Претражи Живе Речи Утехе

Суноврат "Нинове" награде: Угледни српски писци бојкотују култно признање WWW.NOVOSTI.RS Потписници поручују да о признању одлучују стручно и морално некомпетентни људи

Либерија је још једна земља која је повукла признање независности Косова. Министар иностраних послова Либерије Гбезонгар Милтон Финдлеј предао је министру спољних послова Ивици Дачићу ноту о повлачењу признања косовске независности, док траје дијалог Београда и Приштине. У ноти се наводи да је Либерија признала косовску независност „на основу сазнања да Београд није спреман да преговара о решењу са јужном покрајином Косово“. „Данас се води дијалог између Београда и Приштине под покровитељством ЕУ. Имајући то у виду, било је прикладно да Либерија заузме став који омогућава одговарајуће решење за грађане Србије и покрајине Косово, што се чини путем актуелних преговора. У складу са тим Либерија поништава своје признање Косова. Та одлука остаје на снази све до окончања разговора и преговора под покровитељством ЕУ“, наводи се у ноти. Министар Ивица Дачић је рекао да је одлука Либерије веома важна за Србију, јер показује да процес и дијалог још трају. Либерија није прва земља која је повукла признање Косова, али је тачан број оних који су признали Косово и даље непознаница, барем судећи према изјавама Београда и Приштине. Прва држава која је повукла признање је Суринам, који је ту одлуку донео 27. октобра 2017. године. Предомислио се и Сао Томе и Принсипе, а крајем прошле године признање је повукла и Гвинеја Бисао. Министар спољних послова Србије Ивица Дачић је прошле године саопштио да је и Бурунди повукао признање. Либерија је Косово признала 30. маја 2008. године. Б 92

Специјално и за Ваздухопловни савез Србије најважније признање „Златни орао“, за изузетан допринос ваздухопловном спорту, додељено је данас министру одбране Александру Вулину. Признање је министру Вулину уручио председник Ваздухопловног савеза Србије Лабуд Булатовић, у присуству чланова Управног одбора тог савеза, епископа пакрачко-славонског Јована (Ћулибрка), једног од оснивача Падобранског Клуба ветерана 63. падобранске бригаде “Архистратиг“ и председника клуба “Архистратиг“ Ненада Кузмановића. Тим поводом министар Вулин је захвалио на добијеном признању, истакавши да је то заправо признање свим припадницима Војске Србије. - Желим да се захвалим представницима Ваздухопловног савеза Србије на овом изузетно високом признању, јер то није признање мени, то је признање свим припадницима Војске Србије. То је признање нашој сарадњи и то је признање нашој заједничкој жељи, нашој заједничкој страсти према слободи. Сви они, који су у Ваздухопловном савезу Србије, изнад свега воле слободу, баш као и они који су припадници Војске Србије који изнад свега цене и воле слободу. То је разлог нашег постојања, то је разлог нашег живљења. Министар Вулин је истакада су сви чланови Ваздухопловног савеза Србије, било да су пилоти, моделари, падобранци, једриличари, веома важни и за одбрану наше земље. - Током НАТО агресије, бројни припадници Ваздухопловног савеза Србије бранили су своју земљу и тако што су се активно борили као падобранци и пилоти, али и тако што су правили моделе који су заваравали непријатеља, а који су чували нашу технику, коју су чували наше људе. Изнад свега, све су то људи који воле и цене слободу. Ваздухопловни савез Србије је важна организација за борбену готовост наше војске и за спрему наше војске за одбрану наше земље. То је организација која окупља људе који воле и цене слободу изнад свега, а то их чини потпуно природним партнером Војске Србије – поручио је министар Вулин, истакавши да се радује будућој сарадњи Министарства одбране и Војске Србије са тим савезом, за добробит наше земље. Председник Ваздухопловног савеза Србије Лабуд Булатовић нагласио је да се највише од свега поноси сарадњом са Војском и Полицијом. - Лепа је сарадња и са клубовима и са појединцима, али са Војском и Полицијом свакако највише. Мислим да без Војске наша будућност није довољно светла. Надам се да ће се сарадња са Војском и са Полицијом развијати све више, јер без Војске ми не можемо да урадимо оно што планирамо да урадимо. Ви сте то видели и на Балканском скоку пријатељства – рекао је Булатовић, осврнувши се на јучерашњи Приказ способности Војске и Полиције „Одбрана слободе“ одржан у Нишу. Према његовим речима, Приказ је лично доживео као знак највећег националног достојанства. - Оно што сам јуче видео у Нишу, као припадник неке генерације које је прошла све то, доживео сам као највеће лично достојанство и највеће национално достојанство, највећи знак слободе и снаге Србије, у чему сте ви, као министар, ваши сарадници, руководство наше Војске и Полиције, на челу са изванредно способним државником Александром Вучићем, учинили и убеђени смо да ћете чинити и убудуће – изјавио је Булатовић. Булатовић је навео да због свега што министар Вулин са својим сарадницима чини за добробит Ваздухопловног савеза Србије и ваздухопловног спорта, нема сумње зашто се највеће признање у спортском ваздухопловству Србије додељује баш њему. Такође, истиче да је та подршка за ваздухопловни спорт важна не само у спртском, већ и у друштвеном, државном и другом смислу, што се управо одражава и на успехе домаћих спортских ваздухопловаца у свету. - Мало је познато да су српски ваздухопловци у многим дисциплинама и играма најбољи на свету. Када неким својим пријатељима, званичницима то кажем, они од мене траже аргументе. Аргументи су толико јасни, па ми са гордошћу истичемо да су наши параглајдеристи, падобранци, једриличари, моделари ракетни и ваздухопловни и тако даље, и сви остали најбољи на свету. Када саберемо колико имамо клубова, а имамо 60 клубова, колико имамо такмичара, колико нас има као народа, то доказује да су Срби виспрени, способни, снажни, образовани, стручни и спремни да буду у свему понајбољи - рекао је Булатовић. Министарство одбране Републике Србије, као један од најважнијих сарадника Ваздухопловног савеза Србије на пољу ваздухопловства, сваке године помаже у реализацији ваздухопловних активности из делокруга рада Министарства одбране и Ваздухопловног савеза Србије. Посебно је значајна помоћ коју Министарство одбране пружа приликом организовања Државног првенства у падобранству, Балканског скока пријатељства, како и спортистима који су чланови тог савеза.

Ове године пољска држава слави јубилеј 100 година поновне независности. 11 новембра, на Пољски Дан Независности, председник Пољске, Анджеј Дуда одликовао је орденом Белог Орла 25 угледних Пољака 20. века, између њих православног свештеника и војника, Шимона Федороњко. Ове године пољска држава слави јубилеј 100 година поновне независности. 11 новембра, на Пољски Дан Независности, председник Пољске, Анджеј Дуда одликовао је орденом Белог Орла - најстаријим и најзначајним пољским признањем - 25 угледних Пољака 20. века. Између њих налази се о .Шимон Федороњко - свештеник Пољске Православне Цркве, војник, главни православни капелан Пољске Војске у времену између првог и другог светског рата. Погинуо је у Катињу у Русији - месту мучења и смрти из руке комуниста 1940. године више од 21 хиљада Пољака, представника пољске интелигенције. Свечаност је била одржана поподне 11 новембра 2018 године у Краљевском Замку у Варшави. Председнике је уручио ордене рођакама и унуцима награђених. Свa трojицa синовa о. Шимона такође су погинули за Пољску, у току борбе против Немачке: Александер служио је у Пољској Војсци на Западу и погинуо је у бомбардовању 1944 године. Орест био убијен првог дана Варшавског Устанка (01.08.2018), Вијачеслав 18. дана Варшавског Устанка. Војну из ове породице проживела је само жена о. Шимона, Вијера. Пољска Православна Црква припрема проглашење мучеником за веру Христову о. Шимона Федороњко и осталих православних Пољака страдалих у Катињу. Слике: Krzysztof Sitkowski/KPRP, prawoslawnyordynariat.wp.mil.pl View full Странице

Помаже Бог! Мислим да је подела Косова, а посебно одступање прешевске долине, најгори могући расплет по интересе Србије и Срба уопште. Далеко боље је да се призна државност Косову, са одговоарајућом заштитом Срба који тамо живе, него ли да се трампа север Косова, који је геополитичко слепо црево, уступањем најзначајнијег коридора по интересе Србије - прешевске долине. Шта ви мислите?

