Претражи Живе Речи Утехе

Свети старац Порфирије често је говорио " да не будемо просјаци љубави!" Да не тражимо од ниједног човека љубав, већ да будемо ми они који љубав пружамо. Нажалост живимо у свету погрешних вредности, где сви очекујемо да нас други воле и поштују, чак иако то врло често нисмо ничим заслужили. А истински хришћани су као атомски регенратор који из себе ослобађа љубав и шири ка читавом свету. А то је могуће јер у њима обитава љубав Божија због њихове смирености. "У Богу се налази пуноћа љубави " како рече Свети старац Порфирије и том љубављу Светитељи су кроз векове пригрлили читав род људски. Поједни светитељи су били у пећинама и манастирима, попут Преподобних Серафима Саровског, Силуана Атонског и Петра Коришког док су други били у градовима попут Светог Јована Шангајског, Нектарија Егинског и Николаја Жичког, и сви они су били сасуди љубави Божије, ка којима су прибегавали људи са свих страна света да угреју своје охладњеле душе Божијом љубављу која је зрачила из њих. Ниједан од Светитеља Православне Цркве није тражио љубав и поштовање од народа а поготово не од владара , него напротив гледали су на сваки начин да избегну славу људску да се неби погордили. Дубоко су осећали у својој души погубност овоземаљских похвала и части , стога су сав свој живот проводили у смирењу без обзира на коме су се месту у друштву налазили. Поједини светитељи , и ово у наше доба, својим су смирењем задивили и Анђеле Божије , попут деде Доброг из бугарске престонице Софије , који као просјак ништа не имајући све што су му дали Цркви је поклањао, пунећи тиме душу своју Божијом љубављу а срца ближњих поштовањем што и у наше време се пројави још један човек Божији . И у роду српском у ово наше модерно доба својим смирењем , трпљењем и љубављу ка свима па чак и непријатељима рода српског пројавио се нови светитељ Патријарх српски Павле. Читавог живота ништа не имајући овоземаљско задобио је љубав Божију којом је волео све и то се осетило поготово на његовој сахрани када је читав српски народ дошао да му ода поштовање зарад његове несебичне и искрене хришћанске љубави . А шта рећи о Светом Нектарију Егинском који је претрпио неправедан прогон од Патријарха Александријског и његове браће Епископа. Без права на одбрану бива прогоњен од њих јер нису могли да поднесу како његову крсно-васкрсну љубав према народу а тако ни поштовање народа ка Светом Нектарију. И тако је кроз читав живот био прогоњен од своје браће Архијереја , због њихове зависти , док је он сам у своме срцу тражио од Бога опроштај за њихове грехове истовремено се молећи за читав свет. Данас ,мало ко од нас зна како се звао Патријарх и ти Епископи а за Светог Нектарија чула је сва васељена . Својом љубављу ка роду људском Свети Нектарије наставља да привлачи у свој манастир на Егини људе са свих страна света чинећи безброј чудеса у славу Божију. Драга браћо и сестре, ако би наставили да пишемо о љубави Светитеља ка роду људском, мислим да неби стало ни у све књиге овога света, као што рече Свети Јован Богослов за чудесна дела Христова. Њихова љубав је била христолика , они су сами били остварено Јеванђеље , својом крсно- васкрсном љубављу ка роду људском они су се уподобили самом Господу нашем Исусу Христу. За време овоземаљског живота избегавали су славу и поштовање од људи да би се сачували од гордости и путем смирења задобили Христову Љубав којом су волели све људе и тиме задобили Царство Небеско. Драга браћо и сестре ,покушајмо и ми да се угледамо на њих и да не будемо просјаци љубави него они који ће пружати љубав ка другима , јер само тако можемо да се уподобимо Господу нашем Исусу Христу који је зарад нашег спасења страдао и био разапет на крсту и Својим славним Васкрсењем победио смрт, грех и ђавола показавши тиме Тријумф Божије љубави. Нека љубав Бога Оца и Сина и Светога Духа буде увек на своме роду људском да би сви ми заједно љубављу Божијом сједињени исповедали Тројицу једносушну и нераздељиву. aрхимандрит Евсевије Меанџија https://www.facebook.com/profile.php?id=100010719647714

Оригинални образ Богомајке – Благодатно небо до данашњих дана није остао сачуван, ипак, израђене су бројне копије Њеног Пречасног Лика а једна од таквих је копија чудотворног образа који се налази у московском Кремљу, на иконостасу Архангелског сабора; Предање каже да је урађена на истој дасци као и оригинална икона. Зна се да је фрескописана између 1678-1680.г. по наређењу цара Алексеја Михајловича. (иначе, урађена је по угледу на древну икону, која је као дар донета из Константинопоља, граду Смоленску, а у 14 (в.) пренесена у Москву, супрузи књаза Василија Дмитријевича, Софији Витовновој, литовској кнегињи.) Велико поштовање иконе Благодатно небо почело је 1853.г. када је Митрополит Филарет (Дроздов), благословио да се сакупе сви историјски подаци, о овој чудотворној икони. За датум прослављења иконе, узет је 19. март по новом, односно 6.март по старом календару. Чуда Пред овом иконом молимо се да издржимо на путу спасења, ради задобијања Царства небеског, да се Црква сачува од јереси и раскола, као и за сигурно и безбедно путовање по ваздушним пространствима. Изображење Постоји неколико њених копија а најпознатија се налази на иконостасу Архангелског сабора у Кремљу. Друга је на острву Залиту, код Митроносног јереја, Светопочившег о. Николаја Гурјанова, док се трећа копија налази у Санкт Петербургу. Још једна копија чудотворне иконе Мајке Божије Благодатно небо, направљена је у Петербургу, специјално за земљу Србију. Повод за њено осликавање је дар Светопочившем Патријарху Српском Павлу, услед тешке ситуације на Косову. (Треба рећи да је све што се дешавало са иконом Пресвете Богородице Благодатно небо, било са благословом Свјатјејшег Патријарха Српског Павла, који је тада био у болници.) Када је икона осликана, управо тих дана је донесена одлука о једностраном прихватању одлуке о независности Косова; икона је послата за Београд по благослову тада, Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија (Радовића), што је био још један знак братске љубави између српског и руског народа. Петербуршки иконописац Ростислав Гирвел, који је икону насликао, у интервјуу који је дао руском православном сајту pravoslavie.ru, нам говори: ,, За мене је најважнији био следећи моменат – на првом молебану, када смо прилазили Владици Амфилохију за благослов и када су ме представили њему, пажљиво ме је погледао и рекао: « Ви вероватно ни сами не знате шта сте за нас насликали..:». Митрополит ме је очински помазио по глави, благословио и испратио дубоким, умним погледом. Ова копија иконе је ношена потом у литији пред којом се молио српски народ за спас Косова и Метохије; данас, икона се налази у Храму Светог Саве, на Врачару. Размера је 1,5 м са 0,80 цм и урађена је у грчко-византијском стилу, док је даска те величине и тих својстава, израђена у Курској области. На икони Мајка Божија држи жезло у руци – те се може извести закључак да је чудотворна икона Благодатно Небо претеча Државне иконе Мајке Божије. Распоред светлосних зрака на икони је несиметричан и направљени су од сребра. Позадина иконе је у црвеној боји, док је ореол око насликаних фигура у жутој боји. „Царице небеска, спаси Српску земљу“, је натпис који стоји на икони, код ногу Свете Пречисте. Икона је освештана на подворју Спасо- Преображенског, Вааламског манастира. Тропар, глас 6 Шта да ти кажем, о Благодатна ? Небом – си просијала Сунце правде; у рају – Тебе ради, цвеће не вене, Дјевом – сибила и остала нетрулежна; Чиста Мајко – многи Свети се моле Сину Твоме, Богу свих. Зато Га моли да се спасу душе наше. https://mitropolija.com/2025/03/19/cudotvorne-ikone-majke-bozije-blagodatno-nebo-3/

Често се и данас чује да је Бог некога "бацио" у болест, да би постао свестан својих грехова. Или како би то рекли језиком теологије, чујемо да Бог искушава људе кроз невоље, ради њиховог духовног буђења. У вези са тим се говори и о Божијем "уразумљавању" или "допуштењу", који за крајњи циљ имају човеков повратак на пут живота и врлине, са којег је скренуо. Али истовремено ово Божије уразумљавање, тј. корисно посредовање Бога ради човекове духовне добити, изазива озбиљан проблем код савременог човека, толико осетљивог по питању слободе. Ствара му утисак, који се не ретко претвара у оптуживање Бога, да је Божије посредовање усмерено против људске слободе. Ову његову жалбу често образложава следећим питањем: "Пошто је Бог створио човека слободног и истовремено поштује његову слободу, како онда допушта себи да утиче у одређеним случајевима на такав динамичан начин на живот човека, чак иако има за циљ да га врати на исправан пут? Зар принуда није порицање човекове слободе?". Питање, иако се обично завршава овим једноставним закључком, могло би ићи у још већу дубину. Пошто је спасење за човека, према учењу Цркве, узрок радости и среће, како је онда могуће да неко осети ову срећу, ако се до ње води на "принудан" начин? Нико не може да ужива у нечему, ако и сам то не осећам као нешто лепо, поготово ако му други наметну да то прихвати као лепо и да "ужива" у томе! Срећа коју пружа спасење је вољно достгнуће подвижника. У супротном ова срећа није срећа. И није срећа не само онда када је производ принуде, већ чак и када се нуди као дар. Јер без услова слободе није могуће схватити вредност дара. Уз горе наведена размишљања, долазимо до закључка да ако Бог "уцењује" слободу човека, није могуће да делује из љубави. Каква то љубав може бити, када лишава човека слободе? Али, Бог ипак утиче на човека. Како се све ово може усагласити? Другим речима, постоји основа која је дала повода за излагање ове оптужбе. Међутим, оптужба је погрешно постављена у односу на разумевање људске слободе. Прво, када се говори о човековој слободи, не треба је схватити као слободу у простору деловања, иако је и она веома важна. Истинска слобода се односи на простор људске воље. То јасно видимо у случају кад човек, из идеолошких разлога или због исповедања вере, бива лишен слободе у затвору. Чињеница да је у затвору је највећи доказ да је тај човек изнутра слободан. А свакако је много слободнији него онај који издаје свој идеал да би сачувао своју спољашњу слободу. Разликовање слободе деловања и слободе воље треба да се утврди у самом простору воље, да би се схватио прави смисао слободе. Овде треба правити разлику између доношење одлуке и услова за њен изражај. Доношење одлуке је нека врста "дејства" у простору човекове воље. Али већи значај за слободу представља како се та одлука исказује (изражава). А овде се налази средиште људске слободе. Човек који је роб (а ко није!) неке мање или веће страсти, доноси у вези тога своју одлуку, без да ово значи да слободно делује. Да би горе наведено постало јасније, навешћемо један просветљавајући пример човека који је роб неке страсти, нпр. алкохолизма. Чињеница да му је дата могућност да изабере између чаше вина или чаше воде, показује да има слободу деловања. Али чињеница да је изабрао чашу вина сведочи о постојању могућност да донесе одлуку, а истовремено потврђује да ова његова одлука да стално бира вино уместо воде, не значи да слободно делује. Другим речима, он у суштини није слободан. Уз претходни пример можемо боље разумети познати извод из Новог Завета, "да сваки који чини гријех роб је гријеху" (Јованово Јеванђеље 8,34). Присуство греха управо сведочи о одсуству или о (ограниченој) могућности слободног доношења одлуку особе која делује. Очигледно је да Божије посредовање на овом месту ради успостављања слободне воље човека при доножењу одлука, не може се сматрати као чин негативног утицаја на његову слободу, чак и ако сам човек не може у том тренутку да то види као нешто позитивно. Јаз између позитивног Божијег посредовања ради успостављања слободе и погрешног суочавања са тим од стране "оштећеног" даје одговор на питање колико Бог поштује слободу човека, али открива и узрок горе постављеног питања. Уразумљавајуће деловање Бога према човеку са циљем да га врати са пута греха, не представља негативно уплитање у његову слободу, али позитиван чин за њену обнову. Чињеницу да овај спасоносни утицај Бога на човека не заробљава његову слободу доказују бројни случајеви људи, који и након Божијег уразумљавања нису променили начин живота, а неретко су још више погоршали свој грешан начин понашања. Међутим, немогућност да се у простору човекове воље направи разлика између доношења одлуке и њеног израза, ствара утисак Божијег утицаја на човекову слободу. Овај утисак заузврат доводи до постављања нашег питања. Као закључак, корисно је напоменути да Бог апсолутно поштује слободу човека, чак и у случају када злоупотреба слободе од стране човека доводи истог у многе невоље. Апсолутно поштовање слободе човека од стране Бога произилази из чињенице да је слобода једини услов да би човек буде свестан среће коју му пружа пут који води ка сусрету са Богом, са ближњима и осталом Божијом твари. Илијас Ант. Вулгаракис извор: манастир Лепавина

