JESSY

Распоред богослужења Страдалне седмице у Храму Светог Саве на Врачару можете да видите на плакату поред. Извор: Храм Светог Саве

Света тајна Јелеосвећења биће служена у Велику среду у Храму Светог Саве на Врачару, од 18 часова. Извор: Храм Светог Саве

Свети и блажени отац наш Тит од младих година заволе Христа Господа и омрзе свет сујетни. Тога ради остави свет, оде у манастир и прими анђелски образ. Не жалећи себе, он Бога ради прохођаше тесни и претужни пут монашког живота. И толико се предаде смерности и по-слушности, да овим врлинама превазиђе не само брати-ју него и све људе. Затим по стаде игуман и пастир словесних оваца Христових. И имађаше према свима толику љубав и кротост и самилост, да му нико у оно време није био сличан у томе. Сачувавши од младости чистоту душе и тела, он изгледаше као анђео Господњи. Због тога доби од Бога дар чудотворства. У време иконоборске јереси показа се као живи и непоколебљиви стуб Цркве Христове. А када се пресели ка Господу, остави многобројне ученике и саподвижнике своје, тај живи образ своје вр-лине и подвижничког живота. Упокојио се мирно у деветом веку. Свети преподобни Тит Чудотворац WWW.CRKVENIKALENDAR.COM Свети и блажени отац наш Тит од младих година заволе Христа Господа и омрзе свет сујетни. Тога ради остави свет, оде у манастир и прими анђелски образ. Не жалећи...

Константин је био најмлађе од осморо деце сиромашних и побожних родитеља Георгија и Софије Саридакис, у планинском селу Етја у околини Ираклиона на Криту. Као дечак помагао је у цркви Пресвете Богородице, у центру села. Једног дана док је палио кандила, Пресвета Богородица се појавила пред њим, обучена у црну одећу, и рекла: „Ти ћеш једног дана постати свештеник“. Заиста, у дворишту те цркве Старац Евменије је сахрањен шест деценија касније као јеромонах. Имао је само две године када је изгубио оца. Уследио је тежак период немачке окупације Крита и борба његове мајке удовице да прехрани децу. Митрополит Морфа г. Неофит сведочи да је мали Константин врло рано добио благодатне дарове, тако да је приликом посете једног Архиепископа видео светлост Светог Духа на његовом лицу, односно благодат архијерејства: „Видео сам благодатну светлост архијерејства на његовом лицу, и зато сам непрестано долазио пред њега да бих је видео. Упитао ме је шта сам видео. Нисам одговорио, али сам много волео да гледам ту благодатну светлост“. Отац Евменије имао је Божји призив за монаштво. О томе је сам овако говорио: „Са седамнаест година отишао сам у манастир. Пре тога сам шеснаест година живео у свом селу, где сам често размишљао о томе да постанем калуђер, јер сам волео Бога. Једног дана ми је наш свештеник рекао да дођем да ме произведе у чтеца. Тако сам јутром и вечером палио кандила и читао све што ми је долазило под руку. На празник Нове године 1944, поподне, отишао сам у цркву да бих упалио кандила, а после сам се вратио кући да ручам са мојом сестром Евгенијом. Док смо јели, из огњишта је изненада синула муња, блистава беличаста светлост, која ме је на тренутак заслепела и продрла дубоко у моју душу. Истог трена сам поскочио и довикнуо сестри: Евгенија, постаћу калуђер! Бог ме је просветлио у том тренутку. Када човек има призив од Бога да учини нешто добро, Бог делује и помаже му.“ Са седамнаест година (1948) постао је искушеник у оближњем манастиру Светог Никите, на Криту; три године касније (7.4.1951) пострижен је у монаха Софронија, а 1964. у велику схиму. Рукоположен је у јеромонаха, и добио име Евменије 19. априла 1975. Био је врло вредан и бринуо се о двојици старих слепих монаха са великом љубављу. У темељ свог монашког живота поставио је смиреноумље, послушање и марљивост. Дању се исцрпљивао телесним радом (пробијали су нови пут за манастир, радио је у башти, доносио воду из далека...), а ноћу је бдео пребивајући у молитви. Тај типик задржао је до краја свог живота. Видећи борбу младог монаха, ђаво је подигао буру помисли против њега, али пошто она није била довољна да би сломио његову борбеност, појавио се у видљивом обличју пред њим и обратио му се са наредбом: „Ја сам анђео. Мени се поклони до земље“. Међутим, отац Софроније је приметио да његовом саговорнику недостаје један зуб. Насмејао се и рекао му: „Ти ниси анђео. Недостае ти један зуб!“ Разјарени ђаво, ван себе од бесе, ударио је шамаром монаха Софронија и нестао. Једном када се отац Софроније шетао поред мора, чуо је слатки глас Пресвете Богородице који је долазио с мора: „Дете моје, не бој се, а ја те нећу оставити да пропаднеш“. Када су га питали како је знао да је то био глас Пресвете, спонтано је одговорио: „Како да не препознам Пресвету Богородицу?“ Од самог почетка свог монашког пута пројавио је велику зрелост и одлучност. Био је потпуно предан духу странствовања. Настојао је да никада не преноћи ван свог манастира. Догодило се да је то једном било немогуће и да је морао да преноћи у родитељској кући. Те ноћи видео је Свету Марину да излази из своје иконе у кућном иконостасу, држећи непоменика за рогове и показујући га оцу Софронију, овим речима: „Он вам убацује помисли да не слушате Старца и да дремате за време службе у цркви“. Са двадесет и три године отац Софроније морао је да служи војску, пошто у то време монаси нису били ослобођени војне обавезе. У Солуну, где је служио војни рок, тешко се разболео. Добио је високу температуру, која се никако није спуштала. У том стању, по његовим речима, хиљаде демона су јуришале на њега да би га уплашили. Лекари нису могли да нађу узрок болести иако су дуго испитивали. Док се возио аутобусом, у себи се обраћао чудотворној икони Пресвете Богородице Каливијани (из манастира у области Каливја, на Криту): Пресвета Богородице Каливијани, од чега болујем? У том тренутку пришао му је непознати човек и рекао: „Оче, да ти кажем нешто. Имаш лепру. Треба да одеш у Атину, у болницу Св. Варваре“. Тако је отац Евменије отишао у болницу и добио одговарајућу терапију. Митрополит морфски Неофит, у својој беседи, износи своје сведочанство о првим симптомима Хансенове болести код ондашњег војника и монаха Софронија: „Лежао сам у кревету, имао сам врло високу температуру. Тада су ми рекли да сам тешко болестан и да више нећу моћи да се вратим у свој манастир, него да морам да останем у болници. Када сам сазнао да је у питању лепра, веома сам се обрадовао. То ме је испунило бескрајном радошћу. Од среће сам пао са болничког кревета јер сам знао да – што је већа болест, већи је и крст, а тиме је веће и Васкрсење! Помислио сам у себи: Боже мој, хвала ти на великом поклону који си ми дао. Са њим ћу имати веће учешће у Твојим страдањима, али и већи удео у Твоме Васкрсењу!“ У болници за лепрозне у Атини, отац Софроније сасвим је излечен, јер је у међувремену пронађен лек. Опака болест није оставила чак ни најмањи ожиљак на телу. Из љубави према својој болесној сабраћи, иако излечен, остао је да им служи. Након исцељења није се вратио на Крит, него је остао у болници за лепрозне у Атини, да би служио болесницима. Говорио је: „Будући да сам окусио и телесни и душевни и духовни бол, идем међу болне у Атини, у болницу, да им послужим.