Претражи Живе Речи Утехе

Дом и породица морају и могу да замене празнична богослужења. Дом је икона храма, породица икона цркве. Апостол Павле у својим посланицама поздравља породицу као „домаћу цркву“ Доносимо разговор са протођаконом др Љубомиром Ранковићем, главним и одговорим уредником „Гласа цркве“, издавачке куће Епархије шабачке. Црква је важан чинилац српског друштвеног живота и институција са највећим угледом у народу. О пандемији корона вируса која сабласно кружи планетом многи су већ, позвани и непозвани, рекли своју реч. Грађани Србије, међу њима највећи број верника, очекују и реч своје цркве. Имају ли право на то, или су ово питања која спадају искључиво у надлежност „царства овога света“? – Све појаве и феномени, особито глобалног и општечовечанског карактера, који засецају у судбину света и човечанства, имају поред физичке и своју метафизичку природу и значај. Тумачење метафизичких, односно, духовних димензија и знамења у свакој појави и у свакој епохи, најважније је призивање цркве у овом свету. Верујући народ зато са правом очекује реч цркве. Њен задатак је да буде активни и креативни чинилац историје а не неми посматрач актуелних друштвених процеса. Црква је Логос који пребива у свету, „со живота“ и „светлост свету“ која осветљава путеве свакој епохи. Можете ли онда, као свештеник, да уобличите ту насушну реч, која се недељама у овој нашој и свепланетарној драми, очекује од цркве? – „Кад наиђу тешка мутна времена и учестају узбуне међу људима, отвори се одједном Библија на њеним најтамнијим страницама и наш ужас или наше неразумевање нађу древне и познате речи као једини израз…“ – овако је славни нобеловац Иво Андрић у књизи „Знакови поред пута“, дао путоказ где наћи одговор у данима узбуне и пометње. Библија је Реч Божја којом Црква одговара на сва питања и изазове људске историје.

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић Координатор Правног савета Митрополије Црногорско-Приморске ЗАКЛЕЛИ СМО СЕ ДА ЋЕМО БРАНИТИ СВЕТИЊЕ ИНТЕРВЈУ ЗА АЛО 16. ЈУН 2019. - Реците нам нешто о управо завршеном Тројичинданском сабору у Подгорици. - Тројичиндански сабор је један од највеличанственијих црквених скупова у савременој историји Црне Горе. Пре свега, посведочено је оно што је најважније, а то је јединство наше Цркве у Црној Гори. Огроман број верника, сво свештенство и монаштво се окупило око митрополита и епископа, а кроз њих и са нашим Патријархом и свеукупном црквеном пуноћом на светој литургији. Осим тога, исказан је јединствен став верника, који су грађани Црне Горе о Предлогу закона, који је катастрофалан. И, на крају, сви смо се заветовали и заклели да ћемо чувати, обнављати и бранити своје Светиње и молити се Богу у њима. Веома је важно што је Тројичиндански сабор прошао без иједног инцидента. Поносан сам на наш добри народ који је по невиђеној подгоричкој врућини исказао љубав према својој Цркви. - Како вам звучи када неко каже да је Црна Гора на ивици вјерског рата? - Звучи ужасно свуда и не дај Боже никоме и никада и нигде. Неспорно је да је Предлог закона о слободи вероисповести или уверења, који је утврдила Влада Црне Горе, унео велико узнемирење међу православне вернике, свештенство и монаштво, али се надам да се кроз дијалог, кога до сада, на жалост, није било, мора доћи до једног цивилизованог и са међународним конвенцијама усаглашеним законом. - Да ли можете да замислите да се усвоји скандалозни Закон о верским слободама? - Не могу да замислим да се овако скандалозно срочени Предлог закона усвоји, јер се противи здравом разуму, цивилизацијским вредностима и међународним конвенцијама. Али, свашта је могуће код људи који мисле да дизањем одређеног броја руку у Скупштини дан може бити проглашен за ноћ, али старији је и важнији живот од права. Ако се, не да Боже, усвоји такав закон онда нема друге него да се боримо да чувамо своје достојанство и своје Светиње, али и да такав закон што пре пошаљемо у правну историју. - Колико је за Србе у Црној Гори важна Црква? - Свуда је за вернике важна Црква, па и у Црној Гори. Морам да укажем и посебно подвучем да верници наше Цркве у Црној Гори нису само Срби. Постоји и значајан број наших верника који се у националном смислу