Претражи Живе Речи Утехе

Пилоти Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране Војске Србије и њихове колеге из Ваздушно-космичких снага Оружаних снага Руске Федерације успешно су извели заједничку летно-тактичку вежбу БАРС 2019. Пету по реду заједничку вежбу, која је одржана у Русији и чији назив је скраћеница - братство авијатичара Русије и Србије, обележили су изузетна обученост, добра комуникација и дух пријатељства српских и руских пилота. Учесницима вежбе, по наредби министра одбране Руске Федерације генерала армије Сергеја Шојгуа, уручене су медаље за успешно учешће на вежби. Командант 204. ваздухопловне бригаде пуковник Бране Крњајић, који је предводио групу пилота Војске Србије, рекао је да је веома задовољан приказаним, посебно истичући демонстрирану обученост, али и велику мотивисаност припадника две војске. - У потпуности смо извршили задатке договорене на планској конференцији и на припремама, и сматрамо да смо битно унапредили сарадњу и обученост, што сведочи о напретку вежбе, али је и разлог више да наставимо у истом правцу, истакао је пуковник Крњајић. Изразивши задовољство због успешне реализације комплексних задатака, начелник 185. Центра за припрему и борбену примену јединица ваздушно-космичких снага Руске Федерације пуковник Алексеј Владимирович Ротко, вежбу је оценио високом оценом. - Ноћна дејства била су изузетно захтевна. Сви постављени циљеви су испуњени а посаде су оправдале поверење, али и унапредиле своја знања и искуства, у условима који су близу ратних, рекао је пуковник Ротко, и посебно истакао задовољство због веома добре сарадње између чланова мешовитих посада. Својеврсни домаћин припадницима Војске Србије, представник команде Ваздушно-космичких снага Русије пуковник Константин Суриков, захвалио је свим учесицима на поштовању мере безбедности, а посебно техничком особљу које је добро припремило вездухоплове и технику и омогућило успешно извршење свих задатака. Заменик команданта 890. хеликоптерске ескадриле, мајор Бојан Тркуља је први пут на вежби БАРС, али има доста искуства сарадње с руским колегама, јер је ове године провео шест месеци на усавршавању у Русији. - То је сарадња с пријатељима. Заиста видим озбиљан искорак у обуци, пре свега јер се руске колеге труде да нам презентују своје могућности и укажу на начине уз помоћ којих би унапредили ниво извршења задатака – каже мајор Тркуља, који посебно истиче велики значај ноћног летења на вежби, кога је сачињавало више комплексних задатака и елемената лета, од навигацијског летења, ванаеродромског полетања и слетања, до дејства из невођених ракетних зрна и топа, а све то током једног лета. Овогодишња вежба изведена је по теми „Припрема и реализација борбених дејстава у току извршења задатака спречавања ескалације оружаног сукоба на државној граници и спровођење акције трагања и спасавања". Према сценарију вежбе, оружани сукоб је почео на државној граници. Руководство вежбе је поставило команданту мешовите ваздухопловне групе задатак да конфликт локализује. Након детаљних припрема, пилоти авиона МиГ-29 и хеликоптера Ми-8, у мешовитим посадама реализовали су сложене летачке задатке, укључујући бојево гађање и летове у ноћним условима. Ловачки авиони ефикасно су пресретали ваздушне циљеве, док је задатак хеликоптерских јединица био неутралисање непријатељске живе силе ради припреме десантне просторије и искрцавање десанта, као и борбено трагање и спасавање.

Са благословом Патријарха српског г. Иринеја, Патријарха московског и све Русије г. Кирила и Митрополита јарославског и ростовског г. Пантелејмона, из руског Спасојаковљевског манастира у Србију су 11. октобра 2018. године стигле мошти ростовско-јарославских светитеља. Руску делегацију која се налази у Србији поред игумана Августина чине начелник Ростовског рејона Јарославске области г. Алексеј Константинов, градоначелник Ростова г. Велики Андреј Лос, власник фармацеутске компаније „Протек“ и оснивач хуманитарног фонда „Свети Григорије Богослов“ г. Вадим Јакунин, директор фабрике звона „Италмас“ г. Николај Шувалов. Колону аутомобила у којој се се налазиле мошти светитеља са аеродрома до храма допратили су мотоциклисти Ноћни вукови. Уз звук звона, високу делегацију на платоу храма Светог Саве дочекало је братство Светосавског храма са мноштвом благочестивог верног народа. У име домаћина Владике ремезијанског г. Стефана, викара Патријарха српског и настојатеља храма Светог Саве, обратио се протојереј-ставрофор Стојадин Павловић који је захвалио браћи из Русије на моштима руских светитеља које походе напаћену српску земљу и благослову који су донели. Распоред богослужења у цркви и храму Светог Саве Петак, 12. октобар 2018. године - Света Литургија у малој цркви Светог Саве са почетком у 7,30 часова, затим ће мошти бити пренесене у велики храм Светог Саве где ће у 17 часова бити служена вечерња служба са акатистом, Субота, 13. октобар 2018. године - Света Литургија у малој цркви Светог Саве са почетком у 7,30 часова, потом у 10 часова испраћај моштију у Епархију жичку где ће мошти остати до 11. новембра. У кивоту се налазе честице моштију угодника Божјих: Светог благоверног великог кнеза Александара Невског, Преподобног Сергеја игумана радоњешког и све Русије Чудотворца, Преподобног Корнилија Переславског, Преподобног Данила