Свети Инокентије Херсонски: Беседа у петак треће седмице Великог Поста

„Светлост Христова просвећује све!“
Један од најзначајнијих тренутака у великопосном богослужењу јесте онај када се, усред читања паримија из Старог Завета, наједном размичу царске двери, и пред нама се појављује свештенослужитељ са свећом и кадионицом у рукама. Он њима крстообразно осењује сабране и громко возглашава: „Светлост Христова просвећује све!“ Нема ничег чудног у томе, ако се сваки од присутних у том тренутку са страхопоштовањем поклони до земље. Јер, отварање царских двери означава отварање самих небеских двери; свећа и кадионица символизују пуноћу дарова Духа Светога; а појава свештенослужитеља је као јављање анђела с неба. Ко би био толико надмен да се не поклони пред овим знамењима Божије благодати?
Али, Света Црква не иште од нас само пуко клањање или прост пад ничице пред Христовом светлошћу. Напротив! У духовном смислу, она од нас очекује управо супротно – да подигнемо главе пред овом светлошћу, да јој откријемо цело своје биће, како бисмо се њоме озарили од врха до пета, испунили се њоме потпуно и постали сами светоносни, као што су били први хришћани, о којима апостол Павле пише да су „као светила у свету“ (Фил. 2, 15).
Да бисмо боље разумели шта Црква жели да нам каже овим свештенодејством, размислимо о значењу речи које тада изговара свештенослужитељ:
„Светлост Христова просвећује све!“
Ове речи, пре свега, претпостављају да свима нама недостаје истинске светлости. Јер, да је у нама већ постојао прави светлосни сјај, не би било потребе да будемо просвећени. И заиста, човек који није озарен Јеванђељем јесте у тами, и то дубокој тами, како нас учи свети апостол Павле. Они који су просветљени наукама и који себе називају ученим људима можда неће одмах пристати на ово. Али, то је зато што се такви људи, бавећи се наукама и поуздајући се у треперећи сјај који оне пружају, ретко и слабо осврћу на унутрашњост свога духа и срца. Зато не виде у каквом је мраку њихова душа и савест.
Ако би, међутим, неко од њих пажљиво испитао природу својих знања, а уједно се са истинском сабраношћу загледао у најдубље потребе своје душе, брзо би уочио да је светлост добијена од науке – ма како велика била – недовољна за право испуњење човековог бића. Онда би схватио да је, у односу на неке од најбитнијих питања – без којих човек није човек – једнако несвестан као и најобичнији простодушни човек. И да му је, баш као и том простодушном човеку, неопходно просвећење свише.
„Светлост Христова просвећује све!“
Овим речима, даље, претпоставља се пуноћа и преизобилност Христове светлости за све. Заиста, у Њој нема недостатка ни за кога. Она просвећује и најмудрије, откривајући им тајне Царства Божијег, које ниједан ум сам по себи не би могао спознати; и најнеразумније, отварајући им, уместо стихијског разума, очи срца, којима виде оно што је скривено од мудрих и разумних овога века.
Просвећује и најбогатије, учећи их да се не узносе због трулежних добара, да не сабирају благо себи, већ Богу, и да своје право богатство положе тамо где ни мољац не нагриза, ни лопови не поткопавају и не краду; и најсиромашније, показујући им у њима самима богатство вредније од целог света, учећи их да буду нищи не само телом, него и духом, како би задобили Царство Божије.
Просвећује и најмоћнијег владара, подсећајући га да је изнад њега Владика, Који ће тражити строг рачун за сваку сузу што је потекла његовом руком; и најпониженијег слугу, тешећи га сазнањем да му унутрашњу слободу духа и савести нико не може одузети. Јер човек врлински, макар и окован, узвишенији је од свих светских срећника и ближи Спаситељу, Који је, премда Син Божији, ради нас примио не обличје цара, него слуге и слуге свих.
Просвећује старце, отварајући пред њима вечну, неостариву радост, призивајући их из земаљског странствовања тамо где је починак од свих трудова. Просвећује младиће, снажећи их за борбу против страсти и пожуда; просвећује и најмању децу, отварајући им уста за хваљење Господа.
