JESSY

Институт за трансфузију крви Србије – добровољно давање крви, 23-29. јун 2025. 22. јун 2025. Институт за трансфузију крви Србије - акције (фотографију обезбедио ИТКС) Институт за трансфузију крви Србије - акције (фотографију обезбедио ИТКС) Институт за трансфузију крви Србије организује акције добровољног давања крви од 23. до 29. јуна 2025. у Београду и другим градовима Србије. Под паролом „Желите ли да урадите нешто веома важно данас? Дајте крв… рачунамо на вас!“ Институт организује акције током целе године јер је потреба за крвљу и крвним продуктима велика. У Србији је потребно да буде 40 давалаца крви на 1000 становника (4%), а тај проценат се годинама креће око 3%. Добровољно дајте крв у свом граду или општини. Ваш дар је од непроцењиве вредности – хвала што га делите са другима. Летња кампања ИТКС - Летња кампања 2025. Почела је Летња кампања, коју 21. годину заредом организују Институт за трансфузију крви Србије и Црвени крст Србије под слоганом „Један потез за живот“. Летња кампања ће трајати до 31. августа. Током овог периода више од 40 градова и општина у Београду и Србији, на преко 350 акција, надметаће се за престижну титулу „Шампион солидарности“. Плакета за најуспешније биће уручена на свечаном новогодишњем пријему. Наставља се и промоција уписа у Регистар давалаца матичних ћелија хематопоезе Србије. „Континуирано прикупљање довољних количина крви, минимално 300 јединица свакога дана, у летњем периоду је изузетно тежак задатак и једино заједничким снагама можемо успешно да одговоримо на овај изазов“, наводе из ИТКС. Институт за трансфузију крви Србије – акције Понедељак, 23. јун 2025. Лазаревац, Фабрика енергетске опреме… 9.00-15.00 Пожаревац, Дом Црвеног крста… 8.00-14.00 Смедерево, Спортска хала… 8.00-14.00 Уторак, 24. јун 2025. Ваљево, Црвени крст… 9.00-15.00 Лазаревац, Рударски басен „Колубара“, Церовити поток… 11.00-15.00 Нови Београд, Градска општина… 10.00-14.00 Нови Пазар, Дом омладине… 9.00-14.00 Среда, 25. јун 2025. Велика Плана, Центар за културу „Масука“, биоскоп… 9.00-14.00 Лазаревац, ТЕК Велики Црљени… 9.00-14.00 Лајковац, код поште, аутобус… 9.00-15.00 Нови Београд, Immo Оутлет Центар, аутобус… 11.00-15.00 Шабац, Културни центар… 9.00-15.00 Четвртак, 26. јун 2025. Лазаревац, Рударски басен „Колубара“, Сушара… 9.00-15.00 Лозница, Вуков дом културе… 10.00-15.00 Нови Београд, Аирпорт city, аутобус… 10.00-15.00 Обреновац, Црвени крст… 9.00-14.00 Смедерево, Спортска хала… 8.00-14.00 Петак, 27. јун 2025. Лазаревац, Барошевац, Поље Д, Монтажни плац… 9.00-14.00 Нови Београд, стари Меркатор, аутобус… 10.00-14.00 Осечина, Образовно-васпитни центар „Браћа Недић“… 9.00-13.00 Чукарица, Пожешка улица, код Дома здравља, аутобус… 9.00-14.00 Субота, 28. јун 2025. Институт за трансфузију крви Србије… 8.00-15.00 Недеља, 29. јун 2025. Палилула, Борча, Стоп Shop Ретаил Парк, аутобус… 10.00-15.00 Лето доноси осмехе, ви донесите некоме наду! Дајте крв! Институт за трансфузију крви Србије – инфо Адреса: Светог Саве 39 Радно време: радним данима од 7.00 до 19.00, суботом од 8.00 до 15.00 Телефони: 011/2443-651, 011/3812-700 E-mail: [email protected]

Рођена у Палестини. Када је имала 7 година, била је потпуно упућена у хришћански живот, а са 10 година је проповедала Христа. У време Диоклецијановог гоњења намесник Волусијан нареди да је шибају, па онда да јој усијану шипку прободу кроз уши. Када су мозак и крв почели да теку из главе, она паде као мртва, и избацише је на ђубриште изван града. Ту је исцели ангел Божији. Благодарећи Богу молила Га је и да доврши мученички подвиг. Капија града сама се отвори и она бану пред ужаснутог Волусијана који је био у постељи. Сутрадан су је извели на губилиште где предаде дух свој Богу пре него је џелат спустио мач на њен врат. Ова света девица пострада за Христа 293. године, када је имала 12 година. https://mitropolija.com/2025/06/26/sveta-mucenica-akilina-2/

Братство храма Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија позива верни народ на свету тајну Јелеосвећења у недељу 29. јуна 2025. године са почетком у 17 часова. Храм се налази на адреси Лаповска бб у Земуну у насељу Алтина. На овом линку можете послушати прилог сараднице Иване Обрадовић: Зашто идемо на Јелеосвећење. Извор: Радио "Cлово љубве"

У Народном музеју у Београду посетиоци ће од данас, четвртка, 26. јуна имати могућност да виде Мирослављево јеванђеље, културно добро од изузетног значаја. Писано је у другој половини 12. века и најстарији је сачувани српски ћирилички рукопис. За јавност ће рукопис бити изложен до 29. јуна, сазнаје Храм телевизија. Народна библиотека Србије која је матична установа за заштиту старе и ретке књиге, прописала је да Мирослављево јеванђеље, може бити излагано само десет дана током једне године. Народни музеј четвртком је отворен до 20 часова, у петак ради од 10 до 18 часова, у суботу од 12 до 20, а у недељу од 10 до 18 часова. Цена улазнице је 300 динара. Мирослављево јеванђеље се чува у Народном музеју у Београду, а један од листова је у Националној библиотеци у Санкт Петербургу. Јеванђеље је 1979. године проглашено за културно добро од изузетног значаја, а у јуну 2005. године, Мирослављево јеванђеље је уписано на листу УНЕСКА Памћење света. Јеванђеље је настало осамдесетих година 12. века. Писано на пергаменту, састоји се од 181 листа у кожном повезу. Запис на последњем листу Јеванђеља сведочи да га је поручио хумски кнез Мирослав, брат великог жупана Стефана Немање. Сматра се да је дијак Глигорије, чији се потпис налази на последњем исписаном листу, писар или минијатуриста Јеванђеља. Јеванђеље је писано на старословенском језику, српске редакције и рашке ортографије. По свом саставу је јеванђелистар – богослужбена књига која има делове четири јеванђеља. Текст Јеванђеља је писан пером у две колумне, мрком и црном бојом, а већина наслова црвеном. Књига садржи 296 минијатура цртаних пером, а затим бојених четкицом и украшених златом. Кожни повез Јеванђеља није првобитан, већ је вероватно из 14. века, а претпоставља се да је преузет са неког другог рукописа. Извор: ТВ Храм

1. Не судите, да вам се не суди. Господ не забрањује да исправљамо друге, већ да их осуђујемо. Док је исправљање на корист ближњих, осуђивањем их исмевамо и презиремо, јер сами имајући велике грехове, осуђујемо друге који су мање грешни од нас и које ће судити Бог. 2-5. Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити. А зашто видиш трун у оку брата својега, а брвно у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату својему: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме? Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега. Онај који жели да исправи друге мора сам да буде беспрекоран. Ако он има „брвно“ у оку своме, то јест велике и јавне грехове, а прекорева другога, који у оку има само „трун“, учиниће га још бестиднијим у своме греху. Господ нам показује да онај који много греши није у стању да јасно види грех брата свога, јер како ће човек који има „брвно“ у оку видети (грехове) човека који је мање сагрешио. 6. Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас. „Пси“ су неверници, а „свиње“ верници који воде нечист и сраман живот. Зато не треба причати о тајнама вере пред неверницима, нити говорити прекрасне и скупоцене речи богословља пред нечистима. „Свиње“ ће презрети и погазити оно што смо рекли, а „пси“ ће се окренути и растргнути нас. То раде такозвани философи, јер када чују да је Бог распет, растржу нас својим силогизмима, мудрујући да тако нешто није могуће. 7-8. Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи налази; и који куца, отвориће му се. У претходним поукама, Господ нам је предао велике и тешке заповести. Овде нам показује како се оне извршавају уз помоћ непрестане молитве. Рекао је: „Иштите“, дакле, непрестано тражите, а не „једном затражите“. После тога, Своје речи потврђује примером из свакодневног живота: 9-10. Или који је међу вама човјек у кога ако син његов заиште хљеба, камен да му да? Или ако рибе заиште, да му да змију? Овде нас учи да није потребно само да упорно тражимо, већ и да тражимо оно што нам је на корист. „Када вам деца“, каже, „траже оно што им је потребно, хлеб и рибу, ви им дајете оно што желе. Тако и ви, тражите оно што је духовно, а не телесно.“ 11. Када, дакле, ви зли будући, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који му ишту? Људе назива злим, упоређујући их са све добрим Богом. Наша је природа добра, јер је Бог такву створио, али зли постајемо својом слободном вољом. 12. Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци. Укратко нам показује пут ка врлини. Ми, људи, сами по себи знамо како треба да се понашамо према својим ближњим. Ако желиш да ти други чине добро, чини и ти њима добро. Ако желиш да те твоји непријатељи воле, воли и ти њих, јер нас Закон Божји и Пророци уче исто оно што нам налаже и природни закон. 13. Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. „Уским вратима“ назива подвиге које добровољно прихватамо, дакле пост и друго, као и искушења која нам долазе мимо наше воље, на пример, затвори и прогони. Као што крупан човек, или онај који носи велики терет, не могу да прођу кроз уска врата, тако исто кроз њих не може да прође ни сластољубац или богаташ. Такви улазе на широка врата. Да би показао како је тескоба краткотрајна, а ширина пролазна, користи речи „врата“ и „пут“. Кроз „уска врата“, то јест, злострадања пролази онај који се злопати, док сластољубљем, као „широким путем“, иде човек који живи без уздржања. Пошто су оба пута пролазна, треба изабрати онај који је бољи. 14. Јер су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе. Ове речи изражавају чуђење, као да говори: „Авај, како је тесан тај пут.“ Али, како то да Господ на другом месту каже: „Моје бреме је лако“?[3] Оно је заиста лако, ако имамо у виду награде које нас чекају. 15-16. Чувајте се од лажних пророка, који вам долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их. Јеретици су лукави и варалице, и зато Господ каже: „Чувајте се!