Претражи Живе Речи Утехе

Сабор Кола српских сестара (СКСС) организовао је поклоничко путовање и уручило помоћ Епархији рашко-призренској, предвођено предсједницом СКСС Сенком Дурутовић са још девет представница Кола српских сестара из Црне Горе и пет представница Кола српских сестара из Србије. По ријечима предсједнице Сабора КСС Сенке Дурутовић, иако је све било спремно да на пут из Србије и Црне Горе, 26. маја, крене њих 70 жена представница Кола српских сестара, тај пут је због ситуације на Косову и Метохији отказан. Прошлог викенда, девет представница Кола српских сестара из Црне Горе и пет представница Кола српских сестара из Србије, обишле су и поклониле се светињама на Косову и Метохији и уручиле помоћ Епархији рашко-призренској. Сусрет представница Кола српских сестара из Црне Горе и Србије,заиста је био емотиван, а оне, које нису могле кренути на овај благословени пут, са сузама су слали своју подршку. Током свог поклоничког путовања светињама Косова и Метохије, чланице Сабора КСС, обишле су манастир Светих Архангела код Призрена, биле су на бденију у манастиру Грачаници, на Светој литургији у Високим Дечанима, а поклониле су се и светињама велике Пећке патријаршије. У суботу 10. јуна 2023. године, на празник Преподобног Никите Исповједника и на Оданије Педесетнице, у манастиру Грачаници, предсједницу Сабора Кола српских сестара Сенку Дурутовић са представницама Кола српских сестара из Црне Горе и Србије, примио је Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије. Том приликом Владици је уручена помоћ и донација за Епархији рашко-призренску. Сабор КСС је као приоритетну обавезу преузео помоћ Епархији рашко-призренској, у новцу и у свакој другој подршци, и овом приликом, уручујући помоћ у новцу, као једну малу удовичину лепту, та је порука пренијета Епископу Теодосију. Владика Теодосије је овом приликом гошћама и приложницама, показао и фарму, која запошљава десетине Срба из околине Грачанице. Сестре су пожељеле Владици Теодосију са сарадницима, да им Бог подари сва добра, за свој труд и жртву коју не жале, јер ова мала, али велика фарма и газдинство, која је понос српства и Епархије рашко-призренске, опстаје од донација и прилога, као да и даље доноси много користи нашем свештенству, монаштву и вјерном народу на Косову и Метохији. Оне су позвале и све људе добре воље, да и даље помажу Епархију рашко-призренску и наш страдални народ на Косову и Метохији. Растајући се са сузама са Владиком и грачаничким монахињама, сестре су пожеље да следећи сусрет буде у што већем броју, са новим прилозима и помоћи, коју ће Сабор Кола српских сестара прикупити. https://mitropolija.com/2023/06/12/sabor-kola-srpskih-sestara-urucio-pomoc-eparhiji-rasko-prizrenskoj/

Високопреподобни архимандрит Методије, игуман Светог манастира Хиландара примио је 19. септембра у Задужбини Хиландара у Београду стипендисте манастира Хиландара Биљану Чекић, Богдана Ивановића и Павлину Радовановић, са родитељима. Пријему су присуствовали и Маша Павковић са породицом, Данијела Василијевић и Николина Ђујић из фондације Хумана срца, српска мајка Петра Костић са Косова и Метохије, као и координатор за добротворни рад Манастира Хиландара, Милош Стојковић. Као израз захвалности и молитвене подршке манастира Хиландара, игуман Методије је и ове године уручио стипендију Биљани Чекић, која је пред малим екранима оживела лик мале Даре из Јасеновца и допринела да се са страдањима Срба, Јевреја и Рома, у усташким логорима смрти, на простору где Биљана и данас живи, упозна шира јавност. Братство манастира Хиландара је у жељи да помогне при даљем школовању, наставило да стипендира и Богдана Ивановића, сина покојног Оливера Ивановића, као израз захвалности његовом пострадалом оцу који је помагао српске светиње на Косову и Метохији и неуморно се борио за очување српског народа на тим просторима. Игуман Методије је стипендију за даље школовање уручио и ученици седмог разреда Павлини Радовановић, задивљујуће надареној уметници из Ораховца. Она је овом