Претражи Живе Речи Утехе

„Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?“ (Марко 8,36) Тамо негдје, деведесетих година, православни теолози – између других и они са српског културног и националног простора – почели су да се баве питањима екологије, људских права, демократије, присуства Цркве у друштву. У извјесном смислу избором ових тема постизало се истовремено неколико паралелних „постигнућа“: сигнализовала се „еколошка свијест“ коју је снажно пригрлила фанарско-шамбезијевска теологија, „грађанском друштву“ и „невладином сектору“ послала би се порука о томе да се Црква не бави (само) презреним „србовањем“, слала се порука о томе да има још тема – осим страдања и изолације српског народа – којима се наши теолози могу да баве. За српско друштво у СРЈ и Српској – политички притиснуто, ратом уништавано, културно маргинализовано, деиндустријализовано и друштвено фрагментисано – „зелена агенда“ не само да није била адекватна тема него вјероватно да није била ни међу двадесет најважнијих тема. Но теолози се понекад труде да носе Сизифовска бремена космичке боли како не би морали много да се бакћу презреним шантићевским ранама Отаџбине. Бар неки од њих. „Екологија“ је у друштву опхрваном „Бљеском“ и „Олујом“, хиперинфлацијом и НАТО агресијом била само још једна лозинка са бијег. А можда је она то одувијек и била? Зато ово није текст о “екологији”. Није бијег од стварности већ крик због стварности која ускоро може да нам затрује сваки аспект стварности. Јер, видите: у име чега се данас Србија и Српска налазе пред пакленом провалијом експлоатације литијума – у Јадру и на Мајевици? У име екологије. Како то? Тако: да би неки калифорнијски или баварски хипстер могао да купи своју „тојоту“, „теслу“ или било који други „еколошки аутомобил“, потребно је да се разоре Јадар и Мајевица. Да би читава култура лажи, култура самообмане, култура моралне супериорности оних што једу сјеменке и не прљају планету могла да постоји, неопходно је да страда српска земља. Да страда – и да се још радује томе. Медијска уцјена која се ових дана непрекидно провлачи кроз српске медије (с обје стране Дрине) једноставна је у својој демонској лукавости: или „напредак“ кроз копање литијума или „заостајање“. Збиља? Чак и када би та уцјена била тачна, нико да каже нашим „мудрим“ властима да су се спасили они који су закаснили на Титаник. Ако већ „развијени“ свијет срља у пропаст, можемо ли бар закаснити на тај брод? Но остаје и даље питање: која је то цијена којом ће се плаћати ископани литијум? Најприје, више је него јасно да ће се платити уништавањем земље. Земља је вишезначна ријеч. Слојевита. Земља је комад тла које узмеш у руке: свештеник на православном опијели подсјећа сваког човјека да је земља и да ће наше тијело у земљи чекати други долазак Христов и виђење са ближњима. Земља смо, у земљу идемо: то не значи – како се често претпоставља да је земља због тога безврједна већ управо супротно: земља је света. Хришћани су од самих почетака историје Цркве осјећали ту везу између црнице у коју се тијело полаже и свештености човјековог живота. Ако се загади тај комад који држиш у рукама – шта ће уопште остати свето? Земља је онај комад површине који зовемо очевином, дједовином: оно што нам је дато у залог од предака да га оставимо потомцима. Није ни чудо да се „екологија“ појављује у тренутку када престаје култура домаћинства: она је блиједи супстрат, морална апстракција, брига за „планету“ човјека који је сасвим преметнуо редослијед стварности. Како је већ Фјодор Михаилович примјетио моралну инверзију људи који страсно љубе човјечанство али ниједног конкретног човјека, тако и „еколог“ брине о пингвинима и китовима, емисији угљеника и фосилним горивима. Само га се не тичу Јадар и Мајевица или дјеца која товаре сумпор у сепете у Африци. Понекад га се тиче његов дом или „локална заједница“ али у већини случајева „еколог“ је „космополита“, грађанин свијета без адресе и земље и очевине. Слободни дух, неспутана машта, наивна душа, без коријена и без потомака. Шта ће му онда очевина – коме да је преда? Ионако је „одвећ много људи на земљи“. А шта ћемо ми којима је, ипак, стало и до дједовине и до дјететовине? Ако нам у име слободе добрих душа из првог свијета ове наше колонијалне власти продају земљу? Земља је и отаџбина. Чак и чешће него само име „Србија“, код наших средњовјековних писаца спомиње се назив „српска земља“. Чему и коме затрована Српска и Србија, „српска земља“ прерована и уништена, сведена на јаловиште свијета. Ево, већ деценијама су од нас покушавали да начине културно јаловиште, демографско јаловиште, врједносно јаловиште, економско јаловиште, политичко јаловиште. И некако смо испод њихових резолуција и бомби, осиромашених и обогаћених уранијума, успјевали да се искобељамо и израстемо. Биће да је у томе проблем. Осим што им је профитабилно, врло им је и згодно да нас уједно затрпају јаловином и сахране у нашој земљи. Српска земља тако би била само апсолутно, метафизичко јаловиште на коме би неко накачио тробојку. Но питање свих питања јесте: какве су то „понуде“ које српске власти не могу или не желе да одбију, по цијену невиђене срамоте коју гледамо ових дана? Зашто и под којим условима су пристали да сатру оно мало повјерења што их обичан Србин има у људе који му објашњавају да је „све под контролом“ и да ће оно што нам добри стари Шолц и Рио Тинто нуде – бити „за наше добро“? Зашто су баш сада пристали да више не играју ни улогу двосмислености, већ да се јасно оголе као немоћни колонијални управници и извршитељи туђих налога? Шта је то чиме се пријетило и шта се понудило да би се овако огољено и бескрупулозно кренуло у кампању оправдавања неоправдивог, у медијско понављање очигледних неистина о „добробитима“ и „прогресу“ који нас чека када земљу и душу продамо и предамо? Да ли је неки медијски маг процијенио да је међу Србима жаба већ довољно „скувана“ а народ одвећ уморан и дезоријентисан у толикој мјери да га је могуће замлаћивати мантрама о „развојној шанси“ и „новој Србији“ или се опет понавља правило да се српске власти надају да ће им народ лакше праштати и брже заборављати него што то чине наши „европски партнери“? Не знам, али рачуница је погрешна а посљедице несагледиве јер чином предаје српске земље Рио Тинту престаје могућност било каквог разликовања између „патриоте“ који остварује нелегалну добит и издајника који би директно да прода земљу и народ странцима. А у тој магли може да се деси исувише много тога, може да се опет појави она „велика тајна“ коју Србија тј српски народ крију и када се чини да су сасвим заспали. Пријатеље који имају могућност да највишим властима пренесу поруке молим: објасните онима који у наше и ваше име доносе одлуке да и сами себи поткопавају темеље. Јер када људима дође вода до грла, још када се суочимо са страхом за дјецу, људи заборављају све обзире од којих се инаше састоји политички и друштвени живот. Ко је – и у чије име – одлучио да ће да прода ову земљу – и црницу, и дједовину и Отаџбину – и зашто нуди наше душе Рио Тинту, ако му је већ фаустовски сасвим у реду да своју нуди за знање, моћ, новац, власт? Познају ли потписници разних „писма о намјерама“ да их гледају устаници из Јадра – они из Карађорђеве и Милошеве буне, они из Великог рата, они од вијека и до вијека – чије су кости заправо земља из које би се вадио литијум? Из колико Срба треба да се вади литијум? Колико душа предака и потомака кошта тај литијум? Живимо апокалиптична времена – можда не посљедња, али сигурно: времена која откривају (што и јесте значење ријечи „апокалипсис“). Откривају се, и најзалуђенијима, обриси свачијих намјера, ма колико били запретени медијском скрамом. Још је говорио Христос: „тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан.“ (Матеј 18,7) о. Дарко Р. Ђого https://iskra.co/reagovanja/o-darko-r-djogo-koliko-srpskih-dusa-kosta-gram-njemackog-litijuma/