“ Управа стационара доделила му је једну келијицу, поред црквице Светих Бесребреника Козме и Дамјана, у којој је провео остатак свог живота. Свакодневно се бринуо о болесницима који су били непокретни и нису имали никог да им помогне. У то време је било око тристо лепрозних у болници за заразне болести у Атини. Он им је и ципеле обувао, а они су га неретко и псовали, јер су имали велике болове. Неуморно се трудио на одржавању и улепшавању храма, преузео је чак и улогу главног појца за певницом. Правио је тамјан и делио по црквама и манастирима. Болничке собе испунио је иконама и духовним књигама. Лето је проводио на Светој Гори и остајао је тамо по неколико месеци. Одлазио је и на свој родни Крит, у манастир свог покајања – манастир Светог Никите. Такође, посећивао је и Манастир Пресвете Богородице Каливијани. У тој светињи се духовно повезао са њеним обновитељем, Митрополитом Тимотејем, каснијим Архиепископом Крита, који је такође био светитељ и изгонио демоне (духовно чедо Светог Амфилохија са Патмоса). Управо он је рукоположио монаха Софронија у јеромонаха и духовника Евменија. Када је затворен комплекс за лепрозне на острву Хиос, Свети старац Антим послао је оцу Софронију Светог Никифора Лепрозног, у то време већ слепог и непокретног. Њему је отац Софроније потом служио целим срцем и њега је узео за свог духовног оца и руководитеља. Чежњу монаха Софронија да се врати у манастир свог покајања на Криту, зауставило је писмо Светог Старца Антима са Хиоса у коме га саветује да остане ту где је, у болници за лепрозне, и то овим речима: „Добро пази на ово благо које ти је послала Пресвета Богородица (Светог Никифора Лепрозног), јер ће ти велику корист донети у твом животу. Иако је у овом тренутку само искушеник, знај да је истовремено савршен монах, а и ти ћеш бити савршен ако му послужиш до краја његовог живота“. Пошто је монах Софроније био врло послушан, ове речи Светог Антима потпуно су га увериле да је неопходно да остане при болници за лепрозне до краја свог живота, и то као верно чедо и служитељ великог светитеља, Старца Никифора Лепрозног. Непријатељ људског рода страшно је завидео подвижнику Софронију. Појављивао се пред њим у обличју разних животиња. Монах Софроније у сталном посту, молитви и бдењу успевао је да му одоли. Међутим, из свог духовног неискуства и немања расуђивања, начинио је велику грешку: поверовао је да је победио ђавола и осетио је у себи празно задовољство. Једног дана док је силазио низ степенице болнице, осетио је велику радост јер је успевао да победи демоне и да их исмеје. Ђаво је управо тај тренутак чекао: из све снаге ударио је монаха у лице, а потом је заробио његов дух и тело, тако да се он тешко разболео од духовне болести. Родбина је дошла по њега и одвела га на Крит, а затим је кренула тешка борба за његово духовно здравље по манастирима и светињама, уз бдења, пост, молитве. Да би га научио смирењу, Свети Никифор Лепрозни није хтео да га излечи, изговарајући се да је он само монах а не свештеник, и упутио га је да потражи свештеника, и то испосника и подвижника, да му прочита молитву за истеривање демона. Избављење од демона дошло је по молитви Светог Никодима, једног ћутљивог јеромонаха, из Старчевог манастира на Криту, који је свакодневно сатима богослужио (исто то је радио и Старац Евменије: пет сати дневно је богослужио, сам, читајући).[1] Уз много суза и велики подвиг будућег Старца Евменија, Господ га је ослободио овог страшног искушења. Завршни ударац ђаволу нанела је Пресвета Богородица у чувеном манастиру Кудума, на Криту, где су га рођаци и суседи довели. Пресвета Богородица га је загрлила, како је сам о томе касније сведочио, и повукла га је у правцу манастира, а противна сатанска сила га је вукла назад. Наравно да је сила Пресвете Богородице била јача. Постојала је велика опасност да буде заувек изгубљен, али га је благодат Пресвете Богородице одбранила. Тим речима сведочио је о том догађају и његов рођак Антоније Саридакис. Са четрдесет и четири године, 1975, монах Софроније рукоположен је у јеромонаха, када је добио име Евменије. Постао је изузетан духовник. Непрестано је служио и посећивао домове своје духовне деце ради освећења воде, јелеосвећења, као и и истеривања злих духова. Озбиљни здравствени проблеми са дијабетесом и хроничном бубрежном инсуфицијенцијом, видом и ногама (лекари су предлагали ампутацију) све више су се погоршавали. Током целе једне деценије непрестано је приман и отпуштан из болнице, све до 23. маја 1999. када се упокојио у болници Евангелизмос (Благовести), у својој шездесет осмој години. Ако се зна да је Свети старац Евменије припадао Митрополији Никеје, занимљив је податак да га је Господ позвао себи у Недељу светих 318 богоносних Отаца Првог васељенског сабора у Никеји. Опело је одржано у црквици Светих Бесребреника, у којој је предано и до потпуног самозаборава служио, а сахрањен је у свом родном селу Етја код Ираклиона на Криту. По свом упокојењу твори многа и велика чуда. https://www.facebook.com/photo?fbid=1034820162077066&set=a.446487460910342

Шта нам је чинити? Како ћемо се спасити? Наше спасење је лако. Не кажем ти да идеш тамо у неку спиљу на Светој Гори и да се замонашиш. Не кажем ти да узмеш бројаницу, као света Марија Египћанка и да идеш у пустињу и да тамо живиш тешким испосничким животом. Не кажем ти да напустиш своју жену и децу. Не кажем ти да идеш на брдо, не. Остани са својом женом и децом у друштву и веруј, да, да верујеш поред толиких доказа да постоји Бог. Лако се спасити на тај начин. Да верујеш да је Христос сишао на земљу, да понесе терет наших грехова. Да верујеш да само једна капљица његове крви, је избављење за човечанство, и затим да се приближиш скрушено и са сузама Распетом и да кажеш: «О Боже мој! – да изговориш једну реч. Једну реч да кажеш и довољно је. Да кажеш «сагрешио сам». Сагрешио сам да каже мало дете, сагрешио сам да каже велики човек, сагрешили смо да кажемо сви ми. Да кажеш сагрешио сам искрено а не подсмешљиво и гордо, да кажеш сагрешио сам са сузама као Марија Египћанка у пустињи. Да кажеш сагрешио сам, где? Пред иконама? Не, пред иконама, али пред својим духовником, пред исповедником. Пред њим стани и са пажњом реци сагрешио сам и учинио сам то и то. А тада ће анђели и арханђели у своје руке те узети и понети до звезда небеских јер радост бива на небу због сваког покајника. Сагрешио сам очекујемо. Послао сам исповедника, као епископ који имам одговорност пред Богом и који ћу дати одговор за ваше душе пред Богом, за све вас који сте сада овде и слушате реч Божију. Послао сам духовника у једно место и када је он зазвонио од 4.000 становника које је то место имало само се 300 душа дошло исповедити и то су била деца Основне школе и Гимназије, а мушкараца ни 20 није дошло да се исповеди. О, Боже мој! О, Боже и Ствараоче свега, осветли душе, пошаљи дух покајања у наша срца! Желим да сви ви који сте овде одете код свога духовног оца и кажете «сагрешио сам». Отвориће се небеса и рај ћете осетити у своме срцу и тада ће настати радост и весеље на овоме свету. Амин. Део из говора Епископа Августина Кандиота https://www.facebook.com/photo?fbid=1034815782077504&set=a.446487457577009