приликом игуману и присутнима у Задужбини Хиландара са пуно емоција отпевала неколико песама са Косова и Метохије. Одлука манастира је да се ова талентована деца стипендирају до краја њиховог школовања. Посебну пажњу је побудио диван и хуман гест осамнаестогодишње Маше Павковић, која се одрекла прославе свог осамнаестог рођендана у корист деце са Косова. Игуман Методије је благословио ово њено племенито дело и њен даљи рад. Мајкама са Косова Петри Костић и Слободанки Костић, над чијим су члановима породице припадници ОВК починили зверске злочине, игуман Методије је уручио новчану помоћ. Петри Крстић је убијено укупно четрнаест чланова породице, укључујући и два сина, док су Слободанки Костић убијени два сина и сестрић у једном дану. Манастир Хиландар ће наставити финансијски да брине о овим двема старицама које сад живе као расељена лица у Србији, без својих најмилијих и без могућности да се врате својим домовима. Извор: Задужбина Хиландара

Дана 2. фебруара 2022. године одржана је свечана церемонија уручења највиших државних признања у Великој сали у Кремљу, којом је одата почаст истакнутим руским личностима у науци, медицини, ваздухопловству, уметности и низу других области. Поздрављајући учеснике церемоније, шеф државе је истакао: „Свако од вас има своју судбину, своју „линију живота“. Али све, безусловно, уједињује жеља да раде за добро своје домовине, друштва, наших грађана. Ваша достигнућа су већ отворила и отварају нове хоризонте у разним областима, у разним сферама, служе модерном развоју Русије, дају велики допринос успешној будућности наше земље, дају пример посвећености раду, дужности, одлучности и способности да се доносе тешке, понекад нестандардне одлуке.“ Међу награђенима је и митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, ректор Општецрквених постдипломских и докторских студија „Свети Ђирило и Методије“. Одликован је Орденом Александра Невског „за велики допринос развоју међународних и међуверских односа“. У говору након свечаног уручења високе државне награде епископ Иларион је рекао: „Дубокопоштовани Владимире Владимировичу, хвала вам што сте, на препоруку Његове Светости Патријарха, доделили висока државна признања руководству и појединим сарадницима Одељења за спољне црквене послове. Нашу институцију понекад називају црквеним Министарством спољних послова, што није сасвим коректно, пошто се не бавимо само спољним пословима, већ и међуверским односима у нашој Отаџбини. А последњих година све више се осећамо као нека врста одбрамбеног ресора, јер морамо да бранимо свете границе наше Цркве. Руска Црква је настајала у периоду дужем од десет векова, и ми смо је наследили у границама у којима је настала. Нисмо је ми створили, не треба да је рушимо. Наставићемо да се одупиремо оним спољним изазовима са којима смо се данас суочили. Желео бих да искористим ову прилику да Вам се захвалим на подршци коју пружате прогоњеним хришћанима широм света. Захваљујући руској војсци, терористи су протерани из Сирије. Но, у низу других земаља на Блиском истоку, где терористи и радикалне групе нападају хришћане, њима је такође потребна заштита и помоћ Русије. Нарочиту пажњу данас заслужује Африка. У неким државама тог континента покренути су потпуни прогони хришћана. Верници Африке са надом гледају на Русију и њеног председника, на Руску Цркву и њеног Патријарха. Они излазе на улице са плакатима: „Хвала Путину, хвала Патријарху Кирилу“. Придружујем се овим речима захвалности и желим Вам, поштовани Владимире Владимировичу, добро здравље и Божију помоћ у Вашој служби.“ Извор: Мospat.ru