изјашњавају као Црногорци. Постоје у нашој Цркви и верници других националности. Истина, највећи број је оних који су Срби. Ми увек наглашавамо да је Христос дошао за све и да националност није услов за припадност Цркви. Данас су ти појмови многима нејасни, али је православна вера јасна. Црква је за вернике важна у духовном смислу првенствено, али јесте тачно да је Црква вековима креира и утиче и на свеукупни идентитет православних народа свуда, па и у Црној Гори. Зато се на њу тако удара, јер режим покушава да створи неки нови идентитет у Црној Гори. - Зашто је Ђукановићу, који важи за атеисту, одједном стало до тога да прави цркву? - То морате њега да питате. Али, упорно се ових дана питам зашто је то питање уопште проблематизовано од шефа секуларне државе у којој је, по Уставу, Црква одвојена од државе. Забрињава то што најзначајније државне адресе Црне Горе и не крију да је у питању закон против наше Цркве. А то нема никакве везе са слободом вероисповести него са одузимањем цркава, манастира, гробаља и црквене имовине. Мило Ђукановић као човек има право на своја уверења, ма каква она била и без обзира на то да ли се ми са њима слажемо. Али, председник Црне Горе нема право да се бави оснивањем или организационим обнављањем цркава, па макар се звала и црногорска. То није његова уставна надлежност. - Има ли неке сличности између Црне Горе и Косова, јер су и тамо светиње угрожене? - Не могу да упоредим Црну Гору у којој живим и чија државност није никад била спорна и тзв. Косово које никад није било, а ни сада није самостална држава и које никад не можемо признати као државу. Али, не могу да се отмем утиску да је ово у Црној Гори само модел који би сутра, не дај Боже, радо применили на Косову и Метохији. - Да ли читате и пратите шта ових дана победоносно изјављује Мираш Дедеић? - Верујте ми на реч, апсолутно је небитно шта изјављује анатемисани и проклетству предати бивши свештеник и самозвани ”митрополит” Мираш Дедеић. Реч је о човеку који нема никакав морални и духовни ауторитет чак ни међу оним својим малобројним присташама. - Из те квази-цркве кажу да СПЦ извлачи милионе евра у џаковима из Острога и шаље у Србију и Српску. Да ли је можда њихова намера да новац из те највеће светиње узимају за себе? - То је само једна у читавој антологији неистина које су распоп Дедеић и пар типова сличних њему, који немају подршку за то што раде чак ни међу својим рођацима, изрекли током претходних година. Њима су у срцу и на језику само новци и квадратни километри црквене земље коју комунисти после рата нису одузели манастирима и храмовима. Ти типови не знају шта је Светиња, али зато лажима те и других врста покушавају да уносе саблазан међу људе по Црној Гори. - Шта би на све ово што се сада догађа рекао Његош? - Надање је наше закопано на Косову у једну гробницу! View full Странице

Протојереј Никола Данилевич, замијеник предсједника Одјељења за спољње црквене послове Украјинске Православне Цркве Московске патријаршије [УПЦ МП], рођен је 22.5.1977. године у Ровенској области (Украјина). Завршио је Почајевску духовну семинарију (1994–1998), а затим Московску духовну академију (1998–2005), гдје је добио звање кандидата богословља. Усавршавао се у Грчкој, Италији и Француској, а тренутно је и предавач Кијевске духовне академије. Са поносом истиче да је отац двојице синова и Украјинац. Отац Никола је у ексклузивном разговору за наш и-магазин говорио о ситуацији у Украјини, односу УПЦ МП и Цариградске патријаршије итд. Оче Никола, били сте свједок развоја односа између УПЦ МП и Цариградске патријаршије у дужем временском периоду. Како Вам се данас чини тај однос? Да ли је нешто у њему упућивало на ситуацију коју имамо данас? – Са наше стране, ми смо се увијек са поштовањем односили према Цариградској патријаршији, као према Цркви од које смо добили крштење. Међутим, уколико се та Црква увијек називала „мајком Црквом“ – њено најновије понашање јесте потпуно антиканонско и никако се не може назвати „мајчинским“. Желим да истакнем да се ми никада нисмо непримјерено односили према Цариграду. Када год би нам рекли да желе да нам помогну – ми смо реаговали мирно и сталожено – нисмо жељели да наша реакција буде повод