Претражи Живе Речи Утехе

Комади 1.000 година старог рукописа пронађени су у повезу књига у Алкмару. Посебан налаз је направљен у Регионалном архиву Алкмар: неколико повеза књига из 17. века садржало је комаде пергамента рукописа из 11. века. Сматра се да је оригинални рукопис припадао принцези која је побегла из Енглеске након Норманског освајања. Многе књиге су штампане и повезане у 16. и 17. веку. Књиговезци су користили пергамент да ојачају своје повезе за књиге; тај материјал је био скуп и зато су људи често бирали да исеку старе, средњовековне рукописе. То је често укључивало рукописе који су изгубили своју вредност: књиге које су биле превише религиозне или су написане на језику који се више није могао читати. Нешто веома посебно пронађено је у бројним повезима књига у Регионалном архиву Алкмара: 21 фрагмент рукописа из 11. века, скоро 1000 година стар латински псалтир са староенглеским глосама. Тис Порк, виши универзитетски предавач средњовековног енглеског језика у Лајдену, учествовао је у проналаску и анализирао текст и порекло фрагмената. Старе енглеске глосе у латинском псалтиру Стари енглески се говорио између 500. и 1100. године и веома је сличан немачком, фризијском и холандском. Ово је очигледно такође и из откривених фрагмената Алкмара, у којима је изнад сваке латинске речи написан староенглески превод: Ове староенглеске глосе вероватно су имале дидактичку сврху: са овим преводилачким помагалом између редова, корисник овог псалтира могао је да научи латински. За научнике је откриће укупно више од 500 староенглеских глоса у Алкмару важно јер нас уче више о језику раног средњег века . Оригинални власник рукописа: избегла принцеза? Порково истраживање показује да је књига била укоричена у Лајдену око 1600. године, али како је Лајденски књиговезац дошао до поседа енглеског рукописа из 11. века? Познато је да су око средине 16. века рукописи из Енглеске отпремани на чамцима, како би их књиговезци и произвођачи сапуна могли поново користити. Сасвим је могуће да је међу њима био и рукопис са староенглеским глосама, али постоји и друга теорија. То би могао бити давно изгубљени псалтир са староенглеским глосама који је припадао Гунхилд, енглеској принцези која је побегла након норманског освајања 1066. године, поневши са собом свој псалтир са староенглеским глосама. Гунхилд је умрла у Брижу 1087. године и поклонила свој псалтир и друга блага цркви Светог Дона. Тамо је њен псалтир последњи пут виђен 1561. године и описан као псалтир са енглеским глосама „које овде нико не може правилно да разуме“. Од тада се Гунхилдином псалтиру губи сваки траг, али Порк је успео да сазна да су књиге Донске цркве 1580. године запленили калвинисти: Са корисним књигама основали су јавну библиотеку, али друге, непотребне књиге су продате. Псалтир са неразумљивим глосама мора да је припадао овој потоњој категорији — да ли је тако псалтир на крају завршио у рукама лајденског књиговезца? Може бити. Можда су фрагменти који су пронађени у повезу књига у Алкмару припадали краљевској библиотеци. Порков чланак, са анализом, издањем и сликама фрагмената Алкмара, објављен је ове недеље у часопису Англо-Саксон Ингланд. https://mitropolija.com/2024/01/18/pronadjeni-delovi-rukopisa-starog-1000-godina-princezin-psaltir/

Дошли смо до прекретнице која раздваја две године. Једна је прошла, можда са неуспесима, можда са тешкоћама и тугама, али не без наде. А сада чекамо још једну годину, бољу, светлију, повољнију, мирнију, успешнију. Боља година и бољи свет. Наше жеље и наде су добре, разумне и свете. И желимо да се остваре! Желимо бољи свет, што значи да ми, људи, постајемо бољи. Желимо бољу годину, а то значи да ће послови људи бити бољи и светлији, пунији. А постати бољи значи радити више и више се молити. Радите и штедите. Радите и чистите земљу да би могла да роди. То је земља која нас окружује и храни, и она од које је направљено наше тело. Очистите, преорите, посејте, уклоните коров и трње. Иначе не може бити лепа, богата и плодна. И такође је заштитите. Заштитити од чега? Од животиња? Да, и од животиња такође. Али, пре свега, заштити од злих духова, од сатане и његових слугу. Почетком године воде се освештавају јер вода рађа и подржава живот. И не освећују се само воде, већ и њиве, баште, земље, пчелињаци, виногради, резервоари, куће – све што човек има. Да би се све ово, осим тога, заштитило од звери у људском обличју, од слугу и робова сатане. Сви који без икакве мере експлоатишу земљу, планине, воде и шуме су похлепни! Све руше, скрнаве и пустоше зарад новца. Али ,они сами су увек празни и опседнути духом празнине. Дакле, нису они ти који сносе главну кривицу, већ њихов отац и господар, зли ђаво. Нису само они похлепни, већ и они који медијским и другим средствима скрнаве и загађују наше душе и тела, наше животе. Душе наше и наша тела, односно земља од које је састављено наше биће, треба да буду чисти, мирни, светли. Међутим, они све упрљају, разболе и онда напусте. Њихов једини мотив је новац. Како да се заштитимо од ових искушења која нас нападају непрестано и у све новијим, суптилнијим и „невинијим“ облицима? Како да заштитимо своју душу, тело и отаџбину? Само радом, поштеним радом и молитвом. Рад и молитва су прве активности које је Бог одредио човеку, као заповест, као позив, на самом почетку, у рају. Рад је светиња и сви разумеју његову важност и вредност. Шта је са молитвом? У ствари, то је и посао. Разговор са Богом је рад и уметност, активност која захтева много стрпљења, али је апсолутно неопходна. Тек са молитвом душа истински дише, јер је Бог Истина и зрачи истином, храни се и прима живот, јер је Бог истински Живот и Извор живота. Први људи у рају примили су заповест да гаје и чувају молитву (уп. Пост. 2,15). Земља је, како је тамо написано, сама од себе родила (уп. Пост. 1,11-12), а животиње су биле покорне људима. У стварности, ова заповест је значила да он мора да негује молитву и штити свој ум од злих помисли. Уосталом, само ово и некада и сада може човека учинити бољим, чистијим и срећнијим, да постане добар и чист, сличан Богу добром, и благословен вечним блаженством. Молитва значи не само разговор са Богом, већ и слушање, стање пажње и опажања. Уосталом, у разговору је понекад мудрији онај ко уме да ћути и слуша. Бог је дошао да нам буде што ближе, у нама. Он нас воли и жели дијалог љубави са нама, што дуже, бескрајно, вечно. А сада само од нас зависи колико времена ћемо да посветимо нашем Добром и Свемогућем Богу, Оцу Небеском, Љубљеном Сину и Светоме Духу. Дакле, желимо да ова година постане Божија, да буде добра, као што је Бог добар. Затим, да мрзимо зло, као што је написано: „Ви који љубите Господа, мрзите зло“. (Пс. 96:10). Да мрзимо зло, односно деловање сатане у нама и у свету. Не треба мрзети људе, који су ипак наша браћа, жртве које су пале у сотонине канџе због своје похлепе, гордости, беса, мржње, зависти, среброљубља, жудње за влашћу, љубави према задовољству, блуда итд. А друга битна ствар је - „Мрзећи зло држите се добра.“ (Рим. 12:9), то јест, Бога. Он је свемогућ и сведобри, али је и свеправедан и свесвет. Прилепимо се за Њега — то је молитва. Посветимо Му више времена. Он је љубав и њен извор, сама лепота и снага и њихов извор. Посветимо време Њему, као што се посвећујемо драгим и вољеним људима. И видећете чудо – како и сами постајемо доброта, као Он! Светлост као Он! Чистота као Он! Праведност као Он! Срећа и вечност, као Он! Сами бирамо своју молитву - акатисте, молебан, Псалтир, а Светој Литургији ћемо, наравно, присуствовати што чешће. Важно је да Му посветимо што више времена у наредној години. Одбацимо зло које нас мучи и лишава мира, и оно ће нас напустити. Заволимо доброту, односно Бога, и прилепимо се уз Њега, и Он ће нам доћи Духом Својим Светим. И, молитвом, Он ће заувек остати у нама, и тако ћемо бити срећни у Њему и са Њим. Свети апостол Павле пише да „ко призове име Господње биће спасен“ (Дела ап. 2, 21), а на другом месту: „нема другог имена под небом датог људима којим треба да се спасемо“ (Дап. Дела 4:12). Дакле, сваки пут када призовемо име Господње, ми смо спасени. Спашени смо од великих и малих зала која нас растужују, и коначно смо спасени од силе сатане. У име Господа Исуса Христа, само Њиме, сједињени смо са Богом и у Њему смо мирни, радосни и срећни. Сретна Нова година свима! Архимандрит Андреј (Коројан) https://pravoslavie.ru

