Претражи Живе Речи Утехе

Игњатије, Богоносац, (Цркви) благословеној благодаћу Бога Оца у Христу Исусу Спаситељу нашем, у коме поздрављам Цркву која је у Магнезији близу Меандра, и желим (јој) у Богу Оцу и у Исусу Христу много радости. 1. (1) Дознавши за веома добро устројство (врло складан поредак) ваше по Богу љубави, и радујући се (томе), одлучих да вам у вери Исуса Христа упутим реч. (2) Јер удостојивши се богодостојног имена, у ношењу ових окова, прослављам Цркве (кроз које пролазим), којима желим сједињење са телом и духом Исуса Христа, који је наш свагдашњи Живот, (сједињење) вере и љубави, од које нема ништа боље, и што је најглавније – (сједињење) са Исусом и Оцем (Јн. 17,21); у чему, ако издржимо сваки утицај кнеза овога века (1 Кор. 2,6) и избегнемо га, задобићемо Бога. 2. Удостојих се, пак, да вас видим у лицу Дамаса, вашег богодостојног епископа, и достојних презвитера Васе и Аполонија и саслужитеља мога ђакона Зотиона, којему желим да се радујем (Кол. 1,7; Филим. 20), јер се повинује епископу као благодати Божијој и свештенству као закону Исуса Христа. 3. (1) А и вама не приличи да искориштавате (злоупотребљавате) узраст (вашег) епископа (1 Тим. 4,12), него, по моћи Бога Оца, да му указујете свако поштовање, као што сам (то) и препознао код ових светих презвитера (свештеника), који нису искористили спољашњи вид младости (његове), него му се као мудри по Богу повинују; уствари не њему, него Оцу Исуса Христа – Епископу свију (1 Петр. 2,25). (2) У част, дакле, Њега (Бога Оца), који нас је заволео, доликује да слушамо (епископа) без икаквог лицемерја; јер (иначе), не као да неко обмањује овога видљивога епископа, него мисли да превари онога Невидљивога. Јер у овом случају није реч о телу, него о Богу који и све сакривено види. 4. Зато је потребно не само да се називате Хришћани, него и да будете; као што неки (чине супротно): иако називају (признају) епископа, уствари све чине без њега. А такви ми се не чине да су добросавестни, зато што небезбедно, по заповести (Божијој), држе сабрања (окупљају се на скупове). 5. (1) Пошто пак ствари имају свој крај, и предстоји (нам) обоје заједно – и смрт и живот (5 Мојс. 30,15; Сирах 15,17), свако ће отићи на своје место (Д.Ап. 1,25). (2) Као што постоје и две монете: једна је Божија, а друга светска (Мт. 22,19-21); и свака од их има свој утиснути лик: неверници – (лик) овога света, а верујући у љубави – лик Бога Оца кроз Исуса Христа, којега ради ако нисмо готови добровољно умрети у страдању његовом, нема у нама ни живота његовог (Рим. 6,5-11). 6. (1) Будући да сам у претходно наведеним лицима видео све мноштво (ваше) у вери, и заволео (вас), саветујем да се старате да у слози Божијој (у једномислености Божијој) чините све, под председништвом епископа (који је) на месту Божијем, и презвитера на месту збора апостолског, и ђакона, мени најдражих, којима је поверена служба Исуса Христа (Мт. 20,28), који је пре векова био уз Оца и на крају се јавио (нама) (Јн. 1,18). (2) Сви ви, дакле, прихвативши једну исту нарав Божију (понашање слично Богу), поштујте један другога и нека нико не гледа на ближњега (само) по телу, него једни друге у Исусу Христу свагда љубите. Нека међу вама не буде ичега што вас може разделити, него се сједините са епископом и председавајућима – за образац и наук бесмртности. 7. (1) Као што, дакле, Господ (Христос), будући (са Оцем) сједињен (Јн. 5,30; 10,30), не учини ништа без Оца, нити Сам собом нити кроз Апостоле, тако ни ви не чините ништа без епископа и презвитера (свештеника), нити покушавајте нешто што вам се насамо чини умесно, него (све чините) на заједничком сабрању: једна молитва, једно мољење, један ум, једна нада у љубави (Еф. 4,4-6), у чистој радости која је Исус Христос, од Кога нема ничега бољега. (2) Сви као у један храм Божији стичите се, као на један жртвеник, ка Једноме Исусу Христу, који је од Једнога Оца произишао и у Једноме јесте и отишао је (Једноме) (Јн.1,18; 8,42; 13,3). 8. (1) Не заваравајте се туђим учењима нити старим причама (бајкама), пошто су некорисне (1 Тим. 1,4; 4,7; Тит. 1,14; 3,9); јер ако до сада живимо по Закону признајемо (тиме) да нисмо ни добили благодат. (2) Јер и божанствени Пророци живели су по Исусу Христу. Зато су и били гоњени. Они су били надахњивани његовом-благодаћу (1 Петр. 1,10-11) да уверавају непокорне да је Један Бог, који је себе објавио кроз Исуса Христа, Сина свога (Јевр, 1,1-3), који је Реч његова, произишао из тишине, који је у свему угодио Ономе који Га је послао (Јн. 1,1,18; 8,29; Рм. 16,26). 9. (1) Ако су, дакле, они који су живели у старим стварима (у Старом Завету) дошли у новину наде, не више суботујући (не празнујући суботу), него живећи по дану Господњем (празнујући недељу) (Откр.1,10; 1 Кор.1,10), у кој је (дан) и живот наш засијао кроз Њега и смрт његову – што неки одричу – којом тајном ми примисмо веру, те зато и страдамо да се нађемо ученици Исуса Хруста јединога Учитеља нашег (Мт. 23,8); (2) како ћемо (онда) моћи живети без Њега, кад су и Пророци будући Духом ученици (његови), очекивали Њега као Учитеља? И зато Онај, кога су они праведно очекивали, дошавши васкрсао их је из мртвих. 10. (1) Стога, немојмо бити неосетљиви за његову доброту (Рм. 2,4). Јер ако би се Он угледао на нас, по ономе што чинимо, онда нас више не би било. Зато, поставши његови ученици, научимо се живети по Хришћанству. Онај, пак, који се назива другим именом преко овога (Христовог), тај није Божији (Д.Ап. 4,12). (2) Одбаците стога, стари квасац, који је остарио и ускисао, и промените се у нови квасац који је Исус Христос (1 Кор. 5,6-8). Осолите се Њиме да се не поквари неко од вас, јер ћете по мирису бити проверени. (3) Није умесно призивати Исуса Христа, а живети по јудејски. Јер није Хришћанство поверовало у Јудаизам, него Јудаизам у Хришћанство у којем се ујединио сваки језик (народ) који је поверовао у Бога (Фил. 2,11; Ис. 66,18). 11. (1) А ово (вам говорим), драги моји, не зато што дознадох да су неки од вас такви, него, као најмањи међу вама, желим да се причувате да не упаднете у замку сујете, него да се потпуно уверите у рођење и страдање и васкрсење (Христово), које је било у време намесништва Понтија Пилата (1 Кор. 15,3-4; 1 Тим. 6,13), извршено истински и сигурно од Исуса Христа – Наде наше (1 Тим. 1,1), од које нека нико од вас не отпадне. 