Икона звана Утјеха или Утјешитељка, налази се на Светој Гори, у Благовештенском храму Ватопедског манастира, који је основан још за вријеме цара Константина Великог. Близу овог манастира, 395.године, за време силне буре – испао је са брода у море – царевић Аркадије, син Теодосија Великог. Присутне је тада обузео велики страх, јер мишљаше да се младић утопио. Брод је потом уз огромне муке приспио на Атонску гору, близу мјеста гдје се данас налази Манастир Ватопед. Уморни од дугог трагања, путници случајно пронађоше уснулог Аркадија, на брежуљку испод једног жбуна. Пробудивши се, он сам објави о свом чудесном избављењу од смрти, захваљујући заступништву Богомајке; због тога је манастир Ватопед добио име по жбуну – дете. Цар Теодосије је ради успомене на избављење сина, овај манастир проширио и касније га богато даривао. Касније је на мјесту где је пронађен царевић, изграђен олтар Саборног храма, на чије освећење је дошао и сам Аркадијe, са константинопољским патријархом Нектаријем. У овом манастиру замонашен је Преподобни Максим Грк. За датум прослављења иконе узет је 3. фебруар по новом, односно 21.јануар по старом календару. Чуда Пред овом иконом моле се за исцјељење од недуга, за заштиту од природних непогода, епидемија и за помоћ у тешким тренуцима. Године 807. – , јануара 21. разбојничка банда упала је на Свету Гору, у зору, са намјером да развали врата Ватопедског манастира, уђе унутра, истуче монахе и опљачка манастирско богатство. Разбојници су дошли увече на бријег и прикрили се до јутра, лежећи у манастирском жбуњу. Но, чуварка Свете Горе, Пресвета Богородица, није допустила да се испуне замисли безбожничке. Сљедећег дана послије јутрења, када се сва братија разишла по својим келијама на краткотрајни одмор, настојатељ манастира оставши у Цркви, био је занесен довршавањем свог јутарњег правила. Утом, чуо је глас од иконе Пресвете Богородице: ,,Не отварајте данас врата, него идите на зидове манастира и разгоните разбојнике. Игуман збуњено усмјери поглед на икону Богомајке и тада му се откри величанствено чудо: лик Пресвете Дјеве је оживео као и Младенац на Њеним рукама. Па ставивши десницу на уста Своје Божанствене Мајке – Младенац покуша да је спријечи да говори. Тада Јој рече: ,,Не мати моја, не говори им то, пусти нека буду кажњени. У том тренутку, Богомајка се побрину да задржи руку Свога Сина и Господа – помјеривши десно од Њега лице своје – па по други пут понови исте речи: ,,Не отварајте данас врата, но идите на зидове манастира и разгоните разбојнике Уплашен и ужаснут игуман сабра сву братију и исприча им шта се десило, шта му је рекла Богомајка, а шта је Њој рекао Сам, Господ Исус Христос. Сви су тада примијетили да су лица Богоматере и Господа Исуса Христа у другом положају, а не у оном у коме су пре била – и сви су прослављализаступништво и промишљање о њима, Свете Дјеве. Отуда се братвство упути на манастирске зидове и одбише нападе разбојничких банди. Од тог догађаја, Ватопедска икона Богомајке назива се Утјеха или Утјешитељка. Ради сјећања на то чудесно избављење манастира, пред Ватопедском иконом гори неугасиво кандило и велика свијећа. Од давнина у манастиру је његован обичај монашења искушеника на тај дан, а једном дневно се пред иконом поје молебан. Изображење Прије овог чудесног догађаја, Ватопедска икона је била слична Одигитрији, на којој је Богомладенац изображен с руком која благосиља. Овдје је након чудесног догађаја положај лица Богоматере и Исуса Христа остао такав, какав је био за вријеме јављања игуману (оним гласом који је три пута чуо он сам). У односу на првобитно изображење, сада видимо да је Лице Божанствене Мајке помјерено право од испружене деснице Богомладенца, трудећи се да је одвоји од уста, како би могла да предскаже предстојећу опасност монасима. Овакво изображење на икони стоји, све до данашњих дана. Икона је окована у сребру, са ризом Пресвете изатканоj у виновој лози, с круном од злата на глави Њеној Светој. Ореол је такође, сав од злата, као и код Богомладенца Христа; а звезде на раменима и Глави Њеној, истоветне. Лице Јој изражава састрадалну љубав, док Јој поглед зрачи красотом и милосрђем. Такво лице није код Богомладенца, већ је пуно строгости и неумољивости. На ивицама иконе угравирано је 7 златних медаљона са ликовима Св. Отаца, апостола, и Претечом, на свакој страни – док су над главом Свете Богомајке по два херувима обострано угравирана. У самом гесту Богомајке, којим одише икона, можемо видјети Њену смјелост. Но уздајући се у Милосрђе Сина Свога, Она зна шта Јој је чинити – утјешити народ, за који је Син Њен пострадао. Тропар, глас 4 О, покрове благодатни и спаситељни са страхом поштујемо Твоју икону, Богородице. Увијек с љубављу и умиљењем посматрамо, и Теби вапимо : Владичице ниспошљи одбрану и утјеху; на Тебе се ослањамо ми грешни и смирени, на Твоје предстојање надамо се ми недостојни, убрзо нас избави од беда и напасти и умоли Сина Твога, Христа https://mitropolija.com/2025/02/03/cudotvorna-ikona-majke-bozije-utjesiteljka/

У храму Светог Вазнесења Господњег у Жаркову, 8. фебруара 2025. године биће представљрна књига блаженопочившег чтеца хаџи Драгана Јанковића "Познавао сам Божије угоднике". О књизи и аутору говориће презвитер др Оливер Суботић, управник Мисионарског одељења АЕМ. Песму о блаженопочившем чтецу прочитаће Радован Голубовић Савић. Сви сте добродошли!

Према усменим предањима која су се сачувала у хиландарском манастиру, икона Млекопитатељница првобитно се налазила у надалеко чувеној Лаври Св. Саве Освећеног, у близини Јерусалима. Када је дошло вријеме да њен оснивач оде из овог пролазног живота Господу, он се пророчанским ријечима обратио својој братији, рекавши – да ће их кроз извесно вријеме посјетити поклоник, царскога рода под именом Сава, коме треба да буде поклоњена икона Богородице Млекопитатељнице као и његов игумански штап (патерица), у знак благослова од стране Лавре. Њен оснивач, потоњи светитељ, Сава Освећени, у миру је отишао Господу, за вријеме четврте године владавине цара, Јустинијана Великог (527. – 566). Више од шест вијекова је пролетјело изнад ове надалеко чувене Лавре. Братија је памтила заповијест свог духовног оца, преносећи с кољена на кољено завјештање великог светитеља. А икона је непомично стајала на свом мјесту, у очекивању испуњења пророчанства, које је прије смрти оставио оснивач највеће Лавре на истоку. Најзад у (13.) в. у Палестини се као поклоник тамошњим светињама појавио архиепископ Српски, Св. Сава, син великог рашког Жупана, Немање. По поклоњењу моштима оснивача Лавре, Сави Освећеном, са зида је пао жезал његовог власника, а икона Богородице Млекопитатељнице се покренула са свога постоља. И кад год би тих дана, Сава Српски, приступао моштима Саве Освећеног – дешавао би се исти случај. Тек после његовог трећег уласка у манастирски храм, братија му је саопштила завјештање свога духовног Праоца. Архиепископу Српском је било уручено пророчанско завјештање оснивача Лавре и поред чудотворне иконе Мајке Божије, коју су назвали Млекопитатељница, Лавра га је благосиљала иконом Тројеручицом и патерицом оснивача, Св. Саве Освећеног. По повратку из Палестине у Србију Св. Сава је посјетио Св. Гору и манастир Хиландар, који је тада оснивао. Манастиру је као неотуђиву баштину оставио икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице и игумански жезал Саве Освећеног – смјештивши их у келију звану Моливдоклисја, у Кареји. Сада се ово непроцјењиво благо чува у Типикарници Св.Саве, такође у Кареји, административном центру монашке републике Атон. Сматра се да је икона Богородице Млекопитатељница једна од три највеће светиње рода Српскога. Њено празновање врши се 25. јануара по новом, односно 12. јануара по старом календару, при Карејској келији у којој почива. Чуда Царица Небеска је благовољела да се празнује и копија ове чудотворне иконе (која се налази у руском скиту Св. Пророка Илије, на Атосу); на наличју су, на сребрној плочи, угравирани описи чуда која су од ње временом происходила. Ова копија је припадала једном подвижнику непознатог имена, који је њоме благословио другог атонског подвижника – Тинисима; који је пак њоме благословио свога сатрудника у духовном животу, Великомученика Оптинског скита – Игнатија, који је 1848. г. послан у Русију, ради прикупљања добровољних прилога у корист манастира. У Харкову се од копије иконе Млекопитатељнице десило прво чудо: одузимање обе руке столара, који је без дужног трепетног поштовања поправљао њен кивот, а затим његово чудотворно исцјељење после пјевања Молебна пред иконом. Послије тог чуда услиједило је мноштво других: у Јељцу, Задонску, Тули, Москви и другим градовима. Пред иконом Пресвете Богородице Млекопитатељнице молимо се усљед недостатка матерњег млијека, при порођајним трудовима и за здравље младенца. Чудотворну икону по црквеном Предању насликао је по благослову саме Царице Небеске, Св. Апостол и Јеванђелист Лука, изобразивши на њој вјеродостојан лик. Јединствена је у православном свијету јер представља Младенца Христа како је држан на рукама Богородице док сиса дојку – на грудима Свете Богомајке. Пресвета Дјева је приказана у ризи топло наранџасто-браон боје, са извезеним радом, у танком црном боду. На глави Јој стоји позлаћена круна уоквирена златним орелом ; истовјетан видимо и на глави Богомладенца Христа, са изузетним филигранским радом. На раменима и Светој Глави Њеној, јасно су примјетне звјездице, симболи непорочне чистоте Њезине. Руке Њене као и Богомладенца Којег доји, оковане су чистим сребром, без икаквог украшавања. Интересантно да је сам положај дојке, по жељи иконописца, изображен у висини и положају који не одговара уобичајеном приказу Мајке која доји дијете. Тиме се избјегао тјелесни приказ и сам чин храњења је постављен на један виши ниво. Она је Мајка Носиоца свега света. Хранитељка душа изгладњелих. Непресушни извор сваке добродетељи. Она из Које Је Живот произишао – сама точи Живот свему свету. Упркос свудаприсутној традицији Источне Цркве, икону Млекопитатељницу, Св. Сава Српски је из велике љубави према Пресветој Дјеви – поставио на иконостас Испоснице у Кареји и то као престолну икону са десне стране – гдје према канонима православне Цркве, почива Господња икона коју је поставио на лијевој страни од Царских двери). Иконописана је на основу Јеванђеља да је Пресвета Дјева дојила оваплоћеног Господа Исуса Христа као Сина Свога -што је жена у Јеванђељу исповиједила ријечима упућеним Христу: ,, Блажена утроба која Те је носила и дојке које си сисао ” (Лк 11,27). О тој истини су такође говорили и писали и Свети Оци Источне Цркве – тако и Св. Јефрем Сиријски каже у пјесмама на Рођењу Христовом: ,,Из утробе Дјевине изашао је Младенац и млијеком се хранио и растао је поред дјеце – Син Господара свега. Света Дјева – Мајка давала је Христу млијеко и Он се као човјек хранио Њезиним млијеком. Када се Господ хранио млијеком Маријиним, тада је точио живот свему свету ”. За Св. Јефремом пјевао је о Богородичином дојењу Господа млијеком и Св. Роман Мелод а његове и друге црквене песме и химне о томе, ушле су у Богослужења наше Цркве. Једна од тих црквених пјесама исписана је и на овој чудесној хиландарској икони у Карејској испосници Светог Саве – Млекопитатељници (егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице).Он се, у свом словенском преводу, налази на врпцама са лијеве стране на ризи Богомајке; код Грка налази се на крају тзв. великог Канона Богомајци, који је дјело руку цара Теодосија Дуке Ласкара, а гласи: ,, Златоплетени стубе и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млијеком храниш Господа Молитва О Пресвета Госпођо Владичице наша Богородице, Небесна наша Царице, млијеком Христа Бога нашега појивши и нас недостојних и многогрешних Твојом богатом милошћу појиш. Спаси и избави нас грешних слугу Твојих од изненадне клевете од сваке биједе и напасти и изненадне смрти. Помилуј нас у дневни час, ујутру и по вечери и у свако вријеме сачувај нас: стојећи, сједећи, спаси од сваког пут којим ходимо и у ноћни час спаси, покриј и заступи. Заштити нас, Владичице Богородице, од свих наших врагова видљивих и невидљивих и од свакога злога настројења. На сваком мјесту и у свако вријеме буди нам, Мати Преблага, необорима стијена и брзо заступање, сада и увијек и у вијекове вијекова. Амин. Тропар, глас 3 Без сјемена од Божанственога Духа вољом Очевом, зачела јеси Сина Божијег. Од Оца без матере пре свих вијекова, нас ради из Тебе од бесплотног Оца родила јеси Младенца и млијеком појила јеси. Тако и ми не престајемо молити да избавиш од биједа душе наше. Величање Величам Те, Пресвета Дјево, Млекопитатељнице Спаса нашега, и поштујем образ Твој свети од кога благодат исцјељења нам брзо изливаш. https://mitropolija.com/2025/01/24/cudotvorna-ikone-majke-bozije-mlekopitateljnica/

