода теократског уређења Црне Горе и данас многи очекују од Митрополита црногорско-приморског да се бави не само црквеним него и појединим државним пословима. Ми међутим досљедно поштујемо начело одвојености Цркве и државе да би свака од њих неометано радиле свој посао што је најбоља претпоставка за њихову добру сарадњу уз пуно међусобно уважавање, а ради добра, среће и напретка једног те истог народа, вјерника и грађана Црне Горе, којем обје служе. Служба коју вршим има доста додирних тачака са државом на културном, просвјетном и социјалном плану, на бризи за очување здравља људи и животне средине, за унапређење вјерских слобода и цјелокупног правног поретка. У свему реченом желим, заједно са свим свештенством, да дам максимални допринос ради унапређења квалитета живота цијелог народа Црне Горе под заједничким нам, не баш увијек ведрим небом. Поштујући државу и њене институције нијесмо и нећемо се бавити страначком политиком нити се поистовјећивати са било којом партијом. Једна је и недјељива Црква којој служим, па је зато за мене један и недјељив православни народ који ми је Богом повјерен без обзира како се ко изјашњава или политички опредјељује. Зато ћу увијек позивати све политичаре, а данас молим и преклињем, да добро народа и државе, добро свих нас, одреде као заједнички циљ и да се у интересу народа који им даје повјерење договарају и рјешавају нагомилане проблеме у Црној Гори. Ваша Светости, хвала Вам на Вашој љубави, на Вашем доласку. Радујем се овом почетку моје архијерејске службе у Митрополији црногорско-приморској, иако сам и раније овдје служио као викарни епископ, прије пуне двадесет и двије године сам овдје примио епископску хиротонију од светопочившег Патријарха српскога Павла. Радујем се сарадњи са мојим свештенством, заједничким молитвама, службама, ношењу заједничких брига и тешкоћа, радујем се народу моме, који носи свој крст и који је показао толику љубав и оданост својој Цркви, својим светињама, ћивотима светих из рода нашега, и цијелој Српској православној цркви и њеном јединству. Радујем се дјеци, радујем се свима вама, радујем се овој светој служби којом ме је Господ удостојио преко Вас, Ваша Светости, и Светог архијерејског сабора. Свима благодарим, Богу благодирам и на све призивам Божији благослов. Благодат Господа нашега Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Светога Духа да буде са свима вама. Амин, Боже дај. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ваша Светости, Ваше Блаженство, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, браћо Архијереји, богољубиви народе Божји! „Нека буде воља Господња!“ – Ове речи је, пре нешто више од 800 година, изговорио наш велики Свети Сава у Никеји, када је „по вољи Божјој и царевој“ изабран и хиротонисан за аутокефалног Архиепископа српских и поморских земаља. Следећи његов узвишени пример и моја недостојност смерно изговара те исте речи на овај свети дан и на овом светом месту, на празник његове преподобне мајке Анастасије, у велелепном Спомен-храму посвећеном њему, пред вама и свом пуноћом Цркве Божје овде сабране. Заиста, ништа се не дешава без воље Божје. Дух Свети, који је свуда и све испуњава, који је бдио над животом мојим и чувао ме од детињства мога, од тренутка када сам примио печат Његов дара у Светој Тајни Крштења и Миропомазања, благоволео је да ме данас, у сагласју са вама браћо Архијереји и преко ваших часних и светих руку, удостоји архијерејске благодати. У мене, грешног и слабог, по речима песника, усели се „светлост Духа“ Светог и венчасте сте ме славом великом и уврстисте ме у ред Архијереја Цркве Христове, у ред наследника и прејемника Апостола Христових. Дрхтим и треперим и страх ме велики обузима. Јер, „како ћу, недостојан, ући у сјај светих Твојих“, Боже, и како ћу стати пред престо Твој заједно са светитељима Твојим: Василијем, Златоустим, Савом, Арсенијем... „Јер ако се усудим да заједно са њима уђем..., одећа ме окривљује, јер није брачна, и свезан бићу избачен од анђела“. Али љубав Божја је безгранична и људском уму недокучива. Он не гледа на грехове моје, већ ме љубављу Својом грли и уводи ме у Светињу над Светињама. Стога ме обузима радост неописива и веселим се неисказано, јер ме Господ постави на превисоку службу свога Архијереја – на место и обличје Своје, али не по мојим заслугама, већ по Својој превеликој милости. Шта рећи о Епископској служби, о тој најузвишенијој служби и највећој части коју човек може да добије и у овом и у оном животу? По речима Светог старца Силуана Атонског, Епископима је „дата велика благодат Духа Светог“ и „постављени су више свих, те се као орлови уздижу на висину, посматрајући непрегледна пространства“. Епископ на светој Литургији стоји на месту Христовом, приносећи бескрвне жртве у име сабраног народа и, након њиховог освећења Духом Светим, раздељује их вернима као Тело и Крв Христову, возглављујући на тај начин Цркву као Тело Христово. Заједно са Даровима, Епископ, као истински Отац који љуби и познаје своју паству, приноси Богу и њихове духовне жртве – молитве, појање, поклоњења, благодарења, славословља – и, уопште, све њихове таленте и дела која Богу од срца приносе и, на крају, и васцеле животе свих њих. Као уздарје на то, Епископ својој пастви, као икона Христа Бога, разашиље благослове и освећење, преображавајући их Духом у Заједницу Светих и узносећи све – свакога у своме звању у којем је призван да служи Богу – пред небески престо. Као истински пастир словесних оваца, Епископ треба свагда да претходи у врлинама и добрим делима; првенствујући у сабрању да им свима служи. Он, чувар истине и верни слуга речи Божје, дужан је да храбро сведочи веру у овоме свету и, ако је потребно, да мученички за њу пострада. Читав живот Епископски у ствари је једно велико бескрвно мучеништво – у служењу свима и у непрестаном приношењу себе другима на дар – да би, по речима Светог апостола Павла, „свима био све, да како год неке спасе“. Ово је лик истинског Пастира и Епископа коме ја, недостојни, тежим, овакав Архијереј желим да постанем, али знам, стојећи пред лицем Божјим и пред свима вама да сам по себи, својим моћима и снагама, не могу то да постигнем. Зато се уздам у помоћ Божју и молитве Светих, јер се сила и слава Божја у немоћима нашим познају и показују. И због тога верујем да „све могу у Христу који ми моћ даје“. „Радујте се свагда“ и „на свему захваљујте“, заповедио је пре много векова Свети апостол Павле солунским хришћанима. И ја, радујући се данас неизмерно са свима вама, не желим да заборавим да захвалим Господу на свему и за све што је учинио за мене. Благодарим Господу на свима ближњима – знанима и незнанима, пријатељима и родбини – мноштву њих које ми је дао, који су ми помагали и служили ми и били ми ослонац кад год је то било неопходно. Благодаран сам Господу што ми је дао честите и скромне родитеље – оца Јована и мајку Љубицу – који, на моју велику радост, учествују данас у овом великом празнику. Благодаран сам им што су, не жалећи труда и напора и никад не мислећи на себе, учили мог брата и мене шта то значи бити добар, нормалан и поштен човек. Благодаран сам Господу што ме је упутио на Његово Преосвештенство Епископа бачког господина Иринеја, по чијем сам се благослову замонашио у манастиру Светих Архангела у Ковиљу и из чијих руку сам примио презвитерску службу. Благодарим Преосвештеном Владици што ми је благословио да студирам богословске науке на нашем Православном богословском факултету Универзитета у Београду, а после тога и црквено појање у Атини. Захвалан сам му и што је благословио рад Школе црквеног појања у Новом Саду и пастирски и човекољубиво се старао за њен развој и напредак. Али, више од свега благодаран сам Господу што сам, преко Његовог Преосвештенства, и ја, недостојни, имао удела у благослову Његових духовних Отаца – преподобних Јустина Ћелијског и Порфирија Кавсокаливита. Њиховим и Његовим светим молитвама нека ме Господ укрепи на мом новом послушању у Цркви. Благодаран сам Господу што ми је дао могућност да изучавам свештено црквено појање и што ме је удостојио службе црквеног појца и касније учитеља појања. Сећам се својих блаженопочивших даскала Владимира Јовановића и Архонт Протопсалта Ликурга Ангелопулоса и благодаран сам им што су ме учили тој „анђелској музици“. Иако нису видљиво присутни, и они се данас радују с нама у овој небоземној Литургији појући заједно са ангелским хоровима на небесима. Благодарим и свима вама, мојим сарадницима и ученицима из Школе црквеног појања „Свети Јован Дамаскин“ из Новог Сада, што сте ме све ово време које смо провели заједно слушали, подржавали и трпели, и желим вам да и даље наставите да напредујете у изучавању свештеног појања и кроз њега се духовно изграђујете