Сваке године, традиционално, ШУ Београд организује новогодишње дружење за директоре школа. Заправо, прославу поводом новогодишњих празника. Тако је позив директорима београдских основних и средњих школа стигао и овог пута, упркос свему што је обележило годину на измаку. Сам позив директорима да присуствују дружењу стигао је баш 3. новембра, на датум када смо обележили шест месеци од масакра у ОШ “Владислав Рибникар”. Тијана Ковачевић, директорка Музичке школе “Јосип Славенски” коју је похађао убијени Андрија Чикић, одлучила је да дигне глас и укаже на бесмисао било какве прославе у овом тренутку. Свим директорима школа и Школској управи Београд упутила је допис који преносимо у целости. Обраћам вам се у своје име, јер, иако нећу присуствовати, ипак не могу да прећутим оно шта мислим на тему организације “дружења” за директоре школа из Београда, које на крају године организује ШУ Београд, а којем ће, како је најављено, присуствовати и колеге из Секретаријата и републичке и градске инспекције. Позив на дружење директора школа пред Нову годину стигао је 3. новембра, на шест месеци од стравичног убиства у ОШ “Владислав Рибникар” и верујем да је то несрећна случајност, али сама чињеница да ШУ Београд на крају ове календарске године организује било какво дружење или прославу (јер то, у ствари, јесте прослава каква је била и прошле године) за мене је застрашујућа и поражавајућа. Шта ми славимо??? Верујем да смо сви свесни да ће ова календарска година бити најцрњим словима записана у историји ове државе и школства у Србији. У овој години је дечак од 13 година ушао у своју школу, убио деветоро и ранио петоро деце, својих школских другова, убио школског чувара и тешко ранио своју наставницу. За овај тежак злочин одговарала је, за сада, Школа, стручни сарадници и директорка која је разрешена, а да нико више није споменуо да је успешно водила ту исту школу годинама. Наше Министарство је лако предало дежурног кривца, а да нико ни од нас није реаговао, иако је исти злочин могао да се догоди у било којој школи. Нико из Министарства се није запитао да ли је школа заиста могла нешто да учини у овом случају. Да ли су се осетили одговорним инспектори који су редовно посећивали школу, затим аутори силних закона, правилника, протокола и платформи осмишљених како би овакве догађаје превенирали? Нису. Дан након овог масакра, у Дубони и Малом Орашју је двадесетједногодишњи младић убио девет и ранио дванаест особа. Најмлађа жртва је била петнаестогодишњи ученик. Који је повод нашег дружења пред дочек Нове године? Да ли ми нешто славимо? Стравични догађаји у мају је требало да нам укажу пажњу на рапидно урушавање, између осталог, и просветног система. Да ли смо нешто променили? Не, ми смо наставили у истом правцу, у правцу Смерница, упорни да докажемо да систем функционише. Као да смо несвесни проблема у којима се сви заједно налазимо, потпуно игноришемо чињеницу да је све мање заинтересованих за рад у школи, да су наше колеге наставници све незадовољнији, да директори школа дају оставке, да свако може да прети наставнику или директору школе, да се боримо са дојавама о подметнутим бомбама, да су ученици у стању да наставнику измакну столицу или пуцају на њега. На све то, и даље стижу протоколи за које не знамо ко их је писао, али знамо да није консултован нико од нас који тренутно ради у школи и свакодневно се суочава са овим проблемима. Зато се питам шта заиста славимо? Да занемаримо све свакодневне проблеме са којима се суочавамо у оквиру посла. У нашем граду, у једној од наших школа, десио се незапамћен злочин после кога многим породицама више ниједан празник неће бити исти. Свесна сам да живот не може и неће стати и верујем да смо и после 03. маја имали и да ћемо имати много разлога да славимо, али сматрам да су у овом тренутку директори школа из Београда и ШУ Београд последњи који треба да организују ову врсту “дружења”. С поштовањем, Тијана Ковачевић, директор Музичке школе “Јосип Славенски” https://zelenaucionica.com/direktorka-muzicke-skole-u-beogradu-ova-kalendarska-godina-bice-najcrnjim-slovima-upisana-u-istoriji-skolstva-sta-mi-to-slavimo/