“ Они говоре слатким речима и претварају се да живе часно, али у томе и лежи замка. „Одело овчије“ је кротост у коју се они преоблаче како би нам ласкали и преварили нас. Познаћемо их по њиховим „плодовима“, то јест, по њиховим делима и животу. Иако су у стању да се лицемерно прикрију за неко време, ипак ће их изобличити они који имају расуђивања. 16-17. Еда ли се бере с трња грожђе, или са чичка смокве? Тако свако дрво добро плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа. „Трњем“ и „чичком“ назива лицемере. Они су као трње јер нас изненада убоду, а као чичак, због своје лукавости и превејаности. „Зло дрво“ јесте сваки човек који је искварен нечистим и распусним животом. 18. Не може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло плодове добре рађати. „Дрво зло“ не може родити добра плода док год је болесно, али ако оздрави, може. Видиш, дакле, да није рекао „неће моћи“, већ само док је болесно не може (да роди добра плода). 19-20. Свако дрво које не рађа добра плода, сијече се и у огањ баца. И тако, дакле, по плодовима њиховим познаћете их. Господ се обраћа Јеврејима, и говори исто што им је Јован говорио. Дрво је слично човеку јер се може прицепити од бесплодног греха на врлину. 21. Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима. Христос нам овим речима показује да је Он сам Господ и Бог. Такође нас учи да нећемо имати користи од своје вере, ако је не потврдимо делима. „Онај који твори вољу Оца мојега“ није онај који је само једном извршио вољу Божју, већ онај који је непрестано врши до смрти. Није рекао: „који твори Моју вољу“, да не би саблазнио своје слушаоце, већ „вољу Оца Мојега“, јер је увек једна воља оца и његовог сина, осим ако се син одметне од оца. 22-23. Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нијесмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње! На почетку проповеди, многи који су били недостојни изгонили су демоне. Они су бежали од имена Исусовог, јер је благодат деловала чак и у недостојнима, исто као што ми примамо освећење и од недостојних свештеника. И Јуда је чинио чудеса, чак и синови Скевини. Када Исус каже: „Никад вас нисам знао“, Он жели да каже, да их у време када су чинили чудеса није познавао, то јест, није их љубио, јер се овде под „знањем“ подразумева „љубав“. 24-25. Сваки, дакле, који слуша ове ријечи моје и извршује их, упоредићу га са човјеком мудрим који сазида кућу своју на камену; и удари дажд, и дођоше воде, и дунуше вјетрови, и навалише на кућу ону, и не паде; јер бјеше утемељена на камену. Ниједна се врлина не може задобити без помоћи Божје, те зато Христос каже: „Упоредићу га са човеком мудрим.“ „Камен“ је Христос, а „кућа“ је душа. Дакле, ништа неће поколебати човека који изгради своју душу на делању заповести Божјих; ни „дажд“, то јест, ђаво који је пао са неба, ни од дажда нарасле „воде“, које представљају зле и неправедне људе који се од толиког „дажда“ умножавају, ни „ветрови“, односно, зли духови, ни било какво друго искушење, не могу да оборе таквог човека. 26-27. А сваки који слуша ове ријечи моје и не извршује их, биће сличан човјеку лудом који сазида кућу своју на пијеску; и удари дажд, и дођоше воде, и дунуше вјетрови и ударише на кућу ону, а паде, и пад њезин бијаше страшан. Говорећи о човеку који верује, али не извршава заповести Христове, Господ није рекао: „Упоредићу га са човеком лудим“, него: „биће сличан човеку луду“, дакле, сам ће му се уподобити. Такав човек гради кућу своје душе на песку, од лошег материјала, (то јест, без врлинских дела која су чврст темељ). Зато и пада под искушењима. Када претрпи непогоду, то јест, када се на душу обруши искушење, она пада „страшним падом“. Неверници не падају, јер они стално леже на земљи, већ верник (који не живи по заповестима Божјим). Зато је и његов пад страшан, будући да је хришћанин. 28-29. И кад заврши Исус ријечи ове, дивљаше се народ науци његовој. Јер их учаше као онај који власт има, а не као књижевници и фарисеји. Нису се дивиле старешине, јер како би Му се дивили они који су Га презирали? Дивило Му се незлобиво мноштво људи, и то не Његовој речитости, већ одважности и ауторитету његовог говора. Он је говорио са већом влашћу него Пророци. Док су они говорили: „Тако говори Господ“, Христос се народу обраћао као Бог: „Ја вам кажем“. извор

Преподобни инок Пафнутије, који се подвизавао у једном од пустињожитељних манастира египатских, оставио нам је повест о томе како је пронашао у пустињи преподобног Онуфрија Великог и друге пустињаке. Своју повест он овако почиње: Боравећи и побожно тихујући у моме манастиру, у мени се једнога дана појави жеља да одем у унутрашњу пустињу и видим, има ли тамо неки инок који више од мене служи Господу. Уставши, ја узех мало хлеба и воде, и кренух на пут. Изађох из свог манастира, не рекавши ништа никоме, и упутих се у најдубљу пустињу. Путовао сам четири дана, не окусивши ни хлеба ни воде, и дођох до једне затворене пећине која је имала само једно мало прозорче. Ја проведох код прозорчета читав сат куцајући, и очекујући да ће неко по обичају монашком изаћи из пећине и дати ми поздрав у Христу. Али пошто не добих одговора, нити ми ко отвори, ја сам отворих врата и уђох говорећи: благослови! И угледах у пећини некаквог старца који је седео и као спавао. Ја поново рекох: благослови! и додирнух његово раме с намером да га пробудим, но оно беше као прах; и опипавши тело његово, ја нађох да је умро пре много година. Угледавши хаљину где виси на зиду, ја је додирнух, и она се у мојој руци претвори у прашину. Ја онда скидох са себе мантију, покрих њоме тело умрлога и, ископавши рукама раку у пешчаној земљи, погребох тело подвижниково са уобичајеним псалмопјенијем и молитвом, и са сузама. Затим, прихвативши се мало хлеба и воде, ја се окрепих, и преноћих крај гроба тога старца. Сутрадан изјутра, сатворивши молитву, ја кренух у најунутрашњију пустињу. Путујући неколико дана ја наиђох на другу пећину, и угледах пред њом трагове ногу људских, и помислих да неко живи у тој пећини. Закуцах на врата, и пошто не добих одговора ја уђох у пећину. Но не нашавши тамо никога, изиђох напоље, помишљајући у себи да ту вероватно живи неки слуга Божји који је у то време отишао мало у пустињу. И ја реших да ту причекам тог слугу Божјег, пошто сам желео да га видим и поздравим у Господу. И проведох цео дан у очекивању, непрестано појући псалме Давидове. А то место беше врло лепо; ту се налажаше урмина палма са родом и мали извор воде живе; и ја се веома дивљах лепоти тога места, желећи да и сам ту живим, када би то било могуће. Када се дан стаде клонити к вечеру, ја угледах стадо бивола које иђаше к мени, и усред стада – слугу Божјег (то беше Тимотеј Пустињак). Када се стадо приближи мени, угледах човека без одела, који наготу тела свог покриваше власима. Пришавши месту где сам ја стајао, он ме загледа, па мислећи да сам дух и привиђење он стаде на молитву, јер су га на том месту многи нечисти дуси кушали привиђењима, као што ми после он сам исприча о томе. А ја му рекох: Што се плашиш, слуго Исуса Христа, Бога нашег? Погледај и види стопе моје, и знај да сам ја такав човек као и ти; опипај ме и увери се да сам ја тело и крв. Пошто ме је неко време посматрао и уверио се да сам стварно човек, он се успокоји, па заблагодари Богу и рече: Амин. Затим ми приђе, загрли ме и уведе ме у своју пећину, и понуди ми урме и чисту воду са извора, и сам се прихвати због мене. И упита ме: Како си овамо дошао, брате? – А ја, излажући му своје мисли и намере, одговорих: Желећи да видим Христове слуге што се у овој пустињи подвизавају, ја изиђох из свог манастира и допутовах овамо; и Бог ми испуни жељу, јер ме удостоји видети твоју светост. – Затим га ја упитах, рекавши: Како си ти, оче, дошао овамо? колико се година подвизаваш у овој пустињи? чиме се храниш и зашто идеш наг, не одевајући се ничим? Онда ми он стаде казивати следеће: Најпре сам живео у једној од тиваидских киновија, проводећи монашки живот и усрдно служећи Богу. Рукодеље ми беше ткање. Али се у мени појави помисао који ми говораше: изађи из општежића и живи сам, и труди се подвизавајући се, да би примио од Бога велику награду; јер ти можеш од труда руку твојих не само хранити себе, него и ниште хранити и странствујућу братију збрињавати. – С љубављу послушавши овај мој помисао, ја изиђох из братства, начиних келију себи у близини града и упражњавах моје рукодеље. И имађох довољно што ми треба за живот, јер сам зарађивао трудом руку својих. К мени долажаху много по моје рукотворине и доношаху све што ми треба; давах уточиште и путницима, а преостатке раздавах ништима и невољнима. Но моме животу позавиде непријатељ наш, ђаво, који увек војује против свију: желећи да уништи трудове моје, он стави једној жени мисао у душу, да дође к мени ради мог рукодеља; и она дође и наручи платно, које ја израдих и предадох јој. Потом ме она замоли да јој начиним и друго платно; и међу нама се развеза разговор и слободније понашање; и зачевши грех, ми родисмо безакоње; и проведох с њоме шест месеци, грешећи све време. Затим помислих у себи да ме данас или сутра може снаћи смрт, и ја ћу отићи у вечну муку. И рекох себи: Тешко мени, душо моја! Боље ти је да бежиш одавде, да би побегла од греха и уједно с тим од вечне муке! – Стога оставивши све, ја тајно побегох оданде и дођох у ову пустињу; и стигавши до овог места, ја нађох ову пећину, извор и урмину палму која има дванаест грана; и сваког месеца по једна од грана рађа ми то лико рода, да ми је то доста за исхрану у току тридесет дана. А када се заврши месец и уједно с тим род на једној грани, онда сазрева друга грана. И тако се, благодаћу Божјом, храним, и ништа друго немам у својој пећини. И одећа моја од дугог времена оветша и распаде се потпуно; и након много година (јер већ тридесет година боравим у овој пустињи) израстоше на мени длаке, као што видиш, и оне ми служе место одеће покривајући моју наготу. Чувши ово од тог