и још дубље уграђујете у Тело Христово – Цркву. Благодаран сам Господу што сам студирајући у Атини имао прилику да се упознам и спријатељим са многим добрим људима из братског нам грчког народа. Од њих сам се учио, а и даље се учим, не само црквеној музици, већ и како да живим и радујем се у Цркви. Дубоко сам им захвалан на њиховој љубави и гостопримству. Оци и братијо ковиљска, моја друга породицо! Од како сам дошао у ковиљску обитељ и био примљен као њен члан, започео је мој нови живот – живот у Христу, пун духовне радости и оптимизма. Тај нови живот у Христу није више био само мој, већ наш – заједнички, општи, читаве ковиљске братије – и делили смо га несебично више од две деценије. Заједно смо духовно узрастали – кроз бдења, молитве, постове, празнике – духовно смо падали и устајали, жалостили се и радовали, свађали се и мирили. Сада, када одлазим из манастира на ново послушање, обузима ме туга али добро знам да ми то искуство живота у манастиру Ковиљу нико не може одузети и да се увек имам куда вратити. Зато сам вам од срца, братијо, благодаран на томе. Благодарим и Вама, Преосвештени господине Исихије, донедавно настојатељу Свете обитељи ковиљске а сада Епископе ваљевски, што сте са расуђивањем водили и чували нашу свету обитељ. Помените ме у Вашим светим молитвама! Оци и братијо ковиљска, молите се за мене грешног и ја ћу се молити за све вас. Слава и част коју сам данас добио, вама припада! На крају, али и пре свих, обраћам се Вама, Ваша Светости, као свом духовном оцу а сада и оцу свих верних у Српској Православној Цркви. Благодаран сам Господу што ме је удостојио да све ове године будем Ваш ученик и да се од Вас поучавам „путу који води у живот“ вечни. Овим „уским“ и „тесним“ путем, путем монашког послушања и одрицања од своје воље, који сте Ви пропутили, трудио сам се да и сам идем, иако сам много пута клецајући ходио њиме, посрћући и падајући. Благодаран сам Вам, Ваша Светости, на поверењу које сте према мени, духовно слабом и нејаком, увек имали. Кроз читав свој монашки живот, на свим послушањима, трудио сам се да то поверење оправдам. Увек и свуда и на сваком месту, служећи Вам као самоме Христу. Тако и сада, на овом новом послушању Епископског служења, иштећи Ваше свете молитве, трудићу се да оправдам очекивања које сте Ви и Света Црква Српска поставили преда мном. Још једанпут, користим прилику, Ваша Светости, да Вама и читавом Сабору наше помесне Цркве заблагодарим што сте мене грешног удостојили ове славе и овог достојанства и молим Вас да ми опростите и да ме помињете и да ме благословите. На самом крају узносим славу Троједином Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, сад и увек и у векове векова. Амин. Извор: Инфо-служба СПЦ

Приступна беседа Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Исихија изговорена на устоличењу 27. јуна 2021. године у Саборном храму у Ваљеву Кад сам, пре три године, руком Ваше Светости͜ приснопамјатнога претходника Патријарха Иринеја и бројних саслужујућих му архијерејâ, изабран и удостојен да узмем на себе „јеванђелски јарам и архијерејско достојанство“ (Молитва еп. хиротоније) отпочео сам своје служење као викар епископа Бачког, поневши титулу славнога српскога града Мохача (у Барањи). Имао сам ретку част и благослов, не толико да учествујем и помажем, него, много више од тога, да се привијем скутима опитног и богомудрог оца и учитеља, владике Иринеја Бачког. Сада, пак, Духу Светом и Вама, Ваша Светости, и уважена браћо архијереји Свештенога сабора Цркве српске православне, изволе се изабрати моју недостојност и узвести ме у овај трон Богом-спасаване Епархије ваљевске. Поверена ми је ова Црква да је возглављујем, да њоме управљам, да јој будем отац и пастир. Са трепетом изговарам ове речи, сећајући се упозорења да ће се „од свакога коме је много дано, много и тражити: а коме је повјерено много, од њега ће се више искати,“ као и да „онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен“ (Лк 12:47,48) Осећајући сеуправо тако, и надасве, као слуга потом као слуга који донеклезна вољу Господара својега, стараћу се да служећи приправљам и чиним по Његовој светој вољи. Ослањајући се, пре свега, на „Божанску благодат, која свагда немоћи исцељује и недостатке испуњује,“ изливену на моје смирење, молећи заступништво Св. Отаца наших, Владике Николаја и Преподобног Јустина Ћелијског, и свих Светих просијавших у Епархији нашој ваљевској, молим све вас, браћо архијереји, и вас, свештенство, монаштво и верни народе поверене ми епархије, да ми својим светим молитвама и сваким добрим делом свагда будете ослонац, подршка и помоћ у вршењу епископске службе. Неодољиво се из мојих уста и срца отима усклик Светога Богослова Григорија: „ научите ме о пријатељи, који сте ми од сада и пастири и сапастири, да зналачки напасам и одгајам стадо“ У ову прву недељу после Педесетнице, литургијски се сећамо и заједничаримо са Свима Светима. У Свету и Велику Педесетницу испуњен је сав домострој спасења. Дух Свети излио се на апостоле и на све ученике, и установљена је Црква. Од тада, свако ко поверује у Господа и ступи у Његову Цркву, кроз свету тајну крштења и миропомазања, добија исти такав дар Светога Духа. Светитељи су они међу нама који су добијене таланте – исте таланте које сви ми у Цркви добијамо – својим подвигом и вером и љубављу умножили; они су „огроман облак сведокâ“ безбројно мноштво звезда које сијају на небу Цркве. Сваки од њих, уподобљених своме Господу, својим животом, житијем светога, исписује једно јеванђеље, тојест, примену Јеванђеља Господњег на једнан посебан случај, на једну облагодаћену личност. Овај дивни празник учи нас да смо свипризвани у светост, као и то, да су светитељи људи, исто као и ми. Жеља ми је, и молићу се и трудити са свима вама, вољени епархиоти, да се, подражавајући свима Светима, заједно с њима уподобљујемо Господу и да благочестиво живимо у Њему као чланови, удови Цркве Његове; да светошћу Његовом – Јединог Светог – будемо достојни да нам се апостолски обраћа као „светима који су у Ваљеву.“ Епископска служба у епархији неодвојива је од осталих служби – Презвирерâ, ђаконâ и лаикâ, верног народа. Епископа хиротонише архијерејски сабор, али га као оца и пастира прихватају и признају управо они над којим епископствује, тиме што се сви сабирају на Светој Евхаристији. У молитви епископске хиротоније стоји: „…наиласком и силом и благодаћу Светога Духа Твог укрепи, и беспрекорним посведочи његово архијерејство, и украшаваујући сваком честитошћу, покажи га светим, да би био достојан да од Тебе моли све што је за спасење народа, а Ти да га чујеш.“ Свети Игњатије Богоносац заповеда: „чините све под председништвом епископа, који је на месту Божјем.“ (Магн 6,1) То место Божје, које се даје епископу, означава да онвозглављује епархију, тојест, помесну Цркву. И наставља Светитељ, „Као што, дакле, Господ (Христос), будући (са Оцем) сједињен, не учини ништа без Оца, … тако и ви … све чините на заједничком сабрању: једна молитва, једно мољење, један ум, једна нада у љубави, у чистој радости која је Исус Христос, од Кога нема ничега бољега.“ Власт епископа, дакле, није као световна власт. Она је заснована на односу који назиремо у самој Пресветој Тројици: „у општењу узајамне љубави, послушности и радости,“ како учи Свети Владика Николај, при чему „свака Божанска ипостас чини напор да поклони своју част другима двема, и да себе умали послушношћу.“ На својој хиротонији примио сам завештање од светејшег Патријарха Иринеја да „објављујем, да проповедам, да ућвршћујем у нашему народу, у народу православном … истину коју су апостолои проповедали“ Објаснио је он у тој свечаној беседи, која се уцртала у срцу моме,да је то „истина Богом откривена, Духом Светим потврђена, и многим светим знацима и чудима потврђена, кроз читаву историју Цркве Христове“ Пре свега, епископ је онај који возглављује Цркву и „по обличју и на месту Христа“ приноси благодарење Богу Оцу, служи Свету Литургију. Сматрам да је сав наш живот управо то: једна трајна, (лична и васељенска), Света Евхаристија, заједничка служба народа Божјег сабраног у Еклисију, Цркву, проширена литургија која обухвата дословно сваки детаљ, сваку нит,сваки аспект живота сваког од нас, у мери у којој верујемо и живимо у Господу, и старамо се да своје распарчане, раслабљене и огреховљене животе уподобимо, усагласимо са Његовим животом, с Оним који јесте Живот и Пут и Истина, Господ и Бог и Спаситељ наш Исус Христос. Тако се ми удостојавамо саслуживања Светоме Духу; и бескрајно више од тога – О, преславног чудеса –и сам Свети Дух саслужује нама, „моли се за нас уздисајима неизрецивим“ (Рим. 8,26) У својој служби трудићу се да проповедам истиниту веру, засновану на Светом писму и Светим Оцима „премудрост Божју у тајни сакривену, коју предодреди Бог пре векова за славу нашу.