Московски лист Комерсант је објавио да је Вучић у јучерашњем разговору са Путином тражио подршку за признање Косова: https://beta.rs/vesti/politika-kosovo/98256-komersant-vucic-nije-dobio-odobrenje-putina-za-svoju-verziju-priznanja-kosova https://www.kommersant.ru/doc/3758959 Изгледа да ни у Кину није ишао због папака и летећих аутомобила. Дошли смо дакле дотле да председник Србије лобира у Русији и Кини за међународно признање Косова.

Често се, током последњих месеци, година и деценије, са разних нивоа и адреса отварало питање захтева Влади Србије да de facto или de iure призна независност тзв. Републике Косово. У тим расправама су изношени различити аргументи, а читав процес је, као и сваки сличан у историји, праћен различитим улогама и ултиматумима великих сила или, како је данас одомаћено, тзв. међународне заједнице. Недавно је у једној новинској расправи посебно анализиран ултиматум Аустро-Угарске Краљевини Србији од 1914.г. и упоређиван са захтевима Немачке Републици Србији 2013.г. Након потписивања и прихватања Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа између Владе Републике Србије и тзв. Владе Републике Косово или, колоквијално, Бриселског споразума мора се рећи да постоји један, много интересантнији и за ово време и прилике на међународном и унутрашњем плану упоредивији пример када је у питању данашња Србија и њен однос према косовско-метохијском питању. Реч је аустро-угарској анексији Босне и Херцеговине од 1908.г. и односу Краљевине Србије према том чину. Подсећања ради, Аустро-Угарска је 5. октобра 1908.г. прогласила анексију Босне и Херцеговине и de iure је припојила себи. На Берлинском конгресу 1878.г., дакле тридесет година пре анексије, прописано је да ће две ”провинције Босну и Херцеговину окупирати Аустро-Угарска, која ће њима управљати. Пошто Влада Аустро-Угарске не жели да преузме управу у Новопазарском санџаку, који се налази између Србије и Црне Горе у правцу југоистока до Митровице, у њему ће остати отоманска управа; ипак, да би се обезбедило одржавање новог политичког стања, као и слобода и безбедност саобраћаја, Аустро-Угарској се оставља право да држи ту гарнизоне и да има војне и трговачке путеве на читавом простору овог дела старог вилајета Босне. У том смислу, Аустро-угарска и Турска ће се споразумети о појединостима”. Неспорно, две тадашње турске провинције, Босна и Херцеговина, de iure су остале у саставу Турске, а de facto под влашћу Аустро-Угарске. Међусобни односи између Аустро-Угарске и Турске су након Берлинског конгреса регулисани кроз више протокола и конвенција. Цар Фрањо Јосиф је прокламацијом од 5. октобра 1908.г. навео да је анексију извршио како би ”становништву Босне и Херцеговине у пуној мери била призната и загарантована грађанска права. Поред слободе личности и вероисповести, поштовања неприкосновености имовине, морала и обичаја, права домаћинства и слободе штампе....... неопходно је да се ставе под изричиту законску заштиту независност правосуђа и права на подношење петиција као и на окупљање и удруживање....” Влада Краљевине Србије под председништвом Петра Велимировића је 7. октобра 1908.г. упутила Бечу протестну ноту којом је тражила повратак на стање пре анексије, тј. на поштовање чл. 25. Берлинског уговора. Већ 24. октобра 1908.г. Србија и Црна Гора су због анексионе кризе склопиле тајни уговор којим је предвиђена чак и војна сарадња ради заједничке одбране српских националних интереса. У Србији је након анексије извршена мобилизација, народно незадовољство је куљало са сваке стране, организовани су протести, штампа је била препуна националних текстова, анти-аустро-угарска пропаганда је доживела врхунац, а српски родољуби су оформили Српску народну одбрану као националну организацију која је имала задатак да помогне окупираном српском народу у Босни и Херцеговини. И у Црној Гори и у Босни и у Херцеговини је била идентична ситуација. Влада Краљевине Србије је подржавала те активности и јасно артикулисала народни став. И све је то трајало до 31. марта 1909.г. када је Влада Краљевине Србије под председништвом Стојана Новаковића, иначе оснивача тадашње Српске напредне странке, променила дотадашњу политику, кренула путем националне издаје и направила чин достојан презрења - признала је, мимо свога народа, аустро-угарску анексију Босне и Херцеговине!?! Према релевантним историјским изворима, ноту о признању која је Царској и краљевској влади Аустро-Угарске уручена преко српског посланика у Бечу 31. марта 1909.г. сачинили су и написали представници Британије, Француске, Италије и Русије, а Србија ју је прихватила као своју. Исти је случај и са Првим споразумом који је сачинила Кетрин Ештон 19. априла 2013.г. У ноти Владе Краљевине Србије од 1909.г. је наведено: ”Србија признаје да није била повређена у својим правима свршеним чином који је створен у Босни и Херцеговини и да ће се, према томе, саобразити онаквој одлуци какве силе буду донеле у погледу чл. 25. Берлинског уговора. Одазивајући се саветима великих сила, Србија се ангажује, још одсад, да ће напустити држање протествовања и опозиције, које је заузимала према анексији, од прошле јесени, и ангажује се, сем тога, да ће променити правац своје садашње политике према Аустро-Угарској те убудуће одржавати са њом односе доброг суседства. Према тим изјавама, а верујући у мирољубиве намере Аустро-Угарске, Србија ће повратити своју војску у стање у коме се налазила у пролеће 1908.г. у погледу њене организације, дислокације и бројнога стања. Она ће разоружати и распустити добровољце и чете и спречиће образовање нових нерегуларних јединица на својем земљишту”. Невероватна је историјска подударност догађаја од 31. марта 1909. и 22. априла 2013.г. Ево само неколико паралела: 1909. - прекршен Берлински уговор, а 2013. - прекршена Резолуција бр. 1244 Уједињених нација. 1909 - примљена обавеза распуштања војних јединица у Краљевини Србији, а 2013. - примљена обавеза ”укидања паралелних”, тј. легалних институција Републике Србије на Косову и Метохији. 1909. - у главној улози Српска напредна странка и концентрациона влада на челу са Стојаном Новаковићем, а 2013. - у главној улози Српска напредна странка и коалициона влада на челу са Ивицом Дачићем и Александром Вучићем. 1909. - Краљевини Србији је прећено ратом, а 2013. - Републици Србији се прети глађу и прекидом инвестиција. 1909. - Влада Краљевине Србије је признала туђу, нелегалну, једнострано проглашену аустро-угарску власт на својој историјској територији, а 2013. - Влада Републике Србије је признала туђу, нелегалну и једнострану проглашену шиптарску власт на Косову и Метохији као својој историјској територији. 1909. - Влада Краљевине Србија се и формално одрекла Босне и Херцеговине, а 2013. - Влада Републике Србије се и формално одрекла Косова и Метохије. 1909. - ноту о признању анексије Босне и Херцеговине су Краљевини Србији написали представниц великих сила, а 2013. - Европске уније. Постоји и једна разлика - 1909. је и Русија била за анексију и Србијино признање тог једностраног чина, а 2013. - Русија је против признања тзв. Републике Косово и узалуд храбри Владу Републике Србије да не чини то што чини. Не треба заборавити ни историјски податак да је Стојан Новаковић 1882.г. као министар просвете и црквених дела за време краља Милана Обреновића, ради вођења анти-српске, анти-руске и аустрофилске политике, свргао тадашњег Митрополита Београдског Михаила (Јовановића) и друге владике у Србији и први пут у историји Српске Цркве увео тзв. неканонску јерархију на челу са Теодосијем Мраовићем. Такво неканонско и нередовно стање је потрајало све до 1890. године. Каква је поука и порука данашњим генерацијама из издајничког и срамног акта Владе Стојана Новаковића од 31. марта 1909. године? Србија се није спасила од ратног похода Аустро-Угарске који је уследио пет година касније, али се обрукала жртвовањем своје једнородне и једноверне браће у Босни и Херцеговини и њихове предаје Аустро-Угарима. Остаје да се виде, иако се већ као страшне наслућују, последице Дачић-Вучићевог тзв. Бриселског споразума. Из овог историјског примера се не само потврђује да је, како су Латини говорили, историја учитељица живота него и да се историја понавља. И данас се понавља и то много суровије него 1909. године. Победносни пут Краљевине Србије је, након срамних аката Стојана Новаковића започео повратком Николе Пашића на чело Владе Краљевине Србије 11. октобра 1909. године. На том путу Пашић је ослободио Косово и Метохију да би данас, тачно век касније, оно поново било жртвовано. Данашњи београдски властодршци, ако имају савести и образа као и бриге о своме месту у историји овог народа, треба да знају да српска историја не слави Стојана Новаковића него Николу Пашића! Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић View full Странице