подвижника, прича Пафнутије, ја га упитах: Оче, у почетку твојих подвига на овом месту, да ли те је што ометало или не? – Он ми одговори: Претрпео сам безбројне нападаје од демона. Много пута они су ступали у борбу са мном, али ме нису могли савладати, јер ми је благодат Божја помагала; одолевао сам им крсним знаком и молитвом. Осим вражјих нападаја, мојим подвизима сметала је још телесна болест, јер сам силно патио од стомака, да сам и на земљу падао од страшних болова; и нисам могао стојећи вршити обичајне молитве, него сам, лежећи у својој пећини и ваљајући се по земљи, обављао молитвено правило са великом муком, и нисам имао снаге ни да изађем из пећине. Молио сам се милосрдном Богу, да ми због болести подари опроштај грехова мојих. Једном, када сам седео на земљи и грчио се од болова у стомаку, ја угледах пред собом чеснога мужа који је стајао и питао ме: Од чега болујеш? – Ја му једва могох одговорити: Болујем, господине, од стомака. – Он ми рече: Покажи ми где те боли. – Ја му показах. А он пружи руку своју, метну длан свој на болесно место, и ја се тог часа исцелих. Он ми онда рече: Ето си здрав, не греши више, да ти не буде горе, него служи Господу Богу свом од сада и до века. – И од тога времена, хвала Богу, ја више не болујем, благодарећи Бога и славећи милосрђе Његово. У таквом разговору, вели Пафнутије, ја проведох са тим преподобним оцем скоро сву ноћ. Изјутра устадосмо на обичајну молитву. А кад се раздани, ја много молих тог преподобног оца, да ми допусти да живим поред њега или бар негде засебно у његовој близини. А он ми рече: Ти, брате, нећеш моћи овде поднети демонске напасти. – И са тог разлога он не пристајаше да останем код њега. Затим га молих да ми каже своје име. И он рече: Име ми је Тимотеј. Помињи ме, љубљени брате, и моли за мене Христа Бога, да до краја излива на мене Своје милосрђе, којега ме удостојава. – А ја, каже Пафнутије, припадох к ногама његовим, просећи га да се моли за мене. Он ми рече: Владика наш Исус Христос нека те благослови, и нека те заклони од сваког искушења ђавољег, и нека те води правим путевима, да би ти несметано прешао к светима Његовим. Благословивши ме, преподобни Тимотеј ме отпусти с миром. Ја примих из његових руку урме за пут, захватих у свој суд воду са извора, па поклонивши се светом старцу том, одох од њега, славећи и благодарећи Бога што ме удостоји да видим таквог угодника Његовог, да се користим речима његовим и да добијем благослов од њега. Враћајући се отуда, након неколико дана дођох у пустињски манастир, и задржах се у њему да се одморим и проведем неко време. Са тугом сам размишљао и говорио себи: Какав је мој живот? какви су моји подвизи? мој живот није ни сенка према животу и подвизима овог угодника Божјег кога видех. – У таквом размишљању проведох не мало дана, желећи да у богоугађању подражавам тог праведног мужа. Благодарећи милосрђу Божјем, које ме је подстицало да се бринем о души својој, ја се нисам лењио да поново кренем у унутрашњу пустињу, и то непроходним путем где живи варварски народ, звани Мазик. Ја сам свим срцем желео да дознам, има ли и други такав пустнњак који служи Богу, да га пронађем и добијем од њега оно што је корисно по моју душу. Полазећи на предузети мноме пустињски пут, ја узех са собом мало хлеба и воде, који ми трајаху не дуго. А кад ми нестаде хлеба и воде, ја се сневеселих; но ипак сокољах себе и путовах четири дана и четири ноћи без хране и пића; онда веома изнемогох телом и, павши на земљу, очекивах смрт. Тада угледах мужа светолика, прекрасна и пресветла, где приђе к мени, метну ми руку своју на уста, и постаде невидљив. И ја тог часа осетих у себи снагу, и више нисам био ни гладан ни жедан. Уставши, ја продужих путовање у унутрашњу пустињу, и тако проведох још четири дана и четири ноћи без хране и пића; али опет стадох изнемогавати од глади и жеђи. Подигавши руке к небу, ја се помолих Господу, и понова видех онога мужа, који ми приђе, додирну руком својом уста моја, и постаде невидљив. Од тога ја опет добих велику снагу, и наставих пут. У седамнаести дан мога путовања ја стигох до неке високе горе. Уморан, ја седох у подгорју да се одморим. Утом угледах издалека мужа који је ишао к мени, изгледа врло страшног; сав је био обрастао у густе длаке као звер, и био је бео као снег, јер од старости беше оседео. Коса и брада досезаху му до земље, и као одећа покриваху му тело; бедра му беху препасана лишћем од пустињског биља. Када видех да се овај муж приближава к мени, ја се препадох и утекох на стену што беше на врху горе. А он, дошавши до тог подгорја, седе у хладу да се одмори, јер се беше уморио од силне жеге, а и од немоћи старачке. Погледавши на гору, он угледа и повика к мени говорећи: Сиђи к мени, човече Божји, јер сам и ја човек као ти; живим у овој пустињи Бога ради. Чувши то, вели Пафнутије, ја свесрдно похитах к њему и падох му пред ноге. А он ми рече: Устани, сине мој! Та и ти си слуга Божји и пријатељ светих Његових; име ти је Пафнутије. – Ја устадох, а он ми нареди да седнем, и ја с радошћу седох близу њега. Онда га ја усрдно молих, да ми каже своје име и исприча свој живот, како у пустињи борави, и колико је времена ту. А он, видећи да га усрдно молим, стаде ми казивати о себи, говорећи овако: Име ми је Онуфрије; у овој пустињи живим шездесет година, лутајући по горама, и не видех ни једнога човека, сем што тебе сада видим. Раније сам живео у једном чесном манастиру, званом Ерити, близу града Хермопоља у Тиваидској области. У том манастиру има стотину братије; сви су они једнодушни, проводећи заједнички живот сложно у великој љубави у Господу нашем Исусу Христу. Заједничка им је храна и одећа; проводе испоснички живот у побожном тиховању и миру, славећи доброту Господњу. У детињству свом ја сам тамо, као почетник, упућиван и поучаван од светих отаца усрдној вери и љубави према Богу и уставима монашког живота. Слушао сам их како разговарају о светом пророку Божјем Илији кога је Бог крепио да живи у пустињи постећи се, и о светом Претечи Јовану коме никада нико од људи не беше сличан, и о његовом животу у пустињи све до дана његовог јављења Израиљу. Слушајући све то, ја сам питао свете оце: Шта, дакле, јесу ли они што се у пустињи подвизавају већи од вас у очима Божјим? – Одговарајући, они ми говораху: Да, чедо, они су већи од нас; јер ми свакодневно виђамо један другог, и саборно вршимо с радошћу црквено богослужење; ако смо гладни, имамо готов хлеб; исто тако ако смо жедни, имамо готову воду; ако се деси коме од нас да се разболи, братија га дворе, јер сви заједнички живимо, и један другог помажемо и служимо ради љубави Божје. А они што у пустињи живе, лишени су свега тога. Ако кога од пустиножитеља снађе туга, ко ће га утешити? у болести – ко ће му помоћи и послужити? ако Сатана нападне на њега, где ће он наћи човека да му ум ободри или посаветује, када је он сам самцит? и ако не буде хране у њега, где ће је лако набавити? исто тако и када ожедни, нема воде у близини. Тамо, чедо, предстоји несравњено већи труд него нама који живимо у заједници: јер који се одају пустињачком животу, ревносније служе Богу, предају се најстрожијем посту, великодушно подносе глад, жеђ, подневну жегу и ноћну хладноћу, снажно одбијају нападе невидљивог непријатеља и приморавају себе на све могуће начине да га победе, и усрдно се старају да прођу тесан и тужан пут што води у царство небеско. Због тога им Бог шаље свете анђеле, који им храну доносе, воду из камена изводе, и толико их укрепљују да се на њима збивају речи пророка Исаије који говори: Који се надају Господу, добиће нову снагу, окрилатиће као орлови, трчаће и неће сустати (Ис. 40, 31). А ако се неко од њих и не удостојава да очигледно види анђеле, он се у сваком случају не лишава њиховог невидљивог присуства, и они га чувају на свима путевима његовим, штите га од нападаја вражијих, помажу му у делањима његовим, и молитве његове приносе Богу. Ако кога од пустињака задеси нека неочекивана напаст вражија, он пружа руке своје к Богу, и одмах му се шаље помоћ с неба, и све се напасти распрштавају због чистоте срца његова. Зар ниси слушао, чедо, шта Свето Писмо говори: Бог не оставља оне који Га траже, и неће свагда бити заборављен убоги, и трпљење невољних неће нигде пропасти (Пс. 9, 19); завикаше ка Господу у тузи својој, и избави их из невоље њихове (Пс. 106, 6); јер Господ свакоме даје према труду који човек узима на себе Господа ради. Блажен је дакле човек који твори вољу Господњу на земљи; јер таквоме анђели служе, ма да невидљиво; и чине да се радује духовном радошћу, и укрепљују га сваког часа док се налази у телу. Све то слушајући у своме манастиру од светих отаца, ја – смирени Онуфрије осетих у души и срцу сласт слађу од меда, и чињаше ми се да се налазим у неком другом свету: јер се у мени појави неодољива жеља да идем у пустињу. И ја, уставши ноћу и узевши мало хлеба за четири дана, изиђох из манастира полажући сву наду на Бога, и кренух путем што води на гору, са намером да одатле идем у пустињу. И чим стадох улазити у пустињу, угледах испред себе лучу блиставе светлости. Уплашен силно, ја стадох, и већ почех помишљати да се вратим у манастир. Међутим, луча светлости ми се приближи, и ја чух из ње глас који ми говораше: Не бој се! Ја сам анђео који ходим с тобом од рођења твог, јер сам од Бога додељен теби, да те чувам; и сада ми је наређено од Господа, да те водим у ову пустињу. Буди дакле савршен и смирен срцем пред Господом, и с радошћу Му служи, а ја нећу одступити од тебе све док ми Саздатељ не нареди да узмем душу твоју. Рекавши то из светле луче, анђео пође испред мене, а ја му радостан следовах. Пошто прођосмо шест до седам милиарија, ја угледах изврсну пећину, и луча анђелске светлости ишчезе из мојих очију. Приближивши се пећини, ја зажелех да дознам, има ли неког човека у њој. Дошавши до врата, ја по монашком обичају викнух: благослови! – И угледах старца, чесна и световидна изгледа; из његовог лица и погледа лијаше се велика благодат Божја и духовна