“ (1 Кор.2,7) „Као образац здраве наукеимај оно што си чуо од менеу вери и љубави у Христу Исусу,“ (2. Тим. 1, 13) учи Св. апостол; да, сходно томе,спроводим и развијам дела милосрђа, уз старање о ништима и свима који су на рубовима друштва, занемарени и одбачени. Подржаваћу у томе свесрдно богоугодну делатност Православне народне хришћанске заједнице, Кола српских сестара и Светосавске омладинске заједнице, као проширених литургијских заједницâ. „Пустите децу – говори Господ наш –нека долазе мени и не браните им; јер је таквих Царство Божје“ (Мк.10,14). Стараћу се око васпитавања деце и омладине, од најранијег узраста. Затим, у Цркви већ постоји служба веронауке, која је интегрисана у школски систем;свестан сам њеног огромног значаја и пружаћу помоћ и подршку. С радошћу и отворена срца, примаћу све који хоће да сарађују у вршењу Речи Божје. Одржаваћу најбоље односе и сарадњу са свима важним институцијама и личностима, на нивоу града, општина, са војском, полицијом, разним управама, школама, болницама… без обзира на политичка или друга опредељења, уверења, ако само постоји добра воља. Промисао Божја доваела ме је у ову свештену Епархију Ваљевску –овде, где се чиста и бистра река Градац улива у Колубару, јуначку, која прожима читаву област, сву у зеленим брдима, шумама и ливадама; у којој живи јуначки и одважан побожан и богобојажљив народ. Овде су, један до другога, новојављени светитељи ваљевски, свесрпски и васељенски, равноапостолни и просветитељи и исповедници, Владика Николај у Лелићу и Ава Јустин, несумњиво најзначајнији учитељи, духовници и теолози наше епохе. Овде је и песникиња Десанка, најнежније перо српске лирике, уз чије су стихове стасавала покољења. Ова епархија дала је одважне народне вође и ратнике, посебно у страшним и тешким временима српских устанака, међу којима су: Хаџи Рувим, пастир Цркве Христове, архимандрит Боговађе, кога је одликовало неустрашиво војевање и оданост саборцима, која није поклекла ни пред најсуровијим мучењима турских војника. Петар Николајевић Молер – уз стрица му Хаџи Рувима, уметник и солдат, јунак. Тешко да би се игде могла пронаћи оваква породица која је својој земљи подарил толико великана из различитих области стварања као што је породица Ненадовић из Бранковине. Обор-кнез Тамнавске и Посавске кнежевине Алекса Ненадовић, праведни господар, ктитор, и у страдању за слободу први. Брат му војвода Јаков Ненадовић први министар унутрашњих послова савремене Србије; син Прота Матеја, ратник, први председник Правитељствујушчег совјета, дипломата и писац; Војвода Јеврем, устаник, а потом председник Апелационог суда и државни саветник; Војвода Сима Ненадовић, који је борбу за слободу водио у оба устанка; и у народу одмиља звани Чика Љуба Ненадовић, књижевник, дипломата и министар просвете. Примам данас на старање ову епархију, наследницу славне Светосавске Моравичке епархије, од Господа Сведржитеља, а из руку мојих најпоштованијих претходника, најпре, блаженопочившег владике Милутина, аутентичног пастира доброг, нарави благе али строгог и одлучног; затим, из времена кад је ваљевска била спојена са шабачком епархијом, из руке Ваше, Преосвештени Господине Лаврентије, мудри и сталожени архијереју, који нам предајете све изврсне одликевладикâ старога кова. Њима су претходили епископи Јован Велимировић, др Симеон Станковић, па све до Пајсија, потоњег српског патријарха иславнога Хаџи Мелентија Стефановића. Трудићу се да следим њиховим стопама и да им се, подражавајући и настављајући њихове најбоље тековине, нађем достојним наследником. Побожност верног народа ове епархије уско је повезана са бројним манастирским светињама које је прожимају. Поред прослављених и свеправославних Ћелија и Лелића, ту су Пустиња, Јовање, Рибница, Грабовац, и друга света места, на којима се даноноћно произносе молитве за цео свет, и где се окупља ради молитве, утехе и назидања. И сам монах, стараћу се усрдно о нашем монаштву, које треба да буде светлост свету. Ваша Светости, у својој заиста надахнутој приступној беседи, када сте узвођени у Светосавски трон Српских првопрестолникâ, позвали сте све нас, апостолским речима, наслужбу миру и јединству: „Молим вас браћо именом Господа Исуса Христа да сви исто говорите, да међу вама не буде раздора, да будете утврђени у истој речи и истој мисли“ (1 Кор 1,10). Дозволите да и ја, као „најмањи из ваших чада“ изразим резонансу тих ваших речи у моме срцу у виду мисионарске жудње да свет посматрамо „умом Христовим“ и да га на духовни начин осмишљавамо и тако тумачимо, у својим делима и проповеди онима који су у Цркви, али и свима онима око наскоји су отворени за Реч Божју. Настојаваћу на одржавању и изграђивању јединства Цркве, како унутар поверене ми епархије, тако и између свих епархија наше Светосавске Цркве; јер, епископ јесте „спона помесности и Васељенскости Цркве.“ У тој благословеној мисији бићу вам подражавалац и саделатељ, уверен да изражавам осећања и настројења већине сабраће архијерејâ. Пре свега и изнад свега, благодарим и узносим славословље Светој једносуштној и животворној Тројици, Богу нашем, за „сва знана и незнана, видљива доброчинства која су нам учињена.“ Благодарим и Вашој светости, духовни оче, који си ме „с муком рађао, док се Христос не уобличи у [мени]!“ (Гал. 4, 19). Својим делатним примерима и благим и трпељивим поукама тајноводили сте ме и изграђивали, као Павле Тимотеја, учећи о великој тајни побожности: „Бог се јави у тијелу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповједи се незнабошцима, вјерова се у свијету, вазнесе се у слави“ (1 Тим 3, 2-7). Благодарим и Вашој светињи, владико и оче Иринеје, јер сте ми даровали да из, најближе перспективе, посматрам и упијам Ваше благодатно расуђивање и проницљивост у стварима које се тичу наше епархије, наше помесне Цркве, али и целокупне, саборне и апостолске, Цркве Христове. Благодарим браћи мојој ковиљској, вазљубљеној у Господу, јер смо у заједници братске љубави узрастали у вери, нади и љубави, служећи једни другима, и сви заједно Господу, стремећи „познању љубави Христове која превазилази разум, да бисмо се испунили сваком пуноћом Божијом.“ (Еф.3,19) Благодарим својим родитељима, блажене успомене, Милутину и Јелени, који су ме с љубављу и добротом васпитавали и изграђивали, учитељима, родбини, пријатељима и свим добротворима, знаним и незнаним. Да сви вечно у заједници молитве и љубави, са свима светима, узносећи сваку славу, част и поклоњење Триипостасном Божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Тројице Света, слава Теби! Извор: Епархија ваљевска

Ваша Светости, оци и браћо архијереји наше помјесне Цркве, преузвишени оци бискупи, уважени господине муфтијо, господине предсједниче Републике Српске, госпођо предсједнице Владе Републике Српске, господо великодостојници државе и друштва БиХ, Србије, Црне Горе и Хрватске; часни оци презвитери и ђакони, драга браћо и сестре, богољубиви монаси и монахиње, љубљени народе Божији! Хумска земља и Травунија, Неретва и Паганија, и још шире области, познатије од владавине Херцега од Светог Саве – Стефана Вукчића Косаче – као Херцеговина, вијековима су представљале границу Истока и Запада; некада на размеђини западног и источног Царства, онда на размеђи црквених јурисдикција Истока и Запада, на међи Рашке и Босне, Босне и Угарске, Угарске и Османског царства, Османског царства и Венеције, касније и Османског царства и Аустроугарске, била је коначно и сама у себи разграничена свим овим древним разграничењима, чак и у срцима својих становника. Знајући то, мислим да на нама свима овдје окупљенима није да пренебрегавамо некад заиста трагичну историју ових крајева и негирамо разлике међу нама, него да их покушамо доживјети као изазов и благослов сјећајући се Солжењицинове мисли, која је колико јеванђелска, толико, чини ми се, и општељудска: Постепено ми је – каже он – откривено, да линија која одваја добро и зло, не пролази границама држава, нити између класа, нити између политичких партија (a ми бисмо могли рећи нити линијом наших овдашњих разграничења и разлика) већ кроз свако људско срце… Зато се ја данас молим Господу да нестану унутрашње границе у нама, да побиједи добро и да будемо препознати као миротворци, отворени за сталну сарадњу и дијалог, као носеће стубове мира и развоја на овим просторима. Крштење ове земље, учи нас сâмо Свето Писмо, започели су још у првоме вијеку Свети апостоли Павле и Тит о чему свједоче многи наши манастири који стоје на темељима из ранохришћанског доба, као и многа црквишта, крстионице и гробља из тих времена. Бурни догађаји шестога и седмога вијека, долазак Словена у ове крајеве, мисија свете браће Ћирила и Методија и црквени расколи доносе тектонске промјене на овом тлу на коме ће дукљанску династију Војисављевића смијенити Немањићи. Из своје пријестонице у Благају, овом земљом је владао Немањин брат Мирослав, који је познат по препису Јеванђеља, нашој најстаријој књизи. Свједок тога времена je његов братанац Растко – бесмртни принц херцеговачки; као први архиепископ српски Свети Сава, успио је издејствовати аутокефалност наше цркве и успоставити нашу Епархију прије тачно 800 година. Од те 1219. године и престоног Стона и пељешког Јадрана, па преко Залома, Полимља и Лима, до Тврдоша и Оногошта, Острога, Дужи и Мостара, па опет Тврдоша, Требиња и данашњих дана, историја ове земље и њених људи је у знаку крста, страдања и васкрсавања. Као што су Светог Саву надахњивали одјеци апостолске проповиједи којом је натопљена ова древна земља, проповиједи оних који су чули, сагледали и рукама опипали оваплоћену Ријеч живота вјечнога (уп. Ι Јов. 1, 1-2), тако је охристовљена ријеч и лик Светог Саве надахњивала и овдашње епископе, међу којима су и Свети Сава Други и Свети Данило Хумски као и Свети Василије Тврдошки и Острошки. Одатле се мисао прелијевала и светом Петру Цетињском, нераскидиво везујући Херцеговину и Црну Гору у јединствен духовни простор, и рађајући просвјетљујућу искру у нашем народу, те је тако Херцеговина са Дубровником у деветнаестом и почетком дведесетог вијека била носилац културног и друштвеног препорода и слободарских идеја. Наши великани су бриткост ума изражавали кроз најљепшу поезију, као Шантић и Дучић, или кроз правно-политичке огледе, као Богишић, кроз описе историјских догађаја и стварности, као браћа Ћоровићи, или су просто били пионири просветног и сваког другог напретка као свештеници: Мићо Љубибратић, Прокопије Чокорило, Јоаникије Памучина, Нићифор Дучић, Стеван Правица и многи други, све до Светог владике Свештеномученика Петра Зимоњића. Херцеговина и данас, са својим особеним географским положајем, са богатством карактера људи који у њој живе и у њу долазе, иако мала по величини, надамо се, може поново бити један од покретача свеопштег препорода. Зато ће се и убудуће наша Епископија трудити да охрабри младе људе и теологе који улазећи у дијалог са стручњацима из области философије, економије, правних наука, медицине, психологије, умјетности и технике, треба да буду спремни да свакоме који од нас тражи разлог наше наде, са кротошћу дају одговор, имајући добру савјест (уп. 1. Петрова 3, 15), и да на глобалном научном и културном плану покушају наћи улогу хришћанске теологије и етоса који из ње проистиче, у обликовању стварности у којој живимо. Колико је то у мојој моћи пажњу ћу посветити образовању и васпитању младих људи и дјеце, поштујући њихову богодану слободу и интегритет, знајући да су они једини прави и достојни насљедници непрекинуте историјске нити ових простора и нашег опстанка и битовања, које је постојано једино ако је утврђено и на вјери и на знању. Његоваћемо и Херцеговцима урођену саборност, бринући се о старима и немоћнима, позивајући све на солидарност, социјалну одговорност и истинску бригу једних о другима. Ова ће одговорност за ближње, надамо се, водити заједници и друштву у којој ће честитост, марљивост и поштење бити цијењени и довољни за живот достојан човјека. Tрудићу се да нам такозване велике теме, па биле оне сасвим легитимне и вриједне промишљања и дјелања, као што су поменуте теме социјалне правде или на пример теме политичке културе и поштења, не заклоне брата и сестру који живе поред нас и потребују помоћ, разумијевање или просто живу ријеч утјехе. Управо супротно, конкретан човјек који живи поред нас и његово добро, биће мој једини мотив за друштвену ангажованост, како је то уосталом бивало и до сада у вријеме мојих непосредних и вољених претходника, а наших заједничких отаца, учитеља и препородитеља ове Епископије, Владике Атанасија и Владике Григорија. Ваша Светости и браћо архијереји, Од првог хумског епископа Жичке аутокефалне архиепископије Илариона, па до данашњег дана седамдесетједан епископ је служио овом свештеном Трону. Благодарим на указаном повјерењу и одговорности, понављајући ријечи Светих Отаца за које они кажу да се односе на самог Господа и његово страдање: не противрјечим, нити се противим (Ис. 50,5; 53,7); него приклањајући се под крепку руку Божју, са Светим Григоријем Богословом свједочим да, као што се није добро отимати за архијерејство, исто тако га не треба ни одбацивати (Св Гр Бгсл, беседа 3.). Са друге стране, благодарити Богу за ову службу ријечима није могуће, а вјероватно ни примјерено. Благодарити за ову службу значи живјети за другога! Ако ме љубиш, напасај овце моје, каже Господ срцезналац Апостолу Петру. Рекао би човјек, ни веће службе и Тајне због које је сам Син Божији пролио Крв Своју, нити једноставније заповијести; али, чини ми се да је управо такав и читав хришћански живот – ми љубав према Богу показујемо, мјеримо и провјеравамо односом према ближњима. По апостолу Јовану то значи не љубити ријечју ни језиком него дјелом и истином (уп.1.Јов.3,18). У томе је за мене велика утјеха. Од свих нас се тражи једно исто, живот у љубави према Богу и ближњима. Највећа мисија и програм Цркве тако би требало бити дејство и сијање те Христове љубави у Тијелу Његовом које смо ми. Зато и говори Господ: Као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јов. 13, 34-35). Свештенство, тако, не заступа Христа који је одсутан и коме је потребан замјеник на земљи, него заједно са народом, посебно када смо окупљени на Светој Литургији, светотајински актуализује Христово константно, непрекидно и вјечно присуство у Цркви. Јер, Тијело Христово никада није без своје Главе, Његова Невјеста Црква не може, ни у времену ни у вјечности, бити удова, јер има бесмртног Женика. Зато сви ми имамо непогрешиво јеванђелско правило: Знате – каже Господ – да они који се сматрају владарима народâ господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе (Мр. 10. 42-45). Као што видимо, у Цркви Христовој не постоји други извор првенства, славе и моћи осим силе Крста и тајне крстоликог служења о којој Свети Златоуст додаје још и то да: хиротонија не води у власт, не преуздиже у висину, не даје господарење; оне које је Отац провјерио, њих је по својој власти удостојио да служе браћи својој (PG 48,950). Драга браћо и сестре, Нека би дао Господ да и међу нама у Цркви херцеговачкој остане све благообразно и уредно (1.Кор. 14, 40), као што је досад и било; пошто Бог није Бог нереда него мира (1.Кор. 14, 33). Наше различите службе и дарови треба да буду основа заједнице а не повод за отуђење, јер, различити су наши дарови, али је Дух исти. И различите су наше службе, али је Господ исти. И различита су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима нама“ (уп. 1.Кор, 12, 4-6). Пазимо дакле добро да образ Божији и икона Христова у нашим ближњима не буде засијењена било чиме; било претпостављеним њиховим гријехом, било нашом умишљеном праведношћу. Наш сопствени живот увијек вреднујмо јеванђелским заповијестима, а на живот ближњег гледајмо очима Онога који дође у свијет да живот свој положи за пријатеље своје (Јов. 15, 13) и спасе грешнике од којих сам први ја (1. Тим. 1, 15). Пошто радост ове педесетничке службе захтијева, али и обичај налаже, у овом тренутку у коме нам сам Свети Дух све дарује и сабира своју Цркву, ипак је и дозвољено и примјерено заблагодарити за Његове дарове, видљиве и невидљиве. Говорићу ријечима и у духу ријечи једног свима нама познатог и савременог учитеља Цркве, оца Александра Шмемана, које ћу покушати да учиним и ријечима свих нас овдје сабраних. Свако ко је способан да благодари, достојан је спасења и вјечне радости. Благодаримо Теби, Господе, што си изволио да примиш службу ову, Евхаристију, која се приноси Светој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, и која испуњава наша срца радошћу, миром и праведношћу у Духу Светоме (Рим. 14,1). Благодаримо Теби, Господе, што си нам открио Себе и дао нам предукус Твога Царства. Благодаримо Теби, Господе, што си нас сјединио једне са другима у служењу Теби и Твојој светој Цркви. Благодаримо Теби, Господе, за све наше претходнике кроз историју, за мученике, свештенике, монахе, ратнике, раднике, задужбинаре и домаћине, честите и марљиве домаћице, заточнике слободе, правде и поштења, који су и нама пропутили и показали пут Богочовјека. Благодаримо Теби, Господе, за обнављање ове епархије крајем прошлог вијека, и за двојицу архијереја Атанасија и Григорија, мојих љубљених отаца и претходника из тог времена; они су нас кроз ријечи, а највише кроз примјер, поучили да смо сви слуге, али и да сви имамо одговорност за ову велику Тајну Сабрања у коме стојимо, која је Христос у нама – нада славе (уп. Кол. 1, 27). Благодаримо Теби, Господе, што нам помажеш да надвладавамо све тешкоће, напоре, страсти и искушења, установљавајући међу нама мир и узајамну љубав у заједници Светог Духа. Благодаримо Теби, Господе, и за допуштена страдања кроз која пролазимо; она нас очишћују од себичности и подсећају на „једино потребно“, на Твоје вјечно Царство. Благодаримо Теби, Господе, што си нам дао ову земљу гдје можемо слободно да Ти служимо и славимо Свето Преображење у овом храму у Требињу, Вазнесење у Чапљини, Педесетницу у Мостару и Гацку, Благовијести у Дубровнику и Житомислићу, Мајку Божију у Тврдошу, Завали, Добрићеву и на Корчули, Свете Апостоле у Петропавлову, Светог Василија, заштитника Херцеговине, у Мркоњићима, Светога Саву у Билећи, Светог Димитрија у Невесињу, Светог Лазара Косовског у Дабру, Божић у Љубињу, а Васкрс у мученичким Пребиловцима. Благодаримо Теби Господе, и за живу Цркву расијану по свим овим мјестима – скупа свештенство и народ. Као што је хлеб овај који преломисмо био расијан по горама а сабран постаде један, тако нека се сабере Црква Твоја са свих крајева земље у Царство Твоје! (Дидахи, ΙΧ, 4) Благодаримо Теби, Господе, за наше породице – за наше родитеље: за њихову жртву, за љубав али и за њихову пажљиву строгост. Благодаримо Ти за очински савјет и братски загрљај, за сестринску сузу и мајчинску бригу, а нарочито Ти благодаримо за дјецу, која нас уче како да славимо име Твоје у радости, покрету и светој граји. Благодаримо Теби, Господе, за све пријатеље које смо срели на нашем животном путу. Нека би наша узајамна оданост и поштовање остали неокрњени у времену и постали извор наше вјечне радости. Благодаримо Теби, Господе, за наше монашке породице, за сабраћу монахе, јер као облуци у мору, вођени промислом и љубављу Божијом, обликовали смо и обликујемо једни друге едаби се и Христос у нама уобличио (Гл. 4, 17). Благодаримо Теби, Господе, за сестре монахиње; њихова служба Цркви, љубав према свима и мјера у свему открива нам једну скоро заборављену, а у њима опет обновљену, аутентичну господственост и племство духа. Благодаримо Теби, Господе, због свега и за све. Велики си Господе, и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи достојне да опјева сва чудеса Твоја! Господе, добро нам је овдје бити. Амин. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

У име Оца и Сина и Светога Духа! Ваша Високопреосвештенства, високоуважени представници наших сестринских Цркава, Ваша Преосвештенства, високоуважени представници дипломатског кора, високопреподобни и високопречасни оци, веома љубљена браћо и сестре у Христу Спаситељу: Свети пророк Исаија чу глас Господњи који му говораше: Кога ћу послати? и ко ће нам ићи? И Исаија рече: Ево мене, пошаљи мене Господе. И посла га Господ к људима својим, да грешницима саветује покајање, и да им објави ствари онога света, то јест различне казне ако се не покају, а милост и опроштај ако се обрате Богу покајањем (Ис. 6, 1-11). Данас и ја желим са светим Исаијом да кажем пошаљи мене Господе! Али задржава ме други глас пророка Мојсеја који је молио Господа да не шаље њега јер није речит и да пошаље некога способнијег. Глас светог пророка Исаије је пун љубави према Богу, пун љубави према народу Божјем и према ближњему и пун вјере и наде; глас светог пророка Мојсеја је пун смирења и послушања и кротости. Оба та гласа се чују у мојој души и они се данас уједињавају одлуком и савјетом наше свете Српске Православне Цркве – Пећке Патријаршије. Захваљујем Светом Архијерејском Сабору наше Цркве на челу са његовом Светошћу Патријархом Иринејем што је донио одлуку да мене недостојног пошаље овом народу Божјем и постави за првог епархијског архијереја наше помјесне Цркве у Јужној и Централној Америци. Свети Сабор наше Цркве је процијенио да је дошла пуноћа времена да се оснује епархија и под ”Јужним Крстом” у овом најзападнијем кутку васељене. Бити први епархијски епископ на овом континенту наше древне помјесне цркве, која идуће године пуни 800 година трајања, је велика част и привилегија али и велика обавеза и одговорност и веома тежак задатак. Тежак је тај задатак због деценијског нередовног стања у црквеним заједницама нашег народа овдје, кроз одсутство или мали број свештенослужитеља, које је имало као последицу удаљавање људи нашег поријекла од своје, вјере, традиције, културе, језика… Тежак је он и због глобалне економске и политичке кризе која је, нарочито захватила земље овог континента. Тежак је тај задатак и због модерних трендова у култури због многих покрета за ”права” човјека који су често потпуно супротни библијском откровењу. Опет као у свему утјешавају нас ријечи нашег Спаситеља: ”Јарам је мој благ и бреме је моје лако”. Дакле, тако се и наша помјесна Црква Пећке Патријаршије, као и многе друге помјесне православне Цркве, проширује на сву Васељену, подвлачећи још једном да је спасење човјека и човјечанства Васељенски задатак који Бог испуни кроз његовог љубљеног Сина и Спаситеља Исуса Христа а који он савршује Духом Светим у својој светој Православној Цркви. ”Идите и научите све народе Крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа…” рекао је својим ученицима једини и васељенски Спаситељ свих народа и људи. Христос је тим ријечима заувијек установио Васељенски карактер – ”Глобализам” Цркве, и Црква се не може о њега оглушити. Јеванђелска свјетлост треба да огрије сваки народ и сваког човјека и то је воља нашег Спаситеља и заповијест: ”идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље свакоме створењу” (Марко 16, 15). За вријеме свог боравка на Земљи Христос углавном није напуштао границе Обећане Земље, тадашње Палестине, осим кратких излета у њој сусједне земље. Али како читамо у учењу Цркве у вријеме свога крсног страдања, смрти и Васкресења Христос је душом својом испуњеном Божанством ушао у ад да порази државу смрти и дарује људим живот и истинску слободу. Или како се тамо каже Христос је ушао у дубине Земље да би све испунио. И ту нам се открива тајна Васељенског дјела Христовог домостроја Спасења. Он који се кретао у једној локалној географској карти земље Палестине постаје глобални Спаситељ свих људи. Ту велику тајну ћемо покушати да опишемо кроз икону Њутн Лајбницове формуле, формуле која повезује дејство унутар неког тијела са дејством на површини тог тијела. Дакле док Христос дјелује унутар Земље, у срцу и дубини Земље, као једног лоптастог тијела то Његова Света Црква дјелује на површини тог тијела то јест на сфери. Њутн Лајбницова Формула између тих дејстава поставља једнакост. Ви чујете? поставља једнакост! Тако се на један мистичан начин дјеловање Цркве Христове у историји повезује са Крсно – Васкрсном Жртвом нашег Спаситеља. Зато се истинита Црква с правом назива мученичка Црква. Али је она и Црква Васкресења. Једна госпођа, која се представила као инославна хришћанка неког од праваца протестантизма, питала ме је зашто носим крст ако је Христос Васкрсао. Каже она, ми живимо у ери Духа Светога и нама не треба Крст. Одговорио сам контра питањем, да рекао сам Христос је заиста Васкрсао али да ли смо ја и ти васкрсли? Ми заиста живимо у времену Духа Светога који дјелује кроз свету Цркву али нам он доноси оно што је Христово – Христову Крсно- Васкрсну Жртву нарочито кроз Свете Тајне које се дотичу усана наших и узимају безакоња наша. Светим Духом Христос дјелује кроз своју Свету Цркву у сваком времену и простору и то дјеловање је једнако по сили и снази и значају како у Јерусалиму тако и на Православном Балкану тако и овдје у Јужној Америци и свуда на земљином шару. Дакле Спасење је већ извршено али се оно и даље савршава, то је антиномија и тајна Крста Христовога којим се ми једино хвалимо заједно са светим апостолом народа Павлом. У том тежком задатку на њиви Господњој хвала Богу нијесмо сами. На првом мјесту са нама је благослов и молитва свете Цркве Православне који је и благослов Христов. Без благослова Цркве нека се нико не усуди да себи присваја звања и чинове, и да се мијеша у црквене ствари, како што неки и чине и тиме лијепим ријечима али срцем поквареним збуњују и смућују народ и обмањују оне који им олако повјерују. Учи нас свети апостол Павле да ако нам и анђео са неба донесе науку различиту од учења Цркве да га не примамо. Са нама су даље дјело и поука и молитва наших предходника, архимандрита Доситеја који је сада епископ Британско- скандинавски, епископа Митрофана садашњег епископа канадског и блаженог спомена попа Радојице Поповића и свих свештенослужитеља који се овдје потрудише да унаприједе црквени живот на овом континенту. Нарочито је са мном молитва и благослов мог духовног оца и учитеља високопреосвећеног архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорског и Приморског г. Амфилохија из чије руке данас примам овај владалачки жезал. Њега и са правом сматрамо оснивачем или иницијатором оснивања ове нове епархије наше помјесне Цркве. Митрополит Амфилохије је овдје први пут дошао негдје 2007 године и као пастир добри који тражи своју изгубљену овцу и као милостиви самарјанин који не оставља човјека у невољи, није се оглушио о жеље и вапаје и вјеру овдашњег народа Божјега него га је прихватио у своја очинска њедра и на сваки начин се потрудио да помогне нарочито да се душа овога народа, прије свега нашега националнога поријекла, обнови у истинској вјери. Обнављајући Цркве и манастире, установио је парохије и поставио свештенике, неуморно путујући по огромним просторима Јужне и Централне Америке. Владика Амфилохије је надахнут на ову мисију и молитвама нашег заједничког оца и пастира светог Саве и светог Василија Острошкога, јер су поред Бога и Богородице имена њих двојице нарочито присутна у молитви овдашњег народа. Ја ћу се, са мојим скромним могућностима, трудити у свему да наставим то добро дјело нашег духовног оца и архипастира Митрополита Црногорског и Приморског Амфилохија. Са мном су даље сви моји сарадници у клиру наше епархије од којих су већина данас овдје и доносе нам благослове поред Србије и Црне Горе и Аргентине и из Бразила, Чилеа, Венецуеле, Колумбије, Еквадора, Гватемале, Доминикане, Панаме, Ел Салвадора, Костарике… Са нама је даље народ Божји овога континента чији су се преци и они као њихови наследници старали и старају да сачувају вјеру православну, своју културу, традицију и језик и изграде многе православне богомоље широм Јужне и Централне Америке. Нећу набрајати њихова имена, јер их само Бог зна, да не бих у незнању заборавио неког од њих. Тај њихов рад је припремио и омогућио да се догоди и овај наш данашњи празник. Народе Божији мислим да се данас ваши преци радују на небесима у овом дану, у овом дану када славимо и славно Успење Мајке Божије, јер заједно са душом Богородице Господ уздиже ка небу душу и срце и овога народа. У Богу нема живих и умрлих него су сви живи, и сви заједно учествујемо у овом литургијском догађају, ту су са нама душе наших предака ту је и душа Сава Кривокапића чији је унук свештеник Момчило дошао са намјером да његове земне остатке после скоро 80 година од његове смрти пренесе у стари крај. То још једном свједочи о нашем нераскидивом јединству у Христу. Нека вас све Бог благослови народе Божији нека Бог насели ваше преминуле претке у Царство Небеско а вама и вашим потомцима дарује свако добро и привремено и вјечно. Са нама су и друге нама сестринске Православне Цркве које одавно дјелују на овом континенту, као што су наша Мајка Црква Константинопољска Патријаршија, Антиохијска П., Московска П., Загранична Руска Црква, Америчка Православна Црква и друге; са којима вјековима заједно радимо на истој њиви Господњој. Заједно дакле са вама предстоји нам прво да радимо на обнављању вјере код људи нашег поријекла, традиције и културе. Као друго, не служећи се јефтиним прозелитизмом, морамо бити отворени за све оне људе било које расе, нације, културе или религије који истински желе да се упознају са Православљем и приме истиниту вјеру Православну. Као треће, али не мање важно треба изграђивати добре односе са другим инославним Црквама које дјелују на овом континенту, нарочито са римокатоличким хришћанима, да би се кроз дијалог и сарадњу учвршћивало наше узајамно поштовање. Као четврто, живећи у земљама Јужне и Централне Америке требамо се молити за просперитет и напредак у свему свих народа који у њима живе. Знајући да је вјера без добрих дјела мртва, морамо се старати да нашу вјеру увијек поткријепимо добрим дјелима јеванђелске љубави и милосрђа према нашим ближњима. Драга браћо и сестре црквена јерархија је неопходна, јер се циљ Цркве постиже само помоћу ње. Без ње не може бити цркве, нити она може обављати своју спасоносну службу. Св. Игњатије Богоносац тврди: “Без јерархије нема Цркве”. Кипријан Картагенски каже: “Епископ је у цркви и црква је у епископу. Ко није у јединству са епископом, тај није у Цркви”. Због тога паства треба да се повињава јерархији и да је слуша. Сам Спаситељ каже апостолима, а преко њих и јерархији: “Ко вас слуша мене слуша; и ко се вас одриче, мене се одриче”; “Ко вас прима мене прима а који прима мене, прима онога који ме је послао”(Лук. 10, 16; Мат. 10, 40). С друге пак стране, пастири су обавезни да уче своје стадо, духовно управљају њиме и свршавају за њих свештенодејства, и прије свега да буду угледи стаду кроз примјер доброг живљења у Христу. Љубав треба да уједињује јерархију и вјерне. И једни и други заједнички треба да решавају сва важнија питања која се тичу цркве. Климент Римски каже: Као што глава у тијелу без ногу не значи ништа, тако и ноге без главе. И мали делови у телу потребни су и корисни за цијело тијело. Тако и у Цркви: Ни велики без малих ни мали без великих не могу постојати. Уједињени доносе обострану корист. Поред осталих функција улога епископа је нарочито важна као фактора уједињења, обједињена, окупљања стада Христовога. Јер Христос и хоће да сви једно буду као што је он једно са својим Оцем Небеским. Али како је могуће остварење таквог јединства људи у Цркви у хришћанској заједници? Христос нам је дао и учење о љубави и заповиједио нам да љубимо ближњег као самога себе, али то учење о љубави неби било само за себе довољно, ако нам Господ неби дао и силу да га извршимо. Сјетимо се литургијског возгласа који каже: Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и Причастије Светога Духа да буде са свима вама. У неким преводима стоји и заједница Светога Духа. Али заједница и друштава има много и те заједнице и друштва могу бити основане на различитим принципима и са различитим циљевима. Црквена заједница се формира због причастија Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса Нашега Исуса Христа и обратно то причастије Богом форми ра и утврђује ту заједницу и чини је вјечном. Тајна Причешћа сједињује људе са Богом и самим тим, сједињује их једне са другима. Ето зашто је Причешће, више од свега, извор црквеног живота. Смисао Тајне Причешћа је у њеној црквености. Ван црквеног јединства нема ни Причешћа. И Обратно без причешћа нема ни црквене заједнице. На тај начин, по Христовом учењу, и по благовијести светих отаца, истински живот је могућ само при тијесном природном, или, како говоре, реалном сједињењу са Христом у Тајни Евхаристије, али то јединство са Христом ствара и јединство људи једних са другима, то јест, ствара једно тијело Цркве. Сабрао нас је овдје Господ и његова Света Мајка у овом Светом Храму који као да је пренијет из древне Светиње Студеничке ”Мајке свим Црквама” овдје смо, на самом крају земљиног шара, под Јужним Крстом, и наша је молитва Богу и Пресветој Богородици да овај Саборни Храм Рођења Богородице буде и сам Мајка свим Црквама у нашој новој Епархији, Амин Боже Дај. Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и причастије Светога Духа да буде са свима Вама. Амин. Извор: Српска Православна Црква

У Име Оца, и Сина и Светога Духа, Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа. Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре. Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине. Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте. Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета. Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет. Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч. Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег. Љубим те Господе Крепости моја Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби. Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу. Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио. Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној. А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека. Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У овоме благословеном и свештеном педесетничком тренутку, док са страхом и трепетом посматрам свештенодејство, које се управо одвија пред нама, моје срце испуњено је радошћу и трепетом, јер сам „промислом, благовољењем и милошћу Божјом“ удостојен ове надумне и неизрециве духовне Тајне – Тајне епископскога достојанства. Много пута и на много начина (Јев. 1, 1) сам, током свога живота, био обдариван безбројним доброчинствима Божјим и благодатним даровима свете Цркве Његове. Стога, благодарност и славословље узносим Једном у Тројици Богу, Оцу, Сину и Духу Светоме, Дародавцу свих добара, што је Својим неизрецивим снисхођењем погледао на моју недостојност и благоизволео да ја, најмањи и најслабији међу браћом, будем удостојен овога благословеног служења и достојанства. Та иста Божанска благодат, „која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује“, заједно са Вашим часним гласовима, браћо архијереји, и полагањем Ваших благословених руку на моју убогу главу, моју смерност и недостојност увела је у епископску службу, позивајући ме да умножим и пронесем пламен духовне ризнице који сам у изобиљу наследио од благородних и светих личности које су својим етосом и животом освештале и прославиле свештену Светоархангелску обитељ ковиљску и нашу помесну Светосавску Цркву. Сећајући се тих дивних светих ликова, испуњен сам духовном радошћу и весељем, али истовремено, обузет страхом, падам ничице слушајући, као некада велики Мојсеј, небески глас Господа Бога свог на гори Синај: „Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља“ (2 Мој. 3, 5). Уплашен стојећи, јер сам „земља и пепео“, свестан подударности Тајне епископске службе са Тајном Крста и самоодрицања, али исто тако и своје недостојности и слабости, клањајући се благочестиво пред Вама, Ваша Светости и Свети Оци архијереји, искам Вашу подршку и молитве у предстојећем ми тешком, али благословеном служењу. И надасве, у мојим ушима утешно одзвања глас Божји који се кроз Мојсија обраћа верном Израиљу: „буди слободан и храбар, и не бој се и не плаши се; јер Господ Бог Твој иде с тобом, неће одступити од тебе, нити ће те оставити“ (5. Мој. 31, 6). Тога ради, охрабрен и уверен, из дубине свога срца „исповедајући благодат, проповедајући милост и не скривајући доброчинство“, приклањам благочестиво врат свој пред Господом славе и свесно се прихватам овога служења и Крста. Прихватам се архијерејског служења како бих служио благочестивоме народу Божјем, а не како бих, не дао Бог, користио почасти које овај чин са собом носи. Јер, у Цркви Христовој не постоји никаква висина узвишенија од висине смирења и служења људима; нити постоји каква друга висина до висине Крста. И зато је епископска служба – Крст и кеноза. Свети Велики Василије наглашава да се онај који управља душама „бори с јакима, немоћнима носи болести, и све чини и говори на духовно утврђивање оних који су му поверени“. Он је дужан „да негује и чува душе које су крвљу Христовом откупљене“, јер ће тада, по речима апостола незнабожаца, божанственога Павла, „бити суд за част, освећен и користан домаћину, припремљен за свако добро дело“ (2. Тим. 2, 21). Архијерејска служба није, превасходно, власт – него служење душама „за које је Христос умро“; није превасходно седење на првим местима – него жртва и прање ногу словесноме стаду Христовом; није, превасходно, удобност и комфор, него даноноћна брига и старање за потребе и проблеме благочестивога народа Божјег. Није ова служба само част и слава – него и трнов венац који је епископ позван трпељиво да носи, угледајући се на Господа нашег Исуса Христа, Цара Славе; није само радост – него и туга, све „док се Христос не уобличи“ (Гал. 4, 19), по речима Светог апостола Павла, у душама људи које су епископу поверене. Данас започињем епископску службу не ослањајући се, притом, на своје личне способности или научена знања, нити у световне вештине и управљачко искуство, које сам, можебити, стекао током свога досадашњега живота – у првих двадесет шест година шареноликог и разноврсног живота у свету, са мноштвом познанстава, пријатељстава и доживљаја; а тако и у других двадесет шест година, у благодатном монашком подвигу, боравку у манастиру и труду у службама које ми је Црква на челу са Владиком бачким поверавала. То су све, наравно, елементи на којима се обично утемељује, и које поштује и уважава, световно поимање живота. Заиста, они могу да буду од користи спољашњем, тзв. добром сведочанству црквених пастира; међутим, ма колико значајни били, они засигурно не представљају суштинско обележје архијерејскога служења које ми предстоји следећих, можда опет двадесет и шест, година, – према, изгледа врло примереном, тројичном обрасцу који се овде јавља – или колико год у Своме промислу Бог благоизволи. Служба епископа се састоји у томе да он пребива у Истини и проповеда Исуса Христа, Распетог и Васкрслог, и Јеванђеље Божје, свим својим бићем, животом и дахом савременом човеку који трага за миром и смислом; човеку, често удаљеном и отуђеном од Бога и било чега божанског. Епископ се, по речима Светог Игнатија Богоносца, налази на „месту” и „по обличју” Христовом. Обличје јесте распети Христос, а место – Голгота. Не Голгота неправде, него Крст љубави. Зато се епископ дарује у потпуности свима и за све. На том и таквомe месту позван је епископ да служи свима, и да се разапиње за многе, по речима Господњим: „Син човечји није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе” (Мат. 20, 28). Благодаћу Божјом и просветљењем Духа Светога, трудићу се да у свакоме човеку кога будем сретао и упознавао током свога служења, препознам Сина човечјег и да свакоме служим као „једном од [Христове] најмање браће ” (Мат. 25, 40). Ова служба не значи давати много, него ништа не задржавати за себе; непрестано се ломити и изливати, „увек се давајући, а никада не нестајући”, уз чврсту сигурност, извесност присуства Духа Утешитеља који „раздељује дарове“ (стихира Педесетнице). У овом свечаном часу молитвено благодарим Господу за незаборавне родитеље своје, оца Милутина и мајку Јелену, који су ми својим племенитим личностима, у своме браку и у нашој породици, пројављивали и сведочили пре свега љубав, затим доброту, пажњу, посвећеност, аутентичну господственост... Мога брата Предрага, сестру Звездану и мене, подизали су они и васпитавали са стрпљењем и поштовањем наше слободе до неизмеривих граница, пре свега, личним примером и благим ненаметљивим речима. Нека им је вечан спомен! Моји брат и сестра, примивши на најбољи начин ово изврсно васпитање и сами су многоструко умножили подарене им таланте. За мене су они увек представљали пример и подстрек. Благодаран сам Богу што ме је удостојио да заједно са Вашом светињом, Владико бачки господине Иринеје, служим као викарни Епископ – као заменик, помоћник – носећи титулу древне Епархије мохачке, и што ћу моћи и даље да се учим и духовно узрастам поред Вас; да се напајам Вашим дубоким и изоштреним расуђивањем и василијанским старањем о Цркви. Благодарност Богу и Оцу свагда узносим за духовно очинство вазљубљеног ми игумана и владике Порфирија – који ме је у Христу родио – за његову љубав и уважавање, које излива на сваку живу душу. Богомудро и са дуготрпљењем као младице, засадио је и одгајао нас, ковиљско братство, које је израсло у дивну општежитељну обитељ. Благодаран сам старијој браћи ковиљској, потоњим архијерејима и пастирима Цркве, уз које сам стасавао и који су ми показивали и даривали многе врлине: Фотију, просветљеном – за истанчано благодушије, молитвеност и смирење; Андреју, мужу одважном – за ведрину духа, прецизност и изгарање; и блаженопочившем Јерониму, свештеноименом – за љубав према богослужењу, благољепију и поретку. Благодарим и мојој најдражој братији ковиљској; у братском заједништву, закриљени невештаственом архангелском славом и омофором Светога Саве, узрастали смо и узрастамо у духу општежића, и сваки понаособ, у монашком подвигу. Ако за данашњу хиротонију и произилазећу службу икаква хвала може да припадне коме од људског рода земнородног, онда она свакако у потпуности припада вама. Нека вас поживи Господ Подвигоположник! И ко је у стању ишчитати и побројати сваки бисер и драги камен врлине и доброте којим су моју недостојност обдаривали богољубиви и Богом-љубљени људи из сва три наведена периода мог живота – јуче, и данас, и сутра? Нека их све, знане и незнане, погледа Господ Срцезналац! Коначно, обраћам се свима који сте данас дошли да искажете своја добра осећања према мојој недостојности, и да заједно учествујемо у данашњој Тајни. Молим вас све да се молите за мене, да Христово стадо напасам и чувам са љубављу и праведношћу. Пре свега и изнад свега, заблагодаримо и поклонимо се Триипостасном Божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Тројице Света, слава Теби! Извор: Епархија бачка