12. Желим да вам се радујем у свему (Филим. 20), ако будем достојан. Јер иако сам везан (окован), нисам (ништа) наспрам једнога од вас одрешених. Знам да се не гордите, јер Исуса Христа имате у себи; и знам да кад вас хвалим, ви се већма смиравате, као што је написано: „Праведник самога себе укорава“ (Приче 18,17). 13. (1) Старајте се, зато, да се утврдите у учењима (догматима) Господњим и Апостола (његових), те да „у свему што чините – успевате“ (Псал. 1,3), телом и духом, вером и љубављу, у Сину и Оцу и Духу, у почетку и савршетку, са вашим достојанственим епископом и са драгоцено исплетеним духовним венцем вашег свештенства и по Богу ђакона. (2) Потчините се епископу и једни другима, као Исус Христос Оцу по телу, и Апостоли Христу и Оцу и Духу, да би било сједињење и телесно и духовно. 14. Знајући да сте испуњени Богом, укратко вам се обратих (овом поуком). Сећајте ме се у вашим молитвама, да Бога достигнем; (сећајте се) и Цркве у Сирији, одакле нисам достојан ни назвати се (1 Кор. 15,9). Јер потребујем (молим за) вашу у Богу сједињену молитву и љубав – да се Црква у Сирији удостоји да буде вашом Црквом као росом освежена. 15. Поздрављају вас Ефешани из Смирне, одакле вам пишем, који су (овде) присутни на славу Божију као и ви; они ме у свему успокојише, заједно са Поликарпом, епископом Смирњана. А и остале Цркве чашћу Исуса Христа поздрављају вас. Будите здрави у слози (у једномислености) Божијој, стекавши неподељен дух, који је Исус Христос. Превод: Еп. Атанасије (Јевтић) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Цркви помилованој величанственошћу Вишњега Оца и Исуса Христа, јединога Сина Његовог, љубљеној и просветљеној вољом Онога који је захтео све што постоји,по вери и љубави Исуса Христа, Бога нашег; (Цркви)која председава у месу области Римљана, богодостојна, достолепна, достоблажена, достохвална, достоуспешна, досточасна, досточиста и председавајућа у љубави, Христоименита, Оцеименита, коју и поздрављам у име Исуса Христа, Сина Очевог; (и свима у њој)сједињенима телом и духом са сваком заповешћу његовом,испуњенима нераздељиво благодаћу Божијом,и очишћенима од сваке туђе примесе – (желим) да се много и чисто радују у Исусу Христу,Богу нашем. 1.(1)Пошто се молих Богу, (ево) успедох да видим ваша знаменита лица,тако да добих више но што тражих. Наиме, окован у Христу Исусу, надам се да ћу вас(лично)поздравити, ако будевоља (Божија) да ме удостоји до краја.(2) Јер, ево, почетак је добро уређен, ако благодат достигнем да без препреке задобијем мој удео. Али се бојим ваше љубави да ми она не учини неправду. Јер вама је лако да учините (то) што хоћете, а мени је тешко Бога задобити(-достићи), ако ми се ви (сада) не смилујете (тј. Не поштедите ме). 2.(1) Јер не желим да људима угађате, него да Богу угађате (1 Сол 2,4; Гал 1,10),као што и угађате. Јер нити ћу ја икада имати тако згодну прилику да Бога задобијем, нити ћете ви и мати боље дело да забележите,ако прећутите (о мени). Јер ако ви прећутите о мени ја ћу бити реч Божија; ако ли пак (већма) заволите тело моје, опет ћу остати (само) глас. (2) Немојте ми прибављати било шта веће од приношења (себе) на жртву Богу ( Фил 2,17;2 Тим 4,6), док је жртвеник још спреман да бисте ви,саставивши хор у љубави,певали хвалу Оцу у Христу Исусу, зато што је Бог удостојио епископа Сирије да се нађе на западу, послан са истока. Добро је заћи од света Богу, да се у Њему поново родим (-изисточим). 3.(1) Никада нисте никоме завидели;друге сте подучавали.А ја хоћу да оно што сте учећи (друге) подучавали, буде(и вама) сигурно. (2) Једино молите (од Бога) за мене снагу и изнутра и споља,да не само говорим него и да хоћу – да се не само називам Хришћанин, него и да се (такав) нађем.Јер ако се нађем,тада ћу моћи и звати се: и тада ћу бити веран (- верник) када свету не будем видљив. (3) Ништа видљиво није добро (2.Кор 4,18).Јер Бог наш Исус Христос, када је у Оцу, већма се види(и показује).Ово дело није ствар упорства, него је Хришћанство велико када га свет мрзи. 4.(1)Пишем свима Црквама ( кроз које пролазим) и свима поручујем – да ја добровољно умирем за Христа,ако ме ви не спречите. Молим вас, немојте ми указивати неблаговремену наклоност. Оставите ме да будем храна зверовима, преко којих се може достићи Бог. Пшеница сам Божија, И мељем се зубима зверова, Да се нађем чисти хлеб Христу. (2)Боље да поласкате (подстакнете) зверове да ми буду гроб и да ништа не остане од тела мога, да не бих, умревши (- уснувши), био некоме на терету. Тада ћу бит истински ученик Исуса Христа када свет ни тело моје не буде видео. Молите усрдо Христа за мене, да се преко ових органа (зверова) нађем жртва Богу. (3) Ја ван не заповедам као Петар и Павле. Они су Апостоли – ја осуђеник; Они су слободни, ја – до сада роб.(1 Кор 9,1). Али ако пострадам, бићу ослобођеник Исуса Христа (1Кор 7,22) и васкрснућу у Њему слободан. Сада се у оковима учим да ништа не желим. 5.(1) Од Сирије до Рима борим се са зверовима (1Кор 15,32),посуву и по мору, ноћу и дању, окован од десет леопарда, а то је чета војника, који и кад им се чини добро, бивају још гори. Али се у њиховим непреавдама још више учим, но тиме се нећу оправдати (1 Кор 4,4). (2) Врло сам жељан зверова који су за ме припремљени и молим се да ми се спремни нађу; ја ћу их и поласкати (подстакнути) да ме брзо поједу ,а не као што се неких (Хришћана) из бојазни нису ни дотакли.Ако ли пак они сами не буду хтели, ја ћу их приморати.Опростите ми, ја знам шта ми је корисно. (3) Сада започиљем бити ученик /Христов). Нека ме ништа од видљивога и невидљивога (Кол 1,16) не задржи да Исуса Христа задобијем.Огањ и крст (распињање), чопори зверова, касапљења, черечења, дробљења костију, одсецање удова, млевење целога тела, зле муке ђаволове – нека (све то) дође на мене, само да Исуса Христа задобијем. 6.(1) Ништа ми неће користити задовољства (овога) света (Мр 8,36),нити царства овога века.