Претражи Живе Речи Утехе

https://www.in4s.net/njegos-i-srpski-kulturni-obrazac/ ... Његош је наш савременик. Он је свакако наш свевременик, па тиме и савременик. Али када устврдимо да његова мисао нимало није изгубила већ, штавише, добила на савремености како је вријеме пролазило, ми тиме не указујемо само на продубљивање наших његошолошких знања или на шпенглеровску синхроност духовне позиције народа који је осуђен да у историјском смислу понавља XIX вијек који из првог покушаја није положио пролазном оцјеном из предмета уобличавање националног културног обрасца. То да је Његошева егзистенцијална позиција наша и наша – Његошева, само-очигледна је истина коју знамо сваки пут када са уздахом започнемо неки од његових стихова: „а ја гдје ћу, а ја са киме ћу…“ Литијско колективно егзистенцијално искуство увијек нам је исходило и враћало се Његошу: „нада нема права ни у кога, до у Бога и у своје руке“. „Муж је бранич жене и ђетета/народ бранич цркве и племена“. Темељна су то искуства која никада нису нестала из нашег бића – па су се у потоње вријеме само актуелизовала, развила, дозвала су се наша читања са нашим животима. Овдје, међутим, наглашавајући Његошеву савременост, указујемо на нешто друго: на потпуну актуелност његовог свакидашњег проблемског хоризонта, који је готово идентичан оном нашем садашњем – чак и у оним микрокултуралним недоумицама које почесто сматрамо управо новима, али које сусрећемо већ код највећег српског пјесника. Јер одвећ често смо склони да повјерујемо да је један феномен наше културе истовремен своме именовању тј. да се он појављује тек онда када се за њега нашло име. Узмимо, на примјер, склоност исувише много српских књижевника и културних посленика да своју духовну и идентитетску позицију поистовјете са оном не-својом, лажно космополитском, а данас већ јасно изгубљеном у Мегалополису. И прије него што ће је Зоран Ћирјаковић успјешно назвати аутошивинистичком, оваква идентитетска диспозиција се појављује у српској култури: довољно се само присјетити проницљивих увида величанствено сензибилног Милоша Црњанског из његове полемике са Нолитом (дакле, из тридесетих годна ХХ вијека) у којима констатује да смо постали „колонија стране књиге“ тј, људи опсједнути страним темама, поетикама, увезеним доживљајима стварности – поред српске књижевности и тада и кадре да буде (изнад наших демографских и политичких домета) прворазредна књижевност. Али ако се окренемо Његошу, тачније: његовом писму своме учитељу Симу Милутиновићу Сарајлији од 25. 9. 1844, тамо ћемо наћи већ јасну његошевску дијагнозу проблема асиметричне референтности сопствене књижевности у односу на страну: наиме, у њему ученик пише учитељу: „Фала ти за свагдашњу твоју наклоност к овоме тврдоме и крвавоме крају, но српскоме од искона. Многи су Срби излепршали на литературно поприш[т]е, него готово сви они пребирају туђе после, у туђе олтаре жежу српски тамјан, клањају се и удивљавају туђинству, а српско све пренебрежу, – српско, које је сјајније, без никакве баснословне примјесе но многијех другијех с њинима баснама. Ти готово сам дичиш се са Српством и Српство с тобом. Шта ће ово рећи те Срби своје пренебрежу?“ Или можда мислимо да је свеопште захладњење односа, неки друштвени маниризам и извјештаченост тек скорија иновација у урушавању друштвеног ткива цивилизације којој припадамо, па опет, код Његоша, у још једном писму његовом учитељу читамо савшрен опис Zeitgeista савремености: „У данашњем свијету и нараштају готово су посвуда дружествена правила преобукла се у виду ласкања, чиста дружественост преродила се у некакве фасоне пуне хладнога смијеха, који се кажу пореклом из Парижа; али ово је, ја мислим, општа пјева високога просвјештенија. Ове и овоме подобне ствари не допуштају без нужде дан данашњи никога чим обремењавати, но ја мислим да међу тобом таквијем и твојијем воспитаником, који ти ово пише, има нешто и друго које блиста светијем правилом искрено срдечнога људскога друштва“ (Писмо од 25.6.1845.) На послијетку, могуће је сасвим да сматрамо да су проблеми и теме који заиста јесу генерисани након Његошеве смрти нерјешиви у његовом бесмртном дјелу, па опет: он је и тада наш савременик, јер за сваку савремену банализацију и редукцију он има одговор и ријеч. За сваку профанизацију и бласфемију његовог бесмртног лика учињене кроз конфабулацију о наводној разлици у идентитетима између њега и његовог учитеља ми можемо навести као аргумент Његошеву напомену Сарајлији. „знаш: крв није вода!