Да се сетли светлост ваша пред људима да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на Небесима! (Мт 5, 14) У име Оца и Сина и Светога Духа! Ваша Светости, Ваше Високопреосвештенство, браћо Архијереји, часни Оци, представници световних власти, Народе Божји! На самом почетку бих заблагодарио Господу, Животвнорној и Нераздељивој Тројици, Беспочетном Оцу, Јединородном Сину и Свесветом Духу кроз кога су створени векови, који су својим промислом и милошћу преко Вас Ваша Светости и браће Архијереја нашли за добро да излију благодат Животворног Дуга на мене последњег и најнедостојнијега од све браће и да ме уздигну на највишу и најдостојнију службу Архипастира Цркве Божје. Знам да сам недостојан тако великог служења, али као што је Син Божји Господ Исус Христос служио људима и дао свој живот за спасење творевине указујући својим ученицима и апостолима како треба да служе свима и ја ћу по узору на њихов пример покушати да свима будем све. (1 Кор 9, 22) У потпуности сам свестан да је бременито носити крст епископске службе, али епископ је тај који је позван да проповеда Реч Божју у време и у невреме и да се Христово Име изнесе пред незнабошце, цареве и синове Израиљеве. (Дап 9, 15) Свестан сам своје младости и ту се сетих речи апостола Павла: Нико да те не презре у твојој младости него буди пример вернима у речи, владању, љубави, вери и чистоти. (1Тим 4, 12) Не презрите ме у тој младости него ми помозите, јер је благодат Божија заиста та која исцељује наше људске слабости и Крст који нам је дат не носимо сами него је Господ увек уз нас и Он нам помаже да одржимо веру по речима апостола Павла: Добар рат ратовах, трку сврших и веру одржах (2 Тим 4, 7 - 8), јер носити крст Господњи значи: распети себе свету и свет себи (1 Гал 6, 14) и не значи ништа сем Христа распетога (1 Кор 2, 2), а у томе је тајна епископске службе, о чему нам сведочи апостол Павле који каже: Свима сам био све (1 Кор 9, 22). Ове речи нам откривају дубину епископске службе која се састоји у томе да непрестано себе распињемо свету угледајући се на Христа који је Пастир Добри (Јов 10). Да заблагодарим на првом месту Богу на свему и за све. Благодаран сам и својим родитељима, оцу Душану и мајци Милици што сам крштен, јер сам на крштењу примио Духа Светога и залог будућега Царства. Њима који нису никада мислили на себе и што су улагали труд, напор и своју родитељску бригу за нас, своју децу. Благодарим Господу што ме је одвео у Далмацију, манастир Крку и Богословију Света Три Јерарха, где сам се упознао са етосом жртвовања за другога и аскетским начином живота. Благодаран сам Богу што сам на том месту срео мога духовног оца епископа Фотија који је као добри Самарјанин, који излива вино и уље на ране људске, човек кротак и смирен срцем, човек који прихвата свакога, који је свима нама младим богословима увек био мирна лука и сигурно пристаниште. Благодаран сам својим професорима, како у Богословији тако и на Богословском факултету, који су у мени развили љубав према теологији и Цркви као живом Телу Христовом, која није узор философије по човеку већ савршене философије по Христу (Кол 2, 8). Заблагодарио бих Господу и за своје сатруднике и пријатеље у Богословији Света Три Јерарха на челу са епископом далматинским Г. Г. Никодимом, који се неуморно труде да младе богослове просветле Јеванђељем Христовим. Надам се да ћемо бити и остати једно у Христу (1 Кор 4, 18). Заблагодарио бих Богу што ме је удостојио да ходим стопама дивног епископа далматинскога Стефана Кнежевића у селу Оћестову, где данас стоји велика далматинска светиња Манастир свете великомученице Недеље са добрим људима, правим српским домаћинима, који су ме пратили у мом мисионарско - пастирском раду који се темељио на љубави и слободи, а превасходно покајању. Стога и ја сведочим данас да је покајање заиста најлепши цвет људског поштења. Благодарим Господу и за своје познанство и сву љубав коју је епископ Герасим показао према мени и надам се да ће она само расти и умножавати се и бити пример добре и благородне пастирске остварености. Никако из мисли и молитава не губим ни миртополита Порфирија, који ми је још као студенту усадио пастирску бригу и љубав према том аспекту Цркве. Заиста сам се често у својој пастирској служби сећао и проналазио у његовим речима и слушајући његове савете и искуства сам израстао у личност каква сам данас. На томе сам му вечно захвалан. Са радошћу и љубављу помињем епископа бачког Иринеја који нас својом очинском бригом увек упућује на пут Јеванђеља, Христа и Цркве. На крају бих се захвалио и мом претходнику, блажене успомене епископу Лукијану, који је био прави пример молитве и живо сведочанство да ако следимо лик Христов и ходимо стазама Отаца идемо сигурним путем ка Царству Небеском. Посебно бих се поново захвалио Вама Ваша Светости, браћо Архијереји и часни Оци на великом поверењу које ми је указано позивом на архијерејско служење. Уздам се непрестано у ваше Свете молитве, у љубав и пастирско искуство које ће и мени бити драгоцено у служењу нашој светој Цркви. Овај епархијски трон на који данас ступам датира из 15. века, а црквени живот се развија после обнове Пећке Патријаршије 1557. године за време патријарха Макарија Соколовића. У време Прве и Друге сеобе Срба патријарх Арсеније IV Шакабента и сам је столовао у Осијеку те се поред њега спомињу Стеван Метохијац и Гаврило Максимовић као епископи осечкопољске епархије. Рескриптом Карла VI 1733. године ова епархија је укинута и све црквене јединице су припојене Сремској епархији. Осјечки Срби су ово веома тешко доживели и стално су захтевали обнову, али њихов је захтев званично одбијен на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. године. Епархија је поново васпостављена одлуком Светог архијерејског Сабора 1991. године и постављен је блаженопочивши епископ Лукијан за првог епископа обновљене епархије Осечкопољске и барањске. Мој Вуковар је место страдања, дозволићете ми да кажем место бибилијског страдања. Заиста браћо, као што су некада Јевреји пребегли из Египта и побегли од фараона, тако је исто и нама у овоме времену страдања потребна вера у Бога како бисмо Вуковар и сву његову околину која је била ратом захваћена избавили од погубне мржње и мучења и створили место у којем ћемо изградити основне хришћанске вредности које се темеље на јеванђелским истинама Крста и Васкрсења. Помињући Крст, страдање и Вуковар никако не могу да заборавим своје почетке у Цркви, Добру Воду и блажене успомене оца Јована Радивојевића који је био прави пример молитвеног пастира, имајући праве речи утехе за сваку боготаржитељну душу, вечан му помен и Царство Небеско. Програм мога архијерејског рада је идентичан са путем Јеванђеља Господа Исуса Христа који нам је оставио јасан циљ ка којем треба да идемо. Циљ човековог живота јесте задобијање спасења и живота вечног. Да би се дошло до тога Господ Исус Христос нам оставља Јеванђеља и читаво Свето Писмо и Свето Предање. Једино у Цркви можемо у потпуности да схватимо смисао Светог Писма и Светог Предања. Наравно, треба имати у виду да не може сваки човек бити врхунски теолог али свачија кућа може бити дом молитве и дом љубави. У кругу своје породице треба да се формира Црква и да та домаћа Црква буде темељ и језгро васпитања деце која ће стасати у православне хришћане. Својим чистим животом и поштењем треба да сведочимо да је јединство по пореклу и крви, роду и народности веома значајно, али је далеко веће и значајније духовно јединство међу људима. Јединство по Богу као заједничком Оцу свих људи. Човек се управо у својој породици, домаћој Цркви, учи овоме да би то могао пренети другим људима у свету. Човек не може да допринесе обједињавању свога народа, пре него што оствари јединство у својој породици међу својим најмилијима. Управо у том контексту основни садржај Јеванђеља јесте светост и оно нам представља моделе светог живота којим су хришћани живели. Светост је истински вапај личности која живи у овоме свету да достигне меру раста висине Христове, јер је Он једини Свет. Цркву конституише Дух Свети и у њој се пројављују личности на прави начин и задобијају освећење и светост. Најприсније сједињење човека са Богом дешава се на Литургији, и у Цркви је јасно да не постоје други свети до оних освећених од стране Духа Светога. После Педесетнице хришћани се називају светима и то зато што учествују у Светости Божијој. Ово нам сведочи и апостол Павле речима: јер и Онај који освећује и они који се освећују сви су од Једнога (Јев 2, 11), а то је догађање које се дешава у Цркви. Другим речима, светост се пројављује на Литургији у заједници свих светих. Закључујући своје благодарење још једном вас молим и позивам да се сјединимо у Цркви Христовој која је једина сигурна и истинита заједница у којој се превазилази последњи непријатељ рода људскога – смрт. Сваки је човек битан и свако је позван да се спаси, јер у Цркви нема подела: Нема више Јудеја, ни Јелина, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско, јер сте сви једно у Христу Исусу (Гал 3, 28). Благословите Ваша Светости мене и моју будућу службу и све овде присутне који су потврдили овај свети чин певајући литургијску богослужбену химну Аксиос! Препуштам се Вашим светим молитвама и браће Архијереја да бих могао да сачувам поверени ми залог (1 Тим 6, 20). Благодарим Богу у Тројици сада и кроз сву вечност. Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска