Све активности

Стрес наравно јесте свуда око нас. Сви живимо у низу неизвестности : породични односи су све турбулентнији, животна егзистенција све упитнија, бринемо о клими, пренасељености, вирусу, геополитичкој ситуацији… Наши стресови су све видљивији кроз наше здравствено стање. Људи чија је свакидашњица стрес постају све мање здрави.Дуготрајни конфликти су јаки стресори и не завешавају се само на нивоу породице. Они имају и своју економску цену, како за појединца тако и за државу. Број парница око имовинских питања у Србији из године у годину расте. Оно што се некада мирно, разложно, решавало унутар породице, сада је предмет дуготрајног стреса и једнако дугих парница које воде трошковима и, наравно, новим бригама. Ово је само један од релативно нових феномена који је раније био знатно ређи.Присуство стреса видите у друштвеној клими (чувена „негативна енергија“) и чини се да то није случај само код нас. Свет је глобално постао стреснији. Али свет никада није ни био безбедно место за живот. Ако размислите о животима својих родитеља и бабе и деде – чућете страшне приче које ми, срећом, нисмо морали на својој кожи да осетимо. Они су прошли голготу рата, тешке беде, неретко имају логорско искуство, тешке породичне губитке. Па ипак, они се нису жалили на стрес. Неки од наших старијих су прерано отишли на онај свет али многи, укључујући напаћене Голооточане или децу одраслу у логорима, у готово немогућим условима – прославили су дуговечност и достигли свима видљиву мудрост. Често сам их сретала, радећи као психолог. Обично су они били чланови породица оних са којима сам радила. Тим поводом нисам пропуштала прилику да питам своје клијенте: Ко се у Вашој породици најбоље носи са стресом? КАРАКТЕРИСТИКЕ „ОДАБРАНИХ“ Одговоре тих људи сам систематично пратила, проналазила им заједничке карактеристике и та сазнања редовно користим у свом раду. За читаоце Православног психолога навешћу неке од њих. Њихово очекивање од живота пре је личило на очекивање борбе него на очекивање лагодности Нико од оних који су се успешно борили са стресом није ми рекао да је имао детињство током кога је био припреман за живоот без стреса. Често су и њихови родитељи током живота имали велика искушења и они су могли видети да се то током живота уобичајено и дешава. Они су расли очекујући живот са изазовима и препрекама. Многи од њих су читали животописе знаменитих људи и врло рано су спознали да се и најбољи међу људима редовно сусрећу са искушењима те да смисао живота јесте у преброђивању изазова. Способност трпљења и наде Толеранција ових људи била је упадљиво већа. Они су могли да „трпе и ћуте“ месецима а да при томе, не говорећи никоме ништа, лагано развијају свој план спасења захваљујући нади која их није напуштала. Они су успевали да наду одрже чак и ако су се њихови циљеви морали мењати. Учесник рата у Српској преживео је велике страхоте и видео велике неправде, надајући се да опет загрли свог малолетног јединца.Када му је син страдао у ратном Сарајеву, он се и даље борио настојећи да доживи да направи споменик на гробу свога сина. Након рата је изнова основао породицу и био велики помагач свом новом, слабовидом детету. Мањак самозаваравања и заблуда Премда су људи који имају већу способност превладавања стреса објективно психолошки јачи од оних који то не могу – они су далеко реалнији у односу на процену себе самих. Људи који теже превладавају стрес склонији су да себе опазе као јаке „само у другачијим околностима“ – док људи који добро превазилазр стрес ретко узимају „околности“ као фактор или га напросто само констатују као ометајући фактор, не задржавајући се на томе предуго. Уздржанији су и када предвиђају своје способности или будућност и генерално нису склони усхићењима као ни великим „потонућима“. Ово представља само неке од стратегија оних који су добри у превладавању стреса. Они ретко имају проблем да се обрате за психолошко саветовање, како за себе тако и за члана породице. Будући да су реални и способни да сагледају све околности, рад са њима је инспиративан и резултује великим помацима. Оно што може један човек могу наравно и многи други. Саветодавни рад оснаживања људи са проблемима превазилажења стреса не само да је прикладан, он је неопходан. Заправо ми не можемо много утицати на догађаје. Оно на шта можемо у великој мери утицати јесте како ти догађаји утичу на нас. Стресови некога „ломе“ док неко други ојача у сусрету са њима. У временима која долазе чини се да је потребно да припремимо себе да се нађемо међу овима последњима, ојачанима. Спомена Милачић клинички психолог извор

Тумачење Литургије и светих Тајни потиче из мистагошких катихеза IV века, које су имале за циљ да неофитима приближе богослужбени живот. Међу најстаријим делима су Катихезе Кирила Јерусалимског, те дела Амвросија Миланског, Јована Златоуста и других светих отаца. У тумачењу Литургије, као и Светог Писма, развила су се два главна приступа: александријски и антиохијски. Антиохијска школа, са нагласком на историјски приступ, видела је Литургију као драмски приказ Христовог земаљског живота, што је развио Теодор Мопсуестијски (350-428). Његов метод, назван „драмска теорија“, истиче паралелу између литургијских обреда и догађаја из Христовог живота, али трпи одређени утицај несторијанства у мистагошком приступу. С друге стране, александријска школа је Литургију посматрала као пут ка духовном јединству са Богом. У Ареопагитским списима Литургија је описана као успон од телесног ка духовном, док Свети Максим Исповедник (580-662) наглашава да је она предукус Царства Божијег. Свети Герман I Цариградски (715–730) први је ујединио оба приступа остајући веран византијској традицији, али уносећи и елементе антиохијског тумачења. Ово се показало врло практичним јер је његово дело остало кључно у византијској мистагогији и било главни извор тумачења Литургије више од шест векова. Преводи тумачења Литургије на словенске језике појављују се од XI века. Значајна дела укључују Мистагогију Светог Максима Исповедника (1073), Катихезе Кирила Јерусалимског (XII век) и Ареопагитске списе која је 1371. превео Србин, инок Исаија. Први словенски превод тумачења Литургије приписује се Константину Преславском (IX век) који је превео дело Светог Германа и назвао га Сказаније церковноје. Напомињемо да када говоримо о српскословенској традицији озбиљно и садржајно мистагошко тумачење свете Литургије у Српској Цркви можемо пратити тек од Епитома Дионисија Новаковића (XVIII век). У древној Русији текст Светог Германа Цариградског брзо је редигован јер су руски скриптори додавањем апокрифних елемената на одређени начин мењали светоотачка тумачења. Иако је интересовање за обредност било велико, разумевање њеног смисла често је изостајало. Преводи са грчког језика били су сажети, понекад нејасни, а интерполирани закључци често су потицали из несигурних извора, што је довело до верзија тумачења апокрифног карактера. Два позната текста тог типа су Откривење о Светој служби (која се у неким рукописима назива и Литургија Светог Григорија Богослова), као и Тумачење божанствене службе. Тумачење Литургије које се приписује Светом Григорију Богослову било је веома популарно у староруским рукописима, што указује на његов значајан утицај на мистагогију рускословенске редакције. Овај текст је важан за историју теолошке мисли међу Словенима, јер чини основу најпопуларнијих староруских литургијских коментара и имао је велики утицај на евхаристијске текстове и иконографију у православној традицији. Осим ових рукописа, у Српској Крмчији Светог Саве налазе се тумачења Символа вере и молитве Оче наш, што указује на континуирану традицију преписивања мистагогија. Рукопис под називом Црквена повест, који је настао као компилација тумачења из дела Светог Германа Цариградског, засигурно је коришћен у манастиру Хиландару у XIII веку. У нашем кратком осврту задржавамо се на два тумачења апокрифног карактера пронађена у рукописима рачанске преписивачке школе. У једном од тих рукописа проналазимо мистагогију посвећену светој Литургији, која је апокрифног карактера и по смислу веома слична текстовима као што су Откривење о светој служби које се зове Литургија Светог Григорија Богослова и Тумачење божанствене службе. Ова мистагогија носи назив „Указаније о светој Литургији како треба стајати у цркви са страхом и трепетом“ и налази се у рукопису Јеротеја Рачанина, који се у литератури назива Часослов и каноник са поученијем. Овај Часослов је преписан 1698. године, негде у Фудвару, након Велике Сеобе (1690). Иако сам садржај ових текстова није идентичан, смисао је веома сличан. Литургиолог Л. Мирковић у својим проучавањима указао је на значај овог текста. Он је, наиме, анализирао фреско-сликарство у Марковом манастиру у близини Скопља, где је на фрескама у Цркви Светог Димитрија открио занимљиву сцену. На капителима осмоугаоних стубова који подржавају куполу, осликани су летећи анђели и демони. Анђели су представљени као да подижу свод цркве ка небу, док демони вуку свод надоле. Мирковић сматра да је ова фреска инспирисана апокрифним тумачењима Литургије, укључујући дела која се приписују Светом Григорију и рачански текст. Кључни мотив у овим текстовима је борба између анђела и демона, где анђели учествују у Евхаристији, а демони се боре против њих, покушавајући да људе одврате од Причешћа. Према Мирковићевом уверењу, опис у Јеротејевом тексту служио је као основа за фреске у Марковом манастиру, јер текст описује како анђели подижу и враћају сводове цркве током Литургије, узносећи молитве праведних на небеса. На основу распореда фресака из XIV века и њихове сличности са описом из Јеротејевог текста, Мирковић закључује да је овај текст био познат у српским рукописима бар од XIV века, што указује на то да га је Јеротеј Рачанин највероватније преписао са старијег предлошка. Другу мистагогију проналазимо у чак седам архијерејских чиновника преписаних у периоду од 1686. па све до 1725. године и то руком различитих скриптора. Пет од тих седам су преписали Рачани, а друга два непознати скриптори. Текст је у структури поретка изложен након описа раздробљења Агнеца и гласи: „Тада Анђели имајући нож и држећи у руци дете, зарезују, и Крв његова истиче у Чашу, а Тело Његово раздробљују и полажу изнад Хлеба и бивају Тело и Крв Господа и Бога нашега“. Паралелу овоме тумачењу налазимо у два списа која смо већ поменули: 1) Откривење о светој служби, која се зове Литургија Светог Григорија Богослова и 2) Тумачење божанствене службе. Оба налазимо у рукописима из XV века и веома су слична нашем тексту: Текст 1): Тада анђели, имајући нож, држећи у руци дете, зарезују га и Kрв Његова истиче у свету чашу. Тело режући стављају на хлеб и бива хлеб Тело и Крв Господа нашега Исуса Христа. Текст 2): Тада видех ангела који имаше нож и дете у рукама, и закла га и источи Крв његову у свету чашу и Тело Његово режући стави горе на хлеб и би Тело и Крв Господа Нашега Исуса Христа. Мотив заклања Агнеца има дубоке корене у хришћанској теологији и уметности. Различити текстови, често датирани у разна времена и приписани различитим ауторима, приказују овај мотив. Преписивањем на различитим местима, ове приче су добијале специфичне детаље, попут имена и географских одредница. У старословенским верзијама два мотива су посебно истакнута. Први говори о чудесном виђењу Амфилоха, сараценског владара, које је познато као „Слово о Сарацену који се крстио“. Према овом тексту, један Сарацен је присуствовао Литургији и имао три визије заклања детета током различитих делова богослужења, што га је навело да се крсти. Други текст, приписан Светом Јефрему Сирину, описује како је један монах, који је сумњао у претварање Дарова у Тело и Крв Христову, молитвама угледао заклање Агнеца на престолу. Ове представе могу се сматрати утицајем римокатоличког пијетизма и сентиментализма, који су унели елементе театралности у православно богослужење. Треба нагласити да Рачани и други скриптори нису саставили ове текстове, већ су само користили предлошке из руских средњовековних литургијских текстова. Са Никоновом реформом оваква тумачења су углавном нестала, али су свој живот продужила у српском литургијском предању још неколико деценија. Ова тумачења и мистагогије које су имале велики утицај на духовну праксу у периоду средњег века указују на одређене утицаје на богослужење и различита теолошка струјања епохе коју најтачније можемо описати речима као што су вишеслојност и мешање редакција. Све се то одражавало и на остале изражајне облике на које богослужење утиче као што су архитектура, уметност, иконографија, занати везани за утвари, рукопис црквених књига, црквени мобилијар итд. Протојереј др Слободан Јаковљевић https://eparhija-zicka.rs/protojerej-dr-slobodan-jakovljevic-apokrifne-mistagogije-u-srpskim-srednjovekovnim-rukopisima/