“ (Писмо од 30.5.1846.) или „ја мислим Ви ме најбоље разумијете“ (Писмо од 19.8.1845). Дакле: пред нама стоји један непромијењени задатак: ако говоримо о Његошу и културном обрасцу слушати Његоша, цјелог, свесавременог, савременог. Kaкав би то био његошевски културни образац? Најприје: да расвијетлимо у пар ријечи шта значи да је једна култура његошевска, шта би уопште и била култура а шта онда један такав културни образац. Најприје културни образац који себе назива његошевским мора мислити и осјећати сасвим у токовима који су родили великог пјесника, владику, владара. Ти токови сежу од апостолских времена преко Св. Јована Владимира и Св. Саве, уливају се у косовски Завјет који је мјерило цјелокупне истине човјека и свијета код Његоша и код свих оних који говоре да настављају његовим стопама. Његош је мјерило наше, српске културе. И зато не постоје аспекти нашег живота који нису њиме расвијетљењи нити је њиме самјерени: нити постоји нешто у Његоша што би за нас било апстрактно, ирелевантно, одвећ ситно и недостојно наше пажње, или, не снило се, достојно нашег презира. Његош је сав мјеродаван јер је сав Христоцетричан, сав слави свога Спаситеља. Његош је окренут своме роду и отачаству које није омеђен чак ни црногорским међама јер он је, како сам за себе каже „без отачаства рашћерани Србин“ („ал једно су дуке јевропејски а друго без отачаства рашћерани Срби“ – В. С. Караџићу од 25.12.1850.). Зато је Његош неприступачан свакоме ко је презрео Христа и српски конкретум хришћанског живљења: уосталом, да проширимо успјешну хиперболичну илустрацију Фјодора Михајловича, када би ми неко на једну страну ставио његову „истину“, а на другу ставио Христа, Српство и Његоша као најзначајнијег његовог апостола – изабрао бих Христа, охристовљено Српство и христољубећег и родољубећег Његоша. Тако и у самој његошологији: када би нам неко „показао“ или „доаказао“ да постоји Његош без Христа и без Српства, да су Христос и Српство најзначајније „заблуде“ Његошеве – ја бих изабрао да и Његошева заблуда буде моја заблуда, јер истина без Христа и Његоша – никада не може бити истина. Његошевска култура враћа нас на сами почетак питања о култури. „Култура је однос и дијалог са апсолутним бићем у космосу и са духовним садржајима у човековом бићу“ – како њено значење одређује савремени српски теоретичар књижевности и културе, блажене успомене проф. др Милан Радуловић. Није ли читав Његошев живот – управо дијалог са апсолутним бићем у космосу и са духовним садржајима у човјековом бићу? Дакле: Његошева мисао, она генијална богоналазећа способност да се осјети Апсолут у космосу, у историји, у животу и да се то свједочанство богоналажења оприсутни кроз ријеч – то је истинска култура. Чувстава у човјеку има разних, али културу чине само она „благородна“ – макар и „воинствена“. Дакле, није све што се око нас налази култура – као у дескриптивним социолошким лексиконима. Масовна култура је противрјечност у придјеву. Култура тражи човјека, његов напор да буде бољи од себе, да се, како каже Његош „остре умови људски“, тражи врлину коју масовно нећемо наћи. Стога његошевски културни образац није самјеравање његошевог етоса у некој безименој маси, већ позив на личну врлину, хришћански подвиг који тек када је лични може постати и народни, колективни живот у вриједностима отачаственог битисања. И одмах ћемо рећи: Његошев гениј је хиперсензибилан за знакове онога и овога времена, али он је истовремено хиперконзистентан и не трпи модификације, релатицизације, редукције. Једном ријечју: његошевска култура је култура отпора, истрајности, континуитета са духовним коријенима Косовског завјета и опредјељења. Као таква, његошевска култура је контраинтуитивна времену свакојаке идентитеске лабилности, прилагођавања, политичке и моралне флексибилности и адаптабилности. „Шта је човјек, а мора бит` човјек?“ оставља могућност варања земљи – а не човјеку. Како живјети његошевску културу, како одговорити на то питање? На један конкретан начин који је уједно лични и колективни, само Његошев и уједно наш, као што је Христов пут само Његов, али и наш, јер је Он „колективна личност“. Однос између личног и колективног исказујемо ријечју „образац“: он овдје подразумијева један однос иконичног оприсутњења и актуелизације, а не подражавања, миметике, имитације. Образац није форма, мада јесте норма. Како ће записати Иван Иљин: „формализација и аутоматизација културе противрјече хришћанском духу и свједоче о одрођењу хришћанске културе. Хришћанин не тражи празну форму него пуну, он не тражи беживотан механизам, него органски живот са свом његовом тајанственошћу и унутар свих његових тајни. Он жуди за формом, која је створена из духовно до краја богате садржине. Он тражи искрену форму. Он хоће да буде, а не да изгледа. Њему је завјештана слобода, а не слијепо придржавање закона; и због тога му законитост изван духа, искрености и слободе не дирају срце.“ Дакле, говорити о његошевском културном обрасцу не значи дати опис манира и социјалних техника комуникације: иљиновска „искрена форма“ подразумијева етичку норму, а етичка норма запитаност о суочењу са вјечношћу, оно питање: „Куда ћете с клетвом прађедовском? су чим ћете изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове, који живе доклен сунца грије?“ Културни образац није ништа друго до интернализација овог питања и његово непрекидно одговорање: један „су чим ћемо“ облик његошевске етичке максиме. Тај одговор никада није само наш, већ наших предака, али и наших потомака: у равни вјечног Богоприсуства и Царства Божијег ова два погледа јесу један поглед: Обилић нас чека у прошлости, он нас гледа у садашњости, ми ћемо се са њим срести у будућности. Његошев културни образац окренут је традицијским, или, још прецизније речено, предањским путевима живота и разумијевања свијета. Изван предања као херменеутичке позиције стајања у току предака и потомака нити ми можемо разумијети Његоша, нити је он могао замислити себе самога. Тачно је да је наша духовна ситуација трајно обиљежена агресивном окупацијом од стране постмодернистичког захтјева да се све деконструише, да се предање као концепт и као живот укине, да се, како са поносом, а на своју срамоту данас многи говоре „укине цивилизацијски предзнак“ којим је једино могуће гарантовати Предање као истрајавање у цивилизацијском току. Али ту и јесте вододјелница његошевске културе: она не може тј не смије порећи себе ако жели да буде његова. То значи: она мора остати темељно и недвосмислено хришћанска, православна, српска, косовско-завјетна. Култура је по себи, видјели смо, заснована на човјековој способности да дијалог са Богом, космосом и собом преточи у једно интегришуће благородно чувство. Она је зато по Његошу или благородно чувство Обилића – дакле: тај напор има једну конкретну цивилизацијску одредницу без које је незамислив – или није његошевска култура. Његошевски културни образац тј његошевско записивање српског културног обрасца подразумијева ставрооцентричну (крстосредишњу) обједињеност агоналног и виталног принципа у етичком императиву: „Крст носити нама је суђено страшне борбе с својим и туђином“ значи: ми нашу културу не можемо другачије живјети до као „борбу непрестану“ у којој одговарамо на питање о себи и животу. Кључна ријеч овдје јесте Крст, јер само њиме конфронтацијска природа друштва постаје смислена агонална аскеза хришћанског начина живота: борба са самим собом, са „својима“ у свим могућим значењима својости и са туђином, са којим се можемо борити само ако смо се изборили са собом и са својим. Његош заправо не разазнаје историју и живот, метафизику и борбу. Зато је „Луча микрокозма“ – његов најзначајнији метафизички спјев толико напојен косовском епиком, живим агоналним сликама: Копља, мачи и пламене стр’јеле ангелском су крвљу обојени; мањи, виши бесмртни војводе на огњеним лете колесницам опојени војничком храброшћу, страшну борбу војсци показују; многи, љутим постигнут