Претражи Живе Речи Утехе

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у изјави “Новостима” поручио је налогодавцима данашњег позива за саслушање због служења опела истоичару Владимиру Јовићевићу да им се неће одазвати јер има своје обавезе. “Поручујем налогодавцима позива за саслушање да им се нећу одазвати јер имам своје обавезе. Могу то учинити тек после понедјељка и то једино на Цетињу. Ово што се десило је прича за себе, јер на сахрани Влада Јовићевића никог није било осим његова три сина, супруга, калуђери, амбасадор Србије у Црној Гори Владимир Божовић, Андрија Мандић и ја. И сви на прописаном одстојању, казао је он. У позиву који је након сахране уручен Митрополиту Амфилохију стоји да се позиву мора одазвати одмах “због постојања основане сумње за КД из члана 287 КЗ ЦГ”, уз упозорење да ће у случају неодазивања позиву бити “принудно доведен.на основу члана 259 ст 1 ЗКП”. На питање да ли очекује репресивнији одговор надлежних казао је нека изволе да га хапсе. “Што се мене тиче нека изволе да хапсе. Па мој претходник Јоаникије убијен је са свештенством, а митрополит Арсеније одлежао шест година у затвору. Да сам ја био у његово вријеме био бих сигурно стријељан или доживотно осуђен у односу на њега”, казао Владика Амфилохије. “Власт може да ради шта хоће и како хоће. Ја сам ипак митрополит Црне Горе и то Митрополије која је родила Црну Гору, ону праву, петровићевску изворну Црну Гору. Ова власт нека што себе брука, него брука и Црну Гору пред међународном јавношћу,својим безакоњем и понашањем. Објавили су рат Богу и Цркви која је стварала ову државу”, рекао је митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Садржај мартовско-априлског 372. броја„Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, употпуњен је разговором са презвитером Слободаном Лукићем, парохом црмничким (Митрополија црногорско-приморска). Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Отац Слободан: Богословље као мјесто заједничарења и сусрета са Богом! *Оче Слободане, на самом почетку нашег разговора замолио бих Вас да нам протумачите светоотачке речи, да је „богослов онај који се моли, и да онај који се моли јесте истински богословˮ? Ове ријечи Евагрија Понтијског на најбољи начин изражавају нераздвојност богословља и молитвено-подвижничког опита. Заправо, богословље јесте аутентично и истинско само онда када је подвижничко. Из тог разлога богослов треба најприје да постане црквени, литургијско-подвижнички човјек, да постане боговидац, јер једино тада ће његово богословље да буде аутентично и истинско свједочење о виђеноме и доживљеноме. Знамо да су само тројица Светих Отаца понијели назив ''богослов'': Свети Јован, Свети Григорије и Свети Симеон Нови. To нам казује да то ''звање'' не може да понесе свако, већ само онај ко је цио свој ум и срце предао Богу. Дакле, богослов је онај који се моли и чији је живот непрестано словљење и слављење Бога. Данас се, такође, сусрећемо с једним поимањем богословља које искључује поменуту подвижничко-мистиријску димензију. И тако се богословом назива искључиво онај који посједује диплому теолошког факултета, при чему се занемарује суштинска разлика између академског богословља и богословља у горе поменутом смислу. И што више диплома, прочитаних и објављених књига, то већи богослов. У Житијама Светих имамо мноштво чудесних примјера светих људи који су често били неписмени или са ''неколико зима школе'' као нпр. Свети Силуан Атонски али су они цијело своје биће предали Богу и тако се освједочили као аутентични богослови и боговидци. Не чини, дакле, број прочитаних књига и стечених диплома једног богослова него превасходно живот по Богу. Зато Свети Григорије Богослов каже: ''Говорити о Богу је велика ствар, али је још боље очистити се за Њега.'' Слично казује и Свети Дијадор Фотички када тврди да ''ништа није бједније од разума који без и ван Бога философира о божанским стварима.'' На крају крајева, богословље може да се испољава на разне начине: кроз иконопис, кроз црквено пјесништво, сакралну архитектуру. Богословствовати се може и ћутањем. Све ово значи да боголовље не остаје на спољашњој равни, већ прелази у дубину, у простор најинтимнијег личног искуства Бога. Једноставније речено: од ријечи о Богу, богословље прелази у разговор с Богом. Тако да ће и онај који је неписмен, који ниједну књигу није прочитао, и поред ћутања и незнања уколико живи Божанским животом, бити богослов. Говор о Богу завршава животом у Богу. *Из Вашег објашњења произилази да се истинско богословље не може одвојити од црквеног опита, јер је сврха богословља истраживање, потврђивање и култивисање истинске заједнице човека са Богом како би се постигло спасење или вечни живот, је ли тако? Управо тако. Богословље није плод људског умовања, оно има за своје исходиште Цркву као мјесто заједничарења и сусрета са Богом. И само у Цркви, у литургијској тајни сједињења са Богом богословље бива харизматско, просветљено и освештано. Изван тог амбијента, богословље престаје да буде богословље и постаје ''брбљање'' (према ријечима Светог Атанасија Великог). Тако долазимо до још једне, суштинске димензије православног богословља, а то је његов сотириолошки карактер. Богословље, дакле, има за циљ свједочење живота у Богу и кроз то свједочење откривање бескрајних могућности човјековог узрастања у тајни Богопознања. Богословље, као израз Цркве јесте критеријум расазнавања онога што је истинито и једино потребно и што треба да буде предмет свједочења Цркве. *Да ли је богословствовање својствено само одабраним људима, или је сваки човек призван и позван да буде истински богослов? Одговор на ово је заправо садржан у Вашем првом питању. Свако ко се моли, ко је уронио у Тајну Цркве Божије, ко је сусрео Христа, и ко свједочи и својим животом изражава тај сусрет, тај је богослов. А то не зависи од степена академског образовања нити од било каквих ''спољашњих'' параметара, већ искључиво од тога да ли је Христос постао темељ живота и да ли се у Њему препознао циљ и ''мјера раста''. Откривење Божије, Његово јављање човјеку јесте полазиште богословља. Дакле, човјек одговара на Божански призив и у том одговору се зачиње богословље, а крајњи циљ богословља, што је потврђено у историји светоотачке богословске мисли, јесте искуствени пут сједињења са Богом. На једном мјесту, преподобни Јустин Ћелијски каже да је вјера подвиг који обухвата сву личност човјекову, па самим тим и разум човјеков. Према томе, вјера је та која догматске истине Јеванђеља претвара у човјеков живот. Другим ријечима, благодатни живот у Цркви постаје извор благодатног познања вјечних догматских истина. И када та истина постане суштина и темељ човјековог живота, онда се кроз њу постиже спасење. *Драги оче, шта можете рећи о богословљу као исцелитељској науци? Драги брате, хвала Вам на овом питању. Дакле, богословље има сотириолошки, спасоносни карактер. Будући да је нераздвојно од литругијско-подвижничког аспекта, оно носи печат остварене заједнице с Богом. Темељ богословља је Оваплоћење Логоса, тајна вјечног сједињења Бога и човјека у Личности Исуса Христа. Наше слободно прихватање да будемо причасници Тијела и Крви Његове значи да бивамо исцијељени, бивамо преображени, спасени и обожени. И отуда је богословље исцјељитељско и спасоносно једино ако за своје исходиште има Тајну Христову. Хришћанска вјера, догмати и Јеванђеље имају најдиректније посљедице по наш живот. Иначе, све то би било обична пропаганда. Зато је светоотачки метод одувијек био повезаност Ортодоксије и Отропраксије: јединство вјере и живота, догме и етоса (морала). Догмати нису просто одредбе и формуле, него су прије свега тачно и прецизно исказано искуство спасења и новог живота у Христу у Цркви Његовој. Те Богооткривене истине које су нам дароване у Христу и Цркви су спасоносне само онда ако живимо по њима. Према томе, права вјера рађа прави и истински хришћански живот. Наравно, у свему томе је неопходна благодат Божија, да би те истине биле животворне и спаосносне. Оне лако могу да се претворе у стерилне и беживотне фразе уколико нису постале истински темељ нашег живљења. *Будући да се светотајински и целокупни хришћански живот утемељује и налази свој врхунац и пуноћу у светој Евхаристији као Светајни Цркве, да ли то значи да и истинско богословље произилази из литургијског небоземног заједничарења и величања Тројединог Бога? Будући да је циљ нашег живота сједињење с Богом, а оно се у овом вијеку у предокушају али реално остварује у Тајни Евхаристије, онда је и богословље плод и израз тог евхаристијског опита заједничарења. Према томе, цјелокупан наш живот и јесте словљење и слављење Бога. Светоотачко богословље – почев од апостолских ученика, преко богословља Отаца епохе Васељенских сабора, па све до паламитске богословске синтезе – јасно нас учи да је Евхаристија централни догађај Цркве и полазиште истинског односа према свијету. Евхаристија је мјесто преображаја свијета и човјека и мјесто сусрета човјека са Богом из којег заједничарења проистичу сви благодатни дарови, па тако и дар богословља. Овдје треба нагласити да је богословље дар Божији који се човјеку даје у мјери човјековог очишћења и стицања благодати Божије кроз врлински и светотајински-евхаристијски живот. *Оче Слободане, замолио бих Вас да наш разговор крунишемо Вашом пастирском поруком. Сви дарови у Цркви происходе од Исуса Христа. Стога, било који вид нашег служења у Цркви – свештенички, вјероучитељски, лаички – исходи из Његове Богочовјечанске Личности. Зато је потребно да се трудимо да тај дар умножавамо, јер као људи Цркве имамо велику одговорност, како за нас саме, тако и за свијет којем треба да будемо ''со и свјетлост.'' Зато сваки дан и сваки минут нашег живот користимо за рад на себи, за покајање и борбу са старим човјеком у нама, да бисмо тако остајали и истрајавали на ''уском путу'' спасења. Нарочито је потребно да схватимо да имамо велики благослов да будемо чланови Цркве, заједнице која дарује бесмртност и вјечност. Стога се трудимо да оправдамо то Божије повјерење и да будемо достојни хришћанског имена које носимо. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јануарско-фебруарском 372. броју Православног мисионара (стр. 28-31.) Извор: Православни мисионар / Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован на дан када славимо Света Три Јерарха, 12. фебруара 2020. године, служио је Божанствену Литургију у цркви Света Три Јерарха у Тополи. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протонамесник Никола Илић и ђакон Стеван Илић. Чтецирали су Милан Михаиловић и Ђорђе Петровић. Појао је хор “Опленац” на челу са диригентом госпођом Маријом Ракоњац. Након прочитаног Јеванђелског зачала беседио је владика Јован: “Чули сте, браћо и сестре, да у данашњем Јеванђељу Христос каже “Ви сте светлост свету, не може се град сакрити кад на гори стоји” (Мт, 5,14). Не може се сакрити оно што је горе. Јер то је оно што светли. Тако и ова три светитеља која ми данас прослављамо и поред многих прогона од стране прогонитеља хришћанства, нису остали сакривени јер су њихова дела та која су светлела и која и дан-данас светле свуда по свету. Они су својим хришћанским животом нама растумачили како да ми лакше упознамо Бога. Њиховим делима црква живи данас и живеће до краја века. Сваки је човек позван да живи у светлости, а не у тами. Зато ће апостол Павле на једном месту рећи хришћанима, “некада сте били тама, а сада сте светлост”. Када? Онда када је дошао Христос, Он је својом Светлошћу разагнао таму овога света. Човек задобија ту светлост ако је у заједници са Богом и онда човек светли. И ми данас имамо задатак да слушајући Јеванђеље, живимо по том Јеванђељу и тако светлимо за оне који не знају за Јеванђеље Христово”. Извор: Епархија шумадијска