Переславског, Преподобног Никите Столпника Переславског, Благоверног кнеза Василија Јарославског, Благоверног кнеза Андреја Смоленског Переславског Чудотворца, Светог Јакова Епископа ростовског, Благоверног кнеза Романа Углическог, Светог Исаије Епископа ростовског, Светог Игнатија Епископа ростовског, Светог Игнатија Епископа кавкаског Брјанчанинова, Благоверног кнеза Константина Јарославског, Светог мученика Агатангела Митрополита јарославског, Преподобног Аврамија Ростовског Чудотворца, Светог Димитрија Митрополита ростовског Чудотворца, Отрока-страстотерпца Јоне Чеполосова и Благоверних кнежева Феодора Давида и Константина. Кивот са моштима је постављен у малу цркву Светог Саве где је братство служило вечерњу службу са акатистом руским и српским светитељима, док је народ у миру и побожности целивао свете мошти. После акатиста пригодном беседом верном народу се обратио јереј Далибор Стојадиновић Извор: Храм Светог Саве СПЦ View full Странице

Са благословом Патријарха московског и целе Русије Г. Кирила и Патријарха српског Г. Иринеја, у четвртак 11. октобра 2018. године у 13 часова у Светосавском храму на Врачару молитвено ће бити дочекане мошти двадесет руских ростовско-јарославских светитеља, из Спасо-Јаковлевског Димитрева, мушког манастира града Ростова Великог Епархије јарославске. Мошти светих отаца руских биће доступне благоверном народу на поклоњење и целивање до суботе, 13. октобра (до 10 часова), када ће наставити свој молитвени ход по Србији. У посебно припремљеном ковчежићу налазе се честице моштију: св. Благоверног великог кнеза Александара Невског, Преподобног Сергеја игумана Радонежског и све Русије чудотворца, Преподобног Корнилија Переславског, Преподобног Даниила Переславског, Преподобног Никите столпника Переславског, Благоверног кнеза Василија Јарославског, Благоверног кнеза Андреја Смоленског Переславског чудотворца, св. Иакова епископа Ростовског, Благоверног кнеза Романа Углическог, св. Исаије епископа Ростовског, св. Игнатија епископа Ростовског, св. Игнатија епископа Кавказског (Брјанчанинова), Благоверног кнеза Константина Јарославског, св. мученика Агафангела митрополита Јарославског, Преподобног Авраамија Ростовског чудотворца, св. Димитрија митрополита Ростовског, Отрока-страстотерпца Иоанна Чеполосова и Благоверних кнежева Феодора, Давида и Константина. * Мошти руских светитеља у Епархији жичкој Мошти поменутих руских светитеља ће 13. октобра бити пренесене у Епархију жичку - у Ивањицу - у 15.00 часова биће свечани дочек у порти Цркве Светог цара Константина и Царице Јелене, а истога дана ће у Дому културе Ивањица у 18.00 часова бити одржана свечана Академија. У Жичкој епархији мошти ће остати до 11. новембра. Извор: Храм св. Саве радио словољубве View full Странице

“Вера у животу и делима руских писаца” наслов је предавања које је у Београду одржао ипођакон Андреј Тарасјев из Цркве Светог Трифуна са Бановог Брда. Овим занимљивим предавањем кроз призму хришћанства говорио је о Пушкину, Гогољу, Достојевском, Толстоју и Пастернаку. Звучни запис предавања View full Странице

Широка је и непрегледна наша земља и каква све богатства има! Цео свет то зна и признаје, а и ми знамо којим богатствима, каквим благом и лепотама је обдарена наша земља. Чега све у њој има! И драго камење, и руде, и злато, и енергију, и воду, и природу – такво богатство је добила Руска земља. Међутим, материјално богатство често води човека у погибељ. Он не уме увек правилно њиме да располаже. Ни својом лепотом и снагом, ни лепотом и богатством своје земље. Како је много примера око нас кад се богатство наше земље претвара у погибељ нашег народа и наше душе. Али ми имамо богатство које доноси само спасење, само радост у Христу, само благодат Светог Духа и обећање Царства Небеског. Ово богатство је нетрулежно и неисцрпно. То су свеци Руске земље, они који су заблистали својим животом и после свог упокојења славом Божијом, који су цео свој живот посветили томе да пронађу истинско богатство – Царство Небеско. И ови људи, свети Божији људи, нас никад не напуштају. Они нису напустили своју домовину, нашу земљу, и наш народ, чак ни у време страшне и одвратне безбожности, ругања Христу и Његовој Цркви, увек су се молили за нас. И људи који су живели у ово, у духовном смислу тешко време, осећали су то. Познати песник Константин Симонов је у совјетско време за време рата у песми «Сећаш ли се, Аљоша, пута смоленског?» (1941 г.) написао изванредне стихове: На руском путу сваком Сви прадедови моле се сложно И штите крсним знаком Унуке што живе безбожно. Ево каква љубав покреће руске свеце. «И немамо довољно времена» (в.: Јевр. 11, 32), - како данас каже апостол Павле, да набројимо сва дела и подвиге преподобног Сергија, Серафима, Александра Невског, Јована Кронштатског, Ксеније Петроградске, немамо довољно времена да говоримо о томе. Главно је да има довољно искрености и чистоте у нашем животу и срцима да бисмо примили Божанску благодат коју су они стекли у свом земаљском животу, и коју су нама заповедили да стичемо. Овакав збор сведока имамо око себе, а тако прљаво и нечастиво живимо. Нашем народу је дато овакво духовно богатство, али да ли можемо правилно да га распоредимо? Апостол Петар је говорио Израиљцима и новим хришћанима: «Некада не народ, а сад народ Божији» (в.: 1 Петр. 2, 10). Хајде да размислимо о овим речима. Ако не будемо народ Божији, уопште нећемо бити народ. Бићемо безвољно стадо грешника и слуге ђавола. А слобода у Духу Светом коју су нам завештали руски свеци, јача је од свих сила и околности овога света. Угледајмо се на своје претке, и прослављене свеце, и на оне које ће Црква тек прославити, и на оне непознате молитвенике пред Богом, наше претке, јер захваљујући њиховим молитвама сви ми овде стојимо, живимо и удишемо благодат Светог Духа. Руски свеци се моле за нас и очекују одговор од нас. Одговор нашег живота, наше вере, наше снаге духа у борби за Царство Небеско против ђавола и његових слугу. Извор: Православие.ру View full Странице

Од 19 – 23. маја у Митрополији црногорско-приморској и Епархији будимљанско-никшићкој одржана је духовна манифестација „Породица Романов – сто година светости“, којом је на торжествен начин обиљежено 100 година од мученичке кончине последњег руског цара Николаја Другог Романова, царице Александре и њихове дјеце – царевића Алексеја и принцеза Олге, Татјане, Марије и Анастасије. Учесници прославе били су и изасланици Патријарха Александријског Теодора Другога (Митрополит Зимбабвеа и Анголе г. Серафим) и московског Кирила (Епископ городецки и ветлужски г. Августин) и Архиепископ медонски Руске заграничне цркве г. Михаил. Учествовали су и представници Имераторског православног палестинског друштва, основаног под покровитељством руских царева у другој половини 19. вијека због православне мисије у Светој земљи. Међу угледним гостима били су академик Олег Колобов, представник овог друштва из Нижњег Новгорода, прф. др Светлана Колоб ова и предсједник Словенске академије наука из Москве Сергеј Бабурин. У суботу, 19. маја манифестација је отпочела Светом архијерејском литургијом и освећењем новоподигнутог спомен-обиљежја царским страстотерпцима: http://www.mitropolija.com/u-manastiru-dajbabe-osvestano-spomen-obiljezje-carskim-strastoterpcima-romanovima Истога дана увече у крипти подгоричког саборног храма Христовог Васкрсења отворена је изложба фотографија „Црна Гора и Романови“ и уприличено предавање о њиховом животу, страдању и светости: http://www.mitropolija.com/prof-dr-oleg-kolobov-ubistvo-romanovih-je-pokusaj-sprijecevanja-razvoja-ruskog-i-pravoslavnog-svijeta Светом архијерејском литургијом у цркви Свете Петке и отварањем представништва Императорског православног палестинског друштва за Црну Гору, у Будви је у недјељу, 20. маја настављено четвородневно обиљежавање стогодишњице страдања руских царских страстотерпаца: http://www.mitropolija.com/sabornom-arhijerejskom-liturgijom-i-otvaranjem-predstavnistva-imperatorskog-palestinskog-pravoslavnog-drustva-u-budvi-nastavljena-duhovna-manifestacija-porodica-romanov-sto-godina-svetosti/ Архијереји гости манифестације су након тога посјетили Цетињски манастир, гдје је служена свечана доксологија: http://www.mitropolija.com/arhijereji-gosti-duhovne-manifestacije-porodica-romanov-sto-godina-svetosti-posjetili-cetinjski-manastir Трећи дан обиљежавања стоте годишњице страдања Царских страстотерпаца Романових почео је саборном Архијерејском литургијом у никшићком саборном храму Светог Василија Острошког, задужбини цара мученика Николаја Другог Романова: http://www.mitropolija.com/treci-dan-duhovne-manifestacije-porodica-romanov-sto-godina-svetosti-saborna-arhijerejska-liturgija-u-niksicu Истог дана увече, у Словенском културном центру у Никшићу је одржано предавање о царској породици: http://www.eparhija.me/maj-2018-predavanje-u-niksicu Манифестациуја је завршена у уторак, 22. маја Светом архијерејском литургијом у цркви Светог Николаја Мирликијског и освећењем новог парохијског дома при овоме храму у Бару: http://www.mitropolija.com/cetvrti-dan-manifestacije-porodica-romanov-sto-goina-svetosti-arhijerejska-liturgija-i-osvecenje-parohijskog-doma-u-baru Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Сергијев Посад, 29. јун 2017. г. На званичном сајту Свето-Троице Сергијеве лавре стављено је у отворени приступ 14 568 рукописа. Њихова дигитализација је реализована у оквиру заједничког пројекта Лавре и Руске државне библиотеке. Сви рукописи су подељени по архивама и збиркама. Постоји и подраздељење „Уникатне књиге“, где је сабрано шест издања: неки томови Руске Библије и Житије Сергија Радоњешког. Издање десетотомне илустроване Руске Библије постало животно дело црквеног историчара, археографа и филолога архимандрита Инокентија (Просвирина). За основу издања узета је прва пуна Руска Библија из 1499.године (такозвана Генадијевска) са паралелним руским текстом Синодалног превода Библије (1876. г.) и илустрованим материјалом Библијских књига руске рукописне традиције од X до XIX в, јавља Патриархия.ru. Све рукописе Свето-Троицке Сергијеве лавре у дигиталном издању можете пронаћи овде. Са руског Ива Бендеља 30 / 06 / 2017

Ово није наш или балкански већ, Руско-Амерички медијски рат. Балкански народи се баве другим питањима и ниједан нема инфраструктуру балканске медијске покривености а камоли светске, притом да је доминантан. Такође верујем, да сама природа информационог рата по мени објашњава да људи сами по себи немају потребу да мрзе цео свет и доприносе злу на некој другој страни света, јер иначе неби било потребе за тим дезинформацијама због којих се исти води.

Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. Пс. 33,19 Прођосмо кроз огањ и воду, и извео си нас у починак. Пс. 65, 12 Жене руских новомученика и исповедника су прошле тежак и тужан пут. Оне су носиле велики подвиг усред безбожног света, подижући своју децу и трпећи оскудицу, угњетавања власти, глад и сиромаштво. Пролазећи свој крсни пут, уз повремену клонулост духа и тугу, оне не само да нису показивале слабост већ су налазиле у себи и снагу да се моле Богу и славе Га. Како су као такве опстале? Како су остале верне Христу? О томе говори наш чланак. У породици познатог московског свештеника и даровитог проповедника, о. Михаила Шика, након његовог првог хапшења беше остало троје деце. Оставши готово без средстава за живот, његова попадија је морала да путује са својом шестомесечном ћеркицом из Сергијевог Посада за Москву због посла. Остваљала би девојчицу код рођака, а онда би јурила у Историјски музеј, где је радила као водич. После посла се са намирницама и пеленама у ранцу, и малом ћерком у наручју, свакодневно враћала натраг у Посад. Униније њој није било својствено – пише њена ћерка Јелисавета у својим белешкама – Након мог рођења мама је овако писала оцу у затвор: Нека би ти Бог дао стрпљења да издржиш. А ја се кроз чежњу за тобом осећам безмерно срећном због тебе, и знам да је пред нама радост сусрета, и верујем да нам се она неће одузети, и молим се само да је ми сами не покваримо... Отац Михаил је стрељан 1937. године на стрелишту Бутово у близини Москве. Супруга Наталија га је тражила по разним затворима, и не знајући још ништа о његовој судбини, написала му је пред смрт дирљиво опроштајно писмо: Драги мој, непроцењиви пријатељу! Ето, већ је прошло и моје последње пролеће. А где си ти? Твоја судбина је и даље загонетна и мистериозна. Још увек се назире трачак наде да ћеш се вратити. Међутим, ми се више нећемо срести, а тако сам желела да те дочекам. Но, због тога не треба очајавати. Да смо се срели, још би нам теже пао растанак, а мени је време... Твоје име је за децу светиња. Молитве за тебе – најинтимнија ствар која их уједињује. Ја им понекад нешто причам, да не би у њиховом сећању избледиле црте твог духовног лика. Сећање на драгу особу је увек у срцу оног који воли, па чак и кад се налази у предворју смрти – све мисли су само њој упућене. Не можеш да престанеш да се дивиш висини духа и благочестивим односима међу овим светим људима. Међу њима је била она љубав, која, по речима апостола Павла, никада не престаје (1 Кор. 13, 8) и пресељава се у вечност. Попадија Александра Сергејевна Голишева је чувала последње писмо оца Николаја иза иконâ, као светињу. У овој опроштајној свештениковој забелешци, коју је написао у затвору непосредно пред смрт, открива се његово невероватно смирење и безгранична љубав према породици. За мене се не секирајте... – пише отац Николај. Знајући шта га очекује („ако икако преживим“), настављао је: Бринем за вас. Ви немате ништа... Последње речи забелешке су скоро као молитва: Бог нека вас чува, драги моји. Будите јаки и молите се за мене, не памтите ме се по злу... Опростите ми Христа ради... Љубим вас и молим Бога, да вас Он сачува. Немојте заборавити Бога, Богородицу и светог Николаја, чијем вас заступништву предајем. Ваш татица – који вас воли до гроба. Свети Игњатије (Брјанчанинов) је о љубави, као о великом Божијем дару, писао: И дају се људима људи привремено по плоти и заувек по духу. Ова љубав чини чуда, јер она и након смрти дарује вољеним душама могућност да опште. Свештеномученик Василије Надеждин у последњем писму из Соловецког логора оставља својој супрузи, може се рећи, као неко духовно завештање: Благосиљам те за твоју љубав, за пријатељство, за твоју оданост мени... Нека буде воља Божија! Ми ћемо дочекати радосни сусрет у светлом Царству љубави и радости, где више нико неће моћи да нас растави – и ти ћеш ми онда испричати како си проживела живот без мене, како си успела хришћански да васпиташ нашу децу, како ти је пошло за руком да им створиш аверзију и гађење према мрачном безбожном погледу на свет, и да у њихова срца утиснеш светли Христов лик... Попадија свештеника Сергија Сидорова, који је последње године свог служења провео у Владимирске области, није морала да пише захтеве Народном комесеријату унутрашњих послова да би сазнала о судбини свог мужа: он је, по сведочењу ћерке Вере, сам саопштио својој супрузи у сну о смрти. Таква комуникација је могућа под условом да људи живе истим духовним животом, и да он сав буде испуњен Богом. Попадија свештеномученика Илије Четверухина, московског свештеника који је умро у логору на Вишеру 1932. године, присећа се речи из канона Свете Педесетнице: Растанка вам неће бити, о пријатељи. Скоро ће петнаест година откако је мој о. Илија отишао Господу – пише Јевгенија Леонидовна – али ја не осећам да сам растављена од њега. Ми дословно настављамо да живимо један живот. Често када пролазим кроз неке недаће чујем у себи његов охрабрујући глас: „Ништа се не брини, мајчице, ти си мој јунак“. Тако је он мени знао да каже, након чега ми је одмах постајало лакше. А уколико радим нешто погрешно, тј. не онако како би он хтео, видим у сну као да је негде далеко од мене и болно стеже срце. Било је случајева када су се мученици старали о подизању своје деце и након смрти. Присећа се ћерка оца Михаила Шика: Мајка је одмах после татиног хапшења отказала претплату