ранама, свргнут падне с своје колеснице на равнине међу редовима двије војске крвљу окупате. Није само анђелски пра-рат поприште тјелесне борбе, већ је сваки наш сммислени напор, свака наша смислена борба – одраз метафизичке, међуанђелске, вриједносне борбе добра и зла, па је зато историски еп – Горски вијнац – метафизичко поприште добра и зла, оно које се не смије и не може заобићи да би се било човјеком – истинским човјеком, културним човјеком. Метафизика је историја, а историја – метафизичка као живљена етика: „Вук на овцу своје право има ка тирјанин на слаба човјека. Ал’ тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ Ако је у основи културе – надилажеље просте биолошке кооперативности једннки (кооперативности која није никакав људски спецификум) – онда је уједно култура истозначна етици, а то значи: етичкој заповијести о отпору тирјанству. Да ли је могућа једна редукована, препрана, самом Његошу нераспознатљива псеудо-култура, један културни образац у коме ће Његош бити редукован на гордељивог малограђанина, еротског пјесника, лицемјера са једним идентитетом за српске саговорнике а другим за неке друге, на човјека недораслог да распозна замке свога духовног узрастања и учитеља? Постмодерна је у једном у праву: људске могућности замишљања и первертовања његошевско културног обрасца, као и било ког другог, сасвим су безграничне. Иако је такво извитоперење Његоша тешко замисливо, не смијемо искључити могућност да неко заиста тако замишља и његов лик и његов културни образац. Проблем такве замисли јесте само тај што она није Његошева. Самим тим, она нема дијахронијску дубину вијекова нити есхатолошку усмјереност ка погледу Обилића, ка наручју тихом и благог Учитеља Христа. Ми, опет, припадамо култури бесмртности, оној његошевској „што сам јендом вјенча бесмиртијем – смртну косу испитати неће“, макар то били и пали анђели „Луче микрокозма“. На нама је пак да се држимо оног цјеловитог, интегралног Његоша. Његове луче. Његовог лица које својим христоликом љепотом и данас „животворним видом“ нама даје да узрастамо у благодарној култури његошевског живота. Фото: ЈУ Музеји и галерије Никшић

У склопу обиљежавања свјетског дана Николе Тесле синоћ је у крипти храма Христовог Васкресења у Подгорици организовано вече посвећено генијалном српском научнику. Епископ диоклијски и изабрани буеносајрески и јужноцентрално-амерички г. Кирило казао је да кад год размишља о Николи Тесли, не може а да не помисли на Његоша Ловћенског Тајновидца. Прилог радија Светигоре „Ја их некако сагледавам заједно. Чини ми се да је Његош наш Мојсије, а Никола Тесла наш Илија“, рекао је Владика Кирило. Објаснио је да је Његош, као велики пјесник, владар и епископ, поставио, формулисао и дефинисао закон нашега бића. „Он је тај камен и темељ на који се биће нашег народа ослања, а Никола Тесла је громовник Илија, који је ознаменовао и показао свијету да се људском разуму, који се пројављује кроз позитивне науке, које говоре о природи и самим тим о Богу, догодио празник преображења“, казао је он. Објаснио је да свака наука која се истински бави проучавањем природе мора бити боголика, те да се тако кроз Теслу у науци догодио празник преображења. „Он је показао и да је разум људски боголик и да је свјетлост. Он је и засијао том свјетлошћу којом је обасјао читав свијет. Заиста величанствено, иако је то створена свјетлост, али је ипак слика те нетварне свјетлости којом је засијао на Гори преображења преображени Господ“, објаснио је Владика Кирило. О великом научнику говорили су још др Жарко Лековић, др Трипко Драганић и мр Бошко Богетић. У умјетничком дијелу програма учествовали су етно појац Даница Црногорчевић, гитариста Милош Павићевић и гуслар Матија Шћекић. Медијатор вечери била је Љубица Гојковић. Никола Тесла рођен је на јучерашњи дан прије 162 године у Лици, од оца православног свештеника Милутина и мајке Георгине-Ђуке. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