Дана 15. новембра 2023. године навршава се 14 година од упокојења Патријарха српског Павла. Свету Архијерејску Литургију ће у манастиру Раковица поводом годишњице од многих душа вољеног Патријарха српског, тога дана служити Преосвећени Епископ новобрдски г. Иларион, викар Свјатјејшег Патријарха српског г. Порфирија са почетком у 8 часова сазнаје Радио "Слово љубве". Потом ће Владика са свештенством, на гробу блаженопочившег Патријарха, служити и помен. Патријарх српски Павле упокојио се 15. новембра 2009. године на Војно-медицинској академији у Београду, у сну, након примања Светог Причешћа, у 10 часова и 45 минута, тек што је у већини православних српских храмова завршена Света Литургија. Напустио је овај свет у 96. години. Заупокојене Архијерејске Литургије служене су од 16. до 18. новембра 2009. године, у Саборној цркви, крај одра блаженопочившег Патријарха, а хиљаде људи су спонтано притицале у београдску Саборну цркву, у непрекидној колони, дању и ноћу, у миру и тишини, како би целивали свето тело и опростили се са вољеним Патријархом. Дана 19. новембра, када се у црквеном календару слави спомен на Св. Павла Исповедника, сахрањен је 44. поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Павле у Манастиру Раковици. У испраћају су учествовали представници свих помесних Православних Цркава. Животопис блаженопочившег Патријарха Павла Његова светост архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Павле (световно Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Рано је остао без родитеља – отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и “вратио се кући да умре” кад су дечаку биле три године, убрзо му је умрла и мајка. Одгајила га је тетка. Увидевши да је дете „врло слабачко”, поштедела га је тешких послова и омогућила му да се школује: иако је мали Гојко био склон „предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика”, иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио преостале разреде гимназије да би могао упоредо да упише и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот. Прво је био у манастиру Свете Tројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео „на плућима” и лекари су веровали да је то туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провео је у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности је изрезбарио један дрвени крст и поклонио га манастиру. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат у манастиру Рача. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви. У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио своју епархију и служио у свим местима. Са косовским егзодусом, призренска Богословија св. Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, „Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког” (1989, друго издање 1997). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело „Да нам буду јаснија нека питања наше вере I, II, III” (1998). Приређује допуњено издање „Србљака”, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује „Христијанскије празники” од М. Скабалановича. Аутор је и издања „Требника”, „Молитвеника”, „Дополнитељног требника”, „Великог типика” и других богослужбених књига у издању Синода. „Питања и одговори чтецу пред преоизводством” објављује 1988. године, а „Молитве и молбе” 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака „Октоих” из штампарије Ђурђа Црнојевића. Патријарх Павле дуго година је био председник Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог завета, чији је први превод, који је црква одобрила, објављен 1984. године, а исправљено издање тог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, који је припремио и штампао „Службеник” на српском језику. Од када је постао српски патријарх, обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске Православне Цркве. У Београду је 1993. године почела да ради Академија СПЦ за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. Имајући у виду заслуге Патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. Српски Патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Био је 44. патријарх Српске Православне Цркве. Извор: Радио "Слово љубве"

Овог месеца проф. др Богољуб Маринковић добио је овације на обележавању педесет година рада Математичког друштва „Архимедес“, које је основао 1973. године, а кроз које су прошли многобројни врсни математичари. Груба статистика каже да је око осамдесет одсто младих математичара који су освајали светске медаље, којима се дичимо, прошло кроз ову школу. Многи су данас професори, а много их је и напустило Србију, али професор и даље, у осамедесет и осмој години, свакодневно осмишљава задатке и ради са младима како би им математику учинио занимљивом. Педесет година је велики јубилеј, а реч је о успешној причи домаће просвете. Ипак, нико од министара није удостојио ову прилику својим присуством. Да је фудбалски клуб славио 50 година, на прослави би вероватно било пола Владе. Да ли нам то говори где су нам приоритети? – Није био нико, а позвани су. Све смо најавили. Нико се није огласио, има мање значајних ствари којих су пуне и новине и телевизија. Држава, тако испада, улаже у институције које постижу резултате, у спортисте, а и на подручју математике. Проблем је што у једне улаже, а друге чак игнорише. У ту другу категорију спада „Архимедес“. Они који би требало максимално да помогну наше активности су се потрудили на државном нивоу да их угуше. Ако у наредних десет година не бисмо били светски прваци ни у једном спорту, преживели бисмо као друштво. С науком није тако. Ако десет година немамо научнике, питање је ко ће нас у будућности лечити. -Да ли су људи који су надлежни за улагање у науку свесни тога? – Мислим да нису до краја свесни. Kад је реч о математици, многи људи који су на местима где се нешто одлучује, можда су својевремено побегли од математике. Ту има и ваших колега доста. Не би требало да је тако. Требало би да постоји исти однос и да се иде према заслузи, што код нас уопште није. -Шта је најважније што пропуштамо као друштво које занемарује математику? Зашто је она важна и људима који не планирају да развијају каријере у природним наукама? – Познати математичар Хуго Штајнхаус је рекао да ако имате сасвим непознати проблем, из било које области, ако га дате на решавање стручњацима различитих области, математичар ће то боље од свих других решити. У математици је присутно нешто што је битно свуда, стил мишљења. Ако лекар погрешно закључује, умреће пацијент. Исто је и у другим областима. Ако инжењер не зна математику, срушиће се мост. Улога математике је универзална. Мислим да ће бивати све већа. Ове технологије не могу без математике. Математика нас учи како да мислимо и како да решавамо проблеме. Учи нас систематичности и реду. -Ваша каријера у просвети траје више од педесет година. Радили сте са много генерација, у различитим образовним и државним системима, а имате и добар увид у просветне праксе широм света. Kоји су највећи изазови са којима се ова генерација суочава на пољу учења о решавању проблема? – Министарство просвете препоручује да се сваки уџбеник прави и у електронској форми. И шта бива? Ученици иду линијом мањег отпора. Зуре у екран, мотају електронски уџбеник и мисле да су научили нешто. Математика се не учи гледањем, него с оловком и хартијом. Ти са екрана можеш да добијеш неке информације, али сам мораш да решиш задатак, па тек онда да га шаљеш даље. Поред добрих страна технологије, мислим да има и лоших. Ученик који се поводи свим што добија са екрана, он мало употребљава свој мозак, па ће временом мозак код генерација закржљати и добићемо приглупе генерације кроз десет или петнаест година. То не бисмо смели да допустимо. Kод великог броја ученика, чак код већине, знање је оплићало. Добар део потрошача интернета и оних који послују с мејловима је све неписменији. Ми добијамо хиљаде мејлова дневно. Kада прочитате пропратни текст, ту нема великог слова, запете, ничега… То је погубно. И код најбољих ђака, код оних који иду на такмичења, тако је. Kада поредим ову генерацију такмичара сада и ону од пре тридесет година, разлика је огромна и то није добро. Ми радимо на томе да то регулишемо. Правимо надградњу онога што се учи у редовној школи. Ако нам је редовна школа добра, биће и овај додатни рад добар и даваће добре резултате. https://nova.rs/vesti/drustvo/u-opasnosti-smo-da-za-10-godina-dobijemo-priglupe-generacije-vazno-upozorenje-profesora-marinkovica-posle-pola-veka-bavljenja-prosvetom-i-matematikom/

Свечаном академијом „Диптих о милосрђу“, у четвртак, 17. августа, 2023. године, од 20.30 на платоу Музеја Херцеговине у Требињу биће обележено сећање на активности Кола српских сестара у Херцеговини, деведесетих година 20. века, а поводом 120 година од оснивања удружења, објавила је Епархија захумско-херцеговачка. Иницијатор настанка овог женског, патриотског, добротворног и културно-просветитељског удружења била је сликарка Надежда Петровић. Назив удружењу дао је дао Бранислав Нушић. Коло је основано у августу 1903. године и својим активностима наставило је да помаже потребитима у Србији и дијаспори кроз цијели ХХ век, као и ратом погођеној Херцеговини деведесетих година ХХ века. Јубилеј удружења племенитих жена, које су у најтежим временим помагале онима којима је помоћ била неопходна, биће праћен богатим програмом. Госпођа Сенка Дурутовић, председавајућа Сабора Кола српских сестара и Владика Григорије Дурић, Епископ диселдорфски и њемачки говориће о сећањима на активности Кола у Херцеговини, сарадњу коју је Коло имало са Владиком Атанасијем и Епархијом захумско-херцеговачком и приморском. У програму ће учестовати госпођа Љиљана Благојевић, глумица и првакиња Народног позоришта у Београду, господин Милутин Јоцић, оперски пјевач Народног позоришта у Београду, уз клавирску пратњу проф. Јелене Ковачевић. Модератор програма је Сања Пешут. Програм ће бити праћен изложбом фотографија. Свечана академија одржава се са благословом Његовог преосвештенства господина Димитрија, Епископа захумско-херцеговачког и приморског, на иницијативу ђаконице Ведранe Авдаловић. Улаз је слободан. Добро дошли! Извор: Епархија захумско-херцеговачка

Пре 167 година се родио човек који је задужио човечанство и осветлио свет - Никола Тесла је рођен у Смиљану, 10. јула 1856. године, као четврто од петоро деце у породици православног свештеника Милутина и Георгине, а остао је упамћен као један од најплодоноснијих научних умова савременог доба, човек чији су проналасци омогућили производњу и пренос струје, односно електрификацију градова због чега је човечанство ушло у ново доба технолошког и индустријског развоја. По њему име носи јединица јачине магнетног поља. У част рођења једног од највећих светских умова, национални Дан науке обележава се у Србији и у свету. Манифестација "Дани Николе Тесле 2023" одржава се од 8. до 11. јула 2023. године на више локација у Србији, уз учешће великог броја истакнутих личности, између осталих и јереја др Оливера Суботића и јереја Драгана Михајловића, пароха госпићко-смиљанског - о изузетном значају манифестације, за Радио "Слово љубве" је говорио г. Никола Лончар, проналазач, оснивач и председник Теслине научне фондације ("Tesla Science Foundation") из Филаделфије и покретач пројекта "Теслин народ", али и један од најагилнијих чувара лика и дела Николе Тесле у САД и шире. ** О Николи Тесли Показујући снажан таленат за науку и истраживачки рад, по завршетку основног и средњег образовања, са 19 година се сели у Грац где похађа Политехничку школу. Изузетно предан учењу Тесла током студија врло мало спава, проводи много времена читајући, а испите полаже са највишим оценама. Професори шаљу писма његовом оцу да испише сина уколико не жели да се убије прекомерним радом. Испоставиће се да формално високо образовање неће моћи да заврши због сплета околности и недостатка новца (два пута је одбијан за стипендију у Матици српској). Од Граца, преко Марибора и Прага стиже у Будимпешту 1881. где се запошљава у телеграфској компанији „Америчка телефонска компанија“. Тамо му се први пут јавила идеја о принципу ротирајућег магнетног поља, а потом је развио план за индукциони мотор – први корак ка успешном искоришћавању наизменичне струје. У Париз се сели годину дана касније да ради у фирми Томаса Едисона на унапређењу електричне мреже, а 1883. године током задатка у Стразбуру прави први индукциони мотор који користи принцип обртног магнетног поља. Рат са Едисоном и партнерство са Вестингхаусом Већ наредне године, са писмом препоруке и четири цента у џепу стиже у Њујорк где се запослио код Едисона. Иако је Тесла одржао свој део погодбе да преправи и унапреди генератор једносмерне струје, Едисон је одбио да му плати. Убрзо је дошло до разлаза њих двојице, а после и до „рата струја“. Убеђен да је наизменична струја будућност, Тесла оснива компанију „Тесла електрично осветљење и производња“. Први електромотор на наизменичну струју направио 1887. године, а 1888. почиње рад са индустријалцем Џорџом Вестингхаусом, који је откупио права на Теслин патент полифазног система. Добили су понуду да осветле Светски сајам у Чикагу 1893. године, а током ње представили су посетиоцима систем наизменичне струје. Тесла, веома умешан и као шоумен, атрактивним наступима објашњавао је принцип обртног магнетног поља и индукционог мотора. Посетиоци су такође били одушевљени његовим флуоросцентним сијалицама. После мучног и тешког сукоба са Едисоном, који је на све начине покушавао да прогура систем једносмерне струје, Вестингхаус и Тесла изашли су као победници. Вестингхаус је због дуготрајног сукоба умало банкротирао, па је Тесла поцепао уговор и ослободио америчког предузетника обавезе плаћања коришћења патената. Икс-зраци, радио и бежични пренос Теслин бриљантни ум се није фокусирао на само једну област, већ је експериментисао у многим пољима. Тако се још 1887. године заинтересовао за оно што ће се касније назвати икс-зрацима, а наредних неколико година осмислио је уређаје које ће касније користити Вилхелм Рендген при открићу икс-зрака 1895. године. Тако је 1891. године изумео „Теслин калем“ који су се деценијама касније користили у радио предајницима и другој електронској опреми. Увек заинтересован за даљинско управљање и слање сигнала, Тесла је након неколико претходних патената објавио изум првог телеаутоматизованог брода којим је даљински управљао, што је демонстрирао пред публиком у Медисон сквер гардену. У лабораторији у Колорадо Спрингсу 1899. године бавио се бежичним преносом електричне енергије, покушавајући да искористи Земљу као проводник. Такође је радио и бројне експерименте бежичне телеграфије. Вративши су у Њујорк 1900. године када почиње градња куле „Варденклиф“ који је требало да служи као Светска радио станица. Међутим, 1902. године затиче га вест да је Гуљелмо Маркони успео да оствари трансатлантски пренос радио-сигнала. Амерички Завод за патенте 1904. године додељује Марконију патент на радио. Италијански инжењер 1909. године добија Нобелову награду, што је много погодило Теслу, а такође и лажна вест 1915. године да ће са Едисоном поделити Нобела за физику. Умро сиромашан, а био један од најкориснијих људи који су икада живели За живота је остварио тек неколико блиских пријатељстава и то са писцима Робертом Андервудом Џонсоном, Марком Твеном и Френсис Мерион Крофорд. Познат по не баш економичном управљање новцем, важио је за екцентрика, а многи су знали за његов страх од микроба. На његов 75. рођендан магазин Тајм га је ставио на своју насловну страну. Преминуо је од срчаног удара 7. јануара 1943. године у хотелу Њујоркер. Тим поводом огласио се и градоначелник Њујорка: „Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће.“ Без његових изума савремена цивилизација изгледала би потпуно другачије. Патентирао је око 700 проналазака. Поводом стогодишњице његовог рођења, 1956. године предложено је да јединица јачине магнетног поља добије Теслино име, а четири године касније то је и озваничено - на Генералној конференцији тежина и мера у Паризу, 1960. године, јединица, као део система СИ изведених мера, за јачину магнетног поља (густину магнетног флукса), названа је у част Николи Тесли, (симбол: T), по предлогу словеначког инжењера електротехнике Франца Авчина, а вредност од једног тесле је једнака једном веберу по квадратном метру. Извор: РТС; РТРС Обрада вести Редакција Радија Слово љубве.

У Светој царској српској лаври Хиландару свечано је прослављен јубилеј – 825 година од оснивања манастира Хиландара. Свечана прослава отпочела је свеноћним бденијем. Служба је била недељна, заједно са службама Светом Сави и Светом Симеону, као оснивачима и ктиторима манастира. Посебни гости у Хиландару били су игуман манастира Ватопеда, Високопреподобни архимандрит Јефрем и Високопреподобни архимандрит Тихон, игуман манастира Студенице. На богослужењу на којем је началствовао архимандрит Јефрем, ватопедски монаси су појали за десном, а хиландарски за левом певницом. Прослави је присуствовало братство хиландарске келије Светог Николаја „Буразери“, као и монаси из других хиландарских келија. У наставку је звучни запис беседе игумана Методија, као и игумана студеничког Тихона: Игуман хиландарски Методије и игуман студенички Тихон, 25. јун 2023. године, у Хиландару: На свечаној прослави у манастиру игуман хиландарски Методије је рекао: „Народ који не поштује своју историју показује да не брине о својој будућности, јер поштујући своју историју постављамо најбољи пут којим треба да идемо у будућности, тако да смо и ми учинили овај мали труд да ова година не прође потпуно необележено. У ова тешка времена, како за цео свет, а посебно за наш српски народ, желимо да се сетимо славних дела из прошлости, из наше историје, али не само ради сећања већ да би се подсетили Божијег пута којим су ишли наши славни Немањићи и да би се и ми потрудили да их пратимо на том путу. Ми видимо куда иде савремени свет, па нажалост и наш народ. Иако се трудимо да се сачувамо са тог погрешног пута, ипак због наше духовне раслабљености примећујемо и разумемо да нас је та бујица ипак захватила и носи нас тамо где не треба, оним путем који је супротан од пута који нам је наш Св. Сава оставио. Зато је добро да празнујемо њихов спомен, али они ће се још више радовати да, поред тог празновања, следујемо пример славних Немањића, који су наш народ и државу утврдили на православном путу, на светосавском путу, путу Јеванђеља. Многа искушења која се дешавају у нашем народу, и страдање у школи, и око Младеновца, и сада на Косову, треба да разумемо као призив Божији на покајање и да се исправимо. Ако тако будемо чинили онда ће се и благодат Божија вратити и и даље нас покривати молитвама наших Светих. Сећање и празновање догађаја који су се десили у историји показују с једне стране да народ има чега да се сети и да празнује, али да не останемо само у прошлости, да се хвалимо нашим славним прецима. Ако се не будемо показали достојним наследницима онда ћемо имати још већу осуду него они који нису ни имали на кога да се угледају. Славећи и поштујући празнике светих предака да се превасходно трудимо да их имамо за молитвене заступнике и да се њиховим молитвама трудимо да идемо правим путем”. * Игуман студенички Тихон је истакао значај одласка Светога Саве у Свету Гору - тај значај је "много већи него што се нама чини", рекао је: - Обично се сматра да се православност Светог Саве и Светог Симеона сама по себи подразумевала, да је Србима било лако, да су од почетка везани за Константинопољ и за источни обред. Међутим, историја показује да није било баш тако. Дакле, није било тек тако њима то дато, они су се борили да тако буде, појаснио је даље о. Тихон и додао да Срби због тога много воле Свету Гору. (Обрада вести: Редакција Радија Слово љубве) * Хиландар богатији за три монаха Уочи прославе јубилеја Хиландара, у навечерје празновања Светогорских светих, на свеноћном бдењу, у Хиландару су, након доста година истовремено замонашена три искушеника - Дарко, Небојша и Дејан постали су монаси Михаило, Рафаило и Кипријан, сазнаје Радио Слово љубве. (Извор: Радио Слово љубве АЕМ СПЦ) ** Извор: Задужбина Светог манастира Хиландара, ФБ

Висока школа-Академиjа СПЦ за уметности и консервацију ћe у уторак, 4. јула 2023. године, изложбом "Светост уметности - 30 година Академије СПЦ (1993-2023)", обележити три деценије постојања. Отварање ћe бити 4. јула у 19 часова у Галерији РТС, ул. Таковска бр. 10, Београд. Извор: Академија СПЦ

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина др Иринеја, у оквиру програма обележавања сто педесетe годишњице Светониколајевског храма у Сивцу, Црквена општина сивачка организује предавање о светим мученицима бачким. Предавање ће бити одржано у уторак, 30. маја 2023. године, у дворани Дома културе у Сивцу, са почетком у 18:45 часова, а говориће ђакон Мирослав Николић, управник Ризнице Епархије бачке, и г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, информисање и верске заједнице. ** У оквиру програма обележавања јубилеја стопедесетогодишњице Светониколајевског храма у Сивцу, који, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, организује Црквена општина сивачка, у недељу, 28. маја 2023. године, у дворани Дома културе у Сивцу, одржано је представљање зборникâ радова Епархија бачка кроз векове и Епархија бачка у осмовековној историји Српске Православне Цркве. Зборници су издање Црквене општине Бачка Паланка, настали као резултат одржаних научних скупова на наведене теме. О зборницима су говорили протојереј Стевица Илић, aрхијерејски намесник бачкопаланачки, и др Светозар Бошков, професор Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду. Извор: Епархија бачка

15.05.2023 Извор: Tanjug СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ: Пре 175 година, током Мајске Скупштине у Сремским Карловцима, 15. маја 1848. године, проглашена је Српска Војводина, као аутономна српска јединица на простору тадашњег Аустријског царства. Фото: Сремски Карловци фото: Дневник.рс/Р. Хаџић Скупштина представника 175 црквених општина из епархија са простора Војводине, као и аустријских Срба уопште, заједно с делегатима из тадашње Кнежевине Србије (Књажество Србија), која је претходно два дана раније, изабрала митрополита Јосифа Рајачића за патријарха, а пуковника, потоњег генерала Стевана Шупљикца за војводу - прогласила је Српску Војводину. Скупштина је истакла право Срба у Аустрији, односно на простору јужне Угарске, на аутономни политички и културни развој. Тада проглашена Војводина, обухватала је Срем, Војну границу у Срему, Барању и Бачку с бечејским и шајкашким окрузима (такође део Границе) и Банат, са Војном границом на простору Баната, укључујући и Великокикиндски диштрикт. Године 1848. политички бунтови, револуције, захватили су низ земаља Европе, од Париза и Брисела преко немачких земаља, Италије, па и земље којима је владала династија Хабзбург, а унутар њих и оновремену Угарску. Било је то време политичких, социјалних намира, али и време буђења националних покрета, међу Немцима, Италијанима, Словенима унутар Аустријског царства. Револуционарно национални покрет у Угарској, прокламовано либералан, садржао је такође и оштру националну искључивост, усмерену пре свега против бечког двора, али и против мањинских народа Угарске. Била је то парадоксална ситуација имајући у виду да су сами Мађари, и поред бројне аристократије огромном већином до тада били феудални кметови., којиније их било, у то време, унутар Угарске више од 40 процента. Остатак су чинили Немци, Румуни, Словаци, Срби и други. Срби међутим на простору Хабзбуршких земаља поседовали су привилегије које им је одредио цар Леополд, још од 1690. године. Иако је положај Срба у Хабзбуршким земљама прошао кроз разне фазе, сећање и свест о дарованим повластицама све време је трајало. Имајући у виду притисак револуционарних угарских власти, и њихов сукоб, потом и рат, против Беча, прваци Срба су те 1848, одабрали да затраже подршку од царских власти. Лајош Кошут, одлучио се тада да војском спречи рад легалног Српског црквено-народног сабора. Уследило је окупљање Срба на Мајској скупштини, од 13. до 15. маја 1848. у Сремским Карловцима и проглашење Српске Војводине. Влада у Бечу, не желећи да подстиче незадовољство Угарске, одбацила је у прво време одлуке Мајске скупштине, прогласивши их незаконитим. Пошто су следила ратна дејства, став Беча је доцније промењен, тако да је бечки двор признао одлуке Мајске скупштине и потврдио војводско звање Стевану Шупљикцу. Оформљена је Српска народна војска, састављења највише од граничара, шајакаша, а потом и добровољаца из Србије које је предводио Стеван Книћанин. Срби су ратовали с променљивим резулататима, у прво време успешније. Био је то период великих страдања и бројних жртава међу Србима на простору данашње Војводине. Војним формацијама преименованим у Аустро-српски корпус командовали су аустријски официри, међу њима и Стеван Шупљикац, после његове смрти генерал Кузман Тодоровић, а затим Фердинанд фон Мајерхофер, потоњи подмаршал. Пошто су руске трупе под генералом Паскијевичем током лета и ране јесени 1849, коначно потукле мађарске револуционарне снаге, редовно стање у Угарској је поступно успостављено. Царским патентом 18. новембра 1849, образована је нова аустријска крунска земља -Војводство Србија и Тамишки Банат, која је обухвата цео Банат, Бачку и Срем, осим делова који су били у саставу Војне границе (што је у случају Срема подразумевало већи део) са средиштем у Темишвару. Од тада, све време постојања монархије Хабзбурга, аустријски цар носио је и титулу великог војводе Војводства Србије. На челу Војводине у прво време налазио се Фердинанд фон Мајерхофер а потом Јохан Коронини. Иако је Војводство Србија и Тамишки Банат, као посебна крунска земља, укинуто децембра 1860, чиме се изашло у сусрет захтевима угарских представника, тежња за аутономном Војводином заувек је остала жива међу војвођанским Србима све време постојања монархије Хабзбурга.

Изложба "Педесет година хода ка Икони", ђакона Срђана Радојковића, биће отворена у петак, 31. марта 2023. године, у музичкој галерији Коларчеве задужбине, са почетком у 19 часова. Током трајања поставке, до 22. априла, биће уприличен музички програм са разноврсним предавањима. Опширније у наставку: Педесет година хода ка Икони, ђакона Срђана Радојковића Посвећено Митрополиту Амфилохију Отварање изложбе 31. март у 19 часова Музичка галерија Коларчеве задужбине - Поставку ће украсити ангелско појање Дивне и "Мелода" - Андреј Тарковски "Слово о Апокалипси" - Никола, војник: Народно певање са Косова Програм током трајања изложбе: 3. април, понедељак, у 17 часова: Представљање Монографије "Иконе ђакона Срђана Радојковића", у издању Издавачке куће Бернар. Говоре: Никола Дробњаковић, уредник Монографије, др Милеса Стефановић Бановић, виши научни сарадник Одељења за етнологију САНУ. Музички програм тога дана: др музике Милош Николић - кавал: музика Косова, Македоније и Старе Србије. 5. април, среда, у 17 часова: Изложба на поду ђакона Срђана - рани радови, тема "Рођење": 34 каприча - цртежи. Говори проф.др Петар Јевремовић. Музички програм Вана Вишекруна - Алфа: Јохан Себастијан Бах - Италијански концерт, Хроматска фантазија и фуга. ** О аутору: Срђан Радојковић рођен je 1951. године у Панчеву. Гимназију je завршио у Панчеву, Правни факултет у Београду. Факултет ликовних уметности у Београду завршио је у класи проф. Зорана Петровића. Последипломске студије завршио на Факултету ликовне уметности у Београду, у класи проф. Милице Стевановић. Рукоположен je за ђакона, уз благослов и полагање деснице Епископа браничевског г. Игњатија, 1995. године. Изабран је за професора сликања на Академији за уметности и консервацију Православне Цркве у Београду 1998. године. Члан је Удружења ликовних уметника Србије. Живи и ради у Београду, у браку је са Оливером и има троје деце, Стефана, Сару и Исидору, а своју свештено-ђаконску службу врши у Литургијској заједници манастира Ваведење Пресвете Богородице у Београду. Иконопис - Иконе за иконостас у капели Светог Максима Исповедника у Миљковом манастиру; Осликао део трпезарије "Al seco" цркве Св. Пророка Илије у Кушиљеву; Насликао многобројне иконе за домове православних верника Извор: Интернет страница ђакона Срђана Извор: Радио Слово љубве

Поводом десете годишњице од упокојења блаженог спомена архимандрита Луке (Анића) – Слободанка Грдинић Радостотворна туга или… воштаница духовном оцу Да човјек осјећа блиску душу близу своје душа и да та душа постаје душа његове душе, говорио је и свједочио човјек, отац, духовник, архимандрит Лука (Анић), који је знао да, само једном ријечју, молитвом и топлим погледом уђе у наше душе, наша срца, домове и постане рођени, најрођенији. А, ако се питате како му је успијевало да га, на први поглед, заволе дјеца, да се међусобно препознају и одговоре осмјехом на још топлији осмјех и како је успијевао да ,,припитоми” све нас који смо сачували дјецу у себи, одговор је: Па то је због љубави. Љубави коју је отац Лука носио у себи и, дијелећи је, умножавао са свима отвореног срца, говорећи често да је љубав светиња која се клечећи узима. Откривао нам је тајне живота и вјечности. Одједном је, у животној вреви, постајало све битније оно што до тада није било. Преносећи на нас свој монашки опит учио нас је да нама треба само мир, радост и љубав у Духу Светом и да познањем Бога, имамо све. Нестајале су наше муке након исповијести пред кивотом Светог Петра Цетињског, Светог Симеона Дајбабског, након духовних разговора, разумијевања, бриге, као да их је отац односио негдје са собом под скутовима своје монашке мантије, остављајући за собом радост, наду, вјеру, љубав и мир. Још одзвањају његове поуке: Помоли се за њега, тако ћеш најбоље помоћи; не осуђуј, не шири му гријех; као и ријечи да пост служи да бисмо боље видјели. Пост служи да бисмо се више вољели. Све оно што нисмо најбоље разумјели док је био са нама, касније смо платили у животу. Отац Лука никада није говорио о себи, никада нас није оптерећивао, а касније нас је свака непажња, небрига и неосјећајност бољела. Често се, драги оче, питамо и Богу благодаримо што нас је, недостојне, довео под Ваше духовно окриље, под окриље Ваше љубави и молитве која је лијечила. Године пролазе… већ девет Вас нема, а никад нисте били присутнији и бржи да притекнете у помоћ када Вас позовемо и да одговорите на наше молитве. Долазећи на Ваш гроб, као у огледалу назиремо шта значе оне ријечи о којима смо слушали од Вас – радостотворна туга. Кажу да вријеме лијечи све, али кажу и да се Светост и љубав не дају сакрити. Ми знамо и осјећамо једно да када дођемо у манастир Дајбабе, и када нас дочекате, не осјећамо више ни љутњу што сте нас напустили прерано и без поздрава, па ни тугу као раније, нема ни суза, али има захвалности, има љубави, и има много радостоворне туге. Видим осмјехе љубави на лицима своје дјеце када дођу и наслоне чело на Ваш гроб, као некада на Вашу топлу руку. Ту сте, оче, за све нас, али ми нисмо достојни да Вас видимо… По љубави и утјеси осјећамо и знамо да сте ту и да нас волите, да се Богу за нас грешне молите. И да завршимо како смо и почели, Вашом поуком: Ко добије Царство небеско шта њему више треба? Радује свако сјећање на Вас, радује свака поука која нам и сада грије душу, радује љубав, радује онај дајбабски мир. Господе Исусе Христе Сине Божији упокој душу слуге Твога архимандрита Луке. Оче Лука молите Бога за нас. Да да Бог да се удостојимо и да се једном сретнемо. Вјера, нада и љубав су оно што остаје. Поводом десете годишњице од упокојења блаженог спомена архимандрита Луке (Анића), Слободанка Грдинић у емисији у ,,Десетој воштаници оцу Луки“, сабрала је разговоре из 2018. године са Преосвећеним Владиком пакрачко-славонским г. Јованом (Ћулибрком), архимандритом Бенедиктом (Јовановићем), протојерејем-ставрофором блаженог спомена оцем Момчилом Кривокапићем, као и текст сјећања монахиње Теодоре из манастира Ваведење у Београду, мјеста гдје је душа оца Луке крштена. У емисији је и слово његовог духовног оца Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, блаженог спомена, које је изговорио на вечери посвећеној оцу Луки у Цетињском манастиру у септембру 2013. године. Ова Воштаница, уз десету годишњицу од упокојења оца Луке, проткана је његовим духовним поукама, којима је обогатио наше душе и срца као и програм Радио Светигоре, и писмима која нам шаљу драги пријатељи и слушаоци који су га вољели, слушали и познавали или упознавали уз програм нашег Радија. Емисију посвећену о. Луки можете послушати на овом линку +++ Отац Лука (Анић) рођен је 17. септембра 1959. у Дубровнику од оца Животе и мајке Драге. Седму београдску гимназију завршио је 1977. Студије историје умјетности на Философском факултету у Београду 1983. Већ 1984. изабран је за асистента проф. др Миодрага Миће Јовановића, на одсјеку за историју умјетности на Философском факултету у Београду. Професор Јовановић предавао је на катедри Историја умјетности југословенских народа новог вијека – раздобље 18. и 19. вијек. Код професора Јовановића је магистрирао 1991. на тему “Живот и дјело вајара Ђорђа Јовановића”. У јулу 1991. дошао је у Цетињски манастир и постао искушеник. Митрополит Амфилохије је у Цетињском манастиру искушеника Уроша Анића замонашио на Ивањдан, 7. јула 1993. године и дао му монашко име Лука. Владика Амфилохије је га је, такође у Цетињском манастиру, рукоположио у јерођаконски чин на Крстовдан, 27. септембра 1995. а у чин јеромонаха у цркви Светог Луке у Котору 22. октобра 1995. Митрополитовом одлуком отац Лука је постављен за намјесника Цетињског манастира на празник Светог Луке, 31. октобра 1995. У том звању остаће све до 31. јануара 2010. У чин игумана Митрополит Амфилохије га је у Цетињском манастиру произвео на Петровдан, 12. јула 2000., а у чин архимандрита на Лучиндан, 31. октобра 2008. Рјешењем од 13. јануара 2010. постављен је за оснивача и игумана манастира Светог Саве на Савиној Главици у Доњем Грбљу. Након формалне примопредаје са новим цетињским намјесником о. Методијем (Остојићем), из Цетињског манастира у Доњи Грбаљ одлази 31. јануара 2010. Рјешењем од 1. априла 2011. постављен је за в.д. настојатеља манастира Дајбабе код Подгорице. На празник Ксенофонта и Марије, 8. фебруара 2013. године у 54. години земног живота упокојио се у Господу архимандрит Лука (Анић), игуман манастира Дајбабе. Сахрањен је на манастирском гробљу у Дајбабама 10. фебруара 2013. љета Господњег. https://mitropolija.com/2023/02/08/deseta-vostanica-ocu-luki-deset-godina-kao-jedan-tren-i-jedan-tren-kao-deset-godina/

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у недељу, 15. јануара 2023. године, са почетком у 19 часова, у Задужбини Илије М. Коларца биће одржан концерт Првог београдског певачког друштва, поводом 170 година постојања, под називом "Певаћу Богу моме док постојим". Извор: СПЦ

Архимандрит Јустин (Тасић), игуман манастира Савина у Херцег Новом, упокојио се у Господу на празник Светих 14.000 младенаца витлејемских, 11. јануара 2005. године Отац Јустин рођен је 5. фебруара 1936. године у селу Мацуте код Вишеграда. Завршио је Богословију у Призрену 1971. Замонашен је и рукоположен у чин јерођакона у прољеће 1963. године. Рукоположен је у чин јеромонаха на Томину недјељу 1964. године. Био је дугогодишњи старјешина манастира Високи Дечани. У архимандрита је произведен у мају 1992. године. После краће управе над манастиром Ђурђеви Ступови од 2. септембра 1992. године, уз благослов Митрополита црногорско-приморског Амфилохија постаје настојатељ манастира Савина, у коме остаје до своје смрти. На сахрани оца Јустина, опраштајући се од њега, блаженог спомена Митрополит Амфилохије између осталог је рекао:“Љубио је Господа. Љубав његова је била заиста истинска љубав, а чули смо ријечи светог пјесника да истинска љубав никада не умире, као што не умире ни онај који је био испуњен том и таквом истинском љубављу“. Сјећајући се свог духовног оца, савинског игумана Јустина, његов наследник, садашњи игуман манастира Савина јеромонах Макарије каже: “Отац Јустин је био човјек чистог срца који никад није роптао нити дозвољавао да га савлада туга. Око себе је ширио радост и покривао све око себе својом љубављу, сакривајући нас у оној благодати којом је зрачио. Био је пун ведрине што је одлика људи који у себи носе Христа. Отац Јустин је био прави духовник. Носећи у себи тај духовнички дар, отац нам је, на сликовит начин, освјетљавао наше духовне проблеме које би, потом, заједно рјешавали. Живот поред оца Јустин је мој темељ, да свој крст, уз Божију помоћ, молитвама оца Јустина, изнесем до краја.” Да би неко био отац, душо, мора неко други да буде син”, ријечи су о. Јустина на које нас подсјећа јеромонах Макарије савински. Извор: Радио Светигора Митрополије црногорско -приморске

Епархија бихаћко-петровачка је упутила позив за обнову манастира Рмањ - 580 година стару светињу, задужбину Катарине Бранковић у Мартин Броду, посвећену светом Николају Мирликијском, која је кроз историју много пута страдала, од Турака кроз три века, потом у немачком бомбардовању у Другом светском рату. Овај манастир је преко стотину година био седиште дабробосанских митрополита, одавде је митрополит Теодор 1615. основао прву српску богословску школу, Богословију у манастиру Крки. У позиву Епархије је наведено: У посебно природном и монашком амбијенту, на вјековној Српској тромеђи, чувајући од заборава историју и културу српског народа, манастир Светог Оца Николаја Мирликијског Чудотворца скоро шест вијекова својим звонима свједочи своје постојање које датира из 1443. године. Небеским заступништвом Светог Оца Николаја, а уједно и задужбина госпође Катарине Кантакузине Бранковић, Рмањ је прошао кроз многе и различите облике свога постојања, а сада би требао засијати у неисказаној љепоти и на достојанствен начин прославити свој јубилеј 580 година постојања и уједно потврдити и обновити богату духовну и културну прошлост и тиме посвједочити 580 година непрестане молитве. Оживљен молитвама градитеља и обновитеља Катарине Кантакузине Бранковић, Хасан Паше Предојевића, Гавре Вучковића и многих других, Рмањ данас трудом, благословом и молитвама Епископа бихаћко – петровачког и рмањског Г. Сергија и вјерног народа доживљава најинтезивнији процват и обнову да би остао оно што је био – огњиште и тврђава вјере и љубави према Богу и вјечити свједок историје крајишких Срба са ових простора. Дубоко свјесни значаја, љубави и жеље других да Рмањ постане мјесто молитве и подвига, али исто тако и мјесто у коме ћемо непрестано сусретати једни друге, свједочећи заједницу и саборност, а при томе носећи у себи мисли и важност манастира Рмња, позивамо Вас да у границама својих могућности помогнете обнову и изградњу манастира Светог Оца Николаја у Мартин Броду и тако себе са другима уградимо у нови почетак већ знане нам историје! Рмањски мученици молите Бога за нас! Своје прилоге за обнову манастира можете уплатити на следеће наведене рачуне: Манастир Рмањ Мартин Брод бб Бихаћ UniCredit Banka AD Banja Luka – 551108-1128722579 Девизни рачун: Srpsko-pravoslavni manastir Rmanj, Martin Brod bb, Bihać, Bosna i Hercegovina NLB Banka a.d Banja Luka SWIFT CODE: RAZBBA22 IBAN: BA395620998153554423 Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Архиепископија београдско-карловачка је и ове године расписала конкурс за доделу годишњих стипендија студентима завршних година редовних студија и то: Медицинског факултета, Правног факултета, Философског факултета, Електротехничког факултета и Богословског факултета. Право учешћа на конкурсу имају сви студенти уписани на завршну годину студија наведених факултета, с тим да су до 20. децембра 2022. године у канцеларију бр. 26 у Патријаршијском двору у Београду, у улици Краља Петра бр. 5, дужни да поднесу следећа документа: потврду о просечној оцени, потврду о броју година студирања и потврду о имовном стању. Избор два кандидата са сваког факултета који ће, на основу приложене документације добити стипендију, вршиће комисија под председништвом викарног Епископа новобрдског г. Илариона и чланова протосинђела Данила, управитеља Фондације Симе Игуманова и мр Сандре Дабић, секретара Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке. Резултати конкурса биће објављени до Божића, а свечана додела стипендија одржана о празнику Светог Василија Великог. Извор: Информативна служба СПЦ

Молитвене свечаности поводом значајне годишњице манастира Пустиња, 400 година од израде живописа ове светиње, биће приређене са благословом Епископа ваљевског г. Исихија, 22. и 23. октобра 2022. године. Изложба овим поводом биће 22. октобра у Народном музеју Ваљево, а у недељу, 23. октобра, у Манастиру ће бити служена Архијерејска Литургија, потом ће у порти бити одржан пригодан програм, најавила је Епархија ваљевска. Извор: Епархија ваљевска

Митрополија аустралијско-новозеландска је најавила духовна саборовања у месецу октобру 2022. године, поводом јубилеја – 50 година од оснивања манастира у Илејну. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска