Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'веку'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Онлајн предавање за дијаспору из Аустралије др Ранка Рајовића под називом "Грешке које праве родитељи. Изазови одрастања деце у 21. веку" биће одржано 26. јануара по следећим временским зонама: Сиднеј у 19 часова и Београд 9 часова. Предавање организују Никола Тесла центар (НТЦ) из Новог Сада и колеџ Светог Саве из Синдеја уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа аустралијско-новозеландског Г. Силуана. Гост предавања биће презвитер Оливер Суботић, аутор књиге „Тесла: духовни лик“ а говориће о активном учешћу уже породице у емоционалном и интелектуалном развоју деце данас. Предавање је подељено на 3 целине: Као што су родитељи свесни, окружење се брзо мења што доводи до бројних последица у развоју деце. Исто тако школа споро реагује у односу на брзе промене окружења. Све је више деце са развојним сметњама, а Др Рајовић јасно указује како проблеми настају и како се изборити. Досада је важна за развој мисаоних процеса, а заједно са нелогичним причама је и покретач маште. Др Рајовић ће дати савете на који начин би требало осмислити активности и стимулисати децу кроз игру. Учење на памет представља велико оптерећење за децу, па је потребно учити на други начин, о чему ће бити више речи на предавању. Након предавања које траје 60 минута предвиђена је и дискусија у трајању од 30 минута. Уколико желите да учествујете на онлајн предавању можете приступиту преко Зум линка. Предавање се не плаћа, али резервација места износи 200 РСД за уплате из Србије или 2 евра за уплате из иностранства. Тај новац иде за Друштво васпитача Војводине (преко кога је НТЦ семинар одобрен од Завода за унапређивање образовања и васпитања Републике Србије), који ће од тога купити едукативни материјал за неколико вртића у Војводини. Др Ранко Рајовић је дугогодишњи предавач на Педагошком факултету у Копру, Словенији, шеф катедре за Образовне неуронауке. Своје стручно знање конципирао је и осмислио НТЦ програм са иновативним системом који обухвата развој деце и методе учења.Игра, као унутрашња мотивација детета, кључни је фактор НТЦ програма, који је на томе базиран и спроводи се у 17 држава Европе! Извор: Телевизија Храм
  2. Засађено семе искрене посвећености изнедрило је и садашњег ’младог’ патријарха Порфирија (неизбежно је духовито поређење са Сорентиновим ’Младим папом’), као и епископе које је он недавно поставио. Први пут после много векова на устоличењу једног од њих у Храму Светог Саве орило се тзв. византијско појање, односно предањски молитвени мелос источне цркве. Деловало је као да се српска црква враћа својим изворима – далеко од фолклора, етничког припадања и свакодневног малодушног трвења Много смо пута до сада писали о српском православљу, о његовој обнови деведесетих година 20. века, о културним специфичностима његове интерпретације, о повезаности етничког и конфесионалног идентитета и о многим другим темама у вези са Српском православном црквом, њене обреде, и њено непрестано балансирање између историјских и народних традиција и проповедања „једине новине под капом небеском”, васкрслога Христа. Повратак православљу није био само наш идентитетски искорак из модерне. Он је пратио постсоцијалистичку транзицију у свим традиционално православним европским земљама. И више од тога, био је део глобалне ревитализације интересовања за религију која се дешавала у оквирима евроамеричке цивилизације већ током осме декаде прошлог века. Нову религиозност свуда је одликовао висок степен еклектицизма – комбиновања различитих религијских и уопште духовних традиција, веровања и пракси. У православним земљама он се огледао управо у стварању или обнављању мешавине народних, претхришћанских и нехришћанских схватања и учења цркве. Уз све то, модерни начин живота, свеопшти конзумеризам, те неспремност великог дела свештенства да и само раскрсти с фолклорним наносима, доприносили су својеврсној унутрашњој секуларизацији цркве која, тако је барем деловало, није имала довољно капацитета да на прави начин сведочи истину. Мејнстрим православља постао је, тако, за велики део јавности једина слика вере, чему су допринели и академски, а посебно медијски говор. Они су најчешће били усредсређени на негативне појаве, док су „здрави токови” црквеног живота и обнове остајали у њиховој сенци. Лоше ствари су увек занимљивија вест од добрих. Међутим, испод тог „имиџа” цркве као једномислене, конзервативне, несамокритичне и назадне установе, постојала су искрена настојања да се изврши темељни преображај у правцу обнове ранохришћанског и васељенског предања. То је било посебно очигледно управо почетком деведесетих година када су у цркву похрлили многи млади људи, трагајући за новим идентитетским упориштем, стаменијим од свих дотадашњих: космополите, побуњеници, хипици, рокери, левичари, Југословени… нашли су у цркви оквире постојања у којима су на најбољи начин били хармонизовани национално припадање и свечовечански карактер хришћанства. Паралелно с регионалним геополитичким превирањима, у којима су све традиционалне верске заједнице имале значајну улогу, унутар СПЦ се дешавала обнова манастира и манастирских обитељи, предањског појања и живописања, изградња храмова, развој издаваштва, оснивање медијских центара, школа и радионица, унапређивање студија теологије, увођење верске наставе, отварање рехабилитационих центара и народних кухиња итд. Читав овај духовни и друштвени покрет био је у служби успостављања и одржавања литургијског живота, као централне и свеобухватне тачке сабрања хришћанске заједнице. Било је у самој цркви, а и данас још увек има, много отпора овом процесу. Етнофилетизам, маловерје, недостатак ревности, среброљубље, бирократски менталитет, а надасве инерција окошталих институционалних структура, у комбинацији с медијским спекулацијама о политизацији цркве и десекуларизацији државе, одржавају лош општи утисак о улози цркве у савременом српском друштву. Међутим, антрополози су још одавно утврдили да институције не мисле, већ да мисле људи који делају унутар њих. Уколико се осврнемо уназад, можемо рећи да је током минулих деценија неколико епископа одиграло кључну улогу у обнови и изградњи СПЦ. Иако су неки од њих често оптуживани за национализам и ратно хушкање, њихова мисионарска и пастирска делатност учинили су их чврстим стубовима српског православља. Епископи и митрополити: Данило, Амфилохије, Атанасије, Артемије, Иринеј, Павле, наследници Николаја и ученици Јустина, и сами врхунски интелектуалци, махом образовани на престижним светским универзитетима, ерудите, полиглоте, писци, служитељи, утешитељи, аскете, градитељи и дипломате, сведочили су својим делањем о највишим захтевима хришћанског живота и православне вере. На појилу њихове мудрости и љубави према цркви и народу одгојени су и многи млађи епископи. Неки од њих били су тек на почетку свог трагалачког пута крајем осамдесетих и почетком деведесетих година 20. века. Тада засађено семе искрене посвећености изнедрило је и садашњег „младог” патријарха Порфирија (неизбежно је духовито поређење са Сорентиновим „Младим папом”), као и епископе које је он недавно поставио. Први пут после много векова на устоличењу једног од њих у Храму Светог Саве орило се тзв. византијско појање, односно предањски молитвени мелос источне цркве. Деловало је као да се српска црква враћа својим изворима – далеко од фолклора, етничког припадања и свакодневног малодушног трвења. Да ли је дошло време жетве? Глобална дешавања свих врста сведоче да јесте и да из те жетве неће бити изузет нико. Да ли ће се испоставити да смо кукољ или златно семе „које даје добар плод”, зависи и зависиће од разумевања једне недавне поуке патријарха Порфирија: „Љубав није морална врлина, она није религиозна вредност нити осећај, већ снага која се појављује из слабости. Љубав је савршено нејака јер је одустала од сваке агресије. Љубав је потпуно неосвојива јер је највећа моћ на свету. Ако човек не воли, онда пада у наручје греха неосетљивости, у власт силе социјалне равнодушности.” Дакле, судбину народа и читавог света одредиће одговор на питање да ли имамо такву љубав. А питање је упућено свима: и цркви, и држави, и верницима, и атеистима, и православнима и иновернима, и епископима, и лаицима. Научни саветник у Етнографском институту САНУ извор