за било какву акцију. Нисмо се одрицали од њихове помоћи. Ако желе да причамо о рјешавању проблема на основу реалне ситуације и канонског предавања – у реду, ми смо за то увијек спремни. Међутим, оно што се дешава ових дана противрјечи самим ријечима које смо слушали у Цариграду о томе да се неће правити никаква паралелна структура. Ово што видимо данас нису хришћански поступци. Када би хтјели да поступају хришћански, прво би се консултовали са нама. Ових дана се очекује долазак „егзарха“ Цариградске патријаршије у Украјину. Какве могу бити посљедице њиховог рада? Ко су они? И шта се може очекивати од њиховог дјеловања у Украјини? Већ је неколико пута истакнуто да су „егзарси“ који су послани у Украјину заправо „легати“, посленици, опуномоћеници са посебном мисијом. Архиепископ Данило је, колико нам је познатго, родом из Трнопољске области и то из грко-католичке породице. Чак је завршио једну годину унијатске семинарије у граду Ивано-Франсковску. Тек по доласку у САД постао је православан, а затим и епископ у цариградској јурисдикцији. Други епископ, Иларион, рођен је у Љвовској области, завршио је нашу Кијевску духовну семинарију. Током школовања у Грчкој рукоположен је у Цариградској патријаршији, па је послије службе у Шпанији и Португалу упућен у Канаду. Њих двојица релативно често долазе овамо и добро познају Украјину. Али, како рекосмо, суштина проблема јесте у неканоничности задатка на који су послани. Јер, до сада се о свему говорило на неком теоријском нивоу, а сада су већ учињени конкретни кораци, воде се преговори о прављењу једне паралелне структуре. Морам да кажем да, када би се тај пут довео до краја и дошло до прављења једне такве структуре, то још увијек не би ријешило ништа. Дошло би до раскола, до прекида евхаристијског општења на свеправославном нивоу. Знамо да ниједна од помјесних цркава не би признала такво рјешење. Али чини се да тренутно рјешење јесте заправо рјешење „сјекиром“ – у покушају да се „ријеши“ украјинско црквено питање, Цариград пријети да направи раскол у васељенском православљу. Шта можемо очекивати у будућности, у Украјини и у православљу? Најприје мислим да је потребно рећи да је неопходно много молитве и мудрости. Не треба дизати панику и ширити хистерију. Данас је све могуће. Нажалост, и најгора рјешења, а можда се све оконча и добро, на неки начин који тренутно не види ни Цариград, ни Руска Православна Црква, ни ми сами. Не сматрам да има мјеста за стварање етничких подјела по схеми: УПЦ ће подржати све словенске цркве, Цариград све хеленофоне. Црква не би требало да живи тако – проблем једног члана Цркве јесте проблем цијелог Тијела. Управо зато ми и предлажемо један велики сабор свих поглавара помјесних православних цркава, на коме би ријешили не само украјинско црквено питање, већ и много тога што стоји пред Православном Црквом у данашњем времену. Пред нама у Украјини стоји вријеме искушења. Али вријеме искушења нас опомиње да је наш основни задатак – ићи, упутити се сваком конкретном човјеку. Могу да нам узму храмове. Када год су нам одузимали храмове – ти храмови би опустијели. Нема у њима конкретних људи који би били Црква, нема заједнице. Остају зидови. А ми имамо заједницу. Данас је најважнији задатак пред нама – чувати сваког човјека, сваку заједницу. Извор: Теологија.нет View full Странице

ЕПАРХИЈСКА СКУПШТИНА 2018 MARCH 31, 2018 O_F Милошћу Божијом и благословом Пресвете Богородице, под чијом се заштитом налазимо у седишту епархије, манастиру Нова Грачаница, а молитвама Светог Саве и Светог Мардарија, који красе манастир Светог Саве у Либертивилу, и ове године се реализовало годишње сабрање свештеника и представника црквено школских општина на канонском подручју епархије новограчаничко-средњезападноамеричке. У петак, 24. марта 2018. године у 9 часова, у манастиру Покрова Пресвете Богородице, Нова Грачаница, служена је архијерејска Литургија Пређеосвећених дарова, којом је началствовао надлежни архијереј господин Лонгин, уз саслужење братије манастира, бројног свештенства и монаштва. Након литургије и доручка, све присутне, добродошлицом је поздравио домаћин сабрања, Владика Лонгин. Предвиђено протоколом, уследило је предавaње о парохијском