Што те нема... Кад на младо пољско цв'јеће Бисер ниже поноћ нијема, Кроз груди ми жеља л'јеће: "Што те нема, што те нема?" Кад ми санак покој даде И душа се миру спрема, Кроз срце се гласак краде: "Што те нема, што те нема?" Ведри исток кад заруди У трепету од алема, И тад душа пјесму буди: "Што те нема, што те нема?" И у часу бујне среће И кад туга уздах спрема, Моја љубав пјесму креће: "Што те нема, што те нема"... А. Шантић

ПОНЕДЕЉАК Господ иде на добровољно страдање. И ми треба да идемо са Њим. То је дуг свакога ко исповеда да је Христовим страдањем постао оно што јесте и да ћe још добити нешто толико велико и славно да ни на ум човеку не може доћи. Како, пак, ићи са Њим? Размишљањем, саосећањем. Иди мишљу трагом страдајућег Господа и размишљањем из свега извлачи представе које би могле ганути твоје срце и увести га у осећање страдања поднетих Господом. Да би се то успешније извело, потребно је да сами почнемо да страдамо кроз осетно умањење јела и сна и кроз увећање труда стајањем на молитви и чињењем поклона. Испуни све што чини света Црква и бићеш добар сапутник Господу на путу страдања. УТОРАК Сада народ, свештеници и јудејски властодршци последњи пут слушају Господњу реч у храму. А она је била свеобухватна: обухватала је све прошло, све садашње и будуће. Питањем о Јовану Господ наговештава да је Он истинити Месија; причом о два сина указује да ћe Јудејци бити одбачени и на њихово место бити призвани незнабожачки народи; причом о виноградарима говори да одбачене очекује погибао; причом о свадби сина царевог учи да нeћe сви који му приђу бити достојни, због чега ћe са правом бити бачени у таму најкрању; одговорима на питања о данку кесаревом и о првој заповести, као и изобличавајућом речју, одређује карактеристичне црте спасоносног живота; најзад, предсказањима о бедама које ће задесити Јерусалим ученицима открива тајну свог Другог доласка. Довољно би билo само чути све то са пажњом па се уверити да је Он истинити Спаситељ света - Христос, и покорити се Његовим заповестима и учењу. И до данас читање глава Јеванђеља о свему што се десило на тај дан јесте најделотворније средство за оживљавање вере у Господа. Помоћу њих Хришћанин може, долазећи до правог сазнања, подгревати ревност и показати да верује у Господа не само речима него и на делу. СРЕДА Господ је ћутао у среду и четвртак до вечери, да би се тада обратио ученицима речју којој нема равне ни у људским ни у Божанским писмима. По указању Цркве, сада из уста Господњих слушамо указање да не ометају помазивање миром, будући да се тиме [Његово тело] припрема за смрт. Пред Његовим очима је још само смрт - тј. завршна тајна Његовог доласка на земљу ради нашег спасења. Удубимо се и ми у сагледавање те тајанствене смрти да бисмо извукли благу наду за спасење душа наших, обремењеним многим гресима. Удубимо се, како бисмо стекли наду, јер иначе не знамо где бисмо нашли мира од мучења разбуђене савести и како бисмо се одбранили од свести о праведности Суда Божијег над нама, тако страшног и неизбежног. ЧЕТВРТАК Благовести и установљење Тајне Тела и Крви. Какво сједињење! Ми се причешћујемо истинитим Телом и истинитом Крвљу Христовом - оним истим које је у Оваплоћењу примио од пречисте крви Пречисте Дјеве Богородице. У Оваплоћењу које се догодило у тренутку Благовести, положена је основа Тајне Тела и Крви. Овим поклапањем празника Благовести са Великим Четвртком, Хришћани се подсећају да треба да поштују Пресвету Богородицу као истиниту Мајку своју - не само као заступницу и молитвеницу него и као хранитељку. Деца се хране мајчиним млеком, а ми се хранимо Телом и Крвљу, који су од Пресвете Дјеве Богородице. Хранећи се тако, ми пијемо истинско млеко из њених груди. ПЕТАК Распеће Христа Господа и сабор архангела Гаврила! Ново утешно поклапање! Гаврил предсказује рођење Претече; Гаврил благовести Дјеви; он вероватно објављује и радост о рођењу Спаситеља (пастирима); нико други није ни женама јавио о Васкрсењу Христа Господа. На тај начин Гаврил је доносилац и весник сваке радости. И распеће Христово је радост и утеха свих грешника. Грешник који је дошао до осећања своје грешности и сазнања о свеправедности Божијој, нeмa где да се сакрије осим под сенком Крста. Ту он постаје свестан да му нема опроштаја све док сам не стане пред Господа са својим гресима и са сузама због њих. Једино спасење за њега налази се у крсној смрти Господњој. Јер, на Крсту је поцепана обвезница свих грехова. И свако ко то прими са пуном вером, постаје учесник тајне помиловања. Са сазревањем те вере сазрева и увереност у помиловање и, уједно, утеха од осећања ступања у стање помиловања на све векове. Крст је извор радости, јер грешник вером из њега пије утеху помиловања. Тако је он својеврсни архангел који благовести радост. СУБОТА Господ телом у гробу спава. Душом је, пак, сишао у ад, проповедајући спасење духовима који обитавају у њему. Старозаветни свети нису били у рају, премда су имали утешну веру да ће у њега бити уведени чим на земљу дође Обећани, тј. Онај чијом вером они живљаху. Његов долазак предсказао је Претеча. И кад је Господ сишао, сви верујући су се прилепили уз Њега и Њиме били узведени у рај. Но, и тај рај је само предворје правога раја, који треба да се открије после свеопштег васкрсења и Суда. У том привременом рају блаженствују и сви новозаветни свети, и чекају још веће и савршеније блаженство у будућем веку, у новом небу и новој земљи, када ће Бог бити све у свима. СВЕТЛО ХРИСТОВО ВАСКРСЕЊЕ Пасха, Господња Пасха! Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу. И гле, ово Васкрсење анђели певају на небесима, видевши у лицу Господа Искупитеља светлост уготовљене славе обожене људске природе, у коју ће се, силом Његовог Васкрсења, обући сви они који истински верују у Њега и који му се из све душе прилепљују. Слава, Господе, преславном Васкрсењу Твоме! Анђели певају и радују се са нама, предвиђајући испуњење свога хора. И нас Господе удостој да Те васкрслог славимо чистим срцем, видећи у Твоме Васкрсењу прекид трулежности која нас је изједала, сејање новог пресветлог живота и зрак будуће вечне славе, у коју си Ти као претеча већ ушао Васкрсењем нас ради. Не само људски, него ни анђелски језик није у стању да објасни неизрециву милост Твоју према нама, преславно васкрсли Господе! Свети Теофан Затворник Светосавље.орг (10.април 2017.г.)

Предавање на тему Страсне седмице одржаће парох Храма Светог Илије, отац Борислав Петрић, у недељу 13. априла 2025. године, са почетком у 18.30 часова, у овој миријевској цркви. Добро дошли! Више о многобројним актуелностима из Храма Светог Илије на Инстаграм страници, на ОВОМ линку. Предавање о Страсној седмици - у недељу у Миријеву WWW.SLOVOLJUBVE.COM Предавање на тему Страсне седмице одржаће парох Храма Светог Илије, отац Борислав Петрић, у недељу 13. априла 2025. године, са почетком у 18.30 часова, у овој...

Треба разумети да исповест није само разговор са свештеником, већ наше обраћање Богу. У скаладу с тим, исповест треба сматрати не као прилику да добијемо савет и утеху од мудрог и љубазног свештеника, већ као нешто много веће и узвишеније. Свети Оци кажу:“Бог спашава, али не и без нашег учешћа.“ Света тајна Покајања може бити изведена на различите начине,а у зависности од животних околности. Особа која се каје и исповеда своје грехе, то чини испред свештеника, који користи Епитрахиљ и Молитвеник. Такође, особа се може исповедити и изван цркве,без и једног од наведених обележја, као што је била пракса у време прогона хришћана. Једино неопходно да исповест ступи на снагу јесте жеља особе да се покаје и исповеди све своје учињене грехе. Међутим, може се догодити да особа не нађе у својој души олакшање чак и онда када су сви услови исповести задовољени, тј. чак и онда када се добио опроштај од свештеника који је користио Епитрахиљ, Молитвеник, Крст и Јеванђеље. Све молитве биле су изречене, грешникова глава била је покривена Епитрахиљем и отпуштање грехова било је загарантовано. Шта је онда разлог томе? Као што смо рекли, Покајање је једна од највећих тајни. Све у њој може бити окарактерисано као не исказано, необјашњиво, неописиво. Колико је изван нашег разума да опишемо како је Бог створио свет једном Речју, толико је немогуће објаснити како Бог изова „обнавља“ човека. Уобичајен начин исповести, на који се људи најлакше одлучују јесте исповест типа питање-одговор. Многи као додатно средство користе приручник „Како исповедити своје грехе“. Покајник долази код исповедника, наброји све своје грехе, и добије разрешење тј. опроштај својих грехова. Неопходно је да исповест постане једна устаљена, духовна потреба у животу сваког верника.Долази пост. Особа долази у цркву да своје грехе исповди и да прими Свето Прићешче...Пост пролази и особа наставља са својим устаљеним начином живота до следећег поста, исповести и прићешча. Нажалост, вечина људи схвата ову Свету Тајну као повремену верску радњу, којој приступају само онда када су у потреби. И уместо да то буде један дуг, непрекидан пут ка Богу, Света Тајна Покајања постаје једна непотпуна и узгредна верска радња. Ако не научимо да свој живот градимо у једном непрекидном покајању, наша исповест ће увек бити таква. Живот у покајању и Света тајна Покајања су једно, не могу бити одвојени. Када и како се ова тајна обавља? Када наша исповест постаје покретачка снага? За човека који живи у сталном покајању, свака исповест је нова и другачија од предходне. Свака исповест захтева нову, самосталну борбу особе која се каје. Не можемо се ослонити само на Божју помоћ.Потребна је и људска борба против греха. Ми знамо да је Бог свезнајући.Богу је знан живот сваког појединца, још пре но што се овај родио. Ништа није скривено од Бога. Он зна свачије срце. С друге стране, човек је обдарен од Бога слободном вољом, и Бог ту слободу никада не одузима човеку. Човек је одговоран за себе. Иста идеја дата нам је оваплоћењем Бога. Он је рођен као беба. Његова Мајка повијала је његове руке и ноге у повоје. Бог је дошао на овај свет ограничен у својим акцијама. Могао бих рећи“ није имао слободу.“ Међутим, то нису правилно употребљене речи, јер се супротстављају Његовој светој природи. Ипак, ове речи могао бих поново искористити када видимо Христа у Пилатовој тамници везаних ногу и руку. Био је зараробљен, без слободе. Знамо да Бог поседује апсолутну слободу. Када је Петар покушао да га заштити од војника у Гетсиманском врту, Господ му је рекао следеће: „...или мислиш да не могу сада умолити Оца свога да ми пошаље више од 12 легиона анђела?“(Матеј 26:53).Он је био слободан да се брани, али уместо тога он бира другачије да би људска слобода тријумфовала. После свега реченог, без обзира што је сваки човек предодређен за спасење, не значи да ће свако од нас бити спашен. Ми треба да испунимо оно што је Бог провибитно предодредо за нас, а то је да будемо усиновљени преко Господа нашег Исуса Христа. Ми треба да прихватимо Његово усиновљење. Али то може бити достигнуто само код оних који исправно користе своју слободну вољу, и који желе да буду усиновљени. Понашањем, које је супротно од наведеног, ми одбијамо сопствено спасење. Свештеник Алексеј Умински извор

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена на Светој литургији на Лазареву суботу, 16. априла 2011. године у Цетињском манастиру Припремамо се, драга браћо и сестре, да прославимо улазак Христов у Јерусалим, а послије њега да прославимо, да се сјетимо великих и страшних страдања Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа – Његовог распећа, Његове смрти, погребења, али и Његовог славног васкрсења.Прије ових великих и страшних догађаја, највећих и најстрашнијих догађаја у историји рода људскога, прије дакле Христовог страдања и распећа и прије Његовог васкрсења, догодила су се два догађаја исто тако велика и значајна и изузетна. Први догађај је био Христово преображење на гори Таворској. Гора Таворска у Палестини је једна од најљепших гора које сам икада у животу видио, на њој данас постоји дивни манастир, отприлике на оном мјесту гдје се Господ преобразио пред својим ученицима. Узео је Господ тројицу својих ученика – Петра, Јована и Јакова – одабрао их је од осталих дванаест својих ученика и извео их на гору Таворску. Тројицу ученика и двојицу пророка: пророка Мојсија Боговидца и Тајновидца и пророка Илију, такође видиоца великих и страшних тајни у времену прије Христа. Међу свим пророцима њих двојица су били најизабранији. Мојсије законодовац је писац знаменитог Петокњижја, пет књига Мојсијевих, које и данас читамо и којима се просвећујемо и надахњујемо. А пророк Илија је везан за велика збивања свога времена, велики бранитељ вјере у живога Бога, онај који је по предању намјесто пелене био повијен у огањ и зато је био и назван огњени пророк Илија; који је на огњеној колесници отишао из овог свијета у онај невидљиви, тајанствени Божији свијет, да би се ево вратио на дан Христовог Преображења. Засијало је Христово лице као сунце, а хаљине Његове постале су бјеље од снијега. Двојица пророка и тројица ученика попадали су пред тим страшним виђењем вјечне божанске свјетлости која је засијала из Христовог бића, из Христовог лика. Зашто баш на гори Таворској и зашто управо прије великих догађања из Христовог живота? Хтио је Господ да тројици својих ученика покаже да не треба да се плаше без обзира на то шта ће се са Њим догађати у догледно вријеме – да Он јесте Исус из Назарета, да Он јесте рођен од Дјевојке Марије, да Он јесте био са њима, да ће Он заиста пострадати, као што су то рекли Пророци, али да не изгубе вјеру: „Немојте да изгубите вјеру у мене. Ја ћу пострадати као човјек и принијети себе за живот свијета, али ја сам и нешто много више од онога што виде ваше очи.“ И то више, то узвишеније, то неизрецивије показао им је на дан свога Преображења – засијала је божанска свјетлост из њега и божанска сила, да би их утврдила, да се не би поколебали када дође Његово страдање, Његово распеће и Његова смрт. Васкрсење Лазарево Други велики догађај јесте управо догађај који данас прослављамо – васкрсење четвородневног Лазара, пријатеља Христовог. Чули смо како то потресно описује Јеванђеље и пред нама дефилују ликови… Не само Христов лик и не само Лазара четвородневног, него и други ликови, и сваки од њих је посебна прича. Ту су Марија и Марта, сестре Лазареве. Она Марија, која је клечала пред ногама Господњим и која је, како каже Јеванђелист, помазала миром ноге Његове. Марта, којој је Господ другом приликом рекао: „Марта, Марта о многоме се бринеш, али је једно нама потребно, Марија је бољи дио изабрала“. Марта служила, припремала ручак и бринула, па се наљутила на своју сестру: „Што јој не кажеш да ми припомогне?“ Како то обично бива када у дом дође неки гост, онда сви који су у том дому треба да пожуре, да се потруде да заједно угосте свога госта, и утолико више уколико је гост значајнији. Па се зато с правом Марта наљутила. Међутим, Господ благосиља Мартин труд, али у исто вријеме каже: „Марија је бољи дио изабрала, она слуша ријечи вјечнога живота, она клечи пред ногама мојим, она упија у себе велику и свету тајну, открива јој се тајна моје личности и тајна вјечнога и непролазнога живота. Зато немој да се љутиш на њу. Добро је и ти што радиш али је ово што она чини још боље“. Двије дивне сестре која показују љубав једна према другој, а и једна и друга показују велику љубав према своме брату Лазару. Брат њихов јединац, кога оне бескрајно воле, оболио је и упокојио се и погребен је био, а Господ који је предосетио и чуо шта се догађа, враћа се поново у Јудеју – и ако су већ пријетили да ће да Га ухвате, да Га убију, Он се враћа назад. Па ће рећи апостол Тома Близанац: „Хајдемо и ми с њим, да заједно са њим пострадамо“ (уп. Јн. 11, 16) – већ су предосјетили да се надвија нешто страшно над њиховим Учитељем, над Равијем. Види се колико Тома љуби Господа, види се колико сестре воле Господа, колико дубоко повјерење имају у Њега. Прва је Марта, која је била динамичнија, изашла пред Њега. И Господ је сусреће, а она Му говори да је умро њен брат Лазар. Тада јој Господ посвједочује да ће васкрснути њен брат Лазар, а она каже: „Знам, Господе, да ће да васкрсне у дан Васкрсења.“ А Господ јој каже нешто што она у том тренутку не разумије и не може да схвати, што је и природно, јер како схватити Његове ријечи: „Ја сам васкрсење и живот, ко у мене вјерује неће умријети него ће вјечно жив бити“. И Марта поручује сестри Марији: „Ево, дошао је Господ“. Излази Марија, народ иде за њом, она одлази да плаче на гробу свога брата – све је тако потресно, све је тако величанствено. (уп. Јн. 11, 20-30) Сваки од тих ликова који се појављују данас и које нам открива Свето јеванђеље, сваки је прича за себе, а изнад свега сам Господ, који на овај дан васкрсењем Лазаревим, као што и пјевамо, посвједочује и предуказује опште васкрсење мртвих; утврђује своје ученике и ученице своје, Марту и Марију, тим васкрсењем, као што их је утврдио својим Преображењем – да је Он не само човјек него да је Бог који има силу и моћ божанску, да је он Син Божији, да је он Спаситељ и Искупитељ. Догађа се нешто што се није догодило од настанка свијета и показује се колико је Господ љубио свога пријатеља Лазара. Јер кад је дошла Марија, каже, потресе се Господ када је угледа и тим ријечима њеним о Лазару, и не само што се потресе него и заплака. Занимљиво је да нигдје у Јеванђељу не налазимо да се Господ смијао, али налазимо на више мјеста како је заплакао. Заплакао је Господ и тиме показао своју велику љубав према Лазару, и не само према Лазару него према сваком људском бићу. И долази Господ на гроб Лазарев, а опет ће ту динамична Марта да каже: „Господе, како сад са отворимо гроб, већ четири дана је у гробу, већ смрди, вруће је.“ Без обзира на те њене ријечи, Господ говори да скину плочу камену. И данас у Светој Земљи стоји то мјесто гдје је био сахрањен четвородневни Лазар, и данас свједочи о том великом и страшном и величанственом догађају. Лазар четвородневни је чуо ријечи Господње: „Лазаре, изађи напоље!“ У том тренутку обликује се поново његово биће. Онај који је својом ријечу створио човјека, који га је обликовао од праха земаљскога руком својом, који га је задахнуо дахом живота, истога тога човјека поново испуњава својом силом, својим дахом живота. Лазара је испунио дахом живота Онај који га је од праха уобличио, и онај прах и тијело његово које је почело да се распада је поново укријепио, оснажио, оздравио, задахнувши га дахом живота. И Лазар излази, а каже Господ: „Скините са њега мртвачке покрове.“ Излази Лазар и Он га предаје његовим сестрама Марти и Марији. Можемо само замислити каква је то била радост, какав је то био потресни догађај, какав је то био нови сусрет Лазара са Господом и Господа са Лазаром, какво је то било укрепљење ученика који су били око Њега. Лазар је послије тога постао први епископ на Кипру. Ко оде на Кипар наћи ће тамо мошти четвородневног Лазара. Прије неку годину смо славили десет вјекова градње тога храма, дивнога храма, који доље има и крипту из древнохришћанских времена. За њега је везано једно дивно предање које сам чуо када сам ишао у име наше Цркве на обиљежавање десетвјековља тога храма у коме су мошти Лазареве. Каже се за Лазара да се никада више није насмијао после свога васкрсења. А и како да се смије кад је сагледао сав ужас смрти и прошао кроз смрт и кроз страдање до распадања, није њему било више до смијеха. Остало је предање да се само једанпут насмијао, једном приликом када је ишао са својим ђаконом. Пита га ђакон: „Свети оче, никад те нисам видио да се смијеш, одкуд сад?“ А видјели су неког лопова како краде ћуп, па ће Лазар ђакону: „Видим прах како краде прах“. Другим ријечима, насмијао се свим лоповима овога свијета који мисле да ће у злату и сребру, у новцу, у ћуповима и у другим таквим богатствима земаљским наћи себи срећу. Овај догађај је дивно и велико свједочанство Божије силе. Васкрсење Лазарево, које је претходило уласаку Господњем у Јерусалим, када су већ пријетили да ће Га ухватити, да ће Га убити, да ће Га разапети, укрепљење је не само савременика Христових него и наше укрепљење. Улази Господ у Јерусалим после васкрсења Лазаревог, укријепивши своје ученике да се не боје. И онда имамо онај дивни празник и догађај, када су дјеца појала Господу на Цвијети: „Благословен који долази у име Господње! Осана на висини!“ Ми данас такође идемо с палмовим гранчицама, или са врбицом, која је најсличнија палми, у знак сјећања на тај дивни, чудесни догађај уласка Христовог у Јерусалим. Ево, дакле, два велика догађаја, и хвала Богу да сте и ви дошли из Жупе Александровачке баш на Лазареву суботу овдје, да цјеливате руку Светог Јована Крститеља – ону руку која је Господа крстила у Јордану, и дјелић Часнога крста у овом златном ћивоту – онога крста на коме је Господ разапет, да цјеливате и руку нашег Светог Петра Цетињскога. Јер и мошти су свједочанство онога што се данас догодило – живо свједочанство да је Бог Бог живих, а не Бог мртвих. Да сила Божија и људско тијело које се по природи распада чува као свједочанство да је Господ васкрсао Лазара и као свједочанство да је сам Господ васкрсао из мртвих. Дакле ево три свједока овдје пред нашим очима тог великог и страшног догађаја: рука Светог Јована Крститеља, дио Часнога крста Господњега и рука нашега Светог Петра Цетињског која вас благосиља и благосиља ваш долазак из Жупе Александровачке овде у древну светињу, да заједно Бога прославимо и да се и ми радујемо радошћу Марије и Марте и радошћу Лазаревом и радошћу ученика Христових, оних који су били свједоци овог дивног и величанственог догађаја, који је свједочанство Христовог васкрсења и који је свједочанство општег васкрсења мртвих, које је припремио Господ свима који се рађају на земљи, а нарочито онима који Га љубе. Господу нашем, васкрслом из мртвих и пострадалом ради нас и нашега спасења и васкрслом Лазара четвородневног, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. https://mitropolija.com/2025/04/11/cetvorodnevni-lazar-prvina-opsteg-vaskrsenja-3/

У храму св. Александра Невског на Дорћолу ће у суботу 12. априла 2025. године у 18 часова почети вечерње богослужење, које ће се наставити литијом са врбовим гранчицама, а након тога уследиће ново духовно сабрање. На тему "У сусрет Страсној седмици" ће у 19 часова говорити презвитер др Оливер Суботић, сабрат овог храма и управник Мисионарског одељења АЕМ. Извор: Радио "Слово љубве"

“Ја сам сам, и немам никога” – ова жалба се може чути не само од старијег човека, који је сахранио све рођаке и пријатеље, већ и од младих људи чак потпуно успешних. О томе, одакле настаје осећање усамљености, како га превазићи и да ли у њему има нешто позитивно, - одговара протојереј Аркадије Шатов, старешина цркве Светог царевића Димитрија и председник епархијске комисије за питања црквене социјалне делатности. “Самоћа ме прогања” Осећај самоће бива различит, а понекад може да буде и лажан. Сретао сам људе, који су имали много пријатеља, али су се ипак осећали усамљени. Некада је то повезано с тиме, да човек жели да му се посвећује много пажње, да га воле, а он сам не уме да живи животом других људи, не тежи да их воли, егоцентричан је, упућен само на себе и хипертрофира своја осећања, невоље и преживљавања. Постоји, наравно, и реалан осећај самоће. У Библији је написано, да је Господ, створивши првог човека, рекао: «Није добро човеку да буде сам» (Пост. 2:18). Заиста, када човек нема с ким да подели своје радости, невоље, туге онда му постаје веома тешко. Понекад дођем кући после тешког дана, у коме су се десиле неке непријатности: на пример, сазнао сам за тешке грехе духовних чеда или сам просто јако уморан, - и уз чај свом зету испричам све те невоље, а он ме утеши и на души постаје лакше. Мислим да су пре Христовог доласка у свет сви људи били несрећни, сви су страдали: били они ожењени или не, богати или сиромашни, гладни или сити, болесни или здрави, - страдање је било неизбежно. Грех је изопачио свет. Господ је дао Адаму жену – и човеку је постало добро, али када је у свет ушао грех, човекова душа, чак и оног који има жену и децу, не може да нађе мир, и овде се пројављује не проблем усамљености, већ проблем греха. Ако се човек бори са својим грехом, ако он тражи Христа, сједињује се са Христом – усамљеност може да се савлада, као и нека друга трагедија у овоземаљском животу: сиромаштво, глад или смртна болест, - ако човек познаје и тражи Христа, ако тражи духовно, а не материјално. Знамо да је међу светитељима било много они који су били тешко болесни, они су често пуно страдали, много су трпели – и поред свега су били радосни и задобили су блаженство, нашли су срећу не само на небу, већ и у овоземаљском животу. Било је много мученика који су пострадали за Христа и у XX веку, али у те новомученике Господ убраја, према речима старца Пајсија, и инвалиде, и тешко болесне, децу лишене утехе, и људе које постижу страдања и болести. Ако човек уздајући се у Бога подноси све невоље које му се шаљу, не ропће, то му се узима за мучеништво. Наћи тога, коме је горе Када човек престане да живи за себе и почиње да живи за друге, за Бога, он се мења и постаје близак и интересантан веома многим људима. Постоје такви људи који живе сами, а које сви пуно воле. Запамтио сам на пример како је умрла једна жена. Дешава се веома често нажалост да када умре човек који нема блиске рођаке, ми дуго не можемо да нађемо некога да нам помогне у свим нашим делима и бригама. Тако када је та жена умирала, људи су стајали у ред да би подежурали код њеног кревета, тако им је свима с њом било радосно и добро. И због тога је очигледно: вома често човек се налази у тешком стању усамљности само зато што не зна да служи другима, не уме да воли и да се жртвује, а само непрекидно тражи нешто од других. У таквом случају треба научити живети за друге. Ако имаш неку невољу, ако си сам и упао си у униније, треба да нађеш човека чија је усамљеност још већа него твоја, коме је још горе него теби и да му помогнеш – и твоја самоћа и униније ће сигурно нестати. Како је рекао свети праведни Јован Кронштатски светом праведном Алексеју Мечеву, када је овај изгубио попадију: «Иди к људима, и помажући им у њиховим невољама, заборавићеш на своју невољу». Тако је и овде: када човек подели невоље својих ближњих, када помаже другима у њиховим болестима и тугама, онда његова сопствена невоља постаје много мања. На пример, неудата девојка која страда од усамљености може да оде у школу и да ради као учитељица и да цео живот посвети својим ученицима: да заволи ту децу која често имају свакојаке тешкоће, да их прими у своје срце, да се брине о њима, и служи им. Такав подвиг, иако веома тежак је и радостан, ако постоји љубав. Ако се научи да воли, тада неће бити никакве усамљености. Ја не мислим да се отац Јован (Крестјанкин) пред своју смрт осећао усамљено јер су га други људи толико пуно волели. Али су га волели – јер је он волео. Обично људи расуђују овако: «Заволите ви мене, и ја ћу заволети вас». Не, ти заволи, и тада ће други заволети тебе! Ти се научи да волиш – и тада ће твоја самоћа нестати, други људи ће се обавезно одазвати на твоју љубав. Зашто ми Бог не даје женика? Сматрам, да увек, када нас постиже нека невоља, када се у животу сусрећемо са неким непријатностима или трпимо недостатак у нечему – ми треба не само да молимо и тражимо олакшање од Бога, већ и да се замислимо и о узроку тога што нам се дешава. Не треба само просто молити од Бога: «Дај ми женика», већ се треба замислити: «А због чега ми га Бог не даје? Можда треба нешто да научим, пре него што ми Бог пошаље супруга? А можда је мој пут друкчији и можда ме Господ зове на неки други подвиг? Можда сам потребна другим људима, а не само једном човеку?» На пример, директор нашег дечијег дома је жена која живи сама. И кад би она имала мужа, ми вероватно не бисмо имали дечији дом, јер је све на њој. Неко треба да жртвује своју личну срећу ради тога да би служио другима, ако смо хришћани. То је за некога Божија воља! А то што је понекад тешко – то је нормално, јер се без невоља ништа не може научити. Једна старија болничка сестра је говорила, да када има проблема на послу, препреке, искушења (не жели да иде у болничку собу, уморна је од бриге за пацијентима – медицинске сестре имају многе тешкоће) и ако се томе преда да буде у тако лоше настројењу, онда јој бива још горе. А ако себе превазиђе, ако се помоли Богу замоли Га да јој да снаге и потруди се да се према своме служењу односи одговорно, озбиљно као и раније – онда задобија још већу радост, даје јој се још већа благодат од Бога и открива нове снаге. Овде, на земљи, сви ми у овом или оном степену страдамо, па тако и од самоће, осећања које за човека може да буде веома мучно, али ако он носи свој крст благодушно, без роптања, - то за њега постаје подвиг. Најважније је да после доласка Спаситеља у овај свет, имамо Онога Који Себе назива нашим Пријатељем, - Христа, - Тога, Кога, певајући тропар великомученици Екатерини, називамо Небеским Жеником. И општење са Христом помаже човеку да превазиђе усамљеност, и радост пребивања са Христом је далеко већа, него радост пребивања са најблискијим човеком. И човек то, што му недостаје по обичним законима овога света, надокнађује натприродним општењем са Христом. Савлађује је природна усамљеност, и човек задобија