Овога дана спомињу се: Свети Сава, први српски Архиепископ, назван Равноапостолним; Арсеније, наследник Светог Саве, велики јерарх и чудотворац; Сава II, син првовенчаног краља Стефана, живео у Јерусалиму подуже време, назива се "сличан Мојсију у кротости" (Србљак); Никодим, подвизавао се у Светој Гори и био игуман хиландарски, потом Архиепископ "све српске и поморске земље"; Јоаникије, најпре Архиепископ а од 1346 године Патријарх, преминуо 1349 године; Јефрем, подвижник, изабран преко своје воље за Патријарха у време кнеза Лазара 1376. године и крунисао Лазара, потом се отказао престола патријаршијског и повукао се у самоћу; Спиридон, наследник Јефремов, скончао 1388 године; Макарије, обновио многе старе задужбине, штампао црквене књиге у Скадру, Венецији, Београду и на другим местима, подигао чувену трапезарију при Пећком манастиру и много урадио на унапређењу Цркве уз припомоћ свога брата, великог везира Мустафе (Мехмеда) Соколовића, упокојио се 1574 године; Гаврило, по роду племић од Рајића, учествовао на Московском сабору при патријарху Никону, због чега буде од Турака исјазаван за велеиздају и обешен 1656 године. Уз ове још се помињу Евстатије, Јаков, Данило, Сава III, Григорије (Епископ рашки), Кирило (Патријарх), Јован, Максим и Никон. Многи од њих подвизавали су се у Светој Гори, но сви беху "раби блази и вјерни, добри же дјелателије винограда Господња". http://arhiva.spc.rs/sr/sabor_srpskih_sveshtelja.html

Руска Православна Црква је у календар унела низ српских светитеља међу којима су свештеноисповедник Свети Иринеј (Ћирић) Бачки, Свети мученици Житомислићки, Свети мученици логора Јастребарско и Сисак у Хрватској, пренела је Епархија зворничко-тузланска: Свети Синод Руске православне цркве на заседању 25. августа 2023. у Санкт Петербургу под председавањем Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила, донео је више одлука о светитељима и празницима, и уз то прибројао Сабору светих неколико нових светитеља. Конкретно, Синод је решио да се Сабору новомученика и исповедника Руске цркве додају три имена, с тим што ће се они помињати на дан своје мученичке кончине: јереј Леонид Серебреников (25. децембар/7. јануар), јереј Филип Распопов (новембар 23/6. децембар), и јереј Василиј Носов (21. септембар/4. октобар). Ако се пронађу, њихови остаци треба да буду поштоване као свете мошти, а у њихову част ће се насликати иконе, наводи Синод. Свети Филип треба да се уврсти и у Сабор Светих самарских, а Свети Василије у Сабор Светих чељабинских. Синод је установио и празник Свих Светих просијавших у земљи Немачкој, који ће се обележавати у недељу најближу 20. септембру/3. септембру. Немачке епархије су формално почеле да прикупљају материјал о житијима својих локалних светих 2018. године, а 2022. године подаци су достављени Синодалној комисији за канонизацију светаца, која је проучила материјале и проследила их Синоду. Тренутно је руски Синод благословио уврштење 12 светаца, а још се разматрају и житија других: Свештеномученик Бонифације, архиепископ Мајнца, просветитељ Немачке (754); Свештеномученик Ауреја, епископ Мајнца (436); Мученик Маврикије и други са њим: Гереон, Касије, Флорентије и други војници (око 300.); Мученица Афра Аугзбуршка (304); Свети Максимин, епископ трирски (347); Свети Матерн, први епископ келнски (4. век); Свети Корбинијан, први епископ фрајзиншки (725/730); Свети Вилиброрд, архиепископ утрехтски (739); Свети Буркард, епископ вирцбуршки (753); Свети Ансгар, архиепископ хамбуршки (865); Свети Лиоба Бишофсхајмски (728); Преподобна Валпурга Ајхштетенска (779) Синод је такође формално признао посмртне остатке пронађене на Сабору Господњег храма у Старопишминску, Свердловска губернија (код Екатеринбурга) 2022. године, као свештеномученика ђакона Јована Плотњикова, кога су бољшевици погубили 1918. године, и дао благослов да буду поштовани као такве. Руски Синод је и у руски литургијски календар формално унео низ недавно прослављених српских светитеља, међу којима су свештеноисповедник Свети Иринеј (Ћирић) Бачки (24. март/6. април), Свети мученици житомислићки који су зверски мучени и убијени од усташа 26. јуна 1941. (13/26. јуна) и стотине Светих мученика логора Јастребарско и Сисак у Хрватској (13./26. јула). Извор: Оrthochristian.com и Ризница Извор: Епархија зворничко-тузланска

На слици: Чудотворна икона Богородице Почајевске (16. век) Ми, представници академске заједнице, као и културни прегаоци Републике Србије и српских земаља, изражавамо дубоку забринутост због грубог кршења основних људских права у Украјини. Пре свега, реч је о застрашујућем кршењу уставних норми и закона који гарантују слободу вероисповести. Оно што се сада дешава са свештеницима и верницима Украјинске Православне Цркве, не може се назвати никако другачије до државни терор. Наиме, према подацима заштитника права грађана Украјине, до данас је преко 75 свештеника УПЦ и стотине чланова њихових парохија изложено различитим облицима репресије. Осим спорадичних случајева паљења верских објекта, само у 2022. години, уз нескривену подршку власти, преотето је 250 храмова канонске Цркве. Ове године не само што је настављен него је и интензивиран тај тренд. Управо сада, они који подржавају тзв. ПЦУ, коју иначе не признаје 11 од 15 помесних православних цркава, отимају храмове у Хмелницкој, Черновицкој, Кијевској и другим областима Украјине. Свештеници и верници УПЦ изложени су најразличитијим видовима прогона. Њих не само што застрашују, него их и туку, муче, повређују, трују сузавцем. Подржаваоци “ПЦУ”, често уз асистенцију државних структура, не либе се да користе физичко насиље чак и против епископа УПЦ. Штавише, неке владике су, на основу невешто конструисаних, измишљених разлога, послати у затвор или су стављени под санкције. Ови и други подаци указују на то да је у току добро испланирано темељно уништавање целих епархија УПЦ. Сабор кијево-печерских Светих са иконом Успења Пресвете Богородице , 17. век (Извор: Православие.