Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'црквене'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Запослени у Народној банци Србије и ове године организовали су прикупљање намирница за Црквену кухињу, Верског Добротворног Старатељства АЕМ СПЦ, а поводом Међународног дана борбе против сиромаштва. Прикупљена је већа количина основних животних намирница и зимске гардеробе и обуће, саопштили су из ВДС-а уз поруку - То тако мало са наше стране нас чини Христовим следбеницима. Није за осуду бити сиромах, већ немати храбрости у подношењу беде. (Св. Василије Велики) Извор: Верско добротворно старатељство АЕМ СПЦ
  2. Са радошћу обавештавамо љубитеље црквене уметности, да је изашао нови број часописа за неговање црквене уметности Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију Живопис. У оквиру богате издавачке делатности ове Високошколске установе, из штампе je изашао и нови, 11. број часописа Живопис за 2022. годину, са богатим иконографским садржајем. Богат садржајем и илустрацијама, овај број Живописа на репрезентативан начин доноси текстове посвећене црквеној уметности, чији су аутори домаћи и инострани угледни уметници, самостални истраживачи и професори богословски наука. У бороју часописа Живопис 11 сусрећемо ауторе: Владан Таталовић, Нинослав Качарић, Жељко В. Калуђеровић, Дарко Стојановић, Недељко Ристановић, Жељка Деспотовић, Мара Ђуровић, Дуња Тадић, Тодис Константинос, Гианлуца Буси, Мирослав Симијуновић, Војислав Луковић, Горан Јовић, Срђан Ћосић, Милица Котераш, Андреи Мусат и Јово Лакић. Живопис је часопис који излази од 2007. године. У часопису се публикују радови мултидисциплинарних тема из друштвено-хуманистичких наука, ужих уметничко-научних области и уметничко-богословског карактера. Публикују се оригинални научни и стручни чланци, прегледни чланци, саопштења, критике, полемике, прикази, пројекти, интервјуи и преводи из области црквене уметности и теологије као и других дисциплина које су у служби развоја црквене уметности и богословске мисли. Часопис има три тематске области: Студије (из теологије, историје уметности, музикологије, архитектуре, хемије, физичке хемије); Уметности (црквено сликарство: иконопис, фрескопис, мозаик, вајање и друго); Обнова и чување (методологија конзервације и рестаурације икона на дрвету и платну, фрескама и каменим здањима). Живопис је часопис отвореног приступа и доступан је на интернет страници издавача https://akademijaspc.edu.rs/живопис/. презвитер др Дарко Стојановић Извор: Академија СПЦ
  3. Нова књига у част јубилеја Православног богословског факултета у Београду, посвећена научном наслеђу првог декана проте Стевана Димитријевића. У нововековној историји наше Цркве посебно место заузима прота Стеван Димитријевић. Дугогодишњи ректор Призренске богословије и први декан Православног богословског факултета у Београду оставио је неизбрисив траг у историји српске црквене просвете, богословља и црквене историографије. Његовом животопису и богатој делатности на различитим пољима до сада је посвећен читав низ радова. Са друге стране, међутим, до сада није било свеобухватне студије у којој се систематски представља и анализира његово богато научно наслеђе. Ако се по народној изреци ,,слично препознаје сличним“ свакако је за све нас срећна околност да се веома сложеног научно-истраживачког рада, посвећеног научном наслеђу проте Димитријевића и његовом месту у српској богословској и широј научној заједници, прихватио богослов и црквени историчар Владислав Пузовић. Студија која је пред нама припада просопографији - бави се личношћу и научним делом једног научника и духовника, кога у првом реду види као свестраног црквеног историчара. Аутор ове студије то чини са једне поодмакле временске дистанце, што на свој начин доприноси објективном сагледавању свега онога што је прота Стеван Димитријевић учинио на пољу наше домаће црквено-историјске науке. То чини веома прегледно и, с тачке гледишта научне историјске критике, веома стручно и професионално. За израду монографије користи, пре свега, све релевантне Димитријевићеве научне радове, данас расуте по различитим јавним и приватним библиотекама, све приказе и рецензије његових дела, расуте по различитим црквеним и научним часописима, као и необјављену архивску грађу из једанаест архива (у Србији, Хиландару и Украјини), помоћу које реконструише његове научне контакте и место у српској науци прве половине двадесетог века. Широки и разноврсни научни опус проте Димитријевића аутор сагледава тематски, анализирајући научне радове и студије по тематским целинама. Прота је као свршени студент Кијевске духовне академије најпре урадио студију о српско-руским црквеним односима, што је била и тема његове кандидатске дисертације 1898. У писању овог рада искористио је архивску грађу из руских архива, и први пут је ставља на увид стручној научној јавности. То ће бити увод у читав научни циклус протиних радова посвећених српско-руским црквеним везама, који ће обележити целокупну његову научну делатност. Прота Стеван Димитријевић се бавио проучавањем богате архивске грађе манастира Хиландара, где је боравио више пута. Он посебно проучава новију архивску грађу 18. и 19. века, и то чини у сарадњи са Српском краљевском академијом. Успео је да објави 22 документа који се односе на 15, 16. и 17. век, а његов велики подухват преписивања и припреме за штампу 588 хиландарских архивских докумената из 18. века, који, на жалост, из различитих разлога није окончан публиковањем, управо кроз ову монографију сачуван је од заборава. Такође у рукопису, на 254 странице, сачувано је протино дело које се односи на историју Српске Цркве – то су његова предавања на Православном богословском факултету. На овај рукопис, који се чува у Димитријевићевој заоставштини у Архиву САНУ, аутор скреће пажњу као на важно дело српске црквене историографије које би у наредном периоду ваљало објавити. Посебно се прота Димитријевић бавио проучавањем лика и дела Светог Саве. Пратио је народно усмено предање о Св. Сави и записивао га. Дотицао се и неких спорних питања: тонзура Св. Саве и спаљивање његових моштију - да ли је било једно или два спаљивања - 1594 и 1687. године? Протином заслугом у једном рукопису из 17. века, у манастиру Завали, пронађена је и објављена Служба преноса моштију Светог Саве из Трнова у Милешеву. Писац књиге која је пред читаоцем се исто тако исцрпно бави радовима проте Димитријевића који се односе на новију српску црквену историју, попут радова о патријарху Василију Јовановићу Бркићу, митрополитима Стефану Стратимировићу и Михаилу Јовановићу. Монографија доноси увид и у необјављено научно наслеђе проте Димитријевића, односно радове који су остали у рукопису и чувају се у његовој заоставштини. Кроз читаву студију аутор прати рецепцију Димитријевићевих научних радова у српској научној средини и шире, указујући на тај начин на протино место у српској науци. Аутор ове драгоцене студије чини посебан осврт и на то како се прота Димитријевић бавио нашим црквеним старинама. Боравећи у Призрену, Скопљу и Солуну, и у другим градовима и местима широм Старе Србије и Македоније, прикупљао је и истраживао старе рукописе, штампане књиге, записе и натписе и све то је слао у Београд. Дао је велики допринос објављивању капиталне збирке Љубомира Стојановића Стари српски записи и натписи, где је приложио близу 500 записа и натписа. С правом су га колеге истраживачи називали да је ,,творац рукописне ризнице“ Народне библиотеке у Београду, будући да је овој установи приложио неколико стотина рукописа и старих штампаних књига. Даље, на терену је прикупљао грађу о страдању српског свештенства у Првом светском рату за време веома сурове бугарске окупације. Прикупио је један од најобимнијих фондова грађе о страдању Српске Цркве и њеног свештенства у овом рату. Прота се бавио и етнографским истраживањима, прикупљајући податке који се односе на народне обичаје у селима и градовима, а везани су за крсне славе, обичаје о великим празницима, народне литије, заветине. У овим протиним списима има доста црквеноисторијског и литургичког материјала. У протиној заоставштини сачуван је рукопис на ову тему који има близу 2000 страница, а на који се по први пут обраћа пажња у овој монографији. Кроз читаву монографију, пратећи Димитријевићеве циклусе научних радова, аутор је пратио и протине научне везе које је одржавао са бројним значајним српским научницима, дајући на тај начин целовит увид у научни лик првог декана Православног богословског факултета. Укратко, сумирајући велики научни допринос кроз студиозно разматрање свих научних достигнућа проте Стевана Димитријевића, пре свега црквено-историјских, колега Владислав Пузовић се у име целог Православног богословског факултета у Београду, чији је први декан био прота Стеван, на неки начин одужује овом великом прегаоцу као узорном примеру који могу и треба да следују нараштаји младих богослова који долазе. Протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић * * * Подаци о монографији: Путевима српске црквене историје. Научно наслеђе проте Стевана Димитријевића. Аутор: др Владислав Пузовић. Издавач: Православни богословски факултет Универзитета у Београду. Место и година издања: Београд, 2021. Обим монографије: 286 стр. Тираж: 500 (ISBN 978-86-7405-247-1; COBISS.SR-ID 52360457). Рецензенти: 1) Др Радомир В. Поповић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду; 2) Др Зоран Ранковић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду 3) Др Мира Радојевић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду; 4) Др Наталија Јурјевна Сухова, редовни професор Богословског факултета Православног Светотихоновског универзитета у Москви. Садржај: Предговор (7–13); I поглавље: Биографија проте Стевана Димитријевића (15–45) (Школовање и призренски период: од Алексинца и Кијева до Призрена и Солуна 15–34; Београдски период: први декан Православног богословског факултета 35–45); II поглавље: Научни рад проте Стевана Димитријевића (47–172) (Истраживач српско-руских црквених веза 47–66; Рад на истраживању хиландарске архивске грађе 67–91; Писање целовите историје Српске Православне Цркве 92–101; Светосавски научни циклус 102–129; Научни радови из новије српске црквене историје 130–148; Истраживање црквених старина 149–160; Документовање страдања српског свештенства у Првом светском рату 161–167; Етнографске белешке 168–172); III поглавље: Епилог (173–210) (Прота Стеван Димитријевић на путевима српске црквене историографије 173–184; Протоиерей Стеван Димитриевич и его вклад в развитие сербской церковной историографии 185–198; Protopresbyter Stevan Dimitrijevic on the Paths of Serbian Church Historiography 199–210); IV поглавље: Прилози (211–261) (Рецензије Стефана Тимофејевича Голубјева и Алексеја Афанасјевича Дмитријевског на кандидатску дисертацију Стевана Димитријевића 211–221; Библиографија радова проте Стевана Димитријевића 222–235; Архивски документи 237–261); Скраћенице (263); Извори и литература (264–278); Именски регистар (279–284); Белешка о аутору (285–286). Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. На дан када молитвено прослављамо Пресвету Богородицу и њено духовно покровитељство, посредовање и заступништво пред Богом, 1/14. октобра, чланови Дечјег хора Црквене општине новосадске прославили су своју славу. Деца су принела славске дарове, које је осветио протопрезвитер Милан Малинић и после тога упутио топле и очинске речи благодарности свим присутнима: „Нека Бог дâ да увек овако певате и песмом и радошћу свога срца, чистог и искреног, Бога прослављате и нека благослов Пресвете Богородице и њенога покрова буде увек са вама, око вас и изнад вас; да нас све она покрива, сачува и избавиˮ. Славску радост увеличао је својим присуством и молитвама протопрезвитер Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први. Дечји хор Црквене општине новосадске постоји од 2012. године и основан је са намером да се најмлађи чланови Цркве активно укључе у богослужења. Хор отвара врата новим члановима. Сва заинтересована деца која би волела да се прикључе хору могу да се јаве својим парохијским свештеницима, како би добили више информација. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. На празник Преображења Господњег, 19. августа 2021. године, Дечји хор Црквене општине новосадске, предвођен протопрезвитером Миодрагом Шипком, архијерејским намесником новосадским првим, отпочео је поклоничко путовање светињама Епархије бачке. Повезана вест: Смотра дечјих хорова у Суботици Првог дана путовања посетили су манастир Светог Стефана у Сомбору, где су појали на светој Литургији, после чега су обишли храм Светог великомученика Георгија у Сомбору и били дочекани у просторијама Црквене општине сомборске. После гостољубивог пријема и трпезе љубави, деца су обишла знаменитости града Сомбора, међу којима и зграду Бачко-бодрошке жупаније и Српску читаоницу „Лаза Костић“, у којој је била отворена изложба слика Саве Стојкова. О сомборској културној баштини говорио је господин Владо Ђурковић. Другог дана путовања, деца су посетила храм Успења Пресвете Богородице на Водици крај Суботице, где су уживали у природи, дружењу и песми, а љубазношћу презвитера Илије Анђелића, пароха суботичког, и његове породице, приређена им је трпеза љубави. Ходочасно путовање настављено је обалом реке Тисе, дубоко у равници Панонске низије, ка самој граници наше земље са суседном Мађарском, до храма Преображења Господњег у Хоргошу, о којем је говорио протонамесник Бошко Симић. Градња православног храма у Хоргошу започела је 1934. године, а већ 1936. године, богомоља је саграђена и започела је свој богослужбени живот. Чланови Дечјег хора Црквене општине новосадске посетилили су и цркву Преноса моштију светог Николе у Мартоношу, која је уједно и најстарија светиња Епархије бачке, сазидана 1600. године. О овој велелепној светињи надахнуто је говорио наш домаћин протопрезвитер Јовица Мојсиловић. Због радова на реконструкцији храма и безбедности деце, није било прилике да се посети храм Светог архангела Михаила у Кањижи. У целој кањишкој општини данас има око сто двадесет српских домова. Према црквеним књигама, последње крштење српског детета које је живело у Мартоношу је било 1975. године. Млади одлазе за бољим животом, деце је све мање. Ова мала места деле судбину свих мањих места у нашој земљи. Статистика је неумољива, али нада живи са човеком, како сведочи и чврсто верује отац Јовица. Поклоници из Новог Сада су се затим упутили до Суботице, где су у храму Светог Вазнесења Господњег узели активног учешћа на манифестацији Богородичини дани, у оквиру Смотре дечјих црквених хорова. Смотру је отворио протопрезвитер Душан Ђукић, архијерејски намесник суботички, а Богородици у част певали су чланови новосадског, сомборског и суботичког Дечјег хора, предвођени својим диригентима Милицом Грубишић, Владом Ђурковићем и Исидором Аном Стамболић. Програм је завршен извођењем заједничке композиције свих учесника овогодишње смотре. Духовно оснажени, чланови Дечјег хора Црквене општине новосадске вратили су се својим домовима, радујући се новим путовањима и поклоњењима светињама. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионара“, званичног гласила СПЦ за младе, представља мајско-јунски број са централном темом посвећеном библијским женама које су ватрено, стамено и непоколебиво сведочиле Христа. Жене Мироноснице, Рута, Марија и Марта су само неке од жена о којима се пише у новом броју, који је обогаћен и стандардним рубрикама са медицинском, социјалном и књижевном тематиком. Бранислав најављује да ће наредни број „Православног мисионара“ бити посвећен богомољачком покрету који је важно упориште имао у ваљевским крајевима. Извор: Радио Источник
  7. Радио „Славословље“ из Епархије бачке, прославља славу – празник Вазнесења Господњег – Спасовдан, Светом Литургијом која се служи у суботичком Саборном храму и литијом која иде централним суботичким улицама, а у којој учествује велики број грађана. Наталија Ковачевић, новинар и водитељ радија, каже да програм деле са колегама из римокатоличког радија „Марија“ па на фреквенцији 90,7 MHz емитују програм од 8 до 12 у преподневном термину, од 16 до 20 у поподневном, односно од поноћи до 4 сата ујутру у ноћном термину, док е путем интернета чују свуда у свету. „Са колегама имамо одличну сарадњу па једни другима уступамо термине емитовања специјалних емисија када су велики празници“, каже Наталија која изражава задовољство што новоизабрани Епископ ваљевски Исихије долази из Епархије бачке, која је и на овај начин повезана са Епархијом ваљевском. Извор: Радио Источник
  8. Пред читаоцима је мартовско-априлски, 378. број „Православног мисионара“ званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај други број у 2021. години, посвећен је теми „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем Радија Српски Сион упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Звучни запис разговора Извор: Радио Српски Сион
  9. Поводом лажи и обмана које народу шаље дневни лист “Побједа” и њему сродни медији оглашавамо се ради упознавања јавности са неколико елементарних ствари: – Не постоји никакав “договор мјештана” везано за обављање свештеничких служби у сеоској цркви Св. Јована Крститеља у Бајицама. Та се служба, уз Божију помоћ, а на позив вјерника, обавља по црквеним правилима од стране канонског свештенства Митрополије црногорско-приморске са сједиштем у Цетињском манастиру. Тако је било вазда, а тако бива и у најновија времена од прота Комнена Радусиновића до садашњих свештеника цетињске парохије, који су деценије провели служећи у бајичкој цркви, и који су сви родом и држављанством црногорски грађани. – Не живимо у племенској скупини, него у уређеној грађанској и секуларној држави. А то значи да ако неко село има амбуланту, школу или цркву, то јесу институције тога села (а не неког другог), али програм рада и саму просветну, здравствену или свештеничку дјелатност – не одређују сељани нити они врше те послове, већ људи који су за те службе школовани и који имају намјештење од надлежних институција. За школе и амбуланте – то су надлежна државна министарства, а за храмове, то су – у секуларној држави – црквене институције, а не државне службе или цивилне мјесне заједнице. – У самим Бајицама је велики и довољан број православних вјерника који ово разумију и поштују. Они су у претхоним деценијама нашли мир и заједнички језик са својим племеницима, а неистомишљеницима. Зато више немамо немиле сцене пред Бајичком црквом, од прије 20-так година, кад је пред сваки Јовањдан и Васкрс било више полицајаца него вјерника испред цркве. Нити имамо судске спорове око брава и квака на црквеним вратима. – Црна Гора је цивилизована земља у којој влада правни поредак, и ако неком нешто није јасно у вези функционисања институција или питања власништва или коришћења црквене земље, таквог упућујемо на надлежне адресе које се баве тим питањима. – Поздрављамо и благосиљамо сваки људски и братски договор и нарочито обавјештавамо неупућене да је Бајичка црква Св. Јована Крститеља била, јесте и биће – отворена за све људе жељне молитве и духовног мира без обзира на њихову националну, политичку или било какву другу земаљску орјентацију. – Рашчињени и од Цркве одлучени бивши свештеници не могу обавити Божију службу нигдје у православном свијету, па како би и зашто би то могли и требали да раде у овој древној подловћенској светињи? Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Поводом неистинитог текста објављеног на порталу Nova.rs под насловом Irinej zabranio turistima ulazak u crkvu zbog Roberta Čobana, Црквена општина новосадска демантује наводе компаније Color Media Communications и, у циљу истинитог обавештавања јавности, у целости преносимо њен деманти. Ради истинитог обавештавања јавности, Српска православна Црквена општина новосадска објављује следећи Д Е М А Н Т И Портал Nova.rs, 17. октобра 2020. године, објавио је неистинит текст са тендециозним и злонамерним насловом Irinej zabranio turistima ulazak u crkvu zbog Roberta Čobana. Реч је о грубом обмањивању јавности јер се Црквена општина новосадска, а не Епархија бачка или епископ Иринеј, обратила писмом компанији Color Media Communications и обавестила их да планиране активности посете храмовима кроз њихов пројекат Novi Sad za početnike не могу реализовати без претходног обавештења и договора са надлежном Црквеном општином управама храмова. У истом допису је истакнута и чињеница да због све учесталијих клевета директора и власника ове компаније на рачун Српске Православне Цркве и њеног односа према сопственој духовној, историјској и културној баштити, Црквена општина новосадска не жели да буде део таквог пројекта. Компанија Color Media Communications је брзо одговорила кратким електронским писмом истичући да ,,nije ni planirano da turistička tura ulazi u hramove, zbog epidemiološke situacije. To je razlog zbog kog nismo tražili dozvolu”. Ипак, сутрадан, 17. октобра 2020. године, власник и директор наведене компаније, занемарујући сопствени допис, и портал Nova.rs су свесно и злонамерно дезинформисали јавност и по ко зна који пут оклеветали Српску Православну Цркву, односно једног од њених најугледнијих архијереја, и тиме још јасније потврдили да им није стало до истине. Више је него јасно да Преосвећени Епископ бачки г. др Иринеј није забранио улазак у храмове нити се уопште тиме бавио, а да је епидемиолошка ситуација била главни и једини разлог због којег су туристи Color Media Communications остали изван храмова. Свети храмови у Епархији бачкој, а самим тим и у Новом Саду, су увек били и биће подједнако отворени за све људе добре воље, без обзира њихову конфесионалну или националну припадност. Епархија бачка са својим црквеним општинама се трудила да и у време највеће хајке на Цркву и вернике у време овогодишњег Васкршњег поста и празника, у чему је предњачио наведени портал са својом сестром близнакињом N1, задржи отворене храмове, па исто чини сада и чиниће заувек. Свети храмови, као видљиви знак Божјег присуства на земљи и Дом Бога Живога, су отворени за све људе, а посебно за оне који су у стању да препознају и осете дух Љубави Божје. Они који су злонамерни и не гаје љубав него мржњу и завист, сами себи затварају врата храмова и лишавају себе заједнице са Богом. По заповести Господњој, молимо се и за њих: да им Господ просветли разум и душу и приведе познању Истине, ослобађајући их сваке лажи и зле напасти. Црквена општина новосадска Подсећамо јавност да је представницима компаније Color Media Communications упућен позив да учествују у радијској емисији Информативне службе Епархије бачке – реализованој поводом теме обнове фасаде Владичанског двора у Новом Саду, као и поводом других актуелних тема – на који се они нису одазвали, али су, упркос томе, наставили са својом прљавом медијском кампањом. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. Поводом неистинитих, тенденциозних и злонамјерних тврдњи, које су се појавиле по питању односа Црквене општине Дубровник и Српског Националног Вијећа (СНВ) у том граду, због вјерујућег народа православног, а и због шире јавности, дужни смо саопштити да ниједан навод у поменутим памфлетима није тачан! Није тачно да су Црквена општина Дубровник, или Владика, како се злурадо измишља, избацили дубровачке Србе на улицу. Простор који је користило СНВ Дубровника од 15 м2, одлуком Црквене општине, а уз учешће и представника СНВ, пренамијењен је у Музеј икона, о чему је СНВ благовремено и усмено и писмено обавијештено, а на шта предсједник СНВ тада није имао ни једну примједбу. Притом, по Уставу Хрватске простор за СНВ, као и остале мањине, обезбјеђује држава Хрватска, у овом случају је то град Дубровник. Према томе, обична је подвала да је било ко, а понајмање дубровачки Срби, избачен на улицу. Иначе, ни у једном граду Хрватске гдје дјелује СНВ, оно то не чини у просторијама које су власништво надлежних епархија. Није тачно ни то да новац који Епархија захумско-херцеговачка и приморска и Црквена општина Дубровник добијају од изнајмљивања станова или простора одлази у непознатом правцу, како се злонамјерно тврди. Напротив, тим новцем се управо сада темељно обнавља православна црква на Корчули, а пред самим је почетком и дуго припремана реконструкција јединственог музеја православних икона у Дубровнику. Од тог новца се, већ годинама, стипендирају многи богослови и студенти а и лијече они који сами то не могу приуштити (о чему постоји прецизна документација). Притом, контролу рада Црквене општине Дубровник, поред Православне Цркве, обавља и држава Хрватска, која у досадашњем раду није пронашла ниједну неправилност или незаконитост. Илустрације ради, Црквена општина Дубровник држави Хрватској, како закон и налаже, редовно уплаћује ПДВ. Измишљотина о петицији 3.500 дубровачких Срба против надлежног Епископа била би гротескна да није трагична, јер, на велику жалост наше Цркве, у Дубровнику, према подацима Хрватског Завода за статистику живе свега 1.164 особе које се изјашњавају као Срби. Према томе, петиција са потписима 3.500 Срба (па чак ни двојице њих) против надлежног Епископа никада није потписана, како се злонамјерно пише. Она постоји само у главама оних који конструишу овакве „случајеве“, не размишљајући о томе да њима штете само преосталим Србима у Дубровнику и Хрватској. Због нашег добронамјерног и вјерујућег народа желимо на крају да истакнемо да ни у нашој Црквеној општини ни у Епархији захумско-херцеговачкој нико, па ни надлежни Епископ, не може нити да доноси нити да спроводи одлуке мимо надлежних органа Епархије, попут Епархијског управног одбора, а Епархијски управни одбор, за све што ради, подноси извјештаје Патријаршијском управном одбору. Лажима, подметањима и конструкцијама појединци у медијском простору потпуно неодговорно наносе штету Српској Православној Цркви и њеним службеницима, али и подривају дугогодишње напоре надлежних епископа на успостављању нормалног живота српског народа који је остао изван граница матице. Стога их још једном братски позивамо на одговорност у послу који раде, јер на овај начин неће нашкодити онима на које су се окомили, него ће оштетити оно мало преосталих Срба, у овом случају у Дубровнику, којима је потребан ослонац и утјеха, а не неистине, полуистине или зле намјере, од којих ће на крају страдати само поменути Срби, међу којима, на жалост, многи и данас буквално преживљавају само од помоћи коју примају од те исте нападнуте Црквене општине у Дубровнику. Предсједник ЦО Дубровник Стево Марић
  12. На основу сједнице Одбора Српске православне црквене општине у Дубровнику одржане дана 27. септембра 2017. чланови одбора донијели су сљедеће ставове: Поводом неистинитих, тенденциозних и злонамјерних тврдњи, које су се појавиле по питању односа Црквене општине Дубровник и Српског Националног Вијећа (СНВ) у том граду, због вјерујућег народа православног, а и због шире јавности, дужни смо саопштити да ниједан навод у поменутим памфлетима није тачан! Није тачно да су Црквена општина Дубровник, или Владика, како се злурадо измишља, избацили дубровачке Србе на улицу. Простор који је користило СНВ Дубровника од 15 м2, одлуком Црквене општине, а уз учешће и представника СНВ, пренамијењен је у Музеј икона, о чему је СНВ благовремено и усмено и писмено обавијештено, а на шта предсједник СНВ тада није имао ни једну примједбу. Притом, по Уставу Хрватске простор за СНВ, као и остале мањине, обезбјеђује држава Хрватска, у овом случају је то град Дубровник. Према томе, обична је подвала да је било ко, а понајмање дубровачки Срби, избачен на улицу. Иначе, ни у једном граду Хрватске гдје дјелује СНВ, оно то не чини у просторијама које су власништво надлежних епархија. Није тачно ни то да новац који Епархија захумско-херцеговачка и приморска и Црквена општина Дубровник добијају од изнајмљивања станова или простора одлази у непознатом правцу, како се злонамјерно тврди. Напротив, тим новцем се управо сада темељно обнавља православна црква на Корчули, а пред самим је почетком и дуго припремана реконструкција јединственог музеја православних икона у Дубровнику. Од тог новца се, већ годинама, стипендирају многи богослови и студенти а и лијече они који сами то не могу приуштити (о чему постоји прецизна документација). Притом, контролу рада Црквене општине Дубровник, поред Православне Цркве, обавља и држава Хрватска, која у досадашњем раду није пронашла ниједну неправилност или незаконитост. Илустрације ради, Црквена општина Дубровник држави Хрватској, како закон и налаже, редовно уплаћује ПДВ. Измишљотина о петицији 3.500 дубровачких Срба против надлежног Епископа била би гротескна да није трагична, јер, на велику жалост наше Цркве, у Дубровнику, према подацима Хрватског Завода за статистику живе свега 1.164 особе које се изјашњавају као Срби. Према томе, петиција са потписима 3.500 Срба (па чак ни двојице њих) против надлежног Епископа никада није потписана, како се злонамјерно пише. Она постоји само у главама оних који конструишу овакве „случајеве“, не размишљајући о томе да њима штете само преосталим Србима у Дубровнику и Хрватској. Због нашег добронамјерног и вјерујућег народа желимо на крају да истакнемо да ни у нашој Црквеној општини ни у Епархији захумско-херцеговачкој нико, па ни надлежни Епископ, не може нити да доноси нити да спроводи одлуке мимо надлежних органа Епархије, попут Епархијског управног одбора, а Епархијски управни одбор, за све што ради, подноси извјештаје Патријаршијском управном одбору. Лажима, подметањима и конструкцијама појединци у медијском простору потпуно неодговорно наносе штету Српској Православној Цркви и њеним службеницима, али и подривају дугогодишње напоре надлежних епископа на успостављању нормалног живота српског народа који је остао изван граница матице. Стога их још једном братски позивамо на одговорност у послу који раде, јер на овај начин неће нашкодити онима на које су се окомили, него ће оштетити оно мало преосталих Срба, у овом случају у Дубровнику, којима је потребан ослонац и утјеха, а не неистине, полуистине или зле намјере, од којих ће на крају страдати само поменути Срби, међу којима, на жалост, многи и данас буквално преживљавају само од помоћи коју примају од те исте нападнуте Црквене општине у Дубровнику. Предсједник ЦО Дубровник Стево Марић View full Странице