Чудотворна Икона Богородице Акатистне почива на иконостасу Саборне Цркве Ваведења Пресвете Богородице у манастиру Хиландару. Колико до сада знамо, потиче из краја (16.) вијека и њен аутор није познат. Но, без обзира на то она има посебну вриједност, јер је својим дејственим произвољењима проглашена за чудотворну, због чуда које је пројавила 1883. г. Чудотворне иконе су и најчешће копиране, због увјерења да копија вјерна, такође садржи моћи које су приписиване изворној. Неке од њих су у знак посебног поштовања, окиване у сребро и злато, и украшаване бисерјем и драгим камењем, да би се тај прозор у вјечност што достојанственије издвојио из околног, несакрализованог простора. Свети Сава, па и његов отац Св, Симеон, својим задужбинама, црквама и манастирима, даривали су поклоне у иконама (и другим предметима), које су биле веома раскошно опремљене. У вријеме када је настала Акатистна икона, крајем (16.) вијека српска држава је била у рушевинама и окупирана од стране Турака. Српски Патријархат је био укинут. И Црква и народ (не може се говорити о држави) у овом добу – били су осиромашени и нису били у стању да помажу српске цркве и манастире, чак и на територији Србије, а и да не говоримо о манастиру Хиландару. Чуда Године, 1883.г. због непажње ондашњег црквењака запалио се олтар Саборне Цркве, посвећене Ваведењу Пресвете Богородице, у којој је стајала ова икона. Иако је олтар скоро у потпуности изгорио ова икона остала је нетакнута. У том пожару пред њом је читан Акатист, те је због тога добила име Акатистна. Икона Богородице Акатистне данас је постављена на олтарску преграду главног Храма, (Католикона) у Хиландару, на десном крају иконостаса Саборне Цркве. Око ње је, у малим сценама, илустрован цио Акатист – Химна Пресветој Богородици. У вези са овом иконом постоје казивања према којима је изображење Акатистне Богомајке Св. Сави, открило благо закопано недалеко од манастира, које је он пронашао и захваљујући томе наставио са радовима изградње манастира, о чему, међутим, нема говора у његовом житију. Изображење Ова икона припада типу Богородице Умиљенија (Елеусе) коју карактерише особеност сједињења ликова Спаситеља и Богородице, које се приписују раду Св. Апостола и Јеванђелисте Луке. Богородица Акатистна приказана је скоро до појасног положаја, како у лијевој и десној руци, на објема рукама – носи Онога Који све Носи. Приказана је издуженог лица, дугуљастог, племенитог, са издуженим носем, благих очију и обрвама благо засвођеним надоле. Лице Јој је нежне жуте боје са окер затамњењима као нагласцима у појединим дијеловима ивице образа и браде. Мафорион је јарко црвене боје, чија се јасноћа већ (4.) вијека одржала врло јасно. Он прекрива читаво Њено попрсје – као да предображава Крв Коју Ће Син Њен пролити за живот свијета. Доња хаљина Пресвете Дјеве Марије је у јарко зеленој боји, која симболизује присуство Духа Светог, Трећег Лица Свете Тројице. Пречасна Глава, Богомладенца левим образом прислања се на Њени, као да тражи Њену пажњу, но, истовремено Он Је Тај који Јој Је и пружа. Његов стихар је у зеленој боји, боји Духа Светога, док се у доњим деловима, претвара у мрко-смеђу. Позадина иконе је насликана у јасно златној боји, која је карактеристична за краљеве, цареве овога света. Доњи леви троугласти део иконе, сликарски је другачији од остатка бојa на читавој икони – јаснији је и чистији. Већи дио иконе је помало оштећен у јасноћи боје али не и у јасноћи ликова који су на Њој приказани. Данашњи монументални иконостас манастира Хиландара, у духу левантског барока, чине иконе из 1766.г. – 1774.г. и оне са почетка (20.) вијека. Ту је и чудотворна икона Богородице Акатистне из око 1600.г. која је чудесно преживела пожар у коме је изгорео доњи део иконостаса 1837.г. Она је у оригиналу окружена са 24 сцене, изведене на широком окову из (18.) в. које илуструју похвалну, неседалну пјесму Божијој Мајци тј. Акатист (приликом чијег молитвеног читања се не сједи, тј. стоји се сво време). Икона Акатистна прославља се 25. јануара по новом, односно 12. јануара по старом календару, заједно са иконама Богородице Попске у Ваведењској Цркви и Млекопитатељнице у Ораховици. https://mitropolija.com/2025/01/24/cudotvorna-ikona-majke-bozije-akatistna/

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ево отпостисмо ове прве дане светог Божићњег поста, али увијек кад се запутимо на неки пут, добро је запитати се гдје смо то кренули, има ли тај наш пут смисла. Дакле, ми се овим постом, у овим данима, спремамо за празник Христовог рођења, али увијек се треба подсјетити на то шта тај догађај за нас значи. Шта је то Божић? Сигурно да то није само она лијепа прича и оно обиље обичаја и радосних тренутака у нашем дому и даривање даровима, него тај празник, тај догађај наше вјере који је један од темељних догађаја наше вјере је празник живота, празник смисла, празник постојања, празник који се тиче живота свакога од нас, свакога човјека на свијету и цијелог свијета. Дакле, то је један суштински догађај-рођење Христово за постојање човјеково, уопште за живот и зато је Црква Божија установила да се ми за тај празник тако дуго припремамо знајући да смо слаби, преоптерећени, да често своје вријеме проводимо у непотребним стварима, сувишним стварима, у лажним стварима и зато је црква одредила ове дане да се за њих припремамо. Не да ови дани буду „ето ваља се отпостити, добро је за здравље; не да би био здрав и срећан“. Има и то смисла и то јесте, али ови дани су да Христа, Сина Божијега, да Његов живот ставимо у центар свога живота. Дани поста су зато да од себе покушамо одстранити све оно што нас од Бога одваја, оно што је промашај, што је лаж у нашем животу, а на то нас мотивише љубав Божја, да је Бог толико заволио свијет, да је Бог толико заволио свакога од нас да је постао један од нас. Ми ту тајну не можемо ни замислити- шта то значи да вјечни Бог, Света Тројица који је вјечни живот, вјечно постојање, који је створио свијет и све што постоји из љубави, постао створење. Ми нећемо ни у реду кад нешто чекамо да замијенимо мјесто онога који је иза нас или нешто друго много мање, да дамо предност некоме на било којем мјесту гдје ћемо можда чекати дуже пет минута, а замислите: вјечни Бог који је оставио своје вјечно обитавалиште, престо свој вјечне радости и спустио се до наше ништавности. Та љубав Божја, тај догађај нас мотивише и подстиче и даје нам снаге и благодати да се потрудимо у ове дане који су пред нама, да заиста Он буде у центру нашег живота. То је смисао поста. То је најважније у посту, да колико до нас стоји ставимо барем ове дане или онај дан кад славимо рођење Христово, Христа у центар нашега живота, а уствари ако тако чинимо и ако се тако трудимо наш живот ће бити преиспуњен смислом. Од себе ћемо одбацити сваки бесмисао, сваки промашај и сваку нашу грешку и наше заблуде и наше оптерећености, јер је Бог нас довео у овај свијет и у овај живот да творимо вољу Његову и да Он буде у центру нашега живота, а кад је он у центру нашега живота и кад је Он први све добија своје мјесто и свој смисао. Све друго што је добро добија своје мјесто. Кад је Бог први, све оно што је на другом, трећем или четвртом мјесту, је на свом мјесту, али ако оно што не може бити прво буде прво, онда смо промашили живот. Ови дани су зато да промишљамо да ли је Бог први у нашем животу. Ето тако да проведемо ове дане, зато пост, зато не једемо неку храну, не зато што је мрсна храна лоша, него да себе некако мало подстакнемо, да се уздржимо, да дамо предност духу, да дамо предност оном што је дубље и што је нашој души дато, али смо га затрпали својим слабостима. Данашња јеванђелска прича нам такође говори нешто важно. Чули смо да је Христос дошао и срео Гадаринце (три јеванђелиста говоре о овој причи) да су људи који су били обузети демонима кад су видјели Христа, они су га препознали. Рекли су :“Што си дошао да нас мучиш прије времена?“ Ето, и демони препознајуХриста као Бога, као Сина Божијега. И шта смо видјели из ове приче? Да они бјеже. Тамо гдје се Христос појави, ђаво нема приступа. Ето нам још једнога разлога да пост постимо, да би демонске силе и демонске утицаје одагнали од нас, али ћемо их одагнати само ако је Христос с нама и ако смо Христови. Немамо ми моћи ни снаге ни да се с малим изборимо, а камоли са великим и злим демонским силама, али имамо ако је Христос са нама, ако смо Христови. И тако себе лијечимо, Христом себе лијечимо. Христом себи дајемо могућност живота и нека Бог да да ове дане који су пред нама, заиста тако и прођемо: трудом, постом, молитвом и покајањем за наша зла дјела, чињењем добра. Божић нас и те како мотивише да чинимо добро, да будемо смирени и да будемо милостиви. То је празник смирења и милости Божије, јер је Бог показао смирење, да је постао Син Божји. Нека Бог да да тако ове дане проведемо. Сад ће бити Свето причешће за које смо се спремали, на пет мјеста ћемо причешћивати. Они који су крштени, који су постили, који се кају за своје гријехе. Они који се никад нијесу исповиједали, добро је да дођу на исповијест. Након сваке вечерње службе овдје ми свештеници вршимо исповијест, па неко ко се није исповиједао никада нека дође, а и они који јесу, треба опет, јер тако душу своју перемо од гријеха. У миру Божјем да приступимо и да се припремимо и удостојимо да чистог срца и душе славимо рођење Христово. Амин“ o. Мирчета Шљиванчанин https://mitropolija.com/2024/12/02/besjeda-oca-mircete-u-hramu-pod-goricom-u-23-nedjelju-po-duhovima/