ру) Упоредо с тим, широм Украјине регионални и градски савети доносе одлуке о забрани функционисања УПЦ у њиховим регионима. У парламенту Украјине регистровани су предлози закона за забрану Цркве, а 15. маја 2023. године судска одлука је отворила могућност лишавања УПЦ њеног службеног назива и пренос њене имовине на друге конфесије. Украјинска држава не само што није вратила УПЦ имовину, која је бесправно одузета у совјетском периоду, него јој се данас одузима право на коришћење земљишних парцела на којима се налазе њене богомоље. Имајући у виду да живимо у XXI веку, тешко је разумети како су многи у данашњој Украјини, па и у западним земљама, не само равнодушни него и сагласни са нечувеним прогоном верника УПЦ. У исти мах док се у савременом свету пропагирају најразличитија права, многи затварају очи за бол, сузе и крв милиона Украјинаца, који само желе да сачувају веру својих предака. Веру која нема везу са текућим ратом и политичким проблемима између Украјине и Русије. Будући да је наша морална обавеза, као интелектуалаца, да дигнемо глас против неправде, против кршења људских права и нарушавања људског достојанства, позивамо власти Украјине да одмах зауставе прогон православних верника и насилно преузимање храмова УПЦ. Такође молимо официјелни Кијев да обезбеди строго поштовање важећег украјинског законодавства и међународног права у погледу слободе савести и вероисповести. Поред тога, обраћамо се европским институцијама, њеним организацијама за заштиту људских права, као и целокупној светској заједници са позивом да активно ступе у одбрану не само верских него и основних људских права чланова УПЦ. Позивамо их, пре свега, да на критичне тачке, тамо где је прогон већ на делу, пошаљу своје посматраче и помогну у брзом предузимању мера усмерених на прекид прогона и административног притиска на Украјинску Православну Цркву, њене свештенослужитеље и парохијане. На првом месту очувању јурисдикције УПЦ над Свето-Успенском Кијево-Печерском лавром и Свето-Успенском Почајевском лавром, које представљају велике светиње за цео Православни свет. Потписници Апела за одбрану светиња и права верника УПЦ Академик САНУ Данило Баста Академик САНУ Светислав Божић Академик САНУ Јован Делић Академик САНУ Славенко Терзић Академик АНУРС Слободан Реметић Емир Кустурица Др Марјан Алексић Проф. др Слађана Алексић Др Биљана Анђелковић Проф. др Слободан Антонић Проф. др Валентина Арсић Арсенијевић Проф. др Синиша Атлагић Данило Бећковић Проф. др Бошко Бојовић Проф. др Драгиша Бојовић Проф. др Павле Ботић Др Мирчета Вемић Др Жарко Војновић Мр Здравко Вокић Милена Вујовић Проф. др Огњен Вујовић Мр Ђорђе Вукадиновић Маринко Вучинић Др Мирјана Гочанин Проф. др Борислав Гроздић Др Милан Громовић Проф. др Ирина Деретић Споменка Деретић Др Владимир Димитријевић Мр Данијел Дојчиновић Др Душан Достанић Проф. др Татјана Дуроњић Проф. др Јован Б. Душанић Проф. др Александар Б. Ђикић Протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого Др Горан Ђорђевић Слободан Ерић Проф. др Наташа Вујисић Живковић Никола Н. Живковић Ивана Жигон Др Мирослав Здравковић Божидар Зечевић Др Душан Илић Др Слободан Јанковић Горан М. Јанићијевић Љубомир Јапунџић Проф. др Јован Јањић Проф. др Зоран Јеротијевић Др Бојан Јовановић Проф. др Радојица Јовићевић Др Радован Калабић Стефан Каргановић Весна Капор Мр Драгана Керкез Проф. др Зоран Кинђић Проф. др Милош Ковић Доц. др Владимир Коларић Др Горан Комар Проф. др Ксенија Кончаревић Проф. др Часлав Копривица Проф. др Душан Крцуновић Мр Владимир Кршљанин Александар Лазић Др Ружица Левушкина Проф. др Александар Липковски Др Маринко Лолић Никола Маловић Љубомир Љуба Манасијевић Проф. др Биљана Марић Проф. др Весна Марковић Бранислав Матић Проф. др Александар Милановић Протојереј-ставрофор мр Бобан Миленковић Никола Милованчев Др Снежана Милојевић Проф. др Дејан Мировић Мирослав Цера Михаиловић Проф. др Радивоје Младеновић Др Софија Мојсић Проф. др Зорица Никитовић Доц. др Маја Павловић Шајтинац Проф. др Здравко Пено Проф. др Драго Перовић Проф. др Валентина Питулић Протојереј-ставрофор Јован Пламенац Проф. др Бранкица Поповић Протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић Прокопије Постоловић Проф. др Душан Пророковић Проф. др Митра Рељић Мр Радојка Реметић Проф. др Миливој Сребро Др Милун Стијовић Проф. др Рада Стијовић Др Ивица Тодоровић Мр Мирко Тољић Проф. др Мирко Сајловић Проф. др Слободан Самарџић Др Душан Симић Проф. др Добривоје Станојевић Слободан Стојичевић Др Владан Тријић Проф. др Срђа Трифковић Др Драган Хамовић Др Марија Цупара Проф. др Ђорђе Чантрак Проф. др Арсен Чаркић Проф. др Љиљана Чолић Проф. др Миладин М. Шеварлић

Сабор Кола српских сестара (СКСС) организовао је поклоничко путовање и уручило помоћ Епархији рашко-призренској, предвођено предсједницом СКСС Сенком Дурутовић са још девет представница Кола српских сестара из Црне Горе и пет представница Кола српских сестара из Србије. По ријечима предсједнице Сабора КСС Сенке Дурутовић, иако је све било спремно да на пут из Србије и Црне Горе, 26. маја, крене њих 70 жена представница Кола српских сестара, тај пут је због ситуације на Косову и Метохији отказан. Прошлог викенда, девет представница Кола српских сестара из Црне Горе и пет представница Кола српских сестара из Србије, обишле су и поклониле се светињама на Косову и Метохији и уручиле помоћ Епархији рашко-призренској. Сусрет представница Кола српских сестара из Црне Горе и Србије,заиста је био емотиван, а оне, које нису могле кренути на овај благословени пут, са сузама су слали своју подршку. Током свог поклоничког путовања светињама Косова и Метохије, чланице Сабора КСС, обишле су манастир Светих Архангела код Призрена, биле су на бденију у манастиру Грачаници, на Светој литургији у Високим Дечанима, а поклониле су се и светињама велике Пећке патријаршије. У суботу 10. јуна 2023. године, на празник Преподобног Никите Исповједника и на Оданије Педесетнице, у манастиру Грачаници, предсједницу Сабора Кола српских сестара Сенку Дурутовић са представницама Кола српских сестара из Црне Горе и Србије, примио је Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије. Том приликом Владици је уручена помоћ и донација за Епархији рашко-призренску. Сабор КСС је као приоритетну обавезу преузео помоћ Епархији рашко-призренској, у новцу и у свакој другој подршци, и овом приликом, уручујући помоћ у новцу, као једну малу удовичину лепту, та је порука пренијета Епископу Теодосију. Владика Теодосије је овом приликом гошћама и приложницама, показао и фарму, која запошљава десетине Срба из околине Грачанице. Сестре су пожељеле Владици Теодосију са сарадницима, да им Бог подари сва добра, за свој труд и жртву коју не жале, јер ова мала, али велика фарма и газдинство, која је понос српства и Епархије рашко-призренске, опстаје од донација и прилога, као да и даље доноси много користи нашем свештенству, монаштву и вјерном народу на Косову и Метохији. Оне су позвале и све људе добре воље, да и даље помажу Епархију рашко-призренску и наш страдални народ на Косову и Метохији. Растајући се са сузама са Владиком и грачаничким монахињама, сестре су пожеље да следећи сусрет буде у што већем броју, са новим прилозима и помоћи, коју ће Сабор Кола српских сестара прикупити. https://mitropolija.com/2023/06/12/sabor-kola-srpskih-sestara-urucio-pomoc-eparhiji-rasko-prizrenskoj/

Коло српских сестара Београд, које ове године обележава 120 година од оснивања и исто толико година активног рада у служби своме роду и својој Цркви, за Васкршње празнике традиционално дарује Верско добротворно старатељство АЕМ. О новој акцији за наш радио говори гђа Данијела Крунић, председник овог родољубивог удружења: Разговор са гђом Крунић: Извор: Радио "Слово љубве"

Предавање на тему "Велики пост - обнова духовног живота" одржаће јереј Бранислав Кеџић, професор Богословије Светог Саве у Београду, у суботу, 9. априла 2022, са почетком у 18.30 часова, у просторијама парохијског дома Храма Сабора Српских Светитеља на Карабурми. Храм се налази у улици Пера Ћетковића 6 а. Извор: Радио Слово љубве

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије разговарао је 22. марта 2022. године у Патријаршијском двору у Београду са делегацијом конзорцијума "Artmedialink Group" из Темишвара, известила је Информативна служба СПЦ. У топлом и срдачном разговору гости су пренели поздраве Епископа будимског и администратора темишварског г. Лукијана и изразили велику захвалност на Патријарховој подршци развоју српских електронских медија у Румунији. Као знак видљиве благодарности Његовој Светости су овом приликом уручили Златну повељу те успешне медијске компаније, као и икону Светог Порфирија Кавсокаливита. Његова Светост је захваљујући на даровима истакао важност медија, посебно мањинских, као моста за сарадњу међу народима и културама, пожелевши даљи успех у раду г. Аџићу и његовим сарадницима. Гости су упознали Патријарха са радом српских медија на територији државе Румуније који имају одличну сарадњу са локалним медијима и броје рекордне резултате гледаности и слушаности. Такође, делегација је упознала патријарха Порфирија са будућим медијским пројектима. Делегацију су чинили: председник Драгослав Жељко Аџић, директор Дамир Месарош, сарадници Марко Аџић и Предраг Аџић. Извор: Информативна служба СПЦ

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански и Мјестобљуститељ трона патријараха српских г. Хризостом молитвено је присуствовао 6. јануара 2021. године, на Бадњи дан, светој Литургији у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Извор: Инфо-служба СПЦ

Овога дана спомињу се не сви српски светитељи уопште него само неколико архиепископа и патријараха, и то: Свети Сава, први српски архиепископ, назван равноапостолним; Арсеније, наследник светога Саве, велики јерарх и чудотворац; Сава II, син првовенчаног краља Стефана, живео у Јерусалиму подуже време, назива се „сличан Мојсију у кротости“ (Србљак); Никодим, подвизавао се у Светој Гори и био игуман Хиландарски, потом архиепископ „све српске и поморске земље“; Јоаникије, најпре архиепископ а од 1346 године патријарх, преминуо 1349 године; Јефрем, подвижник, изабран преко своје воље за патријарха у време кнеза Лазара 1376 године, и крунисао Лазара, потом се отказао престола патријаршијског и повукао се у самоћу; Спиридон, наследник Јефремов, скончао 1388 године; Макарије обновио многе старе задужбине, штампао црквене књиге у Скадру, Венецији, Београду и на другим местима, подигао чувену трапезарију при Пећском манастиру, и много урадио на унапређењу цркве уз припомоћ свога брата, великог везира Мустафе (Мехмеда) Соколовића, упокојио се 1574 године; Гаврило, по роду племић од Рајића, учествовао на Московском сабору при патријарху Никону, због чега буде од Турака исјазаван за велеиздају и обешен 1656 године. Уз ове још се помињу Евстатије, Јаков, Данило, Сава III, Григорије (епископ Рашки), Кирило (патријарх), Јован, Максим и Никон. Многи од њих подвизавали су се у Светој Гори, но сви беху „раби блази и вјерни, добри же дјелателије винограда Господња“. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Света Литургија је служена у Саборном храму Васкрсења христовог у Ваљеву, а потом у просторијама Кола српских сестара „Преподобна Мати Евгенија“ приређена је трпеза љубави у знак благодарја сестрама за сва добра која чине, како за богослужбени живот храма Васкрсења Христовог, тако и све суграђане којима пружају руку помоћи баш како су чиниле мироносице у првим вековима Хришћанства. У име братства храма, свештеник Александар Филиповић уручио им је књиге „Свето причешће – лек бесмртности“, аутора Преосвећеног Епископа бачког др Иринеја, које је управо новосадски архијереј послао на дар браћи и сестрама у Ваљевској епархији. Свака сестра је добила по три примерка – један за себе, а два за своје ближње, како би књига допрла до што више богочежњивих душа. Сваки долазак на свету Литургију прилика је да се подсетимо да је управо она, заједно са Светим причешћем, оно што чини Цркву. Овај свет је створен ради сједињења са Богом, а то остварујемо учешћем у светим тајнама. Црква је кроз векове бивала гоњена, али су хришћани увек налазили начин да се причесте: у шумама, пустињама, тамницама... Зато, ми који исповедамо да смо хришћани у овом свету, који у злу лежи, треба да посведочимо хришћанску љубав према Богу и међу собом по узору на бројне Свете Божје људе које прослављамо, рекао је у литургијској проповеди свештеник Дејан Трипковић. Управо о томе, како се из наслова да закључити – „Свето причешће – лек бесмртности“ говори и књига, својеврстан практикум и одбрана литургијског живота у условима напада оних који га нису искусили, коју је написао Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј (Буловић), објављена у издању Издавачке куће „Беседа“ Епархије бачке. Свестрани ерудита, духовно рођен у ваљевским Ћелијама крај богомудрог оца Јустина, владика Иринеј је сабрао фундаментална богословска учења о светој тајни неопходној за спасење сваке душе, поткрепивши их мноштвом примера из богослужбених пракси Православних Цркава кроз историју. Пишући једноставним језиком уз, за овакав дискурс наметнут у јавности неопходан академски ниво, владика Иринеј објашњава да је света тајна причешћа од памтивека била и остала извор здравља (и телесног и духовног) и да су јој као таквој приступали и приступају свештеници и верници, без обзира на то да ли су у том тренутку од нечега боловали или не. „Од причешћа се за ове две хиљаде година нико није заразио, чак ни свештеници који су причешћивали губавце, туберкулозне и друге оболеле од тада неизлечивих болести“, истиче бачки архијереј, уз опаску на ситуацију коју данас имамо у време епидемије вируса корона – „како то да бивају заражени они који у цркву не иду, камоли да се причешћују?“ Дакле, реч је о свеколико корисном штиву које би данас сваки хришћанин требало да прочита и подели са својим ближњима, будући да смо сви који смо одабрали да живимо хришћански изложени свакаквим малициозним и нимало искуствено утемељеним нападима за „неодговорно понашање“ и томе слично. -Вредност ове књиге је непроцењива. Она говори о ономе што је центар хришћанског живота, центар Литургије – светом причешћу. Многи људи се питају зашто смо се ми определили да недељу проводимо у цркви, да постимо, страдамо и да у овом свету трпимо велика искушења. Разлог свему томе је наша боголикост и ми смо то препознали у Цркви, одлучили да кренемо путем Христовог васкрсења, јер је њиме нама омогућено да учествујемо у Његовој љубави у вечности. Свако од нас је, уверен сам, осетио Божју благодат кроз умиљење, сузе, топлину... То је залог који се нама даје да истрајемо на хришћанском путу, који преко крста води у васкрсење, рекао је свештеник Александар Филиповић приликом даривања књиге „Свето причешће – лек бесмртности“. Питање преношења вируса корона преко кашичице у светој тајни причешћа смислено је само онима који нису осетили Божју благодат и не верују у Христово васкрсење. Стога, Епископ бачки г. Иринеј у овој књизи је направио историјски пресек о светом причешћу, изложио проблематику причешћивања и много тога вредног за све нас. Да се подсетимо суштине наше вере – сједињавања са Христом да бисмо постали богови по благодати, указао је свештеник Александар Филиповић, истакавши да је владика Иринеј у право време написао ову књигу и подарио је сестрама и верном народу Ваљевске епархије. Ова књига је мисионарског карактера и свима који буду желели да је имају братство Храма Васкрсења Христовог и Светог Нектарија Егинског дариваће је наредних дана. Извор: Епархија ваљевска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас, 8.октобра, трећег дана централне прославе 800 година аутокефалности СПЦ, са више архијереја служио је, уз молитвено учешће више епископа, свештенства, монаштва и вјерног народа, Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији, древном сједишту наше Цркве. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Повезане вести: Митрополит Амфилохије: Историја свијета је у знаку Христовог распећа и васкрсења! Митрополит Амфилохије служио помен Епископу Виктору Михаиловићу У литургијској бесједи Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да 800 година ходимо путем који води у живот вјечни сљедећи свога првога учитеља, наставника и првопрестолника Светога Саву, путем који је вјечни пут, који је Христов пут. „Ходимо за оним који је пут истина и живот, за Христом Господом и не одступамо са тога пута кроз вјекове и зато нијесмо смоква коју је Господ проклео јер није доносила плодова. Ходећи тим путем, овај светосавски народ непрекидно је рађао плодове. Само Господ знаде колико је тих плодова унијето у Царство небеско, колико светиња од Жиче, Пећке патријаршије до других безбројних светиња подигнутих у славу Божију.“ Подсјетио је да су Свети Сава и отац његов Свети Симеон, који су утемељили нашу историју, опредјеливши се, један као владар, а други као епископ, за вјечно и непролазно Царство Божије, показали којим путем треба да ходе и они који владају и они који их слушају. „Тајна вечера, Христова вечера, је она вечера око које се сабирамо и ми као народ кроз вјекове слушајући ријечи Христове, када је узео хљеб у Своје руке и рекао: Примите, једите ово је Тијело Моје које се за вас ломи на отпуштање гријехова, и узео чашу рекавши: Пијте из ње сви ово је Крв моја Новога завјета, која се пролива за вас и за многе на спасење и на отпуштање гријехова.“ Нагласио је да је сва историја Цркве Божије, историја оних који се сабирају око Чаше живота и да тај сабор, који се темељи на крајеугаоном камену – Христу Богу нашем, траје 2.000 година. Сви земаљски народи су призвани да ходе тим путем који води у вјечно и непролазно Царство Божије, рекао је владика Амфилохије и додао: „Тај призив и тај позив хођења тим Светим Божјим путем никада није био тако снажан и јак, и никада се није толико широко чуо у свијету као данас и ова Црква Христова данас проповиједа Свету благу вијест Христову на свим земаљским језицима. Нема мјеста на земаљском шару гдје се не проповиједа Свето јеванђеље и гдје се не служи Света литургија, гдје се не сабирају душе око Тајне вечере Христове. И наша Црква светосавска данас се раширила по читавом свијету:“ Подсјетивши да су данас у Пећкој патријаршији епископи и из Аустралије, Америке – Сјеверне и Јужне. Канаде, Европе, Митрополит је рекао да је то значајно, али да је значајно и да се та Света ријеч Божја и проповијед наставља на светом косово-метохијском простору, гдје се и проповиједала непрекидно. Истакао је да је све што се догађало са Црквом Божијом у знаку Христовог распећа и васкрсења, као и сва историја овога простора, нашег народа и свијета. „Као што су Њега гонили, прогонили и разапели, тако и оне који су Његови гоне и прогоне и разапињу свуда у свијету, а посебно овдје на овом светом мјесту, али остаје то живо свједочанство овдје и остаће до краја свијета и вијека. И ова Црква Божја, Црква светосавска наставиће да свједочи Христа Бога нашега и спасење свему свијету, да свједочи Царство небеско свуда, а нарочито на овом косово-метохијском простору гдје је од овога народа склопљен Завјет косовски, завјет са Христом Богом.“ Митрополит је истакао да Косовски завјет није митологија, већ изданак Новога завјета, и као што је Нови завјет свједочанство Христа распетог а и васкрслога, тако и Косово-метохијски завјет свједочанство распетог Христа и силе Његовог васкрсења у бићу овога народа, кроз његово опредјељење да ходи тим путем који је Христов пут, пут распећа и васкрсења. „Наставља се то свједочанство живо и живоносно. Није снага у броју, него у Господу, давно је Свети пророк рекао. И није снага колико има оних који су овдје на овим просторима, него је снага у онима, нека их је и мало, који су живи свједоци те истине и који својим свједочанством просвећују и оне који живе заједно са њима. Бог их и призвао и оставио да буду свједоци и другима који се нијесу опредјелили за тај пут или су га се одрекли у своје вријеме, да се и они врате Светоме путу и тиме себи, и вјечном и непролазном људском и народном достојанству.“ Најдивнији свједоци тог свједочанства је велики број данас сабране дјеце, сестара монахиња, свештеника, сабор епископа, којих данас у нашој помјесној Цркви има више него икада што је било у нашој историји, бесједио је владика Амфилохије: „И Црква Божја је живи свједок истине Божије на сваком мјесту а посебно овдје на овом мјесту. И то свједочанство Цркве Божије ће наставити да буде живо и живоносно, не само за оне који су биолошки нашега поријекла, него за све људе и народе који живе овдје.“ Високопреосвећни Митрополит се посебно осврнуо на то колико је спасоносна и значајна ова светиња не само за овдје сабране, него и за друге, за нашу браћу Шиптаре, Албанце: „Нема ништа значајније за њих и за њихов живот од ових светиња које су сачуване: Пећке патријаршије, Дечана, Грачанице, Богородице Љевишке… То су светиње које припадају свима, које Бог дарује свима и преко њих призива све који овдје живе и долазе на ове просторе, да проходају и крену путем Божијим, тим јединим правим и истинским путем којим је ходио учитељ наш Свети Сава, као насљедник Светих апостола и сви други Свети проповједници Христа Бога и оних који нас воде и руководе на том Светом божанском путу.“ Истичући да је жив Господ и да ће жива бити душа наша, Архиепископ цетињски г. Амфилохије је казао да је Господ жив свуда, на сваком мјесту, али да је посебно жив на КиМ кроз дивне и велике свједоке, Његове мученике и страдалнике и да је за ових 800 година било много оних који су се опредјелили за Царство небеско. Подсјетио је да је у најновије вријеме наша Црква тим живим свједоциима прибројала: Василија Пекара Пећкога, Григорија Пећкога, монаха ове свете обитељи и Свету дјевојку Босиљку. Казао је да су у наше вријеме прибројани и многи други који су себе жртвовали сараспевши се Христу: Стефан јеромонах и Харитон монах, затим Марица Мирић, над којом је извршено насиље четворице безбожника и несрећника у Белом Пољу, а која је, по благослов мати Февроније сахрањена у Пећкој патријаршији, затим Милева Вујошевић, заклана и убијена у Пећи. „То свједочанство Цркве Божје се наставља, а ево свједока и вас овдје сабраних, и наших архијереја, и наставиће се у сва будућа времена ,ако Господ даде. Велика је наша одговорност, а посебно вас који сте остали на овом Светом косовском пољу и метохијском, за све оне који овдје живе, долазе и пролазе. Да будемо и будете свједоци тога пута, и преко вас да и други, без обзира коме земаљском народу припадали, ходе тим путем и да се уче како треба ходити путем који води у живот вјечни. Господу нашем који је пут истина и живот, посвједоченом безбројним свједоцима од времена апостолских до наших времена, посвједочином и овим Косовским завјетом, нека је слава и хвала у вијекове, вјекова, амин“, Казао је на крају своје литургијске проповједи Митрополит Амфилохије. На крају Литургије освештан је и пререзан колач у част Светог Сергија Радоњешког, имендана Његовог преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија. Честитајући празник и имендан, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски г. Амфилохије је још једном указао на значај 8. вјековног сабора наше Светосавске цркве: „Осам вјекова она сија сјеме Божије, сјеме Христово на овим просторима, али и у свим земаљским народима, заједно са осталим наследницима Светих апостола и пророка. Велики је то догађај, велики је то сабор на челу са нашим Патријархом, Његовом светошћу Патријархом г. Иринејем, велики и благословени сабор наших архијереја, и овдје присутних, и оних који су у Београду и на другим мјестима. И нека би Господ благословио да се овакви сабори настављају, сабори око Тијела и Крви Господа и Бога и Спаса нашега и Исуса Христа, ова Тајна вечера, која траје 2 000 година, која ће се наставити, ако Бог да, и овдје и широм васељене до краја свијета и вијека“, поручио је на крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска / Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас, 16. септембра, посјетио је током свог боравка у Београду манастир Раковицу, Цркву Светог Николаја Жичког у Реснику и манастир Богородице Тројеручице у Рипњу под Авалом. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је приликом посјете манастира Раковица обишао гробове блаженог спомена Патријарха Павла и Патријарха Димитрија, првог патријарха обновљене Патријаршије Српске православне цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Слава храма Саборa српских светитеља на Карабурми прослављена је 15. септембра 2019. године светом Литургијом којом је началствовао Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Саслуживали су архимандрит Филимон из манастира Каоне, протонамесник Милутин Илић, јереји Драган Кирић и Љубиша Јовановић, протођакони Стеван Рапајић и Младен Ковачевић, ђакони Драган Танасијевић и Немања Ристић, као и чтечеви Милош Шарић и Милош Стаменковић у молитвеном присуству старешине храма протојереја-ставрофора Живадина Протића, братства храма и благочестивог народа престонице. Извор: Инфо-служба СПЦ

Део беседе преподобног Јустина Поповића изговорене 1973. године, у манастиру Ћелије код Ваљева, на дан празновања Сабора српских светитеља: Душа често заспала у гресима. А око нас, изнад нас бруји благовест Господа Христа: „Хајдете, све је готово”. Царство небеско је сишло на земљу, јер је Бог сишао на земљу. Господ Христос је постао човек и, гле, Царство небеско спустило се на земљу. А ви људи, ви спавате мртвим сном греха! Дивни светитељи наши – од Светога Саве до данашњега дана – сви се они одазваше позиву Господа Христа: „Хајдете, Царство небеско је готово, дошло је, уђите у њега”. И дивни светитељи српски уђоше у њега да би и нас, све Србе, повели у то чудесно, у то беспрекидно славље Господње. И сви наши светитељи сведоче да је заиста Господ дошао у овај свет, дошао је да човека васкрсне из свих његових грехова, васкрсне из свих његових смрти. Јер сваки грех је мала смрт, сваки грех је мали гроб. Светитељи српски, васкрсавајући себе из свих својих грехова, побеђујући све грехе и све страсти, очистили су себе и служили Господу и стекли живот вечни још на земљи, стекли истину вечну, правду вечну и то дали српскоме роду, отворили Царство небеско за српски род и народ. Сетите се светога кнеза, великога цара Лазара на Косову. Шта је урадио? Он се определио за Царство небеско и цео народ са њим, сав српски народ – причестивши се, испунивши себе Господом Христом – пошао је на велику голготску жртву косовску и положио живот свој за Царство небеско, за истину вечну, за правду вечну, за живот вечни. То су нам дали наши велики свети цареви и краљеви. Одазвали се Господу Христу. А ми Срби данашњи, шта ми данас радимо? Ми поступамо ко оне рђаве слуге Божје. Ми прогонимо из душа својих и са земље своје светитеље своје. Ко се данас држи Светога Саве, ко се данас држи светитеља српских? Гле, и ово је њихова задужбина, светог краља Драгутина и све српске велике обитељи, сви велики манастири су нам од тих великих светитеља Божјих остали. Ради чега? Да ми у њима, вођени српским светитељима, и сами стекнемо Царство небеско, јер Црква Божја на земљи јесте Царство небеско. Нека би Благи Господ, преко српских светитеља, покајао српски народ, у целини га покајао да нађе свој пут у Царство небеско. А наћи ће га идући за свим својим светитељима, ако слуша њихове наредбе, њихове заповести, јер за све њих, браћо моја, важила је једна велика и света истина: свето Еванђеље Христово. Они су живели по једноме правилу: све за Христа, Христа ни за шта! И ми, ако хоћемо да будемо достојни Срби, достојни потомци тако славних и вечних Срба, онда да одбацимо у себи сваки грех, да пригрлимо Еванђеље Господа Христа и спасавамо себе од свакога греха, вођени и руковођени дивним светитељима српским, на челу са Светим Савом. Амин. Извор: Инфо служба Епархије бачке

На празник Усјековање главе Светог Јована Крститеља, 11. септембра, у цркви Светог Ђорђа под Горицом служена је Света литургија. У литургијској бесједи протојереј-ставрофор Драган Станишић је указао на актуелност јеванђелске приче о страшном страдању праведника – Претече и Крститеља Господњег Светог Јована, кроз данашње страдање српског народа на Косову и Метохији. Он је поручио да је Свети Јован претеча свих тих наших мученика. „Спомен страшног чина, одсјечена глава Јована Крститеља на тањиру у рукама Иродијаде, а у царском дворцу, око ње, сви пијани. Сами цар Ирод жали Јована, али игра и плес Иродијадине кћерке засјењују све што је поштовао код пророка и каткад слушао. Јован му је говорио да не може имати жену брата својега и Иродијада је била бијесна због тога“, подсјетио је прота Драган. Појаснио је да данашње Јеванђеље цијелу причу обзнањује поводом Иродове недоумице и томе ко је Исус – да није Јован којег је посјекао!? „Кроз ову помисао несрећног цара, пројављује се страх сваког злочинца, кроз све епохе, у свим крајевима, да ће крв проливену на правди Бога платити најстрашнијом цијеном, како се то десило и Ироду и Иродијади.