Претражи Живе Речи Утехе

На празник овог Божијег угодника, богослужио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко - тузлански Господин Фотије у манастиру Драгаљевац. Саборни храм у манастирском комплексу посвећен је Светом архангелу Гаврилу, док у склопу манастирског конака постоји капела Светог Нектарија Егинског, те на позив игуманије, мати Теодоре, епископ Фотије благоизволи да овдје данас узноси молитве за све нас. Сестринство манастира није крило духовну радост и срећу што им долази њихов духовни отац. Епископа Фотија је дочекао протојереј-ставрофор Лазо Стјепановић, који је пуних 35 година у Драгаљевцу и служашчи је свештеник у манастиру као и душеводитељ драгаљевачке парохије у којој се налази и манастир. У украшеном и топлотом срца угријаном храму, епископу Фотију саслуживали су: високопречасни архимандрит Гаврило (Стевановић), игуман манастира Озрен; протојереј - ставрофор Миодраг Тошић, парох колубарско грбавички; протојереј Александар Тешић, архијерејски намјесник угљевичко - јањски и парох 2.парохије јањске; јереј Велислав Мишура, парох 1.парохије батковићке, те ђакони Младен Јовић и Немања Спасојевић. Након Свете Литургије, епископ Фотије је преломио славски колач са овогодишњим кумом славе господином Цвијетином Ђокићем, а затим са свештенством и народом отишао у новоизграђену манастирску гостопримницу да би извршио чин освећења исте. По повратку у храм епископ је подијелио архијерејске грамате и захвалнице онима који су се највише истакли у изградњи ове гостопримнице и захвалио се свима који су на било који начин допринијели да манастир Драгаљевац изгледа сређено и уређено и да сестринство манастира може да несметано живи и ради. Владика Фотије је благословио да на крају овог дана најбоље ријечи које би требали да чујемо и прочитамо јесу управо оне које би нам говориле о животу и дјелу Светог Нектарија Егинског. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион у пратњи архиђакона Илије (Јовановића), посетио је на празник Светог Давида Солунског, 9. јула 2020. Лета Господњег терапијску заједницу "Земља живих" на Ченеју надомак Новог Сада. Владику је са пуно љубави дочекао духовник наведене заједнице протопрезвитер-ставрофор Бранко Ћурчин, настојатељ Световазнесенског храма на Клиси, који је драге госте упознао са животом и радом "Земље живих" која је постала препознатљив израз пастирске бриге и љубави Цркве. Овом посетом терапијске заједнице "Земља живих", која благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, успешно врши своју мисију и пастирски задатак, предстојатељ Цркве Божје у Епархији тимочкој, Владика Иларион, увидео је делатно да је Црква отворена за све, да она као брижна мајка раширених руку прихвата сваког онаквим какав он јесте, како би га човекољубиво тешила, лечила и без обзира на дубину пада, указивала сваком човеку на могућност преображаја и ходања спасоносним путем узрастања ка вечној заједници са Господом и свима светима. Катихета Бранислав Илић Извор: Епархија тимочка

Запањујуће је то што је ситуацију у вези с вирусом режим искористио за борбу против Цркве, оцењује Велибор Џомић. Подгорица – Због систематских репресивних притисака власти , њених институција – полиције, судства, тужилаштва, медијске хајке и одлагања промене Закона о слободи вероисповести Митрополија црногорско–приморска (МЦП), како је то чинила у неколико наврата током протекле и ове године, затражиће заштиту верских и људских права од међународних фактора. “Нема бојазни за било какво наводно одустајање од свих допуштених и Цркве достојних видова борбе за очување права верника и свештенства. Наша Црква није одустала од борбе за очување слободе вере ни на једном нивоу – народном, правном и међународном. Запањујуће је што се ситуација око корона вируса од стране појединих делова режима у Подгорици користила за својеврсну борбу против Цркве и православне вере. Уверио сам се да атеисти, уз поштовање њиховог слободног избора, не могу да схвате, чак ни када су добронамерни, суштину, па чак ни спољашњи израз црквеног живота. Још је горе када су злонамерни и када су спремни да иду даље од онога што прописују струка и право”, рекао је за нашу новину координатор Правног савета Митрополије Црногорско-Приморске ,протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. О разговорима званичника МЦП и међународних институција, како нам је речено у Митропололији, “најчешће није за јавност јер је то процес обавештења, упознавања и договора” “О свему што се догађало од 13. марта ове године када су уведене посебне мере због пандемије вируса