Претражи Живе Речи Утехе

Религиозност Николе Тесле је веома сложена тема која захтева истраживање засновано на историјским чињеницама и подразумева како добро познавање Теслиних ставова током целог живота, тако и њихово контекстуално сагледавање. Нажалост, многи истраживачи Теслиног лика су се саплели на искушењу редукционизма, тако што су закључке изводили на основу уског опсега података, игноришући целину историјских изворâ. На тај начин су неки од њих закључили да је Тесла био атеиста, будући да у неким његовим космолошким и антрополошким разматрањима постоје отворено материјалистички ставови. Ти истраживачи, притом, нису себи поставили упоредно питање: откуда то да Тесла у другим текстовима и изјавама афирмативно помиње „Господа“, „Творца, „Богом дане силе“, „Божији систем светова“…? Други су отишли у другачију крајност, те су на основу Теслиног интересовања за далекоисточну мисао (а посебно за концепте сличне етру) тврдили како је он био најближи хиндуизму/будизму по својим религијским уверењима. Превидели су, притом, чињеницу да је Тесла сâм себе ословљавао хришћанином, а да је хришћанство карактерисао као религију изнад свих светских религија, које су по његовом сопственом мишљењу углавном резултат „апстрактног мишљења“, за разлику од хришћанства, које је описивао као „непогрешиво резултат практичног експеримента“. Трећи су, на крају крајева, направили грешку тако што су на основу Теслиног хришћанског порекла, изразито афирмативног става према хришћанству, личног ословљавања и неких аспеката животне етике тежили да га прикажу као пример православног хришћанина, па чак и као светитеља. Они су, међутим, превидели чињеницу да је Тесла током америчког периода живота износио и разне хетеродоксне ставове, настале под различитим утицајима, због чега он – премда несумњиво хришћанин – не може служити као пример исповедања хришћанске вере. Истина је, дакле, негде између поједностављених и редукованих приказивања. При свему наведеном, постоји један веома значајан сегмент Теслине религиозности који није до краја расветљен, а тиче се верског доживљаја насталог под директним утицајем Православља. У питању је његов однос према Светом Николи, Светитељу који код православних Срба заузима посебно место. На тај однос је први указао амерички истраживач и колекционар Теслиних текстова Леланд Андерсон, у свом чланку под називом „Nikola Tesla’s Patron Saint“. Од појаве Андерсоновог текста до данас откривено је неколико додатних докумената на ову тему, коју ћемо начелно обрадити. Свештенички син Никола Тесла је рођен у Смиљану, месту у оквиру Војне крајине (Аустријска царевина) у ноћи између 9. и 10. јула 1856. године, уочи Петровдана (у то време је разлика између јулијанског и грегоријанског календара била 12 дана). Због лошег здравственог стања, крштен је убрзо после рођења, добивши крштено име Николај, чиме је његов имендан био везан за празник Светог Николе. За разлику од православних Руса и Грка, код Срба традиција слављења имендана није толико заступљена (крсна слава је код нас доминантан верски обичај). Тесла је, међутим, целог живота био изразито везан управо за свој имендан, у мери да су неки западни истраживачи сматрали да је Никољдан био његова крсна слава (а то је био Ђурђевдан). Први траг о томе налазимо у време када је он славан проналазач у САД и када му сестре писмом редовно честитају имендан – празник Светог Николе. Исто чине њихови мужеви и деца у својим писмима. Да ли је то, можда, била само обичајна пракса у уско родбинским оквирима? Тешко, будући да Тесла за Никољдан и у познијем периоду живота сличне честитке добија од свог рачуновође Џорџа Шерфа, али и од припадника српске дијаспоре у САД, попут Тривуна Лазића. Они су, по свему судећи, знали да му тај празник нешто значи. Два најважнија документа до сада пронађена на ову тему су датирана на 18. и 19. децембар 1904. године. У то време Тесла од Ј. П. Моргана очајнички тражи новац да би наставио развој пројекта бежичног преноса електричне енергије. Пишући писмо Моргану уочи Никољдана 1904., Тесла га почиње следећим речима: „Драги господине Морган, данас је празник мог светитеља заштитника који је увек стајао уз мене“. Већ сутрадан Тесла пише нов допис (као осврт на Морганов негативан писмени одговор) и у њему наводи: „Ваше писмо је дошло до мене управо на дан мог светитеља заштитника – највећег од свих – Светог Николе. Постоји један тихи договор између Светог Николе и мене, да ћемо се држати један другог. Неко време он је то чинио, али у задње три године ме је заборавио – баш као и Ви“. Из ова два писма је сасвим јасно да Тесла према Светом Николи гаји посебно поштовање, осећа његову подршку и негује крајње лични однос. Једнако важан историјски документ на ову тему потиче из последњег периода Теслиног живота, у коме се он, заборављен од многих, у самоћи мислено враћа духовном окриљу Православља, и то посредно, кроз српске епске песме. Новембра 1940. године, богати амерички Србин Михаило Дучић му шаље новчану помоћ, а Тесла му се у телеграму захваљује и, између осталог, наводи: „Свети Никола и Ви најбољи су моји пријатељи“. И овде је, несумњиво, реч о посебној врсти духовне наклоности коју је Никола Тесла осећао према светитељу чије име је носио. Како год тумачили садржај поменутих писама, једно је сигурно – било је нешто сасвим посебно у односу који је Тесла гајио према Светом Николи. Да ли је то било везано само за директан утицај православног хришћанства у коме је одгајан или је одраз неког конкретног догађаја, немогуће је утврдити док се не обради комплетна архива писама коју поседује Музеј Николе Тесле. Стога је на будућим истраживачима лика и дела Николе Тесле задатак да, у сарадњи са кустосима овог Музеја, темељно проуче огромну базу Теслине преписке и пронађу све трагове о овој теми. Тек тада постоји шанса да откријемо какав је то „тихи договор“ Никола Тесла имао са Светим Николајем Чудотворцем и зашто га је сматрао својим „најбољим пријатељем“. Презвитер др Оливер Суботић *Чланак објављен у Политици (рубрика Погледи), о Никољдану 2023. СПЦ