“ Слушајући ову причу, истакао је свештеник Драган, не можемо, а да не споменемо и злочинце који су у новије вријеме из удобних свјетских палата тражили да се у Жутој кући у Албанији сијеку главе Србима и „на тањиру“ доносе органи – како би своја болесна тијела из самртног ропца усправили. „Свети Јован је претеча свих тих наших мученика, који се сада појављују као младенци Христови, за које се џелати се питају: да није то онај чије срце, бубрег, јетру носих и главу му посјекох. Свети Јован Крститељ са својом посјеченом главом нас подсјећа да у овом свијету гдје се све више истичу изопачености, треба неко да каже: Шта то радите, не можете узимати све што хоћете и уништавати! Наша вјера је вјера Јована Крститеља и Црква се не боји да свједочи и брани оно што је Божије, што је Христово“, поручио је на крају пастирског слова протојереј-ставрофор Драган Станишић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Темеље новоподигнутог храма, који је реплика цркве Светог Јована Канео на Охридском језеру, пре шест година је осветио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Црква се налази у манастирском комплексу Светог владике Николаја Охридског и Жичког у Соко Граду. Од ње се пружа поглед на цркву Светог владике Николаја, Дом владике Николаја и Дом патријарха Павла. Цркву је живописао академски сликар и вајар Владимир Спасојевић. Задужбинари велелепне цркве су угледни Шапчани: Радослав Веселиновић, власник компаније „Галеб“, са супругом Весном, децом Слободаном, Јанком, Наташом, Александром и Јеленом, унучадима Стефаном, Игором, Ником, Ланом, Максимом, Страхињом и Луком, и пријатељима: др Милошем Ранковићем, анестезиологом, и његовом супругом др Зором и синовима др Немањом и др Стефаном - они су одлучили да саграде и дарују цркву Сабора српских светитеља Српској Православној Цркви и српском роду. Иначе, Охридска црква Светог Јована Канео била је мила и владици Николају, тадашњем Епископу охридском, тамошњем народу, као и његовом синовцу епископу Јовану (Велимировићу), који је пре епископа Лаврентија био на трону Епархије шабачке. Архитекта Предраг Ристић учествовао је у самом почетку градње храма. Чин освећења цркве обавио је у недељу 8. септембра 2019. године Епископ шабачки г. Лаврентије. У наставку је служена света Литургија. Саслуживали су архимандрити Нифонт (манастир Богородице Тројеручице у Богоштици) и Филимон (манастир Каона); протојереји-ставрофори Мирко Вилотић, архијерејски заменик; др Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду; универзитетски др Драгомир Сандо, директор Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке; Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије; старешина цркве у Линцу протојереј-ставрофор Драган Мићић, протојереј-ставрофор Велизар Живановић; протонамесник Никола Милошевић из Богатића, парох мајурски Александар Арсеновић, јереј Михаило Рапајић, протођакон Стеван Рапајић, ђакони Никола и Јован Јанчић и чтец г. Ђорђе Мијајловић. Крупањски хор Света Три Јерарха, вођен диригентском руком Горана Андрића, допринео је својим велелепним пјенијем торжественој Литургији. После свете Литургије епископ Лаврентије је осветио и преломио славски колач, а потом се обратио верном народу: „На данашњи дан желим да се одужим мислима и молитвама, и срцем свима, онима који су целу протеклу годину били с нама у овој светој обитељи, решавали све њене проблеме, бдили над њом као над својом рођеном кућом и улагали у њу као у свој сопствени дом. Не зна се ко је више волео и ко више воли своју Цркву, али, међу нама су највише били и интересовање за ову светињу исказала два велика Србина: Мишко Ранковић и Раде Веселиновић. Црква их је више интересовала и више су живели о небу него о хлебу. Желим да истакнем њихов пример какав би требало да буде сваки Србин у очима своје Цркве." На предлог Епископа шабачког Лаврентија, Свети Архијерејски Синод је донео одлуку о додели ордена Светог краља Милутина задужбинарима нове цркве на Соко Граду господи Радету Веселиновићу и Милошу Ранковићу. Одлуку о високим одликовањима Српске Православне Цркве потписао је Патријарх српски г. Иринеј. После торжествене Литургије и ломљења славског колача обратио се протојереј-ставрофор Стојадин Павловић: „Ваше Преосвештенсво, имамо незаслужену част да Вам у име Његове Светости Патријарха г. Иринеја, који из оправданих разлога није данас физички с нама, али молитвено јесте, честитамо 30 година на трону Епархије шабачке. Радујемо се и што је данас стигла и ова честитка с неба које је своје парче спустило овде, у Соко Град, подно њега, у манастир који сте Ви створили као образац задужбинарства и показали свима нама како се у пракси постаје задужбинар. Сабор српских светитеља, коме је посвећен овај храм, издвојио је Вашом заслугом на нашим просторима Светог владику Николаја кога сте нам Ви донели из Америке. Претходно сте нам доносили штампана дела Светог владике Николаја које сте са својим блиским сарадницима учинили доступним најширој читалачкој публици, у време док сте били епископ у Немачкој. Овај новоподигнути и освећени храм је такође дошао са владиком Николајем из Охрида, својом архитектуром, Светог Јована Канеа, и зато је овде, Свети владика Николај приближен нама више него другима. Дугујемо Вам, Преосвећени Владико, неизмерну захвалност." Затим је протојереј-ставрофор Стојадин Павловић прочитао одлуку Светог Архијерејског Синода о додели високог признања Српске Православне Цркве задужбинарима из Шапца за исказано добротољубље према Епархији шабачкој, нарочито показаном приликом изградње цркве Сабора српских светитеља. Епископ Лаврентије је уручио орден Светог краља Милутина господи Радославу Веселиновићу и Милошу Ранковићу, а верни народ са свештенством узвикивао је: Достојан!. Богомоља је предата на коришћење Епархији шабачкој, а текст повеље која се чува као сведочанство о времену и учесницима градње и дану освећења прочитао је протојереј-ставрофор Мирко Вилотић. После чина уручења високих црквених признања, своју захвалност у име обојице ктитора исказао је г. Веселиновић, који је недавно је започео изградњу цркве у родном селу Церовцу код Шапца, чије је темеље освештао владика Лаврентије. На предлог задужбинара, са благословом епископа Лаврентија, грамате су уручене господи Миливоју Пуцаревићу из Шапца, Драгољубу Милутиновићи из Варне, фрескописцу цркве Сабора српских светитеља г. Владимиру Спасојевићу и г. Ђукићу из Штитара. За трпезом љубави обратио се и др Милош Ранковић. Освећењу цркве Сабора српских светитеља присуствовали су верни из Републике Србије, као и из Републике Српске, српског расејања, свештенство и монаштво Епархије шабачке, представници локалних власти, историчар Сретен Цветојевић, директор Ризнице српске духовности Миле Пајић, уметник који је својим акварелима украсио Дом патријарха Павла, чланови Друштва пријатеља манастира Соко, многобројни сарадници, личности јавног и културног живота. О свему се старао архијерејски намесник азбуковачки протојереј-ставрофор Драган Секулић са братијом свештеницима, настојатељем манастира Светог Николаја Српског јерејем Немањом Станојевићем и архијерејским намесником посавско-тамнавским протојерејем Зораном Ристивојевићем. За чин освећења, недељу дана су манастир украшавале и цео комплекс уређивале вредне руке жена из Љубовије, као и запослени у компанији Галеб груп. Трпеза љубави је приређена за шест стотина званица у неколико манастирских сала. Извор: Инфо служба СПЦ