много више од пријатеља, женика, жене и деце, - задобија Самог Бога у својој души. Мислим да осећај самоће настаје када човек не осећа Божију љубав и очекује да је добије од других људи, али људи никада не дају човеку то, што може Бог да му да. А Јеванђеље нам каже: не чините добро онима који вам узвраћају за то, већ чините добро онима који не могу да вам узврате (погл. Мт. 5:44-47). У Јеванђељу се не говори да ће нас други људи волети, оно нас позива да се научимо безинтересној љубави, да се уздигнемо над природним поретком ствари. Веома је тешко научити ходати. Пужеш, покушаваш да устанеш, падаш. Али ако само пузиш четвороношке онда никада нећеш научити да ходаш, већ треба да покушаша да устанеш. Понекад је тешко научити и говорити, као и писати. А да не говоримо о неким натприродним стварима: о љубави, о истинској вери, - то је увек веома тешко. Али када их човек задобије – онда тешкоће нестају и више га не смућују. «Све воли и свих се бој» Неки људи имају много пријатеља и познаника, али се и даље осећају усамљено. То је мислим самоћа без Бога, без духовног живота, самоћа можда због умора; и овде се суочавамо са привидним, лажним осећањем самоће. Познавао сам једну жену, која се на исповести све време жалила на своју самоћу, иако је имала предивне синове, од којих је један био свештеник, добру снају, предивне унуке, који су је волели. Та жена је наставила у неком смислу да буде центар своје породице, али се она свеједно жалила на самоћу и говорила: «Сви моји пријатељи су умрли, а немам ни мужа поред себе». Њој је увек нешто недостајало. Чини ми се да јој је недостајало правилно душевно настројење. У наше време срећемо други греховни преокрет – човек специјално остаје сам ради тога, да би како се њему чини боље уредио свој живот. Многи савремени људи данас не желе да се жене или удају, јер желе да живе како им се свиђа. «Ја, - кажи они, - се још нисам нашетао, ништа у животу јо нисам постигао. Када све своје задовољим – тада ћу тражити себи супругу». Све то је наравно егоизам. Постоји још и потреба стремљења за «дружењем» са духовником као један од начина превазилажења самоће и компензације недостатка општења. Дешава се некад, да понеко од духовних чеда, посебно «старих», постаје пројатељ свештеника, или боље речено, пријатељски елемент улази у те односе: свештеник с њима негде путује, одлази у госте, притом односи остају са пуно страхопоштовања, и та духовна чеда, свештеникови пријатељи, чувају правилну дистанцу. Али ако се у односима човека са духовником појави привезаност, увреда, ревност према њему, завист према онима који му одузимају време – значи у тим односима нешто није како треба. Посебно је опасна ствар када неке неудате девојке покушавају да у духовнику нађу пријатеља: почињу да се љуте на њега, да му досађују са питањима, која се не односе на исповест. Ја све то схватам као тежину стања једне усамљене девојке, која жели да се уда, али и поред свега треба да схвати да духовник – није пријатељ. Он постоји ради тога, да би био посредник између ње и Бога, да јој помогне да се учврсти у вери, а не да са њом води дуге разговоре на исповести или да иде с њом у госте. Ако су односи такви, они су онда неправилни, и девојка не добија никакву духовну корист. Могу да откријем једну малу тајну: често се дешава да када се девојка уда, сва њена духовна питања и тешкоће из неког разлога нестају. Чини ми се да то говори о томе да код ње пре удаје није постојала духовна глад, већ незадовољство због самоће. Старац отац Павле Груздев је говорио: «Све воли и свих се бој». Те речи подразумевају и неку предострожност, и одређену дистанцу у општењу са другим људима. Некада је корисно и неопходно бити сам. Свети су тражили да се осаме, одлазили су у пустињу, скривали се од људи по шумама. У Јеванђељу је речено: да би се помолили, треба да се затворимо у своју клет, да останемо само и да се у самоћи обратимо Богу ( Мт. 6:6). Једно време сам желео да будем сам, али ми Бог то не даје, јер треба општити са разним људима, и бавити се многим пословима. Некада је и мајци са много деце потребно да остане сама на неко време, јер и она треба да буде с Богом, и треба да се помоли. То је веома важно за мајке – да некада буду у тишини. Али истовремено треба носити свој крст и следити Божију вољу. Ако живимо са Богом и Богу се молимо – све можемо да савладамо, и сама самоћа, коју људи тако тешко подносе, може човеку да буде на добро, уколико он тражи спасење своје душе, ако је он са Богом. Пријатељско општење је нормално и у некој мери неопходно, и Сам Христос је имао пријатеље, Лазара је називао Својим пријатељем (Јн. 11:11). Човеку је потребна топлина и саосећање других људи, и тај ко то нема, њему је веома тешко да живи, јер се душа изопачује. На пример, деца која су провела своје детињство по домовима, нису добила љубав и топлину у детињству, су нечим оштећена, и веома је тешко надокнадити тај недостатак љубави. Деци су у тинејџерским годинама потребни пријатељи, а још више током младости. Ако говоримо о правим пријатељима – они се могу наћи и на послу, као и за време студија. Пријатељи пре свега треба да буду духовно блиски. Психолошки фактор је у другом плану: често се дешава да потпуно различити људи постају сјајни пријатељи. Православни млади људи треба да траже своје пријатеље на местима где се налазе људи који желе да служе ближњима, и који стреме ка подвигу. извор:

Ако схватимо шта се крије иза стреса, ако видимо лаж која се крије иза њега, на крају ћемо видети да нема разлога да будемо под стресом. Наш живот треба да буде срећан, миран, радостан и да живимо много година. Зашто да не? Христос нам је дао живот да бисмо уживали у њему, да видимо Његове дарове и да их евхаристијски примамо, тј. са захвалношћу, и кроз њих пронађемо Њега самога. Када изађем из нечије куће и тамо нешто заборавим, нпр. наливперо, наочаре или нешто друго, домаћин ће их касније видети и рећи: О, то су очеве наочаре. Па, гледајући наочаре, он ме се сети, памет му је усмерена ка мени. Зашто дајемо поклоне? Да би особа, када види наш поклон, могла да се сети наше љубави према њој, да смо једном разговарали... Ако особа користи поклон који смо јој дали, а нас се не сећа, онда сврха поклона није испуњена. Тако чини и Бог – Он нас поставља у овај прелепи свет, који ми на крају претварамо у нешто другачије, Он нас поставља у њега да бисмо могли да уживамо у Његовим даровима, да се радујемо Његовим благословима, и да живимо мирно као деца у кући свог оца, која се не боје, која се не буне, јер кажу: имамо оца! Кад имаш оца и он је благ и добар отац, не плашиш се. Чуо сам у једној емисији веома доброг доктора који је рекао да су наши гени, односно наш састав, такви да можемо да живимо много година ако водимо правилан живот. Наравно, правилном исхраном, али и кад смо психички уравнотежени, са мирним унутрашњим светом, са тихом, мирном душом. Међутим, човек стари од брига, проблема, стреса, страха и несигурности. Све ово доводи до тога да му коса побели док је још веома млад, коса му опада без правог разлога, само од бриге. Видите да стрес изазива болове у стомаку, чиреве... Колико болести почиње од психичког проблема! Стога, ако желимо да уживамо у животу, треба да пронађемо претпоставке и тајне за ту дуговечност. Једна од тих тајни је да живите без стреса. Без те стрепње, те ране, која нам непрестано изједа душу. Медђутим, тешко је срести људе који немају стрес, који могу да нам пренесу мир своје душе. Тај мир као да не постоји, видимо га само насликаног, на иконама, описаног у књигама, али то није довољно да утоли нашу жеђ за њим. Као кад си жедан, и донесу ти лепу слику воде која тече, и ставе је пред тебе, она ти неће утолити жеђ. Видиш да има воде, можда је неко пије, али ти је не пијеш. Тако остајеш жедан. Стрес нас обузима због нашег егоизма, јер желимо све да урадимо сами и верујемо да смо господари свог живота. Ако се осећате као да сте господар свог живота, заиста ћете бити под стресом. Ако мислите да све мора проћи кроз ваше руке и да сте одговорни за све, заиста сте под стресом. Поготово, када је реч о нашој деци. Не би било тако да сте рекли - Бог ме је увео у овај живот, дао ми децу, дао им је постојање кроз моје тело и уз моје учешће, али Бог не тражи од мене да учиним баш све за своју децу. Тражи да учиним шта могу, а шта не могу, препустићу Богу и нећу бити под стресом због своје немоћи. У Бога ћу се уздати, Богу ћу децу поверити, понизићу се и смирићу. То је исправан однос према животу. Али, када мислимо да смо управници живота свог детета, свог посла, и желимо да све прође кроз нашу главу, онда дођемо до границе исцрпљености, паралишемо се и постајемо збуњени. Може ли ваша глава све то сабрати, а ваш ум о свему судити? Не! Оставите нешто Богу, нека Бог нешто учини. Тргните мало и помолите се. Дакле, не кажем вам да не радите ништа, већ да не радите све. Предајмо себе и сав свој живот Христу Богу. Та молитва, тај израз из Свете Литургије, који сви знамо, говори нам о томе: да себе, друге, и сав свој живот са свим својим невољама, стидом, болестима, злом, невољама, децом, имањем, свиме предамо Христу Богу. У твоје руке предајем свој Дух. Предати се значи поверити себе, оставити све пред ногама Господа, у Његовим рукама и загрљају. Ако успете да доживите то предавање Богу, одмах, аутоматски се све ослобађа, мишићи вашег тела су опуштени. Да ли сте видели бебу како спава у наручју своје мајке? Ако сте мајка, видели сте је док спава, како после неколико минута руке почињу да висе, олабаве се, ноге раде исто, дете се не опире, не напреже, ни један мишић у телу није напет. Зашто? Јер постоји загрљај мајке, оца, они га држе га и оно спава. Никада нисмо видели дете под стресом. Да ли је могуће да се мало дете пробуди и каже: Шта ће бити? Шта ћу данас јести? Не могу то да поднесем! Деца имају потпуно поверење у родитеље и предају им се. Христос и Црква вас позивају да и ви то чините свесно, добровољно, да то желите, да о томе размишљате, да то узмете као решење, да га изаберете, да верујете у то. Препустите свој живот Божијим рукама, своје проблеме, све, Христу Богу. Не било ком човеку, него Богу, Богочовеку Христу, Који о свему може да брине. Све си нам дао Господе, све си учинио ради нас, како се каже у Светој Литургији Светог Василија Великог, и никада нас не остављаш а да нам не помогнеш. У последњем тренутку безнађа, учинићеш нешто за нас. Сетите се прошлости, колико пута вас је Бог спасао, избавио, заштитио, дао вам најбоље решење? Колико пута вам је Бог показао да вас воли и штити. Нека та огромна неизвесност, страх и ментални немир који нас обузимају коначно нестану. Требало би да поштујете другу особу, њену личност, снагу, зрелост, а не да постављате границе и прекретнице које она треба да постигне. Нека деца једу под стресом, јер им родитељи вичу: Тешко вама ако не једете! Али не може тако да се једе! Дакле, храна за њих постаје отров! Када стално осећате да морате да постигнете одређени идеал који вам неко други поставља и на коме инсистира, то је извор стреса и стрес вас збуњује, притиска, не можете да издржите. Једите колико желите, осећајте се удобно, пријатно и мирно! Зато деца лако једу са својим друштвом. Било би веома је лепо да око себе направимо опуштену атмосферу, да немамо бриге и да их не стварамо, и да свој стрес не преносемо на друге. Господ није осетио страх у овом свету, ничега се није плашио, ишао је усред таме, отишао је у пустињу и молио се и постио 40 дана. Сам је отишао на Маслинску гору, боравећи на пустим местима. То је био Његов дом. Није осећао страх, јер је имао љубав, није био под стресом у овом свету. Волео је свет, који је Он сам створио, који је дело Његових руку. Бог је непристрасан. Црквеним језиком, бестрасан није неко кога ништа не занима, ко је хладан и равнодушан према животу, у оном смислу у ком ми данас кажемо: Он је тако равнодушно прошао поред мене, тј. у негативном смислу. Не. То значи да Бога не дотиче наш проблем да би Га збунио, већ Га дотиче саосећањем. Он нас воли, али не може да уђе у наше стресно стање. Господ то не може да осети, јер Он живи у другој духовној атмосфери, у свом миру, у својој божанској тишини. Христос је био миран, срце Господа нашег било је тихо и мирно. Уместо да преузима наше стресове, Он нам даје мир из свог тела, из своје божанске душе, пружа нам своје руке. Проблема ће увек бити, није ствар у томе. Важно је да ваша душа оздрави од самог корена проблема, и тада ћете већ пронаћи тајну, а то је поверење у Њега. Господ није осетио страх или стрес чак и у најтежим тренуцима свог живота, непосредно пре свог страшног страдања, непосредно пре свог распећа. Позвао је своје ученике на трпезу Тајне вечере, и подарио им Свето Причешће и свој мир. Мир вам дајем, дајем вам мир који је другачији од оног који даје свет. Скидам стрес са вас, дајем вам друга искуства, дајем вам Себе. Христос је наш мир. Себе је оставио за нас, да бисмо имали Његов мир, оставио нам је дарове своје љубави и благодати, послао нам је благодат Духа Светога. Дакле, у нашим срцима имамо све услове за мир и сигурност. Црква нам поручује да свој живот гледамо очима Христовим, да имамо ум Христов – да видимо, расуђујемо и размишљамо, не светским духом, него духом Христовим. Да гледамо на ствари онако како их је Христос уредио. Мислим да, ако неко својом молитвом стане пред Христа и призове Га и осети Господа у свом срцу, аутоматски ће се показати да је његов стрес велика лаж, обмана, лажно осећање, ништа. Христос жели да видимо живот онако како га Он види. Он је наш мир, Он је право царство које чекамо. Он је небо, а пред Божјим небом ниједан проблем не може постојати, немогуће је да било који проблем опстане пред Христом. Дакле, када се човек моли, када изађе из овог света, живи нешто другачије, и уздигне се ка Богу, нема проблема који може да те стресира, сви страхови нестају. Ако смо и даље под стресом, замолимо Господа да направи корак кса нама, а док полако улазимо у Цркву и приближавамо се Христу, стрес ће нестати. Замолимо Господа да нам подари своју љубав, да уклони из наших душа сваки страх, стрес, неизвесност о садашњости, будућности, прошлости, свему што нас се тиче – без стреса и са пуно љубави према Христу! архим. Андреј (Конанос) адаптација: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна Моја реч у шуму; мој корак, и блудња; Само си лепота колико си тајна; И само истина колико си жудња. Остај недостижна, нема и далека – Јер је сан о срећи виши него срећа. Буди бесповратна, као младост; нека Твоја сен и ехо буду све што сећа. Срце има повест у сузи што лева; У великом болу љубав своју мету; Истина је само што душа проснева; Пољубац је сусрет највећи на свету. Од мог привиђења ти си цела ткана, Твој је плашт сунчани од мог сна испреден; Ти беше мисао моја очарана; Символ свих таштина поразан и леден, А ти не постојиш нит си постојала; Рођена у мојој тишини и чами, На сунцу мог срца ти си само сјала: Јер све што љубимо створили смо сами. ***