корона, а тиче се неуставних ограничења права на слободу вероисповести на индивидуалном и колективном нивоу, Митрополија ће обавестити међународне чиниоце”. Разуме се, Црква као озбиљна институција има свој начин комуникације са релевантним међународним субјектима и не води пропаганду о томе. Правни савет припрема материјал који ће на страним језицима бити достављен представницима дипломатског кора, али и другим међународним адресама. Овде смо имали ситуацију да је Црква испоштовала струку и наредбе, али режим није испоштовао Цркву и вернике макар у мери колико им је било дозвољено да посећују супермаркете или пекаре”, каже координатор Правног савета Џомић.. Ова православна институција захтева да у односима државне власти и цркве буду успостављени цивилизовани односи међусобних стандарда, односно уважавања и сарадње. Најпре се Митрополија обраћала Венецијанској комисији која је дала мишљење о спорном Закону о слободи вероисповести чије је примедбе, како је оцењемо из МЦП, Влада Црне Горе, односно “њено Министарство правде злоупотребило на начин што нису унете кључне примедбе Венецијанске комисије, чак су и недопустиво злоупотребљене”. Годину пре спорног закона Управа полиције је прогнала дестак свештеника МЦП Српске православне цркве из Црне Горе а некима је попут свештеника др Велибора Џомића био забрањен улазак у Црну Гору и поред чињенице да му у граду на Морачи живи породица. Јавности је позната чињеница да се МЦП због покушаја одузимања њене имовине жалила безброј пута надлежним институцијама у овој држави а да је о тим “насилним и нецивилизацијским покушајима отимања имовине СПЦ” обавештавала бројне амбасаде у Подгорици, али и надлежне институције Савета Европе па чак и Међународни суд правде у Стразбуру. “Питање интернационализације спорних законских одредби није од јуче. Још од 2015. године, када је утврђен Нацрт закона, представници наше Цркве су на стручан, аргументован и цивилизован начин обавестили релевантне међународне адресе од Вашингтона до Москве и од Брисела до Стразбура о спорним и дискриминаторним одредбама тог текста. Исти је случај био и са Венецијанском комисијом са чијим смо се представницима на највишем нивоу сретали и 2015. и 2019. године. Припремљен је и достављен врло озбиљан материјал на енглеском језику. Велики број представника страних амбасада исказује врло озбиљно интересовање за ово питање. Трудили смо се да у овом случају, као и у другим, увек чинимо онолико колико до нас стоји – по премудром савету Патријарха Павла”, рекао нам је Џомић. Он додаје да све што су радили до сада на међународном плану, а много је било тих активности, “радићемо и даље са читавим тимом људи, тј. све док не престану разлози за такве активности”. Све молбе, захтеви, пружање бројних папира и документа нису много помогли бољем статусу свештенства и монаштва, али ни имовини МЦП СПЦ у Црној Гори. Пандемија ковид – 19 била је трауматична за цео народ у овој држави, али и добар изговор за полицију да примењују репресивне мере против верника испред храмова, свештеника па чак и Митрополита Црногорско приморске митрополије чије малттретирање и противуставно привођење у полицијским станицама нико од правно ваљаних експерата не негира. Напротив, сви су јединствени у оцени да су одлуке Националног кординационог тела злоупотребљене у односу на свештенство, поједине грађане који су и до 30 дана били у притвору само зато што су дошли сами испред храма или цркве о чему је наша новина већ писала. У последњем саопштењу за јавност МЦП као драстичан пример “осионог понашања власти према МЦП, наводи недавни догађај испред храма у Подгорици, “привођење и саслушавање митрополита Амфилохија у подгоричкој станици полиције и код тужиоца на Цетињу. “Последње речи премијера да власт има проблеме само са СПЦ док са другим верским заједницама нема – додатно уносе конфузију у све ово, оптужујући цркву да је против државе зато што не прихвата срамотну дискриминацију садашње власти – каже се у саопштењу Митрополије црногорско-приморске. Од почетка епидемије корона вируса црква је разумела озбиљност ситуације и моментално, са првим Владиним мерама, обуставила сва окупљања верника у својој организацији и, како кажу њихове “речи и предлози тешко су допирали до Владе и често бисмо остајали без одговора” Новица Ђурић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, посетио је у петак 21. фебруара 2020. године, терапијску заједницу "Земља живих" на Ченеју. Том приликом прота је штићеницима одржао предавање на тему „ Заједница са Богом и људима, суштина хришћанског начина живота“.