У скиту свете Ане у селу Онишковци (Ровенска област у Украјини) налази се чудотворна икона Мајке Божије Очајних једина нада-келијна икона преподобног Амфилохија почајевског чудотворца. Преподобни Амфилохије је особито поштовао ову свету икону о чему сведоче разни очевици, као и фотографије из тога доба. Старац је ову икону држао у својој келији у Почајевској Лаври. Када је после многих прогона и испитивања старац прешао да живи у село Мала Иловка, понео је са собом ову икону заједно са другим светињама. Оцу Амфилохију многи су долазили молећи за његову молитвену помоћ. Многи од њих су били безнадежни болесници и старац се молио за њих, Пресветој Богородици, Која је и Једина нади очајних. И сами болесници су се молили пред овом иконом, и по њиховој вери догађала су се излечења. После свога блаженога уснућа, преподобни се јавио својој духовној ћерци, монахињи Варвари и наредио јој да светиње које је он користио у току свога живота пренесе у свој дом који се налази близу Лавре у Почајеву, што је она са радошћу учинила. Међу тим светињама био је крст којим је св.Амфилохије освећивао воду ,јеванђеље које је читао на водоосвећењу, као и икона Очајних једина нада. Ове светиње матушка Варвара је чувала у своме дому 47. година. Многи су знајући за те светиње долазили у њен дом да би им се поклонили. И сама монахиња Варвара много се молила. Трудила се да пред иконом непрестано гори кандило, а посебно је волела да се ноћу моли Заступници целога света. Свети Амфилохије је предсказао матушки Варвари да ће живети 90. година. Почетком 2018.године матушка Варвара је напунила 90. година и почела је полако да се припрема за овоземаљски крај живота. Она се молила преподобном Амфилохију да јој открије коме да преда његове светиње међу којима је била икона Мајке Божије Очајних једина нада. По њеним речима сама Мајка Божија јој је открила да све светиње св.Амфилохија преда скиту св.праведне Ане у селу Онишковци. Матушка је знала да је то последење послушање које мора извршити, и већ на Сретење 2018.године сусерла се са игуманијом скита мати Михаилом и њеним сестрама и обавестила их о намери да им преда светиње. О томе је извештен митрополит ровенски Вартоломеј који је благословио намеру монахиње Варваре. Већ 17.фебруара схимонахиња Варвара је опет дошла у скит св.Ане, причестила се из руку манастирског духовника и у присуству сестара манастира и својих духовних чада, предала је скиту св.Ане све ствари св.Амфилохија које је до тада чувала и међу њима као највеће благо икону Мајке Божије Очајних једина нада. После свега неколико часова схимонахиња Варвара је уснула у Господу и завршила свој тежак овоземаљски живот. Са великом радошћу и свештеном пажњом сестре скита св.Ане дочекале су светиње у својој обитељи. Данас се икона Мајке Божије налази у капели скита св.Ане. У животу сваке особе постоје периоди личне туге. За то могу бити различити разлози, али душевна исрчана патња су веома јака. Човек проба многа средства да се ослободи туге, али ниједно од њих не може у потпуности да излечи страдајућу душу. А када нестане и последња нада у људску помоћ, обраћамо се нашој Небеској Заступници. "Једна Надо очајниих, Пресвета Богородице, не остави нас грешне, исцели наше душевне и телесне болести. Спаси душе, Царице Небеска!" – вапио је преподобни Амфилохије и сада нас подсећа да само Она може да умолити Милостивог Господа за нас. Копија ове иконе се налази у Храму Покрова пресвете Богородице у Петроварадину. https://www.facebook.com/people/%D0%9D%D0%B0-%D0%9F%D1%83%D1%82%D1%83-%D0%A5%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%BC/pfbid02K9Q4dEeRgbNGQsFAHXB85XAoqz2oSBusdJDz7Jn7qsDbCMLEGDuyoJ674pd18kUl/

Икона Богородице Акатистне постала је позната у Зографском бугарском манастиру на Светој Гори у 13. веку током првих покушаја унијаћења у Источној цркви (спајање православне и католичке вере). Уз ретке изузетке, светогорски манастири су одбацили унију и постали жртве оружаних напада њених присталица. Како је ова света икона проглашена чудотворном и названа Акатистном, постоји у Зографу следеће писано предање: Пре несрећног исхода Флорентинског сабора, запад се свим силама трудио да привуче себи – политичким превирањима, узнемирен Исток. И сам византијски цар Михајло Палеолог је томе умногоме допринео. Ослепивши Јована Ласкара и отевши му престо, он се намерачио да испуни обећање које је дао папи Григорију X. Све се ово догађало у XIII веку. Тадашњи патријарх Јован Век је, сагласивши се са отпадничким ставом и циљем аутократора, потчинио Источну Цркву римском трону на другом сабору у Лиону, што је имало катастрофалне последице за Источну Цркву. Јер, латини су преокретали православне у иноверство не снагом јеванђелске речи, већ голим сечивом, насиљем и мучењима. Хиљаде жртава пале су под њиховим мачем – ради “чистоте православља“. Како се Света Гора увек борила у првим редовима чинећи ослонац страдајуће Источне Цркве, a у жељи да униште тај камен темељац Православља, латини продиру и на Атон, уверавајући прво речима, поткупљујући новцем и обећањима, те принуђујући претњама и на крају мучећи до смрти, како би и на Светој Гори признали власт римског папе. Неколицина плашљиваца им се тада приклонила привучена новцем или страхујући од казни и смрти, одричући се вере Отаца својих. Велика већина међутим, платила је крвљу исповедање своје вере. Тада су нажалост манастири Велика Лавра и манастир Ксиропотам пали и одступили од учења светих Отаца, – примивши са почастима и сужањским страхом западне догмате. Али, Господ је казнио манастир Ксиропотам да би се остали утврдили у православној вери и то на следећи начин: док су ти несрећни монаси саслужавали са католицима литургију, зидови и бедеми манастира су се из темеља затресли и срушили, тако да су под рушевинама нестали многи Латини, али и отпали и са њима се сагласивши монаси. Пошто ни мало не обратише пажњу на ово знамење и осуду са неба, они који су преживели катастрофу се разјарени раштркаше по читавој Светој Гори, у потрази за новим жртвама. У та страшна времена, близу манастира Зографа подвизавао се један монах, који је више пута дневно читао Акатист пред светом иконом, о којој је реч у овом тексту. Једног дана, док је са његових усана непрестано одзвањала Архангелска песма похвале Пресветој Дјеви Марији, одједном се из ове свете иконе зачуше следеће речи: “Радуј се и ти старче Божији ! Не бој се, него брзо иди у манастир и поручи братији и игуману да су непријатељи моји и Сина мога веома близу. Нека се дакле они који су слаби духом са стрпљењем сакрију док не прође искушење, а неустрашиви, који желе мученички венац нека остану у манастиру. Иди дакле брзо!” Послушавши глас и вољу Пречисте Дјеве, старац изађе из келије и запути се што је брже могао у манастир. Но, стигавши пред манастирску капију, он угледа ону исту икону Мајке Божје, пред којом је претходно читао Акатист и из које је чуо глас – како стоји над капијом манастира. И припаднувши јој са умиљењем и благочешћем, он је узме и оде код игумана. Када су чули да се приближава опасност, братија се веома узнемирила. И они слабији међу њима одмах се скрише у брда и пећине, а двадесет шесторица монаха осташе заједно са игуманом у манастиру – затворени у пиргу, ишчекујући своје непријатеље и мученичке венце. Нешто касније стигли су и Латини, који су их најпре свом снагом своје западњачке красноречивости молили да им отворе капију и да признају папу за главу васељенске цркве, обећавајући милост самога папе и обиље злата заузврат. А монаси би им са пирга довикнули:“Ко вам је рекао да је ваш папа глава цркве? Одакле вам такво учење? Код нас је Христос глава Цркве! Милије нам је умрети, него допустити да се ово свето место оскрнави вашим насиљем и тиранијом. Не отварамо капију манастира! … Идите одавде!” Тада им побеснели латини одговоре: “Дакле, умрећете!!” И скупивши одмах мноштво сувог грања, запалише ватру у подножју пирга. Винувши се у висину, пламен се разгори а монаси, не одступивши у својој духовној смелости, славећи и благословећи Господа и молећи се за непријатеље своје – предадоше у миру своје чисте душе Господу – 10. октобра 1276. године. У манастирском рукопису и у бугарском Часослову уписана су и имена ових победоносаца и Преподобномученика. А они житељи манастира који су преживели у планини, враћајући се у разорени манастир, под рушевинама и пепелом од пожара, нашли су неповређени чудотворни лик који је упозоравао старешину и монахе на опасност. Имајући у виду ово упозорење, икона Мајке Божије се назива и Претеча. Због овог мученичког страдања 26 монаха Зографских, и сама икона се прославља на дан страдања Зоографских мученика, а то је 10.октобар по новом, односно 27.септембар по старом календару. Света икона из које се зачуо Богородичин глас налазила се сво време у пиргу заједно са Преподобномученицима, али је касније пронађена међу рушевинама – читава, нетакнута ватреном стихијом. У знак сећања на ово чудо, икона је постављена у храм Успенија Пресвете Богородице на иконостас, на место на коме обично стоји икона Христа Сведржитеља. Пред њом непрестано гори једно кандило, у миру, ширећи пред лицем Благодатне Дјеве и Богомајке слабуњаву, али вечну и неугасиву светлост. Ова света икона је доста тамна и изгледа као да је рестаурирана. Бугари монаси зову је Херово (Радовање), па и само место на коме је старцу чудесно објављено откривење, данас се тако зове. Још је зову и Пројављена. Што је необично, уместо молитава за причест, на светим Литургијама које служе у овом параклису, – бугарски монаси читају пред овом иконом, Акатист, те је названа – Акатистна. Изображење Колико видимо, икона је у потпуности пресвучена златом, једино су лица Пречасне Дјеве и Богомладенца, остала онако како су у оригиналу иконописана; а због старости иконе, лица су у тамној нијанси видна, са светло браон одсјајима. Док Богомладенац седи у наручју БогоМајке, држећи у левој руци отворено Свето Писмо, Пресвета му Својим крилом чини удобно сместилиште. С обзиром да се икона зове Акатистна – можемо закључити да овим отвореним Писмом, Син Божији позива верне на изучавање и читање Речи Његове и молитава у којима се велича, милост Мајке Његове, Царице неба и земље. На глави Свете Дјеве налази се царска круна, пошто је Она Царица Небеска, Заштитница која посредује пред престолом Творца, за род човечији. На левом рамену и челу су Јој извезене звезде, као симболи Њене девствености, које су украшене драгим камењем; док су ореоли код Богомладенца и Свете Дјеве, зракасто угравирани, пресвучени златом. У самом дну иконе, видимо изрезбарен натпис, угравиран златним словима, који се не може са сигурношћу прочитати. https://mitropolija.com/2024/10/10/cudotvorne-ikone-majke-bozije-akatistna-zograf-2/

Радујте се свему што нас окружује! Све нас учи и води ка Богу. Све што је око нас су капи љубави Божије – и вештачка и невештачка творевина, и биљке, и животиње, и птице, и планине, и море, и залазак сунца, и звездано небо. То су мале љубави, кроз које се долази до велике Љубави, до Христа. На пример, цвеће има своју лепоту и учи нас својим дивним мирисом и величанственом лепотом. Говори нам о љубави Божијој. Своју арому и лепоту великодушно даје и грешницима и праведницима. Искористите лепе тренутке! Лепи тренуци у души стварају расположење за молитву и чине је осећајном, племенитом, поетском. Устани рано ујутру да видиш ужарено сунце кад, као цар у порфиру, излази из мора. Када вас занесе прелеп крајолик, или црква, или било шта лепо, не задржавајте се на томе, него идите даље, док не достигнете величање свега што је лепо, да доживите Једно Прелепо. Све је свето – и море, и купање, и јело... Радујте се свему! Све нас обогаћује, све нас води ка великој Љубави, све нас води ка Христу. Обратите пажњу на све што је човек изградио – куће, велике и мале зграде, градове и села... Обратите пажњу на људе и њихову културу и цивилизацију. Постављајте питања, надограђујте знање о свему и свачему, немојте бити равнодушни. Помаже вам да дубље сагледате Божја чуда. Све нам даје могућност да се повежемо са свим људима и свим створењима. Све нам даје разлог да благодаримо и молимо се Господару свега. Треба живети у свему – у природи, у свему што постоји. Природа је тајанствено Јеванђеље. Али када човек нема унутрашњу милост, нема користи од природе. Природа нас буди, али не може да нас одведе у рај. Духоносац , што значи човек који у себи има Духа Божијег, примећује све поред чега пролази. Он је сав око, он је сав нос. Сва његова чула су жива, али жива Духом Божијим. Он је другачији. Он све види и чује. Види птице, камен, лептире... Кад негде прође, осети све око себе, на пример, однекуд допире мирис. Живи у свему: у лептирима, у пчелама... Милост му даје усредсређену пажњу или дар запажања. Он жели да буде у заједници са свим што постоји. Свети Порфирије Кавсокаливит приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Много пута се молимо и призивамо Бога тражећи од њега одређен ствари у нашим животима и очекујемо да Он испуни наше жеље. Међутим, молбе могу бити испуњене када Он то одлучи. Ово је једна страна медаље. Понекад га уцењујемо, испитујемо, чак и кривимо. „Зашто ја? Зашто да трпим ово, зашто ствари не испадну онако како сам ја желео? Зашто и ја то не бих могао да добијем? Зашто не бих имао живот тог и тог? Желим то, зашто ми то не даш?“, итд. Бог шапуће: „За твоје спасење све је учињено“. Оно што Бог дозвољава, допушта за наше спасење. Не игра се са нама и не мучи нас као тиранин. Колико смо спремни да се поклонимо Божјем Не након нашег захтева? Једном је једна госпођа отишла код тешко болесног старца. Кад ју је угледао, рекао јој је: „Знам коју болест имаш, могу да те излечим, али ти то не иде на руку”. Старац је кроз духовно стање у коме се налазио нешто знао што је за спас ове душе. Један младић је отишао у женски манастир да се помоли. Имао је агресивни карцином и лекари су му рекли да су му "дани одбројани". Монахиња је пришла младићу и рекла му да дође да се поклони моштима које имају овде у манастиру и да замоли Бога да га исцели. А младић је одговорио: „Моја добра старице... Нисам дошао овде да оздравим. Дошао сам да се припремим за предстојећи пут, дошао сам да се поклоним светима и да их замолим да ме узму код себе, дошао сам да те замолим за молитву да ми Бог опрости, да ме помилује. Дошао сам данас, јер можда више нећу моћи да дођем...” Пољубио јој је руку и она је пољубила његову. Кренули су ка храму. Обоје су ишли ћутећи. После извесног времена, младић је са смиреним изразом лица напустио манастир. Напустио је овај живот после неколико дана. Човек који, како каже његова породица, никада није тражио од Бога да га исцели, већ да га одведе к' Њему. Он је рак видео као благослов, губитак као добитак, бол као лек, смрт као живот. Није се залагао ни за шта друго, само за спасење кроз припрему своје душе. Да се молио за исцељење, примио би Божије ћутање као одговор, а ово ћутање би било највећи благослов. У овако тешким животним ситуацијама, не тражимо одговоре. Много пута је најбољи одговор Божије ћутање на нашу молбу и све то из љубави и доброчинства. Молитва, ако није прожета жеђу за спасењем, онда постаје хула на Бога, рекао је старац. Бог није врховно биће које задовољава светске и себичне жеље. Бог као отац очекује да му принесемо своје грехе и да идемо путем покајања како бисмо постали оно што је Он по природи, Његовом благодаћу. Приступимо Господу, не са светским захтевима, већ као бића гладна спасења и вечности. „Господе Исусе Христе, помилуј ме“ како Ти знаш Господе, једноставно ћу се поклонити Твојој вољи кроз тешкоћу своје слабости. Али чак и у болу рећи ћу „Хвала Ти, Боже, за све“ јер знам да си Ти мој Отац и да све чиниш из Твоје љубави према мени. Хвала ти Господе! Прими моју слабост, не као недостатак вере, већ као бол од рана страсти којима је потребан лекар а Ти једини знаш лек за мене. Све ово се налази у твом великом загрљају. Дођи, Господе, требаш ми… Божије НЕ значи ДА вечности и спасењу... Суза која пада из нашег срца, као знак туге због одбијања Божијег да нам испуни молбу, засигурно ће се завршити осмехом Васкрсења. То је наше велико очекивање и чежња… о. Спиридон Скоутис приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Царство Божије У Божијем Царству влада љубав, радост, све што живи у њему, краси вечна младост. На престолу светом седи Христос Спас, Онај који дарова, Себе за све нас. На лицима апостола светлост сија, блиста, хор анђела пева песме, у част Цара Христа. Христолики народ химне благодарно поје, око свога Спаситеља браћа, сестре стоје. Природа и људи здушно ликују у глас: „Хвала, Оче, Светлост Твоја обасја све нас!“ Царство Божје Духом Светим дише, сија, живи, Бога Оца велича и Њему се диви. Милан Софронић

Чудотворна икона Мајке Божије, "Умекшање злих срца" стигла је данас у Србију у организацији фондације "Свети Роман" из Москве, а тим поводом је у руској цркви Свете Тројице свету Литургију служио протојереј Виталије Тарасјев, старешина овог храма, Подворја Московске Патријаршије у Србији, известила је ТВ Храм. Икона ће и сутра 25. јануара бити у Руској цркви на Ташмајдану, а након тога иде за Петроварадин (26. 01.) и манастир Свете Меланије Римљанке у Епархији банатској (28. 01.). Чудотворна Богородичина икона "Умекшање злих срца" благословиће и југ Србије, град Ниш, где ће верници моћи да јој се поклоне од 30. јануара до 2. фебруара у манастиру Преподобног Романа. Обрада вести Редакција Радија "Слово љубве"

Црква је центар живота сваког хришћанина. Ова заједница је изграђена на Божјој пожртвованој љубави – Христовој жртви једном за свагда да спасе пало човечанство. Шта бисмо могли дати као одговор на ову жртву? Како рећи хвала? - Одговор налазимо чак и код псалмопевца, светог пророка и цара Давида: једина жртва којa је Богу мила јесте „сломљен дух ; сломљено и понизно срце “ (Пс. 50:19). И у јектенијама богослужења сваки пут кличемо: „... и сав живот свој Христу Богу предајмо “. Ово је наша жртва – то Христос тражи од нас – да будемо Његови верни током целог живота. Како то постижемо? Само сједињењем са Њим, са Његовим Телом и Крвљу. Или, како каже свети Јован Златоуст: „Дајући нам Своје Тело, Христос нас учини својим телом“ , тако да „сви постадосмо Један Христос, јер смо Тело Његово“. Литургија, у својој вечној духовној стварности, је наша жртва за грехе човечанства. Али то је и Пасха Господња, увек присутна са нама. Завештано нам је и заповеђено нам је да je извршимо за Његово сећање (Лука 22:19), у Његово Име. Сећање, схваћено као живо пребивалиште у сфери Христовог Духа, у Његовој божанској и земаљској димензији. Литургијско укључивање и причешћивање на Светој Литургији мора се схватити као стварна и жива заједница светих (тј. крштених, верних који сваке недеље иду у цркву и заправо учествују у Богослужењу) у Једном Светом Господу. Од почетка је сав црквени живот на Истоку био усредсређен око Свете Евхаристије. Сви и све – Црква, сва творевина, цело небо и сва земља освештавају и благодаре Богу. Очишћујућа и преображавајућа благодат Духа Светога спушта се на све, да се сви обоже и охристове у Телу Богочовека Исуса Христа. Света Евхаристија је и спасење света и човека, и суд свету и човеку. Управо зато што је спасење света, она је и тајанствени суд над њим. Тако нам Света Евхаристија може бити и искушење и казна, ако недостојно учествујемо у њој. Многа саборна правила и канони решили су питање учешћа или неучешћа у евхаристијском општењу и причешћу. И можда је ово схватање Свете Евхаристије као суда, један од разлога за ретко причешћивање у каснијој фази живота Православне Цркве. У свету у коме живимо све мање говоримо о смирењу, о покајању, о самопожртвовању. Наш живот је искушаван свеприсутним поносом, самозадовољством, самодовољношћу. Али чежња за Богом, за Његовом милосрђем, жива је у људској души, и када не добије одговарајући одговор, душа пати и лута. И ту је улога Цркве, целе црквене заједнице: да позове, да помилује хиљаде људских душа које лутају без одговора и на изгубљеном месту, да се подсетимо да је утеха у љубави Божијој и Његовом милосрђу. Ова љубав није апстрактна, имагинарна или пролазна, већ стварна, делотворна, изражена у оваплоћењу, страдању и васкрсењу Сина Божијег, Господа Исуса Христа. Утеху можемо наћи само у обраћању Богу, тражећи Га у храму, на Светој Литургији, у посту, уздржању, у покајању и у Светој Евхаристији. И морамо бити спремни да овај пут, будући милостив, неће бити лак и без препрека; и да никада не заборавимо да ћемо једном, када кренемо са добрим намерама, чиста срца и понизности, примити Божју непрекидну подршку да то преживимо. Затражимо најпре ову подршку и поверење, дозволимо себи да будемо утешени и испуњени надом, да бисмо добили „ добар одговор на страшном суду“ и да свако од нас постане „причасник у непролазним добрима припремљеним за оне који те љубе, Господе” . Аутор: западно- и средњоевропски митрополит Антоније https://www.bogonosci.bg/евхаристията-царството-божие-в-свет/

Икона звана Погледај на смирене, пројавила се у Псковској области 1420. године на Каменом језеру, одакле је 16. септембра у време великих невоља, премештена у град Псков. У годинама комунистичког безбожја скривана је на више места, а више од 50 година је чувала м. Теофанија, у схими Теодора, која је 1992. године икону предала Ваведењској цркви. По предању живописала ју је схимонахиња Марија, која је строго постила и свакодневно се причешћивала током рада на њој. Једна од копија ове чудотворне иконе од 17. века налази се у Кијево-Флоровском, Вазнесењском женском манастиру, док друга копија украшава главни храм кијевског Свето-Ваведењског мушког манастира. МОЛИТВА Пресветој Богородици у част Њене иконе ПОГЛЕДАЈ НА СМИРЕЊЕ О Пресветла Госпођо, Дјево Богородице, узвишенија од Херувима и часнија од Серафима, Богоизбрана Отроковице! Погледај с висоте небеске милостивим оком Својим на нас, недостојне рабе Твоје, који се, са умилењем и сузама, пред пречистом иконом Твојом молимо. Заступништва Свог нас не лиши, ни покрова државног у странствовању овом земаљском, многометежном и многоневољном! Спаси нас који у пропасти и невољи јесмо, и подигни нас из дубина греховних, и просветли ум наш који је помрачен страстима, и ране душа и тела наших исцели! О свештедра Мајко Човекољубивога Владике! Даруј нам пребогате милости Своје, укрепи вољу нашу која је немоћна за испуњавање заповести Христових, омекшај окамењена срца наша љубављу према Богу и ближњима, даруј нам скрушено срце и истинско покајање, да се, очистивши се од скврнота греховних, удостојимо мирне хришћанске кончине и да добар одговор дамо на Страшном и непристрасном Суду Господа нашега Исуса Христа, Коме са Беспочетним Оцем Његовим и Пресветим, и Добрим, и Животворним Духом, приличи свака слава, част и поклоњење, сада и свагда и у векове векова. Амин. Тропар, глас 4. Икона Твоја, необориви бедем је и источник чудеса, и као што си, у давнини, граду Твоме Пскову заступништво иконом Својом даровала, тако и данас, избави нас од невоља свију и жалости, и душе наше спаси, као љубвеобилна Мати. Кондак, глас 3. Пренепорочна Дјево, Ти Која примаш благодарне дарове од оних што поштују одсликање Лика Твога, и живима и мртвима помажеш, и град и земљу нашу спасаваш, и пред Сина Свога молитве приносиш, и све нас спасаваш. Величање Величамо Те, Пресвета Дјево, Богоизбрана Отроковице, и поштујемо чудесно сликање свете иконе Твоје! https://www.facebook.com/SvetaPetkaDunis

Икона Игуманије горе Атонске – Икономиса /Домостројитељка, налази се у Великој Лаври Светог Атанасија Атонског, на Светој Гори. Историја појављивања ове чудотворне иконе је чудесна, а насликана је следећим поводом. Једном је у манастиру Велика Лавра у (X.). веку завладала велика глад, тако да су сви монаси отишли из свете обитељи, па је и сам Свети Атанасије решио да крене и потражи неко друго уточиште. Али на путу, неочекивано, угледао је жену са плавим покровом за главу која му је ишла у сусрет. Изненадивши се томе веома, помислио је: – “Откуд жена овде?” – говорио је себи. “Јер, жене овде не могу да дођу.” А жена га упита: “Куд си и зашто пошао, старче?” Свети Атанасије јој узврати питањем: “Ко си ти и како си овде доспела?”- а одмах потом додаде: “И зашто тебе занима куд сам пошао? Видиш да сам овдашњи монах.” “Ако си монах – продужи непозната – онда треба да будеш простодушан, искрен и скроман. Знам твоју муку и помоћи ћу ти. Али најпре ми реци куда идеш?” Тад јој Свети Атанасије све исприча, а жена саслушавши га приговори: “Ти дакле то ниси издржао? Због парчета хлеба напушташ обитељ? Је ли то у духу монаштва?” “Ко си ти?” – упита је тад Свети Атанасије. “Ја сам Она Којој си посветио свој манастир, Мајка Господа твога” – одговори жена. “Бојим се да поверујем – рече старац – јер и демони узимају светле ликове. Чиме ћеш ми доказати?” “Видиш ли овај камен?” – показа Богородица. “Удари по њему жезлом и сазнаћеш ко говори са тобом. Знај да од данас заувек остајем Домостројитељка / Икономиса твоје Лавре.” Атанасије удари по камену, а из њега уз шум – потече вода. Светитељ се потом врати у манастир и тамо затече све оставе, до врха пуне свега што је потребно. Вода до данас тече на оном месту где се налазио камен, а у Лаври, по вољи Царице Небеске, нема е(и) конома. Агијазма Светог Атанасија Атонског Убрзо је у манастиру насликана икона Економиса, која никада није напуштала Свету Гору, без обзира што су многи молили да их удостоји посете, са свих страна света. Њене две копије налазе се у Кијево-печерској Лаври и Новоспаском манастиру у Москви. Као датум њеног прослављења узет је 18.јул по новом, односно 5.јул по старом календару, на дан када се иначе прославља Св. Атанасије Атонски, оснивач Велике Лавре. Чуда Ова чудотворна икона молитвено помаже приликом материјалног и духовног уређења породичног дома (или монашке обитељи) као и за разрешење проблема везаних за бизнис и трговину. Изображење На овој икони приказана је Приснодјева како седи на престолу држећу у наручју, Богомладенца. На Глави Њеној Свечасној налази се царска круна, посребрена, – јер Она је Царица Неба и земље. Са свих страна окружује је сабор Светих, укупно, њих 12-ица; па можемо претпоставити, да су то први Апостоли Христови. Икона је у потпуности пресвучена сребним оковом, осим Лица и руку Богомајке, Младенца и Светих Апостола. Молитва О, Пречасна Владичице наша Богородице, Свечасна Мати Игуманијо свих православних монашких обитељи на Светој Гори Атонској и по читавој васељени! Прими наша смирена мољења и принеси их Сведарежљивом Богу нашем, да Својом благодаћу спасе душе наше. Погледај на нас Твојим милосрдним оком и Сама саврши у Господу наше спасење, јер без милости Спаситеља нашег и без Твога Светог заступништва за нас, ми грешни не можемо да савршимо своје спасење, пошто укаљасмо свој живот светским сујетама, а време жетве Христове се неумитно приближава и дан Страшног Суда долази. Ми пак грешни због своје лењости гинемо у бездану греха, баш како рекоше Свети Оци, првоначалници анђелског живота у телу – да ће последњи монаси лењошћу свога живота постати налик људима у свету, што се данас и збива, јер наше монаштво својим животом плови морем светског живота, сред велике буре и непогоде: Свете обитељи остају у праху због наших грехова, јер је то воља Свеправедног Господа нашег Исуса Христа, те стога ми недостојни немамо где главу да склонимо. О, најслађа Мати наша Игуманијо! Сабери у једно нас, расејано стадо Христово, и спаси све православне хришћане, удостоји нас рајског живота, са Анђелима и свима Светима, у Царству Христа Бога нашег, Коме доликује част и слава, са Беспочетним Његовим Оцем и са Пресветим и Благим и Животворним Духом у векове векова. Амин. Тропар, глас 4 Заступништво страшно и непостидно, Свеопевана Богородице, Милостива Домостројитељко верних, не презри, Блага, молитве наше, утврди начин живота православних, спаси нашу земљу и заштити све који православно живе у њој, јер си Бога родила, Једина Благословена. https://mitropolija.com/2023/07/18/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ekonomisa-domostrojiteljka-igumanija-svete-gore/

Колико је труда и времена потребно људима да прате вести. Урањамо у бескрајну реку вести, испадамо из стварности. Скоро сви медији и блогери покушавају да намаме људе на своје сајтове и не пусте их. Често је страх сила која држи човека тамо. Страх од могућих катастрофа, ратова, катастрофа, болести... Али, као што је познато, где има страха, нема љубави. Страх убија радост, љубав, креативност, инспирацију, чини вас глупим и води у депресију, малодушност, панику, агресију. Човек престаје да ствара и изражава себе. Али ми смо створен по слици и прилици Божијој. А наша предодређеност је да стварамо, пратећи Творца. Све се мења и пре или касније прође. Због тога не треба придавати важност привременим променљивим сликама. Морамо живети од онога што је непролазно и вечно. Све снаге и таленти морају се дати непролазном. Сетимо се библијских речи: „И ово ће проћи“. Они су као спас за особу која се дави у мору живота. За верника све треба да буде усредсређено на цркву и духовни живот, који су међусобно испреплетени. Немогуће је водити духовни живот без прибегавања спасоносним Тајнама, без додира са искуством светих Цркве. Без молитве – Богоопштења – немогуће је живети и развијати се. Размислимо о томе колико времена посвећујемо заиста важним стварима, а колико тренутном – ономе што истог дана губи вредност. Jер вести живе сатима, а понекад и минутама, уступајући место новој и новој агенди, на којој светски медији непрестано раде. А ми често, не схватајући то сами, градимо свој живот по туђим идејама, а да не почнемо да живимо по сопственом убеђењу, савести. Не остављајте живот за касније. Чекање бољих времена је замка. Оно што сада није урађено, никада неће бити урађено. А у свету који се мења, требало би да се ослоните на две Божије заповести које је Господ дао својим ученицима: „Чувајте се“ и „Гледајте да се не уплашите“. Хришћанин мора бити будан, чувати трезвеност, бити испуњен поверењем у Бога. Без сумње, свет је променљив и крхак. Појава новог често се јавља умирањем старог. Али постоје бесмртне ствари: љубав, благодат, милост Божија. И никакве катастрофе и будућа искушења не могу да их однесу – они су јачи од самог света. митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/en/node/29681