пословању тј. представљен је програм stewardship, који би требао да послужи као савременији вид, али и напреднији систем организације парохијског живота унутар цркве. Предавач је био Bill Marianes, мисионар Грчке православне цркве из околине Атланте у Џорџији, по занимању адвокат у пензији. Више о његовом раду и детаљно предавање можете наћи на следећој интернет адреси: www.stewardshipcalling.com У току дана Отац Радомир Плавшић, парохијски свештеник у Минесоти је предавао на тему „Савремена Агиологија”. Нагласио је да осим светих епископа: Варнаве, Николаја, Мардарија и оца Севастијана ми имамо још три новомученика који су страдали за веру православну и име србиново а који су служили нашем народу на овом Континенту. То су јеромонах Теофан (Томо) Беатовић, протојереј Богољуб Гаковић и прота Матеј Стијачић. Сва тројица су принели себе на жртву у старом крају. Отац се потрудио да сакупи доста података о њиховом страдању и прочитао потресне реченице из писма о. Петра својој деци, писане пред сам мученички крај. Наша Епархија ће се постарати да сакупи довољно материјала и публикује у књизи о светитељима на овом тлу просијавшим. Пре дела дневног реда: питања и одговори, Владика Лонгин се осврнуо на стање по парохијама у његовој Епархији дајући одређене примедбе и корисне савете за регулисање појединих проблема. Захвалио се свештенству на смиреном ношењу нимало лаког пастирског крста и апеловао да продуже да буду пример пастви у свему светом и узвишеном. Истакао је да је заједница најстабилнија када се ствара у цркви и окупља око Евхаристије на светом богослужењу. Мотив више за све јесу нетрулежне мошти Светог владике Мардарија. Управо нас светитељи уче како да избегнемо странпутице овог обездуховљеног света наглашавајући потребу љубави и личног подвига у Цркви. Сва правила црквеног живота су лака и слатка када почивају на личној духовности која извире из молитве. Не постоји ништа значајније и снажније од молитве. Здрава молитвена средина не негира добро планирање, истрајан рад и организационе способности. Када додамо разумевање, слогу и добру сарадњу свих на нивоу једне парохије, успех неће изостати. Даље је Владика истакао да је потребно размислити о адекватној прослави на годишњем нивоу дана Светог Николаја и Светог Мардарија у манастиру Светог Саве у Либертивилу. Саборна прослава Канонизације (15 и 16 јула) на челу са српским Патријархом, двадесет архијереја, великим бројем свештенства и мноштва верног народа била је најлепша химна оданости Богу и љубави за његовог угодника владику Мардарија. Овде не треба да се зауставимо него да градимо и богатимо живот наше заједнице у Епархији, а и шире. Говорио је и о другим манастирсим саборима (пикницима) те да би било добро осмислити садржај истих и освежити новим дешавањима. Након тога се добар број свештеника и присутних укључио у дискусију и изнео низ предлога како да се појача духовни живот и да наша Епархија боље и успешније послужи верном народу. Друго великопосно бденије, – јутрење са Акатистом почело је у 4 поподне. Током богослужења је обављена и исповест свештенства, а након богослужења и вечере је уследила регистрација делегата и поћетак годишње епархијске скупштине. Преосвешени епископ Лонгин је све поздравио добродошлицом и призвао благослов Божији за успешан рад. У свом годишњем Извештају о раду Владика се дотака разних тема и изнео став свете Цркве о појединим питањима сада актуелним. “Молимо се Спаситељу да нас обогати мудрошћу и дода благодати своје да у 2018. будемо још посвећенији светом задатку у винограду који је нама поверен да бринемо”, казао је на крају. После тога чули смо и видели наставак предавања о Stewardship-у. Дан се завршио седницом Епархијског савета. Следећег дана, у Суботу, 25. марта са почетком у 8 часова је служена света архијерејска Литургија, којом је началствовао умировљени епископ славонски, Господин Сава. Наставак рада скупштине је обележио следећи распоред: Извештај о финансијском стању Епархије. Извештај Одбора за омладину и традиционално беседништво младих, Извеештај Надзорног одбора и одобрење буџета за 2018. годину, Извештај епархијског просветног одбора и Кола српских сестара, као и Извештај о епархијском часопису „Епархијски обзервер” или Diocesan observer. Ово су чланови епархијског Савета за следећи трогодишњи период Њ.