Ново издање емисије "Живе речи" из духовног центра при Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу емитујемо уживо у среду 23. септембра 2020. Лета Господњег од 20:00ч. Специјални гост овонедељне емисије биће протопрезвитер др Никола Маројевић, парох при Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. У уметничком делу емисије учествоваће госпођа Александра Гедеон, Академски сликар и организатор музејских активности из Смедеревске Паланке. Модератор емисије: катихета Бранислав Илић Вашој пажњи препоручујемо: Протопрезвитер др Никола Маројевић у интервјуу за "Православље": Човјек је слободан тамо гдје га не (пре)познају!

Оче Никола, били сте свједок развоја односа између УПЦ МП и Цариградске патријаршије у дужем временском периоду. Како Вам се данас чини тај однос? Да ли је нешто у њему упућивало на ситуацију коју имамо данас? – Са наше стране, ми смо се увијек са поштовањем односили према Цариградској патријаршији, као према Цркви од које смо добили крштење. Међутим, уколико се та Црква увијек називала „мајком Црквом“ – њено најновије понашање јесте потпуно антиканонско и никако се не може назвати „мајчинским“. Желим да истакнем да се ми никада нисмо непримјерено односили према Цариграду. Када год би нам рекли да желе да нам помогну – ми смо реаговали мирно и сталожено – нисмо жељели да наша реакција буде повод за било какву акцију. Нисмо се одрицали од њихове помоћи. Ако желе да причамо о рјешавању проблема на основу реалне ситуације и канонског предавања – у реду, ми смо за то увијек спремни. Међутим, оно што се дешава ових дана противрјечи самим ријечима које смо слушали у Цариграду о томе да се неће правити никаква паралелна структура. Ово што видимо данас нису хришћански поступци. Када би хтјели да поступају хришћански, прво би се консултовали са нама. Ових дана се очекује долазак „егзарха“ Цариградске патријаршије у Украјину. Какве могу бити посљедице њиховог рада? Ко су они? И шта се може очекивати од њиховог дјеловања у Украјини? Већ је неколико пута истакнуто да су „егзарси“ који су послани у Украјину заправо „легати“, посленици, опуномоћеници са посебном мисијом. Архиепископ Данило је, колико нам је познатго, родом из Трнопољске области и то из грко-католичке породице. Чак је завршио једну годину унијатске семинарије у граду Ивано-Франсковску. Тек по доласку у САД постао је православан, а затим и епископ у цариградској јурисдикцији. Други епископ, Иларион, рођен је у Љвовској области, завршио је нашу Кијевску духовну семинарију. Током школовања у Грчкој рукоположен је у Цариградској патријаршији, па је послије службе у Шпанији и Португалу упућен у Канаду. Њих двојица релативно често долазе овамо и добро познају Украјину. Али, како рекосмо, суштина проблема јесте у неканоничности задатка на који су послани. Јер, до сада се о свему говорило на неком теоријском нивоу, а сада су већ учињени конкретни кораци, воде се преговори о прављењу једне паралелне структуре. Морам да кажем да, када би се тај пут довео до краја и дошло до прављења једне такве структуре, то још увијек не би ријешило ништа. Дошло би до раскола, до прекида евхаристијског општења на свеправославном нивоу. Знамо да ниједна од помјесних цркава не би признала такво рјешење. Али чини се да тренутно рјешење јесте заправо рјешење „сјекиром“ – у покушају да се „ријеши“ украјинско црквено питање, Цариград пријети да направи раскол у васељенском православљу. Шта можемо очекивати у будућности, у Украјини и у православљу? Најприје мислим да је потребно рећи да је неопходно много молитве и мудрости. Не треба дизати панику и ширити хистерију. Данас је све могуће. Нажалост, и најгора рјешења, а можда се све оконча и добро, на неки начин који тренутно не види ни Цариград, ни Руска Православна Црква, ни ми сами. Не сматрам да има мјеста за стварање етничких подјела по схеми: УПЦ ће подржати све словенске цркве, Цариград све хеленофоне. Црква не би требало да живи тако – проблем једног члана Цркве јесте проблем цијелог Тијела. Управо зато ми и предлажемо један велики сабор свих поглавара помјесних православних цркава, на коме би ријешили не само украјинско црквено питање, већ и много тога што стоји пред Православном Црквом у данашњем времену. Пред нама у Украјини стоји вријеме искушења. Али вријеме искушења нас опомиње да је наш основни задатак – ићи, упутити се сваком конкретном човјеку. Могу да нам узму храмове. Када год су нам одузимали храмове – ти храмови би опустијели. Нема у њима конкретних људи који би били Црква, нема заједнице. Остају зидови. А ми имамо заједницу. Данас је најважнији задатак пред нама – чувати сваког човјека, сваку заједницу. Извор: Теологија.нет