Боље ми је умрети(1 Кор 9,19) у Христу Исусу, него да царујем над крајевима земаљским. Њега тражим – за нас Умрлога; Њега желим – за нас Васкрслога (2Кор 5,15) А тек ми предстоји рађање (-порођај). (2) Опростите ми, браћо, немојте ме спречити да живим, немојте желети да умрем. Онога који желе да буде Божији, немојте поклањати свету, нити га обмањујте вештаством (материјалним); оставите ме да примим чисту светлост. Када тамо стигнем – бићу човек (Еф 4,13), (3) Дозволите ми да будем подражавалац страдања Бога мога (1Кор 11,1;1 Сол 1,6).Ако ко има Њега у себи, нека схвати шта желим, и нека ми саосећа, знајући шта ме обузима (Фил 1,23). 7.(1) Кнез овога света хоће да ме разграби и моју увереност ( – веровање, мишљење) у Бога да упропасти. Зато, нека нико од вас присутних не помаже њему, него рађе будите моји (помоћници) то јест Божији. Немојте говорити о Исусу Христу а желети свет. Нека не буде у вама зависти (2) А ако вас (чак) и ја, када дођем тамо, будем молио, немојте ми поверовати, него више верујте овоме што вам (сада) пишем. Јер вам пишем жив, жарко желећи да умрем (за Христа). Љубав се моја разапе( Гал 5,24;5,14) И нњма у мени огња који жели ишта материјално, Него је у мени вода жива и жуборећа (Јн 4,10,14; 7,38-39), Која ми изнутра говори:Хајде к Оцу! (Јн 14,12). (3) не уживам у храни пропадљивој, нити у сластима овога живота. Хлеба Божијег желим, Који је тело Исуса Христа, Рођенога од семена Давидова (Јн 7,42;Рм 1,3); И пића желим-крви Његове, Која је љубав непропадљива. 8.(1) Не желим више да живим по човеку.А то ће бити ако и ви хтеднете.Желите то,да и ви будете жељени (од Бога). (2) Са ово мало речи (1 Петр 5,12) молим вас:поверујте ми, а Исус Христос ће вам открити да ово истински говорим,Он-нелажна уста кроз која је Отац истински говорио. (3) Молите се за мене – да успем. Не написах вам (ово) по телу, него по вери Божијој. Ако пострадам (за Христа) значи да сте (ме) заволели: ако ли будем одбачен (тј. Ако не успем), значи да ме мрзите. (1) Сећајте се у молитви својој Цркве у Сирији,која уместо мене има (сада) Бога за пастира.Сам ће је Исус Христос епископовати (надгледати), и љубав ваша. (2) А ја се стидим да се и назовем да сам један од њих,јер нисам ни достојан,пошто сам последњи између њих и недоношче (1 Кор 15,8-9). Али сам помилован да будем неко, ако Бога достигнем. (3) Поздравља вас дух мој и љубав Цркавакоје су ме у име Исуса Христа примиле,не као пролазника. Јер и оне (Цркве) које се нису налазиле на моме путу по телу, изишле су преда ме по градовима. (1) Пишем вам ово из Смирне,преко Ефешана достоблажених. А самном је, уз многе друге, и Крокс, љубљено ми име. (2) За оне пак који пре мене отидоше из Смирне у Рим на славу Божију,верујем да сте (их) познали,којима и јавите да сам близу. Јер су сви они достојни Бога и вас,и вама за њих приличи да их у свему успокојите (угостите). (3)Ово вам написах деветога (дана) пре септембарских календа.Будите ми здрави до краја, у Трпљењу Исуса Христа (2 Сол 3,5). Превод: Еп. Атанасије (Јевтић) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Цркви Бога Оца и љубљенога Исуса Христа, помилованој сваким благодатним даром , испуњеној вером и љубављу, не лишеној ниједног благодатног дара, богодоличној и светоносној , која је у Смирни у Азији, (желим) да се у беспрекорном духу и речи Божијој веома радује. 1. (1) Славим Исуса Христа Бога, који вас је тако умудрио. Схватио сам вас да сте савршени у непоколебљивој вери, као приковани за крст Господа Исуса Христа и телом и духом (Гал. 2,19), и утврђени у љубави крвљу Христовом, испуњени поверењем у Господа нашег, који је истински из рода Давидовог по телу (Рм. 1,3), Сина Божијег, по вољи и сили Божијој рођенога истински од Дјеве (Лк. 1,35), крштенога од Јована, да би испунио сваку правду (Мт. 3,15); (2) истински у време Понтија Пилата и Ирода четворовласника прикованога (на крст) за нас телом, од којега смо плода ми, од богоблаженог страдања његовог; да би васкрсењем „уздигао знак“ (отхггцЈиоу -знамење, Ис. 5,26) у векове за своје свете и верне, било (да су) међу Јудејима, било међу незнабошцима, у једноме телу Цркве своје (Еф. 2,16; 1,22; Кол. 1,18; 3,15). 2. Јер све то претрпео је Он ради нас – да се спасемо; и истински је пострадао, као што је и истински себе васкрсао. Не као што неки неверници говоре да је Он пострадао привидно (-докетски) – сами су они привидни , те као што мисле, тако ће им и бита, њима који су бестелесни и демонски. 3. (1) Јер ја Њега (Христа) и по васкрсењу познајем у телу и верујем таквога. (2) И када је дошао ученицима који су били са Петром, рекао им је: „Дохватите, опипајте ме, и видите да нисам бестелесни демон“(Лк. 24,36-39; Јн. 20,20,27). И одмах Га дотакнуше и повероваше, сјединивши се са телом његовим и са духом. Зато су (после) и смрт презирали и нашли се изнад смрти. (3) Шта више, после васкрсења Он је са њима заједно јео и пио као телесан (Јн. 21,5,12; Д.Ап. 10,41), мада је духовно сједињен са Оцем (Јн. 10,30). 4. (1) А ово вам поручујем, љубљени, знајући да и ви тако мислите. Али вас предохрањујем од зверова у људском лику, које не само да не треба примати (код себе), него, ако је могуће, и не сретати се (са њима, 2 Јов.10), него се само молити за њих, не би ли се како покајали, што је тешко. А од тога власт има Исус Христос -истинити живот наш (Мт. 9,6; Фил. 1,21). (2) Јер ако је то (све) учинио Господ наш (само) привидно, онда сам и ја привидно окован! И зашто ја себе самога предадох на смрт, у огањ, под мач, пред зверове?! Али, близу мача – близу (сам) Бога; између зверова – између Бога, само (да је) у име Исуса Христа! Све трпим да бих страдао заједно са Њиме (Рм. 8,17), а укрепљује ме Он (Фил. 4,13), који је постао савршени Човек. 5. (1) Њега неки не знајући одричу се, тачније речено: од Њега су они одречени, будући заступници ((П)ш^“уоро1 -адвокати) већма смрти неголи истине. (2) Њих нису убедила ни пророштва, ни.