на „Пионирску истину“, наводећи да ју је у сну отац критиковао због ње, будући да сваки човек наручује лист своје странке, а ми се овој „странци“ нисмо припадали. Одрицања и туге нас уче да изнова процењујемо однос према земаљским вредностима и душевним, тј. световним привезаностима. Протојереј Илија Четверухин је пре хапшења волео дуго да седи у библиотеци, и за то време породица није смела да га узнемирава. Касније је он признао свом сину: Драги моји, љубав према књигама ми је сметала да вас на прави начин волим. И протиници је такође писао: Опрости ми ако сам ја своју љубав делио између тебе и библиотеке. Ти си сада за мене – једино благо. Ох, како ја чезнем за тобом! – каже он у другом писму – Ни за слободом, ни за кућом, ни за књигама, само за тобом! Када би ти била овде поред мене, ја бих био срећан! Понекад су породице свештеника трпеле оскудицу и у оном најосновнијем. Ћерка свештеномученика Димитрија Кедроливанског, из села Круги Јегорјевског рејона, носила је хаљину сашивену од очеве мантије. А у породици тверског свештеномученика Николаја Морковкина је било шесторо деце када су власти, опорезујући их претераним порезом, одлучиле да заплене и зимску памучну баћушкину мантију, коју је матушка желела да прекроји кћеркама у капут. Родитељско срце је уздрхтало. Ето управо те ствари моја жена и ја смо одлучили да не дајемо, ради дечије заштите – причао је касније отац Николај. Због тога су свештеника и његову попадију послали у изгнанство, оставивши децу саму. Касније ће баћушка, из затвора, написати у писму следеће: Сада сам постао богатији, али не оним пролазним што трули и распада се, него оним што остаје до гроба, тојест богатством духовног живота. О својој супрузи он је говорио: Мислио сам да она неће преживети такав, како се нашем поимању чини – тежак крст ... Међутим, сваком ко верује у Бога крст се даје према снази, и сваком човеку који има веру макар и као зрно горушичино, све је могуће. Свештеномученик Илија Четверухин је непосредно пред смрт рекао својој жени приликом сусрета у логору: Овде пролазим кроз другу духовну академију, без које ме не би пустили у Царство Небеско. Невероватне су постојаност и храброст, са којима су прихватале искушења многе породице свештеника. Њих духовно сиромаштво у спољашњем окружењу није тиштило ни огорчавало. Ћерка оца Сергеја Сидорова Вера, присећа се како је њена мајка, смејући се, њихову собу називала „брлог“. Родитељи су спавали на поду, покривајући се чим пре стигну, јер су јоргани и чаршави били веома истрошени; сва њихова одећа је висила на ексерима, а ствари од четворо деце, која су спавала на клупи и креветима, чувале су се у пакетима од пошиљки. Једном се у њихову собу ушуњао лопов. Видевши такву беду, он се озбиљно посрами. Приметивши матушку Татјану која је утом промицала, он само рече: „Нема треба да се плашите оскудице, све ће се решити“. Страдања су челичила дух тих људи, уздизала их изнад мирске сујете и ослобађала од земаљских брига. Једном су оца Сергија питали како је, поред тако велике породице, одлучио да постане свештеник. Ако би њега „повели“, коме би онда он оставио своју децу? Отац Сергије је одговорио: Царици Небеској. Ако ја страдам, то ће бити за Њеног Сина. Ви дакле допуштате могућност да ће Она оставити моју децу? Никад! Спасиће их и заштитити. Два месеца касније оца Сергија су ухапсили, и он је погубљен. Али се очева вера у то да ће Царица Небеска спасити и заштитити његову децу, обистинила – писала је његова старија кћерка Вера. – Колико је у то време било уништених породица. Одвели би мужа, затим жену, а децу дали у сиротиште, да забораве све што је везано са њиховом породицом – њена предања и њене светиње. Нас нису дирали, иако су многе жене свештеника послали у логоре. У житијима светих новомученика често се срећу моменти, када их њихове попадије умољавају да зарад породице промене место службе или да се преоријентишу на обичан посао, напустивши служење Богу. Али не треба их осуђивати за тај природни страх за себе и своју децу. Није срамота бојати се – каже отац Сергије Сидоров – сви смо ми људи, а људи су слаби, али не треба показати слабост. Па Бог је сигурно са нама, и он нас нигде неће оставити. Чувени песник 19. века, А. Н. Мајков је писао: Што тамнија је ноћ, то светлије су звезде, Што дубља је туга, то ближе је Бог. И, заиста, Бог није остављао те људе у најтежим околностима. Вера им је помогала да их преживе и у исти мах творила чуда. Уистину онај који се узда у милост Госпоњу у њој и изобилује. Сећам се, то је било на око шест месеци после хапшења оца – пише Вера Сидорова. – Били смо у великој оскудици, будући да нисмо имали ни пребијене копејке, а дугови на све стране. Мама је седела на кревету и дојила тромесечног Серјожу (пето дете, које никада није ни видело свог оца), а ја сам се нечим другим занимала. Одједном ми мама рече: Вера, погледај испод веша у сандуку, можда је тамо случајно преостао макар још један замотуљак... Замотуљкомсмо ми називали сићу увијену у парче папира, коју је отац добијао за служење. У њима су били и бакарни и сребрни новчићи. Али ја сам знала да у нашем једином сандуку, у ком смо држали одећу...