У петак 7. фебруара 2020. године, када наша света Црква прославља св. Григорија Богослова, Епископ шумадијски Г. Јован служио је поводом храмове славе у Грошници свету архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја-ставрофора Сава Арсенијевића, те презвитера Миљана Антића, Ненада Милојевића и Драгише Богичевића. Литургију је својим појањем улепшао хор Србских појаца. Чтецирали су ученици богословије Александар Бојанић и Милан Јеличић. Беседећи на 36. зачало Јеванђеља од Јована, Владика је подсетио да се: “Свети Григорије Богослов удостојио Духа Светога који га је научио шта је Бог и показао му величину дела Господњих. Мудрост коју су његова уста говорила је његов хришћански живот врлине у Господу. Богослов је онај који се моли и који слуша шта му Бог говори и извршује дела Господња. Без благослова, ништа није у Господу, а свети Григорије је све радио са благословом. Оно што је говорио, свети Григорије је то и живео. Живот без труда да живимо по Светом Писму је као звоно које јечи и кимвал који звечи. Молитва је стремљење срца човека који чезне за Богом. Тело човека онда постаје сасуд Духа Светога. Такав човек поштује друге и никада не истиче себе. Свети Григорије је свој живот претворио у Господа. Славећи светитеље, ми славимо посреднике између нас и Исуса Христа. Када се молимо светитељима за спасење, онда најпре мислимо да спасе нас од нас самих. Исус Христос је једини посредник између нас и Бога Оца. Страх кочи ум човеков и не дозвољава му да прихвати чудо спасења које од Христа Спаситеља долази”, била је поука вернима Владике Јована. Након причешћа верних, преломљен је славски колач коју су приредили одборници црквене општине грошничке са верним народом, старањем проте Душана Илића и јереја Ненада Милојевића са својим породицама. Трпеза љубави је постављена у сали парохијског дома, где је верни народ наставио прослављање храмове славе светог Григорија Богослова заједно са својим Владиком. Извор: Епархија шумадијска

Празник Светог Јована Крститеља и Претече Господњег свечано је и молитвено прослављен у храмовима Епархије милешевске, у понедељак 20. јануара 2020. године. Звучни запис беседе Нарочито свечано је било у храму Васкрсења Христовог у Новом Прибоју у ком је Божанску Литургију служио Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење старешине храма протојереја-ставрофора Марка Папића, пароха прибојског протојереја Спасоје Вујанића и протођакона Николе Перковића. За певницом су одговарали јереј Немања Вранић, вероучитељ Милорад Петровић и богословци Никола Видаковић и Јован Спајић. Неки од сабраних приступили су трпези Господњој насладошћујући се Животворним Телом и Крвљу Господа и Спаса нашега Исуса Христа. – Настављајући радост великог хришћанског Празника Богојављења кроз прослављање Његовог Претече ми се и даље поздрављамо дивним поздравом Бог се јави и отпоздравом Ваистину се јави, и то је управо оно што нам је потребно да би смо били срећни, протумачио је Епископ Атанасије значај тог поздрава и наставио: – Нама је то довољно да будемо радосни, да будемо срећни, да будемо блажени, да будемо задовољни, управо то што изговорисмо, да нам се Бог јави. То је довољно за човека да живи, и то да живи у вечности, и да буде задовољан својим животом без обзира кроз каква искушења и тешкоће пролази. Бог се јавио и ступио у заједницу са људима, остварио блискост, и збринуо човека. Све има човек што му је потребно. – Блискост са Богом је оно што збрињава човека заувек, јер је Бог једини у стању да осигура човека. Свети Јован Крститељ по томе је и познат што је остварио највећу блискост са Богом. И због те блискости је и страдао. Али је он био радостан што је могао на такав начин показати и посведочити своју блискост са Богом. Тако и други који су ту блискост са Богом остварили нису сматрали да нешто губе него добијају, и онда је та блискост још више утврђена за вечност, поручио је Епископ Атанасије сабранима. Након Свете Литургије Епископ Атанасије је посетио дом протојереја-ставрофора Марка Папића који Светог Јована прославља као своју крсну славу. Код њега је најпре пререзао славски колач и освештао славско жито, а онда су сви заједно за славском трпезом били послужени у љубави и радости. Извор: Епархија милешевска

Свештенство Покровске цркве уз појање певнице и Мешовитог црквеног хора „Хаџи Рувим“ служило је Свету Литургију на празник Детињци у недељу 22. децембра. Тумачећи јеванђељску причу о исцељењу згрчене жене, протонамесник Бранко Чолић је рекао да читајући Свето Писмо без осећаја и без срца, имаћемо само суво знање без праве примене. „Бог нам је оставио средства којима се припремамо за сусрет са њим: молитву, целокупни пост, исповест и покајање којима чистимо душу“, рекао је отац Бранко који је подсетио да Црква трећу недељу пред Божић слави Детињце. „Деца постају тирани када се не богате Богом“, упозорио је отац Бранко указавши на речи Светог Владике Николаја да је најтеже добро водити земљу, али и добро васпитавати дете. Извор: Радио Источник

У Светом јеванђељу по Луки зачалу 66 (12, 16-21)Господ Христос поучава Своје ученике о томе како је обиље материјалних добара благословено само уколико њиме помогнемо друге људе, а да је смисао живота на земљи богатити с Богом. У емисији „Сведочења“ ђакон Мија Бојиновић приближио је ове Спаситељеве речи слушаоцима Радија Источник. Будући да предводи Светосавску омладинску заједницу, он је позвао све људе добре воље да се придруже акцији прикупљања средстава за Божићне пакетиће, коју млади светосавци ових дана спроводе при градским храмовима. Извор: Радио Источник

Велико мноштво побожног народа сабрало се у селу Вукушици на празник Светог Стефана Дечанског ради присуства и учествовања у Светој Архијерејској Литургији. Началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслуживање архијерејског намесника жичког протојереја – ставрофора Ненада Илића, протонамесника Александра Јевтића, пароха краљевачког, јереја Милана Костића, пароха грачачког, јереја Младена Миливојевића, пароха вукушичког, као и протођакона Александра Грујовића. Након прочитаног Светог Јеванђеља Владика Јустин је поучио присутне указавши на величанствено преизобиље Божије славе која се нама људима открива преко анђела и светитеља, јер су је они први угледали, препознали и у њој слободно и непрекидно обитавају. Сваки човек који допусти да се благодатно дејство Божје љубави дотакне срца, спреман је да вечно остане у заједници са јединим Човекољупцем. Насупрот томе, они који ту љубав и благодат не поседују, бивају лак плен свим ђавољим лажима и понудама. Они постају површни симпатизери и „поштоваоци“ православља, остајући ван заједнице са Богом, која се по дару задобија само онда када себе уронимо постом, молитвеним животом и делима љубави у живот који нам Бог открива и у потпуности прихватимо све што је Његово. Повод за сабрање народа Божјег под сводовима Цркве брвнаре Светог Јована Крститеља из 19. века био је завршетак обнове црквене порте. У току ове године парохијани вукушичке парохије (којој припадају села Вукушица, Отроци и Вранеши са засеоком Јелошница) потрудили су се заједно да простор око ове светиње уобличе и улепшају. Порта је ограђена тарабом каква је некад била, а унутрашњост порте је рукама радника „Бањског зеленила и чистоће“ добила нови изглед сејањем траве и сађењем разних вишегодишњих украсних биљака. Ангажовањем Месне заједнице Вукушица и њеног председника Милана Ердоглије, као и Општине Врњачка Бања асфалтирана је комплетна деоница пута који води ка цркви, проширен и асфалтиран паркинг, и оно што је најважније за вернике који долазе из даљине – постављени су туристички путокази који воде ка овој јединој цркви брвнари на територији бањске општине. У претходном периоду извршена је електрификација звона и обновљена звонара из 1951. године. Владика је после заамвоне молитве поделио архијерејске захвалнице онима који су највише допринели у обнови овог духовног простора. Међу њима су били: у име Општине Врњачка Бања председник општине господин Бобан Ђуровић, господин Предраг Иричанин, привредник из Отрока који је исфинансирао обнову звонаре, господин Ивица Лазаревић, директор предузећа „Шуме Гоч“, због даривања грађе за ограду, и господа Славољуб и Ненад Сеизовић, мештани села Вранеши, због вођења послова ограђивања. Уз празничну трпезу коју су приредили парохијани поменута су и многа друга имена и институције који су кроз јединство и сарадњу показали да воле своју цркву и тиме дају добре резултате – пријатне људском оку и души. У повратку из Вукушице, Владика је посетио Цркву Светог Саве у Вранешима, видео нови жртвеник, нови електрични систем за грејање цркве и обишао недавно укровљену црквену салу која се од маја прошле године зида заједничким напорима парохијана из Вранеша и Општине Врњачка Бања. Извор: Епархија жичка