У недељу осамнаесту по Педесетници, на празник Светих мученика Сергија и Вакха – Срђевдан, 2o. октобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Сјеници. Саслуживали су парох штаваљски протојереј-ставрофро Мирослав Вранић, парох сјенички протојереј-ставрофор Андрија Јанковић и протођакон Никола Перковић. Звучни запис беседе Поздрављајући присутне и честитајући свима на пожњевеним богатим духовним даровима Епископ Атанасије је рекао: – Дошавши у овај свети храм стадосмо пред Бога и пред Његове Свете апостоле и све Свете Његове. Тако учвршћујемо своју заједницу са Богом и са Светима Његовима и учвршћујемо заједницу једни са другима. – Велика је и многострука корист од овог нашег сабирања у овом светом храму. Заблагодарили смо Богу за течење ове године. Заблагодарили смо Богу за плодове које нам је дао ове године. Молимо се Богу да да и богату идућу годину. Помолили смо се Богу и да да успеха деци која су отпочела нову школску годину да добро уче, да се добро владају, да добро савлађују градиво и наставницима да Бог да умеће у обављању свога учитељског посла. За све смо се молили Богу, за све што нам је потребно. – Молећи се Богу за оно што нам треба немојмо заборавити оно што је најпотребније а то је заједница са Њиме, то је живот вечни. Живот вечни да иштемо најпре од Бога. Да Бог да да живимо у јакој вери, нади и љубави, да једни друге не заборављамо, да једни другима праштамо, да увек кроз живот ходимо растерећени, чисте душе, неоптерећени никаквим злом, подсетио је Епископ Атанасије присутне. Извор: Епархија милешевска

Владика Иларион: „Сви ми који се на светој Литургији причешћујемо светим Телом и Крвљу Христовом, остварујемо најближу заједницу са Богом. Ту заједницу, ту атмосферу вере и љубави, треба да наставимо и након свете Литургије.“ Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију 30. септембра 2019. године у цркви Успења Пресвете Богородице у селу Душановац код Неготина, a саслуживали су свештенослужитељи Епархије тимочке – протојереји-ставрофори Ранко Алексић, Благоја Томић, Влајко Банковић, Ђорђо Јокић, протојереј Перица Божуновић, јереј Марко Пајчин и архиђакон Илија (Јовановић). У својој беседи, владика Иларион је изразио захвалност мештанима овог села, ктиторима и приложницима, на прилозима које намењују овом величанственом храму и подсетио окупљени верни народ да је света Литургија најузвишенија и човеку најпотребнија заједница. Погрешно је ако је наша заједница само у трпези а без свете Литургије, али ако је света Трпеза на првом месту, онда је и свака трпеза након ње благословена, истакао је Епископ у свом обраћању. Лепоти богослужења допринео је хор Саборног Храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару и певничко појaње ђакона Вука Јовановића. Након свете Литургије извршен је чин освећења Светосавског дома који ће благочестивим мештанима овога села убудуће бити на располагању и у ком је уприличен свечани ручак за све окупљене. Том приликом владика је посебну захвалност упутио протојереју-ставрофору Ранку Алексићу, пароху душановачком, на вишегодишњем залагању и доприносу у изградњи овог објекта. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

Налазећи се на прагу нове школске године, са званичне интернет странице Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске "Саборност" доносимо обраћање Његовог Преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског др Игнатија које је упутио свим полазницима Православног катихизиса. Ближи се дан када ћете са својим дететом кренути у школу ради уписа у први, или наредни разред. Том приликом ви ћете се у његово име или у договору с њим изјаснити да ли ће оно учити православни катихизис, односно веронауку, или неће. Размислите добро, на вама и на вашем детету је велика одговорност. Ваш избор или савет ће можда суштински определити животни пут вашег детета. У име наше свете