П. Е. Лонгин, председник Протојереј Ђуро Крошњар Протојереј Недељко Лунић Протојереј Милош Весин Протојереј Марко Матић Свештеник Петар Саиловић Протојереј Дарко Спасојевић Свештеник Радован Јаковљевић Paul Kovacevich, Saint Archangel Michael – Lansing, IL Jovica Tica, Saint George – Schererville, IN Gradimir Vuckovic, Holy Resurrection – Chicago,IL Howard Grundy, Saint George – Joliet, IL Petar Miskov, Saint Sava – Milwaukee, WI Mara Milanovic, Old Holy Resurrection – Chicago, IL Zoran Djordjevic, Saint John the Baptist – Bellwood, IL Pero Stanojcic, Saint Simeon – S. Chicago, IL Mico Stojic, Saint Elijah, Merrillville, IN Рад Скупштине се завршио молитвом и благословом Епископа за срећан повратак кућама и благословен остатак поста као и радостан Васкрс! Уследио је ручак и братски растанак са жељом да се заједничарење може наставити у дане прославе Светог Мардарија у јулу. Инересантно је истаћи предлог и да се изврши децентрализација одржавања годишњих скупштина те се међу првим понудио отац Саша Петровић из Небраске да буде домаћин. Све ово сведочи о још једном годишњем епархијском сабрању које је протекло мирно и у духу братске љубави и искрене побожности. – Д. Арсић View full Странице

Свечана академија поводом Дана Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране одржана је вечерас у Дому ваздухопловства у Земуну, у присуству изасланика председника Републике Србије Николе Селаковића, министра одбране Александра Вулина, министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зорана Ђорђевића, начелника Генералштаба Војске Србије генерала Љубише Диковића, припадника Министарства одбране и Војске Србије, Града Београда, локалних самоуправа, верских заједница и бројних гостију. Изасланик председника Србије Никола Селаковић изјавио је да је обнова нашег Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране први и сигуран прави симптом обнове Војске Србије, обнове економије Србије и обнове Србије уопште. - Херојском одбраном 1999. године у НАТО агресији, РВ и ПВО тадашње Војске Југославије, чију традицију баштини данашња Војска Србије, постављене су међе које сведоче са једне стране херојство наших пилота и наших ракеташа и са друге стране значај Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране у савременом начину ратовања. Стога је јачање овог вида наше војске, који данас обележава 105 година постојања, од кључног значаја и за јачање Војске уопште и сигуран знак враћања наше војске на сцену овога дела Европе као најјаче, најреспектабилније војне силе која никоме не прети, која никога не угрожава, већ која брани врхунске вредности наше државе и нашег народа. То су наша слобода, наша сувереност, наша независност и наша војна неутралност као врхунска вредност политике Србије у регионалним и међународним оквирима, истакао је Селаковић. Према његовим речима, доласком Александра Вучића прво на место министра одбране, затим председника Владе а потом на место председника Републике Србије, стицали су се а онда су се и стекли услови да дође и до обнове наше војске. - Таква наша војска јесте гарант мира, стабилности, независности и неутралности Србије и српског народа. Само таква она заслужује пуно поштовање и са пуним правом представља једну од институција које имају највише поверење међу нашим грађанима и свим људима у Србији, рекао је Селаковић и у име председника Републике Србије честитао дан РВ и ПВО његовим припадницима и прву стопетогодишњицу постојања. Министар Вулин честитао је празник свим припадницима РВ и ПВО и захвалио им у име Министарства одбране и свих грађана Србије на храбрости, пожртвовању и верности Србији. - Само најсавременије и најмоћније земље имају и моћно ваздухопловство и противваздухопловну одбрану. Чак и неке земље које су далеко богатије од нас допуштају да њихово небо за новац чувају неке друге војске, али Србија никада неће допустити да њено небо ни за новац ни за политику чува било ко други. Зато имамо наше Ратно ваздухопловство и противваздухопловну одбрану. Ова година је била година обнове, година у којој се, могу да кажем, пропадање које је