  13. Творче и Сведржитељу свега видљивог и невидљивог, благослови венац доброте Твоје! Ново издање емисије Богослужбене особености великих празника посвећено је празнику Начала индикта или Црквене нове године, као и дану васколике творевине Божје. Црквена нова година означава почетак годишњег богослужбеног круга, који чине празници чији спомен свештено савршавамо у току године. Круг великих празника почиње празником Рождества Пресвете Богородице, а завршава се свештеним споменом на празник Успенија Пресвете Богородице. Христе Боже наш, ти си мудро све створио, и из непостојања у постојање привео. Благослови венац нове године, и сачувај без штете наша села и градове. Благоверни народ наш силом твојом обрадуј, и победу над противницима му даруј, и ради Богородице подари свету велику милост (Друга стихира на стиховње). Од 1989. године, 1/14. септембар се обележава и као Дан твари Божје, односно свега од Бога сазданог. Васколики православни и хришћански свет је позван да се у овај дан моли Саздатељу света, узносећи благодарне молитве на великом дару створеног света, као и молитве за његову заштиту и очување. Евхаристија чини да људи учествујући у Телу Христовом могу учествовати у животу Свете Тројице, а у Светом Духу она може са Христом принети творевину њеном Творцу: Твоје од Твојих, Теби приносећи ради свих и за све, подсећа нас текст Анафоре. Празник Црквене нове године прилика је да размислимо о природној средини, о оним стварима које је наш дивни Бог, када их је први пут створио и видео све што је учинио, објавио: беше веома добро (Постање 1, 31). Овај дан нам пружа прилику да продубимо своје знање и ојачамо своју веру у Бога размишљајући о многоструким благословима творевине. Слава Ти што си ме створио! Слава Ти, што си ми показао лепоту васељене! Слава Ти, што си ми отворио небу и земљу као странице књиге вечне мудрости! Слава Ти за сваки корак животног хођења, за сваки тренутак славе! Слава Ти, Боже, од векова до векова! (Благодарне химне Акатиста Слава Богу за све) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. Према дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Ова богонадахнута мисао знаменитог старца Порфирија указује да је мисија неодвојива од молитвеног искуства Цркве. Бројна су светоотачка сведочанства о тиховању и исихастима, те тако у петом веку се спомиње у палестинском манастиру Светога Саве пустињак Јован који проводи живот у „молитвеном тиховању". Посебно сведочанство налазимо у знаменитој „Лествициˮ, надасве познатом делу подвижничке литературе које је проистекло из срца и пера Преподобног Јована Лествичника. Овај духоносни подвижник читаво поглавље (27. слово) посвећује „Свештеном тиховању тела и душе" и „разлици и разликовању мировања". Са друге стране, тумачећи Псалме Свети Григорије Ниски подсећа да је Мојсије четрдесет дана провео у молитвеном тиховању. Често се мисли да је молитвено тиховање пасивност и усамљеност, међутим, важно је истаћи да молитвено тиховање, или исихија, пре свега подразумева подвиг и духовни напор целокупног бића човечијег. Са слободом можемо рећи да је молитвено тиховање, ваистину, гласније од говора, јер је оно тишина која прераста у дубински вапај васцелог бића човечијег. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже Свети Јован Лествичник, познао је дубину тајни. У истом духу Свети Григорије Богослов каже да „Бога треба више помињати него дисатиˮ. Дакле, без молитвеног тиховања не можемо се очистити ни познати нашу слабост и демонско лукавство; нећемо бити у стању ни да схватимо Божију силу и промисао из божанских речи које читамо или појемо. Из наведених светоотачких сведочанства долазимо до чињенице да најсавршенији начин молитве јесте молитвено тиховање. Молитвено ћутање јер речи уступају место молитвеној тишини срца, због тога преподобни Порфирије саветује: „Молитву треба да вршимо у себи умом, а не уснама, да се не би стварала расејаност и да ум не би лутао тамо-вамо. На благ начин треба да поставимо Христа у свој ум, изговарајући мирно и неусиљено: „Господе Исусе Христе, помилуј меˮ. Не мисли ни на шта осим на речи: „Господе Исусе Христе, помилуј меˮ, ништа друго, ништа; спокојно, отворених очију, како не бисте пали у опасност од фантазија и заблуда. Са пажњом и преданошћу обраћајте се Христуˮ, саветује велики проповедник љубави Божје и учитељ молитве. У каквом односу стоје мисија и молитвено тиховање? Свештено богослужење као живи живот, и као дисање Цркве, али и као њено саборно памћење било је одувек веома важно за остваривање црквене мисије. Стога можемо рећи да црквена мисија има богослужбени или литургијски карактер. Имајући у виду све наведено долазимо до чињенице да мисија Цркве и њен катихетски значај није сагледан само на духовно васпитавање човековог ума, стицањем теоретских знања, већ пре свега, на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједнице. Да је то заиста тако, доказује чињеница да је кроз целокупну историју Цркве, на почетку и на крају сваке црквене мисије било богослужбено (евхаристијско) сабрање као темељ и као круна свега. Молитвеним актом Црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ Божји, већ ствара и нову молитвену културу, како у поједницу, тако и у заједници. Узмимо као пример реч „култураˮ. Ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ" - за свештено богослужење и молитвени живот Цркве као богочовечанске заједнице. На крају, ако је молитва темељ и непрестани пратилац црквеног живота у свим његовим пројавама, а црквена мисија кроз то — молитвена мисија, онда је и молитвеношћу прожета мисија, једина истинска црквена мисија која све препорађа и рађа дивне и благословене плодове. Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 374. броју Православног мисионара (стр. 32-33)
  15. На званичном Јутјуб каналу Грчке православне црквене телевизијске станице 4Е, која прати актуелне информације о свим великим црквеним дешавањима, објављена је путописна репортажа о Нишу, а посебна пажња у видеу је посвећена Богословији "Светих Кирила и Методија" у Нишу. О Богословији су у видеу говорили Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, који је говорио на грчком језику и протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије. Ова емисија је први део серијала Путовање у Србију (Οδοιπορικό στην Σερβία). Извор: Радио Глас
  16. Которску јавност поново је, по ко зна који пут, објавом текста који врви од неистина и злонамјерних инсинуација, усмјерених против Српске православне цркве, узнемирио локални Радио Скала. Потврда за то је и јучерашњи текст новинара Скала Радија Славка Мандића “СПЦ у Црној Гори отворено крши забрану јавних окупљања” у којем се чак и актуелна ситуација са корона вирусом злоупотребљава како би се оцрнило свештенство, прије свих парох Момчило Кривокапић, за наводно организовање некаквог “протестног молебана”, и поред забране свих јавних окупљања од стране Националног координациог тијела. “Међутим истина је да је од момента када је Митроплија црногорско приморска донијела одлуку да се привремено престане са одржавањем литија и Црквена општина которска престаје са свим активностима те врсте (вјронауке за дјецу, предавања за одрасле и проба сва три хора СПД „Једиснтво“, као и од литија). Уклоњени су тада сви плакати и од тада се вјерници, по инструкцији из Митрополије, не позивају на окупљања Груба је неистина Славка Мандића, новинара Радио Скале, да је парох которски “најавио прије неколико дана да ће организовати протестни скуп у которској цркви СВ. Николе без обзира на изричиту наредбу Владе и да ће то редовно чинити”. Ту неситину су нажалост пренијели и други медији , чак и јавни сервис РТЦГ. Због тога је у четвртак 19. марта током редовне службе у 18 сати, на тргу испред СВ. Николе била присутна полиција. Поставља се питање због чега није и реаговала ако је било ријечи о протестном окупљању и ако је било више од 20 вјерника, као што пише Славко Мандић. Нешто иза 21 час полицијски службеници су проти Момчилу Кривокапићу уручили позив да се одмах јави у станицу полиције. Зар је то морало да буде у позним ноћним сатима према угледном свештенику у осмој деценији живота, начетог здравља? Неспоразум настаје у незнању и/или злонамјерности Славка Мандића који не зна да је Молебан Прсветој Богородици у Котору служен и служи се од 17. вијека до данашњих дана, у континуитету, и увијек у пригодама за одбрану од куге, земљотреса, глади , рата, суше, у овом случају од корона вируса. Није наша традиција, али паралела је код католика Santa Maria della Salute – Госпа од здравља. У претходна два мјесеца молебан је служен као уводни дио литија да би се истим дао духовни а не политички карактер. Зато су и литије прошле у миру, што је некима најтеже пало. По окончању литија молебан се овог пута редовно служи управо због корона вируса. Ми се молимо Пресветој Богопродици да нас заштиоти од зла које доноси корона вирус. Без жеље за правдањем, за забринутог за здравље нације – писца поменутог текста на порталу Скале, подсјећање да се народ причешћивао и у вријеме тежих болести и да се увијек потврђивало да је то најбољи лијек и превентива. Наравно за оне који вјерују и који су крштени, па стога бојазни нема ни за оне који су са њима у контакту и окружењу. Причешће је лични избор вјерника и Црква никога на то не присиљава. Зато су молитва, пост, покајање и причешће оно што спасава вјерујуће, али не и оне који не иду за истином Христовом, већ смисао траже у лажима, подметањима и дизању панике. Стога су овакви текстови у продукцији Скале највећа опасност за саме ауторе, јер мржња изједа прије свега оног ко је испољава. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Сусрет цариградског патријарха Вартоломеја и политичара из Македоније Неки сматрају да је сусрет Цариградског патријарха Вартоломеја и македонског премијера Оливера Спасовског 13. јануара 2020. године отворио нове могућности и дао нову наду за решавање македонског црквеног проблема. Опште је позната чињеница да савремена америчка дипломатија додељује Фанару све више и све отвореније улогу коју је имао у времену туркократије, када је живео административно-бирократску симбиозу са чиновничким апаратом Османске царевине. У Цариграду је на пријему код патријарха Вартоломеја био присутан и бивши премијер Зоран Зајев, лидер македонске партије СДСМ. Руски пранкери Лексус и Вован су почетком јула 2019. године успели у телефонском разговору да му се представе као председник Украјине Петро Порошенко. Зајев је био убеђен да прича са председником Украјине који му нуди своје искуство и помоћ око македонске аутокефалије, предлажући му уручи „донацију“ у готовом новцу цариградском патријарху. Они су успели да у македонском премијеру пробуде оријентални појам који се крије под речју „донација“, а заправо значи нешто скандалозније, познато у историји Балкана и Леванта као „бакшиш“. Примање мита је свакако била особина „лукавих Фенерлија“ како их назива бугарски романтичарски писац Георгије Раковски (Горскiй пътникъ Г. С. Раковскаго, Новый Садъ 1857). Узгред треба напоменути да је Зоран Зајев пореклом из Струмице, а један његов предак Глигор је за време Краљевине Југославије побеђивао на локалним изборима на листи за струмичко село Муртино. Овај предак македонског премијера Зорана Зајева је био угледан домаћин, који је чак за оно време поседовао и комбајн, а у Вардарској бановини је однео победу на изборима за своје место, и још нешто, не мање важно за данашњу проблематику – презивао се Зајевић. Цариград и словенске аутокефалије Од боравка делегације политичара из Македоније код патријарха цариградског Вартоломеја поборници расколничке Македонске православне цркве, а још више монтенегринске лажне цркве пласирају причу како Цариградска патријаршија „ревидира томос дат српској православној цркви из 1922. године“. Постоји један идолопоклонички однос према савременој пракси додељивања томоса из Цариграда, а који је сажет у девизи „ми имамо томос“ којом су плесали, највише по политичким митинзима Порошенкови Украјинци. Таква психологија, некако, жели да се наметне и на Балкану. Прокламовано историјско враћање Украјине под управу Цариградске патријаршије, укидање одлука из давног XVII века, колико год историјски неутемељено, неки из балканске расколничке интеренационале желе да изједначе са додељивањем томоса из 1922. године, са позиције некакве редуковане историје и апсолутизованих историјских права Цариградске патријаршије. Српска црква је у средњем веку своју аутокефалност добила од Цариграда и изградила сопствену мисију и културу, дајући све идентитетске садржаје са којима је српски народ дочекао турску најезду. Односи Цариградске патријаршије и Српске православне цркве западали су и у кризу у протеклим вековима, нарочито у току XVIII века када је почела да јача и да се уздиже нарочита интересна група јелинске елите позната под именом фанариоти. Не треба заборавити да је укидање Пећке патријаршије и Охридске архиепископије пало у време највеће корумпираности, на почетку друге половине XVIII века. Једноставан увид у каталог патријараха „Велике Христове цркве“ показује да се у том „најмрачнијем периоду“, како га назива један од водећих православних историчара (Јован Мајендорф), за седамдесет три године измењало чак 48 патријараха! Систем тражених и даваних берата, указа за патријарашко наименовање, који се преносио на локални епископски ниво, подразумевао је праксу оријенталног и добро познатог османског поткупљивања. Управо из тих разлога су црквени великодостојници често били опорезивани, а и сами су спроводили политику изнуђивања на територији која им је била поверена. Цариградски патријарх Самуило Ханцерис је успео уз помоћ турских власти да укине две словенске аутокефалне цркве на Балканском полуострву: 1766. српску Пећку патријаршију и 1767. Охридску архиепископију. Укидањем и својеврсном анексијом њихових епархија попунио је патријаршијску касу, опскрбио додатно фанариотске породице које су га и довеле на трон и извукао се из дугова. Историјска јурисдикција Српске православне цркве на простору Македоније Српске епархије које су биле у Македонији тога времена (у другој половини XVIII века) јесу: Полошка (тетовска), Скопска митрополија, Кратовска и Штипско-коласијска. Таква мрежа епархија је, са мањим територијалним изменама трајала од 1557. (од обнове Пећке патријаршије) па све до њеног насилног фанариотско-османског укидања 1766. године. Када је обнављао српску црквену аутокефалију патријарх Макарије Соколовић није био прожет неоснованим претензијама, него се позивао на оне границе српске црквене управе на југу, а које су постојале још од времена Српске цркве времена краља Милутина и касније, када су 1282. Светосавској цркви придружене Скопска митрополија, а касније основана Полошка (Тетовска епархија) са Злетовском (на простору старе Морозвиждске епископије). Последња поменута је основана 1347. године, а њен темељни акт је заправо оснивачка повеља манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, познатог властелина цара Душана, чији ктиторски натпис на фресци још постоји изнад леве певнице у манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, а у коме тај благочестиви велможа каже: „Бејах међу Србљима“... Све до 1766. године линија додира црквених управа Охридске архиепископије и Пећке патријаршије у Македонији ишла је линијом Дебар – Велес – Радовиш, с тим да су Дебар и Велес били под Охридским престолом, а долина Брегалнице под Пећким троном. Занимљиво да су манастири и јужно од ове линије имали српске црквено-историјске традиције. Сетимо се да је Бигорски манастир у првој половини XIX века одржавао живе контакте са Српском црквом у Кнежевини. Сачувано је много обраћања братстава манастира Светог Јована Бигорског код Дебра митрополији Београдској. Тако је једно писмо саставио игуман Бигорског манастира Арсеније кнезу Милошу Теодоровићу Обреновићу 1837. године, са напоменом да се моле за његово и здравље његовог дома, а карактеристичан је узвик: „Православна страно, слободна земљо српска! Дајте нам руку помоћи, ослободите нас који се налазимо у невољи“! ... „Овим нашим смиреним и најпонизнијим писанијем јављамо Вашем благочашћу, да се гореречена Свештена Обитељ славјаносрпска подиже у време благочестивих у свагда помињаних српских царева, а чија се имена налазе исписана у древним општежитељним књигама“. Овде је игуман Арсеније свакако мислио на Поменик манастира Св. Јована Бигорског у чијем уводном и најстаријем делу из прве половине XVI века помињу „цареви и господа српска“ почевши од Светог Симеона Мироточца и Светог Саве. Сви историјски и значајни манастири у Македонији су из времена српске владавине попут Нагоричког, Матеича, Кучевишта, Марковог манастира, Лешка, Полошког, манастира Св. Андреје на Трески, Конче код Струмице, цркава села Бањана..., а потпуни списак такве сакралне топографије би био подужи. Историјска јурисдикција Цариграда у Македонији Редовно стање црквеног живота уведено је у македонским крајевима тек после Првог светског рата. Цариградска патријаршија је препустила одређени број епархија којима је управљала Српској православној цркви, давши им канонски отпуст што је фиксирано писмено у „Томосу“ Цариградске Патријаршије од 19. фебруара 1922. године, где је речено: Према томе и у погледу на Богоспасајему Краљевину Србију с обзиром на то, што је она после бивших балканских ратова из 1912. и 1913. године и доскорашњег великог светског рата проширена и увећана и подигнута у једно уједињено Краљевство СХС по милости и благослову Божијем, обухватила је у својим границама епархије које су до скора биле под канонском управом Патријаршијског Васељенског Престола и то митрополије: Скопску, Рашко-призренску, Велешко-дебарску, Пелагонијску, Преспанско-охридску и део митрополије Воденске, Епископију Полијанску, на основу Букурешког Уговора од 10. августа 1913. г.; Митрополију Струмичку на основу Нејског Уговора од 27. новембра 1919. године“. Када је реч о историјској јурисдикцији Цариграда на простору данашње Македоније, а да она није у другој половини XVIII века одузета од Охридске архиепископије или Пећке патријаршије, ради се само о једном уском појасу дуж Вардара на југу, око мањих градова Валандова, Ђевђелије и Дојрана. То је била Епархија пољанска, поленинска или полијанска, по архаичном имену града Дојрана – Пољанин, Пољански град. Интересантно је да је један епископ са ове епархије боравио у Русији у првој половини XVII века. У Москви су се, 5. маја 1628. године, обрели епископ Теона и архимандрит Никодим, а „ти старци су рекли да су из српске земље из манастира Рођења Пречисте Богородице“. Епископ Теона је носио писма солунског митрополита за руског патријарха и руског цара. У донетим актима солунског митрополита епископ Теон се назива „полеанскимъ“ . У архивским актима је долазак епископа Теона записан на начин да он долази „из сербскiе земљи Рождественскаго монастиря“, а са њим је истог дана дошао из „турецкiе земли города Трикала троицкогω монастиря“ архимандрит Неофит такође „для испрошенiя милостини“. (Видети: Россйский государственный архив древних актов, Сношения России с Грецией (коллекция) из фондов Боярской Думы, Посольского приказа, Посольской канлцелярии, Колегии иностранных дел 1718-1719. гг., Регестры греческимъ дѣламъ старыхъ и новыхъ лѣтъ, 5. мая 7136. года (=1628), № 14). Радован Пилиповић директор Архива Српске православне цркве Извор: Православие.ру
  18. Сусрет цариградског патријарха Вартоломеја и политичара из Македоније Неки сматрају да је сусрет Цариградског патријарха Вартоломеја и македонског премијера Оливера Спасовског 13. јануара 2020. године отворио нове могућности и дао нову наду за решавање македонског црквеног проблема. Опште је позната чињеница да савремена америчка дипломатија додељује Фанару све више и све отвореније улогу коју је имао у времену туркократије, када је живео административно-бирократску симбиозу са чиновничким апаратом Османске царевине. У Цариграду је на пријему код патријарха Вартоломеја био присутан и бивши премијер Зоран Зајев, лидер македонске партије СДСМ. Руски пранкери Лексус и Вован су почетком јула 2019. године успели у телефонском разговору да му се представе као председник Украјине Петро Порошенко. Зајев је био убеђен да прича са председником Украјине који му нуди своје искуство и помоћ око македонске аутокефалије, предлажући му уручи „донацију“ у готовом новцу цариградском патријарху. Они су успели да у македонском премијеру пробуде оријентални појам који се крије под речју „донација“, а заправо значи нешто скандалозније, познато у историји Балкана и Леванта као „бакшиш“. Примање мита је свакако била особина „лукавих Фенерлија“ како их назива бугарски романтичарски писац Георгије Раковски (Горскiй пътникъ Г. С. Раковскаго, Новый Садъ 1857). Узгред треба напоменути да је Зоран Зајев пореклом из Струмице, а један његов предак Глигор је за време Краљевине Југославије побеђивао на локалним изборима на листи за струмичко село Муртино. Овај предак македонског премијера Зорана Зајева је био угледан домаћин, који је чак за оно време поседовао и комбајн, а у Вардарској бановини је однео победу на изборима за своје место, и још нешто, не мање важно за данашњу проблематику – презивао се Зајевић. Цариград и словенске аутокефалије Од боравка делегације политичара из Македоније код патријарха цариградског Вартоломеја поборници расколничке Македонске православне цркве, а још више монтенегринске лажне цркве пласирају причу како Цариградска патријаршија „ревидира томос дат српској православној цркви из 1922. године“. Постоји један идолопоклонички однос према савременој пракси додељивања томоса из Цариграда, а који је сажет у девизи „ми имамо томос“ којом су плесали, највише по политичким митинзима Порошенкови Украјинци. Таква психологија, некако, жели да се наметне и на Балкану. Прокламовано историјско враћање Украјине под управу Цариградске патријаршије, укидање одлука из давног XVII века, колико год историјски неутемељено, неки из балканске расколничке интеренационале желе да изједначе са додељивањем томоса из 1922. године, са позиције