Не страх божји него страх од Бога

[motorheadsd]

У мени се у последњих дан-два роје и боре мисли о божјој казни. Да ли Бог кажњава или само попушта недаће које су последица палог света, наших грехова, зла у свету, болести, кршења физичких закона, закона здравља итд. Сваки човек у животу има невоље и када би при тим невољама помишљао како га Бог бичује и кажњава, стекао би погрешан појам о Богу што би имало катастрофалне психолошке последице. Знам да су моје мисли нерационалне али не знам како да се изборим са њима.

Све је то настало када сам прочитао ово у писму старца Тадеја једном брату

"Свака увреда родитеља било то понашање или опхођењем, или делом или мислима то нас кошта вечног живота, зато пази на свој живот и на своје мисли јер свака мисао која није основана на љубави, правди, Истини, чистоти и племенитости од пакла је и треба је одбацити" 

А ја баш нисам имао сјајан однос са родитељима, било је ту свега од псовки па до туча.. Отац алкохоличар итд. Па су ме ове речи уплашиле.

Зашто би Бог кажњавао ако се благовремено покајемо и изменимо...

 

[motorheadsd]

пре 2 минута, motorheadsd рече

 

 

[Lady Godiva]

Никад нисам имала било какав страх од Бога, разне страхове да, али не од Њега. Хтела сам да ти кажем своје мишљење.

Мислим да монашка литература, савети стараца, Карелин, тумачења апокалипсе.. није нешто што би млад човек, или човек млад у вери требало да чита јер може жестоко да се утрипује. Једноставно може да навуче неку параноју (шестице и жигови на све стране), изгуби наду (најгори сам од свих, пропадох).. што није својствено хришћанима.

Значи неће те Бог мучити ако си имао лош однос с родитељима, ни ако се сад покачиш са њима. Нећеш изгубити живот вечни због тога. Бог те воли, жели оно што је најбоље за тебе.

Труди се да живиш по заповестима љубави. Труди се да волиш људе, чак и оне који то не заслужују (ни ми не заслужујемо љубав Божију, па нам је Он не ускраћује), да не замераш и не осуђујеш. Када си бољи према другима, када ниси у свађи ни са ким, ниси љубоморан, осећаш се спокојније, срећније.

Углавном, читај Јеванђеље. Тамо се налази све што је потребно да знаш. 

[Матусал]

пре 6 минута, Lady Godiva рече

Углавном, читај Јеванђеље. Тамо се налази све што је потребно да знаш

Апсолутно се слажем. Треба прво чути реч Божију, она је животворна и надахнујућа. Упућена је свакоме човеку, она продире у дубине наше душе и полаже се као семе у земљу. 

[Рапсоди]

1 hour ago, motorheadsd рече

У мени се у последњих дан-два роје и боре мисли о божјој казни. Да ли Бог кажњава или само попушта недаће које су последица палог света, наших грехова, зла у свету, болести, кршења физичких закона, закона здравља итд. Сваки човек у животу има невоље и када би при тим невољама помишљао како га Бог бичује и кажњава, стекао би погрешан појам о Богу што би имало катастрофалне психолошке последице. Знам да су моје мисли нерационалне али не знам како да се изборим са њима.

Све је то настало када сам прочитао ово у писму старца Тадеја једном брату

"Свака увреда родитеља било то понашање или опхођењем, или делом или мислима то нас кошта вечног живота, зато пази на свој живот и на своје мисли јер свака мисао која није основана на љубави, правди, Истини, чистоти и племенитости од пакла је и треба је одбацити" 

А ја баш нисам имао сјајан однос са родитељима, било је ту свега од псовки па до туча.. Отац алкохоличар итд. Па су ме ове речи уплашиле.

Зашто би Бог кажњавао ако се благовремено покајемо и изменимо...

 

Страх Господњи је почетак мудрости...али не страх од Бога као страшног судије  и некога ко само  чека да погрешимо па да нам удари пацку, него страх  да не увредимо Онога ко нам је живот даровао, страх да својим понашањем и грехом не расплачемо нашег анђела чувара, страх од  нечисте савести која нас мучи када згрешимо, страх од пакленог осећања које изазива нечиста савест, непокајање. Као рецимо страх или брижност када чувамо главу код тек рођене бебе, да се не повреди.

Наше лоше помисли, изговорене речи, недела, су  узрок наших падова....није то Божија казна . 

 

[Volim_Sina_Bozjeg]

1 hour ago, motorheadsd рече

У мени се у последњих дан-два роје и боре мисли о божјој казни. Да ли Бог кажњава или само попушта недаће које су последица палог света, наших грехова, зла у свету, болести, кршења физичких закона, закона здравља итд. Сваки човек у животу има невоље и када би при тим невољама помишљао како га Бог бичује и кажњава, стекао би погрешан појам о Богу што би имало катастрофалне психолошке последице. Знам да су моје мисли нерационалне али не знам како да се изборим са њима.

Све је то настало када сам прочитао ово у писму старца Тадеја једном брату

"Свака увреда родитеља било то понашање или опхођењем, или делом или мислима то нас кошта вечног живота, зато пази на свој живот и на своје мисли јер свака мисао која није основана на љубави, правди, Истини, чистоти и племенитости од пакла је и треба је одбацити" 

А ја баш нисам имао сјајан однос са родитељима, било је ту свега од псовки па до туча.. Отац алкохоличар итд. Па су ме ове речи уплашиле.

Зашто би Бог кажњавао ако се благовремено покајемо и изменимо...

 

Bog sve oprašta a da bi se pokajao moraš i ovo primeniti.. (ovo ti je ujedno i odgovor za onu temu o veri i maloverju)

 

[timjančica]

@motorheadsd

Бог пушта на нас искушења (или недаће какао ти кажеш), не у обичном смислу казне, како су и други већ написали, већ да би ми духовно напредовали.

А борбу са помислима имамо сви и то цијели живот и за то имамо и разне духовне технике и помоћи.

Боље да на почетку читаш мало Св. Писмо, понекад нешто од Св. Отаца. Тако некако... 

[JESSY]

evo jedan lep tekst iz Prologa...objasnjenje - sta je strah od Boga...

 

Почетак је мудрости страх Господњи. (Приче Солом. 1, 7)
Ако би неко знао број звезда на небу, и имена риба у мору, и збир траве у пољу, и навике зверова у гори, а немао страха од Бога, његово је знање као вода у решету. И пред смрт његово га знање чини већим страшљивцем од пуке незналице.
Ако би неко могао погодити све помисли људске, и прорећи судбе људске, и објавити сваку тајну што земља крије у дубинама својим, а нема страха од Бога, његово је знање као млеко насуто у нечист суд, од кога се све млеко уквари. И на самртном часу његова му мудрост неће светлети ни колико угарак без пламена, него ће му ноћ смртну чинити још тамнијом.
Почетак је мудрости страх Господњи. Ко није правилно почео, како ће правилно дочети? Ко је од почетка пошао кривим путем, мора се вратити назад и ухватити правилан почетак, то јест корачити ногом на прави пут. Ко нема страха од Бога, тај не може имати љубави к Богу. Шта говоримо? Ко нема страха од Бога, тај нема вере у Бога. Највећи подвижници, самомученици, који су се по 40 или 50 година подвизавали дан и ноћ, до смрти су били испуњени страхом од Бога, а они, најбезгрешнији међу смртнима, вапили су на самртном часу: Боже, помилуј ме грешнога!
Страх од Бога је со целокупне побожности. Ако нема те соли, сва наша побожност је бљутава и млитава. Страх од Бога притеже бедра, опасује трбух, отрежњава срце, зауздава ум, бичује самовољу. Где је покајање без страха од Бога? Где смирење? Где уздржање? Где целомудрије? Где стрпљење? Где служба и послушност?
О браћо моја, пољубимо ову реч као свету истину: почетак је мудрости страх Господњи! О Господе свесилни, укорени страх Твој у срца наша. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

 

[WiseMan]

Samo ti budi dobar i voli sve oko sebe i sve će biti dobro.

[Dijasporka]

пре 4 часа, Рапсоди рече

Као рецимо страх или брижност када чувамо главу код тек рођене бебе, да се не повреди.

Hehe, baš  sam  ovo htela da napišem ćerka mi otvorila oči baš ovom temom...pitam ja nju da li će smeti da drži bebu sad kad se rodi, da li će se plašiti...tek će ona u čudu: "A što bih se ja plašila bebe?"  aha, pomislih, to su te dve vrste straha...

[Кратос]

пре 5 часа, Рапсоди рече

али не страх од Бога као страшног судије  и некога ко само  чека да погрешимо па да нам удари пацку, него страх  да не увредимо Онога ко нам је живот даровао

Nije li ovo kontradiktorno?

[Рапсоди]

пре 15 часа, Кратос рече

Nije li ovo kontradiktorno?

Ево Мирољубе, баатоо овако стоје ствари...

Вера је наша пуна контрадикторности...Ево један пластичан  пример и уједно питање.

Како страх од  родитеља доживљавате... као страх да их не повредите својим поступцима и не изазовете  код њих секирацију  и муку неким својим лошим поступком и скратите им живот за године и године ...или као страх од казне(батина) или  неке забране? Навела сам  већ пример са малом бебом, можда је илустративнији.  

[Aleksandra_A]

E ja sam puno razmišljala o tome šta je taj strah u ljubavi, i mislim da je to više svest o tome da bi stvarno trebalo da smo ludi pa da namerno gubimo Raj, tj, da prevedem na ovaj "opipljiviji" svet- da li ikad sa bilo kojom osobom koja je dobra prema nama, bio to roditelj ili prijatelj ili partner ili dete, mi želimo namerno da gubimo pristup tom odnosu, tu vezu ljubavi? A ukoliko je reč o onim postupcima koji nas nadjačavaju, ili su nesvesni, kao npr misli koje su prinudne ili reči izgovorene u afektu itd, tad se treba setiti tajne Ispovesti i Pokajanja, kao i sasvim realnih situacija koje možemo videti u mnogim odnosima, u kojima nam je zaista žao, i izvinimo se iskreno, a ta osoba nam kaže nešto u stilu "ma daj bre pa znam te toliko, sve ok", ili "ništa strašno, probaj sledeći put samo da mi kažeš lepo..", itd. Uostalom, zar nije na jednom mestu navedeno da bratu koji sagreši treba da praštamo 7 puta 77,tako nekako, što znači da treba beskrajno da praštamo, a ako se to traži od nas, koji nismo savršeni, koliko li tek toga Bog prašta nama, i to na svakodnevnom nivou, čega nismo ni svesni.. Negde sam pročitala i da se, u trenucima kad zgrešimo, treba pomoliti Bogu iskreno, i obratiti se s rečima pokajanja, i da će nam već tada biti lakše.. (a to mogu i da potvrdim iz ličnog iskustva

[Aleksandra_A]

Tj, da dodam, ne mislim da je to baš samo svest, kako sam navela gore, nekad zaista i jeste vrlo realan i opipljiv strah da ne izgubimo tu Ljubav tj da se ne udaljimo svojim postupcima od nje (kod mene tako izgleda ponekad).. ja sam i dalje početnik u veri, i dajem samo neku svoju perspektivu, ima ovde svakako mnogo potkovanijih od mene da govore o svim ovim temama.. Ali ovde pričam o onome što meni pomaže da prevaziđem taj isti strah od kazne, a o kom piše autor teme.. 

Mislim takođe da se stvari malo komplikuju ukoliko počnemo da razmišljamo o tome koliko sve u našem životu zavisi od Boga, a to sigurno počnemo da osvešćujemo kad-tad, verujem da nas tad spopadaju razni strahovi i strepnje, ali tad se zaista treba sećati toga koliko je Bog milostiv i pravedan, kao što se u trenucima preuznošenja pred sobom (gordosti, narcizma, kako god ko to zove) treba sećati koliko smo daleko od savršenstva i koliko grešimo stalno itd.. Tako da, te misli o potencijalnoj kazni možda treba "aktivirati" onda kad primetimo da smo se osilili u nekoj po nas štetnoj osobini, a ne mrcvariti sebe njima onda kada nas nadvladaju naše strasti.. 

[SerbCro]

On 4.5.2017. at 17:42, motorheadsd рече

У мени се у последњих дан-два роје и боре мисли о божјој казни. Да ли Бог кажњава или само попушта недаће које су последица палог света, наших грехова, зла у свету, болести, кршења физичких закона, закона здравља итд. Сваки човек у животу има невоље и када би при тим невољама помишљао како га Бог бичује и кажњава, стекао би погрешан појам о Богу што би имало катастрофалне психолошке последице. Знам да су моје мисли нерационалне али не знам како да се изборим са њима.

Све је то настало када сам прочитао ово у писму старца Тадеја једном брату

"Свака увреда родитеља било то понашање или опхођењем, или делом или мислима то нас кошта вечног живота, зато пази на свој живот и на своје мисли јер свака мисао која није основана на љубави, правди, Истини, чистоти и племенитости од пакла је и треба је одбацити" 

А ја баш нисам имао сјајан однос са родитељима, било је ту свега од псовки па до туча.. Отац алкохоличар итд. Па су ме ове речи уплашиле.

Зашто би Бог кажњавао ако се благовремено покајемо и изменимо...

 

Ovo je moje misljenje, ujedno i iskustvo. Isto sam imao dosta los odnos sa ocem, bilo je tu fizickog nasilja, nemiri po kuci, svasta. 

Uglavnom, bio sam pun mrznje prema ocu, toliko da to nisam mogao da podnijeti. Pucala me depra, po ceo dan buljio u tv, da pobjegnem od realnosti.

U nekom trenutku sam skuzil da mu trebam oprostiti, ono, skroz, inace sam budem poludjel. Da se ja kao sin, trebam ispričati, i moliti ga da mi oprosti. Iako je  on bio kriv, ali da se ja kao sin trebam ispričati jer ga nisam poštivao, jer mu nisam dao čast koja mu kao ocu pripada. 

I da, zamolio sam ga da mi oprosti, nikaj nije posebno reagirao, ali i svaki iduci put kad bi me iznervirao, pa se ja izdrao na njega, (jer to je vec bilo vrijeme kad vise nisam dao fizicki na sebe i majku), otisao bih i zamolio ga za oprost, i vrijemenom se i nas odnos promenio, prestao sam ga mrziti, sve sto je bilo, samo mi je Bog dao snage da oprostim. Ne, on nije bio zasluzio da ga molim za oprost, necu reci kaj je bio zasluzio. Ali ja sam mu oprostio, i od tad, ja volim svog tatu, i jako mi je stalo do njega.

Ali sve je pocelo sa tom poslusnoscu, jer sam znao da nam Bog zapovijeda da oprostimo, i to je nekako iscijelilo nas odnos.