Свети великомученик Теодор Стратилат празнује се 8. фебруара, и тамо је његово житије описано, а 8/21. јуна празнује се пренос моштију његових из Ираклије у Евхаиту.Тако беше и завештао Свети Теодор при страдању, своме слуги Вару: „Тело моје“, рече, „положи у Евхаити на имању мојих предака“. Свети Анастасије Синајски записао је ово чудо од иконе Светог Теодора: У месту Карсату близу Дамаска била је једна црква у име Светог Теодора Стратилата. Када Сарацени покорише Дамаск, једна група Сарацена са женама и децом настани се у тој цркви. На зиду је био фреско лик Светог Теодора. Један Сарацен пусти стрелу и удари лик светитељев у лице. Наједанпут крв потече из лика. Ускоро после тога цела та група Сарацена изумре ту у цркви. Свети Анастасије вели, да је он лично био у тој цркви, видео лик светитељев на двору и трагове од стинуле крви. Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цетињском манастиру, на празник Светог великомученика Теодора Стратилата – 21. јун 2009. године У име Оца, и Сина и Светога Духа. Чули смо, драга браћо и сестре, у Светом јеванђељу онај догађај који се догодио када је Господ ишао поред Генисаретског језера и и видо двојицу рибара, Симона, касније названога Петра, и Андреја, брата његовог. Па их је позвао: „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи.“ А у продужетку је такође видио другу двојицу рибара, Јакова Заведејева и Јована, брата његовога, како крпе мреже заједно са својим оцем Заведејем, па је позвао Господ и њих двојицу и они, без ријечи, оставили су свога оца, оставили су мреже и кренули су за њим. И каже Свети јеванђелист Матеј како је Господ онда кренуо по земљи јудејској, по земљи галилејског, проповједајући и исцјелујући болесне и немоћне укрепљујући. У опису овога догађаја нам се открива велика истина о Христу Господу који је дошао у овај свијет да проповједа Царство небеско, који говори на другом мјесту да се приближило Царство небеско, а опет говори да је: „Царство небеско у вама.“ И који, не само што сам проповједа Царство небеско, него и призива Своје прве ученике који ће наставити Његово дјело и наставити Његову проповјед о Царству небеском. И као што видимо у јеванђелском опису, први четворица који су позвани били су Симон Петар, Андреј Првозвани, Јаков и Јован. Па и касније, свуда у Јеванђељу, та четворица су они који се најчешће срећу, којима се најчешће Господ обраћа и које, међу првима, шаље да буду Његови свједоци до краја земље – први апостоли Христови. а ријеч апостол значи „онај који је послан, посланик“. Господ је послао њих на дјело проповједања благе вијести Његове и они су прихватили тај позив и оно што је зачуђујуђе је како су се они брзо одазвали без ријечи! То њихово одазивање, с једне стране, свједочи заиста снагу личности Христове. Толико је Његова појава била моћна и снажна, толико је ријеч Његова била убједљива да нијесу многи могли одољети том позиву. Без предомишљања кренули су за Њим. С друге стране, та њихова спремност да слушају ријеч Христову и да је творе и да је испуњују, показује да су и они били људи већ припремљени духовно за такав позив. Прије свега, били су људи прости рибари, људи који су били чистога срца, васпитани у вјери и испуњавању закона старозавјетнога. Није Господ бирао учене људе Свога времена да буду Његови апостоли. Зашто није њих бирао? Зато што је веома тешко код оних који мисле да су учени или да су преучени, веома је тешко да они са таквом једноставношћу и са таквом простотом крену за ријечју Господњом. Учени људи су оптерећени својим знањем, књигама које су прочитали, својим већ унапријед створеним предрасудама. Тако да, ријеч Господња не може тако лако да дјествује код њих. Неопходно је велико смирење њиховог срца, а управо њихова ученост је она која их лишава тог најчудеснијег дара који припрема људско срце да прима ријеч Господњу. Апостоли, рибари, они су знали да не знају много, да мало знају, али су зато имали чисто срце и ум неоскрнављен, и зато је и сјеме науке Христове тако брзо могло да падне на узорано тло њихове душе и да они тако једноставно, без много размишљања и питања крену за Господом. И као такви они су остали до краја свога живота, испуњени благодаћу Божијом, испуњени снагом коју су примили од Господа. Тако да оно што је Он творио, проповједајући Царство небеско, то су наставили и они, упијајући сваку Његову ријеч у своје срце и не мјењајући Његове ријечи, него онако како су чули, тако су и примили, послушали ријеч Његову, повјеровали у Њега као Сина Божијега и Господа и кренули за Њим, и остали Му вјерни до краја свога земаљскога живота. И као такви Свети апостоли они су до данас свједоци Христови. Оставили су нам и своја житија, оставили су нам неки од њих и записе своје о Господу, као што нам је Свети Јован Богослов оставио Свето јеванђеље, који је међу њима четворицом био и најученији. Он је знао и познавао, очевидно, савремену мудрост, али је био цјеломудрен, био је чист. Тако да је ту мудрост коју је био стекао, он је починио и смирио је пред мудрошћу која се њему открила. Осјетио је велику и свету тајну и доживио у личности Христовој, па и онда осјетивши и проживјевши Духом Светим, записао, на почетку свога Јеванђеља, ријечи које су неисказиве и неизрециве, које може записати само онај који је примио ту мудрост као дар, јер та и таква мудрост није својствена човјеку. Оно што је он записао на почетку Јеванђеља то не може никакав научник, никакав философ, никакав зналац, тако јасно и тако кристално записати и описати нешто што је било од искони, нешто што је у самоме Богу и што се дарује само онима којима Бог јавља и открива ту свету тајну. „У почетку бјеше Логос и Логос бјеше у Богу и Логос бјеше Бог. Све је кроз Њега постало што је постало и ништа не постоји без Њега. Он бјеше свјетлост свијету која свјетли у тами и тама ту свјетлост не може обузети. И Он се усели у нас пун благодати и истине.“ Записује Свети Јован Богослов и описује и указује на неисказиву тајну унутарњег живота Пресвете Тројице, указује на друго лице Пресвете Тројице, на вјечног Логоса Божијег, на вјечну Ријеч Божију кроз коју је све постало што је постало и која је уткана у свеукупну божанску творевину, на Ријеч Божију, на Логоса Божијег, који је Почетак и Крај, који је Алфа и Омега, без кога ништа не постоји нити може да постоји, из кога извире све што је настало и коме хрли и стреми све оно што постоји и што се догађало на овом свијету кроз сву историју свијета и човјека. Тако дакле Свети Јован Богослов, а тако и Свети Андреј Првозвани, он не оставља иза себе записане ријечи, али оставља своју огњену вјеру и свој примјер и свједочанство да је на крају свога живота био разапет као Господ, али није сматрао себе достојним да буде разапет онако као Господ него обратно је био разапет и тако се и слика Свети Андреј Првозвани. Тако и Свети апостол Петар, Свети Јаков, син Заведејев, један од најдивнијих ученика Христових и свједока Његових, а послије њих и остали Свети апостоли, а по њиховом примјеру и њиховом угледу и сви остали свети Божији људи и њихови насљедници. Ми данас прослављамо великомученика Теодора Стратилата и овдје, у овом светом манастиру, имамо и дио његових светих моштију који цјеливамо. Његове свете мошти сачуване до данас, мошти онога који је својом мученичком крвљу посвједочио вјерност Господу и Царству небеском непролазном. И то је велики дар Божији да су његове мошти стигле и до нас, да нас утврђују у вјери и да нам посвједочују да је заиста милост Божија над нама. И зато се радујемо милости Божијој и даровима Божијим којима нас је обдарио, којима је обдарио Цркву Своју, који обдарује непрекидно оне који се одазивају на Његов позив, а одазивали су се милиони и милиони на позив Господњи, попут првих који су се одазвали данас у Јеванђељу описаних. И ми спадамо мећу те који су се одазвали на позив Господњи. Зато смо се и крстили, зато смо се и миропомазали, зато се и трудимо не само да слушамо ријеч Божију и да је творимо, јер праведност није код оних који слушају ријеч Божију, него код оних који творе Ријеч Божију и испуњавају је на начин на који су то чинили први Христови ученици и безбројни Његови свједоци кроз вијекове, на начин на који је то учинио Свети Теодор Стратилат, Свети Јован Крститељ, чију руку цјеливамо у овој светињи, Свети Петар Цетињски, који је такође један од апостола Христових, који није био савременик онога првога Петра, али је био носилац истога онога огња духовнога и вјере коју је посвједочио и исповједио први Петар, Петар Симон, како га је Господ назвао. Молитвама Светих апостола, Светога Стратилата Теодора и свих светих, нека би Господ и нама подарио ту спремност и да слушамо ријеч Божију, али и да испуњавамо ријеч Божију, ходећи за Господом, у све дане нашега живота, у вијекове вијекова. Амин. митрополит Амфилохије+++ https://mitropolija.com/2025/06/20/mitropolit-amfilohije-sv-teodor-stratilat-mucenickom-krvlju-posvjedocio-vjernost-gospodu-2/

# Плачеш зато што те је умрли оставио, а не помишљаш на оне које је нашао (свети Фотије патријарх Константинопољски). # Зар то није чудно? Кад удајеш ћерку, не сматраш за несрећу ако муж са њом одлази у далеку земљу и тамо живи срећно; јер се туга због раздвајања разблажује вестима о њиховој срећи; а овде, када твог сродника не узима човек, него Сам Господ, ти патиш и тугујеш! (свети Јован Златоуст) # Немој да мислиш о томе како се умрли више никада неће вратити у твој дом, него да ћеш се и ти сам ускоро преселити код њега. # Црква се састоји из свог земаљског и небеског дела (свети Јован Шангајски). # Свако од нас, ко хоће да покаже своју љубав према упокојенима и да им стварно помогне, најбоље то може да учини кроз молитву за њих, нарочито помињањем на Литургији, где се честице извађене за живе и упокојене спуштају у Крв Господњу са речима: «Опери, Господе, грехе овде поменутих Крвљу Твојом часном, молитвама светих Твојих (свети Јован Шангајски) # Ми који остајемо плачемо за онима који су отишли, а њима је одмах лакше: то стање је пријатније. Они који су обамирали и потом се враћали у тело, налазили су да је оно врло неудобно обитавалиште. Њима је тамо боље, а ми се кидамо, као да их је каква несрећа задесила (свети Теофан Затворник). # Мртав говори живоме: јуче ја, а данас ти (Сир. 38,22). # Не плачи над умрлим, јер то је наш заједнички пут; и блажен је онај ко (беспрекорно) стигне до краја (свети Нил Синајски). # Било је много јављања упокојених и других догађаја који потврђују колико је благодатно њихово помињање. Многи који су умрли са покајањем, али нису успели да то пројаве за живота, ослобађани су од мука и добијали упокојење (свети Јован Шангајски). # Ако те притиска туга за добрим и љубљеним покојником, реци себи: наше живљење је на небесима (Фил. 3,20). # Љубав духовно сједињује и оне који су раздељени местом и временом. # Помињање треба да буде не само спољашње, него и духовно. Немојте мислити да је у делу помињања довољно да се по окончању службе за помен добије телесна утеха. Ако је неко од вас заплакао, ако се умилио, ако се скрушио срцем – тај је успео да обави добар помен покојнику (свети Теодор Студит). # Рођаци и ближњи упокојених! Чините за њих оно што им је потребно и што сте у стању да учините. Немојте трошити средства на спољашње украшавање сандука и гроба, него на помоћ онима којима је потребно, у спомен блиских покојника, и на цркве у којима се узносе молитве за њих (свети Јован Шангајски). # Не треба толико плакати због умрлих, колико се треба молити за њих. извор

У румунској Цркви Светих архангела, у организацији Конференције православних епископа Француске, 18. јуна 2025. године је одржан сабор православног монаштва у Француској. На монашком сабору узео је учешћа и Преосвећени Епископ париски и западноевропски г. Јустин, као и сестринства два манастира Епархије западноевропске, Манастира Рођења Пресвете Богородице у Буа Салеру и Манастира Успења Пресвете Богородице у Ушону. Дан је отпочео служењем Свете литургије, а у наставку су уследила предавања и духовни разговори на тему монашког живота у Француској, као и размена искустава о духовном животу и подвигу монаха и монахиња који живе и подвизавају се у Француској. Извор: Епархија западноевропска

Поводом славе Крипте Храма Светог Саве, празника Светог великомученика кнеза Лазара - Видовдана, свечано бденије биће служено у Храму у петак, 27. јуна, од 18 часова, док ће на Празник, у суботу 28. јуна, Света Литургија бити служена у Светосавској цркви од 7.30, а у Крипти Храма од 9 сати. Добро дошли! Извор: Храм Светог Саве

Музеј Српске Православне Цркве позива на свечано отварање изложбе "Свитак", Вељка Михајловића, у недељу, 22. јуна 2025. године, у 12 часова. *** Академски сликар и графичар Вељко Михајловић рођен је 1948. у Сарајеву, а одрастао је и школовао се у Београду, на Факултету ликовних уметности. Небројеним радовима овековечио је, између осталог, Београд и његове знаменитости, за његове радове је Душко Радовић истакао да су "странице београдског споменара, успомене на Београђане док су још умели волети и летети", а Милован Витезовић указао: "Мада је својим делима обележио српске духовне просторе од Хиландара до Сентандреје, Михајловић је понајвише 'престоничка појава' која је одавно ушла у градске легенде". (Извор: Радио Слово љубве; сајт Одисеја.рс). Многе радове је посветио српским светињама, попут изложбе "Анђели жичке епархије" коју је чинило чак 60 графика насталих након обиласка 38 манастира СПЦ, поставке "Константин" и истоименог календара који је својевремено објавила Издавачка установа СПЦ, затим "Свети Василије на мору", изложба инспирисана призорима са Свете горе, остацима утврђења пирга Хрусије, коју је саградио краљ Милутин између 1300. и 1302. године, и других. (Извор: Интернет архива) Извор: СПЦ

Наш сабеседник је – породични психолог, професор психологије Православног Свето-Тихоновског г универзитета, Татјана Борисовна Крамаренко. Међу онима који делазе код ње на консултације, не мало је и православних, верујућих. Гoворићемо о томе, да ли је могуће уједно желети срећу у овом животу и спасење душe, постоје ли границе праштању и трпљењу у породичном животу и каква је мера одговорности родитеља за децу. Видети себе: у плену «православних погледа на свет» – К вама, како се види, чешће него код других ваших колега долазе верујући православни људи, углавном су то жене. Да ли би могли да у општим цртама опишете средњестатистички портрет ваше сабеседнице у марами? – Могу рећи да жене «у марамама» код мене не долазе. Из разних разлога. Те које заиста одговарају том опису – смирене, кротке, које носе свој хришћански крст, немају потребу за мном. Ма како им живот био тежак, оне имају унутарње основе да га не мењају. Он за њих може бити не само издржљив (тј. да имају довољно снаге да трпе), него чак и радостан, ако у том трпљењу постоји смисао, ако се кроз невоље човек приближава Богу, осећа Његово присутство у свом животу. Говоре, где се умножи душевна бол, тамо изобилује благодат. Други, код којих тешки услови живота не изазивају ништа друго осим унутарњег ропота, можда би и пошли к психологу, но… – Баћушка није благословио? – Да, често и Баћушка. То је уопште распрострањено мишљење у православној средини: психолог те неће ничему добром научити, него ће још почети и «од Бога да те одвраћа». И заиста, шта он може помоћи ако «чак ни Бог мени није помогао? Ево молим се, исповедам, причешћујем, а униније (гневљивост, блудне мисли, жеља да умрем итд.) ме не напуштају?». А можда би неко, не нашавши решење својих проблема у Цркви, и пошао психологу, но нема се новаца, а те услуге се плаћају и нису баш јефтине. – Свеједно је та опрезност разумљива, има разних психолога, и разним путевима воде човека, понекад веома чудним техникама, зар не? – Да. И свеједно то не значи да су сви психолози опасни. Постоје и православни психолози, који, такођер, «пред Богом ходе» и старају се да свој посао ускладе са заповастима Божијим. И свеједно када загусти, чак и православни људи иду код психолога. У већини случајева су то, наравно, жене (мушкарци се уопште ређе обраћају к психолозима). Моје «жене у марамама» – су обично са различитим степеном уцрковљења – које размишљају својом главом, које схватају да је психолог исто такав специјалиста у својој области, као и доктор-кардиолог, гинеколог, правник – у својој. Многе од њих су часно покушавале да реше свој проблем искључиво «духовним средствима» – молећи се, исповедајући се, причешћујући се, но ситуација се није мењала, и више нису имале снаге. – Чудно, а шта је са оним «вера твоја спала те је»? Како вера може да не спаси, молитва да не избави? – И спасава, и избавља – таквим примерима нема броја, но превише често се показује да су људи таоци својих искривљених представа о тој истој вери, о православљу. И годинама живе у плену својих тзв. Православних погледа, у којима од православља, од хришћанства није остало скоро ништа. То се обично дешава када се у Јеванђељу или мислима светих отаца смеша нешто што савршено искривљује њихову суштину. Таквих «искривљавања» у погледу имају сви људи, но управо се «православни» веома противе покушајима да се они преиспитају, да се подвргну анализи њихови погледи, да се код њих нађе та кашика горке речи која цело буре меда поквари. Сматрајући свој аспект и убеђења хришћанским, тј истинитим, они блокирају саму могућност да увиде та невољна, несвесна искривљавања истине, па оне су у њиховим очима освећене ауторитетом Цркве. – Какве погледе, на пример, и убеђења? – На пример, «циљ живота за хришћанина је – спасење душе». С чим ту да се спори? Но, видите, произилази да, спасавати се – значи непрестано трпети и мучити се. Ако се не мучиш нећеш се спасити. Зато, боље, ја ћу тајно да мрзим свога мужа, маштати ноћима «само кад би умро, и ја би била часна удовица!» и свеједно живети с њим, зато што је «развести се – грех». Тешко да је то више спасавајуће него часно признати самој себи: «Мој живот с мужем не би био тако мучан за мене када ја не би трпела то и то, правећи се да је све «нормално», када би дала мужу могућност да сазна како на самом делу стоје ствари». Јер држећи у заблуди мужа тј. обмањујући га, разумете, тешко да ја тако испуњавам свој «хришћански дуг трпљења». Но, ако признамо да, «трпети» по цену мржње – никако није врлина, да неке ствари не треба трпети јер је обома штетно, тада ће се ослободити нове силе за главно, за љубав. Или друга «истина» – о свепраштању. «Треба све опростити!», – говори таква «православна» жена, скривајући мужевљеве увреде и накупљајући их. Да, треба праштати, но зашто не казати човеку да он редовно, не схватајући то, стаје теби на жуљ? Јер, можда он то и не буде радио ако сазна како заиста стоје ствари, ако види реакцију. У психологији се то зове «дати повратну информацију». Чему у пракси доводи такво «свепраштање»? Ка скривеној, затајеној мржњи према увредиоцу, зато што «праштати» и «сакривати увреду» није једно те исто. Човек може непрестано да понавља: «Не треба да се вређам, дужан сам да све опраштам», не примећујући да све то не води ка праштању. Како кажу на Истоку, ако и сто пута кажеш «алва», од тога у устима слађе не бива. – Зиста је тешко не увидети све то у себи – мржњу, обману, искривљења. Како је то уопште могуће? – Ма како то чудно звучало, неретко се показује да је, видети себе без улепшавања, лакше људима који не сматрају себе верујућима. «Православни» (под наводницима – зато што су многи од нас од тога далеко) су сувише чврсто уверени у своју исправност, у то да их њихова вера аутоматски обезбеђује системом правилних поступака, форми понашања и савршено штити од сумњи у себе. Зато су управо «православни», са унутарњом часношћу (искреношћу), ма како то звучало чудно, танки. За спасење душе потребан је пажљив поглед на то шта се у њој, у души твори. Ми у молитви говоримо: «О Господе, дај ми да будем свесан грехова својих!» Иначе за шта да се кајем, шта да исправљам (с Божијом помоћу) у себи, ако нисам свестан унутарњег стање своје душе? – Исповест управо томе учи - како видети себе. Но, говоре како је то веома компликовано! – Компликовано је зато што је далеко лакше сакрити се иза речи, иза форме. Агресиван муж оправдава своје разуздано понашање заповешћу «жена да се боји мужа свога». Чега се треба бојати жена? Да не огорчи свога мужа, да не изгуби његову љубав (ту је иста ствар као и са «страхом Господњим»). Но мужу је удобније мислити да је у тој заповести главно да се жена боји мужа, а то значи да жену треба плашити. «Православни» често затварају очи на то, још и због тога што себи задају исувише висок циљ - да буду «пре времена свети» тј. да се понашају са форамлне тачке гледишта правилно, беспрекорно. Но усредсређујући се на спољашњу побожност, човек губи доступ ка свом унутарњем свету, престаје да види покрете своје душе. – Да ли сам исправно разумела, да се у томе и састоји ваш посао, да помогнете човеку да увиди себе, своју душу? – И у томе такође. Зависи са чим човек долази, са каквим проблемом. Породична срећа: Насиље се не сме прихватати – Сви желе да буду срећни: и верујући и неверујући. То је тако природно и разумљиво, и свеједно је у православној средини распострањено убеђење да земаљска срећа – није наш циљ, ми хоћемо више, наш циљ је – бити са Богом, спасававати се и томе се радовати. – А шта овде противречи спасењу душе? Ево узела сам из енциклопедије дефиницију среће. Показало се да је то стање човека које одговара највећем унутарњем задовољству животном ситуациом, пуноћи и осмишљености живота, остварењу свог човечанског призвања. – То јест срећа је – стање хармоније? Ако ограничимо питање о срећи оквирима породичног живота – како ту хармонију достићи у породици? Како победити рутинске односе, да ли треба мењати годинама изграђиване улоге у породичном животу? – Уопште није обавезно потребно ломити их! Улоге су такође нужне, у суштини то су «фолклорна правила» како човек тревба да се понаша да би испуњаво своју функцију. Није обавезно да то буде функција мајке или жене. И ако очекиване улоге супружника одговарају једно другом, не ничу никакви проблеми. Шта се тиче «рецепта за срећу», хајде да се ослонимо на њену дефиницију. Шта је ту главно? Унутарње задовољство или, како сте исправно приметили, стање када се човек налази у сагласности са целим светом, у хармонији са њим. И, у првом реду, са самим собом. Задовољство није циљ, него последица, разултат хармоничних односа човека са светом, усаглашеност с њим. Ето, ка томе и треба да стремимо. Стремљење ка срећи није стремљење ка задовољству. Да би били у хармонији са светом, треба да се ка њему «приближавамо» тј. да се потрудимо и ограничимо себе у нечему, прилагодимо се, ускладимо свој звук са звуцима ближњих, стремећи не толико ка хармонији (то је досадно!), него ка сложном многогласју, сагласју. – Поменули сте да се жене чешће обраћају психологу. Може ли жена, сама, својим трудом испунити срећом свој живот и живот своје породице? – Мислим да је то могуће, није тек тако Серафим Саровски говорио: «Стекни дух миран, и хиљаде око тебе ће се спасити»! Да ли је то лако? Наравно да није. Да ли сви имају снаге за то? Такође, тешко. Но, да би то постало могуће, жени је неопходно да постане свесна своје улоге у породици, улоге устројитељке и чуварке породичног огњишта. И да стреми да је испуни. При правилном унутарњем устројењу то и није тако тешко. А може бити да уопште није тешко, него лако и радосно. – Интересантно је, колико је важно да устројитељка и чуварка породичног огњишта уме да трпи? Без трпљења у породичном животу јасно је да неће моћи, «носите бремена једни дригих и тако испуните закон Христов», но до којег степена треба трпети? Шта је то што ипак не треба трпети? – То свако одлучује сам. Не да одлучује, него осећа, шта може да трпи, а шта не. И шта значи ношење терета, чему призива апостол? Терет – то је тежак удео, бреме. Помагајте једно другом носити свој удео кроз живот, ето о чему је, чини ми се, овде реч. Шта значи трпети? Мучити се? Или односити се трпељиво, тј. кротко, ка особеностима карактера својих блиских, не покушавајући да их измениш, преправиш? Схватати да су сви људи различити, и да од зеца никако не можеш да направиш тигра, а од тигра – зеца. Наравно такво трпљење је неопходно. Но, ви имате у виду нешто друго. Шта не треба приихватати? Насиље. Бог нам је свима дао слободу воље и на њу не претендује, не приморава нас насилно ка добру, ка чувању заповести итд. Откуд ми себи тако нешто дозвољавамо? Граница моје слободе се завршава тамо где почиње слобода воље другог човека. Могу да поступам како сматрам за нужно, ако од тога не страда други човек, ако се не нарушава његова воља. – Да, но, само што почне та борба за границе, за своју територију – одмах настаје рат. Ту је, вероватно, важно пронаћи на какав начин, у каквој форми давати отпор? – У каквој форми? Наравно, у словесној. Само фразе типа «Како смеш са мном да тако разговараш?!» не само да не помажу, него су чак и штетне. Реч треба да буде спокојна и чврста. «Ја не могу да тако поступам» (при услову да заиста не могу да поступам другачије) или «Ја ћу урадити то и то, зато што сматрам да је то нужно (правнилно, правично итд.)», под условом да то не нарушава права и интересе другог човека. Треба да се научимо да ценимо вољу другог исто као и своју. Може бити да то и јесте једна од форми испуњавања заповести «љуби ближњега свога као самог себе». Ако не желиш да ратујеш, не ратуј. Познато је да је рат лакше започети него зауставити. Агресија рађа контра агресију (као одговор), тражи освету за ненесену увреду – ниче порочни зачарани круг који није лако прекинути зато што свако од супружника види само агресију партнера, но не види своју. Или види и своју, но сматра је оправданом, јер он «само одговара» на узнемиравање, увреде. Породичне битке се тако дуго воде зато што сваки од супружника сматра да је он у праву, а да други није. Свако хоће да остане на своме, да натера другог да призна његову «правду». Хоће победу. Деца: "невољник" – не богомољник – Ту победу правосални родитељи хоће да остваре и над сопственом децом. Многе православне маме забрињава како ће да одговарају за децу на Страшном суду, и тиме оправдавају своје насиље над њима. – Свака од њих неће одговарати за поступке своје деце, којима је Бог дао слободну вољу, него за своје сопствене, за то, каква мајка је она била. И «рађањем се жена спасава» не зато што је носила и родила, него зато што материнство код жене (обично!) буди способност ка самоодрицању, избавља од егоизма. Могућност испуњења заповести «волети другог као себе самог» мајци се даје самом природом – то је посебно јако видљиво у случајевима са болесном децом, којих мајке често воле не само као себе, него и више од себе. Но «православна» мајка може да пренебрегава своје материнске обавезе, да запусти домаћинство, прикривајући се тиме, што је «добри део» изабрала – хођење у храм, поклоничка путовања итд. – као Марија, а не као Марта, која се «брине о трулежном», или тиме, што се «на празник ништа не сме радити, грех је». Наравно, лењива може бити не само «православна» мајка, али код других, у крајњем случају, нема тако уважавајућег «оправдања». – А ако дете не жели да иде у цркву? Треба ли га наговарати, подкупљивати или га пустити? На пример, детету је четири-пет година? – Мислим да треба поћи од тога да дете од пет година није у стању да сазнатељно «ходи у храм». Може ли он тамо поћи сам, без маме? Не. Схвата ли он смисао причешћа? Може ли да учестввује у саборној молитви, да разуме њен дубљи смисао за време Богослужења? Тешко да да. Је ли потребно да дете иде у цркву а да не разуме шта се тамо дешава? Да би се причестило? Наравно да да ако хоћемо да наша деца буду чланови Цркве као Тела Христовог, како би Му се присајединили кроз причешће, како би упијали у себе наш однос према храму, служби, причешћу, православљу. А то је могуће само у том случају ако је детету с мајком лепо. И ако је њему са мајком лепо, онда је њему практички свеједно, где ће бити – у кући, на улици, у храму. Дете које хоће да иде у храм, хоће то зато што ту иде његова мама (или отац, ако с оцем постоји такав контакт). Контакт са дететом, способност родитеља да осећа потребе свог детета и да одговара на њих – залог је тога, да ће дете прихватити то што родитељи хоће у њега да «положе». – С малом децом је све јасно, но када они одрасту, у младалачким узрасту, они често одбијају да иду у цркву, буне се. Може ли се, је ли потребно ту нешто чинити? – Мени се чини да то није бунт против цркве као такве, него против принуђавања. Невољник, каже се, није богомољник, но ми из страха, да ће се дете «одбити од храма», «упасти у саблазни овога света и погинути», вршимо насиље на његову слободу савести. Страх је, уопште, лош саветник. И нема никакве директне зависности између тога иде ли наше дете данас, под нашим притиском, у храм или не, и тога, шта ће «од њега постати». Многи од нас, садашњих верујућих, су одрасли у атеистичким породицама, нису веровали у Бога, али, Господ нас је ипак привео. Како онда мислите да ће Он да остави нашу децу без бриге ? Ви верујте и ваш пример неће да остане непримећен. Но, стварно верујте, а не машите само рукама, крстећи се свако мало или помињући име Господње узалуд. Радите на себи, Господ неће да уместо нас ради наш посао, зато што смо ми Његови сараднци. – Последњих двадесет година свет се силно изменио; између осталог и односи међу половима су се почели осмишљавати другачије. Чак и у серијалима, књигама за омладину, свугде. Деца нису слепа, како им помоћи да сачувају целомудрије, не преобразујући их у биљке из стаклене баште, како их снабдети имунитетом? – Устрајност према разним «вредностима» се не гради у стерилној атмосфери. И под «стакленим звоном» дете свеједно не можеш задржати. У свету је уопште много опасности, много ризика, зато треба учити дете, било ког узраста, да разликује добро од зла, да би могло да процењује разне појаве у животу, да чини свој свестан избор како би могао да се супротстави притиску референтне групе – значајних људи за њега, друштву из улице, друштву из школе или реклами. А за то је потребно учити га да има своје мишљење и при неопходности да га заступа. Деца треба да знају и наше мишљење поводом спорних питања, наш однос ка «саблазнима», но на њих дете било ког узраста може да обрати пажњу само ако су мајка и отац за њега најзначајнији људи. А да би то постали, дужни смо чувати оно најглавније – поверење детета према нама, контакт с њим. извор

Свети свештеномученик Теодот Анкирски – Овај Христов мученик био је потајни хришћанин. Био је крчмар у Анкири у време цара Диоклецијана. Помагао је цркву и сахрањивао тела светих мученика. Тако је сахранио и тела седам девојака које су пострадале за Христа: Текусе, Александре, Клавдије, Фаине, Ефрасије, Матроне и Јулије, које су након мучења удављене у језеру. Света Текуса јави се у сну Теодору и рече му да извади њихова тела и сахрани их, што он, по мрклој ноћи, са једним другом, и учини. Али тај друг га прошпија судији, који га стави на муке, зубе му поломи камењем, а тело претвори у ране. Посечен је 303. године. Тело му је сахранио један свештеник. Ту је касније подигнут храм. Свети Теодот Анкирски посечен је за Христа на овај дан. Тропар (глас 4): Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Теодоте: Моли Христа Бога да спасе душе наше. https://mitropolija.com/2025/06/19/sveti-svestenomucenik-teodot-ankirski/

У Цркви Рођења Светог Јована Крститеља на Централном гробљу у Београду у недељу 22. јуна у 18 часова биће дочекана икона са честицом моштију Светог свештеномученика ђакона Флавијана Картагинског, а након дочека биће служен Акатист. О Светом Флавијану више у архивским објавама Радија Слово љубве, на линковима: Протосинђел Јован (Миленковић) о св. Флавијану Картагинском Помозимо завршетак филма о св. Флавијану Картагинском Ексклузивно: Лешје - чувар моштију - објавило Акатист Светом Флавијану Празник крај моштију у манастиру Лешје https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=46734

Видовдански концерт хорова Храма Светог Саве на Врачару биће приређен у понедељак, 23. јуна 2025, са почетком у 19 часова, у Крипти Храма. Улаз је слободан. Извор: Храм Светог Саве

Када ми је било четири године развели су ми се родитељи. Био сам најмлађе дете и живео сам са мајком и сестром у малој кући у шуми. Трудио сам се да им будем утеха. Моја бака, сликар и директни потомак Абрахама Линколна, научила ме је шта је саосећање. Моја једина утеха била је да мирно седећи у шуми размишљам о саосећању све док не заплачем. Када бих осећао тугу знао сам да сам жив. Патња ми је била драга. Она је за мене била Истина. Мој професор глуме на колеџу волео ме је зато што сам могао да заплачем у сваком тренутку. Свугде сам налазио повод за туговање. Оплакивао сам пад. Удаљеност од Бога. Желео сам да ми се ругају, да будем прогањан и да ме свет мрзи. Свет није праштао, а ја нисам марио да ли ће да ме мучи или обеси или остави да умрем. Када ми је било деветнаест година покушао сам да приступим Методистичкој цркви. Напустио сам је, збуњен. Изгледало је да је свет свуда. Једне недеље вратио сам се тамо носећи мајицу на којој је писало „Сачувајте веру – катакомбе“ са песницом на њој. Нико није хтео да разговара са мном. Растао сам надомак Њујорка. Сео бих у аутобус и возио се кроз град потпуно сам. Мајка је увек бринула, па сам је лагао. Дангубио сам са бескућницима и писао графите где год сам стигао. Надимак ми је био „Монах“. Дружио сам се са сваким ко „ко није ишао у длаку са овим светом“, углавном са скинхедима и панкерима. Месецима сам свакодневно носио исту одећу и ретко се купао. Знао сам да припадам негде. Желео сам да будем сам и да се осећам усамљеним. Желео сам да све оде од мене да бих могао да слушам. Не могу заправо објаснити шта то значи. Када бих био у друштву људи који су причали, ћутао сам. Када бих отворио уста, сви би ме презриво гледали. Одувек сам имао осећај да немам „кључ“. Био сам неприлагођен. Слушао сам само мали број композиција за виолончело и Морисија (The Smits). Писао сам песме, мој бенд се звао „Монах“. Пријатељи су ме такође тако звали. Желео сам да знам шта та реч заправо значи. С времена на време сам покушавао да извршим самоубиство. Одлазио сам од једног до другог психолога у школи. Они су ме још више депримирали. Волео сам тежак физички рад, али нисам могао да нађем запослење. Једина личност која је је оставила утисак на мене био је Христос. У Њега нисам сумњао. У трагању за Христом изучавао сам Будизам, Хиндуизам и Таоизам. Зато вам кажем: Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; нити телом својим, у шта ћете се обући. (Мт 6,25) Био сам достављач у Њујорку. Јурио сам на бициклу улицама као манијак. Био сам очајан, постојало је нешто важније за шта треба живети него што је храна, одећа и кров над главом. Свет је био налик на окрутну, бездушну, тешку машину која копа властити гроб. Године 1994. прешао сам у храм Мунове унификационе цркве и ту живео девет месеци. Мислио сам да сам можда монах. Продавао сам цвеће возачима за време црвеног светла. Једне ноћи једна млада девојка прелазила је улицу, враћајући се са колеџа. Поклонио сам јој цвет. Звала се Наталија и питала ме је шта радим. Рекао сам јој да трагам за Богом, да слушам. Чинило се да разуме. Одавно сам се помирио са тиме да ме нико не разуме. Разменили смо адресе. Храм је тражио да учиним нешто што никако нисам могао, па сам отишао. Лета 1995. године мој добар пријатељ Мајк дошао је да ме посети у месту у коме сам тада живео, у шумама источне Пенсилваније. Донео ми је на поклон једну књигу. Рекао је: „Прочитао сам је и схватио да је мораш имати“ Та књига се звала „Казивања једног боготражитеља“. Немам речи којима бих могао да изразим захвалност пријатељу за ту малену књигу. Она као да је описивала само Небо. Боготражитељ је лутао Русијом тражећи духовнике који би га научили непрестаној молитви. Говорило се о манастирима, о духовним оцима. Изгледало ми је као нестварна прича! Али не, то је била истина. Шта су значиле те чудне речи: Јутрење? Литургија? Добротољубље? Са собом сам носио, у два задња џепа, само ту књигу и малу Библију. Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема где главу заклонити. (Мт 8,20) Лето се ближило крају и више нисам могао остати на том месту. У то време почео сам све теже да подносим то што не знам зашто живим. Нисам имао циљ, само сам, на неки начин, желео да учествујем у нечем што је веће од мене, веће од света. Спаковао сам пар ствари у ранац, моја „Казивања једног боготражитеља“, и састао се са својим добрим пријатељем Џимом на Тајмс скверу у Њујорку. Била је недеља поподне, 1. септембар 1995. године. Било ми је двадесет три године. Док смо ходали празним улицама, торњеви светских трговачких центара назирали су се испред нас, сиви и злослутни. Понављао сам у себи Исусову молитву коју сам научио од боготражитеља: Господе Исусе Христе, помилуј ме. Ускоро је пао мрак и требало нам је место за спавање. Сетио сам се места на које сам одлазио тражећи мир, на горњој западној страни парка поред реке. Док смо метроом ишли тамо, понављао сам Исусову молитву. Кад смо легли на траву да спавамо, зачули смо глас: „Ви момци кампујете овде?“ Одговорили смо да бисмо камповали сваке ноћи. Био је то младић у својим раним двадесетим. Његови пријатељи били су ту близу. Љубазно нас је упитао да ли бисмо хтели да проведемо ноћ у његовом склоништу у месту које је назвао „Тунели слободе“. Сагласили смо се и прошли кроз врата, ушавши у потпуно мрачан простор. Ишли смо пругом око миљу или две све док нисмо дошли до велике грађевине налик на кућу. Целим путем наглас сам говорио Исусову молитву. Пустили су нас да уђемо и дали нам храну и ћебад. Немо сам захвалио Богу и заспао. Са друге стране пруге, високо у зиду тунела, иза маленог отвора налазио се велики удубљени простор. Џим и ја смо пробили отвор за врата и почели да радимо. Од конопаца смо направили механизам за пењање и за неколико недеља направили место за становање. Неизрецива радост испунила ми је срце. Желео сам да разговарам са Богом, али нисам знао како да се молим. Сакупљали смо воду и купали се у хидранту у подножју тунела. Јели смо суве земичке из контејнера у 83. улици. Струју смо добијали из кабла који су наши пријатељи преко пруге спровели из малог пристаништа изнад нас. Отпаци из контејнера подмиривали су све наше потребе и чак нас искушавали да будемо екстравагантни. Сакупљали смо дрва из контејнера, крпе, душеке, украсе и све што нам је требало, радећи као мрави. Живећи високо у зиду, дубоко у цевима преплављеног опасног тунела, осећао сам се да сам недостојан такве раскоши. Та зима је била најгора у историји Њујорка. Изнад земље је било десет степени испод нуле, што значи да је у тунелу било минус двадесет. Крупне громаде леда пружале су се са висине све до земље, као зид. Пре почетка јануара биле су три страшне мећаве. Ветар је као ураган завијао кроз тунел. Човек који је живео миљу од нас умро је од зиме. Наш дом био је као хладан гроб. Сетио сам се девојке Наталије коју сам некада срео. Позвао сам је и састали смо се у парку. Показао сам јој своју књигу „Казивања једног боготражитеља“. Знала је за њу. Како је знала? Рекао сам јој да сам саградио место за становање у тунелу и да покушавам да живим као овај боготражитељ. Изненадио сам се када ме је замолила да је одведем тамо. Чврсто сам је држао за руку док смо ходали пругом. Схватила је све. Мислио сам да ми је Бог послао анђела. Оставила ми је часопис „Смрт свету“. Џим је отишао на неко време. Чим је отишао почела је страшна мећава. Нестало је струје. Наталија је отишла на пут на неколико недеља. Било је неописиво мрачно и хладно. Био сам сам. За новогодишњу ноћ, 1995/96., упалио сам свећу и почео да читам „Смрт свету“. Било је то као да гледам у огледало. Ко су били ови монаси? „Ја сам монах“, помислих у себи. Примакао сам се свећи и почео да преписујем сваку реч у свој дневник. Бојао сам се да ћу изгубити овај часопис међу многима који су били расути свуда около, а био ми је тако драгоцен. Када се Наталија вратила крајем јануара, позвала ме је на вечерњу службу у цркву на Ист Вилиџу. Била је то Руска православна црква. Никада нисам чуо за такву цркву. Када се служба у маленој капели осветљеној свећама завршила, питао сам свештеника одевеног у црно да ли бих могао понекад да поразговарам са њим. Савет бескућника исељавао је људе из тунела, тако да сам морао ускоро да напустим свој дом. Куда ћу сада? Сећам се да сам молио Бога да погледа на моју недостојну молитву и да ми открије Своју вољу да бих могао да је извршим. У једним новинама видео сам оглас: „Запослење на Аљасци, зарадите новац.“ Тај оглас ме је тајанствено и снажно привукао. Новац! Можда ћу овога пута успети да га зарадим. Знајући за моје сиромаштво, а и због доброте свога срца, Наталија је понудила да ми плати пут. Спаковао сам своју малену торбу и једне хладне фебруарске ноћи напустио своју подземну келију. За пар дана био сам на обали далеког Алеутског острва, на броду на којем смо радили као средњовековни робови. Два месеца радио сам напорну смену од шеснаест сати рада и шест сати одмора. Недељама нисам видео светлост дана, а тешко је било поднети огромне таласе Беринговог мора. Код себе сам држао „Казивања једног боготражитеља“, и када бих био исцрпљен (а то је било често) понављао сам: „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“ У међувремену, Наталија је напустила колеџ и отишла у Сиетл. Тамо јој је једна жена дала карту за Анхориџ и док сам ја био на мору, она је тражила место на којем ће провести празник над празницима – Васкрс. Пронашла је малу подвижничу заједницу у планинама северно од Анхориџа. Позвали су је да остане са њима. Када сам коначно напустио брод придружио сам јој се тамо, не знајући заправо шта је то. Био сам захалан што имам где да будем. Ушао сам у собу, а на столу је лежала хрпа часописа „Смрт свету“, а међу многима и онај који сам читао у тунелу и преписивао у свој дневник. Нисам могао да верујем својим очима. Питао сам се да ли је ово могуће! Ускоро се појавио човек у црној одори и са дугачком црном брадом. Звао се отац Павле. Представио сам се као боготражитељ. Пожелео ми је добродошлицу и замолио ме да се ујутру припремим за Јутрење. Јутрење? Као у мојој књизи? Нисам могао да говорим, па сам немо захвалио Богу и заспао. Ујутру је јутрење служено у маленој дрвеној капели Светог Сергија. Певало се и сви су говорили „Христос Воскресе“. У следећих неколико дана почињао сам да схватам да сам милошћу Божијом доведен у прави живот из моје књиге. Ту је била литургија, ту духовници. Отац Павле је говорио о манастирима и управо оним монасима о којима сам читао у часопису „Смрт свету“. Ретко бих шта проговорио. Вратио бих се у мислима само три месеца уназад, у мрачни тунел. Овде сунце недељама није залазило. Из неизрецивог мрака до незалазне светлости. Ошамућен, поделио сам са њима оно што ми се дешавало – тунел, књигу „Казивања једног боготражитеља“, цркву у Ист Вилиџу, брод. Упутили су ме на манастир на малом острву надомак Кодијака где ћу први пут срести праве монахе. Оно што се дешавало на том острву у мом срцу не може стати у речи, и не може се ставити на папир. Тамо је била тишина испуњена миром. Мир и савршена тишина обузели су ми душу. Све око мене, велико, маховином обрасло дрвеће, оштре гребене обале, све је то слушало Бога у савршеној послушности. Колико сам ја у својој тврдоглавој својевољности нижи од све твари! Како сам чезнуо да се придружим овој твари и да и ја у савршеној послушности слушам Бога! Док сам стајао усред тихе шуме желео сам више од живота само једну ствар – да ми се опрости. Желео сам да будем Православни хришћанин. Монаси су ме прихватили, мене, неприлагођеног човека из њујоршких тунела препуних пацова, отпадак друштва. Док се у малој цркви служио помен мртвима, пао сам на под пред Живим Богом и неконтролисано заплакао. Колико дуго сам трагао! Колико сам се удаљио од живота! Сва моја душа отворила се преда мном. Било је као да стојим на јарком светлу под којим се виде све моје горде мисли, речи и дела. Колико их је! Како сам могао да осуђујем друге? Раније сам мислио да је покајање глупост, али сада је оно за мене постало једина ствар која ми је у животу потребна, више од хране, више од ма чега на земљи! Желео сам да се крстим. Ускоро ћу морати напустити ово место, мој дом. Монаси су познавали оног свештеника из Ист Вилиџа у Њујорку, оца Кристофера, кога сам посетио пре неколико месеци и рекли ми да је он њихов добар пријатељ. Још једно чудо Божијег Промисла! Крштен сам 8. марта 1997. године, са именом Сергије, у част светитеља пустиножитеља чији се спомен слави на дан мога рођења и који ме је позвао из хладног и мрачног тунела на Аљаску, где ме је мој живот пронашао. Када сам, за време крштења изашао из воде, отац Кристофер је свечано запевао древне Псалме: "Блажени којима се отпустише безакоња, и којима се покрише греси. Блажен је човек којему Господ не урачуна грех, нити има у устима његовим лукавства. Када ућутах, посахнуше кости моје од викања по цео дан. Јер дању и ноћу отежа на мени рука Твоја; обратих се у јад, када ме трн (греха) убоде. Грех мој познадох, и безакоње моје не сакрих. Рекох: Исповедићу против себе безакоње моје Господу, и Ти си опростио безбожност греха мога. За то ће се помолити Теби свак преподобни, у време погодно. Али при потопу вода многих, неће му се (оне) приближити. Ти си ми прибежиште од притуге која ме захватила. Радости моја, избави ме од оних који ме опколише. Уразумићу те и упутити те на пут овај којим ћеш поћи, утврдићу на теби очи моје. Не будите као коњ и мула, који немају памети..." Схвативши, заплакао сам. Свим младима који препознају душе-кварљиве страсти света у нама, и немилосрдна искушења света око нас, нека нас, на крилима Христа, Чија икона је сачувана у светим манастирима Православне вере, вине изнад немира... извор

Клинички случај породице коју чине отац, мајка и син који већ дуги низ година, упркос својој младости, болује од прилично озбиљног опсесивно-компулзивног поремећаја, који га приморава да по седам пута понавља гестове, фразе и мисли, са сујеверним циљем да се увери да ће све бити у реду. Дечак све претвара у ритуал, тако да, ако због врућине засуче рукаве мајице, мора да их спусти и подигне седам пута, при обувању мора седам пута да обује и изује ципеле, мора да прочита молитве увече седам пута, најпростије „Здраво“ пријатељу такође мора да понови седам пута. Поред тога, да би на сујеверан начин елиминисао негативне мисли неопходно је да генерише позитивне. Свакодневица је постала ритуал који је у почетку служио као заштита од страха, али је временом постао затвор из којег дечак није могао да побегне. Оно што додатно отежава ствар јесте пуна укљученост родитеља који покушавају да буду ту, објашњавајући му да неке ствари нису стварне, али пошто им то не успева, у већини случајева му једноставно повлађују. Да би му олакшали живот и спасили га од обављања одређених ритуала, пресвлаче га, облаче му пиџаму, купају га, мењају канал програма који га узнемирава и притрчавају му у помоћ кад год то затражи. Ово је веома честа ситуација у случајевима опсесивно-компулзивног поремећаја, јер ближњи посебно осећају и виде патњу сина, што, наравно, није лако поднети. Покушавајући да му помогну, они само потхрањују његову опсесију, јер њихова помоћ значи да се оно чега се плаши може заиста догодити, а једини начин да се то избегне јесте да следи оно што га опсесија приморава да следи, тј. да уради наложени ритуал. Први приступ који предлажем у таквим случајевима, пре конкретног мешања у ритуале (у мање сложеним случајевима то радим истовремено), тиче се родитеља. Тражим од њих три ствари, а то су: пре свега, да дају потпуни „завет ћутања“ у односу на проблем сина: што више разговарају о проблемима, то више погоршавају ситуацију, јер је разговор исто што и храњење биљке са посебним за њу ђубривом; биљка расте, расте, расте прекомерно док не увене. Друго упутство је да се родитељима предложи експеримент: они треба да, без икаквог мешања, посматрају шта њихов син ради. Истовремено имајући на уму да мешањем и подржавајући дечака, тежина проблема се смањује за половину и он тада, највероватније, неће осетити хитну потребу за опоравком; да не помињемо секундарне добит коју има сам поремећај, јер на такав сву пажњу усмерава на себе. На крају, тражим од њих да сваки пут када дечак затражи уверавање, они на то узврате тако што ће рећи: „Шта ти мислиш?“ Родитељи су били буквално шокирани овим упутствима која превазилазе сваку здраворазумску логику, по којој је родитељ дужан да заштити сина чак и ако га то кошта живота. Упутства су била сушта супротност од онога како су до сада они покушавали да помогну сину. Након неколико сеанси потребних да би оба родитеља смањили противљење и одлуче да сарађују, породица се вратила с изјавом да је син значајно смањио учесталост својих ритуала. И сам дечко, који на првој сесији није био толико сигуран у своју жељу да превазиђе проблем, каже да му је циљ да га у потпуности реши, јер је то постало веома тешко за издржати. Затим смо почели да радимо конкретније на ритуалима док нису нестали, што је, наравно, одузело много времена, али што би одузело још више времена или се уопште не би десило да се претходно није радило са родитељима. Интервенција примењена на родитеље подлеже логици контрадикторности у смислу да тежина сваљивање све одговорности за извођење ритуала на субјекат у почетку доводи до погоршања ситуације, која је претходно била подељена са родитељима, међутим ксније долази до побољшања. Ово се дешава, пре свега, зато што нико не подржава његову потребу да се повинује опсесији, потврђујући њену истинитост; друго, искључују се секундарне користи патологије, а као резултат тога, повећава се мотивација за решавање проблема, а самим тим и предиспозиције за сарадњу. https://poznajsebe.wordpress.com/2025/01/13/okp_kod_dece/

1. Пазите да милостињу своју не чините пред људима да вас они виде; иначе плате немате од Оца својега који је на небесима. Пошто их је довео до љубави као највеће врлине, Господ сада говори о сујети која се прикрада добрим делима. Погледај шта каже: „Пазите“; као да говори о некој страшној звери и упозорава те да пазиш да те она не растргне. Ако дајеш милостињу „пред људима“, и то не радиш да би те они видели, нећеш бити осуђен. Али, ако то чиниш ради сујете, бићеш осуђен чак и ако подаш милостињу тајно у својој соби, јер Бог кажњава или награђује нашу намеру. 2. Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемјери по синагогама и по улицама да их људи хвале. Лицемери нису имали трубе, већ овде Господ исмева њихову намеру, пошто су они желели да раструбе (пред људима) своје милосрђе. „Лицемери“ су они који настоје да се представе другачијим него што заправо јесу. Тако се они показују као милостиви, иако нису такви. Заиста вам кажем: Примили су плату своју: Сва ће им плата бити похвала коју су примили од људи. 3. А ти кад чиниш милостињу, да не зна љевица твоја шта чини десница твоја. Желећи да нагласи своје речи, Господ каже: „Ако је могуће, сакриј и од самог себе да си дао милостињу.“ У другом смислу, „левица“ означава сујету, а „десница“ милостињу. Дакле, „да не зна сујета за твоју милостињу“. 4. Да би милостиња твоја била у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. Када? Када све буде откривено и јавно, и тада ћеш још више бити прослављен. 5. И када се молиш Богу, не буди као лицемјери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их видељуди. Заиста вам кажем: Примили су плату своју. Лицемерима назива и оне људе који мисле да служе Богу, а у ствари служе људима. Од њих ће зато и примити своју плату. 6. А ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. „Шта, дакле; зар не треба да се молим у цркви?“ И те како треба, али са исправним настројењем срца, а не ради показивања. Не смета молитви место, већ начин и намера с којом се молимо. Много је и оних који се тајно моле да би угодили људима. [1] 7. А када се молите, не празнословите као незнабошци. „Празнословити“ значи тражити у молитви светске ствари, као што су слава, богатство или победа. Ова реч[2] (на грчком језику означава неразговетан, дечији говор. Зато пази да не празнословиш (у молитви). Јер они мисле да ће за многе ријечи своје бити услишени. Нису нам потребне дуге молитве већ краће и учесталије. Боље је изговорити мање речи, али зато бити истрајнији у молитви. 8. Не будите, дакле, слични њима; јер зна Отац ваш шта вам треба прије но што заиштете од њега. Циљ молитве није да научимо Бога шта нам је потребно, већ да одвојимо свој ум од житејских ствари и да добијемо духовне користи од разговора с Богом. 9. Овако, дакле, молите се ви: Оче наш који си иа небесима. Једно је завет, а друго молитва. Завет је обећање које дајемо Богу, на пример, када се заветујемо да ћемо се уздржавати од вина или нечег другог. Молитва је, међутим, тражење неког добра од Господа. Када каже: „Оче“, Христос ти показује каквог си се блага удостојио, поставши син Божји (по благодати). А када каже: „на небесима“ показује ти отаџбину твоју и очински дом. Ако хоћеш да Бога имаш за Оца, онда гледај у небо, а не у земљу. Не говори „Оче мој“, него „Оче наш“, јер си дужан да на све људе гледаш као на своју браћу, децу једног Оца (небеског). Да се свети Име Твоје: Ово значи: учини нас светим да би се и Ти прослављао кроз нас. Јер, као што се Бог хули преко мене, тако нека се кроз мeне и „свети“, то јест, нека се слави као Свет. 10. Да дође царство твоје, то јест, други долазак (Господњи). Само онај који има чисту савест моли се да дође Васкрсење и суд. Да буде воља твоја и на земљи као на небу. „Научи нас да вршимо вољу Твоју као што је врше анђели на небу.“ 11. Хљеб наш насушни дај нам данас. Каже: „насушни“,то јест, хлеб који нам је потребан за одржање живота и телесног здравља. Овим нас учи да одбацимо сваку бригу за сутра. „Хлеб насушни“ је такође Тело Христово, па се зато молимо да се њиме причешћујемо без осуде. 12. И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим. Пошто грешимо и после крштења, молимо се Богу да нам опрости, и то да нам опрости као што и ми опраштамо „дужницима својим“. Ако будемо злопамтили, Господ нам неће опростити, јер Он гледа на нас, и како ми чинимо другима, тако ће и Он учинити нама. 13. И не уведи нас у искушење. Ми људи смо слаби и зато не треба да трчимо у искушења. Ако смо већ пали, треба да се молимо да нас искушење потпуно не савлада. За онога кога је искушење победило и савладало кажемо да је пао у „јаму искушења“. То се не односи на онога који је пао, али је ипак успео да победи искушење. Но избави нас од злога: Није рекао од злих људи, јер нам зло не чине људи, већ ђаво. Јер је твоје царство и сила и слава у вијекове. Амин. [3] Господ нас храбри, јер ако је наш Отац Цар, силан и славан, тада ћемо сигурно победити злога и напослетку бити прослављени. 14. Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Опет нас учи да не памтимо зло. Подсећа нас на Оца, како би се постидели Њега, јер смо деца таквога Оца, а понашамо се као дивље звери. 15. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша: Ништа толико не мрзи кротки Господ као немилосрђе. 16. А кад постите, не будите суморни као лицемјери; јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: Примили су плату своју. „Натмурити лице“ значи побледети у лицу, како оно не би изгледало онакво какво јесте, већ суморно и мрачно. 17-18. А ти када постиш, намажи главу своју,[4] и лице своје умиј, да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. Некада су се људи у знак радости мазали уљем после купања. Тако и ти чини и буди радостан када постиш. „Уље“ још означава милосрђе, а наша „глава“ је Христос, кога треба помазивати делима милосрђа, а „лице“, то јест, чула, омивати сузама покајања. [5] 19-21. Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. Пошто је изобличио болест сујете, сада говори о нестицању, јер људи управо због сујете скупљају више него што им је потребно. Показује нам да су земаљска блага бескорисна, јер одећу и храну кваре мољац и рђа, док злато и сребро краду лопови. А онда, да Му нико не би приговорио како не бивају сви људи покрадени од лопова, Господ каже: „Па чак и да се ништа од тога не догоди, само то што сте заробљени бригом о богатству, велика је мука.“ Зато им каже: Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше. 22-23. Свјетиљка тијелу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тијело твоје свијетло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тијело твоје тамно бити. Ако је, дакле, свјетлост која је у теби, тама, колика је тек тама! То значи ако оптеретиш свој ум бригом о пролазним стварима угасићеш светиљку и помрачити своју душу. Као што здраво око просветљује тело, а кварно и болесно га помрачује, тако и бриге (овога света) ослепљују ум. А када се ум помрачи, помрачује се и цела душа, а с њом још више и тело. 24. Нико не може два господара служити. Двојицом господара назива оне који дају међусобно противне заповести. Такви су господари Бог и мамон.[6] Ми од ђавола правимо свога господара, као што од свога стомака правимо себи бога, иако је у ствари Господ наш једини и истинити Бог и господар, док је мамон неправда. Јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону: Видиш ли да је немогуће богатом и неправедном човеку да служи Богу, јер га његово користољубље удаљује од Бога? 25. Зато вам кажем: Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим у шта ћете се одјенути. Зашто нам ово говори? Зато, што брига о пролазним стварима удаљује човека од Бога. Душа не може да једе јер је бестелесна, али Господ ово каже држећи се уобичајеног начина говора. Очигледно је да душа не може да борави у телу, ако се оно не храни. Господ нас не спречава да радимо, већ нам забрањује да се потпуно предамо својим бригама и тако занемаримо Бога. Треба обрађивати земљу, али и радити на својој души. Није ли душа претежнија од хране, и тијело од одијела? Зар нам неће дати храну и одећу Господ, који нам је дао оно што је претежније од тога, створивши нам душу и тело. 26. Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих. Иако је могао да наведе пример Илије и Јована (Претече), Он спомиње птице, да би нас постидио, јер смо постали бесловеснији од њих. Господ их храни тако што им је дао природни нагон да сакупе храну. 27. А ко од вас бринући се може придодати расту своме лакат један! Ово значи да иако се много бринеш, ништа не можеш учинити, ако то није по вољи Божјој. Зашто онда себе мучиш без разлога? 28-29. И за одијело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одјену као један од њих. Господ нас посрамљује не само преко бесловесних птица већ и преко кринова који вену. Када је Бог тако украсио цвеће коме то није потребно, колико ће тек пре задовољити нашу потребу за одећом? Он нам показује да колико се год ми бринули, никада се нећемо тако лепо обући као кринови у пољу. Чак ни премудри и преславни Соломон, за све време свога царевања, никада се није тако обукао. 30. Па кад траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одијева; а камоли вас, маловјерни? Из овога можемо да научимо да се не треба бринути о спољашњој лепоти, јер то приличи пролазном цвећу. Зато су они који себе украшавају налик на траву. „Али, ви сте, каже, словесна створења којима је Бог саздао душу и тело.“ „Маловјерни“ су сви они који се брину (за пролазне ствари), јер када би имали савршену веру у Бога, не би се о томе толико бринули. 31-32. Не брините се, дакле, говорећи: шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се одјенути? Јер све ово незнабошци ишту. Не забрањује нам, дакле, да једемо, већ да говоримо: „Шта ћемо јести!“ Богати увече говоре: „Шта ћемо сутра јести?“ Видиш да забрањује преједање и неумереност. 32-33. А зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најприје Царство Божије, и правду његову, и ово ће вам се све додати. Царство Божје је уживање (вечних) блага. Оно се стиче праведношћу. Ономе који тражи духовна блага, Господ, у својој великодушности, даје и телесна. 34. Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је свакоме дану зла свога; То јест, невоље и муке своје. Доста ти је да се трудиш и мучиш за данас. Ако се још будеш бринуо за сутра, и стално себе оптерећивао телесним стварима када ћеш имати времена за Бога? извор

# Смрт није ништа друго, него дуготрајан сан (свети Јован Златоуст). # Сан је слика смрти, а буђење – васкрсења. # Као што се онај ко заспи ујутро буди са обновљеном силом за живот, тако се онај ко је уснуо телесном смрћу буди у дан свеопштег Васкрсења у нови, бесмртни живот (свети Филарет митрополит Московски). # Шта су наши гробови? Њива Божија, где се бацају тела, као семе из кога ће на нама непознати начин једном израсти ново, бесмртно тело, баш попут малог семена које иструли и из кога чудесно никне лепи клас (1. Кор. 15,35-38). # Зар Бог, који нас је створио из небића, не може опет да нас подигне, када већ имамо биће и када смо оборени (свети Кирил Јерусалимски). # За Бога је мање важно обнављање онога што је било, него стварање онога чега није било (свети Григорије Двојеслов). # Ко хоће да поново сазида оронулу кућу, најпре изводи оне који живе у њој, па је руши и изнова подиже у бољем облику. Њени станари не тугују због тога, него се радују, јер не обраћају пажњу на видљиво рушење, него замишљају будуће здање које се још не види. Тако чини и Бог: Он разара наше тело и прво изводи душу која у њему живи, као из какве куће, да би га потом подигао у бољем облику и изнова увео душу, са већом славом. Дакле, не обраћајмо пажњу на рушење, него на будућу славу (свети Јован Златоуст). # Ми смо у крштењу васкрсли првим Васкрсењем кроз отпуштење грехова, а друго Васкрсење је – Васкрсење тела. Прво Васкрсење је много важније од другог, то јест важније је избавити се од грехова и живети, и онда чекати Васкрсење тела (свети Јован Златоуст). # Стварање је недокучивије од васкрсења, јер није једно те исто – упалити угашену свећу, или произвести ватру која никада није постојала; није једно те исто обновити разрушени дом, или сазидати онај који дотле уопште није постојао. Овде постоји, у крајњој линији, готов материјал, а тамо није било ни материјала (свети Јован Златоуст). # Ниједна честица нашег тела, ма како расејана била, макар наша тела потпуно иструлила, макар била спаљена, неће пропасти за Бога. Те честице прелазе у оне елементе из којих су узете руком Сведржитеља (блажени Августин). # Постоји рођење: 1) телесно; 2) рођење кроз крштење; 3) рођење кроз Васкрсење (свети Григорије Богослов). извор

Нема сумње да ће нам се оно што жртвујемо Богу вратити стоструко у будућем животу. На пример, Господ каже богатом младићу: иди, продај што имаш и подај сиромашнима; и имаћеш благо на небу ( Мт. 19:21 ). Исту истину открива и апостол Јаков речима: милост се хвали на суду ( Јак. 2:13 ). И коначно, можда, апостол Павле сведочи о истој ствари, саветујући свог ученика да заповеда богатима да буду богати добрим делима, како би тада могли добити вечни живот за себе ( 1. Тим. 6:17-19 ). Али ево питања: хоће ли наше жртве принете Богу бити награђене од Њега у овом животу? Можемо ли се надати да ће нам се оно што смо дали вратити овде? Хоћемо ли примити оно што смо дали Богу у овом веку? Одговоримо на ова питања примером. Један младић се истакао у уметности ковања разних предмета од злата. Неки богати племић га је једном позвао к себи, дао му много злата и наредио му да од њега направи крст за цркву. Вративши се кући од племића, младић је помислио и рекао себи: „Племић ће добити велику награду од Господа за тако велику количину дарованог злата; али зашто не бих и ја постао учесник у награди од Господа заједно са њим? Узећу и уложићу бар мало свог злата у крст, и надаћу се да ће Господ примити моју жртву као што је примио две лепте јеванђеоске удовице.“ И са овим речима је уложио својих десет златника у израду крста. Када је крст био готов, младић га је донео племићу. Потоњи је ставио крст на вагу и, нашавши да је тежи од количине злата коју је дао, посумњао је младићу у крађу и рекао: „Зашто си украо моје злато, замењујући га у крсту неким другим металом?“ - „Бог, Познавалац срца, види да нисам присвојио ништа од твог злата за себе; али сам био љубоморан на награду која ће бити за тебе и желео сам да и сам будем учесник у њој, и зато сам, са своје стране, ставио десет златника у крст, верујући да ће их Бог прихватити као што је прихватио две лепте удовице у Јеванђељу.“ Чувши то, племић се зачудио и рекао младићу: „О, сине мој, јеси ли заиста то учинио?“ - „Јесам, господару“, одговорио је младић: „Учинио сам како сам ти рекао.“ Тада племић узвикнуо је: „Дакле, ако си заиста дао своја добра Богу из љубави, желећи да са мном учествујеш у Његовој награди, онда знај да те од данас усвајам као свог сина и чиним те наследником све моје имовине.“ И племић није оклевао да спроведе своје речи у дело. Јер, завршава се прича, и он и младић, живевши заједно у љубави и миру, обојица су примили спасење. Тако, не само у будућем животу Господ враћа стоструко оно што је дато Његовој слави, већ и у овом и у овоме Он награђује милостиве и показује им чуда Своје милости. И више од једног примера који је управо наведен доказује ову истину. Дакле, знамо да је Товит принео многе жртве за Бога: а заузврат Бог је ослободио његовог сина од Асмодеја и дао му вид, а са њим и богатство и миран живот. Удовица из Сарепте поделила је свој последњи дан са Илијом ради Бога, и због тога, током глади, од тог дана њен лонац са брашном није понестајао, а њена чаша са уљем није се смањивала ( 1. Царевима 17:16 ). И коначно, Давид каже да он, доживевши старост, није видео праведника напуштеног, нити његове потомке да просе хлеб ( Пс. 36:25-26). Сви ови примери делују веома убедљиво. И зато нема потребе више, браћо, да вас убеђујемо у поменуту истину. Остаје, у закључку речи, само да од свег срца пожелимо да нам не буде жао да дамо своја добра Богу, да будемо милостиви и саосећајни према несрећнима и да чешће бришемо сузе удовица и сирочади, како би вас за ваше жртве и милостињу Господ Бог благословио и у овом животу у свим вашим делима и у свему ( 5. Мојс. 15:7-10 ), а у будућности вас увео у вечна окриља. Амин. Протојереј Виктор Гурјев извор

„Напредак технологије је водио и још увек води до концентрације и централизације моћи.“ Олдоус Хаксли „Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота, и да Дан онај не наиђе на вас изненада. Јер ће доћи као замка на све који живе на лицу васцеле земље. Бдите, дакле, у свако време молећи се да се удостојите да избегнете све што се има догодити, и да станете пред Сина Човечијега.“ (Лк 21, 34-36) Темељно за хришћански живот је сећање на Бога. Сећање док смо будни. Сећање док радимо. Сећање током испуњавања животних обавеза. Сећање док спавамо. Хришћанин гаји сећање на Бога у свему што ради. Оно не треба да се посебно елаборира; верујући служи унутрашњом комором срца. Служи у самоћи или док је усред мноштва. Најситније ствари могу послужити да наша срца и умове прелију на Св. Тројицу. Док смо на послу – „Обликуј ме, Господе, по Твом подобију.“ Док једемо – „Нахрани ме, Господе, небеском храном.“ Док пијемо – „Дај ми, Господе, воду живу“. Чак и када наиђемо на непријатне ситуације – лудог возача на аутопуту – „Смилуј се, Господе и спаси нас! Сачувај од зла наш пут.“ Дакле, можемо се тренирати да користимо свакодневне материјалне ствари да бисмо мислили на небеске ствари. Кратке молитве узенете током дана ће учинити да се у нашим срцима култивише сећање на Бога. Ако је сећање на Бога основа хришћанском животу, онда је супротстављена основа, основа анти-хришћанског живота – заборав Бога. Непријатељ користи све бриге овог живота да утопи душу у заборавности. Он настоји да је успава лажним осећајем самозадовољства или да је окупира сталном бригом и страхом. Он настоји да дехуманизује човечанство. У стању дехуманизованог заборава, он усмерава трку маса ка литици пропадања. Масама које се гурају напред у тами заборавности стално се говори: то је права слобода. И, под принудом, оне почињу да верују у то. Ђаво настоји да убеди човека да се сведе на голо материјално постојање – нема ничег изван онога што се може видети физичким очима и додирнути месом прстију. Чак и ако се дозволи могућност нечег већег, оно се истовремено одбацује као „непознато или несазнатљиво“. Стога се човек ослобађа дужности да промишља о вишим стварима – на крају крајева, помисао се помаља, шта је истина и како би и могла бити заиста позната? Маса која вуче ноге кроз живот добро је снабдевена наркотиком индиферентности. То доказује ватра којом плане на било шта што би могло да узнемири њен покорни марш ка понору. Ми смо у временима који захтевају да се се исповеди да је тај понор небића крајње „добро“. Да би непријатељ учинио такву илузију стварном, он мора да очисти људску свест од било каквог стремљења и чежње за вечним стварима. Мора да избрише сећање на Бога у срцу човека. Он то није у стању да учини својом властитом силом, али може да лукавством убеди човека да својевољно живи у таквом стању. Олдоус Хаксли у свом раду „Врли нови свет; поново посећен“, доноси изузетно много занимљивих опажања. Без обзира да ли неко мисли да је Хаксли покушавао да упозори људе о циљевима елита или да се бавио врло типичном тактиком „скривања на највидљивијем месту“, то није примарна брига у овом тренутку. На овај или на онај начин он изражава идеале, методе и циљеве - дух - новог Поретка који настоји да преузме контролу над човеком. „Шта год да се дешавало у раним годинама, чини се да је прилично сигурно да тренутно комунистичка полиција не користи мучење. Они добијају инспирацију не од инквизитора или СС-а, већ од физиолога и њихових методички условљених лабораторијских животиња. За диктатора и његове полицајце, налази Павлова носе важне практичне импликације. Ако централни нервни систем паса може бити сломљен, може и централни нервни систем политичких затвореника – и тај постулат важи и за питање опште популације, да нам и то буде одмах јасно – једноставно је ствар примене праве количине стреса у правој дужини времена. На крају третмана, затвореник ће бити у стању неурозе или хистерије и биће спреман да призна шта год да његови тамничари желе да призна.“ (Храбри нови свет - поново посећен, Harper Perennial, 2004, стр. 289) Таква тактика коришћена је у целом совјетском систему. Толико историјских доказа сведочи о томе. Један од најистакнутијих таквих експеримената спровођен је у комунистичкој Румунији у затвору Питешти. Једноставно је зван „Преваспитавање“. Модерни материјалисти виде човека као биолошку машину. Господин Хаксли наставља: "...али, признање није довољно. Безнадежни неуротичар никоме не треба. Оно што интелигентном и практичном диктатору треба није пацијент који ће бити институционализован или жртва која ће да буде упуцана, већ конвертит који ће радити за Циљ.“ (Ibid) Ту је на делу нови анти-евангелизам, онај који за свој истински циљ има преобраћење. Узимам време да истакнем ове ствари како бисмо могли бити свесни метода које се користе. Јер нам је речено да будемо будни. Не можемо не бити део човечанства и не бити, ако не будемо опрезни у Христу, подложни подлим тактикама које се користе. „Још једном се окрећемо Павлову: он учи да, на путу до тачке коначног распада, пси постају више него уобичајено подложни утицају. Нови обрасци понашања се најлакше могу инсталирати док је пас на или у близини границе церебралне издржљивости, а ти нови обрасци понашања су нерецидирајући, неповратни. Животиња у коју су имплантирани не може бити враћена у претходно стање; оно што је научила под стресом остаће саставни део њене шминке.“ (Ibid. 289-290) Циљ непријатеља је да преобликује човека – својом перверзном имитацијом Христовог обновљења човека као „нове твари“ (2 Кор. 5, 17) – тако да направи од њега животињу која је одвојена душом од остатка човечанства, утилитаристички објекат који, ако се утврди да није довољно употребљив и практичан, може бити одбачен без великог отпора. У разноликости периферних начина да се дође тог циља, темељна униформност заборава Бога је неупитна; активно се култивише у душама људи и представља темељ свих осталих процеса обезбожења, анти-евангелизације. Веома је вредно приметити средства и методе производње психолошког стреса које је обрадио господин Хаксли; читалац ће, сигуран сам, наћи много заједничког са нашим социјалним окружењем. „Растезања душе („stress“ није само удар, већ је у корену и растезање; п.п.) могу се произвести на више начина... Откривено је да намерно индуковање страха, беса или анксиозности значајно појачава подложност паса утицајима. Ако се ове емоције одржавају на високом интензитету довољно дуго времена, мозак у одређеном тренутку одлази у „штрајк“. Када се то догоди, то је тренутак за инсталирање нових образаца понашања биолошког ентитета.“ (Храбри нови свет: поново посећен, стр. 290) Због тога је наш свет пун онога што су неки означили као „псеудо-идеје“. Људски ум је намерно срушен и храњен лажним идејама, можемо мирне душе рећи фантастичним и себи супротстављеним идејама које људско биће тада узима као неку врсту стварности јер је – у овом стању чулним утисцима (слике, звуци...) произведене сталне емоционалне и сентименталне реактивности – тако растројеним бићем врло лако управљати. Да би процес био ефикасан, мора се произвести нестабилна околина како би се предмет држао у трајном стању анксиозности, која ће произвести жељени страх и бес. Да ли вам то звучи познато? Наставља се: „Међу физичким ударима који повећавају подложност пса утицају су умор, ране и сваки облик болести.“ (Ibid) А онда као да објашњава догађаје нашег дана, разрађује... „Болест је још ефикаснија од умора као појачавач сугестибилности.“ (Ibid) Као што сам навео много пута, основни циљ ковидизма (да, постојао је прави вирус; говорим о употреби вируса за политичку агенду) је био психолошки, душевни – маске, забрана кретања или локдаун (примењена, уклоњена и поново примењена), нове социјалне навике и тако даље. Такође је то и разлог зашто се претња било којом новом болешћу уопште и појављује у мејнстрим медијима. Ковидизам је доказао да су људи, чак и хришћани, спремни да прихвате „нову нормалност“ под претњом болести. Било је то као избацивање ваздуха из шприца пре увлачења наркотика у њега. Људи су вољни да прихвате нове стандарде људске интеракције (или њеног изостајања), па су чак и хришћани спремни да прихвате модификацију литургијског живота и интеракције са Господом под претњом болести. Неки хришћани су чак одбили и улаз без маске у храмове; неки су чак и вољно одвојили невакцинисане или им забранили присуство на богослужењима. Они који нису прихватили нову масовну психозу су много пута ућуткивани од „браће и сестара у Христу“. Шта таква дела говоре и да ли смо се за њих покајали и измирили међу собом? Или је једноставно било лакше да се та ствар гурне испод тепиха? Зар то не указује на опасност, а на неком нивоу и потенцијал снаге онога што се решава у овом чланку? Иако се може тренутно чинити да је ковидизам успаван, враћам га у први план јер је њиме освојен знатан простор у преобликовању човечанства. Одређени модели понашања и мишљења, нови менталитети култивисани су у многима и они су сви још увек ту. Господин Хаксли напомиње: „интензиван, продужен страх разбио их је и произвео стање увелико интензивиране подложности сугестији (...) ако се индоктринација на прави начин даје у одговарајућој фази нервне исцрпљености, она ће успети. Под повољним условима, практично, сви се могу претворити у практично све што се жели.“ (Ibid, стр. 291) Кад је ковидизам изгубио потенцијал и моћ, свет је ужурбано померен у следећу кризу. Некако је почео рат у земљи коју већина Американаца није могла ни да нађе на мапи. И тај рат је постао велики жртвени јарац за мноштво глобалних „несташица“. И не заборавимо нипошто ни на употребу „климатских промена“ за производњу страха. Држање маса у стању анксиозности и бриге. Такође морамо узети у обзир да, када постоји нестабилност, људи имају тенденцију да постају отворенији за „спасиоце“. Несумњиво постоји одређена истина у материјалистичком разумевању људске психе. Њихове методе су имплементиране са великим успехом на многим местима. Ако ништа, потврђују да људски ум може бити обликован у складу са нечим или неким. Па, шта да ради хришћанин? Сећајте се Бога. Ако је неоспорно да у ситуацијама појачаног стреса постајемо „осетљивији“, окренимо конструисане ситуације сталне кризе око нас на добро. У искушењима и невољама, обратимо се Богу. Ако је циљ да нас сруше, охрабримо себе у Господу. Циљ им је да нас ментално ослабе – ојачајмо наше умове у Христу. Коначно, планови Ђавола, провођени кроз оне јадне особе које му служе – сви ће се срушити и бити уништени. Свето писмо нас опомиње... „Понизите се, дакле, под моћну руку Божију, да вас узвиси кад дође време. Све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас. Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Њему се противите утврђени вером, знајући да се таква иста страдања догађају вашем братству по свету.“ (1 Пет. 5, 6-9) „Пренеси на Господа бригу своју, и Он ће те прехранити; неће дати довека посртања праведнику. А Ти ћеш их, Боже, низвести у јаму пропасти. Људи крвници и лукави неће саставити ни половину дана својих.“ (ПС. 54, 23-24) А онда, ако останемо у Христу Исусу, можемо рећи са праведним Јосифом: „не бојте се, јер припадам Богу. Али ви, мислили сте зло над мном; али Бог то окрену на добро.“ (Постање 50, 20) Ако у нестабилности наших дана гајимо у нашим срцима сећање на Бога, тада ћемо увек пронаћи пут кроз олујне воде. Чак и у свим овим глобалним махинацијама људским, видећемо Бога. „Господе, овај свет пролази и сва пожуда његова, само Царство Твоје столује заувек! Сети ме се кад дођеш у слави својој!“ Контранапад психолошком удару (нападу на душу) злог је култивисање, гајење у нашој души/психи сећања на Бога. Нека бисмо имали трезвености да схватимо тактике које се користе против нас како би применили одговарајућу духовну одбрану у нашем Господу Христу. „Нека се не збуњује срце ваше, верујте у Бога, и у мене верујте. Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет.“ (Јн 14: 1; 16:33) Молитва Ст. Анатолија (млађег) Оптинског: „Сачувај ме, Господе, од обмана богомрзећих и злих антихриста, чији је долазак на домаку и саклони ме од замки њихових у тајну пустињу Твог спасења. Дај ми, Господе, јачину и храброст да чврсто исповедам Твоје најслађе име, да Те не напустим због ђавољег страха и да не порекнем Тебе, Спаситеља мог и Откупитеља, нити Цркву Твоју. Већ дај ми, Господе, сузе и плач за грехе моје и поштеди ме у часу Суда Твог. Амин.“ Отац Захарија Линч https://smrt-svetu.blogspot.com/2023/01/psihoze-i-secanje-na-boga.html

Само у Русији постоји више од триста икона које су се, по благочестивом предању, појавиле на неки чудесан начин. Неки од најпознатијих су Богородица Владимирска, Госпојина Казанска, Госпојина Смоленска, и Богородица владајућа. Часнију од Херувима и неупоредиво славнију Од Серафима Тебе што Бога Реч непорочно роди Ваистину Богородицу Величамо https://www.facebook.com/OrthodoxFaith

Светиња НЕОБИЧНОГ ИМЕНА за коју мало ко зна: Од свих манастира на Фрушкој гори овај је НАЈМЛАЂИ Највећи број манастира Фрушке горе стари су вековима и приче о њима сежу дубоко у прошлост нашег народа. Ипак, како је „српска Света гора“ место где духовност и данас сија неугаслим сјајем, на њој се и у новије време подижу цркве и „рађају се“ неке нове светиње. Најмлађа међу њима је манастир Манђелос… Од свих манастира Фрушке горе, Манђелос је најмлађи. Одлука о његовој изградњи донета је 2008. а радови су почели 2011. Ктитори цркве били су Милан и Сенка Миланковић, пореклом из Бродца код Бијељине, који живе и раде у Аустралији, а који су трагичним сплетом околности овде изгубили ћерку. Манастир је посвећен Светом Василију Острошком и освећен је 2014. године. Манастир јединственог изгледа Осим „младости“, манастир Манђелос јединственим чини и његова спољашњост. Наиме, лепа, мала црква комплетно је изграђена од дрвета! Кажу да је коришћен норвешки бели бор и чамовина, па читава богомоља својом архитектуром одудара од осталих фрушкогорских светиња. Необично име Манастиру је „кумовало“ истоимено насеље необичног назива – Манђелос. Реч је о „преради на српски“ мађарског имена „Нађолас“ или „Nagyolasz“, што у преводу значи „велико италијанско село“ тј. „велико романско село“ – место у коме живе Романи, потомци Римљана, ту досељени у време средњовековне владавине Франака над Сремом. Осим овог имена, манастир понекад зову и Врањаш, по истоименом извору који се ту налази. Место манастира није изабрано случајно! Као и многи други фрушкогорски манастири, и овај се налази у прелепој природи. Црква је изграђена у малој, зеленој ували између села Гргуревци и Манђелос, на потезу који се зове Јоргованиште. А место није изабрано случајно! Црква је подигнута тачно изнад извора воде који је посвећен Светим Врачима – Козми и Дамјану, а који је познат од давнина као лековит. Наиме, слично као што је случај са Јазак водом чије благотворном дејство је познато надалеко и о којој је још Милош Црњански писао у роману „Сеобе“, и историјат овог фрушкогорског извора богат је и дуг. Предање каже да су га још древни Римљани користили како би, преко аквадукта, водом снабдевали Сирмиум тј. данашњу Сремску Митровицу. Вековима након, за ово место су знали и Турци, па су ту направили бању са лековитим блатом чији се остаци, кажу локалци, још увек могу пронаћи у околини манастира. Извор који се још назива и Врањаш, данас је уређен, а краси га и леп мозаик на коме су приказани Свети Козма и Дамјан. https://www.istorijskizabavnik.rs/blog/najmladji-manastir-fruske-gore

Са благословом Патријарха српског г. Порфирија, представљање књиге "Аутентичност Богомољачког покрета", аутора проф. др Зорице Кубурић, биће одржано у уторак, 24. јуна 2025. године у књижари СПЦ "Слово" која се налази у Улици Ђуре Јакшића 4, у центру Београда (у близини фонтане у Кнез Михаиловој), са почетком у 18.30 часова. О књизи ће говорити протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин и аутор, проф. др Зорицa Кубурић, професор новосадског Филозофског факултета, председник Центра за емпиријска истраживања, социолог религије и психотерапеут. Књига "Аутентичност Богомољачког покрета" приказује верско-морални покрет унутар СПЦ у историјској, социолошкој и теолошкој перспективи. Богомољачки покрет између два светска рата и мисионарски рад лаичког апостолата. Богомољачки покрет је приказан емпиријски са документима из заоставштине прве генерације богомољаца (1921-1941) као и сведочења потомака. Посебан акценат је стављен на тројицу светитеља које је изнедрио богомољачки покрет - Владика Николај Велимировић, Ава Јустин Поповић и Преподобни Јаков Тумански. У последњем поглављу урађена је компаративна социолошка анализа верских покрета у Америци и Србији. Позив на представљање књиге објавила је књижара "Слово" на Инстаграму. Извор: Радио Слово љубве