некакве редуковане историје и апсолутизованих историјских права Цариградске патријаршије. Српска црква је у средњем веку своју аутокефалност добила од Цариграда и изградила сопствену мисију и културу, дајући све идентитетске садржаје са којима је српски народ дочекао турску најезду. Односи Цариградске патријаршије и Српске православне цркве западали су и у кризу у протеклим вековима, нарочито у току XVIII века када је почела да јача и да се уздиже нарочита интересна група јелинске елите позната под именом фанариоти. Не треба заборавити да је укидање Пећке патријаршије и Охридске архиепископије пало у време највеће корумпираности, на почетку друге половине XVIII века. Једноставан увид у каталог патријараха „Велике Христове цркве“ показује да се у том „најмрачнијем периоду“, како га назива један од водећих православних историчара (Јован Мајендорф), за седамдесет три године измењало чак 48 патријараха! Систем тражених и даваних берата, указа за патријарашко наименовање, који се преносио на локални епископски ниво, подразумевао је праксу оријенталног и добро познатог османског поткупљивања. Управо из тих разлога су црквени великодостојници често били опорезивани, а и сами су спроводили политику изнуђивања на територији која им је била поверена. Цариградски патријарх Самуило Ханцерис је успео уз помоћ турских власти да укине две словенске аутокефалне цркве на Балканском полуострву: 1766. српску Пећку патријаршију и 1767. Охридску архиепископију. Укидањем и својеврсном анексијом њихових епархија попунио је патријаршијску касу, опскрбио додатно фанариотске породице које су га и довеле на трон и извукао се из дугова. Историјска јурисдикција Српске православне цркве на простору Македоније Српске епархије које су биле у Македонији тога времена (у другој половини XVIII века) јесу: Полошка (тетовска), Скопска митрополија, Кратовска и Штипско-коласијска. Таква мрежа епархија је, са мањим територијалним изменама трајала од 1557. (од обнове Пећке патријаршије) па све до њеног насилног фанариотско-османског укидања 1766. године. Када је обнављао српску црквену аутокефалију патријарх Макарије Соколовић није био прожет неоснованим претензијама, него се позивао на оне границе српске црквене управе на југу, а које су постојале још од времена Српске цркве времена краља Милутина и касније, када су 1282. Светосавској цркви придружене Скопска митрополија, а касније основана Полошка (Тетовска епархија) са Злетовском (на простору старе Морозвиждске епископије). Последња поменута је основана 1347. године, а њен темељни акт је заправо оснивачка повеља манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, познатог властелина цара Душана, чији ктиторски натпис на фресци још постоји изнад леве певнице у манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, а у коме тај благочестиви велможа каже: „Бејах међу Србљима“... Све до 1766. године линија додира црквених управа Охридске архиепископије и Пећке патријаршије у Македонији ишла је линијом Дебар – Велес – Радовиш, с тим да су Дебар и Велес били под Охридским престолом, а долина Брегалнице под Пећким троном. Занимљиво да су манастири и јужно од ове линије имали српске црквено-историјске традиције. Сетимо се да је Бигорски манастир у првој половини XIX века одржавао живе контакте са Српском црквом у Кнежевини. Сачувано је много обраћања братстава манастира Светог Јована Бигорског код Дебра митрополији Београдској. Тако је једно писмо саставио игуман Бигорског манастира Арсеније кнезу Милошу Теодоровићу Обреновићу 1837. године, са напоменом да се моле за његово и здравље његовог дома, а карактеристичан је узвик: „Православна страно, слободна земљо српска! Дајте нам руку помоћи, ослободите нас који се налазимо у невољи“! ... „Овим нашим смиреним и најпонизнијим писанијем јављамо Вашем благочашћу, да се гореречена Свештена Обитељ славјаносрпска подиже у време благочестивих у свагда помињаних српских царева, а чија се имена налазе исписана у древним општежитељним књигама“. Овде је игуман Арсеније свакако мислио на Поменик манастира Св. Јована Бигорског у чијем уводном и најстаријем делу из прве половине XVI века помињу „цареви и господа српска“ почевши од Светог Симеона Мироточца и Светог Саве. Сви историјски и значајни манастири у Македонији су из времена српске владавине попут Нагоричког, Матеича, Кучевишта, Марковог манастира, Лешка, Полошког, манастира Св. Андреје на Трески, Конче код Струмице, цркава села Бањана..., а потпуни списак такве сакралне топографије би био подужи. Историјска јурисдикција Цариграда у Македонији Редовно стање црквеног живота уведено је у македонским крајевима тек после Првог светског рата. Цариградска патријаршија је препустила одређени број епархија којима је управљала Српској православној цркви, давши им канонски отпуст што је фиксирано писмено у „Томосу“ Цариградске Патријаршије од 19. фебруара 1922. године, где је речено: Према томе и у погледу на Богоспасајему Краљевину Србију с обзиром на то, што је она после бивших балканских ратова из 1912. и 1913. године и доскорашњег великог светског рата проширена и увећана и подигнута у једно уједињено Краљевство СХС по милости и благослову Божијем, обухватила је у својим границама епархије које су до скора биле под канонском управом Патријаршијског Васељенског Престола и то митрополије: Скопску, Рашко-призренску, Велешко-дебарску, Пелагонијску, Преспанско-охридску и део митрополије Воденске, Епископију Полијанску, на основу Букурешког Уговора од 10. августа 1913. г.; Митрополију Струмичку на основу Нејског Уговора од 27. новембра 1919. године“. Када је реч о историјској јурисдикцији Цариграда на простору данашње Македоније, а да она није у другој половини XVIII века одузета од Охридске архиепископије или Пећке патријаршије, ради се само о једном уском појасу дуж Вардара на југу, око мањих градова Валандова, Ђевђелије и Дојрана. То је била Епархија пољанска, поленинска или полијанска, по архаичном имену града Дојрана – Пољанин, Пољански град. Интересантно је да је један епископ са ове епархије боравио у Русији у првој половини XVII века. У Москви су се, 5. маја 1628. године, обрели епископ Теона и архимандрит Никодим, а „ти старци су рекли да су из српске земље из манастира Рођења Пречисте Богородице“. Епископ Теона је носио писма солунског митрополита за руског патријарха и руског цара. У донетим актима солунског митрополита епископ Теон се назива „полеанскимъ“ . У архивским актима је долазак епископа Теона записан на начин да он долази „из сербскiе земљи Рождественскаго монастиря“, а са њим је истог дана дошао из „турецкiе земли города Трикала троицкогω монастиря“ архимандрит Неофит такође „для испрошенiя милостини“. (Видети: Россйский государственный архив древних актов, Сношения России с Грецией (коллекция) из фондов Боярской Думы, Посольского приказа, Посольской канлцелярии, Колегии иностранных дел 1718-1719. гг., Регестры греческимъ дѣламъ старыхъ и новыхъ лѣтъ, 5. мая 7136. года (=1628), № 14). Радован Пилиповић директор Архива Српске православне цркве Извор: Православие.ру View full Странице
  19. Упркос озбиљним примједбама на Предлог закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница, како стручне јавности, тако и великог броја православних вјерника Црне Горе, Влада Црне Горе утврдила је у четртак, 5. децембра, „иновирани“ Предлог овог закона, који ће се до краја године наћи пред посланицима Скупштине Црне Горе, а судећи према најавама владајуће колиције и усвојити. Православни вјерници и њихови архијереји у Црној Гори су мишљења да је Влада Црне Горе утврђивањем оваквог Предлога закона, показала да не поштује вољу својих грађана, који су у огромном броју (око 100 000 именом, презименом и потписом) исказали свој став према дискриминаторном Предлогу закона. Посебну забринутост уноси и то што је Влада овај правни акт утрдила свега неколико дана након партијског конгреса владајуће Демократске партије социјалиста на којем је Мило Ђукановић, актуелни црногорски предсједник, поново изабран за предсједника странке, поручио да је примарни интерес Црне Горе снажење њеног државног идентитета, те да имају обавезу да обнове „Црногорску православну цркву“. Све то подсјећа, на и не тако далеку прошлост, када се партијским конгресима и одлукама трасирао пут који је је остао упамћен по највећим подјелама, присутним до данашњих дана, које су изродиле највеће братоубилаштво на овим просторима. На првобитни Предлог закона који је Влада Црне Горе усвојила 16. маја ове године, Венецијанска комисија је дала своје мишљења 24. јуна, које не само да није имплементирано у овом новом Предлогу, већ су њене препоруке игнорисане. Изостао је и препоручивани дијалог са Православном црквом. Из досадашњих активности на припреми овог законског прописа, свима је јасно да се овим законом тежи прогону, дискриминацији и понижавању Митрополије црногорско-приморске и епархија СПЦ у Црној Гори. То је био и разлог да архијереји са архијерејским протопрезвитерима у Црној Гори, исказујући своју одлучност да се оваквом понижавању Православне цркве снажно одупру, позову вјерни народ на велики црквено-народни сабор 21. децембра у Никшићу, у Саборном храму Светог Василија Острошког. Свој одговор на поништавање историје и свега онога што ови простори баштине кроз ових 800 година од утемељења СПЦ, православни вјерници Црне Горе дали су и 15. јуна и на Тројичинданском сабору у Подгорици. Тада су више од 20.000 вјерних дали заклетву за одбрану вјере и светиња: – Данас се пред Саборним храмом Христовог Васкрсења завјетујемо и заклињемо да ћемо чувати, обнављати и бранити своје светиње, ћивоте наших светитеља, цркве, манастире, гробља и гробове наших предака, тако нам Бог љубави, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки помогли.“ Треба подсјетити да су поред стручне јавности, своју забрунутост због дискриминаторског односа црногорске власти према вјерницима и Цркви, као и подршку јединој канонској Православној цркви у Црној Гори, исказале све Православне цркве. Његова светост Патријарх васељенски г. Вартоломеј 21. јуна 2019. године писмом које је упутио предсједнику Црне Горе Милу Ђукановићу, изразио је чуђење сазнањем да је Ђукановић „исказао своју подршку стварању православне цркве црногорске и да је Влада усвојила предлог закона о слободи вјероисповијести, који предвиђа подржављење свих православних цркви изграђених прије 1918. године“. Писмом јасно и потпуно отворено је саопштено да „Васељенска Патријаршија, заједно са свим другим Православним Црквама, као једину канонску православну јурисдикцију у Црној Гори признаје ону под надлежношћу Високопреосвећеног Митрополита црногорског Амфилохија, јерарха Најсветије Цркве Српске. Црква Црногорска никад није била аутокефална, а садашња такозвана Православна Црква Црногорска под Мирашем Дедеићем не припада Православној Цркви.