одавно већ ништа нема. Рекла сам то мами, а она ми је на то одговорила: Помоли се Николају Угоднику. Он је покровитељ породице Сидоров, а ти си дете, он ће боље тебе да чује и онда нам можда и помогне. Затражи да ти пошаље замотуљке. Ја сам се тихо помолила, отворила сандук и почела да претурам по нашим изузетно старим и поцепаним кошуљама и чаршавима. И наједном – још ми се срце стеже – повиках мами: Замотуљак! Почех да га одмотавам, кад у њему новчићи од по двадесет копејки! Наставих даље да тражим, кад имам шта видети: један, други и трећи замотуљак у ћошковима сандука, и у сваком од њих новчићи – и то не бакарни, већ сребрни! Мајка ми није веровала када сам јој вичући саопштавала шта се дешава, будући да смо у протеклих неколико месеци не једном претурале исти тај сандук, али је све из њега било још одавно потрошено... Захвали се, Вера, светом Николају – рече ми мама. Седам замотуљака сам тада нашла. У породици подмосковског свештеника Александра Парусникова, где је било десеторо деце, десило се ништа мање запањујуће чудо. Представници власти су породици одузели краву, што је код ближњих оца Александра изазвало велику панику. На попадијину узрујаност он је одговорио: Сашењка, Бог дао – Бог и узео. Хајде да прочитамо благодарствени молебан. Од тог времена кад им је одузета крава, сваки дан се на степеништу појављивала корпа са боцом млека и двема векнама хлеба Старија деца су дуго времена дежурала код прозора са погледом на трем, не би ли дознала ко им доноси хлеб и млеко. Дешавало се да су чак до ситних сати тако стајали, али им се није дало да виде добротвора. Господ јача веру Својих чеда. Међутим, налазећи се поред нас, милостиви Бог нас често проверава како носимо свој крст и са каквим срцем прихватамо тешкоће и страдања. С. Бехтејев је врло прецизно описао то тешко бреме у једној од својих песама: Зато што је у том страшном, мучном часу Тако тешко бреме крста, Јер се читав сатанин ад окомио на нас Због служења заветима Христа. Многи су били запали у очајање тада, када се чинило да не постоји ништа и нико у кога би се могло уздати. Дешавало се и да попадија Татјана Сидорова каже својој деци: Све је изгубљено, умрећемо од глади. Али је ипак после извесног времена у себи проналазила снагу да се смеје и да их радује. То је она снага унутрашњег отпора, тј. снага духа, која се темељи на спремности да све поднесеш и истрпиш ради Господа, и управо она није дала многим људима да умру у страшним годинама прогона. На такве се и односе речи апостола Павла: Свачим смо угњетавани, али не потиштени; збуњивани. али не очајни; Прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени; (2 Кор. 4, 8-9). Не можеш да престанеш да се питаш како ови свети људи, налазећи се у том положају, нису изгубили веру, већ су се још и више утврђивали у њој. После смрти попадије уфимског свештеника Петра Варлаамова, Ане Ивановне (она је остала сама са петоро деце након хапшења њеног супруга: најстарије је имало осам година и најмлађе седам месеци), на папирима који су јој припадали била је нађена, њеном руком написана молитва, којом се она молила Господу након хапшења мужа: Хвала Теби, Господе Боже, за све: за живот, за невоље које сам преживела, за растанак са вољеним супругом (свештеником) својим, за муке и радост...за све сам благодарна само Теби. Жене светих мученика и исповедника су често са послушношћу вољи Божијој прихватале искушења. Многе од њих су, опраштајући се са својим мужевима, потпуно свесно говориле: Иди да страдаш за Христа (из житија свештеномученика Николаја Поспелова). Попадије су својом вером, постојаношћу и трпљењем сиромаштва и туге делиле судбине својих вољених мужева и постајале мученице и без проливене крви. У најтежим тренуцима, када су свештеници били пред избором: да спасу свој живот уз услов да се одрекну чина или да умру, осудивши своју породицу на патњу, попадије су их често подржавале у исповедању вере. Тако је супруга свештеномученика Валеријана Новицког, примивши од мужа из затвора цедуљу у којој он изражава бригу за будућност своје деце, одговорила: Не одричи се Бога ни свештеничког чина. Мени ће Бог помоћи. Како сада ми, људи 21. века, да схватимо свете новомученике? Није ли то чудно: благодарити Бога кад страда твој вољени и једини хранилац породице; служити благодарствени молебан онда када породици са десеторо деце, одводе једину краву; радовати се животу и рађати децу у време сиромаштва и немаштине? Свети Игњатије (Брјанчанинов) каже да се нама наш крст, а то значи сва туга и патња земаљског живота, чине тешким све до онда, док не научимо да га носимо с трпљењем и смирењем у име Христа. Када се пак наш крст преобрази у крст Христов, онда он добија необичну лакоћу. Јер, јарам је мој благ и бреме је моје лако – каже Господ. О овом такође говори и апостол Павле: Да као што су страдања Христова обилна у нама тако је кроз Христа обилна и утјеха наша. (2 Кор. 1, 5). Превела са руског: Наташа Јефтић Jулиjа Аксенова http://www.pravoslavie.ru/srpska/51629.htm