Игуман Светог манастира Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије уручио је 4.10.2021. у Задужбини Хиландара у Београду овогодишње стипендије Биљани Чекић и за Богдана Ивановића, његовој мајци Милени. Манастир Хиландар је донео одлуку ове године да се до краја школовања, као израз захвалности и молитвена подршка, додели стипендија Биљани Чекић која је упечатљивом улогом Даре из Јасеновца допринела да се о страдању Срба, Јевреја и Рома, а нарочито српске деце, у усташким логорима смрти, коначно упознају и они који до сада о томе ништа нису знали или су преко те чињенице олако прелазили. Такође и од 2018. године, Богдану Ивановићу, сину покојног Оливера Ивановића, убијеног лидера Грађанске иницијативе СДП из Косовске Митровице, као израз захвалности његовом пострадалом оцу који је помагао српске светиње на Косову и Метохији и неуморно се борио за очување српског народа на тим просторима. Извор: Хиландар

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уручио је 29. маја 2021. године у храму Светог Саве у Београду орден Светог Саве другог степена проф. др Надежди Басари, директору Интерне медицине у болници Санкт Францискус у Флензбургу, Немачка. Поздрављајући др Надежду Басару, њену породицу, пријатеље и све сабране под сводовима Светосавског храма на Врачару, Његова Светост Патријарх г. Порфирије је истакао: „Сабрали смо се данас лепим поводом да професорки Надежди Басари уручимо високо одликовање наше Свете Цркве, орден Светога Саве другог степена. Обично када Црква неком додељује орден или неко друго признање, прво што се многи упитају јесте: који су разлози за то? И већина мисли да су у питању заслуге везане за изградњу храма или неког другог црквеног здања. Mеђутим, из молбе тројице пароха из Хамбурга, коју је, уз свој предлог Светом Архијерејском Синоду, доставио Преосвећени Епископ диселдорфски и немачки г. Григорије, уочава се да су Ваше заслуге, професорко Надежда, не у подизању грађевина, већ у подизању људи који су Вам се за помоћ обраћали и које сте лечили и давали им наду да се и најтеже болести могу победити. Из молбе поменутих пароха Свети Архијерејски Синод је сазнао да сте Ви једна од најпризнатијих хематолога, онколога и трансплантатора матичних ћелија на свету, што није њихова тврдња без покрића, већ што потврђују Ваши резултати и чињеница да сте као православна Српкиња постављени на место директора Интерне медицине у Наставној болници Универзитета у Килу и Флензбургу, као и да руководите пројектом уједињених шест онколошких болница севера Немачке. Обрадовало нас је када смо ово сазнали, као и да сте, поред тога председник многих стручних комисија и да сте пре доласка у Флензбург били пет година на челу Трансплантационог центра Универзитетске клинике у Лајпцигу, где сте тај центар довели на сам врх Немачке и Европе, са 230 трансплантација годишње и са високим процентом излечења. Од 1997. године до данас Ви сте обавили преко 2.300 трансплантација матичних ћелија, лечећи на десетине хиљада онколошких и хематолошких пацијената од којих их је из Србије, Републике Српске, Црне Горе и других република бивше Југославије било преко хиљаду, а међу њима и неколико свештеника наше Свете Цркве, који о Вама и Вашем раду имају само речи хвале. Управо овде долази до изражаја Ваша самарјанска љубав где сте се при лечењу пацијената са ових простора одрекли своје материјалне награде која Вам припада, јер је за Вас на првом месту увек био човек. Захваљујући Вашем труду издејствовали сте за српске пацијенте да се лече под истим финансијским условима као и немачки, чиме сте нашим људима омогућили медицинску негу која им је неопходна. Поред лечења Вашу бригу показујете и за услове у којима су српски пацијенти смештени, због чега Вас они и зову српском мајком. Такође је Ваша велика заслуга што сте издејствовали да свештеници из Хамбурга у болничкој капели у Флензбургу повремено служе свету Литургију на којој учешћа узимају не само православни лекари на челу са Вама, већ и пацијенти који се ту лече, па и верни који живе у том граду. За све напред речено Свети Архијерејски Синод Вам је, на предлог епископа Григорија, доделио високо одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве, које Вам данас уручујемо ”. У одлуци Светог Архијерејског Синода коју је прочитао протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Синода, наводи се да се високо доликовање Српске Православне Цркве др Надежди Басари додељује за делатну и истрајну љубав коју свесрдно показује својом стручношћу, самарјанским милосрђем и несебичним трудом при лечењу оних који су јој поверени, а нарочито према сународницима и вернима Српске Православне Цркве. Пошто је из руку Патријарха српског г. Порфирија примила орден Светог Саве, др Надежда Басара је заблагодарила на високом признању своје Цркве и свог народа беседом овенчаном човекољубљем, родољубљем и богољубљем, беседом која ће красити најлепше странице историје не само Српске Цркве него и српске медицине и науке уопште: „Благодарећи вам искрено на знамењу које је симбол наше духовне и идентитетске вертикале, јер у свом имену сабира православно светосавно биће наше, нека ми буде допуштено да подсетим на невидљиву нит која кроз сва времена повезује претке и потомке. Свако има своју приповест о тој вековној нити. Иако је не видимо очним, непогрешиво је спознајемо духовним видом. И ма колико биле различите, једно им је заједничко – вечне су и нераскидиве. Моју нит испреда све што јесам, а понајвише сам лекар. И ту се ето срећемо свакода дана Свети Сава и ја. Да ли читам објављене научне дигиталне записе са екрана или књиге лекаруше које је преводио и дописивао Свети Сава, једнако ме истом уче да ”човек човеку није вук ”, како стари Латини мисле, „већ да је човек човеку лек ”, како нас је први српски просветитељ заветовао. Ми бирамо шта ћемо другом човеку бити и тај избор нас одређује, дефинише наш однос према свему – у професији до вере или невере, у савести до чојства или нечовештва. Одавно сам изабрала да ходам Савиним путем „јер другог пута и немам ”, казаће песник. „У почетку беше реч ”, вели Нови завет. На почетку нас беше Савина реч. Она реч из Хиландарског медицинског кодекса која каже: „Лекар не сме да буде лаком на новац и да га то руководи при лечењу болесника, него љубав према човеку коме је позван да помогне ”. Научили су то лекари, видари Свети Дамјан и Козма, које је народ прозвао „Без-сребреници”. Научила сам и ја да ми је љубав награда и уздарје за моје сународнике, за моје светосавце које болест доводи до мога прага. Иза тог прага су њихова нада и вера и мој завет да ћу све што умем и знам посвећено ставити на олтар излечења, без сребреника за мој труд и рад, а са једном наградом – да ме не забораве у својим молитвама. У Студеничком типиху Свети Сава прописује да се из студеничке болнице одпази са отпусном листом, да се забрањује надрилекарстао, саветује како се поступа при масовним обољењима, ми бисмо данас рекли епидемијама, и учи нас како нема излечења тела без зацељења душе – што је иначе, основа савремене медицине. Путујући којекуда по свету, Свети Сава доноси лековито биље, мелеме, лекове, али и списе, књиге да они који лече буду учени, утемељени у знању. Зато смо се у Србији још у 13. веку лечили на тада савремени начин, као у Византији као у Латина, као у Западној Европи. То су наши преци који творе ону нит трајања о којој причам, преци којима дугујемо да останемо на том трагу најбољих, савремених, учених – да их и девет векова касније славимо својим успесима који су на ползу српском народу, на спомен Светом Сави и у славу Господа, а увек за добробит другог човека – оног оболелог који једну руку пружа ка лекару, а другу ка Господу. Сви лекари на свету полажу Хипократову заклетву, а само српски лекар и Савин завет који је потка око невидљиве нити наше духовне вертикале. Тај завет за себе исписује свако од нас који са стетоскопом око врата започињемо и завршавамо дан. И ма како га ко срочио, Севин завет своди се на исто: Нема излечења ако заједно нису у молитви и вери онај који се лечи и онај ко га лечи и ако обоје исцељење не виде у љубави. Браћо и сестре у Христу, она нит која повезује претке и потомке, исијава сада и овде посебном светлошћу за мене и моју породицу. Постоји место на ком чувам наслеђе које примих као бласослов од предака и који као завет преносим синовима и кћерима. На том месту чувам свој венчани прстен, прамење косе у воску са крштења моје деце, чувам сећање на страдање у јасеновачким логорима многочлане породице супруговог чукундеде Данила Басаре, предања из Црне Горе о попу Иви – мом чукунђеду. Ту су пожутела писма из Балканских и из Великог рата мог прадеде, адвоката и судије Ђура Ивовића. То је моја нит и на њој чукунђед поп Иво, прадеда Ђура, па деда Јован који у овом дану када примам знамење има посебно место у традицији мог породичног наслеђа. Јер ту где поносно чувам орден Светог Саве мог ђеда Јована Ивовића, професора историје и књижевности, који ће, пред крај Другог светског рата, главом платити верност Краљу и Отаџбини, ту, поред његовог, стајаће и овај орден Светог Саве који ме данас грли око врата. Он је мој одговор на Његошево питање које себи и другима поставља владика Данило: „Сада имам са чим изаћ пред потомке и пред претке ”. Нека ми на крају буде дозвољено да овде, у заветном храму српског народа, у српском престоном граду, испуним важност саборности која је нарочито значајна и лековита за нас у расејању. У далеком свету, твоја Црква и твој парох су она јака нит која те веже за постојбину и постојање. Зато је за мене велика част што је предлог са мојим именом са извора – од свештеника Црквене општине Хамбург, кренуло на пут до овог дана и овог места, тражећи на том путу мудрост и благослов по реду од епископа Григорија, па Светог Архијерејског Синода све до руку Ваше Светости. Скромна у Христу, благодарим Његовој Светости Патријарху српском господину Порфирију, Преосвећеном Владики Григорију, монаштву и свештенству наше свете Српске Православне Цркве, верујућем светосавком народу нашем, уз завет да једини прави пут Светог Саве јесте и биће”. Извор: Инфо-служба СПЦ

Епископ пакрачко-славонски Јован уручио је данас у Бањалуци представницима Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске вриједан поклон, књигу Светог Јована Дамаскина из 1827. године. Након уручивања ове књиге, Епископ Јован рекао је да се у Пакрацу враћа у живот библиотека Епархије пакрачко-славонске која представља најзначајнију установу овог типа западно од Дунава и Дрине, на размеђи Балкана и средње Европе. – Ова библиотека биће на располагању свима, а као знак њене обнове и повратка у живот је да се један од 16 примјерака “Догматике” Светог Јована Дамаскина штамапаних 1837. године, а преведених 1827. године, нашао у Народној и универзитетској библиотеки Републике Српске – навео је Епископ Јован. Он је истакао да Епархија пакрачко-славонска дарује ову књигу са великом радошћу, подржавајући Народну и универзитетску библиотеку Републике Српске, коју, како је рекао, треба обогаћивати јер је она једна од темеља образовања и темеља Републике уопште. Помоћница министра за културу Републике Српске Тања Ђаковић рекла је да уручивање ове књиге Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске има велики значај за културу Српске. – Епархија пакрачко-славонска је препознатљива по својој библиотеци, те огромном културном и духовном благу. Од великог је значаја да је Епископ Јован одлучио да дио тог културног блага уступи Републици Српској, које ће да ужива заштиту државе – истакла је Ђаковићева. Она је рекла да ова књига улази у фонд старих и ријетких књига које већ посједује Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, изражавајући увјерење да ће јавност у Српској бити заинтересована да тај фонд погледа и увјери се у непроцјењиво богатство културног насљеђа српског народа. Директорка Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске Љиља Петровић Зечевић рекла је да ова књига има изузетну вриједност од националног интереса за Републику Српску. – Књига је дјело Светог Јована Дамаскина о филозофским и теолошким списима. Штампана 1827. године у Будиму и спада у ранг старих књига – истакла је Зечевићева. Она је рекла да ће, захваљујући благодарности владике пакрачко-славонског Јована ова књига од данас постати трајно власништво Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске и фонда старе и ријетке књиге. – Један од видова заштите ове књиге је њена