  3. Благословом Његовог Високопреосвешенства изабраног Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, у суботу 17. јула 2021. лета Господњег, на платоу испред Горњег манастира Острога, одржано је духовно вече. Након уводних излагања др Миодрага Чизмовића, проф. Александра Вујовића и мр Рада Булајића, предавање о мисији Цркве у 21. веку одржао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара". Доносимо текст излагања у целости: Високопречасни и пречасни оци, уважени професори, возљубљена ми у Христу браћо и сестре, Господо хришћанска, благословени народе Божји! Налазећи се вечерас у окриљу ћивота Светог и богоносног оца нашег Василија Острошког, од чијег блаженог упокојења се навршава 350. година, обузима ме благослословени страх, али и тиха роса благодати и љубави Божје, јер ја недостојни Вашом љубављу бивам удостојен да на овом светом месту кажем неколико речи. Није лако говорити на овој светој острошкој гори где сви молитвено ћуте иштући утеху и молитвено посредништво Светог Василија. Васколико моје биће је вечерас суочено са јаким емоцијама, а стога ми на ум долазе речи које је Господ рекао наредивши Мојсеју да се не примиче горућој купини обувен, већ да прво скине обућу са својих ногу, у знак побожности. Јер место, на којем беше стајао, било је свето. „Мојсије! Не приближавај се овамо. Изуј обућу своју са ногу својих, јер је место на којем ти стојиш света земља" (Изл. 3,3) Љубљена у Христу браћо и сестре моје, пред овим светим ћивотом и пред Вама изувајући обућу душе своје, отварам срце своје за свакога од Вас, молећи се домаћину ове светиње – Светом Василију да се љубав његова настани у срцима нашим. Вечерас су са нама молитве новоизабраног митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, који је благословио ово духовно вече, и благословио моје учешће. Благодарим др Миодрагу Чизмовићу на надахнутом и лепом уводном слову, а драгом брату Раду Булајићу, управнику Архива манастира Острога, на систематичном и поучном излагању о значају мисије Цркве. Није лако говорити после Вас, а особито то није лако чинити после уваженог проф. Александра Вујовића који је више говорио о мени, него о теми која нас вечерас обједињује. Хвала драги брате Александре на речима које обавезују, а пред овим свештеним ћивотом једино ми преостаје да се још више трудим у ономе што је благословено и што је на корист Цркве. Хришћанска мисија има свој узор у проповедима које је изговорио Господ Исус Христос. Основни задатак проповеди и мисије јесте наставак божанске мисије спасења људи, по речима Господа Исуса Христа: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога духа...“ (Мт. 28, 19). У црквеној проповеди и мисији у свеукупности се не проповеда само своје или туђе мишљење, већ пре свега јеванђелска наука Господа Христа, по речима апостола: „Не проповиједамо себе, него Христа Исуса...“ (2. Кор. 4, 5). Основни циљ црквене мисије јесте спасење свих људи јер је Господ дошао да спасе свијет (видети: Јн. 12, 47). Спасење у хришћанском смислу има значење превазилажења смрти и задобијања вечног живота. Јасно је, стога, да мисионарска реч треба да буде усмерена ка благовештењу доласка Царства Божијег и пуноће вечног живота у Христу. У богословљу су гносеологија, етика и естетика у сталном стваралачком садејству, а то није случај у неким другим научним областима (исто: 23). Стога, припадници Цркве који су у служби мисије требају да приступају богословљу целовито, знајући да знање није само нешто што чувамо за себе или чиме истичемо себе, већ оно служи на изграђивање цркве Божије. Црквена мисија је благовест спасења у Христу. Живи садржај проповеди увек носи у себи отвореност позива радости у живот и то живот у изобиљу (видети: Јн. 10, 10). Због тога тај садржај треба увек да буде осигуран стварношћу вере. Све ово спада у изграђивање цркве Христове (1. Кор. 14, 12), као сведочење стварности спасења кроз Христа. Позив Божији човеку, који се кроз мисију саопштава као позив на „свадбу Царевог Сина“ (Мт. 22, 1–14), треба да буде главни садржај обраћања и сведочења у црквеној мисији. Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим aпостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. Према дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Ова богонадахнута мисао знаменитог старца Порфирија указује да је мисија неодвојива од молитвеног искуства Цркве. ТИХОВАЊЕ И МИСИЈА Бројна су светоотачка сведочанства о тиховању и исихастима, те тако у петом веку се спомиње у палестинском манастиру Светога Саве пустињак Јован који проводи живот у „молитвеном тиховању“. Посебно сведочанство налазимо у знаменитој „Лествициˮ, надасве познатом делу подвижничке литературе које је проистекло из срца и пера Преподобног Јована Лествичника. Овај духоносни подвижник читаво поглавље (27. слово) посвећује „Свештеном тиховању тела и душе“ и „разлици и разликовању мировања“. Са друге стране, тумачећи псалме Свети Григорије Ниски подсећа да је Мојсије четрдесет дана провео у молитвеном тиховању. Често се мисли да је молитвено тиховање пасивност и усамљеност, међутим, важно је истаћи да молитвено тиховање, или исихија, пре свега подразумева подвиг и духовни напор целокупног бића човечијег. Са слободом можемо рећи да је молитвено тиховање, ваистину, гласније од говора, јер је оно тишина која прераста у дубински вапај васцелог бића човечијег. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже Свети Јован Лествичник, познао је дубину тајни. У истом духу Свети Григорије Богослов каже да „Бога треба више помињати него дисатиˮ. У каквом односу стоје мисија и молитвено тиховање? Свештено богослужење као живи живот, и као дисање Цркве, али и као њено саборно памћење било је одувек веома важно за остваривање црквене мисије. Стога можемо рећи да црквена мисија има богослужбени или литургијски карактер. Имајући у виду све наведено долазимо до чињенице да мисија Цркве и њен катихетски значај није сагледан само на духовно васпитавање човековог ума, стицањем теоретских знања, већ пре свега, на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједнице. Да је то заиста тако, доказује чињеница да је кроз целокупну историју Цркве, на почетку и на крају сваке црквене мисије било богослужбено (евхаристијско) сабрање као темељ и као круна свега. Молитвеним актом Црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ Божји, већ ствара и нову молитвену културу, како у поједницу, тако и у заједници. Узмимо као пример реч „култураˮ. Ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ“ – за свештено богослужење и молитвени живот Цркве као богочовечанске заједнице. Ако је молитва темељ и непрестани пратилац црквеног живота у свим његовим пројавама, а црквена мисија кроз то – молитвена мисија, онда је и молитвеношћу прожета мисија, једина истинска црквена мисија која све препорађа и рађа дивне и благословене плодове. По јеванђелској причи о сејачу и семену (Мт. 13, 18) сви људи у историји човечанства, који се било када у свом животу сусретну са Речју Божијом, могу се поделити у четири групе. Први су они који имају каменито срце. У срцима таквих људи никада не може да никне и да роди јевнђелско семе, јер уместо Бога, њима већ управља сатана. Други су они људи, који су непостојани у врлини. Такви када чују реч Божију одушеве се, али крст и подвиг вере не могу нити желе да прихвате. Трећу групу чине они људи који су идолопоклоници овог света, поробљени сластољубљем и властољубљем, те због тога у њима Реч Божија буде угушена и не доноси плода. Тек четврта група људи се упоређује са добром јеванђелском земљом. Они када чују Реч Божију прихватају је и једни доносе плод по тридесет, по шездесет и по сто (Мт. 13, 8). Наведена прича о сејачу и семену нам указује на «трагедију људске слободе». Слобода је велики дар Божији, који сваки човек, на жалост, може да злоупотреби и уместо да остане да живи у слободи коју му је Бог даровао (Адам у рају), он добровољно постаје роб страсти и смрти (Јн. 8, 34). Без обзира на значај и јасноћу ове приче, Црква мора увек да говори речи светога апостола Павла тешко мени (1. Кор. 9, 16), то јесте нама, ако не проповедамо Реч Божију, односно Свето Писмо, без обзира да ли ће је неко прихватити или не. Вечерас налазећи се пред Вашом љубављу имам радост и част да Вам пренесем молитвене поздраве целокупне редакције „Православног мисионараˮ, а особито нашег уредника презвитера др Оливера Суботића, по чијем благослову сам овде са Вама. Осећајући се као свој међу својима и као један од Вас, подсећам Вас да је „Православни мисионарˮ часопис са дугом традицијом и мисионарско гласило наше помесне Цркве које већ више од шездесет година врши свој задатак – шири реч љубави Божје. У ово благословено делу уградили су се многи, почев од првог уредника, блажене успомене епископа браничевског Хризостома (Војиновића), који је био и остао тихи глас и утемељивач нашег часописа, онај који је трасирао мисионарске кораке „Православног мисионараˮ. Њега наслеђује тадашњи јеромонах, а данас Епископ новосадски и бачки др Иринеј, који је оставио велики траг у нашем часопису, зато се често каже да је златно доба „Православног мисионараˮ нераскидиво везано за личност Епископа Иринеја који је себе уграђивао, а и данас молитвено себе уграђује у ово велико дело. Након владике Иринеја једно време уредник је био Епископ шабачки (тада шабачко-ваљевски) Лаврентије, а од 2008. године до данас, уредник је презвитер др Оливер Суботић. Јаке су везе манастира Острога и „Православног мисионараˮ, јер велики део тиража нашег часописа долази до ове светиње. Наш драги брат Раде, али и проф. Александар, су наши верни сарадници и сатрудници и они сведоче о тој јакој вези ћивота Светога Василија и званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Међу Вама видим велики број младих људи, то ме посебно радује, јер наш часопис је намењен и посвећен младим људима, наш часопис је укрепљење свима који се налазе на путу боготражења и живота по Богу. Међу Вама се налазе две наше сестре које су посебно даровите. Радујем се што су вечерас са нама, то је израз њихове љубави према овом светом месту и ћивоту Светога Василија. Њих две су написале и спевале песму Анастасији-Ани Јовановић, мајци Светога Василија. Драге моје сестре, нека Вас Господ утврдим у том делу Ваше љубави, а ја Вам желим да сваке године припремите и снимите бар по једну песму у славу Божју. Сачувајте ту љубав, живост и жељу да кроз песму прослављате Господа. Гледајући Ваша насмејана лица и осећајући Вашу срдачност и љубав, своје излагање бих завршио подсећањем да без христолике љубави и спремности на праву и истинску хришћанску љубав, нема успеха у мисији. Проповед и мисија увек подразумевају више дела него речи. Ако ми имамо љубави једни према другима, ако по тој љубави живимо и деламо, свака наша реч ће имати смисао и снагу. Љубав је друго име за Бога, Он је безгранична и сушта љубав, зато свакога човека призива да буде делатник љубави јер се у томе остварује смисао и циљ нашега живота. Права љубав је небеска љубав, а земаљска је само бледа слика те љубави. Љубав је неостварена и она је једно од имена Божјих. Понављам, Бог је љубав. Главна догма вере хришћанске јесте вера у Свету Тројицу Бога љубави. Ту љубав у Светој Тројици тешко можемо да замислимо. Отац је сав у Сину, Син у Оцу, а Дух Свети у Оцу и Сину. Особина љубави је да једно љубеће лице жели да утоне у љубљено лице - несливено. Хришћанска вера јесте вера љубави. Љубав је сишла с неба и није изникла на земљи. Дакле, Бог је извор љубави који се дајући не смањује и примајући не богати се. Љубав је радост, а цена љубави је жртва. Љубав је живот, цена љубави је смрт. Како је на једном месту записао Свети владика Николај: „Хришћани не смеју љубити земаљско богатство јер ће онда гонити друге људе да служе тој њиховој бесловесној љубави и ум ће им потамнетиˮ. Као хришћани, љубећи Бога, видимо дела Божја у свету, пратимо промисао Божју и видимо да Бог бди над свима. Ми се радујемо љубављу Божјом и ту радост не може да помуте искушења са којима смо суочени. Хришћанин осећа да га штити Божја промисао. У „Молитвама на језеруˮ Свети владика Николај каже: „Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља - постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти, постоји само Богˮ. То је, браћо и сестре хришћански начин постојања. Наши ближњи су видљиво поље, на коме ми показујемо љубав своју према невидљивом Богу. Наши ближњи су школа за нас у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави - љубави према Богу. Само Богу познат је број светих угодника који су имали у највећој мери љубав према Богу и ближњима. Један у сабору тих светих угодника је и Свети Василија, чија љубав нас вечерас греје, а уверен сам да ме управо његова молитвена и очинска топлина побуђује на ово слово о љубави. Дакле, угодници Божји су показали, својим животом и безбројним примерима, у чему се састоји љубав према ближњима. Врхунац љубави према ближњима, по речима Спаситељевим, јесте: „Да ко живот свој положи за пријатеље својеˮ (Јн. 15, 13). Права и истинска љубав подразумева да победимо своје „јаˮ, да победимо свој егоизам и самодовољност, и да тако отварамо своје срце за свакога, то је једина права мера људскога живота. Чиме човек доказује да љуби Христа? На то питање Спаситељ одговара: држањем заповести. „Ако љубите Мене, заповести Моје држите“ (Јн.14,15). Љубав је увек делатна, активна; увек у делима. Она је увек сила и моћ којом се свака реч Христова оваплоћава у дело. Љубав не само сједињује човека са Христом, већ га сједињује са Богом Оцем и са људима. Према сведочанству Преподобног Јустина Ћелијског: „Циљ је хришћанства да следбенике Христове унесе у сферу Тројичног Божанства, да их учлани у живот Тројичног Божанства, да их овековечи вечношћу Тројичног Божанстваˮ. Са овим речима све Вас срдачно поздрављам, остајем у љубави и молитвено једно са Вама, и још једном благодарим свима на пажњи и љубави, као и на указаном гостопримству и прилици да у окриљу ћивота Светога Василија одржим ово предавање. Драги моји, срце је моје молитвено отворено за свакога од Вас, зато нека нас Свети Василије сачува у овој љубави и молитвеној заједници. Катихета Бранислав Илић, у Горњем манастиру Острогу, 17. јула 2021. године Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Ако се сви и саблазне о тебе, ја се нећу никад саблазнити“ (Мт 26,33) Овим речима је на смео и врло директан начин Свети апостол Петар желео Христу да стави до знања да неће никада одустати од Њега. Грчки глагол саблазнити – σκανδαλίζω означава заправо и активност човека који прима неку вест или учествује у неком моменту која га разочарава или обесхрабрује, али и активност онога који узрокује ту саблазан. Она значи дакле, разочарење, обесхрабрење, губљење поверења као и уништење неке вредности код друге особе. Зашто је Свети апостол Петар изрекао ове речи? Несумњиво из разлога што је желео да Христу, кога воли, покаже да не постоји појава или прилика која би га могла натерати да одступи од Њега. Његова љубав је била на провери и та провера је моменат његовог одрицања који су описала сва четворица јеванђелиста (Матеј, Марко, Лука и Јован) и сви су без изузетка са особитом намером то учинили. Јасно је да разлог томе није да би показали напросто Петрово одступништво, због, не дао Бог, љубоморе или зависти према њему, јер би