радост, које беху у њему. Угледавши га, ја брзо падох пред ноге његове и поклоних му се. А он, подигавши ме руком својом, пољуби ме и рече: Јеси ти брат Онуфрије, мој сатрудник у Господу? Уђи, чедо, у моје обиталиште. Бог нека ти је помоћник; пребивај у звању свом, творећи добра дела у страху Божјем. Ушавши у његову пећину, ја проведох с њим не мало дана, и труђах се да се научим од њега врлинама његовим, што и постигох, јер ме он научи уставу пустињачког живљења. Када старац увиде да је дух мој већ просвећен за појимање дела угодних Господу нашем Исусу Христу и за неустрашиво противстајање тајним војевањима врага и страшилима, које пустиња има, он ми рече: Хајде, чедо, да те водим у другу пећину, која се налази у унутрашњој пустињи, да у њој сам живиш и подвизаваш се у Господу, јер те Господ промислом Својим зато и посла овамо, да будеш житељ унутрашње пустиње. Рекавши то, он ме узе и поведе у најдубљу пустињу; путовали смо четири дана и четири ноћи. Најзад петога дана нађосмо малу пећину. Тада ми онај свети муж рече: Ово је место које ти Бог уготови да се настаниш у њему. – И проведе старац са мном тридесет дана, поучавајући ме добрим делима. А по истеку тридесет дана, остављајући ме Богу, он отиде у своје обиталиште. И од тада он долажаше к мени једанпут годишње; и тако ме је посећивао сваке године све док се не престави к Богу. А кад последње године, по обичају свом, дође к мени, он се престави ка Господу. Ја много плаках за њим, и погребох тело његово близу мог жилишта. После тога ја, смирени Пафнутије, упитах га: Оче свети, јеси ли многе труде узео на себе у почетку, по доласку свом у ову пустињу? – Блажени старац одговори ми: Веруј ми, возљубљени брате, ја узех на себе тако тешке труде, да сам много пута очајавао за свој живот, мислећи да сам близу смрти: изнемогавао сам од глади и жеђи, јер спочетка нисам имао ништа ни да једем ни да пијем, сем што сам налазио неко пустињско зеље и њиме се хранио, а жеђ сам своју расхлађивао само небеском росом; дању ме је пекла сунчана жега, а ноћу сам се смрзавао од хладноће, и тело ми се квасило од росе небеске. И шта све нисам претрпео? и какве све трудове нисам узимао на себе у овој непроходној пустињи? Немогуће је испричати све трудове и подвиге, а и не треба објављивати оно што је човек дужан ради љубави Божје радити насамо. Благи Бог, видећи да сам се сав предао испосничким подвизима и душу своју унео у гладовање и жеђовање, нареди анђелу Своме да се брине о мени и да ми сваки дан доноси по мало хлеба и по мало воде ради укрепљења тела мог. Тако ме је анђео хранио тридесет година. А по истеку тих тридесет година Бог ми удеси обилнију исхрану, јер близу моје пећине обрете се урмина палма са дванаест грана: свака грана одвојено од других доносила је род свој, једна једног месеца, друга другог, и тако свих дванаест редом за дванаест месеци. Када се завршавао један месец, завршавао се и род на једној грани; наступањем другог месеца, настајао је род на другој грани. Поред тога, по заповести Божјој потече у близини мојој и мали извор живе воде. И ево већ других тридесет година ја живим у таквом изобиљу, јер понекад једем хлеб што ми анђео доноси, а понекад се прихватим урми и пустињског зеља, које ми је, по устројству Божјем, слатко као мед, и пијем воду са извора, благодарећи Бога. А више свега храним се и напајам слатко речима Божјим, као што је писано: Не живи човек о самом хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих (Мт. 4, 4). Брате Пафнутије! ако усрдно испуњаваш вољу Божју, Бог ће ти послати све што ти треба; јер је у Светом Еванђељу казано: Не брините се говорећи: шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све то незнабошци ишту; а зна то и отац ваш небески да вама треба све то. Него иштите најпре царства Божјега и правде његове, и ово ће вам се све додати (Мт. 6, 31-33). Када преподобни Онуфрије говораше све ово, ја се, вели Пафнутије, дивљах његовом чудесном житију. Затим га опет упитах, говорећи: Оче, откуда се причешћујеш Пречистим Тајнама Христовим у суботу и недељу? – Он ми одговори: Анђео Господњи долази к мени и доноси Пречисте Христове Тајне и причешћује ме. И не само к мени долази анђео са Божанственим Причешћем, него и ка осталим подвижницима који Бога ради живе у пустињи и не виде лица човечјега; причешћујући их, он их испуњује неисказаним весељем. Ако пак неко од пустињака зажели да види човека, онда га анђео узима и узноси к небесима да види свете и развесели се; и просвећује се душа таквога пустињака као светлост, и радује се душом што се удостојио видети небеска блага, и заборавља све труде своје којих се подухватао у пустињи. А када се пустињак врати на своје место, онда стане још усрдније служити Богу, надајући се да на небесима добије занавек оно што се удостојио видети. О свему овом преподобни Онуфрије разговара са мном Пафнутијем у подножју оне горе где се сретосмо. Од таквог разговора са преподобним ја се испуних велике радости, па заборавих и на све труде мучног путовања мог, праћеног глађу и жеђу. Укрепивши се духом и телом, ја рекох: ја сам блажен што се удостојих видети тебе, свети оче, и слушати дивне и слатке речи твоје. – А он ми рече: Устанимо, брате, да идемо моме обиталишту. – И уставши, кренусмо. А ја, каже Пафнутије, не престајах дивити се благодати преподобнога старца. Пошто пређосмо две или три милиарије, ми стигосмо до чесне пећине светога. У близини пећине беше изврсна палма и тецијаше мали поток живе воде. Зауставивши се код пећине, преподобни се помоли Богу. А кад заврши молитву рече: Амин. Затим седе, па понуди и мене да седнем поред њега. И разговарасмо, казујући један другоме добра Божија. А када се дан стаде клонити к вечеру и сунце нагињати западу, ја угледах између нас чист хлеб и воду. И рече ми блажени муж онај: Брате, прихвати се хлеба што је пред тобом и воде, да се поткрепиш, јер видим да си изнемогао од глади и жеђи и од путних напора. – Ја му одговорих: Жив Господ мој! нећу јести и пити сам, већ само заједно с тобом. – Но старац не пристајаше да једе; ја га дуго мољах, и једва га умолих да испуни моју молбу. Онда узесмо хлеба, преломисмо га и једосмо досита а хлеб нам и претече. Затим се написмо воде, заблагодарисмо Богу, и сву ту ноћ проведосмо у молитви. А када свану дан, ја приметих да се лице преподобнога изменило после јутарњег молитвеног појања, и уплаших се. Схвативши то, он ми рече: Не бој се, брате Пафнутије, јер Бог, милосрдан према свима, посла те к мени да погребеш тело моје, пошто ћу ја данас завршити свој привремени живот и прећи на бесконачни живот ка Христу мом у вечни покој. – А беше тај дан дванаести јуни; и завешта преподобни Онуфрије мени, Пафнутију, говорећи: Возљубљени брате, када се вратиш у Египат спомињи ме пред братијом и пред свима хришћанима. А ја му, вели Пафнутије, рекох: Оче свети, ја бих желео да по твом одласку из тела обитавам овде на твом месту. – Преподобни ми на то одговори: Чедо, није те Бог послао у ову пустињу ради тога да се у њој подвизаваш, него да видиш слуге Божије, па да се онда вратиш натраг и причаш о врлинском животу њиховом братији, ради душевне користи слушалаца а у славу Христа Бога нашег. Стога иди, чедо, у Египат, к своме манастиру и ка другим манастирима, и причај шта си у пустињи видео и чуо; и причај такође и оно што ћеш тек видети и чути; сам пак подвизавај се у добрим делима, служећи Христу Богу. Када преподобни то рече, ја падох к чесним ногама његовим говорећи: Благослови ме, свечесни оче, и помоли се за мене да стекнем милост пред Богом; помоли се за мене, да ме Спаситељ удостоји видети твоју светост и у будућем веку као што ме удостоји видети те у овом животу. – Преподобни Онуфрије ме подиже са земље и рече ми: Чедо Пафнутије, Бог те неће ожалостити него ће испунити молбу твоју; и благословиће те, и утврдиће те у љубави Својој, и просветиће умне очи твоје ка боговиђењу, и избавиће те од сваког пада и лукавства ђавољег, и довршиће у теби почето добро дело; крилиће те анђели Његови на свима путевима твојим и чуваће те од невидљивих непријатеља, да они не би нашли ништа због чега би те оптужили пред Богом у часу грозног испитивања. После тога преподобни отац ми даде последњи целив у Господу; па се стаде молити Богу са многим сузама и уздасима. Преклонивши колена и дуго се помоливши, он леже на земљу и изговори последњу реч своју: У руке Твоје, Боже, предајем дух мој! – И кад изговараше ове речи, њега обасја с неба дивна светлост; и при сијању ове светлости, преподобни весела лица испусти дух свој. И одмах се чу у ваздуху глас анђела који су певали и благосиљали Бога; јер они, узевши душу преподобнога, с радошћу је узношаху ка Господу. А ја, вели Пафнутије, стадох плакати и ридати над чесним телом оца, кога недавно обретох и тако га се брзо лиших. Затим свукох са себе мантију, скидох поставу с ње, и поставом покрих светитељево тело, а мантију обукох, да се не бих наг вратио к братији. Нађох и камен велики који беше издубљен као гроб, не рукама људским него промислом Божјим, и у њега положих свето тело великог угодника Божјег уз прописано псалмопјеније. Затим накупих много ситног камења и њиме покрих свето тело. После свега ја се стадох молити Богу, да ми допусти да живим на том месту. И хтедох да уђем у ту пећину, но тог часа пећина се на моје очи сруши, палма која је хранила светитеља, ишчупа се из корена, и извор живе воде пресуши. Видевши све то, ја разумех да Богу није по вољи да ја живим тамо. Намеравајући да кренем на пут, ја поједох парчад хлеба, преосталу од јуче; исто тако попих и воду што беше остала у суду; па опет подигавшн руке и очи к небу, ја се помолих Богу. Потом угледах оног истог мужа, кога сам раније видео путујући по пустињи; то беше онај исти муж који је, укрепивши ме, ишао испред мене. Одлазећи са тог места, ја сам веома туговао што се нисам удостојио да светог Онуфрија дуже гледам међу живима. Но потом размисливши, ја се опет обрадовах душом што се удостојих насладити се светом беседом његовом и добити