дигитализација, што подразумијева врло брз и ефикасан приступ корисницима и истраживачима – навела је Зечевићева. Она је најавила да ће Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, 4. децембра, на Дан Светог Јована Дамаскина, ову књигу представити путем апликације “меџик бокс”, која кориснику или истраживачу даје могућност да књигу види у физичком облику, али да њено прегледање и истраживање буде у дигиталном облику. Свечаном уручењу књиге присуствовао је директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић. Јован Дамаскин /676–749/ бавио се правом, теологијом, филозофијом и музиком, а написао је и химне које су још у употреби у православним манастирима широм свијета. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Приход прикупљен на вечери поезије Матије Бећковића крајем прошле године, директор Звездара театра Душан Ковачевић и песник Матија Бећковић данас су у Звездара театру уручили Његовом преосвештенству Епископу рашко-призренском и косовско-метохијском г. Теодосију. Приход је намењен Косову и Метохији. Вече са Матијом је традиционални добротворни програм који Матија Бећковић одржава у Звездара театру преко 20 година. Свих претходних година приход је дарован онима којима је помоћ била најпотребнија. Наш славни песник Матија Бећковић у изјави за Танјуг каже да нема ништа лепше и радосније него да се новац љубитеља поезије неком дарује. „Коме би то било природније и примереније него владики рашко-призренском Теодосију за светиње Косова и Метохије! Косово је дело поезије и ко воли и брани поезију, воли и брани Косово. Косово је изгубљено, али нам га траже, а песници су отпевали своје, али их се тирани још боје“, казао је Бећковић. Захвалио се Звездара театру који га је, како каже, већ 22. пут учинио добротвором. „Има дародаваца са више пара, али чистијих пара нема од оних добијених за поезију и дарованих за Косово“, казао је Бећковић. Своју захвалност исказао је и владика рашко-призренски Теодосије у писаној изјави медијима, јер је био спречен да се сретне са новинарима у Звездара театру. „Веома смо благодарни нашем драгом пријатељу господину Матији Бећковићу који је посетио Призренску богословију и лично се уверио како наши ученици и професори живе и раде. Такође смо благодарни што је одвојио овај приход Призренској богословији. То нам даје обавезу, али нас и охрабрује да истрајемо на нашем путу који данас није нимало лак и да опстанемо на тим нашим светим просторима“, пише у изјави владике рашко-призренског. Владика Теодосије наводи да би био задовољнији када би „што више наших људи било срцем присутно на Косову и Метохији, ако то нису или не могу да буду физички“. „Мислим да ће Матијин пример подстаћи многе друге да своју пажњу, мисао и све што поседујемо усмеримо ка томе да сачувамо наше Косово и Метохију“, навео је у изјави владика Теодосије. Крајем ове године у Звездара театру биће организовано 23. вече поезије песника Матије Бећковића. Читаће се познати, али и нови стихови уваженог песника, а приход ће бити дониран као и претходних година. Извор: РТВ Војводине

На свечаности поводом дипломирања студената Богословске академије у Драчу, при манастиру светог Вакха, Архиепископ албански Анастасије уручио је дипломе новим посленицима у Винограду Господњем. У том чину су учествовали и митрополит Аполоније и Фјере Никола, митрополит елбасански Антоније и епископ вилидски Астије, као и наставно особље. Циљ архиепископа Анастасиоса је да оспособи Албанску аутокефалну Православну Цркву високо школованим особљем, да би различитим секторима друштва руководили добро обучени појединци. Овом циљу служи оснивање и рад образовних установа у Албанији на свим нивоима, као и функционисање Богословске академије на универзитетском нивоу у Драчу. Извор: Ромфеа (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Tрећeг дана највећег хришћанског празника Вакрсења Господњег, 10. априла 2018. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, у присуству великог броја верника, служио је свету Литургију у цркви Светог Стефана Дечанског у насељу „13. мај“ у Батајници. Том приликом, Патријарх српски г. Иринеј је уручио висока црквена признања - орден Светог краља Милутина - којима је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао Специјалну антитерористичку јединицу (као установу) и њеног команданта пуковника полиције г. Спасоја Вулевића (као поједница) за изузетан допринос у подизању и грађењу цркве Светог Стефана Дечанског (фотогалерија). Орден Светог краља Милутина додељује се оним поједницима и установама који су се доказали као ктитори и добротвори, с обзиром на то да је и сам краљ Милутин био велики добротвор и задужбинар. На тржественом празничном сабрању Његовој Светости Патријарху саслуживали су архијерејски намесник земунско-новобеоградски протојереј-ставрофор Божо Бакајлић, архијерејски намесник млавски протојереј-ставрофор Јовић, старешина храма Светог кнеза Лазара у Земуну пољу протонамесник Раде Јовић, старешина храма Светог јеванђелисте и апостола Луке на Кошутњаку јереј Никола Гаврић, протођакон Стеван Рапајић и ђакон Драган Танасијевић. Током богослужења Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј одликаовао је презвитера Радета Јовића, старешину храма Светог кнеза Лазара у Земуну пољу и новог храма Светог Стефана Дечанског, чином протојереја. Kућа остаје деци, Црква народу! Инцијатива за изградњу цркве Светог Стефана Дечанског покренута је 18. августа 2011. године, када је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио у Патријаршији српској у Београду команданта САЈ-а пуковника г. Спасоја Вулевића, као и јереја Радета Јовића из Земун поља. Сусрету су присуствовали и тадашњи викари Његове Светости, Епископи хвостански Атанасије и липљански Јован. У срдачаном и топлом сусрету пуковник Вулевић тада је изразио Његовој Светости жељу припадника САЈ-а, Војске Србије и грађана да у непосредној близини своје базе у насељу „13. мај“ у Батајници подигну храм који би могли свакодневно да посећују. Његова Светост се са овом изузетном замишљу сложио и благословио да планирана и новоподигнута црква буде на обличје Краљеве цркве у Студеници и да добије име по Светом Стефану Дечанском, који ће бити заштитник и покровитељ овог храма. На дан Светог великомученика Никите и Светог Јосифа Темишварског, 28. септембра 2011. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је насеље „13. мај“ у Земуну и место где ће почети градња Цркве. Његова Светост је благословио припаднике полиције и војске и благословио да на том месту буде подигнута црква посвећена Светом краљу Стефану Дечанском која ће сабирати вернике из овог насеља, а такође бити и капела САЈ-а и 224. центра за електронска дејства Војске Србије. Изградња цркве Светог Краља Стефана Дечанског свечано је почела 12. октобра 2011. године, на дан Светог Киријака Отшелника. Тог дана, по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Епископ хвостански Атанасије (Ракита) осветио је новопостављени крст у насељу „13. мај“ у Батајници, где ће по благослову Његове Светости бити подигнута црква. Владику је дочекало мноштво житеља насеља, верника, припадника Војске Србије и САЈ-а, који ће у храму, када буде изграђен, моћи да се сабирају на свету Литургију. Овај историјски дан остаo je свима у лепом сећању, зато што означава почетак градње цркве која представља прву војно-полицијску капелу коју припадници војске и полиције градe заједно са народом. Копање темеља за изградњу цркве почело је 3. маја 2012. године, на дан Светог Николаја Српског. Темеље су ручно ископали припадници САЈ-а и Јединице за електронска дејства Војске Србије, што је била њихова велика жеља. Наливање бетона у темељ цркве извршено је 10. маја 2012. године, на дан Спаљивања моштију Светог Саве. Први су сипали бетон пуковник Бранислав Љушић, командант 224. Центра за противелектронска дејства Војске Србије, пуковник полиције Спасоје Вулевић, командант САЈ-а, г. Душан Ћосовић, директор ПИК Земун и јереј Раде Јовић, месни парох. Освештење новог храма Светог Стефана Дечанског обављено