О овој икони постоји запис у житију Преподобног Козме, зографског отшелника који се подвизавао крајем 18. и почетком 19. века. Преподобни Козма био је бугарског порекла. Када је стасао, његови родитељи хтели су да га ожене, али он, жарко жудећи за монашком схимом, побегне од куће и оде на Свету Гору, у манастир Зограф. Тамо је добио послушање црквењака. Међутим, Пресвета Богородица благоизволи да му видљиво открије своју бригу о Светој Гори. Наиме, на слави манастира Ватопеда – Благовести, на којој се нашао заједно са осталом зоографском братијом, преподобни Козма видео је у Саборном храму једну жену – царске лепоте и величанства, која је о свему заповедала, како у храму за време бденија, тако и у трпезарији. Видевши жену међу мноштвом монаха, и све под њеном свемоћном управом, младић се до краја растужио. Тако узнемирен он се врати у Зограф код свог старца, а старац га упита, за разлог те толике туге. Млади Козма му исприча шта је видео у Ватопеду, а старац га приупита, како је изгледала та жена и какве су јој биле хаљине; на шта Козма опише, све што је видео. Чувши повест о непознатој жени, старац уздахнувши одговори: “Зар дакле ниси препознао жену која ти се јавила у том светом манастиру, посвећеном Мајци Божјој? То је била Царица наше Горе и свеколике творевине.” После тог догађаја, једном остане Козма сам у храму и обрати се у молитви икони Богомајке, завапивши Јој: “Пресвета Богородице, моли се за мене Сину твом и Богу, да и мене води путем спасења.” Рекавши ово, одмах је чуо Богородичин глас како говори: “Сине и Боже мој, покажи слузи своме како да се спаси.” И одмах на то одговор: “Нека оде из манастира сам у пустињу.” Тако по Божјој вољи и са благословом игумана преподобни Козма напусти манастир и настани се у оближњој пустињи. Нашавши једну пећину западно од манастира, настани се у њој. Како се он тамо подвизавао, то је познато једино Богу, али због чистоте свог живота и својих тешких подвига он се удостојио многих дарова. Његов помен слави се 22. септембра. Икона Пресвете Богородице – Услишитељице, налази се у олтару, у удубљењу на источном зиду. Прославља се на дан када и Св. Козма Зографски, 22.септембра по новом, односно 9. септембра по старом календару. Изображење: На овој икони видимо Пресвету Дјеву руменог лица у фронталном положају, одевену у одежди свој од злата, како у рукама држи Богомладенца Христа. Изнад дијамантног ореола, виде се бело-црвене руже, исклесане од драгог камења. Дијамнатни ореол је присутан и код Богомладенца, док плаво црвене латице цвећа (исклесане од сафира и рубина) окружују ореол и падају на рамена Богомладенца. Приметно је да је лик Приснодјеве пријатан, чак радостан – а како и не би био, када на сваку Њену молбу, Син и Бог Њен – одговара Својим благовољењем. Стога Је Она Заштитница, Услишитељица рода људског и свих оних који Јој се обраћају, у муци и невољи. https://mitropolija.com/2022/09/22/cudotvorne-ikone-majke-bozije-bogorodica-uslisiteljica/

За манастир Лепавину нераскидиво је везана чудотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске. Настанак ове иконе датира с почетка 16. века и дело је непознатог аутора, а по стилу припада итало-критској школи. Икони се с разлогом приписују чудесне исцелитељске моћи. И сама њена судбина је чудесна: 1943. године у немачком бомбардовању манастир Лепавина је доживео велико страдање; торањ и црква су били тешко оштећени, а иконостас са иконама скоро потпуно уништен. Икона Пресвете Богородице је чудом Божјим остала неоштећена – нашли су је затрпану под дебелим наслагама малтера и цигле без иједне огреботине, иако је једна граната пала равно под њу! После рата се дуго није знало где се налази. По милости Божјој, године 1967. на тавану Загребачке митрополије њу је пронашао отац Симеон (Сакуљ), у то време настојатељ манастира Лепавина. Била је предана на рестаурацију, а у манастир је враћена, по благослову тадашњег митрополита загребачког Дамаскина, на Велику Госпојину 1969. године. Управо је тог дана, на тај велики Богородичин празник, први пут била служена Света Литургија у цркви обновљеној од ратних разарања, и том приликом је Царица небеса и земље на најлепши и најрадоснији начин пројавила Своје присуство међу верним народом. О великом чуду које се тада догодило сведоци отац Симеон (Сакуљ): „План је био да икону и митрополита Дамаскина, који је из Загреба требао доћи око 9.30 часова, сачека литија на раскршћу после пруге, код крста. Литија је чекала, али се десио саобраћајни застој, због чега је митрополит са иконом и пратњом каснио. Литургија је почела, много је верника дошло. Kад је митрополит око 11 часова стигао, с аутом је стао изнад гробља, да би икона ипак била свечано унесена у цркву. Изнели су је из аута и ставили у трње испод багрема, чекајући да дође литија из цркве. И онда су три јеромонаха, у литији, отишли по њу, свечано је допратили до цркве и ставили на место на којем је данас. На литургији је једно дете за време нафоре лежало на амвону. Био је то дечак од око шест година, спавао је… Ја сам после отишао у конак, а кад је завршила молитва моја је снаха прва изашла из цркве, дошла сва у плачу и казала: „Шта сам доживела, дете је глувонемо рођено, а проговорило је после молитве!“ Јеромонах који је читао молитве у једном је тренутку положио омофор од владике на дете. И после, кад је читање било завршено, дечак је устао, ухватио мајку за сукњу и изговорио: „Мама, мама!“ У цркви су сви плакали… После сам рекао митрополиту да се осим овог чуда десило још једно. Јер, по летопису је стари манастир грађен горе на брду, али су икону Ваведења сваког јутра налазили у трњу, на месту на којем је данашњи манастир. Kазао сам: ми смо икону из трња узели и вратили је у цркву. Поновила се историја!“ О чудесним догађајима и исцељењима пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске постоје бројна сведочанства и изворни записи. https://www.bastabalkana.com/2018/08/cudotvorna-ikona-bogorodica-lepavinska-s-pocetka-16-veka/

Икона Богородице Почајевске се налази у Свето Успенској Почајевској лаври, Волинске епархије, назив Почајевска је добио од месташца Почајева, на путу између Кременеца и Бродама. Од тог села и Почајевска гора, на којој се налази лавра, добила је назив. Ова гора је значајнија од свих гора које је окружују, и по особености позната по једној пећини - пештери која је самимим настанком прилагођена и веома удобна за настањивање. У ту пештеру су се настанила двојица монаха који су посветили себе подвизима молитве и уздржања и пребивали су у смирењу покривани благодаћу Божјом. Један од тих подвижника изашао је ноћу на сам врх горе ради обављања уобичајене молитве и одмах је видео у огњеном стубу Пресвету Богородицу која је стајала на камену. Старац је известио о дивном виђењу свога саподвижника и обојица су са страхопоштовањем и трепетом гледали и Божанствено јављање. То виђење је гледао и пастир са дечицом док су напасали под гором стадо и успевши се на гору срели су ту двојицу монаха, прославили су Богородицу због њеног јављања и за добродетељни знак остављен од ње на месту јављања. Пресвета Дјева је на површини камена оставила утиснут отисак свог десног стопала које је било напуњено бистром водом. Под стопалом Владичице наше, тврди камен је омекшао као восак и источио воду живу. У тој стопи никада не нестаје воде, без обзира на то што безбројни поклоници непрестано пуне њоме посуде своје на исцелење недуга. Јављање Божје Матере на Почајевској гори и настанак отиска Њене стопе у камену било је 1340. год. Од тог времена Почајевска гора је постала станиште Божанствене славе, а отисак стопе Преблагословене Марије је непотрошиви источник великих чудотворења. Године 1595. Константинопољски митрополит Неофит, путујући у Русију, из захвалности за указано му гостопримство, велепоседницу Ану Гојску благословио је иконом Пресвете Богородице, коју је донео из Константинопоља. У почетку та светиња није била позната многима, но ускоро од иконе су се почела дешавати чудеса, и сама Ана Гојска је почела указивати посебно поштовање према икони и палити пред њом неугасиво кандило, јер је имала виђење Богоматере која јој се јавила обасјана светлошћу. Ана Гојска се задивила због благодатне силе која је исходила од иконе Богоматере, но када је брат Филип Козински, који је био слеп од рођења пришао, са сузним молитвама светој икони – ту је прогледао.... https://www.facebook.com/jovanjamanastir/?ref=page_internal

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Патријаршијској капели у Београду, 17. јун 2009. године ,,Жив је Господ Бог наш и жива ће бити душа наша”, ријеч је Светога јеванђеља и Откривења Божијег. ,,Господ је Бог живих, а не Бог мртвих”, речено је, такође у Светом јеванђељу, то показује и потврђује сва историја рода људскога, историја свеукупне васионе, а нарочито историја свете Цркве Божије. Неки су говорили да су у само неким првим временима Цркве Христове бивали свети Божији људи, свети апостоли, свети мученици и подвижници, а да послије Црква више није рађала свете Божије људе. Па каква би она била радионица живота, каква би она била чуварка и носитељка живога Светога Духа ако у свим временима не би рађала и увијек изнова препорађала људске душе истином Божијом, животом дјечијим и силом Духа Светога. Ево и данашњи празник нам поручује да је Црква радионица живота и да Црква Божија непрекидно рађа свете Божије људе. Данас славимо Свету Марту и Марију, дивне сестре Лазареве. Марта, која се много труди, и Марија која клечи код ногу Господњих, а обадвије вапију Господу да васкрсне њиховога умрлога брата Лазара. А онда празнујемо великог патријарха цариградског који је живио триста-четристо година послије њих, Митрофана, првог патријарха Константинопоља града, који је био и патријарх у вријеме Првог васељенског сабора 1325. године у вријеме великог цара Константина. А онда, послије њих, празнујемо и друге велике и свете мученике, који су такође за Христа пострадали у то вријеме, у оно страшно вријеме великог гоњења Цркве Христове. Онда идемо даље, празнујемо Светога Зосиму, који је био епископ Новога Вавилона, био пустињак на Гори синајској и последње дане свога живота провео на Синају. Ту идемо даље, кроз сву историју Цркве до наших времена, јер, ево данас, ми прослављамо и свештеномученика Јоаникија, митрополита црногорскога и приморскога, и са њиме пострадале мученике и свештеномученике, Богића свештеномученика који је, такође, за Христа пострадао у наше вријеме. Црква Божија, двије хиљаде година, увијек изнова рађа свете Божије људе, свете мученице, мученике и свете свједоке Његове истине и Његовог присуства са нама и међу нама. Свештеномученик Јоаникије, који је наш савременик, који је био као свештеник у Котору, био професор на Цетињу тридесетих година, који је био професор овдје Шесте мушке гимназије, и данас његови ученици памте га као изузетног педагога, који је кратко вријеме био на трону цетињских митрополита, од 1940. до 1945. године, управо уочи оног страшног Другог свјетског поклања, он је примио трон митрополита цетињских, да би већ 1945. године мученички пострадао у Аранђеловцу. Недавно смо добили свједочанство од једнога, малтене, очевица, какав је био страдални завршетак Митрополита Јоаникија. Један ондашњи капетан ОЗНЕ, који је био задужен за њега када су га довели преко моста овдје на Сави, 1945. године, јуна мјесеца, када су га довели у Аранђеловац, није могао да се упокоји, а да не остави запис за будућност, како стоји у том његовом запису. Рака Ивановић, да га поменемо, да га Бог опрости, упокојио се, није могао да умре, а да не остави тај запис. ,,Довели су га” каже ,,преда ме, видио сам старца намученог, згрушена крв на његовој бради. Тукли су га, једва се кретао. Рекао сам му да сједне и сио је.” “Шта могу да учиним за вас?” каже њему Рака. А он каже: ,,Ако је могуће, чашу воде.” И он нареди да му донесу бокал воде и попио је. Не само што су га тукли и мучили, него су га и жеђу и глађу мучили. Иде даље и описује саслушања која су се догодила непосредно послије тога, и не само саслушања. И да не поменемо имена оних који су учествовали у тим саслушањима, негдје ту у ове дане је било, дванаести јуни па тог петнаестог, осамнаестог јуна, саслушања када је тај Рака ушао у собу гдје су га двојица саслушавали. Нашао га је у несвјести пребијеног, обореног на земљу, са лицем према земљи. Наредио је чуварима те су га посули водом да дође себи, непосредно послије тога, описује он за 18. jуни, а ми смо га уписали у календар 17. jуна, јер нијесмо тачно знали датум. Али сад ето знамо и датум, да је то био 18. jуни. А закљичили смо да је то вријеме јер смо нашли у Цетињској архиви запис једног тадашњег генерала ондашње војске, гдје доставља црквеном суду Митрополије црногорско- приморске панагију ,,разбојника Јоаникија Липовца. Смрт фашизму, слобода народу!”. И на основу тога смо закључили отприлике, 23. јуни је датум на основу кога смо рачунали да је то негдје 17. јуни и тако је уписано у календару. Међутим, по свједочанству овога Рака, 18. јуна је он стријељан испод Букуље. Трагамо за његовим гробом и помолимо се Господу да нам Бог открије његове мошти. Прије него што су га одвели на стријељање, дошао је код овога Рака да му каже: ,,Јеси комуниста, али видим да си добар човјек. Молим те овај прстен, мене ће стријељати, однеси или у Митрополију или мојој ћерки.” А њему је била умрла попадија и, највјероватније, тај прстен је био од његове попадије покојне који је он сачувао са собом. И тај прстен је и данас сачуван, тај Рака га је сачувао и предао своме пријатељу, а тај пријатељ нам га је показао недавно и вечерас, ако Бог да, предаћемо га. Ја ћу ићи у Крагујевац, биће промоција једне књиге у вези Митрополита Јоаникија и страдања тих времена код владике Јована. Дакле, тај прстен ће остати у Епархији шумадијској, гдје се припрема и градња храма у част Свештеномученика Јоаникија. ,,Предај овај прстен, мене ће убити, а да знаш да никоме зла нијесам направио. Једино по чему сам се ја управљао је закон живога Бога и то је оно што је мене и довело на моју Голготу.” Тако су Свети свештеномученик Јоаникије и са њиме преко стотину свештеника само Митрополије црногорско-приморске, убијени од безбожника нашег времена. И Богића данас прослављамо, такође свештеномученика из Босне. То су нови изданци Цркве Божије, они који су засијали на небу Цркве Божије, који су свједоци живи живога Господа. И заиста, жив је Господ Бог наш и жива ће бити душа наша, Бог је Бог живих, а не Бог мртвих, Црква је радионица вјечнога живота, и у свако вријеме рађају се свети Божији људи, подвижници, молитвеници, мученици, страдалници, исповједници, живи свједоци живога Господа, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/06/17/besjeda-mitropolita-amfilohija-o-svetom-joanikiju-crnogorskom-crkva-bozija-neprekidno-radja-svete-bozije-ljude/

У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас се Црква сјећа Свете Марије Египћанке, чије житије сви добро познајемо, јер се у цјелости чита у пету недељу Великог поста и зато што су га многи од нас више пута читали код куће. У питању је веома дирљива прича о жени која је младост провела у страстима, али је потом, опоменута гласом Пресвете Богородице, напустила свјетски живот, отишла у пустињу и тамо великим подвизима достигла високу светост. Често чујемо да је Марија Египћанка била блудница, односно, модерним речима, проститутка. Али то није тако било – о томе се не говори у житију. Напротив, говорећи старцу Зосими о својој младости, она помиње да је свој живот провела као блудница и да је видела задовољство у животу са различитим мушкарцима, али да притом није узимала новац за то, већ је зарађивала за живот пређом. . Односно, Марија Египћанка је била једна од оних младих жена (и данас их има много) које мисле да је срећа људског живота у томе да се добије што више задовољстава: ако је згодан момак негдје у близини, зашто не ступити са њим у физичку блискост? Многи млади момци мисле на исти начин: кад виде лијепу дјевојку, зашто не би легли са њом у кревет? Врло често се на тај начин млади упознају. Такво слободно понашање доводи до тога да када, сазријевши, ови млади људи пожеле да заснују породицу, не успијевају, јер су се развратили; јер не знају шта су то чедност и брачна вјерност; јер им је лако варати свог супружника, као што је било лако дјевојкама да излазе са момцима или момцима са дјевојкама прије брака. Једном ријечју, по мјерилима савременог свијета, у животу Марије Египћанке није било ничег посебног прије него што је кренула на пут покајања. Била је једна од многих девојака које су живјеле за своје задовољство. Уживала је не само у мушкарцима, већ и у доброј храни, вину, музици. О свему томе говорила је старцу Зосими када ју је он питао за њен живот. Но, када ју је глас Пресвете Богородице зауставио на прагу храма, када је дјевојка одједном схватила да је читав њен живот грешан од почетка до краја – не зато што гријеши на неки посебан начин, него просто зато што живи као и већина – ради сопственог задовољства, задовољавајући своје страсти – тада њено срце тражи подвиг. И Марија, исповједивши и причестивши се Светим Христовим Тајнама, одлази у пустињу да започне нови живот и искупи се за своје гријехе. Из житија Свете Марије Египћанке знамо да је првих седамнаест година њеног боравка у пустињи било вријеме жестоке борбе, јер чим би узела каквог сувог коријења да једе, сјетила би се укусне хране и оних алкохолних пића којим се наслађивала прије одласка у пустињу. Ђаво је искушавао Марију сјећањима на музику коју је раније слушала, јер знамо да музика може бити најразличитија: и чедна, која узноси душу, али и развратна, а млади, нажалост, углавном слушају управо такву музику. Ове године су за њу биле године непрестане борбе са самом собом, са својим страстима, којих је морала да се ослободи подвигом сопственог живота. А онда, после седамнаест година подвига, како је преподобна Марија објаснила старцу, постало јој је лакше да живи, јер су је напустила сјећања на њен прошли живот и зато што је благодат Божија почела да делује у њој све јаче. У тренутку, када старац Зосима сусреће подвижницу, на њеном тијелу није било одјеће, но и тијела готово да није било – осушило се, а кожа јој је поцрњела. Зосима у први мах није могао да повјерује да је то жена, мислио је да види некакво привиђење или изнемоглог и мршавог пустињака. Као таква се Марија Египћанка приказује на канонским иконама – са таквим тијелом, да уопште не разликујете да ли је женско или мушко, јер је њено тијело било потпуно исцрпљено. Страсти су је напустиле. И Господ је толико просвијетлио преподобну Марију да је, иако никада није држала Библију у рукама и није знала да чита и пише, цитирала ријечи из Светог Писма. За вријеме молитве преподобна се уздизала у ваздух. Знала је име старца Зосиме, који јој је пришао, иако га раније никад није видела, тј. Господ јој је дао и дар прозорљивости. Када кажемо да је Света Марија Египћанка примјер успона човјека од великог гријеха до велике светости, то је заиста тако. Али само морамо запамтити да се у свом свјетовном животу, углавном, ни по чему није разликовала од обичних младих жена којих данас има много. Управо када ју је просвијетлио глас Пресвете Богородице, Марија је схватила сву дубину свог отпадништва од Бога и схватила: да би се приближила Царству Божијем, потребно је у потпуности да промијени свој живот. Господ нам каже да се Царство Божије с напором осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11:12). Ови напори се морају чинити током читавог живота. Преподобна Марија Египћанка ради Царства Небеског оставила је све што је имала, сва задовољства земаљског живота. Господ и Пресвета Богородица не позивају све нас да идемо у пустињу, да се одрекнемо земаљског живота, да се одрекнемо земаљских задовољстава, Црква нас благосиља да живимо у свијету, али запамтите да је Царство Божије унутар нас и да пут до њега није лак ниједном човјеку, јер лежи у самоодрицању и покајању, а покајање за сваког од нас почиње чињеницом да схватимо грешност свог живота, да схватимо да није све на корист човјеку, по ријечи апостола Павла: „Све ми је дозвољено, али све не користи“ (1 Кор. 6:12). Не доноси нам духовну корист све што нам свијет који нас окружује пружа. Пут покајања, који почиње човјековим схватањем сопствене грешности, сопствене слабости, спознајом да начин живота са страстима и стихијама овога вијека не води у Царство Небеско, треба да траје за нас не само током Великог поста, већ и току читавог нашег живота. Велики пост је вријеме чистог покајања, када нас Црква позива да преиспитамо свој живот. Али то не значи да чим се пост заврши, а то ће ускоро бити, треба заборавити на покајање и препустити се страстима, јести било коју храну која нам је доступна у било којој количини, узимати алкохолна пића и слушати било коју музику. Не. Морамо пазити на себе. Морамо се побринути да наш живот буде чедан, да нас духовно просвијетљење које доживљавамо у данима Великог поста не напусти ни када се Велики пост заврши. Можда је зато Црква установила празновање сјећања на Свету Марију Египћанку пред крај Великог поста: да бисмо још једном размислили шта значи покајање, шта значи промијенити начин живота и како се заправо треба да крећемо путем у Царство Небеско. Амин.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, четвртe недељe Великог поста, 3. априла. 2022. године, началствовао је светом архијерејском Литургијом у храму Светог Јована Владимира у београдском насељу Медаковић. Патријарху Порфирију саслуживали су: протојереј - ставрофор Ристо Перић, јереј Зоран Деврња, протонамесници Милан Марић и Игор Лукић, јереј Ђорђе Љубинковић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић, Милојко Топаловић и Мирослав Митровић. Патријарх Порфирије је беседио о значају вере и духовног усхођења уз лествицу врлине и јеванђелских вредности на које смо сви призвани и том приликом је указао да је Господ чудо из данашње јеванђелске перикопе, учинио непосредно након свог чудесног преображења на гори Тавор. Након свог преображења Господ силази са Горе у реалност овога света и времена, а из потребе да човека спасе и помилује, рекао је Патријарх истакавши да су: "Пост и молитва потребни да бисмо отворили своје духовне очи, да бисмо могли да будемо сарадници благодати Божјој, сарадници и сапутници у свему ономе што Господ чини за нас и за људски род. Пост има за циљ скромност, смирење и љубав у односу на Бога и односу на друге. Зато сам Господ каже да се постом и молитвом изгони свака демонска сила и нечистота, изгони се из нас и наших живота, а онда и око нас. Отуда сви они који минимизирају и релативизују пост, у најмању руку не знају шта говоре и наносе штету себи и другима". Извор: Радио Слово љубве

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије присуствовао је молитвено данас, 30. марта 2022. године, светој Литургији Пређеосвећених дарова, којом је у храму св. Апостола и Јеванђелисте Марка на Ташмајдану началствовао Преосвећени викарни Епископ топлички г. Јеротеј. У беседи коју је произнео по завршетку свете Литургије, Његова Светост је, обраћајући се сабраном верном народу и свештенству архијерејског намесништва београдског другог које је приступило Светој Тајни исповести, подсетио да "пост има за циљ нашу бригу о нашем нашем унутрашњем животу". Помоћу поста треба да победимо свој егоизам и гордост и све оне страсти које из тога произилазе и да, "као крајњи циљ, трудимо се да испунимо оно на шта нас је Бог позвао а то је остварење Христове заповести о љубави - о љубави читавим својим бићем према Богу и о љубави према ближњем свом као према самоме себи", рекао је Његова Светост. Најважнији треба да нам буде "живот у складу са нашим природним даровима и нашим истинским назначењем, са оним што је Бог предвидео да треба да буде наш живот", нагласио је Патријарх српски. У наставку чујте ову беседу Патријарха Порфирија у целини. Вест обрадила Редакција радија "Слово љубве". Извор: Радио "Слово љубве" Фото: слика екрана Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија: