Претражи Живе Речи Утехе

Често се, током последњих месеци, година и деценије, са разних нивоа и адреса отварало питање захтева Влади Србије да de facto или de iure призна независност тзв. Републике Косово. У тим расправама су изношени различити аргументи, а читав процес је, као и сваки сличан у историји, праћен различитим улогама и ултиматумима великих сила или, како је данас одомаћено, тзв. међународне заједнице. Недавно је у једној новинској расправи посебно анализиран ултиматум Аустро-Угарске Краљевини Србији од 1914.г. и упоређиван са захтевима Немачке Републици Србији 2013.г. Након потписивања и прихватања Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа између Владе Републике Србије и тзв. Владе Републике Косово или, колоквијално, Бриселског споразума мора се рећи да постоји један, много интересантнији и за ово време и прилике на међународном и унутрашњем плану упоредивији пример када је у питању данашња Србија и њен однос према косовско-метохијском питању. Реч је аустро-угарској анексији Босне и Херцеговине од 1908.г. и односу Краљевине Србије према том чину. Подсећања ради, Аустро-Угарска је 5. октобра 1908.г. прогласила анексију Босне и Херцеговине и de iure је припојила себи. На Берлинском конгресу 1878.г., дакле тридесет година пре анексије, прописано је да ће две ”провинције Босну и Херцеговину окупирати Аустро-Угарска, која ће њима управљати. Пошто Влада Аустро-Угарске не жели да преузме управу у Новопазарском санџаку, који се налази између Србије и Црне Горе у правцу југоистока до Митровице, у њему ће остати отоманска управа; ипак, да би се обезбедило одржавање новог политичког стања, као и слобода и безбедност саобраћаја, Аустро-Угарској се оставља право да држи ту гарнизоне и да има војне и трговачке путеве на читавом простору овог дела старог вилајета Босне. У том смислу, Аустро-угарска и Турска ће се споразумети о појединостима”. Неспорно, две тадашње турске провинције, Босна и Херцеговина, de iure су остале у саставу Турске, а de facto под влашћу Аустро-Угарске. Међусобни односи између Аустро-Угарске и Турске су након Берлинског конгреса регулисани кроз више протокола и конвенција. Цар Фрањо Јосиф је прокламацијом од 5. октобра 1908.г. навео да је анексију извршио како би ”становништву Босне и Херцеговине у пуној мери била призната и загарантована грађанска права. Поред слободе личности и вероисповести, поштовања неприкосновености имовине, морала и обичаја, права домаћинства и слободе штампе....... неопходно је да се ставе под изричиту законску заштиту независност правосуђа и права на подношење петиција као и на окупљање и удруживање....” Влада Краљевине Србије под председништвом Петра Велимировића је 7. октобра 1908.г. упутила Бечу протестну ноту којом је тражила повратак на стање пре анексије, тј. на поштовање чл. 25. Берлинског уговора. Већ 24. октобра 1908.г. Србија и Црна Гора су због анексионе кризе склопиле тајни уговор којим је предвиђена чак и војна сарадња ради заједничке одбране српских националних интереса. У Србији је након анексије извршена мобилизација, народно незадовољство је куљало са сваке стране, организовани су протести, штампа је била препуна националних текстова, анти-аустро-угарска пропаганда је доживела врхунац, а српски родољуби су оформили Српску народну одбрану као националну организацију која је имала задатак да помогне окупираном српском народу у Босни и Херцеговини. И у Црној Гори и у Босни и у Херцеговини је била идентична ситуација. Влада Краљевине Србије је подржавала те активности и јасно артикулисала народни став. И све је то трајало до 31. марта 1909.г. када је Влада Краљевине Србије под председништвом Стојана Новаковића, иначе оснивача тадашње Српске напредне странке, променила дотадашњу политику, кренула путем националне издаје и направила чин достојан презрења - признала је, мимо свога народа, аустро-угарску анексију Босне и Херцеговине!?! Према релевантним историјским изворима, ноту о признању која је Царској и краљевској влади Аустро-Угарске уручена преко српског посланика у Бечу 31. марта 1909.