је 13. августа 2012. године у присуству великог броја житеља насеља, верника, припадника САЈ, Војске Србије, донатора и гостију. Чин освештења је обавио Епископ хвостански Атанасије (Ракита) уз саслужење јереја. Свечаност освештења и постављања крста на кров новосаграђене цркве одржана је 13. августа 2013. године. Службу је вршио Епископ липљански Јован (Ћулибрк) уз чинодејствовање свештеника и присуство великог броја гостију, грађана, припадника војске и САЈ-а, представника Цркве. Владика Јован истакао је значај овог црквеног здања, јер ће подвиг његове изградње бити заувек уписан у нашу историју. Он је нагласио и да освећење и постављање крста на цркву представља „крај почетка и почетак краја“. -Крај почетка јер је црква сазидана, а почетак краја који нема крај - духовног зидања. Ова црква има посебан значај, јер је прва после Другог светског рата коју су с народом изградиле војска и полиција, истакао је Владика липљански Јован. Црква је грађена добровољним личним прилозима припадника САЈ-а, 224. cцнтра за противелектронска дејства Војске Србије, грађана и верника из насеља „13. мај“, а изградњу су помогли и Градска општина Земун, Српска Православна Црква и бројни донатори. Такође, припадници САЈ-а, Војске Србије, грађани и верници учествовали су изградњи цркве и добровољним радом и прилозима у грађевинском материјалу. У том смислу, изградња храма Светог Стефана Дечанског представља јединствен пример саборности народа и успешне цивилно-војно-полицијске сарадње. У служби народа, у славу Бога Веза која обједињује и повезује крсну славу САЈ-а - Сабор Светог архангела Михаила (Аранђеловдан) и припаднике ове јединице није само симболична и духовна - она је исконска и дубока, у њеној суштини се налази борба против свакојаког зла. Аранђеловдан је празник архистратига Михаила, предводника војске анђела сабране да би се супроставила силама зла палог анђела Луцифера. Архангел Михаило је заштиник и покровитељ САЈ-а. Архангел Михаило први је од осам анђела који су пред Божјим престолом задужени да се супроставе злим силама. Име Михаил на јеврејском значи „раван Богу“ и од првих хришћанских времена представља се као војвода и заповедник, са копљем које упире у Луцифера. Уз то, сматра се чуваром православне вере и борцем против јереси. Сматра се најугледнијим међу бестелесним силама и најближим небеском престолу. Обележавању крсне славе присуствују припадници јединице у свечаним униформама, велики број званица, црквених великодостојника, руководилаца и колега из МУП-а, гостију и пријатеља јединице. Извор: Српска Православна Црква

14. фебруара на Св. Трифуна, Владика Теодосије је уручио високо одликовање СПЦ - Орден Светог Цара Константина команданту италијанских копнених снага генералу Данилу Ерику. Генерал Ерико је као ранији командант КФОР-а, а потом на високим дужностима у италијанској армији усрдно показивао делотворну љубав према Српској Православној Цркви и српском народу и дао је велики допринос у обнови наших порушених манастира, заштити Пећке Патријаршије и Дечана и био је постојани сведок истине о страдању нашег народа на Косову и Метохији. Високи орден СПЦ додељен је одлуком Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја од 23. јануара, на иницијативу Епископа Рашко-призренског Теодосија. Свечаности додељивања ордена у италијанској војној бази КФОР-а код Пећи присуствовали су командант КФОР-а ген. Салваторе Куочи, војни представници других контингената КФОР-а, надбискуп италијског војног ординаријата г. Санто Марчијано, игуман манастира Високи Дечани архимандрит сава са дечанским монасима као и две монахиње манастира Пећке Патријаршије. Орден Св. Цара Константина се састоји од ХР символа који је Константин први пут у римској историји употребио у бици на Милвијском мосту поред Рима 312 са додатком Алфе и Омеге који символизују Христа који је почетак и крај свега. Српска Црква и њен верни народ увек ће знати да цене своје искрене пријатеље, а генерал Ерико је један од њих. Архимнадрит Сава (Јањић), ФБ