САОПШТЕЊЕ ПРЕДСЕДАВАЈУЋИХ ЦРКВЕНОГ САБОРА У ВЕЗИ СА УСТАВОМ И ОДНОСНИМ УПРАВЉАЈУЋИМ ДОКУМЕНТИМА Високопречасним и пречасним презвитерима и ђаконима, преподобном монаштву, члановима и парохијанима црквено-школских општина и мисионарских парохија Српских Православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама Возљубљено свештенство, браћо и сестре у Христу, Пошто смо примили многобројна питања и недоумице у вези са допуњеним и јединственим издањем Устава, Општих правила и Једообразних правила и уредаба за парохије и црквено-школске општине Српских Православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама које је објављено и као такво примљено на 22. Црквеном Сабору, дана 16. јула 2019. године, а затим подељено свим учесницима, налазимо за сходно да широј јавности пружимо разјашњења шта је заправо допуњено у поменутом издању и зашто. Ново издање, штампано у белим корицама, обједињује сва три горе наведена ранија документа, укључујући амандмане и допуњене верзије истих које су донете како на Црквеним Саборима тако и заседањима Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Ово је учињено у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве САС бр. 45/зап. 171 од 7./24. маја 2018. Поступајући по одлукама Српске Православне Цркве, ми јесмо и бићемо заувек, њена верна чеда. Говорећи о допунама, постоје две основне категорије: 1) промена имена (тј. промена територије на којој Устав важи), и 2) малобројне мање, не-суштинске допуне. Конкретне допуне и разлози њиховог настанка су следећи: 1. Име Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци промењено је у Српске Православне Епархије у Сједињеним Америчким Државама из следећих разлога: а) Најпре, име је промењено да би одговарало нашем географском простирању и да без сумње потврди да смо ми интегрални део Српске Православне Цркве-Патријаршије са Седиштем у Београду, будући да смо Епархије Српске Православне Цркве, а никако посебна „Црква“; б) Свети Мардарије је својевремено успоставио административни центар у Либертивилу, у савезној држави Илиној, те стога подлежемо законима Сједињених Америчких Држава, где правни, порески и осигуравајући ентитети постају све више непријатељски настројени ка верским организацијама. Настављајући да функционишемо под именом које укључује Северну и Јужну Америку, аутоматски преузимамо правну одговорност за све активности у Епархији канадској и Епархији јужно-централноамеричкој. Такође, Епархија канадска и јужно-централноамеричка могу бити правно одговорне за активности Епархија у САД; в) Име Српска Православна Црква у САД и Канади престало је да постоји 2007. године када је промењено у Српска Православна Црква у Сверној и Јужној Америци. Важно је напоменути да је Епархија канадска 1995. године усвојила и почела да примењује сопствени управни документ, Статут, који је захтевало канадско законодавство и који је одобрен од стране Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Од тада, Епархија канадска учествовала је у нашим Црквеним Саборима само спорадично, а у раду Централног Црквеног Савета – минимално. Од 1995. наовамо, канадско законодавство забранило је Епархији канадској да плаћа епархијски разрез Цетралној благајни која се налази у САД; г) Српска Православна Епархија буеносајреска и јужно-централноамеричка законски је регистрована у Аргентини у складу са аргентинским законом и зато ће се у будућности управљати на основу сопственог Статута. Дакле, имајући у виду број националних/интернационалних правних система укључених у овај случај, Свети Архијерејски Сабор препознао је наведене чињенице и одобрио промену имена како би исто тачно осликавало тренутно стање наших епархија у САД и како бисмо се усагласили са законом САД и заштитили се у оквиру истога. То је једини разлог промене имена – и ништа више од тога. 2. Ово што следи је аутентична листа мањих, споредних допуна, које су у складу са горе наведеним учињене зарад јасноће и ажурирања докумената. а) Промена имена Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци у Српске Православне Епархије у Сједињеним Америчким Државама у документу учињена је на основу одлуке Светог Архијерејског Сабора донесене у мају 2018. године, како би се територија Устава прилагодила Сједињеним Америчким Државама. б) Промене јерархијске природе учињене непосредно од стране Светог Архијерејског Сабора: I. Страна 41: Свети Архијерејски Синод замењен je Великим Црквеним Судом (Апелациониом Судом); и II. Страна 17: Велики Црквени Суд je прибројан управним органима; в) Промене јерархијске природе које је извршио Епископски Савет и одобрио Свети Архијерејски Сабор: Страна 49: Црквени Сабор сазива се сваких пет година, уместо сваке три године; и Страна 61: Сваки епископ има право да сазива Епархијску Скупштину сваке године, или сваке друге или треће, уместо на годишњем нивоу; г) Повесне допуне и измене: I. Странице 89-91: Историја Устава је допуњена и измењена како би одразила све оно што се догодило од штампања Устава (смеђа књига) 2008. године; II. Странице 105-107: Историја Општих Правила и Уредаба је допуњена и измењена како би одразила све што се догодило од штампања Једнообразних Правила и Уредаба (жута књига); и III. Странице 167-169: Историја Једнообразних Правила и Уредаба је допуњена и измењена како би одразила све што се догодило од штампања жуте књиге; д) У Једнообразним Правилима и Уредбама, слова а, б, в, г итд. су замењена бројевима, како би се директно подударала са енглеским текстом (с обзиром на разлике у азбучнном реду); и ђ) Додате су слике у боји грба и заставе Српске Православне Цркве. У будућности се морају извршити додатна ажурирања. На пример, наш Устав, Једнообразна Правила и Уредбе не спомињу електронске облике комуникације или одржавање састанака путем телеконференција и слично. Настојаћемо да будемо што је више могуће отворени за приступ сарадње са нашим епархијским саветима, црквено-школским општинама и мисионарским парохијама, с обзиром да стручни Законодавни одбор Централног Црквеног Савета дорађује предложене измене и допуне како би вам се пружила могућност да пошаљете ваш повратни одговор пре његовог усвајања на следећем Црквеном Сабору. Оно што је јако важно, невезано за сам Устав, је то, да услед географских контура Епископски Савет Епархија Српске Православне Цркве у Северној, Централној и Јужној Америци остаје потпуно неокрњен, као целовито обједињујући, духовни и еклисиолошки фактор у Америци. Браћо и сестре, надамо се да је горе наведено појаснило учињене промене, због чега су оне извршене, као и њихову неопходност. Ми смо Епархије наше Мајке Цркве, Српске Православне Цркве-Патријаршије, и верни смо и под канонско-хијерархијским ауторитетом Светог Архијерејског Сабора, чији Председник је Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски. Ваши молитвеници пред Господом, ЛОНГИН, Епископ новограчаничко-средњезападноамерички МАКСИМ, Епископ западноамерички ИРИНЕЈ, Епископ источноамерички