иначе јеванђелски текст био у потпуности бесмислен, него пре чини се да прикажу управо супротно – Божанску љубав. Код Светог Јована Богослова још је описан и начин на који је Господ Христос поново призвао Петра у апостолство. Тако је показао да љубав према Њему не може никада бити узалудна или бесмислена. На љубав, Господ Христос је одговарао љубављу. Свети апостол Петар је на љубав, чини се у једном моменту одговорио страхом и одрицањем. Господ је и на страх и одрицање одговорио љубављу. Веза између љубави Божије и љубави људске је била и остала веза у покајању и чежњи за сусретом са Њим. Уколико се загледамо у човека, у свој његовој сложености, осећањима, настројењима, слабостима и промашајима, можемо рећи да је човек заиста биће које има свој циљ и смисао и да није само акцидентална – случајна биолошка појава. До таквог закључка, морамо признати, и неће бити много тешко да дођемо, јер је за рађање другог човека потребна љубав и жеља. Овај став, наравно, биће разумљив само онима који верују у Бога, или се преиспитују, а можда и делом препознају љубав и жељу као два битна елемента људскога живота. Да ли и зашто смемо то да кажемо? Уколико слушамо противнике, који се баве генетским и сваким другим видом инжењеринга, који броје радије мртве него живе, наши искази су тешко схватљиви. Ипак, после доласка Христовог у овај свет, откривена је истина да сваки човек, сваки појединац од 7,000,000,000.00 људи није случајна појава, него да је добио посебно назначење и правац будући да је рођен у једном одређеном простору и времену са одређеним људима и да као такав има посебан задатак и циљ. Ми који верујемо у Бога рећи ћемо да је циљ и задатак свакога од нас, свакако да учини овај свет бољим, или да кажемо, да учини овај свет бољим тако што ће свој живот живети са Богом истине, вере и љубави, са Оним који Једини може обрисати сваку сузу, сваки бесмисао преокренути, и најважније победити смрт. Читајући синаксар, (краћи текст који даје опис празновања одређеног дана), за Велику Среду, среду Страсне седмице, чујемо следеће речи: „…Исус рече: пре него што петао двапут запева, три пута ћеш ме се одрећи, као што је и било. А када Петра беше ухватио безграничан страх, показујући Богу немоћ природе, и уједно пошто њему уручи васељену, да од своје природе немоћ схвативши, милостив буде према онима који греше; јер трократно Петрово одрицање, представљало је Богу грех свих људи. Најпре, заповест коју погази Адам, друго, гажење писаног Закона, и треће, само оваплоћење Речи; које је на крају Спас трократним покајањем исцелио; јер га је трипут упитао: Петре, љубиш ли ме? А после свега овога говори ученицима (показујући по човечански, како је за све страшна смрт)…“ Овај кратак текст, врло јасно описује неколико појава које полако али сигурно преовладавају у срцима људи, па тако и код Светог апостола Петра, у мислима, у њиховом делању. СТРАХ…СТРАХ…СТРАХ… Појава и осећање које човек доживљава када осећа суштинску угроженост, када примети да му је наметнута нужност, дакле када све око њега води у правцу смрти. Пре три дана сам чуо за несретни случај стоматолога из Новог Сада, сина свештеника, који је свој животни крст овенчао, можемо слободно рећи мученичком смрћу. Исти дан ми је стигла вест да је преминуо пријатељ мојих пријатеља од, тако кажу, корона вируса, оставивши иза себе жену и двоје мале деце. Очито да је свака вест усмерена ка томе да и мене подсети да сам и сам смртан. Шта се може породити у срцу човека који слуша о смрти својих ближњих и ближњих његових ближњих? Прво туга, а онда страх… И опет страх. Ипак на једноставан начин, горе цитирани синаксар, јасно нам открива да када је у питању страх, и то можда и безграничан, изазван је због немоћи природе. Зар није и сам Христос „показао по човечански, колико је за све страшна смрт“? Зар није и њему текла зној као капље крви? Они који траже у Светом Јеванђељу доказ о бесмислености Христа(!?) и Његове жртве, најчешће се „хватају“ за овај детаљ. Нажалост, слаба им је работа, а посао унапред осуђен на пропаст. Овде се наиме, види само још једном, да је Христос у свему сличан нама, осим у греху. Видимо дакле, да је природа суочена са смрћу, па и људска у лику Светог апостола Петра, доживела безгранични страх. Такав страх да је апостол „прогутао“ сопствене речи и одрекао се Христа, и то не једном него три пута. СТРАХ…. СТРАХ…. СТРАХ… Изгони веру и удаљује људе од смисла, од Бога. Јасно је дакле да је природи људској својствено да страхује, да тужи и да пати. Посебно када се суочи са смрћу. Међутим да ли страх може бити добар? Може ако је потребно некога преплашеног спремити на нешто или за нешто. Намерно или не, дешавају се злоупотребе, које се морају избећи. Зашто то кажем? Разлог је јасан, инсистирајући на информацији да људи непрестано умиру и да овај вирус односи животе, у људе усељавамо исти онај безгранични страх, који је доживео и Свети апостол Петар, исти онај страх који изгони веру, изгони смисао, тера људе у кулоаре свести и савести. Неко наравно може рећи: „Побогу, па морамо рећи како ствари стоје“! Нико ту врсту добронамерности не може оспорити, али када нешто радимо морамо знати који ће бити крајњи циљ нашега дела. Христос рецимо, како о томе говори Свети Атанасије Велики, можда и није морао да умре на Крсту, али се то десило из особитог разлога, а и крај умирања на крсту није СМРТ већ ВАСКРСЕЊЕ. Нестаће и ове пандемије, или можда и неће, али једно је сигурно људи већ ослабљене воље и ослабљеног духа, биће још подложнији не само манипулацијама како неки тврде, него управо истим тим болестима против којих се боримо. СТРАХ…СТРАХ…СТРАХ… ДОСТА! Рецимо доста, окренимо се сви искуству Цркве, најпре ми који у њој представљамо свештенство (за неке „најзатуцанији део“ Цркве), и пробудимо се као оно када је Христос будио апостоле и осврнимо се на Његове речи: „Бдите и молите се да не паднете у искушење“! На нас ће тек бити повика… Хоћемо ли бити млаке вере или бити уз народ који страда, не више од КОВИД-а 19, него од СТРАХ-а верзија 2020, а онда и 2021 итд… Хоћемо ли бити напросто у ишчекивању времена када ћемо моћи мирно да обављамо обавезе на које смо навикнути, или ћемо данас више него икад обављати ону основну обавезу – молитвом јачати људе у вери и за веру. Овде се наравно не ради о жељи да ширимо веру прозелитизмом користећи се страхом. За то нас оптужују моћници овога света, па ваљда пошто им се чини да је „успешна“, покушавају и сами да користе ту методу! И велики и мали моћници света, па и онај из сенке, заборављају најважнију чињеницу, хришћанство тј. Црква никада није страхом ништа чинила него једино и искључиво ЉУБАВЉУ. Зато Цркви ни врата пакла не могу ништа. Зато тим истима не би било лоше да чују ону старозаветну: „чујте моћници и уразумите се, јер је с`нама Бог“ (песма из службе великог повечерја). Тај позив на уразумљење, али у љубави, упућен је свима. Свима, без изузетка. Имамо ли снаге? Имамо ли вере? Ако је до нас, тешко ће бити? Ако је до Бога све је већ речено. И тако… У том чудесном 21. веку, двадесете године тог истог века, дешава се једна чудесна појава која чини се, незаустављиво мења слику света. И можда, поставићете питање себи на крају, какве везе има саблажњени Петар са корона вирусом КОВИД-19. Одговор је врло једноставан: хришћани су, чини се, пред овим вирусом осетили исти онај страх и спремни су да се одрекну Бога љубави како би избегли смрт, исто као и Петар пре и после Гетсиманије. Какве сличности има Петрово време са нашим? Само утолико што и једно и друго време траже човека – Петра после васкрсења – Петра пред Васкрслим Христом – који ће стамено, чврсто и непоколебљиво да сведочи своју веру, човека код ког ће љубав да изагна страх и стрепњу напоље, а да усели веру и наду! А Бог? Бог је васкрсао и ту је! ХРИСТОС ВАСКРСЕ! протојереј Јован Милановић, ректор Карловачке богословије Извор: Епархија сремска
  5. Према класичној дефиницији авве Евагрија “Ако си богослов, молићеш се исправно. А ако се молиш исправно, ти си богослов.“ Према традиционалном православном схватању, теологија није ни наука, ни ученост, ни академско проучавање. Бити теолог значи имати искуства личног сусрета са Богом кроз молитву и богослужење. Теологију би требало да надахњује Бог; она не би требало да буде човечија реч, већ реч Духа изговорена људским уснама. Прави хришћански богослов је онај који може да ћути све док Свети Дух не дотакне струне његове душе. Право богословље се рађа само онда када људска реч утихне, а реч Духа навире из душе. Од тог тренутка се “љубитељ речи“ претвара у “љубитеља мудрости“, реторичар – у теолога. По Светом Григорију Низијанзину, не може свако бити богослов, већ само онај који чисти себе зарад Бога. Не могу сви учествовати у богословским расправама него само они који то могу чинити на исправан начин. Коначно, не може се ни свако богословско питање разматрати јавно. Теолошка расправа није за свакога. Говорим вам, није за свакога – то није баш јефтино и лако прегнуће… Она мора бити сачувана за одређене прилике, за одређену публику, и одређене границе се морају поштовати. Она није за све људе већ само за оне чије је знање проверено и поуздано, и, што је још важније, који су већ прошли, или, у најмању руку, пролазе кроз очишћење тела и душе. Теологија, по Светом Григорију, није друго до успињање ка Богу. Григорије користи традиционалну представу Мојсија на Гори Синају да нагласи како је прави теолог само онај ко је кадар ући у облак и сусрести се с`Богом лице у лице. У овој вишезначној, алегоричној слици, Мојсије символише особу чије богословље проистиче из искуства сусрета са Богом. Аарон представља неког чије је богословље засновано на ономе што је чуо од других; Надаб и Абиху оличавају оне који тврде да су теолози јер заузимају високо место у црквеној хијерархији. Али ни познавање туђег искуства нити црквени чин никоме не дају право да себе проглашава богословом. Они хришћани који чисте себе у складу са Божјим заповестима могу узети учешће у богословским расправама; они који нису очишћени – не би требало. Према томе, очишћење душе је неопходан предуслов за бављење богословљем. Његова је сврха садржана у изреци: “Зар није говорити о Богу предивна ствар? Али је још већа очистити себе зарад Бога.“ Овде, очишћење (катарза) није супротстављена богословљу; пре је теологија то усхођење до врха Синајске Горе које је неоствариво без очишћења. Оно што је потребно за бављење теологијом није толико интелектуални напор, нити спољашње образовање или начитаност, већ најпре – смирење и скромност . Према Григорију, смирење није у нечијем спољашњем изгледу, који може често обманути, па чак и у нечијем односу према другима, већ у његовом опхођењу (ставу) према Богу. Свети Григорије сматра да није смирен онај ко говори мало о себи, или ко говори у присуству неколицине, али ретко, или онај ко „говори о Богу суздржано, ко зна шта да каже, а шта да прећути“. Другим речима, свако може бити добар хришћанин, али није свако способан да истражује дубине учења, где многе ствари треба прекрити апофатичком тишином. Свако може размишљати о питањима богословља, али не може свако бити упућен у његове тајне. Сви хришћани морају очистити себе за Бога: што је човек очишћенији, то су јасније речи Духа из његових устију. Истинско богословље се пре рађа из тихог и скрушеног стајања пред Богом неголи из спекулативног умовања о теолошким питањима. Можемо приметити да је овакво схватање битно другачије од онога што уобичнајено сматрамо „теологијом“. Једна од трагичних последица разилажења између хришћанске теорије и праксе, између вере и знања јесте та, да у данашње време знање о богословским стварима не подразумева нужно и постојање вере . Можете бити теолог а не припадати ни једној црквеној заједници; у принципу, ви чак и не морате веровати у Бога да бисте постали дипломирани богослов. Богословље је сведено на један од предмета људскога знања и стављено раме уз раме са хемијом, математиком или биологијом. Још једно разилажење који би требало поменути јесте и оно између теологије и богослужења. За православног богослова, богослужбени текстови нису једноставно дела изванредних теолога и поета, већ такође и плодови молитвеног искуства оних који су задобили светост и обожење (теозу, ??????). Богословски ауторитет богослужбених текстова је, по мом мишљењу, већи од оних из дела Отаца Цркве, јер није све из њихових дела једнаке богословске вредности и није све усвојено од пуноте Цркве. Богослужбени текстови, напротив, прихваћени су од целе Цркве као “правило вере“(kanon pisteos), они се читају и певају свуда у Православним Црквама већ вековима. За све ово време, свако погрешна и Православљу страна идеја која се могла увући, било због неразумевања или пропуста, бивала је уклањана самим црквеним Предањем, остављајући чисто и исправно учење, обучено у поетске форме црквених песама. Пре неку годину сам наишао на краћи чланак у журналу Коптске цркве у којем се каже да је та црква одлучила да из служебника уклони молитве за оне који су заточени у паклу, јер су те молитве “у супротности са православним учењем“. Збуњен овим чланком, одлучио сам да упитам неког представника коптске цркве о разлозима за такав потез. Када се указала прилика, поставио сам то питање једном коптском митрополиту, који је на то одговорио да је одлуку донео Синод јер, по њиховом учењу, ниједна молитва не може помоћи онима у паклу. Рекао сам митрополиту да у литургијској пракси Руске Православне Цркве и осталих помесних Православних Цркава постоје молитве за оне који су заточени у паклу, те да ми верујемо у њихову спасоносну снагу. Ово је изненадило митрополита и он је обећао да ће детаљније проучити тај проблем. Током овог разговора са митрополитом ја сам изнео своја размишљања о томе како неко може отићи веома далеко, па чак и изгубити битна учења вере, због тежње да се исправљају богослужбени текстови текстова. Православни богослужбени текстови су значајни због своје способности да изнесу тачно мерило богословске истине, тако да човек мора увек потврђивати теологију користећи богослужбене текстове као водич, а не обрнуто. Правило вере (Lex credendi) произилази из правила мољења (lex orandi), а догме се сматрају божанским откровењем јер су произашле из молитве и јер су откривене Цркви у њеним божанственим службама. Тако, ако постоји неко неслагање у разумевању догме између извесног богословског ауторитета и богослужбеног текста, радије бих дао предност овом другом. И ако би нека уџбеник догматског богословља садржао гледишта различита од оних које имамо у богослужбеним текстовима, онда би требало исправити уџбеник, а не богослужбене текстове. Још више је недопустиво, по мом гледању на ствар, преправљање богослужбених текстова по угледу на савремене норме. Релативно недавно је Римокатоличка црква одлучила да уклони такозване “антисемитске“ текстове из службе на Велики Петак. Неколико чланова Православне Цркве је почело са пропагирањем идеје ревизије Православних служби, са намером да их учини ближим савременим стандардима политичке коректности. На пример, покојни протојереј Серџ Хакел из Енглеске, активни учесник јеврејско-хришћанског дијалога, предложио је уклањање свих текстова из служби током Страсне седмице који говоре о кривици Јевреја за смрт Христа (упореди његов чланак “Како западна теологија после Аушвица кореспондира са савешћу и службама Руске Православне Цркве“, у Теологији после Аушвица и њеним односом са Теологијом после Гулага:Последице и закључци, Санкт Петерсбург, 1999, на руском). Он такође тврди да само “површно и селективно“ читање Новог Завета наводи читаоца на закључак да су Јевреји разапели Христа. У стварности, наглашава, то је учинио Понтије Пилат и римска администрација, који су највише одговорни за Исусово осуђивање и распеће. Ово је само један од