У постсовјетској ери Руска православна црква пролази етапу опоравка. Упркос притисцима и стремљењима савременог живота, све више младих људи уписује теолошке студије, решени да постану свештеници. Како замишљате живот студента богословије? Претпостављате да је то скроман момак, који већину свог времена изучава и ишчитава Јеванђеље. Међутим, у 21. веку богослови не изучавају само Свето писмо, већ возе скејтборд, сликају селфије на крововима зграда, излазе до јутра и уживају у петербуршким белим ноћима. „Векови су прошли, али стереотипи опстају“, шале се млади богослови. Узмимо пример Влада Григоровича, студента Санктпетербуршке православне теолошке академије. Он верује да сваки студент теологије има јединствену и неочекивану причу. Своје утиске поделио је са екипом „Руске речи“. Влад Григорович. Фото: Руслан Шамуков На зиду календар са сликом партијарха Павла Влад, у чијој студентској соби поред много религиозних мотива виси и календар са сликом српског партијарха Павла, никада није мислио да ће уписати теолошки факултет. Када је био дечак маштао је да постане спасилац. „Отац ме је као дете одвео у цркву, у једном малом сибирском граду где смо живели. Међутим, када сам имао 13 година, остао сам без оца и све у породици је почело да се руши. Једне ноћи, када нисам могао дуго да заспим, размишљао сам зашто људи пате и одлучио сам да се молим. После молитве осећао сам се боље“, прича Влад са пуно емоција. Те ноћи догодила се прекретница у Владовом животу, он почиње да редовно иде у цркву и помаже свештеницима као саслужитељ. „Једном ми је било речено да могу постати добар свештеник, али ја сам на тај рачун збијао шале, говорећи да и у колеџу, где сам учио, никада нисам стизао на време на први час. Стога, које су шансе да похађам теолошки факултет и повинујем се строгим правилима која тамо владају? Касније сам, међутим, схватио да је то мој позив. Мислим да нисам ја дошао у цркву, већ да је мене овде довео Бог“, наставља Влад своју животну причу. Руслан Шамуков „Од детињства сам навијач 'Зенита' из Санкт Петербурга и мој отац је сањао да ме пошаље на њихову фудбалску академију. Много година касније дошао сам у Санкт Петербург да полажем испите на једној другој, веома различитој академији, теолошкој", наводи Влад. Влад је студент друге године. Сви студенти теологије живе на сличан начин. Радни дани им почињу молитвом, која претходи доручку. Онда сваки студент има слободних 30 минута до почетка предавања. После три одржана часа следи ручак, затим је време резервисано за учење и слободне активности, а у 10 увече поново почиње молитва. Суботом и недељом студенти одлазе у цркву и учествују у црквеној служби. Фото: Руслан Шамуков „Једва сам се суздржао да не заплешем“ Владову страст представља скејтборд. „Волим да возим скејтборд јер тако добијам прилику да осетим брзину и изводим невероватне маневре. У шали често кажем да је то један од најбољих 'антидепресива' у овим лудим временима“, уз осмех изговара млади студент. Фото: Руслан Шамуков Готовo сви Владови пријатељи су студенти теологије. Они често разговарају о студијама, воде филозофске дебате и шетају центром Санкт Петербурга. Влад их често одводи на места са добром атмосфером. Фото: Руслан Шамуков Владу се допадају дела Виктора Игоа, за кога истиче да је „био добар хришћанин и осећао дубоко сваки карактер“, као и Ериха Марију Ремарка, о коме каже: „Нико о пријатељству није писао тако истинито као што је то урадио он у делу 'Три друга'“. Фото: Руслан Шамуков Влад је такође љубитељ музике. Воли да слуша све, од класичне музике, Вивалдија и Шуберта, па до савремених музичких хитова, на пример Interstellar Ханса Зимера. Теолошки факултет својим студентима често обезбеђује улазнице за Филхармонију, наступе хорова у концертној сали Маријинског театра. „Једном приликом на џез концерту једва сам се суздржао да не почнем да плешем право у концертној сали“, каже Влад уз осмех. Фото: Руслан Шамуков Влад од детињства игра фудбал и сада тренира у тиму факултета. Неколико пута током семестра њихова екипа играла је утакмице са децом из сиротишта и васпитно поправних домова. Влад је ове манифестације видео као могућност да разговара са децом и одговара им на питања о Богу. Фото: Руслан Шамуков Неколико месеци раније Влад је набавио камеру и почео да се бави фотографијом. Каже да није разумео како камера ради и успева једноставним покушајима да сними људске емоције, односно забележи оно што људи у журби не примећују. Више од обичног универзитета Након уписа на Санктпетербуршку теолошку академију сваки студент је обавезан на интервју са ректором. Студенти су такође обавезни на разговор са ректором у случају да се одлуче на женидбу. Владов пријатељ Сергеј примио је од ректора благослов за женидбу пре неколико дана. „То је заиста древна традиција на нашем факултету. Био је случај када је ректор тражио да се венчање помери на пола године, и за то време се веза распала“, објашњава Влад. Фото: Руслан Шамуков Сви студенти академије имају одређене задатке на промоцији установе коју похађају. Поједини су одговорни за вођење профила академије на друштвеним мрежама, а Влад дочекује посетиоце факултета и води их у обилазак. Његово омиљено место је библиотека која има преко 300.000 књига. Поред класичне и хришћанске литературе у библиотеци се налазе књиге од велике вредности, старе и преко 300 година, као на пример Литургијско јеванђеље из 18. века у специјалном повезу. Фото: Руслан Шамуков „За мене је академија више од обичног факултета. Неће сви дипломци када заврше студије постати свештена лица. Примарни циљ ових студија је научити како се постаје прави хришћанин“, објашњава Влад. За празнике Влад воли да побегне од градске вреве и посети манастир Св. Сергеја у Стелни, месту надомак Санкт Петербурга. „Ово место ми је веома драго. Тамо је веома мирно и ту сам нашао свог духовног ментора, оца Андреја. Могу да поставим питање о свему, цркви, животним темама, и увек добијем веома мудре одговоре“, каже Влад. Фото: Руслан Шамуков Фото: Руслан Шамуков Истинска срећа