"Његошев портрет", Зоран Ђуровић (уље на платну) Зашто Његош није много марио за церемонијално, култно у вјери, и зашто није особито волио да као епископ литургише? У Његоша је вазда био жив осјећај духовне надмоћи над осталим људима, и отуда вазда и сажаљив поглед на све творевине људи, па следствено и на њихове вјерске институције. Његош није потцјењивао традиционални символизам вјерски, но га је више са сажаљењем посматрао као вјечно неуспјели покушај људи да изразе оно што вјерују. Шта су сви символи људи, којима се они напрежу да изразе Бога, пред моћним дјелима којима је Бог сам себе изразио? Шта је храм св. Петра према храму који је Бог сам себи подигао. „Ти си себи храм дига над свима, што сав страшни простор обузима“. Ту и лежи разлог зашто Његош није много марио за церемонијално, култно у вјери, и зашто није особито волио да као епископ литургише. Христос је корио фарисеје што испуњавају савјесно и најситније и најбезначајније култне прописе, а заборављају правду. Велика маса је готово увијек фарисејска, тј. она готово увијек претпоставља извршење ситних вјерских прописа, ма и на штету најкрупнијих. Тек је било 20 година Раду кад је он дошао до овог искуства; и тек му је било 20 година кад је из свог стеченог искуства извукао следећи морал: „Лактом вјере глупост чојка мјери, а озбиљност дјелом и врлином.“ Правду су заборављали сви они мали људи око Његоша, који су се бојали крметине више него невине крви, или који су љубили бадњак усрдније него своју браћу, или који су подизали Богу златне храмове, а људе окивали у гвожђе и бацали у дубоке јаме. Отуда је Његош и хладан према култу и култним церемонијама, но он није био противан традиционалним вјерским обичајима; напротив, он је држао све вјерске обичаје свог народа, славио је крсно име, празновао Божић: „Нема дана без очињег вида, нити праве славе без Божића!“ (одломак из књиге „Религија Његошева“, епископа Николаја Велимировића) http://www.sedmica.me

У оквиру Његошевих дана Матице српске - Друштва чланова у Црној Гори, одржане су у Подгорици двије промоције књиге почившег Жарка Видовића "Његош и литургијске анагнозе" (одломка из необјављеног петотомног циклуса "Његош и Косовски завет у Новом веку"). На првој промоцији, 2. новембра 2017 . оперативни уредник књиге др Александар Живковић представио је дијелове из необјављених рукописа Жарка Видовића, а на другој промоцији 9. новембра отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, говорио је о проблему рецепције Његошеве светости и самој Видовићевој књизи која је потврђује. Уз снимак ових промоција, понављамо и електронско издање књиге "Његош и литургијске анагнозе". Njegos_i_liturgijske_anagnoze_Krstopokloni.pdf View full Странице

Његош и блудница Његош као пример душевног здравља Нећу писати никакву студију о Његошу и његовој религиозности, него бих дао само једну ноту која може бити од користи младима и неискуснима који се заносе некаквим мистикама. Прочитајмо најпре Владичино писмо. Петру Маринковићу Цетиње. 10/22. августа 1850. Поштени господине доктор Маринковић, Ја нијесам јошт издравио, али сам се добро поправио. У мојој болести ја сам и о смрти помишљао, него ова мисао нимало мени шкодила није, но шта више зраке су ми душевне лакше кроз тијело проницале, како сунчане зраке кроз танке и раздробљене облаке што лакше проничу. Моја је идеја међу небесима и гробницом смјело лећела, и ја сам смрт овако разумјео: или је тихи, вјечни сан који сам боравио пређе рођења или лако путовање из свијета у свијет и причисљење бесмртноме лику и вјечно блаженство. Ја се ада нимало бојао нијесам, јербо у мени адска душа није, и ја Бога не представљам као Нерона и Мухамеда II, но га представљам, по његовом величеству, за духа превеличественога, премилостивога својима тварима. Ја сам душу човеческу представљао на неки та[и]нствени фокус, која, како се раздвоји од тијела, сине хитром зрачицом и запали бесмртни плам нашега вјечнога живота и блаженства на небесима. - А наше јадно тијело што је? Угоштеније и попираније земаљскога гада, глибина од које се гади, прашина с којом се вихорови ругају и играју, њом бистре источнике водене муте, њом сјајне зраке сунчане затмивају. И великога чуда, колико ми ово ништавило љубимо и колико нас интересује! Тијело је много ништавије но цклени суд, дајбуди изломљена стакла купе каљави Чифути