г. сачинили су и написали представници Британије, Француске, Италије и Русије, а Србија ју је прихватила као своју. Исти је случај и са Првим споразумом који је сачинила Кетрин Ештон 19. априла 2013.г. У ноти Владе Краљевине Србије од 1909.г. је наведено: ”Србија признаје да није била повређена у својим правима свршеним чином који је створен у Босни и Херцеговини и да ће се, према томе, саобразити онаквој одлуци какве силе буду донеле у погледу чл. 25. Берлинског уговора. Одазивајући се саветима великих сила, Србија се ангажује, још одсад, да ће напустити држање протествовања и опозиције, које је заузимала према анексији, од прошле јесени, и ангажује се, сем тога, да ће променити правац своје садашње политике према Аустро-Угарској те убудуће одржавати са њом односе доброг суседства. Према тим изјавама, а верујући у мирољубиве намере Аустро-Угарске, Србија ће повратити своју војску у стање у коме се налазила у пролеће 1908.г. у погледу њене организације, дислокације и бројнога стања. Она ће разоружати и распустити добровољце и чете и спречиће образовање нових нерегуларних јединица на својем земљишту”. Невероватна је историјска подударност догађаја од 31. марта 1909. и 22. априла 2013.г. Ево само неколико паралела: 1909. - прекршен Берлински уговор, а 2013. - прекршена Резолуција бр. 1244 Уједињених нација. 1909 - примљена обавеза распуштања војних јединица у Краљевини Србији, а 2013. - примљена обавеза ”укидања паралелних”, тј. легалних институција Републике Србије на Косову и Метохији. 1909. - у главној улози Српска напредна странка и концентрациона влада на челу са Стојаном Новаковићем, а 2013. - у главној улози Српска напредна странка и коалициона влада на челу са Ивицом Дачићем и Александром Вучићем. 1909. - Краљевини Србији је прећено ратом, а 2013. - Републици Србији се прети глађу и прекидом инвестиција. 1909. - Влада Краљевине Србије је признала туђу, нелегалну, једнострано проглашену аустро-угарску власт на својој историјској територији, а 2013. - Влада Републике Србије је признала туђу, нелегалну и једнострану проглашену шиптарску власт на Косову и Метохији као својој историјској територији. 1909. - Влада Краљевине Србија се и формално одрекла Босне и Херцеговине, а 2013. - Влада Републике Србије се и формално одрекла Косова и Метохије. 1909. - ноту о признању анексије Босне и Херцеговине су Краљевини Србији написали представниц великих сила, а 2013. - Европске уније. Постоји и једна разлика - 1909. је и Русија била за анексију и Србијино признање тог једностраног чина, а 2013. - Русија је против признања тзв. Републике Косово и узалуд храбри Владу Републике Србије да не чини то што чини. Не треба заборавити ни историјски податак да је Стојан Новаковић 1882.г. као министар просвете и црквених дела за време краља Милана Обреновића, ради вођења анти-српске, анти-руске и аустрофилске политике, свргао тадашњег Митрополита Београдског Михаила (Јовановића) и друге владике у Србији и први пут у историји Српске Цркве увео тзв. неканонску јерархију на челу са Теодосијем Мраовићем. Такво неканонско и нередовно стање је потрајало све до 1890. године. Каква је поука и порука данашњим генерацијама из издајничког и срамног акта Владе Стојана Новаковића од 31. марта 1909. године? Србија се није спасила од ратног похода Аустро-Угарске који је уследио пет година касније, али се обрукала жртвовањем своје једнородне и једноверне браће у Босни и Херцеговини и њихове предаје Аустро-Угарима. Остаје да се виде, иако се већ као страшне наслућују, последице Дачић-Вучићевог тзв. Бриселског споразума. Из овог историјског примера се не само потврђује да је, како су Латини говорили, историја учитељица живота него и да се историја понавља. И данас се понавља и то много суровије него 1909. године. Победносни пут Краљевине Србије је, након срамних аката Стојана Новаковића започео повратком Николе Пашића на чело Владе Краљевине Србије 11. октобра 1909. године. На том путу Пашић је ослободио Косово и Метохију да би данас, тачно век касније, оно поново било жртвовано. Данашњи београдски властодршци, ако имају савести и образа као и бриге о своме месту у историји овог народа, треба да знају да српска историја не слави Стојана Новаковића него Николу Пашића! Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић View full Странице