многобројних примера за то како извртање lex credendi (правила вере) неизбежно доводи до “исправки’ у lex orandi (правилу мољења), и обратно. Ово није само питање преправљања богослужбеног предања, него и преиспитивање хришћанске историје и учења. Главна тема сва четири Јеванђеља јесте сукоб између Христа и Јевреја, који на крају за њега захтевају смртну казну. Конфликт између Христа и римске администрације није постојао, она је била умешана само зато што Јевреји нису имали права да извршавају смртну казну. Ово је све толико очигледно да не изискује даље објашњење. Тачно тако је и древна Црква разумела Јеванђелску причу и то се разумевање одразило у богослужбеним текстовима. Међутим, савремена правила “политичке коректности“ налажу другачију интерпретацију са жељи да не само црквене службе, већ и саму хришћанску веру ускладе са модерним трендовима. Православно Предање поседује довољан број “одбрамбених механизама“ који спречавају стране елементе да продру у богослужбену праксу. Имам на уму оне механизме који су употребљавани када би се погрешна и јеретичка мишљења уводила у богослужбене текстове под изговором њиховог исправљања. Један пример за подсећање је тај, што је несторијанство почело са предлогом да се замени широко употребљаван термин Theotokos (Богородица) са Christotokos (Христородица), који се Несторију чинио прикладнијим. Када је стављен тај предлог, активиран је један од одбрамбених механизама: православни народ је постао огорчен и протестовао је. Касније, други механизам је покренут, када су се теолози састали да расправљају о проблему. Коначно, сазван је Васељенски Сабор. Ту се испоставило да је то опасна христолошка јерес која је вребала прерушена у наизглед безопасну богослужбену иновацију, и као таква је и осуђена од Сабора. Поновно откривање везе између богословља, богослужења и делања, између lex orandi (правило мољења), lex credendi (правило вере) и lex vivendi (правило живљења) јесте један од хитних задатака богословског образовања у 21. веку. Целовита представа о “теологији“ као искључиво књишком знању мора се довести под знак питања. Сама идеја “богословског факултета“ као једног од многих других на световном универзитету мора се поновно размотрити. Појмови као “не-конфесионална“, “непристрасна“, “објективна“ или “свеобухватна“ теологија као супротност “конфесионалне“ или “искључиве“ морају се преиспитати. Извод из предавања Епископа Илариона (Алфејева) одржаног на Виклиф колеџу Универзитета у Торонту (Wycliffe College, University of Toronto) Извор: Светосавље
  6. По благослову Његовог Блаженства митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, 6. и 7. фебруара 2020. године у Кијевској духовној академији (КДА) одржаће се међународна научна конференција на тему „Црква мученикâ: прогон вере и Цркве у 20. веку“. Конференција је организована поводом прослављања светих новомученика и исповедника 20. века, а организују је КДА и Центар за изучавање наслеђа новомученика и исповедника 20. века. Научна конференција ће се бавити излагањем и систематизацијом сведочанстава и историјских извора о прогону Православне Цркве, репресијом против православног свешенства у совјетско време, истраживањем архивских докумената о прогоњеном свештенству; бавиће се рехабилитацијом и овековечењем спомена жртви репресије, осмишљавањем исповедничког пута Православне Цркве у времену богоборства. До сада су се пријавили учесници из 17 земаља, и то: Украјине, Немачке, Италије, Француске, САД, Велике Британије, Пољске, Румуније, Србије, Естоније, Литваније, Грузије, Русије, Белорусије, Молдавије, Израиља; примљено је 98 радова, од којих ће њих 60 бити прочитано на овом скупу. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Православна Епархија бачка и Одељење за спољне црквене везе Московске Патријаршије организују Међународну научну конференцију под насловом „Руска емиграција у Србији у 20. веку“. Конференција ће бити одржана у Матици српској у Новом Саду, 20. децембра 2019. године. Свечано отварање конференције, са поздравним словом, ће бити уприличено у 10 часова у свечаној дворани Матице српске. Конференција ће бити одржана у две сесије: преподневна, која ће трајати од 11 до 13,30 часова, и поподневна од 17 до 18,30 часова, када је предвиђено представљање закључака конференције. Циљ конференције је да се поводом стогодишњице доласка руских избеглица у Краљевину СХС (1920. године) прикаже живот и рад руских избеглица, њихов допринос нашем друштву, узајамни односи наших народа, а посебно односи Српске Православне Цркве и Заграничне Руске Православне Цркве. Учешће на конференцији ће узети: Проф. др Алексеј Тимофејев, Философски факултет Универзитета у Београду Проф. др Владислав Пузовић, Православни богословски факултет Универзитета у Београду Др Милана Живановић, научни сарадник Института за новију историју Србије Др Радован Пилиповић, директор Архива Српске Православне Цркве Др Виктор Иванович Косик, професор Института за славистику Руске академије наука Проф. Андреј Александрович Кострјуков, Православни Свето-Тихоновски хуманитарни универзитет Проф. др Владислав Ивановић Голдин, Северни (Арктички) федерални универзитет Господин Алексеј Арсењев, публициста Историчар мср Петар Ђурђев, Историјски архив Града Новог Сада Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. У Библиотеци Вуковог завичаја у Лозници, у склопу Православне школе родитељства, а у организацији Црквене општине Тршић, одржана је духовна трибина на којој је протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор богословије Светог Петара Цетињског, говорио о мисији Цркве у 21. веку. Вашој пажњи препоручујемо ово надахнуто предавање. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Монашки призив у 21. веку – Монаштво и омладина тема је којом је јеромонах Доситеј Хиландарац 28. новембра 2019. године у Бијељини је отворио циклус предавања која уочи Божића организује Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске са благословом Његовог Преосвештенства Епископа г. Фотија. Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. „Истина“ - Издавачка установа Епархије далматинске објавила је трећи наслов у оквиру едиције „Српски црквени писци у Далмацији у 19. и 20. веку“. Књигом „Спиридон Алексијевић: Дела“ начињен је још један корак у мисији да се од заборава сачува овај део историје и стваралаштва далматинских Срба. Издавачка кућа „Истина“ тако је први пут у овом формату објединила изабрана дела Спиридона Алексијевића, која су до сада била само појединачно објављивана, или пак само у часописима, а верујемо да се још радова крије по разним, још неистраженим архивама. На почетку овог издања нашао се „Споменак Милорадов“, а поред ове својеврсне аутобиографије ту је и Алексијевићева песма „Молитва Господња“, „Житије блаженопочившег Никанора Богуновића Скочића, архимандрита манастира Крке“ и друга дела. Монах Спиридон (Милорад) Алексијевић, родом из Житомислића, по свом књижевном и сликарском дару предствљао је један од најранијих просвећених гласова српског народа у Херцеговини и Далмацији с краја 18. и прве половине 19. века. Основну писменост стекао је у манастиру Житомислић, а школовао се даље у Мостару и Сарајеву, да би 1785. године у манастиру Завала био рукоположен у чин ђакона. Захваљујући неоспорном таленту, у врличкој цркви Светог Николе насликао је више икона, од којих су до данас очуване „Обрезање Господње“ и „Преображење Господње“, а као учитељ је радио у Врлици, Скрадину и Дрнишу. У Дрнишу је 1808. године рукоположен за свештеника, а наредне године борави у манастиру Крки, да би се 1810. као парох вратио у Дрниш. Исте године, по доласку Француза у Далмацију, постављен је за економа епископског Капитола српске православне епархије у Шибенику, као задарски парох службовао је од 1817. до 1823. године, а затим је све до средине 1829. био на функцији администратора или привременог викара Епархије далматинске. У марту 1835. године произведен је у чин синђела, а 1841. умро је у Задру од срчане болести. Најзначаније дело Спиридона Алескијевића, „Споменак Милорадов“, настало је у форми дванаест писама упућених његовом пријатељу Милиславу, а оно, осим литерарне има и изузетну документарну вредност, јер веома аутентично и објективно приказује драматичне године покушаја унијаћења далматинских православних Срба у првим деценијама 19. века, а посебно у време управљања владике далматинског Венедикта Краљевића. Свој допринос овом издању дали су др Жарко Војновић, као приређивач издања, али и, у оквиру предговора и поговора, др Горан Максимовић, др Бранко Чоловић и др Марко Синобад, који су нам сваки из свог угла осветлили и приближили дело Спиридона Алексијевића. Својим експертизама су потакли читаоце на размишљање о многобројним аспектима у којима је његово стваралаштво утицало на културно наслеђе далматинских Срба. Ово издање први пут је доступно широј читалачкој јавности на 64. Међународном сајму књига у Београду, где ће посетиоцима од 20. до 27. октобра бити на располагању на штанду „Истине“, Издавачке куће Епархије далматинске. Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. На који начин су наследници светих славних и свехвалних апостола савршавали божанствену Евхаристију у другом и трећем веку, говорили смо у шездесет осмом издању емисије „Светотајинско богословљеˮ. Древни учитељ Цркве свети Јустин мученик и философ, описује савршавање Евхаристије у овом периоду и каже: „У дан сунца, тј. недељу сви становници градова и села сабирају се и заједно читају апостолске (посланице) или пророке, колико време допусти. По завршетку читања предстојатељ даје поуке и подстиче на добра дела; после овога сви устајемо и молимо се; онда доносе хлеб, вино и воду; предстојатељ изговара молитву и благодарење, што је могуће гласније, народ кличе: “Амин”. Тада се присутни причешћују Даровима над којима су узнете молитве, а одсутнима се Дарови шаљу преко ђакона.ˮ У овом кратком опису види се исти поредак и иста дејства, са којима су свету Евхаристију савршавали сâми апостоли. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. Изложба икона студената Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију отворена je 19. септембра 2019. године у Галерији Центра за културу Раковица. Изложбом Светлост вечности у 21. веку представљена је група уметника млађе генерације који за основу својих ликовних истраживања користе богато наслеђе православља кроз примену различитих сликарских техника попут мозаика, фреске, јајчане темпере, акрила, енкаустике, гваша и акварела. Кроз њихове радове види се успостављена једна трајна веза између посматрача и изображених ликова Господа Исуса Христа, Пресвете Богородице, Светитеља Божјих. Аутори изложбе Милица Вујнић, Тијана Вилотић, Марија Вучковић, Тина Гомбитова С., Јасна Витиз Николић, Сузана Вукићевић,Јована Јанковић, Стефан Јовичић, Адријана Којадиновић, Милица Мишић, Зоран Мишић, Данка Мишевић, монахиња Фотина, Зорица Никић, Лука Новаковић, Љиљана Перановић, Игор Пјанић, Дуња Ћирић и Миња Чворић саопштавају нам о Светлости вечности и потписују у каталогу: -Циљ изложбе је да посетиоцима приближи богато стваралаштво савремене црквене уметности која због своје неекспонираности није премећена од стране шире публике. икона није привилегија одабраних, она увек има потребу да направи искорак ка посматрачу, трајну духовну везу са њим, тако да се надамо да ће ова изложба бити скроман допринос континуитету православне црквене уметности. Добродошлицу ауторима и публици пожелела је директорка Центра за културу гђа Маријана Бутулија. Изложбу у овоме припремљеном „храму“ је отворила проф. Биљана Јовановић која је између осталог рекла да је свим ауторима заједничко студирање на Академији наше Цркве и сем каноничности иконе одражавају и инспиративно лично надахнуће угодницима Божјм. Изложба која је организована у оквиру програма „Путеви духовности“ је отворена до 25 септембра и може се погледати сваког дана. Свечаном отварању изложбе присуствовало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке, Епархије зворничко-тузланске, ђакон Александар Аздејковић,професори и колеге са Академије, пријатељи и сарадници. У Савету галерије су Велизар Крстић и чланови Оливера Вукотић и Јелена Аранђеловић, док је уредница ликовног програма Нађа Мандић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Научно и објективно сведочанство национално-ослободилачке борбе, политичког, културног, социо-економског и духовног развоја јужних српских крајева у XIX и XX веку У организацији и под покровитељством Православне Епархије врањске, Града Врања и Народног музеја у Врању, у сусрет обележавању 141. годишњице ослобођења Врања од Турака, у препуној сали Народног музеја у Врању, 30. јануара 2019. године, одржана је промоција тематског зборника радова Јужни српски крајеви у XIX и XX веку: Друштвено-економски и политички аспект. Тематски зборник, који је од истакнутог националног значаја, представља капитално дело од 29 научних радова еминентних стручњака из области историје, политикологије и правних наука који су своје радове изложили на научном скупу са међународним учешћем одржаном у децембру 2017. године у Врању. Скуп је одржан у организацији Православне Епархије врањске, Педагошког факултета у Врању, Народних музеја из Врања и Лесковца. На промоцији су говорили Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије, проф. др Драган Мастиловић, декан Филозофског факултета на Палама Универзитета у Источном Сарајеву, као и проф. др Иван Бецић, научни сарадник Института за српску културу у Лепосавићу, и доц. др Дејан Антић са Филозофског факултета Универзитета у Нишу, који су и приређивачи зборника. У име издавача зборника, организатора и покровитеља вечери, присутне је поздравио г. Саша Стаменковић, директор Народног музеја у Врању. Извор: Српска Православна Црква
  14. Српски политички форум организовао је синоћ на Факултету политичких наука на Вождовцу у Београду трибину под називом "100 година Војводине у Србији". На трибину говорили су Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј и академик Коста Чавошки. Трибину је водио Милан Веселица. Срби су се ујединили са Србијом на Великом народном збору у Руми 24. односно на Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. године, подсетили су говорници. Чућемо целокупно излагање Преосвећеног Епископа новосадског и бачког др Иринеја. Прилог радија Слово љубве Извор: Српска Православна Црква
  15. Српски политички форум организовао је синоћ на Факултету политичких наука на Вождовцу у Београду трибину под називом "100 година Војводине у Србији". На трибину говорили су Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј и академик Коста Чавошки. Трибину је водио Милан Веселица. Срби су се ујединили са Србијом на Великом народном збору у Руми 24. односно на Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. године, подсетили су говорници. Чућемо целокупно излагање Преосвећеног Епископа новосадског и бачког др Иринеја. Прилог радија Слово љубве Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. Разговор редитеља Лордана Зафрановића и Владике пакрачко-славонског г-дина Јована о људском страдању у ХХ. веку на једној од сесија Четвртог симпосиона о јасеновачким новомученицима који је одржан у Српској православној општој гимназији у Загребу. View full Странице
  17. Гости емисије су лекари Института за здравствену заштиту мајке и детета Србије - Прим. др Радован Лукешевић, начелник Службе за пријем болесника, специјалистичке и консултативне прегледе Педијатријске клинике и Прим. др Славиша Здравковић, шеф Тима за спречавање и контролу болничких инфекција. Ваљда ће и ова емисија допринети подизању свести о потреби за вакцинацијом и одагнати барем део "паучине" коју су на јавност бацали протеклих година поједине јавне битанге и хохштаплери.