Закон Мојсијев, нити пак Јеванђеље до сада, ни страдања (за Христа) свакога од нас појединачно. Јер они и о нама то исто (тј. привидно) мисле. Јер шта мени неко користи, ако ме хвали, а Господа мога хули не признајући Га телоносцем ? Онај који то не признаје (тј. оваплоћеног Христа), сасвим Га пориче, будући (сам) смртоносац. (3) А њихова имена не намеравам ни да напишем, јер су неверничка. Шта више, нека ми не буде (потребе) ни да их спомињем, док се не покају страдању (Христовом), које је наше васкрсење. 6. (1) Нека се нико не вара (1 Кор. 15,33): и наднебеска бића, и слава Анђела, и началства видљива и невидљива, ако не поверују у крв Христову (Кол. 1,16,20), и њима ће се судити. „Ко може примити, нека прими!“(Мт. 19,12). Нека се нико не горди местом (положајем), јер све (и сва) је – вера и љубав (Гал.5,6), од којих нема ништа важније. (2) Упознајте добро те који другачије уче о благодати Исуса Христа која је дошла нама, (да видите) како су они супротни вољи (-мисли) Божијој. Њима није стало за љубав, ни за удовицу, ни за сироче, ни за невољника (Јак. 1,27), ни за везанога или одрешенога, ни за гладнога или жеднога. 7. (1) Од Евхаристије (Литургије) и молитве они се удаљују (Јевр. 10,25), јер не признају да је Евхаристија тело Спаситеља нашег Исуса Христа (Јн. 6, 51-56), које је за наше грехе пострадало, које је Отац добротом (својом) васкрсао (Гал. 1,1). Они, дакле, који противурече дару Божијем (Јн. 4,10) – умиру дискутујући . А боље би им било да имају љубави, да би и васкрснули. (2) Зато је добро удаљавати се од таквих (Рм. 16,17; Тит. 3,10; 2 Јов. 10), и ни насамо ни заједно (на скупу) о њима говорити, него пазити на Пророке и нарочито на Јеванђеље, у којем нам је страдање објављено и васкрсење савршено испуњено. А поделе избегавајте као почетак (свих) зала. 8. (1) Сви следујте епископу, као Исус Христос Оцу, и свештенству као Апостолима, а ђаконе поштујте као Божију заповест. Нека нико без епископа не ради било шта што се односи на Цркву. Она Евхаристија (Литургија) нека се сматра сигурном која је под епископом (тј.коју врши епископ), или ако коме он дозволи. (2) Тамо где се појави епископ, тамо нека буде и мноштво народа (- сви верни), као што тамо где је Исус Христос, тамо је и саборна ( – католичанска) Црква. Није дозвољено без епископа ни крштавати, ни агапе (вечере љубави, Јуда 12) свршавати, него оно што он одобри, то је и Богу угодно – да (вам) све што чините буде сигурно и поуздано. 9. (1) Разборито је надаље трезнити се и, док још имамо времена, покајати се Богу (Д.Ап. 26,20). Добро је знати Бога и епископа. Ко поштује епископа, тога Бог поштује; ко тајно од епископа нешто (у Цркви) ради – служи ђаволу. (2) Нека вам све изобилује у благодати, јер сте достојни. У свему сте ме успокојили, и вас (нека успокоји) Исус Христос. Заволели сте ме и отсутног и присутног. Нека вас Бог награди, којега ради све подносећи – задобићете Га. 10. (1) Филона и Реа Агатопуса (Доброногог), који ме пратише ради речи Божије, добро учинисте што их примисте као ђаконе Христа Бога, који и благодаре Господу за вас, јер сте их угостили на сваки начин. Ништа вам (заиста) неће пропасти. (2) Жртва (и залог) за вас су дух мој и окови моји, које ви не презресте, нити их се постидесте (2 Тим. 1,16). Неће се ни вас постидети савршена вера – Исус Христос (Јевр. 12,2). 11. (1) Ваша молитва отишла је на Цркву у Антиохији у Сирији, одакле везан богодоличним оковима све поздрављам, мада нисам достојан отуда бити, јер сам последњи између њих (1Кор. 15,9). Али сам по вољи (Божијој) удостојен, не по савести, него по благодати Божијој, за коју молим да ми се савршена дарује, да вашом молитвом Бога достигнем (задобијем). (2) А да вам дело буде савршено и на земљи и на небу, приличи (вам) да у част Божију ваша Црква изабере богопосланика да он, отишавши до Сирије, изрази њима радост (честита им) што (сада) имају мир и што су повратили своју величину ( – углед) и што им је васпостављено тело њихово (- црквена заједница). (3) Чини ми се, дакле, ствар достојна да се пошаље неко од ваших са писмом да (тамо) узме удела у прослављању (Бога) за ведрину ( – спокој) која им је по Богу наступила и што је (тамошња Црква) већ стекла (мирно) пристаниште, по молитви вашој. Савршени будући, савршено и мислите (Фил. 3,15). Јер кад хоћете добро да чините, Бог је готов да вам то и дарује. 12. (1) Поздравља вас љубав браће који су у Троади, одакле вам и пишем по Вуру, којега сте заједно са Ефешанима, браћом вашом, послали са мном, који ме је у свему успокојио. А требало би да се сви на њега угледају, јер је образац ђаконства (служења) Божијег. Нека га благодат (Божија) награди за све. (2) Поздрављам богодостојног епископа (вашег) и богоприлично свештенство и саслужитеље моје ђаконе (Кол. 4,7), и све понаособ, и све заједно, у име Исуса Христа, и тела његовог и крви, и страдања и васкрсења, и телесног у духовног јединства Божијег и вашег. Благодат вам, милост, мир и трпљење заувек (2 Јов. 3). 13. (1) Поздрављам домове браће моје са женама и децом, и девственице, назване удовице. Будите ми здрави у сили Духа (Светог). Поздравља вас филон, који је са мном. (2) Поздрављам дом Тавијин, којој молитвено желим да, се утврђује вером и љубављу, и телесном и духовном. Поздрављам Алку, љубљено ми име, и Дафноса наупоредивог, и Евтекна, и све поименце. Будите здрави у благодати Божијој. Превео: Еп. Атанасије (Јевтић) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Драга браћо и сестре у Христу Господу, мир вам и љубав и радост од Бога Оца кроз Сина у Духу Светом. Обраћам вам се поводом највећег црквеног празника, Васкрсења Христовог из мртвих, пре свега са жељом да поделим са вама празничну радост овог догађаја на овај начин, кад већ не можемо литургијски. Овом приликом такође бих желео да подсетим и себе и вас на неколико важних ствари везаних за нашу веру и наш живот у Христу у контексту Празника над празницима, а које нам могу бити од користи, посебно у ове дане страха од смртоносне болести која влада светом и туге за онима који су преминули. На основу учења Цркве, Бог је све створио, што се види и не види, из не-бића, са циљем да његова творевина буде причасник његовог вечног живота (свети Атанасије Велики). По речима светог Максима Исповедника, који понавља речи апостола Павла (Кол 1, 16), Бог је све створио са циљем да се сједини с његовим Сином, тј. ради Тајне