субота, 24.03.2018. у 13:55 Ивица Дачић (Фото Танјуг) Министар спољних послова Ивица Дачић изјавио је да ће предложити председнику Србије Александру Вучићу да повуче свој потпис са Бриселског споразума. „Постоји клаузула, потписали сте уговор. . . Ја бих повукао свој потпис и рекао: 'нећете ЗСО, па добро, нећемо ни ми остатак споразума, враћамо се на претходно стање, а то је повратак српских институција на Косово и Метохију'“, рекао је Дачић новинарима и додао да је већ предлагао председнику повлачење потписа, али да ће то сада поново да учини. „Вучић је превише толерантан”, рекао је Дачић, али и додао да не жели да износи ставове који могу да одмогну председнику. Србија неће ићи испод онога што је обавеза свих земаља - да поштује своје интересе и принципе међународног права, рекао је Дачић и додао: „Тешки су састанци са Албаницма, много ће тешко њима да буде са оваквим Вучићем, који је разочаран односима међународне заједнице и који је суочен са лажним вестима да ћемо да признамо Косово”, рекао је Дачић. На питање како је Вучић реаговао на идеју о повлачењу потписа, шеф дипломатије је узвратио да не може то да каже. Кад је реч о ЕУ, шеф дипломатије каже да они нису свесни да тиме што помажу Албанцима, што воде такву политику, не одмажу Србији, већ само себи, јер је то „један фактор нестабилности”. Недоследна политика Приштине и манипулисање Министар Дачић изјавио је и да Приштина води непринципијелну и недоследну политику и да манипулише ставовима у разговорима са представницима међународне заједнице. Представници Косова, каже Дачић, кроз Арапску лигу и друге исламске организације, манипулишу тиме да су Албанци мулсимани и говоре о томе да сви муслимани треба да признају Косово. „А када су били у посети Израелу рекли су да би отворили своју амбасаду у Јерусалиму и да би га признали као престоницу када би Израел признао Косово, што је потпуно супротно свим муслиманским ставовима. Шта сад то значи, каква је то принципијела политика?”, рекао је Дачић. Такође, навео је и да је косовски министар спољних послова Беџет Пацоли писао писмо Коморима, у којем наводи да подржавају ту острвску државу у бобри против Француске за територијални интегритет. „Што то не каже Французима? Што Косово не дође на Арапску лигу па каже о Јерусалиму то што има да каже? Па, да видим која ће муслиманска земља касније да их призна”, рекао је Дачић. Милошевића нема, али притисака и даље има Министар спољних послова Дачић изјавио да, иако више нема Слободана Милошевића, на Србију се врши притисак по питању Косова и Метохије и Републике Српске. Коментаришући податак из Истраживања Института за европске послове да највећи број људи у Србији, њих 17 одсто, види политику некадашњег председника Слободана Милошевића као разлог за бомбардовање, Дачић је рекао да не верује да то народ мисли. „Само тај што не познаје српски народ може то да тврди”, рекао је Дачић и додао да не жели да брани Милошевића, али да је већина грађана против чланства у НАТО. „Пошто нема више Милошевића - а што сад врше притисак на нас око Косова, око Републике Српске? Где им је Милосевић? Прошло је 20 година. Милошевић је прошлост. Да видимо шта ћемо даље”, поручио је Дачић. Додао је да грађани треба да изгласају да ли су за НАТО или не, а његов став је да је евентуално чланство Србије у НАТО-у „далека и велика прича”. (Танјуг)