благослов из уста његових. И тако путовах славећи Бога. После четири дана хода ја наиђох на једну келију која је била високо на подгорју са пећином. Ушавши у њу, ја никога не нађох; и поседех мало размишљајући у себи: да ли ко живи у овој келији, ка којој ме доведе Бог? Док ја тако размишљах, уђе свети муж, сав сед, изгледа необичног и дивног, обучен у одећу од палмовог лишћа. Угледавши ме, он ме одмах упита: Јеси ли ти брат Пафнутије што погребе тело преподобног Онуфрија? – А ја разумевши да је то њему Богом откривено о мени, припадох к ногама његовим. Он, тешећи ме, рече ми: Устани, брате! Бог те удостоји да будеш пријатељ светима Његовим; јер ја од промисла Божјег сазнадох за твој долазак к мени. Ја ћу ти, возљубљени брате, открити о себи да сам у овој пустињи ево шездесет година, и за то време не видех човека који би дошао к мени, сем братије која овде са мном обитава. Док ми тако разговарасмо, уђоше три друга света старца, слична првоме, и одмах ми рекоше: Благослови, брате! Ти си брат Пафнутије, наш сатрудник у Господу. Ти си погребао тело светог Онуфрија. Радуј се, брате, што се удостоји видети велику благодат Божју. Господ нас обавести о теби да ћеш данас доћи к нама, и нареди ти да један дан проведеш с нама. Ево ми већ шездесет година боравимо у овој пустињи, живећи сваки одвојено; а у суботу према недељи сабирамо се овде. Ми нисмо видели човека, сем што тебе сада видимо. Пошто поразговарасмо о преподобном оцу Онуфрију и о другим светима, након два часа ти ми старци рекоше: Узми, брате, мало хлеба и поткрепи се, јер си дошао издалека, и треба да се узрадујемо с тобом. – И уставши, једнодушно сатворисмо молитву к Богу, и угледасмо пред собом пет чистих хлебова, веома укусних, меких и врућих, као да су тог часа испечени. Потом ти оци принесоше још штошта од плодова земаљских. И севши заједно, стадосмо јести. И рекоше ми старци: Ето ми, као што ти казасмо, боравимо шездесет година у овој пустињи, и свагда нам се по наређењу Божјем невидљиво доносе само четири хлеба; а сада, зато што си ти дошао к нама, би послан и пети хлеб. Непознато нам је откуда се доносе ови хлебови, но сваки од нас, улазећи у своју пећину, сваки дан налази у њој по један хлеб. А када се сабирамо овде уочи недеље, то налазимо овде четири хлеба, свакоме по један. Пошто једосмо, ми устадосмо и заблагодарисмо Богу. Међутим, сутон се стаде хватати и приближаваше се ноћ. Ми онда, ставши на молитву у суботу вече, проведосмо сву ноћ без спавања, молећи се до сванућа у недељу. А када се раздани, ја стадох усрдно молити те свете оце да ми допусте да останем с њима до смрти своје. Но они ми рекоше: Није воља Божја да ти обитаваш с нама у овој пустињи, него је потребно да идеш у Египат, да би обавестио христољубиву братију о свему што си видео, у спомен наш и на корист слушаоцима. Када ми они то рекоше, ја их молих да ми кажу своја имена. Али они не хтедоше да ми их кажу. Ја их и после тога опет врло дуго и веома усрдно мољах, али моја молба остаде без успеха. Они ми само ово рекоше: Бог који све зна, зна и наша имена. А ти нас, брате, помињи, и моли се за нас, да се удостојимо видети један другог у вишњим насељима Божјим. Старај се, возљубљени, што више можеш да избегаваш искушења и саблазни света, да не будеш посрамљен од њих, јер су многе одвукли у погибао. – Саслушавши ове речи од тих преподобних отаца, ја падох к ногама њиховим и, добивши благослов од њих, кренух с миром Божјим на пут свој. Ти ми оци прорекоше неке ствари, које се стварно и збише. Изишавши отуда, ја путовах један дан у правцу најунутрашњије пустиње. Дошавши до неке пећине, крај које беше извор живе воде, ја седох да се одморим и насладим лепотом тога места. Јер то место беше веома лепо; около извора било је много воћки, препуних родом. Пошто се мало одморих, ја устадох и прошетах између тих воћки, дивећи се изобилном роду њиховом и питајући се, ко ли је то дрвеће засадио овде. Било је ту разних воћки: палми, лимунова, јабука великих и дивних, смокава, бресака, винове лозе начичкане изврсним гроздовима, и других разних плодородних дрвета; ово воће било је слађе од меда, и мирисало је као најлепши мирис, а извор који је туда протицао, заливао је воћке. Гледајући све то, мени се чинило да је то рај Божји. Док сам се ја тако дивио чудесној красоти тога места. угледах четири благовидна младића који су ишли к мени далеко из пустиње, и беху препасани овчијим кожама. Када ми се приближише, они рекоше: Радуј се, брате Пафнутије! – А ја, павши лицем на земљу, поклоних им се. Они ме подигоше, седоше са мном и стадосмо разговарати. Лица ових младића сијаху толико благодаћу Божјом, да ми се чинило да то нису људи него анђели који су сишли с неба. Они ми се веома обрадоваше, и узабравши воће, понудише ми да једем. И обрадова се срце моје због љубави њихове. И проведох код њих седам дана, хранећи се плодовима са оних дрвета. Између осталог ја их упитах: Како доспесте овде, и откуда сте? – Они ми одговорише: Брате, пошто те сам Бог посла к нама, то ћемо ти испричати наш живот. Ми смо из града Оксиринха; родитељи наши беху начелници тога града; желећи да нас науче књизи, они нас дадоше у једно училиште, и ми се брзо научисмо читању и писању. А када стадосмо изучавати више науке, код нас свију појави се заједничка и једнодушна мисао, јер нам је Господ помогао ка бољем: ми решисмо да изучавамо духовну мудрост. Од тога дакле времена, ми се сваки дан састајасмо и побуђивасмо један другог на усрђе ка служењу Богу. Имајући добру намеру у срцима својим, ми смислисмо да потражимо неко тихо усамљено место, па да тамо проведемо неколико дана у молитви, да бисмо дознали Божју намеру о нама. Стога сваки од нас узе мало хлеба и воде, колико би нам било доста за седам дана, и изиђосмо из града. После неколико дана путовања ми стигосмо до пустиње, и када уђосмо у њу, спопаде нас ужас, јер угледасмо пред собом неког светлог мужа, који је блистао небеском славом. Он нас узе за руке, доведе нас овде на ово место, које видиш, и предаде нас врло старом мужу који служаше Богу, и већ је шеста година како ми живимо овде. Са тим старцем проведосмо годину дана, и он нас учаше и упућиваше како да служимо Богу. По истеку године престави се ка Господу отац наш, и од тога времена ми смо овде сами. Ето, брате мили, ми ти испричасмо ко смо и откуда смо. У току ових шест година ми не окусисмо хлеба нити какве друге хране, сем воћа са ових воћки. Сваки од нас живи одвојено у безмолвију, у молитвеном самовању и тиховању. А када дође субота, ми се састајемо на овом месту, видимо се и тешимо у Господу. И пошто проведемо заједно два дана, суботу и недељу, опет се разилазимо сваки на своје место. Чувши то од њих, каже Пафнутије, ја смирени упитах их: Где се причешћујете у суботу и недељу Божанским Тајнама пречистога Тела и Крви Христа, Спаситеља нашег? – Они ми одговорише: Ради тога се ми и сабирамо овде сваке суботе и недеље, јер свети пресветли анђео, шиљан Богом долази к нама и даје нам Свето Причешће. Ја се веома обрадовах, чувши то, и одлучих да останем код њих до суботе, да бих се и ја удостојио видети анђела светог и примити из његових руку Божанствено Причешће. И остадох тамо до суботе. А остадоше и они због мене на том месту, не разилазећи се у своја одвојена пребивалишта. И провођасмо ми те дане у славословљу Божјем и у молитвама, хранећи се воћем из врта и пијући воду са извора. А када стиже субота, рекоше ми те слуге Христове: Спреми се, љубљени брате, јер ће сада доћи анђео Божји и донети нам Божанствено Причешће. Ко се удостоји примити из његових руку Свето Причешће, томе се отпуштају сви греси и он постаје страшан демонима, и к њему се не може приближити сатанско искушење. Док ми они то говораху ја осетих диван мирис, као од изврсног тамјана и најскупоценијих миомира, и чуђах се, јер никада нигде такав мирис нисам осетио. И упитах младиће: Откуда долази такав неисказан миомир? – Они ми одговорише: Приближава се анђео Господњи са Пречистим Тајнама Христовим. И одмах ставши на молитву, стадосмо певати и славословити Христа Цара, Бога нашег. И гле, чудесна светлост обасја нас с неба, и ми угледасмо анђела Господња где силази с висине, блистајући као муња. И ја падох ничице на земљу од страха; и младићи ме подигоше, говорећи ми да се не бојим. И ја угледах где пред нама стоји анђео Божји у облику прекрасног младића, чију је лепоту немогуће описати; он држаше у руци свети путир са Божанственим Причешћем. Оне свете слуге Божје приступаху к њему један по један и причешћиваху се. После њих приступих и ја грешни и недостојни, са великим трепетом и ужасом, а уједно с тим и са неизрецивом радошћу, и удостојих се причестити се Пречистих Тајни Христових из руку анђела. За време причешћивања ја чух анђела где говори: Тело и Крв Господа Исуса Христа, Бога нашег, нека вам буде храном непролазном, весељем бескрајним и животом вечним. – А ми одговарасмо: Амин. После светог причешћа ми добисмо благослов од тог преславног анђела. Затим он на наше очи узиђе на небеса, а ми, павши на земљу, поклонисмо се Богу, благодарећи Му за толику милост. У нашим срцима беше велика радост, те ми изгледаше да сам не на земљи него на небу; и од велике радости духовне бејах као у заносу. Потом оне свете слуге Божје донесоше воће и поставише, и ми, седавши, прихватисмо се. А кад субота прође и наступи ноћ, ми ту ноћ проведосмо без сна у псалмопојању и славословљењу Бога. У недељу пак опет се удостојисмо оне исте благодати Божје као и у суботу: јер к нама дође на исти начин и у истом облику анђео Божји, и причести нас, и испуни срца наша превеликом радошћу. А ја, осмеливши се мало, молих анђела Божјег да ми дозволи остати до краја живота мог на том месту са светим слугама Божјим. Но он ми рече: Није воља Божја да ти живиш овде; него Ти Бог наређује да одмах идеш у Египат и испричаш свој братији шта си видео и чуо у пустињи, да би се и они потрудили проводити добар живот и угодити Господу Христу. Нарочито причај свима подробно о светом животу и блаженој кончини преподобног Онуфрија, кога си сахранио у камену. И кажи братији све што си чуо из његових уста. А благо и теби што си се удостојио видети тако чудесна и дивна велика дела Божија, која се збивају на светима Његовим. Уздај се у Господа да ће и тебе уврстити у будућем животу међу оне свете које си видео и са којима си разговарао. Стога крени сада на свој пут, и мир Божји нека је с тобом! Рекавши то, анђео узиђе на небо. А ја, вели Пафнутије, толико се испуних ужаса и уједно радости, да сав малаксах и падох на земљу као онесвешћен. Свете слуге Божје подигоше ме и утешише; затим принесоше воће које заједно једосмо, и заблагодарисмо Богу. После тога, опростивши се са светима, ја кренух на пут. Младићи чесни дадоше ми воће за пут и испратише ме око пет милиарија. Ја их молих да ми кажу имена своја. И казаше ми: први се звао Јован, други Андреј, трећи Иракламвон, четврти Теофил; и наложише ми да имена њихова кажем братији ради спомињања у молитвама. И ја их молих да ме помињу у молитвама својим. Онда понова давши један другоме целив у Господу, ми се растадосмо; они одоше у своје место, а ја продужих пут у правцу Египта. Путујући пустињом ја бејах у исто време и жалостан и радостан: жалостан, јер се лиших лицегледања и слатког разговора са тако великим угодницима Божјим, којих није достојан сав свет; а радостан, јер се удостојих благослова њиховог и виђења анђела и божанственог причешћа из руку анђелских. Након путовања од три дана, ја наиђох на скит, у коме нађох два брата који се подвизаваху у отшелништву. И проведох код њих десет дана, и испричах им све што видех и чух у пустињи. Они ме слушаху са великим умилењем и радошћу, и рекоше ми: Заиста си се, оче Пафнутије, удостојио велике милости Божије, јер ти Господ даде да видиш толике слуге Његове. А и та два брата беху врлински и љубљаху Бога свим срцем. И они записаше све што чуше из мојих уста. Онда, поздравивши се са њима, ја отпутовах у свој манастир, а они записавши повест моју однесоше свима светим оцима и братији који живљаху у скиту. И сви, читајући и слушајући, велику корист добијаху по душу, и благосиљаху Бога који излива милост Своју на слуге Своје. Затим положише у цркви записану повест моју, да би је могли читати сви који желе, јер беше пуна духовне поуке и богомислија. А ја, најмањи слуга Пафнутије, удостојен такве милости Божје, иако недостојан, објављујем свима и усмено и писмено оно што ми би наређено да објавим у славу Божију, и у спомен Божјих светитеља, и на корист онима који траже спасење души својој. Нека благодат и мир Господа нашег Исуса Христа буде с вама, молитвама светих и преподобних отаца наших који су Му угодили, сада и увек и кроза све векове. Амин. https://mitropolija.com/2025/06/25/prepodobni-onufrije-veliki/

Мушки вокални ансамбл "Источник", који лепоту православног појања негује и преноси од 2016. године, приредиће концерт вечерас, 25. јуна 2025. године, у свечаној сали Дома Војске Србије (Браће Југовића 19). Ансамбл ће под руководством Милутина Јоцића изводити најлепше духовне композиције српских, руских и других аутора. Улаз је слободан, а почетак концерта је у 20 часова. Извор: Радио "Слово љубве"

Осећања су врло моћно оружје које поседујемо и која су општељудска неотуђива својина. Увек су нам на располагању, још од првог контакта са светом. Наша прва реакција јесте осећање, праћено продорним плачем који је и први знак да је ново људско биће населило планету Земљу. Први знак живота који беба даје јесте емоција. Љутња је једна од основних осећања и главна јој је функција преживљавање. Беба, када јој нешто недостаје, када је гладна или жедна, када је боли или јој је вруће, плаче и то љутито. Када би то изостало нико не би знао да јој је нешто потребно и зато јој не би ни дао, а она онда не би преживела. Када се побуни сви у њеној околини су под узбуном и сви раде све што им падне на памет како би њена потреба била задовољена. Тада она престаје да плаче, да се љути, тада настаје празник за уши јер аларма више нема. Ако је љутња наш аутентични, природни људски начин да добијемо шта желимо зашто је не бисмо показивали? Више је разлога зашто људи не показују љутњу. Генерално, то осећање и није тако друштвено пожељно, јер никоме није пријатно. Ни ономе који нечију љутњу трпи, али ни ономе ко се љути. Због непријатности коју осећају људи често сматрају да је љутња негативна. Али, ако застанемо и размислимо, видећемо да су многе ствари које су непријатне у ствари врло корисне (као што је учење, одлазак на посао, вежбање…), а тако и многе ствари које су нам пријатне могу бити врло штетне (ленчарење без поштовање обавеза, одлагање непријатности која ће нам донети корист итд.). Заправо, непријатне су ствари много чешће корисне од пријатних. Зато и има више непријатних осећања, јер нас управо та непријатност стимулише на акцију, будући да смо због ње свесни да нам нешто није по вољи. Ако је љутња игнорисана, или санкционисана када смо мали врло је вероватно да ћемо закључити како је боље да се не љутимо јер нам љутња не доноси жељени резултат. Ако смо се осетили одбачено или презрено када смо се љутили на ауторитете, сигурно је да ћемо се плашити да љутњу искажемо јер ћемо се плашити губитка, да ће нас људи оставити, одбацити, да више неће желети са нама да буду у односу. Зато страх од казне у било ком виду (физичке казне, осећања кривице или одбацивања) може бити сасвим довољан разлог да себи љутњу забранимо. С друге стране, ако смо исувише често трпели неадекватну љутњу од стране наших родитеља или других важних одраслих, или смо посматрали њихове односе и чинило нам се да је љутња страшна, да је лудачка, деструктивна, понижавајућа, да може да уништи, повреди или убије, вероватно је да ће такав закључак бити пресудан да то осећање у себи спутавамо, било због тога што ћемо мислити да ми можемо бити деструктивни, луди и агресивни, било због тога што мислимо да ће на нашу љутњу неко одговорити на тај начин. Ако се не љутимо како ће околина знати шта нам треба или шта нам смета, како ћемо се заузети за себе и своје потребе? Без љутње ћемо свакако преживети као одрасли људи, јер више нисмо деца. Осећања у одраслом добу нису нешто без чега се не може преживети, али јесу оно без чега квалитет живота трпи. Тако је и са љутњом. Можемо живети и преживети, али то не би требало да буде довољно, јер између преживљавања и живљења постоји велика квалитативна разлика. Једино јасним и недвосмисленим стављањем до знања другима да нам нешто не прија, да нешто не желимо, да нас нечије понашање угрожава или ремети можемо се заузети за себе и на тај начин свој живот побољшати, али не само живот у глобалу већ оне сегменте живота који су у вези са другим људима, али и са нама самима. Потребно је и корисно да се љутимо, на друге и на себе, јер тиме другима али најпре себи признајемо да нешто није како желимо, па нас та непријатност и може стимулисати на промену. Да, истина је да љутња са собом носи и известан ризик када је усмерена ка другима, јер се заиста може и догодити да тим другима то не прија па да се заузврат могу наљутити, а да се ми онда можемо осећати кривим, одбаченим и сл. Али, тада се поставља питање, зашто би моја граница некоме сметала? Вероватно зато што моје немање граница том другом иде у прилог. Тада се поставља још једно питање. Да ли је тој особи стало до мене ако је моје потребе не интересују? Све у свему велики је улог у питању. Ако се одрекнем своје љутње могуће је да ћу тиме добити нечије (привидно) прихватање. Али, да ли ја тиме заиста нешто добијам, будући да се одричем онога што јесам и што ми је потребно? Аутор : Филип Стојковић извор

# Ко се умиљава лаву, често успева да га укроти; а ко угађа телу, само појачава његову свирепост (св. Јован Лествичник). # Како можеш знати да имаш људску душу, када се риташ као магарац, злопамтиш као камила, једеш као медвед, грабљив си као вук, крадеш као лисица, лукав си као змија, бестидан као пас (свети Јован Златоуст). # Зашто смо постали слуге људима? Зато што смо претходно постали слуге стомака, новца, славе – продали смо слободу коју нам је дао Христос; и мада је у Очевом дому много станова, слуга тамо не може да живи (свети Јован Златоуст). # У души делује ум, а у телу природа. Ум обожује душу, а природа доводи до распадања тела. Природа делује у сваком телу, али ум није присутан у свакој души, зато се свака душа и не спасава... (свети Антоније Велики). # Овај живот је живот не само душе, него и тела; јер она (душа) кроз васкрсење бесмртним чини и њега (тело), избављајући га не само од смртности, него и од непрестане смрти – будуће адске муке (свети Григорије Палама). # Света душа је светла светиљка (авва Исаија). # Удаљавање од света је бежање од тела (непопуштање телу) и помишљање на смрт (авва Исаија). # Шта је људска лепота? Кожа која стари, мења се и изумире, кости, жиле и смрад, земља и пепео (свети Макарије Велики). # Потребно је да се тело смири пред душом, а душа покори уму (свети Макарије Велики). # Лепота душе има ту особину, да је и у старости многи воле, јер никада не вене и стално цвета (свети Јован Златоуст). # Не марећи за душу, ми пропаст припремамо и телу. Ко не указује част највреднијем, да би уздигао мање вредно, тај наноси штету како једном тако и другом. Напротив, ко се на потребан начин стара о души, тај ће, чувајући душу, сачувати и читаво тело (свети Јован Златоуст). # Старај се о своме телу као о храму Божијем (авва Исаија). # Као гусле музичару, као чамац кормилару, тако је тело потчињено души (свети Григорије Богослов). # Украшавање тела постоји и код блудница, јер оне се одевају у најдрагоценије, сјајне хаљине, али украшавање душе постоји само код добродетељних (свети Јован Златоуст). # Ако човек не презре своје тело, неће видети светлост Божанства (авва Исаија). # Ако тело не покориш души, оно покорава душу ђаволу. # Двери душе су – чула. Дар Духа даје се по мери, уз напор и уз љубав према Богу, када су чула душе извежбана за разликовање добра и зла (Јевр. 5,14) (свети Макарије Велики). # Душа је сама по себи много вреднија од целог света и светског царства (свети Макарије Велики). # Живот је рађање душе од Духа (свети Макарије Велики). # Тело без душе је мртво, и душа без Духа мртва је за Царство Божије (свети Макарије Велики). # Земљорадник најпре земљу очисти од трња, а потом сади семе; тако се и душа најпре очишћује од духовне прљавштине, и прима плод (свети Макарије Велики). # Душа може да се противи злу, али без Бога не може да га победи или искорени (свети Макарије Велики). # Не веруј читав свој живот овом пролазном телу, и не уздај се у њега, док не станеш пред Христа (свети Јован Лествичник). # Ко сажаљева тело, у њему не може живети Дух Божији (свети Теофан Затворник). # У мери у којој се гоји тело, душа усахњује (авва Данило). # Не примај семе похоте, које баца сејач ђаво, да не би пожњео балчаке пропасти и погибељи (Древни монашки устави). # Као што је Бог слободан и ствара шта чини шта хоће, тако је слободна и душа (свети Григорије Богослов). # Тело, ако јача, јача на рачун духа; и дух, ако зри, не зри другачије него на рачун истањивања тела. Ни код једнога светога не наилазимо на лагодан живот: сви су живели сурово, ограничавајући, исушујући и кињећи тело (свети Теофан Затворник). # Ко се обмањује надом да ће достићи савршенство у духу без суровог опхођења са телом, тај је налик на онога ко би хтео да носи воду у решету, или да ветар хвата рукама, или да пише слова по води (свети Теофан Затворник). # Неукроћени коњ је веома опасан за јахача; тако је и тело опасно за твоју душу, када није обуздано разумом и уздржањем (свети Димитрије Ростовски). # И у свему другом, не треба излазити изван граница неопходног – о телу се треба старати онолико колико то захтева корист душе, јер неговати и волети своје тело, то представља страст и непознавање узвишене мудрости да човека не чини његов видљиви део (свети Василије Велики). # Као што показујеш велику бригу за тело, тако се постарај и за душу, и одени је (свети Јован Златоуст). # Код животиња сва врлина састоји се у добром стању тела, а код човека – у благородству душе (свети Јован Златоуст). # Људи имају разумну душу, а животиње чулну (свети Јован Златоуст). извор

Шта се дешава када Едипов комплекс није разрешен на здрав начин и ко може помоћи да се Едипов комплес разреши ка путу здраве, независне и хетеросексуалне мушке личности? Свако дете, без обзира на то да ли је дечак или девојчица, пролази у периоду од треће до шесте године кроз једну фазу психосексуалног развоја која се у здраве личности завршава тиме да се дете снажније идентификује са родитељем истог пола. У овом периоду заправо добијамо (или не добијамо) базичне корене хетеросексуалности личности. Комплекс Едипа јавља се код дечака, а код девојчица комплекс Електре. Зашто се то зову комплекси? Због тога што представљају скуп више осећања, више фантазама, више задатака за малу личност детета. Дакле комлекс је овде комплекс као скупина нечега, а не некакво нужно зло каквим се у психотерапији и психоанализи понекад сматрају комплекси, па се каже за некога да је искомплексиран нижом вредношћу и тако даље… Комплекс је дакле у психотерапији, више нечега, више осећања, више понашања. Шта се дешава са дечаком у процесу Едиповог комплекса? Дечак посебно схвата да му је мајка заправо први објекат који воли и за кога је емоционално везан. Дечак лагано почиње да бива свестан и својих гениталија. Почиње да увиђа да постоје особе које су различитог пола. Заправо, схвата да су он и мајка особе различитог пола. Дакле за дечаке су мајке (ако их имају), прве особе женског пола које су објекти њихове љубави. Дечаци на овом узрасту показују изражену жељу да буду стално уз мајку,непрестано траже пажњу, игру, негу и често показују страх од одвајања од мајке. Међутим, на сцену ступа отац. Он из визуре дечака квари ситуацију. Углавном подсвесни процеси у том периоду у глави дечака изгледају овако: “Ко је он да мени узима пажњу мајке?” “Ко је он да квари моје и мамино време?” “Зашто мајка њему показује љубав када ја желим да она само мени показује љубав?“ “Љубоморан сам на њега. Завидим му, бесан сам на оца и желим да он нестане из нашег живота. Желим да останемо само ја и мама.” “Отац је ипак велики и моћан. Ко зна шта би могао да ми уради уколико бих му се супротстављао и борио се са њим за мајку. Стрепим од тога шта би могло да ми се догоди јер ипак је он моћан.” “Зато ја почињем да желим да будем као он. Да будем као отац. Можда не могу да будем потпуно као отац али могу бити барем као мој отац. Мајка га воли. Онда мора да мој отац вреди. Ако будем као отац мајка ће ме волети као што воли и њега. Ја треба да будем баш као мој отац!” Шта се дешава када Едипов комплекс није разрешен на здрав начин? Овај последњи део приче представља заправо здраво разрешење Едиповог комплекса у психотерапији и психоанализи. Дечак се лагано у психолошком смислу идентификује се са оцем, гради мушке карактеристике, копира оца и оријентише се ка супротном полу, дакле овде нам се налази битан фактор за развој хетеросексуалног мушкарца. Шта се дешава када Едипов комплекс није разрешен на здрав начин? Разне су варијације на тему, али може се дечак развити у мушкарца са фемининим, женским карактеристикама. У неким случајевима може се овде тражити корен хомосексуалне орјентације. Дечак се може развити у мушкарца који је заувек претерано везан за маму, лојалан и одан мами и у одраслом добу. Дечак се може развити у мушкарца који за партнерку тражи жену која веома много подсећа на мајку. Углавном, дечак се може развити и у неуротичну личност, а и у личност која никада неће бити у стању да преузме улогу супруга и оца у одраслом добу. Ко може помоћи да се Едипов комплес разреши ка путу здраве, независне и хетеросексуалне мушке личности? Зашто долази до неадекватног разрешења комплекса Едипа? Због тога што се мати која нема довољно љубави у браку може претерано фокусирати на сина и у том, погрешном односу, тражити задовољење емоционалних и психолошких потреба. Ко може помоћи да се Едипов комплес разреши ка путу здраве, независне и хетеросексуалне мушке личности? Отац, муж који ће задовољити емоционалне и психолошке потребе своје супруге, па ова неће имати потребе да претеран фокус ставља на сина. Дакле опет је пажња, љубав ипак на крају лек за све па тако и за комплекс Едипа. Ивана Синђић Дипл. дефектолог и системски породични психотерапеут, Извор: Detinjarije.com

Архимандрит Евсевије (Меанџија), клирик храма Свете Марине у Атинској архиепископији говорио је у Теми јутра за Радио ”Светигора” о Светој литургији, истакавши да без Свете литугрије хришћански живот нема смисао, јер из ње извире сва пуноћа живота. „Оно што данашњи човек заборавља јесте да је он и биће молитве, јер молити се Богу ми постајемо уједно и ближи једни другима. Кад ми неко говори: ’Волим те’ , а никада се не моли за мене, онда та љубав завршава у гробу. А када се неко моли за нас и ми за друге, е онда та љубав васкрсава и вазнесе се све до небеса и тада заиста осећамо да смо ми кроз молитву једна велика породица у Христу, једна велика заједница у којој је глава сам Господ, наш Исус Христос. Осећамо кроз моливу да смо једни другима неопходни на путу нашега, не само спасења и царства небескога, него на путу нашег овоземаљског живота, једни другима смо узрок радости. Управо данас у доба великих немира, потребно је да се молимо како лично, тако и саборно. Свако од нас по благослову свога духовника и свештеника има неко мало молитвено правило, али, пре свега, молимо се за ближњег, како за живе, тако и за упокојене, али и за непријатеље своје – за сваког човека.“ – казао је архимандрит Евсевије. На питање како поступити према ближњима који не иду тако често на литургију, он је указао да је осуђивање једна од највећих препрека ка спасењу, те да не бисмо требали бити брзи на ријечима, већ да се молимо за њих. „Да не будемо никада наметни, него да будемо тихи, да будемо људи који се моле за друге, а да они и не знају, да никада не причамо другима да смо се молили за њих, да смо им помагали на тајанствен начин. Треба бити благ, јер Бог трпи нас који смо заиста никакви, а да смо сви били бољи, не би данас било овакво стање у свету. Не би можда били ни ратови, ни природне катастрофе, ни толики немири међу људима, али пошто ми сами нисмо бољи, како онда можемо да намећемо терет другим људима? Да се правимо свети, а ни сами нисмо свети. Него у смирењу да се молимо једни за друге и да не будемо као они који ће да терају правду, него они који ћемо бити помоћ свим другим људима и да једне друге подржавамо у нашим жвотним потешкоћама и околностима. Да будемо доброћудни. Пожељно би било да иде цела породица на литургију, али обзиром да је то понеки пут тешко, на нама је да се молимо за своје ближње који не иду на литургију из разноразних разлога. Ми не треба да гледамо разлог, треба да гледамо пре свега њих као личности и да се молимо Богу за њих и да их Бог просветли и отвори њихово срце. Ако се ми вратимо са литургије и кренемо кући, а понашамо као да смо изнад њих, да смо супериорнији, е онда нема пуно ефекта. Треба бити смирен, кротак, као што су били Свети старац Тадеј, патријарх Павле, митрополит Амфилохије… Видјећи грех других људи, не требамо бити неки који ће осуђивати, него треба да раздвојимо грех од тих личности, можда би било добро свакоме од нас – прво да се мало помоли, па онда тек нешто ако му Бог отвори срце да каже другом, јер нажалост данас смо сви постали брзи да осуђујемо све, почевши од његове светости патријарха, од епископа, свештеника, све око себе осуђујемо, а не знамо крст који они носе. Тако да, било би добро да имамо мало смирења, више љубави и поверења. Ако је човјек у гријеху, не треба ни ми да будемо још један терет на његовој души, него напротив, треба да се молимо за њега, да будемо један велики загрљај.“ – казао је између осталог архимандрит Евсевије. Комплетан разговор послушајте на сајту Радија ”Светигора”.

—Оче Фјодоре, какав је био ваш први, дечији доживљај мора. —Не сећам се. Како сам научио да пливам, исто се не сећам. Одрастао сам на Азовском мору. Чак сам се родио на обали. Мајка се сећа: „Кренула сам ујутру ракове да скупљам. Тамо сам и родила.“ У нашем родослову, сви су свештеници и морепловци. Од осме године сам већ знао да ћу бити путник, као Геогриј Јаковљевич Седов. Мој дека је учествовао у његовој првој експедицији на Нову Земљу. Дека је говорио да пре него што би постао морепловац, морам да се обучим за кормилара. Уписао сам Поморску школу града Одесе. После сам завршио и Лењинградску арктичку школу. —У совјетско време се о вашим рођацима-путницима, вероватно, говорило. Да ли се отворено говорило и о вашим рођацима-свештеницима? —Мог рођака, протојереја Николаја Коњухова, су убили 29.децембра 1918.године. Поливали су га водом на мразу. Када је изгубио свест, стрељали. При совјетској власти родитељи су се трудили да о томе нигде не помињу, бојали су се. Чак, када сам отишао у Духовну семинарију 1969.г., отац је рекао: „Мање тамо говори да си у породици имао свештенике“. Сада се, наравно, поносим својим прецима. Молим им се и тражим опроштај што смо се стидели и бојали да о њима говоримо. —Како је дошло до тога да сте отишли у семинарију? —Било је врло просто. Уписао се, и то је то. Како сам од детињства знао да ћу путовати, тако сам знао и да ћу бити свештеник. Мислио сам да ћу негде у 50-им престати да путујем и да ћу служити у парохији. Ето, у 58. сам рукоположен. —Када сте били мали, Ваша мајка је говорила да ћете бити врло усамљен човек. Зашто? —Мајка зна своје дете. Због мојих навика. — То јест, у детињству сте били усамљени? —Не сасвим да сам био усамљен. Увек сам се нечим бавио. Оним што ми се свиђало. Волим да цртам, имам таленат. Лош, и мало га је, али имам. То је моје. Зато сам изучавао сликарство. Исто је и са путовањима. Нико ме није терао на пловидбу. Једноставном ми се свиђа, тамо је мој свет. И свештеник сам постао не да бих градио каријеру у Цркви. Свештеник сам јер ми је у крви. —Били сте „бела врана“? Разликовали сте се од остале деце? — Не-не-не!Нисам „бела врана“. Две сестре и три брата. Ја сам средњи, али сам увек био лидер. Имао сам главну реч. Остали су слушали. Када су одрасли и отишли на своје стране, ако је требало доносити неке породичне одлуке, родитељи би говорили: „Ево Фједка ће доћи. Како он каже, нека тако и буде.“ —Сматра се да је у совјетско време било врло сурово васпитавање. Деца нису била размажена. —Зашто нису била размажена? Колико је деце при совјетској власти пушило, опијало се, седело по затворима! —Шта вас је сачувало од штетног пута? —Сачувао ме је циљ. Од детињства сам знао да морам да дођем до Северног пола, и наставим дело Георгија Јаковљевича Седова. Дека је причао: „треба да оправдаш азовске рибаре“. Много сам волео Седова, много су ми о њему причали. Увек сам жалио што нисам био са њима на последњој експедицији. Дека је умро када сам имао осам година. Све време, како се сећам, лежао је парализован на кревету. Чувам његов крст. (Вади испод мантије.) Излизао се. Сребрни је. У школи су говорили: „А, Федјка Коњухов, он ће бити путник.“ Тако да су ми за многе предмете гледали кроз прсте. Када је математика слабо ишла, бубао сам је, јер сам знао да се нећу уписати у поморску школу. Имао сам циљ. Када живиш са циљем, онда све имаш. И код деце треба васпитавати стремљење циљу. Романтика треба да буде присутна, и патриотизам. Тада човек неће мислити ни на пушење, ни на игранке, ни на новац. —Шта мислите, чиме прво треба да се баве деца? Спортом? — Ја сам совјетски човек. Ја сам мајстор у многим спортским дисциплинама. Али када говоре, како сви треба да се баве спортом, слушам и мислим: „Погрешно говорите! Погрешно!“ Колико се врхунских спортиста пропило, завршило у затвору. Посебно 90-их година. Због чега? Зато што је за спорт потребно имати духовност. Учимо вештине, а шта је спортиста без духовности? Само њушке да бије и ништа више. Није довољно само учити, треба проникнути у дете. Имам школу за извиђаче у Миасси и Тотми. Уписују се деца након посебне селекције. Дајемо им све да пробају: и да управљају једрима, да се пењу по стенама, да иду у походе...Господ Бог је на свакога показао прстом, свакоме је дао таленат. Али не гради свако таленат. Тако и ми у извиђачкој школи дајемо од свега по мало. И да се фотографише. И да се црта. Није обавезно да ће дете постати фотограф или уметник, али основе је неопходно знати. Деца пишу дневнике, стихове, свирају гитару. Моја ћерка је завршила уметничку и музичку школу. Сада ради као медицинска сестра. Са њом се може ићи и на најразличитије изложбе, и на концерте. Слуша и класику и рок. —Очинство-је или срећа или бреме? —Деца су срећа. Исто као и унуци. Знате, колико сам светских рекорда поставио, књига написао, слика насликао. Данас рекорд-сутра су га већ побили. Данас се одушевљавају књигама, а сутра их већ заборављају. Деца, унуци су вечност, ни са чим неупоредива. —Да ли сте путовали са својом децом? —Наравно. Претерао сам брод преко Атлантског океана са старијим сином. Путовао сам са њим око Рта Хорн, пловио преко Тихог и Индијског океана. Преко Атлантског смо пловили неколико пута. Али, не бих желео да моја деца буду путници. — А они? — Њима свака част. Кажу: „Схватамо да никада нећемо бити као тата“. Они имају своју судбину. — Они исто имају циљ, као што је био и код Вас? —Имају. Не као мој. Млађи син жели да постане војник. Планира да се упише на Суворовску академију. Старији је као менаџер. Жели да организује експедиције. Био је предстедник Федерације спортског једрења. — Шта су вам донела заједничка путовања? —Почели су боље да ме разумеју, постали су сигурнији. Када сам са женом и сином путовао преко Атлантског океана, кренула је бура. Схватам да је ситуација озбиљна, а они су смирени. Кажу: „Па ти си ишао око света“. Овако размишљају: „Ако је тата стао за кормило, значи, све ће бити добро.“ А ја знам шта све може да се догоди, и у мом присуству. — Ако би неког од деце оштетили у вртићу, школи, да ли сте их штитили? — Трудио сам се да не идем. Тиме се супруга бавила. Ако бих долазио, обично су ме доживљавали као Коњухова, као путника, а не као оца. Уз такав однос, тешко је решавати одређена лична питања. Синовима сам увек говорио да морају да знају како да се одбране. —Да ли ваша деца живе теже него што сте Ви живели у њиховим годинама? —Не. Мислим да ни мени није било тешко, а ни њима. Треба увек прихватати оно што је дато. Ми смо имали једно детињство, а они друго. Ми смо имали једне тешкоће, а они друге. Знате, никада на земљиној кугли неће бити раја. Нашим дедовима је било лако да живе? Не. Нашим родитељима-исто не. Никада неће бити лако живети! Све време је рат. Све време. Деда је ратовао у Првом светском рату, а отац у Другом. Теча у Кореји, 1953.г., а брат у Авганистану. Ја сам служио у Вијетнаму. Истина, нисам ратова, на броду сам служио као механичар. У мом роду су сви пролазили кроз рат. — Ваша омиљена дечија игра? У детињству сам волео да се играм игре „Робинзон Крусо“. — Како сте се играли? — Имао сам острво у блату. — То јест, опет сами? — Не. Ја сам био своја екипа. Био сам капитен. Свештеник Фјодор Коњухов извор