и пометнути трговци те ји продају, а наше тијело без душе ни за што не служи. Досадих Вам, но то је крива доброта Ваше душе, коју сте ми открили. Хиљаду сам совјетника имао откако сам се разболио, но сам се највише Вашега совјета држао, и данас се највише држим, јербо сам видио да из дубине познанства и благородне душе истјече. Неки су ме совјетовали да ништа не мислим. Како ће човјек живјети, а не мислити? Неки су ме совјетовали да очи на женски пол не окрећем, а човјек не може и са самртнога одра да очи не баци на красно створеније. Неки су ме совјетовали да фанеле на тијело ни мараме око врата не носим. Неки су ме совјетовали да двоструку фанелу на тијело и до уших обучем, па преко ње вунену мараму око врата да метнем. Неки су ме совјетовали да лежим потрбушке, а неки опет да лежим на плећа, неки на лијеву, а неки на десну и проч. и проч. и проч. Збогом, господин Маринковићу. Буди ми здрав и весео, и не заборави твојим драгим воспоминанијем Твојега искренога пријатеља и слугу владику црногорскога П. П. ЊЕГОШ З. Ђуровић Није ми интересантна Његошева идеја, преузета из Апологије Сократове, о смрти као сну. Он, као и Сократ, говори о смрти која може да буде или сан или придружење небеском хору. То је Ервина Родеа нервирало, тако да је показао како Сократ није веровао у бесмртност душе. Интересантна је друга Радетова опција, а то је одлазак у Очево наручје. И ту даје један принцип који не може да омане: „Ја се ада нимало бојао нијесам, јербо у мени адска душа није, и ја Бога не представљам као Нерона и Мухамеда II, но га представљам, по његовом величеству, за духа превеличественога, премилостивога својима тварима“. Реч је о принципу similis cum similibus. Лукански мотив милосрдног Оца (Петар I је умро уочи Лучиндана, а Његош на тај дан. Ова година је посвећена милосрдном Оцу, па је и ово мој скромни прилог). Још сада си у наручју Очевом и у том окриљу растеш, постајеш особа. Не видиш у Њему неког садисту. И када си душу образовао у овом кључу не може да буде ружних изненађења. Једино у случају да је Бог заиста као Мухамед. Интимно осећамо да није. Иначе би нас и Писма лагала. Старац Порфирије упозори на оне који не следе Његошеву логику: „Наша религија јесте љубав, ерос, одушевљење, света и благодатна 'лудост', чежња за Божанством. Све се то налази у нама. Стицање свега тога захтев је наших душа. За многе људе, међутим, религија је борба, агонија и немир. Зато многи сматрају 'религиозне' људе за несрећнике јер виде у каквој се мизерији налазе. А и јесте тако. Јер, ако човек не схвати и не доживи дубину религије, онда религија постаје болест, и то страшна болест, тако страшна да човек губи контролу над својим поступцима и постаје безвољан и немоћан, испуњен агонијом и немиром, тако да њиме руководи зли дух. Такав човек врши метаније, плаче, виче, тобоже се смирава, а све то смирење је уствари сатанско дејство. Неки такви људи доживљавају религију као неку врсту пакла. У цркви метанишу, крсте се, говоре: 'Ми смо грешни и недостојни', а чим изиђу из цркве, почињу да псују и хуле на светињу ако их неко макар мало увреди. Потпуно је очевидно да је на делу демон“. Чему се надаш? - питао би Његош. У овом животу си поставио темеље за будући. Само те љубав или мржња одређује за будуће. Као и за овдашње. Нема никаквих мистика или јуридизама. Јеванђеље на делу. То си што си. Гледај у своју душу. Мрзиш? Желиш зло брату? Чему да се онда надаш? Знамо пак из записа капетана Орешковића да је Његош био „бистар, ведар... владика с друге стране показује својства каква поседују само племенити људи: није егоиста, дарежљив је, праведан, добар и љубазан према свакоме па и према ономе црногорцу који му није ни најмање наклоњен. Начин којим је он поступио према неким својим непријатељима показује његову великодушност и племенитост“. Није допустио да га загаде нискости других. Није такође допуштао да га формализам опхрве, тако да је ишао на живце „праведницима“, јер није носио монашке хаљине, а служио је с мене на уштап. Друга јеванђелска слика: „Неки су ме совјетовали да очи на женски пол не окрећем, а човјек не може и са самртнога одра да очи не баци на красно