трајало све до 2012. године најзад зауставило и да смо почели да обнављамо нашу авијацију, баш као што ћемо наставити да обнављамо у идућој години и нашу авијацију, али и наше противваздухопловне снаге, рекао је министар Вулин. Он је истакао да је Србија земља која се поноси својим људима, Србија се поноси сваким својим војником а свакако се поноси и сваким припадником нашег ваздухопловства. - Године НАТО агресије, године ратова, пропадања су оставиле дубоке трагове и на овај вид. Коначно можемо да кажемо да идемо напред и коначно можемо да кажемо да техника али и људи све боље стоје у нашој војсци. Наша војска и сваки њен припадник осећају и веће поштовање своје земље, осећа колико је цењен, осећа да му се и материјални положај поправља, а наша техника постаје најмодернија и може да се носи са било којом другом земљом у окружењу. Врховни командант Војске Србије Александар Вучић био је јасан – хоћу јаку и задовољну војску. Наша војска је јака, а верујем да ће бити и задовољна и да ће сваким даном бити задовољнија. Србија је на своју војску поносна, закључио је министар одбране. Генерал Диковић одао је признање свим припадницима РВ и ПВО за све што су остварили у овој години, што су доказали да су достојни наследници славних предака који су се потврђивали у ослободилачким ратовима. - Достојни су следбеници и заштитници нашег ваздушног простора данас. Одајем признање што су својим радом и професионалним односом завредили да данас наш вид буде више уважен, више савремен. Захвалио бих свима који су одлучили и подржали опремање и развој у складу са нашим потребама и нашим захтевима и ова година, 105. година од оснивања, јесте прекретница у том смислу и надамо се да ће наше Ратно ваздухопловство и противваздухопловна одбрана у наредних неколико година бити моћно и јако. Поручио бих свим припадницима да још јаче, дисциплинованије и стрпљивије, како то рече Војвода Путник издавајући задатке нареднику Михајлу Петровићу давне 1912. године, извршавају све задатке, нагласио је генерал Диковић. Командант РВ и ПВО генерал-мајор Ранко Живак рекао је да тај вид данас пролази кроз важну фазу своје стабилизације и развоја која ће засигурно остати забележена златним словима у историји РВ и ПВО. - После више од две и по деценије стагнације, пропадања и борбе за опстанак стекли су се услови за наставак опремања вида савременијим борбеним системима, који ће уз делимичну модернизацију постојећих система, ефикаснији систем одржавања и целовит систем обуке одржати и унапредити наше способности за извршавање нашег примарног задатка, а то је контрола и заштита суверенитета ваздушног простора Србије. Желим да истакнем да је у овом тренутку небо изнад Србије безбедно и да РВ и ПВО улаже максималне напоре којим се обезбеђује контрола и заштита суверенитета ваздушног простора. Опремање новим и савременијим борбеним системима је усмерено искључиво на подизање способности за извршавање наведеног задатка, односно на спречавање угрожавања безбедности, из ваздушног простора, наших грађана, институција и објеката на територији Републике Србије, поручио је генерал Живак. Одлуком команданта РВиПВО, за дугогодишњу и успешну сарадњу додељена је Плакета РВиПВО Граду Београду. Плакета је уручена заменику градоначелника Београда Андреју Младеновићу. У вечерашњем културно-уметничком програму учествовали су Уметнички ансамбл Министарства одбране „Станислав Бинички“, Хор „Краљица Марија“, глумци Небојша Дугалић и Момир Брадић и солисти Тања Андријић, Војислав Спасић и Никола Јевтић. Дан РВиПВО обележава се у знак сећања на 24. децембар 1912. године када је, на основу Одлуке српског Војног министарства и Главног Ђенералштаба, војвода Радомир Путник донео Решење о формирању Ваздухопловне команде са седиштем у Нишу. Дан РВ и ПВО обележен је данас и у Команди 250. ракетне бригаде за ПВД и 126. бригаде ВОЈИН у касарни „Бањица“ у присуству команданта РВ и ПВО генерал- мајора Ранка Живака, у 204. ваздухопловној бригади на аеродрому Батајница, којој је присуствовао заменик команданта РВ и ПВО бригадни генерал Сава Миленковић, 98. ваздухопловној бригади у Краљеву у присуству пуковника Горана Милошевића, као и у јединицама у Нишу, Новом Саду и Крагујевцу.

У Цетињском манастиру прослављена Мала Госпојина – храмовна слава манастира, служили Митрополити Амфилохије и михаловско-кошицки Георгије 21. септембра 2017. Светом архијерејском литургијом, резањем славског колача и славском трпезом хришћанске љубави у Цетињском манастиру је у четвртак, 21. септембра прослављен празник Рождество Пресвете Богородице – Мала Госпојина, храмовска слава ове светиње. Служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Митрополит михаловско-кошицки Православне цркве Словачке и чешких земаља г. Георгије, који са шездесетак поклоника из своје Епархије борави у посјети светињама Митрополије црногорско-приморске. Саслуживало им је многобројно свештенство Српске, Руске, Грчке и Православне цркве Словачке и чеших земаља. У току Литургије Митрополит Амфилохије је миропомазао новокрштену слушкињу Божију Дарију. Након причешћа вјерних, Архијереји су са свештенством благосиљали славски колач, а онда је Митрополит Амфилохије у архипастирском слову поздравио Митрополита Георгија и његово свештенство и остале поклонике из Чешке и Словачке, као и госте из Русије и Грчке. Он је казао да je Цетиње град Пресвете Богородице. „Она је његова покровитељка откада је утемељен, јер је већина храмова у њему њој посвећена. Она је, сада заједно са руком Светог Јована Крститеља, са својом чудотворниом иконом коју је сликала рука апостола Луке, заиста покровитељ овога града“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је благодаран Пресветој Дјеви за данашње сабрање на Цетињу и позвао све присутне да се помоле Мајци Божијој да не дозволи утамничење иконе Богородице Филеримос у пећину на Цетињу, што је намјера овдашњих властодржаца. „Они су присвојили икону Пресвете Дјеве која припада Богу, Пресветој Дјеви и свима хришћанима на свијету. Она је као њихова, па они хоће да на њој паре зарађују, да је стрпају у пећину. Помолимо се Богу да ове године она буде враћена у ову светињу и да овај краљевски град испуни завјет краља и господара Николе и цара страстотерпца Николаја Романова о градњи цетињског саборног храма Свете Тројице“, казао је он. Рекао је да је данашње богослужење почетак градње храма Свете Тројице на платоу изнад Цетињског манастира, у којој треба да буду чуване рука Светог Јована Крститеља, икона Богородице Филеримске и честица Часног Крста. Митрополит Амфилохије се посебно осврнуо на реаговање дијела овдашње јавности на своју недавну бесједу у овом манастиру која се односила на значај светог крштења. Он је рекао да је тада говорио о томе да су сви они који су стварали Црну Гору били крштени и миропомазани. „Свједоци тога су и мошти Светога Петра Цетињскога, Светога Василија Острошкога и ове друге светиње. И онда сам рекао, можда је мало тешко, нешто што сам чуо од мога духовног оца авве Јустина. Он је то рекао у Србији неком Брозовом официру који га је послије рата посматрао и ругао му се у возу. Кад му је рекао да је и он Србин рођен у Шумадији, Свети Јустин му је рекао да се и волови рађају у Шумадији, да пасу шумадијску траву, али нијесу Срби“, казао је Владика Амфилохије. Он је објаснио да је тај случај поменуо и овдје за Црногорце. „Црногорци који нијесу крштени, Црногорци који нијесу миропомазани, који не вјерују у Бога, они не признају ни Светог Петра Цетињскога, Светог Василија Острошкога и њихову Светињу. А ја таквима кажем: По чему сте Црногорци? По томе што сте рођени у Црној Гори? Па и волови и козе се рађају у Црној Гори, али нијесу Црногорци и Црногорке. Јесу црногорски волови и црногорске козе, али нијесу Црногорци и Црногорке који су цјеливали и цјеливају мошти Светог Петра Цетињског и икону Мајке Божије, покровитељке овога града. Њену икону хоће да стрпају у пећину да на њој зарађују паре. Јесу ли то Црногорци, је ли то култура“, упитао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је Митрополиту Георгију поклонио копију иконе Богородице Филеримос, на што је Владика узвратио иконом Светог ђакона Светог Василија Острошког, за коју је рекао да вјерује да се ради о првој икони светитеља чије мошти су недавно откривене у острошкој светињи. Након Литургије је у трпезарији Богословије Светог Петра Цетињског приређена славска трпеза хришћанске љубави. Рајо Војиновић Фото: Јован Радовић © 1219-2016 Православна Митрополија Црногорско-Приморска НАПОМЈЕНА (СА ФБ ПРОФИЛА Г. ЈОВАНА МАРКУША, ЦЕТИЊЕ): МАКЕТА САБОРНОГ ХРАМА НА ЦЕТИЊУ КОЈИ ЈЕ ПОЧЕО ДА СЕ ГРАДИ НА ПЛАТОУ,,НОВА ЏАДА" У БЛИЗИНИ ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА 1934.