Цркве упућујемо вам стога ово пастирско писмо са намером да вам помогнемо у доношењу важне одлуке у вашем животу и у животу вашег детета. Образовање човека са циљем да служи једној заједници, ма о којој служби се радило, је немогуће, чак опасно, без васпитања. Просто речено, да би човек могао да буде добар мајстор, лекар, државник, потребно је, пре свега, да буде добар човек. Једно без другог не иде. Ми као Црква, заједно са вама родитељима, а уз пристанак ваше деце, позвани смо данас да васпитавамо децу за боље сутра и њихово и наше. Ако то ми не урадимо, тј. ако не васпитамо децу у духу наше вере, урадиће неко други, али на другим основама. На каквим то основама Црква жели да васпита своју и вашу децу? Црква полази од тога да је човек икона Божија. Бог је створио човека по своме лику као личност, тј. као апсолутно и непоновљиво биће да би се преко њега пројављивао у свету. То је, пре свега, суштина наше вере откривене у Исусу Христу, Сину Божијем који је постао човек и који је присутан преко људи у Литургијској заједници. Поштујући и волећи човека, поштујемо и волимо Бога. Човек и Бог су неодвојиви један од другог. Када, пак, одвојимо човека од Бога, човек постаје као и свако друго живинче и не разликује се од њих. С друге стране, кад одвојимо Бога од човека, онда Бог постаје идеја, која се често окреће против човека и његовог достојанства. Дакле, први и основни циљ катихизиса јесте да упути нашу децу, будуће генерације овог народа, на другог човека као на личност, на непроцењиво благо од кога зависи и наш живот. Међутим, то се не може открити код човека другим методама осим кроз заједницу љубави с њим. Када некога волимо, онда откривамо да је он за нас личност, највредније биће које се ничим не може заменити. Другим речима, само љубав према човеку открива у њему икону живога Бога, као и то да је човек највредније биће на свету. Други задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност за човека и створену природу као будуће васкрсење из мртвих. Бесмртност свако биће жели, а пре свега човек који је ње једино и свестан. Без остварења овог циља није могуће остварити ни претходни циљ. Живот има смисла само онда када се не завршава смрћу. Ако човек пристане на то да је смрт свему крај, онда неће бити никаквог добра, никаквог напретка, онда живот неће имати никаквог смисла, па стога ни човек неће имати никакву вредност. Та заједница се може остварити једино у Литургији као заједници са другим људима, зато што се Бог открива једино у Христу као човеку, а Христос присуствује једино у Литургији и кроз Литургију. У обликовању наше будућности учествујемо сви, ви децо, ви родитељи, држава преко школе и ми као Црква. Једино сви заједно можемо стићи до циља. Милошћу Божијом, Ваш епископ и заступник пред Богом, Епископ пожаревачко-браничевски Игнатије Извор: Саборност

Епархија западноамеричка у наредним данима обележиће велики јубилеј Српске Православне Цркве - 8 векова њене аутокефалности. Тим поводом гости Западноамеричке Епархије и њеног надлежног Архијереја Епископа Максима су Преосвећена господа Епископи: бихаћко-петровачки Сергије, захумско-херцеговачки Димитрије и стобиски Давид. У недељу, 25. августа, након прославе Храмовне славе у Сакраменту, Владика Максим је своје госте повео пут Џексона где су Епископи наше Свете Цркве посетили православну заједницу која живи у овом живописном калифорнијском градићу. Управо овде, у Џексону, налази се најстарији српски храм у Америци - Црква Светог Саве која је саграђена далеке 1894. године. Половином 19. века Срби су у ове крајеве дошли са "златном грозницом", трагајући за бољим животом. Најпре су стигли из Херцеговине и Боке Которске, потом и из Црне Горе, Далмације, Лике, Војводине... На обронцима брда око данашњег Џексона био је рудник злата, у ком су радили и наши сународници. Пред крај 19. века у Џексону и околини живело је око 650 српских породица. Силно су желели да саграде своју цркву, да се у њој моле, крштавају, венчавају, држе помене... Тако су 1893. позвали јеромонаха Севастијана, до монашења Јована Дабовића, да крсти децу. Он је, пак, одмах схватио да ту живи фина, многобројна заједница Срба, па им је предложио да подигну богомољу. Иако сиромашни, овај "позив" одмах су прихватили. Само годину касније, 1894, Црква Светог Саве била је изграђена, налик српским црквама у Херцеговини и на приморју. Уз њу су, временом, подигнути парохијски дом са музејом и библиотеком, а, мало даље и летњи Светосавски камп за нашу децу са целе Западне обале. Данас у Џексону живи шездесетак српских породица, које захваљујући овој светињи негују националну културу и обичаје. Посвећеношћу цркви и традицији, богољубљем и гостољубљем, задивили су и Американце, који из године у годину долазе да уживају у нашој прослави Божића, а све више их постаје део српске заједнице. У Цркви Светог Саве у Џексону Епископи Максим, Сергије, Димитрије и Давид поклонили су се и моштима новоканонизованог српског светитеља Севастијана Џексонског - првог српског православног монаха рођеног на тлу Северне Америке. Био је дете српских досељеника из Сасовића код Херцег Новог. Верује се да је крстио више људи од било ког свештеника западне хемисфере, а Свети владика Николај, Севастијанов велики пријатељ, називао га је "највећим српским мисионаром модерних времена". Промисао Божја је хтела да се Свети Севастијан упокоји баш у манастиру Жича 1940. године, где га је сахранио владика Николај. Његове свете мошти пренете су 2007. године у Џексон. Његовим моштима с великим поштовањем и љубављу, на целивање и молитву, притичу не само Срби са свих страна Америке, него и православни Руси, Грци, Румуни, Бугари, Арапи, Американци... Извор: Телевизија Храм

На Цвети ове године, наша сестра у Христу Оливера Радић, новинар приштинског "Јединства" и професор књижевности у Ораховцу, забележила је и разговор са протосинђелом Илијом (Бухом) игуманом манастира Тушимља. Чућете више о богатој историји ове светиње, како светиња данас живи, можемо ли помоћи да манастир више заживи? Отац Илија, рођени Призренац, говори и о свом животном путу, али и о историји родног града у коме је овај разговор и забележен. "Док се не помиримо са браћом нашом, не можемо ући у заједницу са Христом" каже између осталог отац Илија. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/Protosindjel Ilija Buha, iguman Tusimlja, razgovor, 21.4.2019.mp3 Извор: Радио Слово љубве

У недељу о митару и фарисеју, 17. фебруара 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије богослужио је у Светоархангелско-куманичкој обитељи. Манастирска црква била је мала да би примила све вернике из Бијелог Поља, Бродарева, Пријепоља и околних куманичких села. Епископу су саслуживали настојатељ манастира архимандрит Николај и протођакон Никола Перковић. Звучни запис беседе Тумачећи јеванђелску перикопу, Преосвећени је рекао да се својим поступком фарисеј изјаснио да у његовом срцу други људи не значе ништа што је скроз супротно од Божијег односа према људима: – По Божијем односу према нама сваки човек има вредност, и велики и мали, познати и непознати, јер је речено: Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да свако ко верује у њега, не погине него да има живот вечни. Господ је за оног малога, презреног цариника кога фарисеј презире живот свој дао. – Ми се Богу обраћамо да бисмо успоставили прави однос и заједницу са Њим. И видите, тај незнатни човек који је стајао позади храма, онај цариник, није мислио о томе какви су други људи, да ли су бољи или слабији од њега, њему није сметало што се други гурају испред њега, што се надмећу, што се показују од њега важнији. Он је дошао да разговара са Богом, и разговарао је директно, лицем к лицу, срцем к срцу, и молио се овако: Боже, милостив буди мени грешноме. А то је све што нам треба, да Бог буде милостив према нама, да нас види, да нас примећује, да нас поново прихвати и овакве какви смо, да нас прихвати за своју децу и да нам опрости јер Он то може и хоће, да прихватимо опроштај, да осетимо да нам треба опроштај. Овај цариник је показао да му је стало до Бога и да му Бог треба, и његова молитва је постигла циљ, беседио је Владика. Након Божанске Литургије, отац Николај је уприличио трпезу љубави за све који се сабраше тога дана у Куманици да једним срцем и једнима устима прoславе пречасно и величанствено Име Бога Тројичнога, Оца, Сина и Духа Светога. Извор: Епархија милешевска

Другог дана посјете Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкоj, Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је отпутовао у Мадриагу. Тамо је, у мјесту Валерија дел Мар, прво посјетио породицу потомака наших исељеника Петра Драгојевића, гдје се сусрео и са Ником Латковићем. У Мадриаги су Митрополита Амфилохија дочекали Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило и мјесни парох Стефан Јовановић са парохијанима. Након вечерње службе са петохљебницом, Владика Амфиилохије је рекао да наши преци, који су у потрази за земаљским хљебом дошли у Јужну Америку, нијесу у њу дошли као просјаци, већ су са собом донијели и свете Божије људе. „И у Сјеверној Америци наша света Православна црква је дала светитеље. Прошле године смо канонизовали Светог Мардарија из Љешанске нахије, и Светог Себастијана Дабовића Џексонског. Прво смо њега дали, па онда и Светог Владику Николаја Жичког, који је такође био мисионар у Америци, затим Светог Варнаву Настића, који се тамо родио, а убијен је од комуниста 1964. године у Војводини“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Подсјетио је да је СПЦ у Сјеверној Америци саградила и велики број храмова и манастира. „Па ево и овдје, хвала Богу, код вас у Аргентини имамо храм у Венадо Туерту, који има и свога свештеника, у Маћагају је храм Светога Николе, а положили смо и камен-темељац у Резстенци за храм Свете Тројице“, рекао је Владика. Додао је да СПЦ има и своје храмове у Бразилу. „Тамо имамо Бразилијанце који су примили православље, имамо четири свештеника и један манастир у Бразилу. Имамо и нашег свештеника у Перуу, који сакупља тамо наше исељенике, у Чилеу такође… У Перуу смо добили један манастир. Упокојио се један руски јеромонах који је предао манастир вашој епархији, епархији Владике Кирила“, казао је Владика Амфилохије. Рекао је да је СПЦ присутна и у Гватемали, у Централној Америци. „У Гватемали имамо манастир Свете Тројице. Тамо је мати Инес са сестрама, она такође припада вашој епархији на челу са Владиком Кирилом. Владика је рекао да је жеља и Његова и Владике Кирила да се у Мадриаги сагради храм посвећен Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу. „Овдје постоји његов клуб, али то није довољно. Треба му овдје подићи један храм. То је ради вас, ваше дјеце и њихове будућности, и њихове истинске везе са вашим родним крајем. Сверти Петар то чека од вас“, рекао је он. Владика Амфилохије је подсјетио да је у Резистенци градоначелник Хорхе Капитанић дао земљиште за градњу храма. „Већ су му урађени темељи, и надамо се, ако Бог да, да ће у току ове године храм бити саграђен“, рекао је Владика и обећао да ће Митрополија црногорско-приморска помоћи и градњу храма у Мадриаги. Владика се потом задржао у разговору са парохијанима, потомцима наших исељеника, међу којима се издвајају породице: Мирковић, Марковић, Латковић, Булајић, Јовановић… Митрополит Амфилохије је Југословенском исељеничком клубу „Његош“, основаном сада већ далеке 1936. године, и нашој црквеној заједници у Мадриаги поклонио гусле. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Оче Никола, били сте свједок развоја односа између УПЦ МП и Цариградске патријаршије у дужем временском периоду. Како Вам се данас чини тај однос? Да ли је нешто у њему упућивало на ситуацију коју имамо данас? – Са наше стране, ми смо се увијек са поштовањем односили према Цариградској патријаршији, као према Цркви од које смо добили крштење. Међутим, уколико се та Црква увијек називала „мајком Црквом“ – њено најновије понашање јесте потпуно антиканонско и никако се не може назвати „мајчинским“. Желим да истакнем да се ми никада нисмо непримјерено односили према Цариграду. Када год би нам рекли да желе да нам помогну – ми смо реаговали мирно и сталожено – нисмо жељели да наша реакција буде повод за било какву акцију. Нисмо се одрицали од њихове помоћи. Ако желе да причамо о рјешавању проблема на основу реалне ситуације и канонског предавања – у реду, ми смо за то увијек спремни. Међутим, оно што се дешава ових дана противрјечи самим ријечима које смо слушали у Цариграду о томе да се неће правити никаква паралелна структура. Ово што видимо данас нису хришћански поступци. Када би хтјели да поступају хришћански, прво би се консултовали са нама. Ових дана се очекује долазак „егзарха“ Цариградске патријаршије у Украјину. Какве могу бити посљедице њиховог рада? Ко су они? И шта се може очекивати од њиховог дјеловања у Украјини? Већ је неколико пута истакнуто да су „егзарси“ који су послани у Украјину заправо „легати“, посленици, опуномоћеници са посебном мисијом. Архиепископ Данило је, колико нам је познатго, родом из Трнопољске области и то из грко-католичке породице. Чак је завршио једну годину унијатске семинарије у граду Ивано-Франсковску. Тек по доласку у САД постао је православан, а затим и епископ у цариградској јурисдикцији. Други епископ, Иларион, рођен је у Љвовској области, завршио је нашу Кијевску духовну семинарију. Током школовања у Грчкој рукоположен је у Цариградској патријаршији, па је послије службе у Шпанији и Португалу упућен у Канаду. Њих двојица релативно често долазе овамо и добро познају Украјину. Али, како рекосмо, суштина проблема јесте у неканоничности задатка на који су послани. Јер, до сада се о свему говорило на неком теоријском нивоу, а сада су већ учињени конкретни кораци, воде се преговори о прављењу једне паралелне структуре. Морам да кажем да, када би се тај пут довео до краја и дошло до прављења једне такве структуре, то још увијек не би ријешило ништа. Дошло би до раскола, до прекида евхаристијског општења на свеправославном нивоу. Знамо да ниједна од помјесних цркава не би признала такво рјешење. Али чини се да тренутно рјешење јесте заправо рјешење „сјекиром“ – у покушају да се „ријеши“ украјинско црквено питање, Цариград пријети да направи раскол у васељенском православљу. Шта можемо очекивати у будућности, у Украјини и у православљу? Најприје мислим да је потребно рећи да је неопходно много молитве и мудрости. Не треба дизати панику и ширити хистерију. Данас је све могуће. Нажалост, и најгора рјешења, а можда се све оконча и добро, на неки начин који тренутно не види ни Цариград, ни Руска Православна Црква, ни ми сами. Не сматрам да има мјеста за стварање етничких подјела по схеми: УПЦ ће подржати све словенске цркве, Цариград све хеленофоне. Црква не би требало да живи тако – проблем једног члана Цркве јесте проблем цијелог Тијела. Управо зато ми и предлажемо један велики сабор свих поглавара помјесних православних цркава, на коме би ријешили не само украјинско црквено питање, већ и много тога што стоји пред Православном Црквом у данашњем времену. Пред нама у Украјини стоји вријеме искушења. Али вријеме искушења нас опомиње да је наш основни задатак – ићи, упутити се сваком конкретном човјеку. Могу да нам узму храмове. Када год су нам одузимали храмове – ти храмови би опустијели. Нема у њима конкретних људи који би били Црква, нема заједнице. Остају зидови. А ми имамо заједницу. Данас је најважнији задатак пред нама – чувати сваког човјека, сваку заједницу. Извор: Теологија.нет