Студенти теолошког факултета имају једну важну традицију – друштвени рад. Влад путује у рехабилитациони центар Lifeline, где разговара о духовним и етичким темама са бескућницима и људима који имају животне проблеме, као што су зависност од наркотика и незапосленост. Фото: Руслан Шамуков „Једном сам се вратио у мој родни град и пријатељи су ме позвали да прославимо Нову годину. Почео сам да разговарам о теолошким темама са неким и у једном моменту сам око себе приметио много људи. Нисам им рекао да студирам на теолошком факултету, међутим они су сви почели да ми постављају питањи о вери и Богу“, препричава Влад своје искуство. Фото: Руслан Шамуков „Мислим да многим људима треба вера и нада, али многи људи такође нису религиозни, зато што су негативни стереотипи о религији из совјетског периода и даље живи. Покушавам да ту ситуацију променим у непосредном разговору са људима и то ми доноси истинску срећу“, речи су којима је овај млади студент теологије завршио свој разговор са екипом „Руске речи“. Дарја АМИНОВА/Анастасија КАРАГОДИНА

На сајту Тројице-Сергијеве лавре доступно 14 и по хиљада древних руских рукописа Сергијев Посад, 29. јун 2017. г. На званичном сајту Тројице-Сергијеве лавре окачено је 14 568 рукописа у слободном доступу. Скенирање је реализовано у оквиру заједничког пројекта Лавре и Руске државне библиотеке. Сви рукописи су подељени по архивама и збиркама. Постоји и подврста „Уникатне књиге“, где је сабрано шест издања: неки томови Руске Библије и Житије Сергија Радоњешког. Издање десетотомне илустроване Руске Библије било је животно дело црквеног историчара, археографа и филолога архимандрита Инокентија (Просвирина). За основу издања узета је прва пуна Руска Библија из 1499. године (такозвана Генадијевска) са паралелним руским текстом Синодалног превода Библије из 1876. године и илустрованим материјалом Библијских књига руске рукописне традиције од X до XIX века. Све рукописе Тројице-Сергијеве лавре у дигиталном издању можете пронаћи овде. Са руског Ива Бендеља 30 / 06 / 2017

Завршена је изградња и унутрашње опремање Храма Васкрсења Христовог и Новомученика Руских у московском Сретењском манастиру. То је још један Храм на Крви, будући да се налази у непосредној близини злогласне тамнице Лубјанка. Фотографије предивног новог храма можете да погледате овдје: Његова светост московски и сверуски патријарх господин Кирил благословио је освећење Храма на дан Вазнесења Господњег 25. маја о.г. када ће бити обиљежена и десетогодишњица васпостављања јединства Московске патријаршије и Руске Заграничне Цркве. Прва литургија у простору испред храма биће одслужена 15. марта, а њен историјски значај објашњава у писму пастви епископ јегоровски Тихон (Шевкунов). Извор:http://www.pravoslavie.ru/101727.html Драга браћо и сестре! Када смо приступили изградњи Храма посвећеног Васкрсењу Христовом и Новомученицима Руским, спремали смо се да у њему одржимо прво богослужење на стогодишњицу почетка руске смуте (преврата). 2. марта 1917 (15. марта по новом календару) револуционари су принудили Господара-Страстострепца Николаја II на одрицање од престола. Сто година касније ми дочекујемо тај дан осмишљавајући своју историју, пређени пут и прослављајући Новомученике и Исповједнике Христа Спаса. /.../ По благослову Свјатејшег патријарха, на тај дан, 15 марта о.г., одржаће се прва литургија испред храма у простору предвиђеном за спољашње служење. То је и дан јављања Иконе Мајке Божије "Державнаја" и сриједа када се по обичају Сретењског манастира Литургија Пређеосвећених дарова служи увече од 18 часова. Како ова литургија подразумијева и земне поклоне, можете понијети простирку за кољена какву користе браћа старообредници. Они који желе да се причесте треба да се, по црквеном уставу, уздржавају од узимања хране и течности од поноћи, а у случајевима нарушеног здравља од поднева тог дана. Епископ јегоровски Тихон View full Странице

Начелник управе за цркве Московске Патријаршије у иностранству Епископ богородски Антоније изјавио је у недавном интервјуу за ТАСС да Руска Православна Црква има скоро 900 парохија у страним земљама, од којих се највећи број налази у Немачкој и Италији. Док број парохија у Немачкој превазилази прој парохија у Италији, „друга највећа епархија Руске Православне Цркве у иностранству налази се у Италији. Има скоро седамдесет парохија и њихов број стално расте,“ према речима епископа Антонија, који формално служи пет година као архипастир у Италији То је једна од најдинамичнијих области које се развијају с тачке гледишта нашег присуства у Западној Европи ... Ја настављам рад са нашим црквеним радом у Апенинима,“ који се протежу 1207 километара дуж Италије, рекао је Епископ. Његово Преосвештенство је приметио да Руско подворје – парохија Светих Петра и Павла у Карловим Варима, у Чешкој Републици - јесте „једна од најзначајнијих руских цркава у иностранству“. Епископ Антоније је разговарао са ТАСС-ом по доласку у Чешку да прослави десетогодишњицу оснивања руске парохије, истакавши интегралну улогу руских свештеника у Чешкој у националној православној духовности. Епископ Антоније је недавно изабран на ово место као руководилац страних парохија. Истакавши посебну важност руских цркава у Чешкој, „једна од мојих првих посета у улози руководиоца је била управо овде,“ рекао је он. Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава View full Странице