Г. ПОСЛИЈЕ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА 1951. ПРИПРЕМЉЕНИ КАМЕН ЗА ХРАМ ОТЕЛА ГРАДСКА ВЛАСТ ЗА ИЗГРАДЊУ ЗГРАДЕ У КОЈОЈ СЕ ДАНАС НАЛАЗИ УПРАВА ЗА ЗАШТИТУ КУЛТУРНИХ ДОБАРА ЦРНЕ ГОРЕ, А ТЕМЕЉЕ У ВИСИНИ ЧОВЈЕЧЈЕГ ТИЈЕЛА ВРЕМЕНОМ РАЗНИЈЕЛИ РАЗНИ ОТИМАЧИ ЗА ИЗГРАДЊУ СВОЈИХ ОБЈЕКАТА. САБОРНИ ХРАМ НА ЦЕTИЊУ Прву скицу за Саборну цркву на Цетињу направио је архитекта Драгиша С. Милутиновић 1870. године. Није нам познато да је било конкретних активности на плану изградње Саборне цркве, све до 1910. Тада је на простору између Дома краљевске владе (садашњег Владиног дома) и „Биљарде“ била предвиђена локација за нову Саборну цркву, коју је у славу јубилеја педесетогодишње владавине краља Николе и проглашења Црне Горе за Краљевину, желио да подигне руски цар Николај II. Освећење камен-темељца обавио је митрополит Митрофан Бан са свештенством у августу 1910. године. Изградњом оваквог катедралног храма задовољила би се потреба становништва за простором који је потребан за молитву, с обзиром да је садашња манастирска црквица, која сада служи као катедрала Митрополије црногорско-приморске, сувише мала, јер у њу „не може стати ни стотину душа“. Али како је ускоро послије полагања камена темељца почео Балкански рат, затим и Први свјетски рат, замисао о подизању катедралног храма је остала неостварена. Поновну иницијативу за подизање велелепног саборног храма, дао је митрополит Гаврило Дожић. Цетиње, као сједиште Митрополије није имало репрезентативну цркву, и била је намјера да се подигне велелепни храм и посвети Светим апостолима Петру и Павлу. По замисли митрополита Гаврила, храм је требао да буде саграђен у романско-византијском стилу, са једним великим кубетом, као Високи Дечани и манастир Морача. Цијела црква је имала да буде саграђена од тесаног камена, а унутрашњи иконостас од мермера. Са одобрењем краља Александра, 1929. године предузете су мјере да се та давнашња замисао оствари. Исте године је расписан конкурс за израду идејних скица. Одзив стручне јавности је био изузетно велик. Данас се та грађа чува у Цетињском манастиру. Овом приликом историјска Tабља је изабрана као мјесто на коме ће се подићи нови храм. Намјера је била да се доцније, када се за то буду указале прилике, поред храма подигне и зграда Митрополије. Земљиште на коме је требала да се сагради црква било је више за 26 метара од нивоа вароши, тако да би се нови храм могао видјети са свију крајева вароши. Зидови су требали бити од камена, а кров прекривен бакром или оловом. 1) Припремни радови су отпочели 1934. године. Пробијен је и уређен пут до платоа изнад Цетињског манастира, локације будућег саборног храма. Приликом прављења усјека у брду отворио се улаз у Цетињску пећину, за коју су касније спелеолози утврдили да је богата спелеолошким украсима или „пећинским накитом“ ријетких боја. На потпуно припремљеном платоу урађени су темељи храма и отпочето је са градњом зидова, али је даљу изградњу прекинуо Други свјетски рат. Tемељи од лијепог тесаног камена опстали су све до средине педесетих година XX вијека. Поред плана да се у овај храм пренесу посмртни остаци краља Николе и краљице Милене, постојао је и план да се направи костурница борцима погинулим у Првом балканском рату, који су своје кости оставили за ослобођење Скадра од Tурака. Запис о овом плану можемо наћи у „Споменици прославе 25-годишњице ступања Црне Горе у Балкански рат и оснивање првог самосталног добровољачког батаљона у Црној Гори 1912–1937“, Цетиње 1938. године. 2.) Поновна иницијатива за изградњу саборног храма, на истој локацији, покренута је 1993. године, од стране Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског, скендеријског и егзарха Пећког трона др Амфилохија Радовића. фусноте: 1.) „Зетски гласник“, бр. 52, Цетиње, 1934, стр. 2. 2.) Ј. Б. Маркуш, „Повратак краља Николе у отаџбину“, Светигора, Цетиње, 2001, стр. 211-218.