У недељу осамнаесту по Педесетници, на празник Светих мученика Сергија и Вакха – Срђевдан, 2o. октобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Сјеници. Саслуживали су парох штаваљски протојереј-ставрофро Мирослав Вранић, парох сјенички протојереј-ставрофор Андрија Јанковић и протођакон Никола Перковић. Звучни запис беседе Поздрављајући присутне и честитајући свима на пожњевеним богатим духовним даровима Епископ Атанасије је рекао: – Дошавши у овај свети храм стадосмо пред Бога и пред Његове Свете апостоле и све Свете Његове. Тако учвршћујемо своју заједницу са Богом и са Светима Његовима и учвршћујемо заједницу једни са другима. – Велика је и многострука корист од овог нашег сабирања у овом светом храму. Заблагодарили смо Богу за течење ове године. Заблагодарили смо Богу за плодове које нам је дао ове године. Молимо се Богу да да и богату идућу годину. Помолили смо се Богу и да да успеха деци која су отпочела нову школску годину да добро уче, да се добро владају, да добро савлађују градиво и наставницима да Бог да умеће у обављању свога учитељског посла. За све смо се молили Богу, за све што нам је потребно. – Молећи се Богу за оно што нам треба немојмо заборавити оно што је најпотребније а то је заједница са Њиме, то је живот вечни. Живот вечни да иштемо најпре од Бога. Да Бог да да живимо у јакој вери, нади и љубави, да једни друге не заборављамо, да једни другима праштамо, да увек кроз живот ходимо растерећени, чисте душе, неоптерећени никаквим злом, подсетио је Епископ Атанасије присутне. Извор: Епархија милешевска

Владика Иларион: „Сви ми који се на светој Литургији причешћујемо светим Телом и Крвљу Христовом, остварујемо најближу заједницу са Богом. Ту заједницу, ту атмосферу вере и љубави, треба да наставимо и након свете Литургије.“ Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију 30. септембра 2019. године у цркви Успења Пресвете Богородице у селу Душановац код Неготина, a саслуживали су свештенослужитељи Епархије тимочке – протојереји-ставрофори Ранко Алексић, Благоја Томић, Влајко Банковић, Ђорђо Јокић, протојереј Перица Божуновић, јереј Марко Пајчин и архиђакон Илија (Јовановић). У својој беседи, владика Иларион је изразио захвалност мештанима овог села, ктиторима и приложницима, на прилозима које намењују овом величанственом храму и подсетио окупљени верни народ да је света Литургија најузвишенија и човеку најпотребнија заједница. Погрешно је ако је наша заједница само у трпези а без свете Литургије, али ако је света Трпеза на првом месту, онда је и свака трпеза након ње благословена, истакао је Епископ у свом обраћању. Лепоти богослужења допринео је хор Саборног Храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару и певничко појaње ђакона Вука Јовановића. Након свете Литургије извршен је чин освећења Светосавског дома који ће благочестивим мештанима овога села убудуће бити на располагању и у ком је уприличен свечани ручак за све окупљене. Том приликом владика је посебну захвалност упутио протојереју-ставрофору Ранку Алексићу, пароху душановачком, на вишегодишњем залагању и доприносу у изградњи овог објекта. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 28. августа 2019. године, на празник Успенија Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у Пивском манастиру поводом храмовне славе те светиње. Преосвећеном Епископу је саслуживало бројно свештенство и монаштво из више Епархија са којима и гостујући свештенослужитељ архимандрит Серафим, игуман манастира Нове Грачанице у Чикагу. Многобројном верном народу речима пастирске поуке обратио се игуман Серафим који је, осврнувши се на одговор Пресвете Богородице: Нека ми буде по речи Твојој, беседио о Божјем промислу и предавању вољи Божјој: -Данас славимо Успеније Пресвете Богородице, славимо дан кад је Она, Која је апсолутно слушала Господа Бога нашег, Која је апсолутно радила по вољи Његовој, напустила овај свијет, који без Бога нема смисла, и ступила у вјечни живот, у вјечно Царство небеско у коме све има апсолутног смисла. Запитајмо се колико смо спремни да питамо Бога: Шта је то воља Твоја, Боже? Да онда кажемо искрено, у молитви Оче наш, нека буде воља Твоја и да онда видимо, бар, на моменат, како наш живот, без обзира гдје смо и ко смо, јесмо ли у миру, изобиљу, сиромаштву, у изгнанству, или код куће, да ли наш живот, онда, унутар Божје воље и Божјег промисла, има смисла, рекао је, између осталог, игуман новограчанички Серафим. Велики празник Успенија Пресвете Богородице сабранима је честитао Владика будимљанско-никшићки Јоаникије, подсетивши на речи једног од Светих Отаца који је казао да су анђели и свети примили делимично светост од Бога, а Пресвета Дјева Богородица примила је пуноћу светости. -Сав Њен живот је велика тајна, тајна над тајнама. Како да не буде тајна за људски ум оваплоћење Христово у које анђели не могу завирити, а камоли људи. Није случајно што у светим јеванђељима, тек, понешто, има казано о Пресветој Богородици. Али, иако је о Њој мало казано, када гледамо на Христов живот, који је у значајној мјери описан, свуда видимо, ту, негдје, и Његову Пресвету Мајку Дјеву Богородицу. У Његовом животу посебно се истиче да је Пресвета Богородица била под крстом Христовим и да се, као мајка, сараспела свом Сину на Крсту. Испунило се пророштво Светог Симеона Богопримца да ће мач пробити Њену душу. Она је, на овај дан, уснула, као и Христос Господ што је издахнуо на крсту и Она је уснула, примила реалну, људску смрт. Њена смрт имала је много заједничког са Христовом смрћу. Она је била причасник Христове живоносне смрти и истовремено се јавила као Побједитељка смрти. Како Она, Која је носила испод свог срца Извор живота, да буде поробљена смрћу?, беседио је Његово Преосвештенство. -Смрт Пресвете Богородице је само враћање дуга Адамовог и огреховљеној, палој људској природи. Она, као Богородица одмах је стала са десне стране Сина Свог и испуни се Давидово пророштво: Стаде Царица с десне стране Тебе, одјевена у позлаћене ризе и преукрашена. Нијесу то весташтвене ризе, него нетрулежне, ризе саткане од вјечне славе Божје и од вјечног живота Божјег. Овај празник има двострукост, с једне стране, помиње се успеније, смрт Пресвете Богородице, Њена сахрана, опијело, али, овом узвишеном погребу слиједило је прослављење, јер се Пресвета Дјева Богородица јавила као Побједитељка смрти. И то је остало тајанствено. Нађен је Њен гроб празан. Јавила се после Светом апостолу Томи и Свети апостоли су се утјешили Духом Божјим. Од те радости, која се давно догодила и ми данас црпимо као из свјежег извора, јер оно што је божанско никад не застарјева, она благодат која се излила једном на Цркву Божју увијек је прожима. Ми у овој светињи сабрани, у задужбини Светог Патријарха Саватија Соколовића, у славном Пивском манастиру, данас се радујемо том духовном радошћу и наша срца се испуњавају духовним миомиром од присуства Духа Светог, од причешћа светим тајнама Христовим и од благодатног заступништва Пресвете Дјеве Богородице, закључио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Преосвећени Владика је благословио славски колач и жито, које су, поводом храмовне славе, принели домаћини славе г. Тадија Бајовић са Црквеним одбором Пивског манастира. Обавезу за наредну годину преузео је г. Мијушко Бајагић, председник Општине Плужине. У манастирској порти је, затим, одржана духовна академија на којој је свечану беседу одржао књижевник Мирослав Максимовић. Говорећи о вези манастира и песника, Максимовић је навео да у српској средњовековној држави песника није било изван манастира. Поезија се писала за литургијске потребе или је била део црквеног живота. Данас, међутим, сматра Максиновић, песници, углавном, не живе у манастирима, поезија се, углавном, не пише у манастирима, али невидљива, суштинска веза песништва и манастира и даље је жива. -Манастири су настали да би човек имао где да се посвети разговору с Богом. До поезије је човек дошао покушавајући да допре до Бога, да изађе из малог живота на велику висину спознања. Достојевски у писму брату Михаилу каже: „Имај у виду да песник у напону надахнућа одгонета Бога.“ А Његош у песми „Ко је оно на високом брду“ описује песника овим стихом: „Творац мали најближи божанству“. Православни Рус и православни Србин на исти начин, у истом простору, гледају песника, јер на исти начин поимају Бога. Бог је, дакле, веза манастира и поезије, монаха и песника, казао је Максимовић. У пригодном културно-уметничком програму који је водио песник Ранко Мићановић учествовали су хор Преподобне мати Ангелине, КУД „Зеленгора“, мушка певачка група КУД „Сава Владиславић“ из Гацка, етно-певачи Матија и Катарина Благојевић, уметник на фрули и двојеницама Радован Сукновић, народни гуслари Војин Тепавчевић и Иван Вулић. Извор: Инфо служба СПЦ

У среду 28. августа 2019. године, на празник Успења Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Пироту, где је у Саборној цркви обележена храмовна и градска слава. Преосвећеном Владики је саслуживао велики број свештеника пиротског намесништва и као и гости свештеници који су дошли да увеличају славље. У току Свете Литургије, у препуном храму верног народа, уз одговарање хора Свети Јован Златоусти, Епископ је рукоположио у чин ђакона г. Немању Шева из Земуна. Велики број верујућих хришћана се причестио, а на крају Свете Литургије је пресечен славски колач. Потом је из порте храма формирана свечана литија које је прошла главним улицама града Пирота све до центра града и градске општине где је још једном обављен чин сечења славског колача, а присутне су поздравили Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније и градоначелник Пирота господин Владан Васић. Извор: Радио Глас

По благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја у параклису преподобне Мати Ангелине у Гинеколошко-акушерској клиници "Народни фронт" у Београду Његово Преосвештенство епископ ремезијански г. Стефан служио је Свету Литургију поводом славе ове установе. Прилог радија Слово љубве Његовом Преосвештенству саслуживали су јереј Владимир Левићанин, старешина храма Св. Георгија у старој Бежанији и протођакон Младен Ковачевић, уз присуство генералног секретара председника Републике Србије г. Николе Селаковића, сарадника клинике, пацијенткиња и верног народа. Пред крај Литургије владика Стефан је пререзао колач који је лично принео за ову прилику. Потом се Преосвећени обратио присутнима напоменувши речи из данашњег Апостола да нема више ни Јудеја ни Грка и додао, да ми као хришћани не би требало да делимо људе на то ко је Хрват или Албанац, јер смо сви људи пред Богом. Истакавши да је и мати Ангелина била родом из Албаније, Епископ Стефан је говорио о њеном животу и благоугодним делима. Обраћајући се свима који раде у клиници, Владика је истакао значај параклиса за све који лече и који се лече и похвалио све сараднике који неуморно раде на томе да помогну будућим мајкама. Призвавши Божији благослов да буде што више посла за њих, што значи да се што више деце и рађа, Епископ је подвукао да је "на старијима да васпитају децу у вери како би постали прави људи и хришћани". Извор: Српска Православна Црква

Љубав је највећа врлина, али се до љубави која је највећа и која је "свеза савршенства" не може доћи наједанпут, док се прво не стекну и остале врлине, почевши од смирености, од смирења. И Апостол Павле нас опомиње на то да "сад остаје вера, нада, љубав, али је љубав највећа" (1 Кор. 13, 13). Наиме, кад будемо своје срце очистили, онда ћемо моћи да видимо Бога и овде у овом свету, а видећемо Га и у ономе, ако се удостојимо да гледамо Његово лице, ако не будемо послани због својих греха у таму вечну. Тада ће вера наша прећи у знање, у гледање. А нада, нада ће прећи у остварење. Наша је нада да ћемо ући у Царство Небеско, бити у броју свију оних светих и гледати лице Божије. Нада ће наша дакле, прећи у остварење. А љубав, она нема у шта више да пређе. Она ће бити и сада и тада веза наша с Богом, љубав која нас уједињује са Богом, уједињује све наше снаге и оне рационалне у нама, уједињује нас са свима људима добре воље и онда имамо мир. Зато је љубав највећа врлина. Трудити се дакле, да идући Царству Божијем, испуњавајући заповести Божије спремамо се редом свакога дана за достизање те највеће врлине, уласка у Царство Божије и љубави која ће нас ујединити са Богом и свима светима. Бог вас благословио! *Преузето из књиге Живот по Јеванђељу, Патријарх српски Павле, Народна и универзитетска библиотека у Приштини и Арс Либрис, Београд,1998. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недељу 28. јула 2019. године, када наша света Црква прославља св. Киријака и и Јулиту, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у селу Кусатку, архијерејско намесништво јасеничко, у храму Светог Саве и светог Симеона Мироточивог, где као пароси службују протојереј Дејан Бркић, старешина храма, и протонамесник Далибор Новаковић. http://eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/kusadak28072019.mp3 Епископу су током свете Литургије саслуживали: архијерејски намесник јасенички протојереј – ставрофор Велибор Ранђић, протојереј-ставрофор Раденко Гавриловић, игуман Петар (Драгојловић), протојереј Миле Миловановић, протојереј Дејан Бркић,ђакони Урош Костић и Владимир Степановић, као и многобројни верни народ села Кусатка и околине. Преосвећени Владика се у својој беседи осврнуо на прочитани одељак из Светог Јеванђеља и рекао да нас оно поучава у вери и да све бива по мери наше вере у Бога. Још је рекао да је вера живот у цркви и да је то својеврсно богослужење. Подсетио је Владика да се реч вера највише понавља у Светом Писму и да једино она може да нас приведе Богу. „У јеванђелским причама и на многим другим местима Господ је тражио веру да би учинио чудо. На овом месту то није учинио јер се овде радило о тешко болесном човеку који можда и није могао да говори, можда није ни знао за Бога, али Господ чини чудо вером оних људи који су га носили. Господ не лечи само тело, већ и душу и то на првом месту душу, па тело, јер је у здравом духу и тело здраво. Вера је и веза човека са Богом, јер из вере излази и молитва и уздржање“м истакао је Епископ Јован. Још је подсетио да молитва заједнице може у многоме помоћи невољнима. Подсетио је верни народ на значај помињања наших ближних на проскомидији. „У овој јеванђелској причи Господ је препознао и узрок болести, а то је грех. Сваком човеку је потребно духовно исцељење да не би и телесно патио“, нагласио је Владика рекавши на крају да треба да будемо богоугодни за свако добро које од Бога добијемо, да ли ми или ближњи наши, а то можемо само ако имамо вере. Извор: Епархија шумадијска

У храму Светог великомученика Прокопија у Кратову код Прибоја у недељу 21. јула 2019. године свечано и молитвено је прослављена храмовна слава. Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије свештенодејствовао је на Божанској Литургији уз саслужење пароха прибојског протојереја-ставрофора Ранка Милинчића, пароха сурдуличког и некадашњег првoг парохa кратовскoг протојереја-ставрофора Николе Петрова и протођакона Николе Перковића. http://media.milesevskaeparhija.rs/2019/07/Kratovo-Prokopije.mp3 Велики број верног народа Кратова и околине али и гостију из разних крајева скупио се у порти храма како би Светом Литургијом започели прослављање великог угодника Божјег, Светог великомученика Прокопија, а затим духовно напојени и испуњени благодаћу Божјом продужили славље традиционалним Прокопијевским сабором. Многи од њих били су причасници Трпезе Господње, насладошћујући се Пречасним Телом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Божанска Литургија је завршена трократним опходом око храма уз молитвене песме светом угоднику кога прослављамо и резањем славског колача и освештањем славског жита пред храмом. Владика је честитајући празник свима сабранима похвалио њихов добро изабрани пут да следују Светом великомученику Прокопију: – Данас сте се угледали на Светог великомученика Прокопија кога прослављамо. Ми прослављамо њега јер је он прославио Бога, и кажемо да је он кроз своје страдање победио. Само ово окупљање у храму и око храма посвећеног угоднику Божјем јесте сведочанство да сте у нечем успели. Успели сте да се усагласите, да се покренете и да идете у правом правцу, према храму, и да се у овоме храму сви заједно саберемо. А то је једна победа на којој вам честитам. Чим сте дошли овде, и многи од вас се причестили онда сте победници. – За добре ствари потребно је и да чујемо причу о добрим стварима, о добрим људима, о добрим догађајима. И управо то све се постиже овде у светоме храму. Данас смо овде слушали Свето Јеванђеље Господа Христа. А Он је рекао: Тако да светли светлост ваша ред свим људима. Да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима. Нама светли дивни пример Његовог угодника Светога Прокопија. Зато требамо стално да се подсећамо на њега, да гледамо својим духовним видом у његов светли лик. И да нам он буде пример како да се и ми владамо. Да се не плашимо, као што се ни Свети Прокопије није плашио мучења ради Бога. Јер нећемо пропасти ако смо са Богом, не треба да се плашимо да ћемо пропасти када смо са најјачим, укрепио је сабране својим речима Епископ Атанасије. Владика је затим пред свима објавио добру идеју коју су спровели у дело житељи четири села из три државе. Верни народ из Кратова и Бабина у Србији, Бобова у Црној Гори и Челебића у Републици Српској одлучио је да се збратиме међусобно па су ту своју намеру и остварили потписујући на овај велики празник у Кратову Повељу о братимљењу коју је Епископ Атанасије својим потписом благословио. Овим чином, верујући људи поменутих села изразили су жељу да једног дана уз Божију помоћ дође и до уједињења свих српских земаља, показавши да никакве границе не могу да стоје међу браћом и сестрама нити да умањују њихову међусобну љубав. Уследио је потом културно-уметнички део програма Сабора у Кратову у ком су наступили многи извођачи народних песама и игара из Прибоја, Нове Вароши, Пријепоља, Рудог, Сјенице, Пљеваља, Фоче… Уз музику, песму и игру сабор је испунио свој циљ: окупио је многе добронамерне људе у доброј жељи и намери да покажу да за добра дела, братску љубав, радост у дружењу са браћом и сестрама, не постоје границе нити препреке ако се чине уз благослов Божји, под окриљем Његове Цркве и помоћ Његових Светих угодника. Извор: Епархија милешевска

У недељу, 26.маја, када наша Црква молитвено прославља Свету мученицу Гликерију, верни народ села Раље дочекао је Његово Преосвештенство Епископа шумадијског Господина Јована. Том приликом, Владика Јован, началствовао је Евхаристијским сабрањем, на ком су Преосвећеном саслуживали: архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, парох неменикућски протојереј Новак Илић, парох сопотски Горан Лукић, ђакон Урош Костић и ђакон Филип Јовановић. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Maj2019/ralja26052019.mp3 Богонадахнуту беседу наш Епископ посветио је Светом Јеванђељу по Јовану, зачало 12, многима познато као прича о жени Самарјанки, којој је и посвећена пета недеља по Васкрсењу Христовом. “Васкрс је дан вечнога живота. Зато је Васкрсење Христово срж и садржај вере хришћанске. И уколико се наша вера не простире у вечност, већ је само заснована на томе да верујемо у Бога док смо овде на земљи, онда од те вере немамо никакве користи и онда смо најнесрећнији људи, како каже Свети апостол Павле, јер вера хришћанска, вера православна јесте вера у живот вечни, вера у загробни живот. А да постоји загробни живот показао нам је Господ својим васкрсењем и показао нам да ће Дух Свети васкрснути свакога од нас који умире са вером у васкрсење. Онај који не умире са вером у васкрсење такође ће васкрснути, али не за живот вечни у Царству Божијем, већ ће васкрснути, како каже Свето Јеванђеље, за муку вечну. Зато и није случајно што Црква највише празнује Васкрсење Христово, и то не само од Васкрса до Вазнесења Господњег-Спасовдана, већ га Црква Христова празнује сваке Литургије, сваке недеље, па се зато и каже да је свака недеља у маломе Васкрс. Потребно је да дођемо до спознања Бога, а Господ се спознаје животом и вером или боље речено, вером коју претварамо у дела. Јер вером ходимо, а не знањем, како каже Свети апостол Павле. Другим речима, да би спознали Бога треба да се сретнемо са Богом. Али ако Бога не нађемо у своме срцу, нећемо га наћи ни небу, нити на било којем другом месту. Бог се тражи у Цркви својој, јер Црква је Богочовечанско тело, а ниједно тело људско није саткано од једног органа, већ од многих. Сваки човек који који је крштен у Цркви Христовој и живи крштенским животом јесте део Цркве Божије. Само крштење нас неће спасти, али нам је итекако потребно како би постали чланови Цркве, јер се јединоЦрквом и у Цркви спасавамо. Нема важнијег момента у животу човековом до сусрета са Богом. И данашње Јеванђеље говори о једном предивном сусрету Господа Христа и жене Самарјанке. Из овог Јеванђелског зачала видимо шта значи сусрет са Богом, односно видимо да тај сусрет мења човека у потпуности, али онога човека који жели да се промени. Такође можемо видети у овом Јеванђељу да Господ Христос није само Бог и није само човек, већ Богочовек. Бог који узима природу нашу на себе у свему осим греха. Бог који даје живу воду, односно, како кажу Свети Оци, даје Духа Светога, јер ми под Духом Светим оживљавамо и живимо. Али Духа Светога можемо и изгубити, у зависности од нашег духовног стања, од наше вере, од нашег хришћанског живота. Стога и апостол Павле опомиње хришћане речима, “Духа Светога не гасите” (1 Сол 5,19). Господ нам говори и позива да идемо на извор “Живе воде”, а тај извор јесте сам Христос. Стога се потрудимо да стално осећамо жеђ за Богом, јер докле будемо осећали жеђ за Богом осећаћемо жеђ за свим оним што је добро, за љубављу, вером, надом и милосрђем. Јер сваки човек који пије са извора који ће му Господ дати никада неће ожеднети”, закључио је Епископ Јован. Након Свете Литургије, у сали парохијског дома, трудом Оца Славише-старешине овога храма, за све присутне приређена је трпеза љубави. Извор: Епархија шумадијска

„Данас нас благодат Светога Духа сабра!" - Заиста, речима ове стихире може се описати почетак припреме верног народа Горњег Забрђа за прослављање празника над празницима - светлог Васкрсења Христовог кроз прву припремну недељу пред Васкршњи пост. Наиме, у недељу, 17. фебруара 2019. године, када се у црквама чита јеванђелско зачало о царинику и фарисеју, Епископ зворничко-тузлански г. Фотије први пут је посетио парохију горњозабрђску и служио свету Литургију у храму Светог пророка Илије. -Сабрали смо се данас овде да се сусретнемо са Богом, јер је свака Литургија је сусрет са Богом живим и истинитим. Тога треба да будемо свесни кад полазимо цркви од дома свога. Преиспитајмо своју савест да ли нас нешто мучи, да ли смо нешто неком учинили нажао, покушајмо да опростимо, исповедимо се свештенику и покајмо се као цариник из данашњег јеванђељске приче, поучио је епископ Фотије. Епископу су саслуживали свештеници Иван Савиновић, Митар Млађеновић, Никола Горановић и Александар Мирковић, као и ђакони Славољуб Милошевић и Младен Јовић. На Литургији је појао црквени хор Теодул из Горњег Забрђа. Светој Литургији је присуствовао велики број верника, од којих је знатан део приступио светом Путиру. Као знак јећања на прву служену Литургију владике Фотија у храму у Горњем Забрђу, надлежни парох јереј Срђан Васиљевић, у име парохије горњозабрђске, поклонио је Епископу икону Светог Саве Српског и Светог Сергија Радоњешког. Извор: Српска Православна Црква

На дан Обрезања Господњег, 14. јануара по новом календару, када се молитвено сећамо св. Василија Великога али и прослављамо Нову Годину по јулијанском календару, у Вазнесењској цркви у центру Београда сабрао се верни народ са свештенством на Литургији. Литургију су служили старешина храма јереј Арсеније Арсенијевић, некадашњи старешина цркве протојереј-ставрофор Милан Радовановић, свештеник Ново Гојић и ђакон Филип Милованчевић, уз појање певнице при овој цркви. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве

У 28. недељу по Педесетници, 9. децембра 2018. године, верни народ нововарошког краја сабрао се у великом броју у храму Свете Тројице у Новој Вароши око свог духовног пастира, Преосвећеног Епископа милешевског г. Атанасија, пројавивши јединство Цркве Божије на овом простору. Епископу су на Божанској Литургији саслуживали свештеници овог светог храма и протођакон Никола Перковић, а црквени хор “Свети краљ Владислав” из Пријепоља појањем је улепшао службу Божију. Литургијска радост умножена је и великим бројем причасника који са страхом Божијим, вером, љубављу и смелошћу приступише Чаши Христовој и сјединише се са Господом. Звучни запис беседе Тумачећи јеванђелски одељак о слепцу којег је Господ исцелио, Преосвећени Владика је рекао да је слепи човек прогледао захваљујући својој чистој вери и личном, искреном односу према Господу, отворености његове душе према Господу. – Управо овај веома гласан догађај поставља нама многа питања: разговарамо ли ми са Богом и како разговарамо, стојимо ли пред Богом и како стојимо… Свако од нас стоји пред Богом, само што нису сви свесни тога, сви то не виде али Бог види. Бог види свакога од нас, види где је свачије срце, је ли близу Њега или далеко, где је наш ум, је ли окренут ка Богу или у супротном правцу. А стајање пред Богом поставља многе захтеве јер се не може било како стајати пред Богом. Треба да стојимо долично пред Богом, долично Бога, долично тог нашег односа са Богом – рекао је Владика нагласивши да је важно да се запитамо јесу ли нам чиста срца док стојимо са Богом, јесу ли напуњена љубављу или мржњом, завишћу, горчином или клеветом. Након Божанске Литургије, старешина храма протојереј-ставрофор Лазар Вељанчић позвао је Епископа и народ на заједничарење за трпезом љубави. Извор: Епархија милешевска

У суботу, дана 10. новембра 2018. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Светог Арсенија Сремца и светог мученика Терентија, Епископ Херувим је началствовао евхаристијским приносом у цркви Свете Тројице у Маркушици. Архијереју су саслуживали: протојереј – ставрофор Добривоје Филиповић, из Маркушице, протонамесник Владимир Недељковић из Габоша и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. Након литургијског отпуста Епископ се обартио литургијском сабрању: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни Оци, драга браћо и сестре, драга децо Божија, нека је благословен данашњи дан и ово евхаристијскога славље, које нас је окупило у овом нашем храму, силаска Светог Духа на Апостоле овде у Маркушици. Велики је благослов данас што смо овде и што смо могли принети бескрвну жртву због свега и за све. А шта је то све? То је све оно што је Господ учинио да и ми људи, у овоземаљскоме животу, можемо остварити заједницу с Њим. Управо ово евхаристијско славље је догађај који нас непрестано сваке недеље или кад год се Служба Божија служи, подсећа на ту Тајну, Тајну нашега спасења. Кроз читање Светога Јеванђеља и кроз Тајну Тела и Крви Христове Црква нас поучава и води да ступимо у најприснију заједницу са самим Богом. Јеванђеље нам се увек даје, сваке Литургије нам се даје реч Божја и ми у нашим срцима и животима треба да имамо клицу тога Јеванђеља и да донесе стоструки плод. Не смемо дозволити да као оно семе које падне на неко трновито поље и мало изникне, односно човек се на почетку одушеви, а онда одустане од тог спасоносног пута, који нас води ка Царству Божијем. Ми као деца и народ Божији никако не смемо тако да живимо, него да семе које нам је дато и Јеванђеље које нам се даје да носимо у срцима нашим. Оно непрестано треба да доноси плодове и да се разгранава у срцима нашим, и да ходећи у том правцу живимо једним врлинским, преображеним животом који нас узводи у загрљај са самим Богом. -Литургија је тај загрљај човека са Богом, јер се на том месту и у том догађају сусрећу најприсније Бог и човек. Ту кроз Тело и Крв Христову примамо живог и делатнога Бога, и тај загрљај Божији је печат нашега живота у Цркви Божијој. Нигде у овоземаљском животу не можемо стварити ту најприснију и најлепшу заједницу човека са Богом сем у Цркви, кроз живљење Светотајинским животом, кроз живљење преображеним начином живота. То је подвижнички пут и испоснички пут нашега живота ако живимо у Цркви и вршимо заповести кроз Свето. То је најбољи и најлепши живот који нам се даје овде на земљи, који нам је Господ оставио, да можемо бити у непрестаној заједници са самим Њим. Сваке недеље нам се отварају Двери Раја ако ми то хоћемо, и ако својом слободном вољом ми то желимо. Једино слободном вољом и љубављу можемо да остваримо ту најлепшу заједницу са Богом у Светој Тајни Причешћа. Непрестано, кад год се Службе Божије служе морамо, као народ Божији, као они који су позвани да носе Крст који нам је дат, да приступамо Светој Чаши и да живимо једним врлинским животом. То нам се непрестано даје и тога се ми сећамо сваке Литургије када служимо. Непрестано се сећамо и другог Христовога доласка на који ми као народ Божији треба увек да будемо спремни, да стражаримо над душом својом, јер тај час не знамо кад ће бити, а у Јеванђељу и Светом Писму се каже да ни анђели небески то не знају, а камоли ми мали људи овде на земљи. -Зато нам је Господ оставио Цркву, да се непрестано изграђујемо и да очекујемо тај други Христов долазак, као печат наше вере у овоземаљскоме животу. Тај печат вере мора бити омеђен врлинским животом и Светотајинским животом у Цркви Божијој. Црква Божија је пуноћа те стварности, пуноћа истине и пуноћа вере која нас узводи од земље ка Небу. То је најлепши пут, драга браћо и сестре, најбоља лађа над свим овим ветровима овоземаљским, који нас непрестано удаљавају од тога пута. -Нека би Господ дао да се молитве и семе које је у срцима вашим посејано донесе стоструки род, да се наш народ обожи и умножи и да ова заједница никада не нестане, да се увек умножава, да буде велика пред Престолом Свевишњега Бога. Живели, Бог вас љубио и благословио и свако вам добро даровао. Амин! Трпеза љубави је уприличена у парохијском дому у Маркушици. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Како хришћанин да се бори с неправдом у овом свијету и да ли је неправда то “тирјанство“ које је велики пјесник Свети Петар Други Петровић Његош Ловћенски Тајновидац, опјевао у својим стиховима? “Редовним присуствовањем на Светој литургији, исповијешћу, постом, молитвом и, најприје, примањем Светих и животворних тајни Тијела и Крви Христове, ми можемо ојачати своју вјеру“- каже отац Бранко у одговору на наше питање. “Тврда вјера и заједничарење са Христом нам ојачавају вјеру, љубав и наду у Господа“-учи нас отац Бранко. Ово су одговори само на дио питања, које можете наћи ако чујете ову емисију са протојерејем-ставрофором Бранком Тапушковићем. Извор: Радио Светигора