„Светлост Христова просвећује све!“
Изговарајући ове речи кроз уста свога служитеља, Света Црква као да нам каже: можда ће неки, било по жребу рођења, било због животних околности, осећајући се удаљеним од светлости наука и људске мудрости, оплакивати свој наводно несрећан положај и мислити да, остајући само са природним разумом, не могу, попут учених људи, досегнути циљ свога постојања, и да ће заувек остати иза њих не само у времену, већ и у вечности.
Али, нека такви не клону духом, нека не губе храброст! Онај Који је у видљивом свету поставио сунце и месец да једнако светле свима, није заборавио ни у духовном свету да излије светлост за озарење свих и свакога, без изузетка. Посећуј Цркву, слушај Јеванђеље – глас Пророка и Апостола; и ко год да си – земљорадник или војник, дете или старац, слуга или надничар – спознаћеш све што човеку треба за спасење, то јест, да би се у вечности, куда сви ходимо, појавио способан за своје велико назначење.
„Светлост Христова просвећује све!“
Можда неки – као да нам овде говори Црква – испуњени сјајем земаљских наука и мудрости замишљају да им више није потребно никакво просвећење, да знају све што је потребно и да могу спокојно почивати на својој залихи знања. Али, нека се такви изведу из те погубне заблуде! Докле год нису изучили Јеванђеље и Крст Христов, докле год нису ваљано разумели шта о човеку говоре Пророци и Апостоли, дотле још увек не знају оно најважније. Јер, само у Христовој светлости може се видети Бог, себе и свет у њиховом истинском облику; само небеско откривење може показати стазу која води у живот вечни.
„Светлост Христова просвећује све!“
Зато – као да нам поручује Црква – свима нам ваља ходити у светлости и чинити дела светлости. Јадни незнабожац још би могао рећи да није знао како треба живети у овом свету, јер није у рукама имао Јеванђеље; али хришћанин нема оправдања! Христова светлост све му је осветлила: показала му његово сиромаштво, али и богатство Божије милости према њему; показала му како је било у рају и шта нас чека у Царству Небеском; показала му уски пут који води у живот вечни и широки пут који води у пропаст; открила му силу Христовог Крста и неизбежну потребу да и сам носи свој крст. Све је обасјано, све откривено, све свима заувек назначено! Стога, свима нам је дужност да ходимо у светлости, да избегавамо дела таме, да се не препуштамо духовном сну и немару.
Такво је, браћо моја, значење ових светих речи: „Светлост Христова просвећује све!“ Црква их понавља и ради нашег поучења, и ради нашег упозорења.
Наше је, после овога, да се осврнемо око себе и испитамо којом се светлошћу руководимо у животу – Христовом, или неком другом? Каква год друга светлост била, ако није Христова, у односу на вечно спасење она је исто што и тама, а понекад и гора од саме таме. Јер човек кога је обузела тама макар застане, или иде опрезно, опипавајући, трудећи се да, ако је могуће, изађе на светлост. А човек који се руководи лажном светлошћу је безбрижан, иде не заустављајући се, допушта себи свакојаке покрете, смео је у својим изборима, мења путеве и правце како му је воља; и баш зато што га води лажна светлост, као морнара варљиви пламен, или запада у неминовне опасности, или одлази тамо одакле нема повратка. Није ли ово управо оно што се догађа са многим „мудрацима“ који се, уздајући се у мудрост овога света, одричу Христове светлости? Где на крају стижу? Куда одводе оне који их следе? У такву провалију безбожништва и разврата, да се и један поглед на њу испуњава ужасом свако срце које није сасвим изгубило људску осетљивост.
Чувајте се, браћо моја, те лажне светлости, која у наше време нарочито заслепљује многе. Утврдите у срцу свом истину да је само Христос истинска Светлост наша, Који просвећује сваког човека, који долази на свет и одлази из овога света. И ако сретнете неког учитеља, најпре испитајте – каква је његова светлост? Ако није Христова, ко год да је, затворите пред њим и свој слух и своје срце. Јер, као што је у чулном свету једно сунце и нема друге светлости осим његове, тако је и у духовном свету једино истинско и животворно светило – Господ и Спаситељ наш Исус Христос, Коме нека је слава, сада и увек и у векове векова. Амин.

https://manastirpodmaine.org/sveti-inokentije-hersonski-beseda-u-petak-trece-sedmice-velikog-posta/