створеније“. Када бисмо чули овакву изјаву од неког од наших владика? Они су савршени, фини, свети, њима овако скарадна изјава не би могла пасти на памет. Изјава која експлицира еротичко гледање на женски пол. Чак и са смртног одра. Јер Ерос и Танатос су нужно преплетени. Жељу нам је Бог уткао у природу заповедивши: Рађајте се и множите! Зато ми опажамо лепоту. Нажалост, намножили су се манихејци у нас. Тако да ми долазе младићи на исповест или младице, па кажу како су приметили неку лепу особу на улици и осећају се грешно. Ја им кажем да би грех био да нису приметили лепоту. Били би болесни. И не постоји бестрасно примећивање, како излази и из Његошеве реченице. Калуђерско лицемерје о бестрасном примећивању је порекнуто Писмом. На вишу разину је прича подигнута са епизодом о курви која пере ноге Исусу. Лк 7, 37-39: И гле, жена у граду која беше грешница, дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе мирис у суду од алавастра. И ставши позади код ногу његових плакаше, и стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и целиваше ноге његове, и мазаше мирисом. А кад виде фарисеј који га је позвао, рече у себи: Да је он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче; јер је грешница. Многи резонују са фарисејем, не са Његошем и Исусом. Љубав која је везана са еросом је овде валоризована. Она обележава човека. Она је оно суштинско. Исус (44-47) окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Зато ти кажем: Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала. Иако курва, она је имала душу! И радила је свој посао са љубављу. Она је припремила Исуса као своју муштерију. Курве су у то доба прале ноге муштеријама и помазивале их мирисима. Она је урадила оно што је најбоље знала. Боље рећи, једино што је знала. Јер је овом клијенту, у коме је препознала Месију, узела да сузама опере ноге и очисти косом, а не неким убрусом. Слика Аврама који Тројици пере ноге. Лукина прича о љубави и милосрђу Божијем. Јахве ће се жалити на курварлук свог народа, Израиља. И онда ће повлачити неке ненормалне потезе. Јеремији ће рећи да се не жени, јер нема смисла правити децу која ће помрети или бити робови. Пророку Осији, омиљеном пророку Исусовом, ће наредити да се ожени курвом јер се и Израиљ прокурвао. И сам Исус је из курварства: Рава и Тамара. Иако нестручњак за Писма, владика Раде је итекако имао осећај за смисо истих. Јер Писма су код људске душе, тако да и онај ко их не зна напамет, зна их по себи. Писма су за овога века, а човек је за вечност. Зато се Владика добро кладио кад је своје наде полагао у племенитост своје душе која је печат Оца небескога. Зоран Ђуровић Рим, 31.05.2017

Управо је у издању Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке и Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, с благословом Свјатејшег Патријарха Господина Иринеја, изашла из штампе књига Жарка Видовића (1921-2016) Његош и литургијске анагнозе. Књигу је приредио Богдан Златић, а отвара је Видовићев предговор његовом животном, до сада необјављеном, дјелу „Његош и Косовски завет у Новом веку“. У Предговору Видовић објашњава да је управо од литургијских чтенија (анагноза) и почео рад на разумијевању Његоша. Књига доноси снажне увиде у то шта је православна литургијска спознаја Светог Писма, за разлику од западног библизма. Управо схватајући православну Литургију, како ју је и млади Његош схватио у вријеме свог завладичења, можемо да схватимо Тајну Пада и Спасења. А та Тајна је суштинска тема „Луче Микрокозма“, која нам се у Видовићевом тумачењу раскрива као најзначајније дјело Његошево, али и највећа свјетовна литургијска поема, никако манихејска, како су неки тумачили, а тиме не и „непрозирна", како говоре несавјесни тумачи. Читалац ће у овој краткој књизи наићи на бројне суштинске елементе православне духовности и с обзиром да је и „Луча Микрокозма“, како је Владика назвао „мало дјелце мном писано, током прве четири неђеље Великог и Часног поста“, свесрдно Вам је препоручујемо на ову Крстопоклону недјељу 2017. године. ЦИЈЕЛУ КЊИГУ МОЖЕТЕ ДА ПРЕУЗМЕТЕ ОВДЈЕ: Njegos_i_liturgijske_anagnoze_Krstopokloni.pdf View full Странице