На церемонији уручивања награде Међународног фонда јединства православних народа одржаној 23. маја 2018. године у свечаној сали Црквених Сабора у храму Христа Спаситеља у Москви, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј обратио се присутнима беседом коју доносимо у целини: Ваша Светости, драги Нам у Господу сабрате, уважени Валерије Аркадијевичу, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, даме и господо, Данас ми је припала велика част да примимо награду Међународног друштвеног фонда јединства православних народа. Ову награду је 2002. године, у време тешко за Српску Православну Цркву и за српски народ, добио из руку блаженопочившег патријарха московског и све Русије Алексија II мој претходник, блажене успомене патријарх Павле. Ову премију не доживљавам као награду намењену мени лично него у њој видим моме срцу драги знак љубави и пажње за цео српски народ. Од свега срца благодарим Повереничком савету и Председнику овога Фонда што су мене сматрали достојним ове награде. То је знак подршке нашем народу и нашој Цркви, која трпи страшна угњетавања на Косову и Метохији и која је принуђена да брани своја вековна права у земљама бивше Југославије зато што вековима сведочи свету свето Православље и остаје непоколебива у вери отаца. Када се налазим у Храму Светога Саве у нашој престоници и гледам куполу украшену мозаиком руских уметника, благодарим Богу што ме је удостојио да сопственим очима видим како се развијају наши блиски братски односи. Могу рећи речима светог јеванђелиста: „Ова је, дакле, радост моја испуњена” (Јн. 3, 30). Лично сам сведок моћнога препорода историјске Русије; видим да се наш народ налази у делатном, живом јединству са руском браћом и руским сестрама. Осећам се сведоком новог доба у нашој историји; искрено се радујем пуној једнодушности и јединомислију наших Цркава и братству наших народа као важној чињеници духовне реалности, као благодатном дејству Духа Светог Утешитеља. Вазљубљени ми сабрате, драга браћо! Данас се мученичка Украјинска Православна Црква – онде где је свети кнез Владимир крстио народ Свете Русије – скрнави богохулством расколникâ, насиљем и крвопролићем. Свима је познат подвиг стотинâ хиљадâ Срба који су се до смрти борили за свето Православље. Због тога мислим да не треба много речи да би се објаснило како се Српска Православна Црква односи према свему ономе што се сада дешава у Украјини. Наш одговор на све то исти је онакав какав су дали наши преци: Српска Православна Црква потпуно подржава јединство и целовитост Руске Православне Цркве и одлучно осуђује поступке унијатâ и расколникâ, који раздиру хаљину Христову на месту свештене купјељи кијевскога крштења, продајући свој народ непријатељима вере, онима „којима ће крај бити по делима њиховим” (2 Кор. 11, 15). Свако ко помаже украјинским расколницима непријатељ је не само Руској Цркви и руском свету него и свим православним словенским народима и свему православном свету. Молим се Господу Исусу Христу да укрепи снагу Ваше Светости, да Вас украси дуговечношћу и да прослави дело Руске Православне Цркве у историји светога Православља. Нека се благослов Божји излије на све народе под окриљем Руске Православне Цркве! Нека у украјинску земљу дође мир и слога у истини, нека се обнове стари и саграде нови храмови, нека се испуне верницима који се моле, и нека јединствена Света Русија непоколебиво и снажно настави своју мисију на добро васцелога хришћанскога света! Извор: Српска Православна Црква ДОПУНА: ФОТО-АЛБУМ МОСКОВСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ: View full Странице