Христове и то кроз долазак Сина у свет и његово сједињење са човеком. Свет је створен из не-бића и његова суштина је пропадљива. Да би живео, мора да је у јединству са Богом који је нестворен и једини има бесмртност. Зато је Бог Отац све створио кроз Христа али и у Христу и за Христа. Христос или Тајна Христова је, по речима светог Максима, почетак, средина и крај у односу на историју света и његово постојање. Христос је почетак, јер преко њега у Духу Бог Отац све ствара; средина, јер је он, поставши човек, сјединио створену природу у себи с божанском и постао је посредник између Бога Оца и света; и крај, јер је циљ свега створеног да се сједини с Христом посредством Духа и да тако буде све у свему Бог (уп. 1Кор 15, 28). Другим речима, узрок и почетак стварања и постојања света, као и његов крај, јесте будуће Царство Божје. Сходно томе историја нашег постојања почиње од краја, извире из будућег Царства Божјег. Хришћанско и црквено схватање времена које је догађање, указује на то да оно извире из будућности и тече према нама и тако се будуће Царство открива најпре стварањем света и човека. Стварање човека на крају стварања, као посредника између Бога и целокупне творевине, прва је слика будућег Царства Божјег. То је по речима св. Максима сенка будућег Царства. У догађајима који су се збили у новије време, доласком Сина Божјег у свет као човека и све оно што је у вези са његовим животом и делатношћу, а пре свега са његовим васкрсењем из мртвих, а које описује Нови Завет, Царство Божје се појављује јасније, као икона, јер је дошло много ближе. Дошао је Цар, Господ наш Исус Христос, да посредује између творевине и Бога Оца, којом приликом је и нас позвао да се сјединимо с Њим, и да се на тај начин оствари првобитни план Божји о творевини, тј. да се оствари Царство Божје. Новозаветни догађаји, дакле, откривају будуће Царство у икони. Када Царство Божје ускоро сасвим дође у сили и слави са другим доласком Васкрслог Христа, тј. у пуноћи, тада ће Господ сабрати све народе и целу васељену око себе (уп. Мт 24-25). Тада радости нашој и радости целе васељене неће бити краја! Тада ће се испунити циљ стварања света и воља Божја да сва бића буду причасници вечног живота у Његовом Сину. Из ове перспективе посматрајући целокупну историју, можемо да разумемо и речи св. Максима Исповедника који каже: „Стари Завет је сенка, Нови Завет је икона, а будући век је истина“. Да бисмо могли боље да разумемо долазак будућег Царства у историју, као и речи св. Максима Исповедника, навешћемо један пример. Долазак будућег Царства у историју слично је човеку који нам долази, а кога ми жељно ишчекујемо да нам дође. Ако претпоставимо да се долазећем човеку извор светлости налази иза леђа, онда оно што прво долази до нас и што видимо, јесте његова сенка. Што нам се више приближава, све јасније назиремо његов лик. Када коначно дође до нас и загрлимо га, тада га осетимо и спознамо у целости, свим нашим чулима, видом, пипањем, слушањем, што у нама изазива неописиву радост. Слично овоме је и долазак будућег Царства Божјег у историју. Најпре као сенка, затим као икона и на крају ће доћи у пуноћи. Дакле, Царство Божје се поступно остварује у историји, док је историја виђена из ове библијске перспективе јединствена, а њен развој почиње од краја и иде ка почетку, почиње из не-бића и иде ка бићу, а не обрнуто, како на историју гледају други. Зашто је важно нагласити овакво виђење историје, односно доласка Царства? Ако историју посматрамо као ону која се развија од почетка, тј. од прошлости ка будућности и крају, као што то већина људи схвата, онда се истина налази на почетку. Што више време тече, све смо даље од истине и на крају она нестаје. Библијска историја, насупрот овој, расте и постаје све реалнија док не узрасте у „меру раста Христовог“, да се послужимо речима св. апостола Павла. Зато што Царство Божје као истинито постојање долази и ствара историју која је истинито постојање. Дакле, на основу хришћанског виђења историје, Царство Божје се најпре открива у самом стварању и постојању света и човека. Господ је све створио и непрестано ствара из не-бића са циљем да свет живи вечно. То је дар Божји, а не наша заслуга. Нисмо постојали пре него што смо створени, већ нам је Бог из љубави даровао постојање. Међутим, као што ниједан дар који неком дарујемо из љубави не може бити насилан, онај који га прима и сам то треба да жели, тако и овај нама даровани живот и постојање од Бога потребује да га и ми слободно примимо. Ако нас неко на силу приморава да нешто будемо без нашег пристанка, макар то било и најбоље и најкорисније за нас, онда то није живот већ мучење. Господ није желео да тако буде са његовим даром постојања и живота, упућеног нама. Желео је да и ми, ако желимо, прихватимо тај дар слободно. Зато нас није створио бесмртним на самом почетку, већ нас је створио са жељом да будемо бесмртни ако то и ми желимо. Бесмртност ће нам даровати на крају, ако то и ми желимо. У том циљу даровао нам је слободу створивши нас по „лику и подобију своме“. Јер по речима св. Григорија Нисијског „Бог је слободно биће и нас је створио по икони својој као слободна бића“. Наша слобода је, дакле, везана пре свега за постојање, тј. да њоме остваримо живот вечни и нама и природи с којом смо сједињени. Познато је да је први човек одбио да посредује између творевине и Бога и на тај начин је одбио да у заједници с Богом оствари првобитни план Божји, тј. Царство Божје. Последице оваквог израза слободе првог човека су многобројне али све оне завршавају у смрти. Целокупна природа и човек, тиме што је човек одбио да се сједини с Богом, остали су смртни и њихов живот је стално умирање. Међутим, и поред одбијања првог човека Адама, Бог није одустао од свог првобитног плана о остварењу Царства и вечног живота за творевину. Променио је само начин тог остварења. Син Божји је постао човек и он је тај посредник између целокупне творевине и Бога, тј. Христос је Нови Адам. Он је понео последице нашег одбијања заједнице с Богом на себи и умро је. Бог га је међутим, васкрсао из мртвих и тиме је показао да је Христос не само човек него јединородни његов Син и Бог и да кроз Васкрслог Христа и ми можемо, ако желимо, да уђемо у будуће Царство Божје и да живимо вечно. На који начин можемо да се сјединимо са Васкрслим Христом? Ми можемо да се сјединимо са Васкрслим Христом једино у Литургији. Јер јављање Васкрслог Христа својим ученицима од почетка је било везано за Литургију (уп. Јн 20, 19; Лк 24). Посредством Св. Духа, кога је Христос после свог Вазнесења на небо послао својим ученицима у догађају Педесетнице (Духови), његови ученици су се сјединили са Христом до поистовећења с њим и тако је Васкрсли Христос остао присутан у историји али на други начин – као литургијска заједница (уп. Лк 24, 30-31). Светим Духом се и ми сједињујемо с Христом кроз Крштење, којим Дух гради литургијску заједницу и тако Господ наш присуствује међу нама и кроз нас у Литургији и као литургијска заједница: Христос је у литургијској заједници Један и Многи. Иако смо многи поистовећени са Христом кроз Крштење, опет нису многи Христоси, него један, каже св. Јован Златоусти. Дакле, ако желимо да будемо учесници вечног живота, потребно је, како каже Господ, „да се поново родимо одозго“, Духом Светим, тј. да се крстимо и да се сјединимо са Христом у Литургији. Јер природно рађање је рађање за смрт, док је рађање Духом рађање за вечни живот. То значи да постанемо чланови Литургије. Дух својом делатношћу гради заједницу са Христом, тј. гради литургијску заједницу, Цркву. Кроз Крштење ми се сједињујемо са Васкрслим Христом и улазимо у личну заједницу с Богом Оцем и на овај начин постајемо синови Божји по благодати и чланови будућег Царства. Васкрснувши Христа из мртвих Духом својим, Бог Отац је наговестио и наше васкрсење јер смо ми сједињени са његовим љубљеним Сином. Зато је Господ и нама рекао да се не бојимо јер и ако умремо живећемо. То ће се десити када Господ поново дође у сили и слави. Ово наше учлањење у вечни живот будућег Царства подразумева и усвајање начина живота какав ће бити у њему. То је, наиме, једини истински живот и изван њега нема никаквог живота ни постојања. Основне карактеристике живота у Царству Божјем су слободна заједница са Христом и члановима Цркве, као и са свима људима, будући да су сви позвани да буду становници Царства, као и са целокупном природом коју је Бог створио. Јер све што постоји не може да постоји без заједнице с другим, на шта указује свет у целини својим начином постојања, а посебно Св. Литургија. Литургија обухвата сабрање и сједињење не само људи међу собом и са Господом Христом, већ и сједињење целокупне природе са Христом (хлеба, вина, воде, уља…) која постаје Тело Христово, тај исти Христос и извор и нашег живота. Отуда нас Господ упућује на љубав према другим људима, као и на љубав према њему, али и на бригу за његову творевину, уколико желимо вечно да живимо. Дечице драга, још много тога могао бих вам говорити о нашој вери, повезано са нашим животом и нашим надањем на основу литургијског искуства Цркве, али за сада је довољно и ово. У ове дане, када ова опака болест односи наше миле и драге и привремено их дели од нас физички, нека нам једина утеха буде Васкрсење Господа нашег Исуса Христа из мртвих и сусрет с Њим у литургијском сабрању. Док Царство Божје не дође, остаје да верујемо и да ишчекујемо и да се надамо, и да своју веру и наду изражавамо кроз Литургију и литургијским начином живота; да љубимо једни друге, да чувамо његову творевину и да учествујемо у Св. Литургији кад то буде могуће, а надамо се ускоро, уносећи и дарове природе у њу. Христос Васкрсе! Дођи Господе, Маран ата! Ваш предстојатељ пред Господом Епископ пожаревачко-браничевски † Игнатије Дано у Пожаревцу Пред Васкрсење 2020. године Извор: Саборност

Наша света Црква 2. јануара по новом, односно 20. децембра по старом календару, молитвено помиње светог Игнатија Богоносца. Свети Игнатије био је епископ у Антиохији. О његовом животу, учењу и страдању у Јутарњем програму Радио-Беседе говорио је презвитер Александар Поповић. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Налазећи се на прагу нове школске године, са званичне интернет странице Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске "Саборност" доносимо обраћање Његовог Преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског др Игнатија које је упутио свим полазницима Православног катихизиса. Ближи се дан када ћете са својим дететом кренути у школу ради уписа у први, или наредни разред. Том приликом ви ћете се у његово име или у договору с њим изјаснити да ли ће оно учити православни катихизис, односно веронауку, или неће. Размислите добро, на вама и на вашем детету је велика одговорност. Ваш избор или савет ће можда суштински определити животни пут вашег детета. У име наше свете Цркве упућујемо вам стога ово пастирско писмо са намером да вам помогнемо у доношењу важне одлуке у вашем животу и у животу вашег детета. Образовање човека са циљем да служи једној заједници, ма о којој служби се радило, је немогуће, чак опасно, без васпитања. Просто речено, да би човек могао да буде добар мајстор, лекар, државник, потребно је, пре свега, да буде добар човек. Једно без другог не иде. Ми као Црква, заједно са вама родитељима, а уз пристанак ваше деце, позвани смо данас да васпитавамо децу за боље сутра и њихово и наше. Ако то ми не урадимо, тј. ако не васпитамо децу у духу наше вере, урадиће неко други, али на другим основама. На каквим то основама Црква жели да васпита своју и вашу децу? Црква полази од тога да је човек икона Божија. Бог је створио човека по своме лику као личност, тј. као апсолутно и непоновљиво биће да би се преко њега пројављивао у свету. То је, пре свега, суштина наше вере откривене у Исусу Христу, Сину Божијем који је постао човек и који је присутан преко људи у Литургијској заједници. Поштујући и волећи човека, поштујемо и волимо Бога. Човек и Бог су неодвојиви један од другог. Када, пак, одвојимо човека од Бога, човек постаје као и свако друго живинче и не разликује се од њих. С друге стране, кад одвојимо Бога од човека, онда Бог постаје идеја, која се често окреће против човека и његовог достојанства. Дакле, први и основни циљ катихизиса јесте да упути нашу децу, будуће генерације овог народа, на другог човека као на личност, на непроцењиво благо од кога зависи и наш живот. Међутим, то се не може открити код човека другим методама осим кроз заједницу љубави с њим. Када некога волимо, онда откривамо да је он за нас личност, највредније биће које се ничим не може заменити. Другим речима, само љубав према човеку открива у њему икону живога Бога, као и то да је човек највредније биће на свету. Други задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност за човека и створену природу као будуће васкрсење из мртвих. Бесмртност свако биће жели, а пре свега човек који је ње једино и свестан. Без остварења овог циља није могуће остварити ни претходни циљ. Живот има смисла само онда када се не завршава смрћу. Ако човек пристане на то да је смрт свему крај, онда неће бити никаквог добра, никаквог напретка, онда живот неће имати никаквог смисла, па стога ни човек неће имати никакву вредност. Та заједница се може остварити једино у Литургији као заједници са другим људима, зато што се Бог открива једино у Христу као човеку, а Христос присуствује једино у Литургији и кроз Литургију. У обликовању наше будућности учествујемо сви, ви децо, ви родитељи, држава преко школе и ми као Црква. Једино сви заједно можемо стићи до циља. Милошћу Божијом, Ваш епископ и заступник пред Богом, Епископ пожаревачко-браничевски Игнатије Извор: Саборност

ИГНАТИЈЕ милошћу Божјом православни епископ пожаревачко-браничевски свој пуноћи Браничевске Цркве Мир и љубав од Бога Оца, благодат Господа нашег Исуса Христа и заједница Светога Духа са свима вама! Христос васкрсе! Драга наша духовна децо, Сваком Литургијом у дан недељни, а посебно у овом дану, празнујемо Васкрсење Христово из мртвих. То није пуко сећање на догађај који је прошао. У Литургији се сусрећемо са васкрслим Христом, као што нам о томе сведоче апостоли и први хришћани (Јн 20, 19; Лк 24, 30-36). Начелник Цркве и служитељ Литургије, заправо је сам Христос. Учествујући у Литургији ми такође исповедамо и предокушамо опште васкрсење и будуће Царство Божје. Историјски догађај Христовог васкрсења из мртвих указује, заправо, и на последњи догађај у историји који ће се тек збити, а то је опште васкрсење све творевине. „Ко је посвећен у неизрециву тајну Христовог васкрсења тај је сазнао циљ због кога је Бог створио све“, каже Свети Максим Исповедник (Главе о теологији и икономији 1, 66). Опште васкрсење мртвих, као победа над смрћу и вечни живот свега створеног, јесте тај циљ због кога нас је Бог све створио ни из чега, о коме говори Свети Максим. То је, другим речима, јединство свих створених бића са Богом у Христу, који је једини извор живота и блаженства. Све оно што је створено ни из чега, а то је све оно што се види и не види, смртно је по себи и не може постојати само за себе, без заједнице и јединства са Богом, што се остварује у Христу, Сину Божјем. То је последњи дан и последњи догађај у историји нашег спасења који је узрок и извор целокупне историје, па и историјског догађаја васкрсења Христовог, али који и возглављује све догађаје и сву творевину, почевши од њеног почетка, тј. од првог дана стварања до последњег дана који ће уследити. Имајући у виду овај циљ, можемо разумети све оно што се догодило у свештеној историји записаној како у Старом тако и у Новом Завету. Опште васкрсење мртвих и живот вечни јесу темељ и извор целокупне наше вере. Јер ако мртви неће устати, подсећа Свети апостол Павле, онда је узалудна вера ваша и узалудно је проповедање наше (1Кор 15). Мртви ће, међутим, устати јер је васкрсао Христос који је првенац између свих људи. Христос је, драга браћо и сестре, васкрсао телом. Ово нас наводи на закључак да вечно постојање човека као личности не може бити остварено без вечног постојања човека као тела и у телу. То подразумева да и целокупна материјална природа мора да буде обесмрћена, да би и човек као телесно биће могао да постоји вечно. Јер човек је по телу део природе. Зато је у литургијском сабрању акценат стављен на спасење читаве творевине, како телесне, тако и духовне. Свети Максим говори и о томе да сваки који разуме тајну крста и погребења (смрти) Христа, разуме и разлоге зашто се то догодило, а о којима говори Свето Писмо. Опште васкрсење мртвих и живот вечни свега створеног је, пре свега, дело Божанске Свете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, али се оно не остварује без слободног пристанка човека. Зато је Бог на крају стварања света створио човека да он буде посредник између све творевине и Бога и да би Бог, кроз јединство с човеком, остварио јединство са читавом творевином и даровао јој живот како би она постојала вечно. Природа и људи су смртни зато што су створени ни из чега и не могу имати постојање мимо заједнице с Богом који је једини бесмртан и извор живота. У циљу остварења те заједнице, Бог је на крају створио човека и створио га је слободним, тј. по својој слици и прилици, да би са човеком остварио слободну заједницу а преко њега и са читавом творевином. Јер вечни блажени живот за човека и осталу творевину може бити само онда кад то и сам човек слободно жели. Све оно што се постиже на силу, мимо слободе човека, јесте мучење за човека и на крају његово уништење. Први човек је, међутим, исказао своју слободу тако што је окренуо леђа Богу, што је као последицу имало смрт. Човек је мислио да сам, својим силама, може да оствари победу над смрћу, као што то нажалост сматрају и с тим у складу се и понашају многи људи кроз читаву историју, све до данас. Тражећи лек против смрти у природи, савремени човек злоупотребљава и толико силује природу да ју је довео скоро до уништења. Тиме човек уништава и самог себе и противи се вољи Божјој који жели да целокупна његова творевина вечно живи. Син Божји је и постао човек Христос да би се кроз њега као човека остварила слободна заједница творевине с Богом и да би се испунио Божји план и циљ због кога је Бог и створио свет и човека. Међутим, то је подразумевало да Син Божји, узевши људску смртну природу у своју личност и поставши човек као и ми у свему исти са нама осим греха, и сам умре да би спасао свет. „Имали смо потребу за Богом оваплоћеним и који ће умрети за наше спасење“, каже Свети Григорије Богослов. Био нам је потребан такав Спаситељ, зато што је после греха првог човека смрт постала реалност, како за човека тако и за остала створена бића. Све то је прихватио Син Божји из превелике љубави према свом Оцу и према нама. Христос је читавим својим животом, а посебно кроз своју добровољну смрт као човек, испунио вољу Очеву и сјединио целокупну природу са Богом. Зато смо му неизмерно благодарни на његовој бескрајној љубави, јер је могао да то и не учини. Бог Отац је Духом Светим трећега дана подигао Христа из мртвих, о чему нам сведоче очевици апостоли и жене мироносице. Исус Христос је као човек „прворођени из мртвих“ међу свим људима, тј. он је почетак и предокус општег васкрсења људи и природе. Истовремено, Господ наш Исус Христос је постао и једини посредник између Бога Оца и целокупног света. Постао је Нови Адам и једини је извор васкрсења за свакога који то жели. Као што смрт долази на нас од првог Адама који је смртан и од кога се сви рађамо, тако и васкрсење долази од последњег Адама, бесмртног Христа. Али то не бива аутоматски, без нашег пристанка. Зато нас сам Христос позива да се сјединимо са њим и да се од њега родимо „новим рођењем“, кроз Крштење водом и Духом, ако желимо да превазиђемо смрт. Крштењем које може да се догоди једино нашим слободним пристанком, Дух нас уводи у заједницу са Васкрслим Христом и истовремено са свима онима који су се претходно такође кроз Крштење сјединили са Њим. На овај начин Дух Свети гради литургијску заједницу многих у Христу, тј. гради Цркву, показујући ту заједницу као Тело Христово, као тог и истог Христа који је глава многих. Господ Христос нас приводи Богу Оцу, као и целокупну творевину у Литургији и кроз Литургију и на овај начин нас ослобађа од смрти. Истовремено ми кроз Литургију благодаримо Богу на свему ономе што је учинио и што ће још учинити за нас и наше спасење. Литургија, наиме, јесте Благодарност Богу (Евхаристија). Литургијски благодаримо Богу и Оцу што нас је из превелике љубави створио из не-бића у биће, и што нам је послао Сина свога у обличју Богочовека Исуса Христа да у њему, посредством Светога Духа, будемо причасници будућег вечног божанственог живота. Зато, радујмо се данас и играјмо и захвалимо Богу на тако великом дару. Надајући се доласку Царстава Божјег и победи над смрћу и вечном блаженом животу у Богу, поздравимо данас све које волимо и који нас воле, али и оне који нас мрзе, оне који су болесни, сиромашни или који су у било каквој невољи и опасности, радосним поздравом: Христос васкрсе! Јер само једно је потребно свима: живот вечни. Ваш молитвеник и заступник пред Богом у Васкрслом Христу, Епископ пожаревачко-браничевски † Игнатије Дано у Пожаревцу о Васкрсу 2019. године Извор: Саборност

Идући у сусрет осамстогодишњици манастира Милешеве, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије најавио је још један у низу догађаја у организацији Епархије милешевске поводом милешевског јубилеја у 2019. и 2020. години. http://media.milesevskaeparhija.rs/2019/03/Vladika-Atanasije-Najava-predavanja-vl-Ignjatija.mp3 Реч је о предавању на тему Црква и живот које ће, у суботу 23. марта 2019. године у Дому културе у Пријепољу са почетком у 18 часова, одржати Његово Преосвештенство Епископ браничевско-пожаревачки г. Игњатије, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду. – Наша је жеља и чврста решеност да у ове две године када обележавамо 800 година трајања манастира и његове делатности, његовог служења свету, Милешева буде место значајних догађања из области знања, просвете и културно-уметничких догађања, казао је Епископ милешевски. Представљајући предавача, Владика је рекао да је Епископ Игњатије ученик веома познатих и великих учитеља како домаћих тако и оних из других Православних Цркава, професор који је држао предавања широм света, написао значајна богословска дела, извео велики број генерација студената Богословског факултета, истакнут епископ и проповедник, пастир и учитељ. Владика је позвао све заинтересоване грађане из Епархије милешевске, да како је рекао, искористе ту значајну и ретку прилику да себе обогате знањем слушајући предавање Епископа Игњатија. Епископ Атанасије је најавио да ће у недељу 24. марта Владика Игњатије началствовати Божанском Литургијом у манастиру Милешеви и позвао све вернике СПЦ да присуствују и учествују у овој Светој Литургији јер је Литургија центар хришћанског живота и делатности. – Желимо да у овом јубилеју очврснемо наш саборни дух, јер Црква позива на јединство у Господу Христу, јединство једних са другима и да поново будемо сви браћа и сестре, а то можемо само у Богу, закључио је Преосвећени. Извор: Епархија милешевска

Протојереј-ставрофор Драган Станишић, професор Богословије Светог Петра Цетињског одржао је 30. децембра, након Свете литургије у цркви Светог Спаса на Топлој у Херцег Новом предавање на тему: Богословље Светог Игнатија Богоносца. Звучни запис предавања Свети Игњатије је с великом радошћу прихватио мучеништво и радо пошао на свој крсни пут према Риму, казао је отац Драган и додао да је на том путу написао седам посланица. Говорећи даље о светитељевим посланицама, отац Драган је истакао да Свети Игнатије тврди да кад су вјера и љубав у јединству – то је Бог. Након анализе светитељевих посланица, отац Драган је у закључку предавања цитирао ријечи Владике Атанасија Јевтића који у својој студији о Светом Игнатију каже да је он жива слика Христа, архимученика и прототипа свих хришћанских мученика кроз вјекове, до краја свијета. Организатор предавања била је Црквена општина топаљско-херцегновска у оквиру циклуса предавања „под окриљем Светог Спаса“. Извор: Радио Светигора

Свако има дар да може да љуби ближњега. Ако нема могућности да му помогне у његовим неким животним невољама и страдањима, може Богу да се помоли за њега, ако ништа друго. Можда је то највећа подршка. Све је то велико зато што се, кроз то, огледа Христова љубав. Бог својом љубављу држи у животу свет и све људе свих времена, истакао је Епископ бачки.