  18. Др Љиљана Милошевић, ауторка и водитељка емисије "Вера и здравље" на ТВ Храм је у емисију довела два Примаријуса са Института за здравствену заштиту мајке и детета Србије који су лепо објаснили потребу за вакцинацијом деце. Гости емисије су лекари Института за здравствену заштиту мајке и детета Србије - Прим. др Радован Лукешевић, начелник Службе за пријем болесника, специјалистичке и консултативне прегледе Педијатријске клинике и Прим. др Славиша Здравковић, шеф Тима за спречавање и контролу болничких инфекција. Ваљда ће и ова емисија допринети подизању свести о потреби за вакцинацијом и одагнати барем део "паучине" коју су на јавност бацали протеклих година поједине јавне битанге и хохштаплери. View full Странице
  19. Параклис Св. вмч.-це Екатерине у Скопљу Раскол у БЈР Македонији отпочет је 1967. године. Осим аутономних граница које су припремане за нешто касније, где би Србија као једина република добила покрајине, а српски народ био разбијен, требало је ограничити и српску цркву. Једина република где је народ традиционално био православно опредељен, а да се национално није осећао Србима, јесте СР Македонија. Тако је створен пројекат „Македонске Православне Цркве“, планиран и потпомогнут и раније од свештенства које се залагало за аутокефалност. За поглавара „МПЦ“, изабран је негдашњи викарни епископ топлички, именом Доситеј (Димитрије) Стојковић (ни Стојковски ни Стојков), рођен у Смедереву, 7. децембра 1906. године. Често, у његовој биографији на македонском, изоставља се презиме, што је случај и са надгробном плочом у цркви св. Димитрија у Скопљу. Раскол је ескалирао много касније, распадом југословенских република. Праћен таласом национализма, и затирањем свега српског зарад стварања сопственог националног идентитета, 2002. отпочео је прогон Православне Охридске Архиепископије под јурисдикцијом СПЦ, једине канонске православне цркве у БЈРМ и данас. Градња храма Светог Јована Златоустог у близини Битоља, и рушење храма месец дана касније од стране власти БЈРМ и „МПЦ“ Са благословом државног врха затварано је монаштво, верници заплашивани, а светиње одузимане. Врхунац терора оличен је у забрани Православној охридској архиепископији да се региструје од стране „Македонске државне комисије за религију“ под основом да је могуће регистровати само једну верску заједницу за сваку конфесију (пошто је претходно регистрована канонски непризната „МПЦ“). Капела Светог Нектарија Егинског у Скопљу Године 2005. правоснажном пресудом Апелационог суда у Битољу, осуђен је и Архиепскоп охридски Јован на 18 месеци затвора за кривично дело „распиривања националне и верске мржње, раздора и нетрпељивости“. Тек 10 година касније, после многобројних жалби и 3 године и 52 дана тамновања у најтежим условима, пуштен је на слободу. Јавност је можда и чула за страдање Арх. Јована, али ипак мало је оних који су упознати како данас функционише Охридска Архиепископија након заплењивања цркава и манастира, и година прогона и државног терора. Ставропигијални манастир Светог Јована Златоустог у Битољу Многе куће, поседи и објекти дароване од верног народа постале су параклиси, манастири, цркве. Брод цркве (централни део између улаза и олтара) не већи од просечне дневне собе, постао је дом монаха, монахиња, место молитве, и окупљалиште верног народа, који се после година прогона и застрашивања није одрекао Христа. Већа окупљалишта резервисана су у земљама Европе чак и за секташке организације. Правда је дочекана тек 16. новембра 2017. када је Европски суд за људска права у Стразбуру пресудио у корист ПОАрхиепископије по њеној тужби против БЈРМ, и затражио одштету од 9.500 евра. Примораност да се Црква Христова у БЈРМ врати у катакомбе и сведе на маргине, са једне стране показује страхоту, кршење људских права у сред Европе које је мало људи и свесно; али и са друге стране храброст и истрајност хришћана да се остане на својим огњиштима, бирајући уместо раскола место у заједници свих помесних цркава које чине једну велику породицу — Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву! Порта манастира Успења Пресвете Богородице у Скопљу Нека нам пример Охридске Архиепскопије буди свима на подстрек, а епископима и пастирима повереног им стада, многаја љета!
  20. Помислили бисте да су прогони и ограничавање вероисповедања у временима борбе Римског царства са ранохришћанима. Или бар у веку иза нас, оличеног у совјетској тортури. Ипак то се дешава и данас. И то не мислим на терористичке групе на Блиском истоку, које нису под контролом својих држава. Прогон се дешава у сред Европе, плански, под диктатом државе — у сред цивилизованог друштва, које би требало да гарантује основна људска права. Параклис Св. вмч.-це Екатерине у Скопљу Раскол у БЈР Македонији отпочет је 1967. године. Осим аутономних граница које су припремане за нешто касније, где би Србија као једина република добила покрајине, а српски народ био разбијен, требало је ограничити и српску цркву. Једина република где је народ традиционално био православно опредељен, а да се национално није осећао Србима, јесте СР Македонија. Тако је створен пројекат „Македонске Православне Цркве“, планиран и потпомогнут и раније од свештенства које се залагало за аутокефалност. За поглавара „МПЦ“, изабран је негдашњи викарни епископ топлички, именом Доситеј (Димитрије) Стојковић (ни Стојковски ни Стојков), рођен у Смедереву, 7. децембра 1906. године. Често, у његовој биографији на македонском, изоставља се презиме, што је случај и са надгробном плочом у цркви св. Димитрија у Скопљу. Раскол је ескалирао много касније, распадом југословенских република. Праћен таласом национализма, и затирањем свега српског зарад стварања сопственог националног идентитета, 2002. отпочео је прогон Православне Охридске Архиепископије под јурисдикцијом СПЦ, једине канонске православне цркве у БЈРМ и данас. Градња храма Светог Јована Златоустог у близини Битоља, и рушење храма месец дана касније од стране власти БЈРМ и „МПЦ“ Са благословом државног врха затварано је монаштво, верници заплашивани, а светиње одузимане. Врхунац терора оличен је у забрани Православној охридској архиепископији да се региструје од стране „Македонске државне комисије за религију“ под основом да је могуће регистровати само једну верску заједницу за сваку конфесију (пошто је претходно регистрована канонски непризната „МПЦ“). Капела Светог Нектарија Егинског у Скопљу Године 2005. правоснажном пресудом Апелационог суда у Битољу, осуђен је и Архиепскоп охридски Јован на 18 месеци затвора за кривично дело „распиривања националне и верске мржње, раздора и нетрпељивости“. Тек 10 година касније, после многобројних жалби и 3 године и 52 дана тамновања у најтежим условима, пуштен је на слободу. Јавност је можда и чула за страдање Арх. Јована, али ипак мало је оних који су упознати како данас функционише Охридска Архиепископија након заплењивања цркава и манастира, и година прогона и државног терора. Ставропигијални манастир Светог Јована Златоустог у Битољу Многе куће, поседи и објекти дароване од верног народа постале су параклиси, манастири, цркве. Брод цркве (централни део између улаза и олтара) не већи од просечне дневне собе, постао је дом монаха, монахиња, место молитве, и окупљалиште верног народа, који се после година прогона и застрашивања није одрекао Христа. Већа окупљалишта резервисана су у земљама Европе чак и за секташке организације. Правда је дочекана тек 16. новембра 2017. када је Европски суд за људска права у Стразбуру пресудио у корист ПОАрхиепископије по њеној тужби против БЈРМ, и затражио одштету од 9.500 евра. Примораност да се Црква Христова у БЈРМ врати у катакомбе и сведе на маргине, са једне стране показује страхоту, кршење људских права у сред Европе које је мало људи и свесно; али и са друге стране храброст и истрајност хришћана да се остане на својим огњиштима, бирајући уместо раскола место у заједници свих помесних цркава које чине једну велику породицу — Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву! Порта манастира Успења Пресвете Богородице у Скопљу Нека нам пример Охридске Архиепскопије буди свима на подстрек, а епископима и пастирима повереног им стада, многаја љета! View full Странице
  21. У среду, 08. новембра 2017. године, у свечаној сали СКД-а Просвјета у Загребу, одржано је четврто у низу предавање у оквиру јесењег циклуса предавања на тему „Црква и Друштво“, који организује, благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског господина др Порфирија, Црквена општина загребачка. Предавање је одржао доцент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, др Здравко Јовановић, а његова тема је била: „Теологија у виртуелном свету, мисиолошке и дидактичке перспективе у 21. веку - питања и изазови”. После предавања уследила је дискусија у којој су присутни постављали питања на која је ђакон Здравко одговарао. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице
×
×
  • Креирај ново...