“ Свјатјеши Патријарх г. Вартоломеј је овим писмом јасно ставио до знања да ће уколико црногорска власт настави са стварањем антиканонске творевине, тзв. црногорске цркве, народ Црне Горе дођи у стање црквене изолоције и одсјечености од тијела свеукупне заједнице Православних цркава. Свети синод Руске православне цркве 9. јула 2019. године, позвао је црногорске власти да прекину дискриминацију и подривање јединства Српске православне цркве, изражавајући „братску подршку архијерејима, свештенству и свим чедима Српске патријаршије у Црној Гори који слиједе завјете просијалих на тој земљи великих светитеља, Саве Српскога, Василија Острошког, Петра Цетињског и свештеномученика Јоаникија црногорско-приморског, и упркос тешким условима и притисцима остају вјерни истини Светог православља.“ Весна Девић У наставку доносимо писмо које је Његова светост Патријарх васељенски г. Вартоломеј упутио Милу Ђукановићу, предсједнику Црне Горе, и саопштење Светог синода Руске православне цркве: Његова Екселенција Мило Ђукановић Предсједник Црне Горе Ваша Екселенцијо, Са радошћу се обраћамо Вашој уваженој Екселенцији, желећи Вама и Вашем вјерном народу сваког вишњег Божијег благослова. Недавно смо у Васељенској Патријаршији били зачуђени сазнањем да сте исказали своју подршку стварању Православне Цркве Црногорске и да је Влада Ваше земље усвојила предлог закона о слободи вјероисповијести, који предвиђа подржављење свих православних цркви изграђених прије 1918. године, као и друге црквене имовине. Ово би значило да Ваша држава одузима право својине над црквама и имовином Свештеној Митрополији црногорској, као и осталим трима епархијама Православне Цркве Српске. Ваша Екселенцијо, овим писмом Вам јасно и потпуно отворено саопштавамо да Васељенска Патријаршија, заједно са свим другим Православним Црквама, као једину канонску православну јурисдикцију у Црној Гори признаје ону под надлежношћу Високопреосвећеног Митрополита црногорског Амфилохија, јерарха Најсветије Цркве Српске. Црква Црногорска никад није била аутокефална, а садашња такозвана Православна Црква Црногорска под Мирашем Дедеићем не припада Православној Цркви. Господин Дедеић није Епископ Православне Цркве, него особа рашчињена од Васељенске Патријаршије. Једини тамошњи канонски Јерарх је наш брат Митрополит Амфилохије, свеправославно признате Патријаршије Српске. Шаљемо Вам ово писмо јер не желимо да наш љубљени народ Црне Горе дође у стање црквене изолоције и одсјечености од тијела свеукупне заједнице Православних Цркава, с обзиром да ниједна од њих неће признати ни подржати Дедеићеву антиканонску творевину. Понављамо оно што смо Вам написали 2000. године: ”Увјерени смо да ће Ваша драга Екселенција разумјети опасност по духовно јединство народа Црне Горе, која је проузрокована покретом поменутог г. Мираша Дедеића, те да ћете се Ви дистанцирати од њега, ради добра и јединства Вашега народа.” Ваша Екселенцијо, молимо Вас да горе написано не схватите као мијешање у унутрашње ствари Ваше државе, него као жељу наше Мајке Цркве Константинопољске да помогне Вашем побожном народу у критичним историјским тренуцима. Стога, остајемо с поштовањем, љубављу и најсрдачнијим жељама. У Константинопољској Патријаршији, 21. јуна 2019. Ваше поштоване Екселенције усрдни молитвеник пред Богом + ВАРТОЛОМЕЈ Архиепископ Константинопоља-Новог Рима и Васељенски Патријарх Свети Синод Руске Цркве: Подршка архијерејима, свештенству и верном народу Српске Православне Цркве у Црној Гори Свети Синод Руске Православне Цркве изражава дубоку забринутост због погоршања положаја епархија Српске Патријаршије на територији Црне Горе где већ неколико година јединство православља страда од расколничког деловања тзв. „Црногорске православне цркве“. У Црној Гори је дошло до алармантног тренда повећаног притиска власти на канонске свештенике и верне. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, који се састао од 9. до 18. маја 2019. године, констатовао је да у савременој Црној Гори постоје „покушаји насилног одузимања светиња у корист канонски и реално непостојеће „Црногорске православне цркве“, као и претње уништења одређених места молитвеног поклоњења. Председник Црне Горе Мило Ђукановић на страначком скупу у Никшићу 8. јуна 2019. године, изразио је намеру да оствари „обнову Црногорске аутокефалне цркве“. Посбну забринутост изазива од стране Владе Црне Горе у мају 2019. године објављени предлог закона о слободи религије и веровања и правном положају верских организација, који садржи низ дискриминаторних мера, између осталих – присвајање у државно власништво дела имовине Српске Патријаршије, укључујући и здања храмова и манастира. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве окарктерисао је предлог закона као „антиевропски и антицивилизацијски“, чији је циљ дискриминација епархија Српске Патријаршије на територији Црне Горе и представља „директно уплитање у унутрашња питања Цркве“. Озбиљне примедбе на одређене одредбе предлога закона изразила је Венецијанска комисија. Са забринутошћу сагледавајући последње иницијативе црногорских власти, позивамо их да прекину дискриминацију и подривање јединства Српске Православне Цркве, дижемо глас у њену заштиту, видећи у духовом предању, које воде од Светог Саве, вишевековни темељ на коме су саздани црногорска православна култура и државност. Свети Синод Руске Православне Цркве изражава братску подршку архијерејима, свештенству и свим чедима Српске Патријаршије у Црној Гори који следе завете просијалих на тој земљи великих светитеља, Саве Српскога, Василија Острошког, Петра Цетињског и свештеномученика Јоаникија Црногорско-приморског, и упркос тешким условима и притисцима остају верни истини Светог Православља. Саопштење Светог Синода Руске Православне цркве од 9. јула 2019. године Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Вероватно многи од нас нису ни изненађени ни саблажњени тиме шта људи мисле и говоре о Цркви и свештеницима, али мислим да ово премашује све могуће границе, и да ти коментари без блама стоје на јутјуб каналу ТВ ПРВА Заправо, погледајте о чему се ради
  21. У емисији Пирг, која је емитована у уторак, 17. септембра 2019. године проф. др Драгиша Бојовић, управник Центра за црквене студије представио нам је два нова издања - "Речник Маријиног четворојеванђеља, Јеванђеље по Јовану" Алесандра Ческинија, у издању Међународног центра за православне студије и Библиографију часописа "Црквене студије" Јелене Глишић, у издању Центра за црквене студије из Ниша, Центра за византијско-словенске студије из Ниша и Међународног центра за православне студије из Ниша. Звучни запис разговора Представљајући и ново издање "Речник Маријиног четворојеванђеља, Јеванђеље по Јовану" Алесандра Ческинија, професор Бојовић је посебно говорио о о Маријином четворојеванђељу - најстаријој српској књизи, а овај сегмент разговора можете чути и ОВДЕ. Извор: Радио Глас
  22. Старање о животној средини је основни израз црквеног живота. У недељу 1. септембра 2019. обележава се 30-годишњица проглашења првог дана Црквене године за Дан очувања животне средине. Овај молитвени дан је успоставио у Православној Цркви патријарх васељенски Димитрије I да би се подигла јавна свест у вези решавања еколошких проблема. Овим поводом васељенски патријарх Вартоломеј је упутио поруку која истиче везу између екологије и богословља. Његова Светост је приметио да брига Цркве о природној средини не представља додатну активност, већ је пре „основни израз црквеног живота“. Еколошке активности се сматрају „богослужењем“ и проширењем Свете Евхаристије у свим димензијама њеног односа са светом. Извор: Инфо служба СПЦ
  23. Велики јубилеј Српске православне цркве, осам векова аутокефалности, на различите начине обележавају епархије српске цркве, а данас се завршава тродневна прослава организована тим поводом у Епархији западноамеричкој. Надлежни архијереј, владика Максим (Васиљевић) у разговору за „Политику”објашњава да се јубилеј прославља у парохији Светог Саве у Сан Габријелу, делу Лос Анђелеса. – У тој парохији је управо завршено осликавање храма сценама из живота првог српског архиепископа Саве, укључујући и композицију на којој је, уникатно у целој Српској православној цркви, детаљно представљен догађај додељивања аутокефалије 1219. године. Патријарх је послао леп поздрав, уз извињење што није могао да допутује. Стигло нам је десетак српских архијереја из свих матичних српских земаља, као и из Европе, САД, Канаде, Јужне Америке, a учествују и поглавари или представници православних јурисдикција у Америци, па ћемо имати укупно двадесетак архијереја. Стигли су свештеници и верници из свих крајева наше епархије, од Аљаске до Мексика и од Колорада до Хаваја, а онда и из других области, из Европе, Канаде, Јужне Америке – каже у интервјуу за наш лист владика Максим. Да ли ће прослава бити повод за разговор са сабраћом архијерејима? Има ли међу вама отворених питања, будући да сте последњих месеци често били помињани у различитим новинским написима, а неретко и конфронтирани са одређеним епископима СПЦ, од писане расправе са владиком бачким Иринејем поводом става СПЦ о „украјинским питању”, заседања Светог архијерејског сабора, где су се такође јавила одређена размимоилажења, престанка радног ангажовања на Православном богословском факултету, промене назива српске цркве у Америци? Нормална комуникација са браћом архијерејима је мој природни хабитус и она није никада била компромитована. Основни проблем српске црквене стварности не лежи у „липсандрији”, нити у недостатку љубави, него у одсуству општења које води до тежих неспоразума и неповерења. Ваљда је због тога свако епископско саслуживање у древној цркви било израз саборности. Чуди то што епископи 21. века, у ери олакшане комуникације, понекад нису у стању да једни другима предоче шта раде. Верујем да ће црква уз помоћ Божију изаћи из тренутне кризе кроз поново откривање теолошких критеријума. Верујем да је свако од актера разних дискусија ове године на свој начин бранио јединство Цркве. Моје инсистирање да ми саслужујемо са свима са којима смо до сада саслуживали нашло је потврду и у посебном саборском саопштењу поводом Украјине из маја ове године. Што се тиче мог ангажмана на универзитету, о томе ћу више рећи када прође прослава. Због чега је промењен назив Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци и да ли ту промену тек треба да одбори Свети архијерејски сабор? Не постоји ниједан службени акт Светог архијерејског сабора којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска православна црква у Северној и Јужној Америци”. Ове године није објављен ни прокламован никакав „нови устав” него је постојећи устав поново одштампан са амандманима који су донети на претходна два црквена Сабора како би чланови – делегати могли да их у једном документу прегледају. Измене у овом „арондираном уставу” – примљене консензусом, после дискусије, од стране свих присутних чланова Сабора (делегата) – тичу се раније донетих амандмана. Сабор из 2018. године одобрио је „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама”. Та одлука је спроведена и о томе је извештен Синод. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек је био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. С обзиром на то да важећи устав у Америци уопште не примењује ни Канадска епархија (него се управља према свом статуту), ни она у Јужној Америци, него се он поштује само у Сједињеним Америчким Државама, логично је било да се та чињенична стварност документује и у самом Уставу. Свако ко, и поред оваквог образложења, учитава ту некакве лоше намере (тенденције ка издвајању, тежња ка припајању некаквој другој јурисдикцији а не српској, и сличне томе бесмислице) стварно треба да се запита о својој способности да разуме чињенице. Српске владике у САД, као и свештеници, даноноћно бдију над својом паством, на сваком кораку сведоче о свом српском, светосавском идентитету и није поштено приписивати им било шта друго осим истинског сведочења и заштите нашег верног народа. Епархија западноамеричка објавила је велику монографију на више од 1.000 страница на енглеском језику о српском хришћанском наслеђу у Америци. Шта бисте издвојили из богате историје СПЦ на америчком континенту? Та монографија је у Америци и у свету оцењена као врхунско књижевно и уметничко остварење. Радећи на овој књизи схватио сам који су напори били потребни да се обликују наше црквене заједнице. Један свештеник је прве литургије у својој маленој заједници служио на покретној трпези са богослужбеним сасудима које је користио као свештеник-затвореник у немачком логору током Другог светског рата. Открио сам да је најстарији предмет који овде поседујемо „Служебник” који је Божидар Вуковић одштампао 1520. године, а који је као свештеник користио отац Милутин Тесла, па га је његов син, наш научник Никола, после његове смрти чувао као велику драгоценост. Књига се налази у председничкој библиотеци у држави Мисури. У Србији је остало непримећено да смо овом књигом први пут на једном месту добили стручни и визуелни преглед српске архитектуре, српске иконографије (анализа икона, мозаика, зидног сликарства и сл.) у Америци. Пописане су све наше српске парохије и манастири и сада имамо њихов историјат у САД и Канади на једном месту. Чак и када би неко покушао да нам то отуђи не би могао, јер имамо убедљив доказ да је то наше. У сваком, случају, ова монографија је чувар нашег црквеног наслеђа са српским печатом који нико не може уклонити. Шта су данас најважнија обележја живота наше Цркве у САД? Црква је простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије за америчке обраћенике, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо успоставили мисију међу Индијанцима и то је прва таква мисија на тлу САД, ако се изузме Аљаска. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља. Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Свети Сава је имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља. Уколико пак америчком друштву успемо да убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства. Извор: Политика
  24. Велики јубилеј Српске православне цркве, осам векова аутокефалности, на различите начине обележавају епархије српске цркве, а данас се завршава тродневна прослава организована тим поводом у Епархији западноамеричкој. Надлежни архијереј, владика Максим (Васиљевић) у разговору за „Политику”објашњава да се јубилеј прославља у парохији Светог Саве у Сан Габријелу, делу Лос Анђелеса. – У тој парохији је управо завршено осликавање храма сценама из живота првог српског архиепископа Саве, укључујући и композицију на којој је, уникатно у целој Српској православној цркви, детаљно представљен догађај додељивања аутокефалије 1219. године. Патријарх је послао леп поздрав, уз извињење што није могао да допутује. Стигло нам је десетак српских архијереја из свих матичних српских земаља, као и из Европе, САД, Канаде, Јужне Америке, a учествују и поглавари или представници православних јурисдикција у Америци, па ћемо имати укупно двадесетак архијереја. Стигли су свештеници и верници из свих крајева наше епархије, од Аљаске до Мексика и од Колорада до Хаваја, а онда и из других области, из Европе, Канаде, Јужне Америке – каже у интервјуу за наш лист владика Максим. Да ли ће прослава бити повод за разговор са сабраћом архијерејима? Има ли међу вама отворених питања, будући да сте последњих месеци често били помињани у различитим новинским написима, а неретко и конфронтирани са одређеним епископима СПЦ, од писане расправе са владиком бачким Иринејем поводом става СПЦ о „украјинским питању”, заседања Светог архијерејског сабора, где су се такође јавила одређена размимоилажења, престанка радног ангажовања на Православном богословском факултету, промене назива српске цркве у Америци? Нормална комуникација са браћом архијерејима је мој природни хабитус и она није никада била компромитована. Основни проблем српске црквене стварности не лежи у „липсандрији”, нити у недостатку љубави, него у одсуству општења које води до тежих неспоразума и неповерења. Ваљда је због тога свако епископско саслуживање у древној цркви било израз саборности. Чуди то што епископи 21. века, у ери олакшане комуникације, понекад нису у стању да једни другима предоче шта раде. Верујем да ће црква уз помоћ Божију изаћи из тренутне кризе кроз поново откривање теолошких критеријума. Верујем да је свако од актера разних дискусија ове године на свој начин бранио јединство Цркве. Моје инсистирање да ми саслужујемо са свима са којима смо до сада саслуживали нашло је потврду и у посебном саборском саопштењу поводом Украјине из маја ове године. Што се тиче мог ангажмана на универзитету, о томе ћу више рећи када прође прослава. Због чега је промењен назив Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци и да ли ту промену тек треба да одбори Свети архијерејски сабор? Не постоји ниједан службени акт Светог архијерејског сабора којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска православна црква у Северној и Јужној Америци”. Ове године није објављен ни прокламован никакав „нови устав” него је постојећи устав поново одштампан са амандманима који су донети на претходна два црквена Сабора како би чланови – делегати могли да их у једном документу прегледају. Измене у овом „арондираном уставу” – примљене консензусом, после дискусије, од стране свих присутних чланова Сабора (делегата) – тичу се раније донетих амандмана. Сабор из 2018. године одобрио је „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама”. Та одлука је спроведена и о томе је извештен Синод. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек је био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. С обзиром на то да важећи устав у Америци уопште не примењује ни Канадска епархија (него се управља према свом статуту), ни она у Јужној Америци, него се он поштује само у Сједињеним Америчким Државама, логично је било да се та чињенична стварност документује и у самом Уставу. Свако ко, и поред оваквог образложења, учитава ту некакве лоше намере (тенденције ка издвајању, тежња ка припајању некаквој другој јурисдикцији а не српској, и сличне томе бесмислице) стварно треба да се запита о својој способности да разуме чињенице. Српске владике у САД, као и свештеници, даноноћно бдију над својом паством, на сваком кораку сведоче о свом српском, светосавском идентитету и није поштено приписивати им било шта друго осим истинског сведочења и заштите нашег верног народа. Епархија западноамеричка објавила је велику монографију на више од 1.000 страница на енглеском језику о српском хришћанском наслеђу у Америци. Шта бисте издвојили из богате историје СПЦ на америчком континенту? Та монографија је у Америци и у свету оцењена као врхунско књижевно и уметничко остварење. Радећи на овој књизи схватио сам који су напори били потребни да се обликују наше црквене заједнице. Један свештеник је прве литургије у својој маленој заједници служио на покретној трпези са богослужбеним сасудима које је користио као свештеник-затвореник у немачком логору током Другог светског рата. Открио сам да је најстарији предмет који овде поседујемо „Служебник” који је Божидар Вуковић одштампао 1520. године, а који је као свештеник користио отац Милутин Тесла, па га је његов син, наш научник Никола, после његове смрти чувао као велику драгоценост. Књига се налази у председничкој библиотеци у држави Мисури. У Србији је остало непримећено да смо овом књигом први пут на једном месту добили стручни и визуелни преглед српске архитектуре, српске иконографије (анализа икона, мозаика, зидног сликарства и сл.) у Америци. Пописане су све наше српске парохије и манастири и сада имамо њихов историјат у САД и Канади на једном месту. Чак и када би неко покушао да нам то отуђи не би могао, јер имамо убедљив доказ да је то наше. У сваком, случају, ова монографија је чувар нашег црквеног наслеђа са српским печатом који нико не може уклонити. Шта су данас најважнија обележја живота наше Цркве у САД? Црква је простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије за америчке обраћенике, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо успоставили мисију међу Индијанцима и то је прва таква мисија на тлу САД, ако се изузме Аљаска. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља. Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Свети Сава је имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља. Уколико пак америчком друштву успемо да убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства. Извор: Политика View full Странице
×
×
  • Креирај ново...