Претражи Живе Речи Утехе

Храм Светог Саве је сведочанство наше нераскидиве љубави са братским руским народом, али и симбол снаге, моћи и континуитета српске државности од времена Светог Саве до данашње Србије, објавио је заменик градоначелника Београда Горан Весић на свом профилу на Фејсбуку. „Уз помоћ председника Србије Александра Вучића и председника Русије Владимира Путина, као и уз огромно залагање СПЦ и Руске православне цркве, завршава се изградња Храма која је започета још давне 1935. и за коју су многи мислили да неће никада бити завршена. То су могли да мисле само они који не верују и не познају снагу српског народа! Срби су кроз изградњу овог храма показали да је љубав према својој вери и Светом Сави јача од свих искушења и недаћа које су га снашле у 20. веку“, написао је Весић. Он истиче да је лепота куполе храма Светог Саве задивљујућа, да је украшена мозаиком који се простире на око 15 хиљада квадратних метара, који је тежак 320 тона и састоји се од 50 милиона каменчића. „Олтар са Христовом иконом, са распоном руку од 17 метара, површине је као цела Саборна црква у центру Београда. Олтарски мозаик Богородице готово је истоветан оном из Аја Софије у Истанбулу“, наводи Весић. Храм посвећен Светом Сави у Београду је, према његовим речима, по лепоти и величини у рангу Аја Софије, али са значајном разликом – у њему се врши православно Богослужење. „Због тога Храм Светог Саве у Београду, у години када је Аја Софија преобраћена у џамију, постаје ново поклоничко место православних ходочасника не само са Балкана већ из целог света. Храм Светог Саве биће, уз храм Христа Спаситеља у Москви, највећи и најлепши православни храм на свету“, истиче он. Осим радова у унутрашњости Храма, изводе се и радови на уређењу платоа око Храма Светог Саве који ће потпуно променити читав амбијент на овом простору и омогућити сагледавање лепоте Храма из свих праваца. Подсетимо, завршне радове у Храму синоћ је заједно са српским патријархом обишао и председник Србије Александар Вучић, који је рекао да не постоје речи којима се може описати његова лепота. „Наш храм изгледа лепше од велике и величанствене Аја Софије“, рекао је Вучић у снимку објављеном синоћ на Инстаграм профилу „будућнстсрбијеав“. Претходно је и екипа Спутњика имала прилику да забележи први снимак игре светлости у деловима мозаика у Храму Светог Саве који до тада нису били доступни јавности, као и полијелеј, део подлоге у олтару и звоњаву испод малих звона: Извор: Спутњик

Све литије за одбрану светиња у Црној Гори нису биле ни моје, нити владике Јоаникија, нити било кога другога. То су биле литије Светог Василија. Ако буде обнове литија, а биће их уколико се безакоње не уклони, народ ће се поново побунити. Овако митрополит црногорско-приморски Амфилохије, на дан Светог Василија, најављује за Спутњик наставак народне борбе, која је привремено прекинута због вируса корона, а против закона којим се отимају светиње Српске православне цркве у Црној Гори. Митрополит је, на овај велики празник, служио свету литургију на Острогу. За Спутњик говори о утисцима са службе, односу државе према цркви, новим литијама, светињама на Космету и свом привођењу. По чему ћете памтити ову литургију посвећену празнику Светог Василија Острошког? Да ли је то упорност верног народа да се поклони моштима једног од највећих светаца чак и у доба овог вируса? - Два највећа вируса која владају ових дана су безбожништво и братомржња и то је оно што Свети Василије исцељује. И поред забрана, овде су данас долазила деца и то пешке, кроз шуму из Никшића, Даниловграда и Подгорице, стигли су под Острог да се причесте на Светој служби. Са друге стране, ми смо као црква испоштовали све захтеве здравствених служби поводом вируса. Ипак, и те службе су имале, на неки начин, разумевања за овај велики празник и прихватиле да буду део народа који је овде био присутан. Уверен сам да је Свети Василије помогао и многима да се исцеле и од тог новог вируса који је због људских грехова загосподарио светом. Може ли дух Светог Василија Острошког да помири завађене стране у Црној Гори? - Управо дух Светог Василија мири, што се осетило и овог дана. Управо је полиција, као представник државе, на неки начин, имала разумевања за све што се догађа, а у народу је био дух овог свеца који исцељује од братомржње и богомржње. Неопходно је да се ми у Црној Гори прихватимо духа Светог Петра Цетињског и Светог Василија, јер ће онда у нама да се пробуди братољубље и богољубље, на којима се гради све што је свето, часно и честито у историји рода људскога. Очекујете ли помак у разговорима са представницима црногорске власти око спорног закона? - У контакту смо са државним представницима и надам се да ће код њих преовладати схватање да је донети закон управо безакоње, закон који разара дух братољубља и богољубља у Црној Гори. Уверен сам да ће и наше власти схватити да не могу тим путем да граде будућност Црне Горе. Та братомржња је наслеђена на династичким сукобима двадесетих година, па касније, и на идеолошким сукобима због којих је пало много братске крви од 1941. до 1945. Овај закон је дело неправде и братомржње који подлеже клетви из тестамента Светог Василија Острошког у којем он оставља проклетство на свакога онога који дирне у ту светињу и одузме оно што је он својом крвљу допринео да заживи. Подсећам на тестамент Светог Петра Цетињског у којем он позива своје Црногорце да чувају оно што је црквено као светињу, јер је природно, нико то не одузима од Црне Горе. Зна се да је то Црква божија у коју је народ уграђивао себе кроз векове. Уместо да оно што су безбожници после рата одузели од цркве то сада врате, они настављају тим безакоњем да одузимају божје храмове. А коме их дају? Ја се надам и да ће то овде сазрети и да ће сви схватити да литије нису биле политичке, већ литије пробуђеног духовног народа који се ослободио страха од свих тих деоба и враћа се својим светињама. Свети Василије био је рукоположен у Пећкој патријаршији за митрополита захумског. Ви сте егзарх Пећког трона. Страхујете ли у овим смутним временима за светиње и на Косову и Метохији? - Очевидно је да ови којима су те међународне снаге предале Косово, нису честити Шиптари, него су они који су сами стид честитога шиптарскога и албанскога народа. Они су већ наговестили да ће косовске светиње, а има их око 1500, претворити у имовину секуларне државе, као у Црној Гори. Они већ припремају један такав закон. Ми се надамо у Бога да се то неће догодити, надамо се да ће моћне силе Европе и Америке схватити какав је злочин извршен на Косову и Метохији 1999. Ја сам сведок тога, сахрањивао сам заклане и убијене. То што се догодило горе је од времена фашизма и нацизма и сада, када се обележава годишњица победе над фашизмом, Европа и Америка, које су победиле то опако зло, требало би да не граде будућност на основама наци-фашистичког злочина, него на темељима свега онога што је часно и честито. Они који су сада на власти у Црној Гори извршили су највеће издајство тиме што су признали независно Косово. То је издаја изворне, исконске Црне Горе краља Николе и Светога Петра Цетињског. Са великим поштовањем говорим и о садашњој Русији и Владимиру Путину који штити та исконска права. Не дај Боже да србијанска власт прихвати некакву деобу. То ти је као да расечеш своје срце на делове, да га поделиш. Па коме да даш ону једну половину и како да тим терористима који су стид и срам честитога албанског народа да даш своје срце? Како да изађете онда пред Милоша Обилића. Надам се у Бога да се то неће догодити и да ће и ови који су у Црној Гори на власти поништити своју одлуку о признању косовске независности. Надамо се у Бога да ће зло бити побеђено и да ће светиње косовско-метохијске, као и светиње овде у Црној Гори остати сачуване ради будућности овога народа, будућности Србије и Црне Горе. Морам да вам поставим и једно лично питање. После вашег привођења због служења литургије на Цвети и одласка на сахрану историчара Владе Јовићевића... Очекујете ли да будете оптужени? Било како било, то што је урађено, за нас није ништа ново. Овде је прво убијен митрополит Јоаникије са преко 127 свештеника од ове, обезбожене власти, а данас му ни гроб не знамо где је. Друго, његов наследник Арсеније Брадваревић, дивни и умни архијереј, био је 1954. осуђен на 11 година тамнице. Осуђено је и десетине других свештеника, многи су протерани из Црне Горе. То што црногорске власти покушавају да протерају свештенике који немају црногорско држављанство једно је од безумља које нас овде прати. То је нешто што није здраво и уверен сам да тај дух не може да коначно загосподари. Ово што се сада догађа, наставак је тог безбожног, антинародног, антицрногорског духа, античасног, да не кажем антисрпског духа. Надам се да ће полако нестати, ишчезнути и да ће завладати братска слога и братска љубав; да ће нас Свети Василије и свети Петар Цетињски збратимити, помирити и објединити. То је моје осећање, свих тридесет година, од моје прве беседе у Цетињском манастиру 1991. на Петровдан када је каменован Цетињски манастир, трудим се у том правцу колико знам и колико умем, без обзира на све наше разлике и све наше невоље које су нас сналазиле и које нас и данас сналазе. Извор: Спутњик

У интервјуу за Спутњик уочи црквено-народног Сабора у Никшићу митрополит црногорско-приморски Амфилохије најављује да ће прочитати поруку Ђукановићу од цариградског патријарха. Он истиче да Српска црква није никаква верска заједница, него Црква Христова у Црној Гори која постоји осам векова и поручује: — Мошти Светог Василија ће сигурно бити сутра на Сабору, оне су за то припремљене, а верујем да ће доћи и доста народа, монаштва, свештенства. Прoчитаћемо Ђукановићу и писмо цариградског патријарха, где он говори о томе да Митрополија црногорска никад није била аутокефална, као што и није, као и да је једина нормална црква у Црној Гори Митрополија црногорско-приморска Српске православне цркве. Порука је дошла и од Московске патријаршије — Ми имамо и одлуку Синода Московске патријаршије с тим у вези, где се потврђује то исто. Руска црква је у своје време подржала Митрополију, нарочито почетком 19. века, чак и читав 18. век је подржавала, а у Санкт Петербургу је сахрањен и митрополит Василије Петровић и на његовом гробу пише: Митрополит црногорски, егзарх српскога трона пећкога. То пише у Петрограду, јер је он то и био. Он је чак тражио од Синода Руске цркве да обнови Пећку патријаршију, али то није било могуће. Зато је Руска црква од 1833. године прихватила да рукоположи Петра Другог Петровића Његоша, а онда и да рукополаже и остале митрополите. И не само то. Благодарећи томе, та митрополија која је извојевала слободу, која није прихватила да се потчини Цариградској патријаршији у то време, после укидања Пећке патријаршије и која је водила борбу за ослобођење од Турске и успела, и јесте она која је створила Црну Гору. Српска црква није од јуче Сада се спрема нови Закон о верским заједницама у Црној Гори... — Наша основна примедба је што се у том закону не помиње црква. Они нам не признају име које ова установа носи две хиљаде година. Ја нисам никаква верска заједница, ја сам Црква Христова у Црној Гори и ова наша црква православна, црква српска, Пећка патријаршија која постоји осам векова, није установа од јуче. А они то игноришу и свој предлог закона заснивају да не кажем на лажи — да је као наводно Митрополија црногорска црногорска црква, да је она престала да постоји 1918. године, да је не знам ко њу окупирао — и то Српска православна црква којој ова Митрополија припада осам векова. Председник Мило Ђукановић рекао је у Скупштини да СПЦ није постојала 1918. године... — Он је, нажалост, прихватио ту лаж коју посебно форсира ова секта која ту постоји, а која је себе прогласила за аутокефалну црногорску цркву, а у ствари је безглава. Главе нема ни тај који се приказује као њена глава. То је рашчињени свештеник Цариградске патријаршије... То је групица црквених деликвената које сад ова власт подржава, коју буквално плаћа, даје им новац да могу да опстану и да постоје, а која суштински нема никаквог утицаја у народу. И име које су узели, и начин на који се понашају — а покушавају да отму и име и достојанство Митрополије црногорске која ту постоји кроз векове. А то подржава садашња власт и то ни за ту власт није добро, ни за Црну Гору, јер Црна Гора постоји као независна држава од 2006. године. Ми као црква нисмо против државе, ми само тражимо од државе да се понаша на правни, нормални начин, да доноси законе који су сагласни са вековним предањем Црне Горе, и са савременим, модерним европским законодавством. Ништа друго не тражимо. Како коментаришете то да црногорске власти негирају то да је Митрополија, да је Црква створила Црну Гору? — Раније се овде звала Зета, па када је зетски митрополит прешао на Цетиње и постао цетињски митрополит и тај крај је почео да добија назив Црна Гора. Дакле, Црна Гора је добила назив по Митрополији. Дух Брозових пионира Митрополија је крстила државу по имену... — Митрополија је родила Црну Гору. А та митрополија је 1918. године одлуком Светог Синода цркве у Краљевини Црној Гори прва васпоставила јединство Пећке патријаршије, са Митрополијом у Србији. Она је била подстицај да се васпостави Пећка патријаршија која је онда потврђена и од Цариградске патријаршије 1922. године и призната од свих помесних православних цркава до данас. То је оно што је историјска чињеница. Нажалост, треба бити искрен у том погледу — оно што ради садашња власт у Црној Гори, то је директни наставак лењинизма и стаљинизма. Оно што је покушао Лењин, да створу живу обновљенску цркву у Русији, прогонећи патријарха Тихона и убијајући хиљаде свештеника и епископа, исто се то догодило и овде у Црној Гори. Наши комунисти су убили митрополита Јоаникија, побили преко 120 свештеника, затворили су 1953. митрополита Арсенија и осудили га на 11 година затвора на правди Бога, прогонили митрополита Гаврила зато што је бранио да се сруши црква на Ловћену. И сада исти тај дух настављају њихови наследници, јер су практично ови који управљају Црном Гором Брозови пионири. То је комунистички, партијски однос према цркви, не знајући ни шта је црква, него имајући своје партијско-идеолошко мишљење. Они су сада ставили у програм да желе да обнове црногорску цркву... — Која то партија на свету ствара цркве? Једна је ова која сада влада Црном Гором да они славе своју цркву. Не верујући у постојећу и поистовећујући себе као власт и као партија са државом. Црна Гора је међународно призната држава и не доводимо под знак питања државу, али не можемо дозволити да једна власт, која је у ствари комунистичка, угрожава цркву. Наши комунисти су одузели доста црквене имовине, сад ови који би требало да врате ту имовину, што је и тражено од Европског парламента, хоће још и храмове да одузму. Позив на братску слогу За 24. децембар је заказано заседање Скупштине, а очекује се да ће се 26. децембра на дневном реду наћи тај закон. Може ли да се спречи да тај закон буде донет? — Ми их молимо да дођу сутра у Никшић, позвали смо и њих, а и наше муслимане и римокатолике, не само православне. Овде је обичај већ 350 година да долазе сви за помоћ од Бога, не само православни, него и муслимани и католици. Уместо да прослеђују такве законе, ми их зовемо да дођу и они. То је позив на братску слогу, на помирење народа, а не на свађе. А шта су они урадили? Они, ова власт, склопили су уговор са Ватиканом и исламском и јеврејском верском заједницом. Ми смо дали свој предлог 2011/2012. године, али они нам нису ни одговорили. И 2015, кад је изнет први предлог закона, поднели смо 5.000 примедби, али никад нису одговорили ни на те примедбе. Ево, сада смо поново доставили и њима и међународној јавности своје примедбе на предлог закона. А тврде да су испоштовали све. И препоруке Венецијанске комисије. Тврде и да је било разговора са најмногобројнијом црквом у Црној Гори... — Са црквом која је родила Црну Гору. Надамо се у Бога да ће их уразумити, али се надамо и у помоћ међународне заједнице, јер се они очигледно на трезвенији начин односе према томе, иако не воле да се мешају у унутрашње послове Црне Горе. То и разумем, али њихово расположење и држава посебно православних, и Грчке и Русије, кристално је јасно. Чак и европске државе сматрају да то није нормално. Огласила се и ЕУ... — Ми се надамо да ће Бог уразумити ову групицу која сада влада, ти наши Титови пионири… И оно што је најгоре, чак и оно што је комунизам оставио у њој, што је народ градио, стотине предузећа, сада је опљачкано, а једна група људи су постали милионери. Сад је остало само да и цркву опљачкају и то је сва прича. Црква, иако у тешкоћама, успела је да обнови преко 700 храмова, да сагради катедрални храм у Подгорици, који су освештали московски и цариградски патријарх и то је било њихово последње саслуживање. Ја се сада поново молим Богу да дођу и цариградски и московски патријарси. Нада у јединство у православљу То је једини храм који су освештали обојица... — Ја се надам да ће они поново доћи после ове несреће у Украјини да се овде у Црној Гори састану и да се обнови јединство православне цркве. Јер то што се догодило са Украјином, са том лажном црквом, једна је од рана. Нажалост, ту је штета што се умешао цариградски патријарх. Цариград је престолна црква, али то не значи да је глава цркве, јер у православљу је глава цркве сам Господ Христос, нема друге сем те. А он је у одлуци о украјинској цркви написао да је глава цркве, што је потпуно папско тумачење које је на срамоту Цариградске патријаршије. Чини се да власт у Подгорици користи сукоб око украјинске цркве? — Оно што су урадили са Московском патријаршијом и Украјинском православном црквом, укидајући одлуке патријарха Дионисија Четвртог из 1686. године и тиме реметећи јединство Московске патријаршије, признато пре више од 300 година, тиме дају знак да имају право да укидају све аутокефалије које је дала Цариградска патријаршија. Ако може тамо да укида, зашто онда не може да укида аутокефалију и Српске цркве, Атинске архиепископије и других цркава. И не само то. Тим својим гестом поништили су одлуке Сабора на Криту из 2016. године који је имао васељенски значај, када је потврђено да постоји 14 аутокефалних цркава у њиховим канонским границама. Цариград се огрешио и о Сабор који је одржан, и о вековна предања православне цркве, не само о Московску патријаршију и Украјинску православну цркву. Створио је раскол, припремио један раскол православне цркве који је катастрофалан. Боже опрости, то подсећа на оно што се десило у 11. веку. Неће дати Бог, у сваком случају, тако нешто, али није добро, није здраво и надајмо се да ће Цариград да се поправи. Много је значајно оно што је предложио јерусалимски патријарх, сазивање свеправославног саветовања, јер је Јерусалимска патријаршија једина „мајка црква свих цркава“. Цариградска јесте мајка наших словенских цркава, али све цркве, читаво хришћанство се родило из Јерусалима. Надајмо се да ће позив јерусалимског патријарха прихватити и Цариград. Ми остали смо то прихватили, и Московска патријаршија, да се свеправославно, свесаборски реше та питања. Једино тако могу да се реше. Извор: Спутњик

Свети Архијерејски Сабор СПЦ донео је одлуку да обнови преговоре о решавању статуса "Македонске православне цркве" (МПЦ) и настави разговор о томе са њеним представницима, пише "Политика", позивајући се на изворе из врха СПЦ. Питање МПЦ било је у среду једина тема преподневног заседања највишег црквеног тела. Како наводи лист, спровођењем одлуке о наставку дијалога са МПЦ бавиће се после заседања Сабора, Свети архијеријски синод СПЦ. Српска црква није, како је рекао извор листа, желела да иницира обнављање дијалога са Македонцима док је у затвору био архиепископ охридски Јован Вранишевски. Он је, међутим, пуштен на слободу 2015. године и учествује и на овом, као и на неколико претходних заседања Сабора СПЦ, заједно са владикама Православне охридске архиепископије, која је под окриљем српске цркве, пише београдски дневник https://rs.sputniknews.com/politika/201905161119813712-spc-donela-odluku-obnovu-dijaloga-sa-makedonskom-crkvom/

Са митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем Радовићем разговарали смо уочи Васкрса. Иако је то најрадоснији дан у хришћанском календару, архиепископ цетињски сматра да ситуација у Српској православној цркви, али и у хришћанству уопште, није тако радосна. „Васкрс је празник који васкрсава у свему људском роду, све оно што је истинско и право и што је вјечно. Тако и овде у нашем народу и у нашој цркви. Ипак је Васкрс коначна ријеч неба и земље, Бога и човјека, оног правог истинског за све земаљске народе, па онда и за нас овде. А васкрсења не бива без смрти. Крст носити нама је суђено. Овде код нас распеће се наставља, не само на Косову и Метохији, него уопште. На крају крајева, наставља се и у свакој људској души. И само душе које су сараспете Христу задобијају тај квасац васкрсења вјечнога живота“, објашњава Његово високопреосвештенство за Спутњик. Од крсташа до НАТО освајача Амфилохије се осврнуо на рушење хришћанских светиња у Црној Гори и све већи утицај НАТО алијансе на земље Балкана. Он сматра да се многе лоше ствари у историји понављају. „То је наставак онога што су западни моћници радили вековима. Почевши са крсташким ратовима и онда су крсташи са благословом римског папе кретали у ослобођење Христовог гроба. Велика идеја, али у суштини пљачка. После крсташа таквом је идејом био задојен Наполеон, освајао свет, стварао нови светски поредак после Француске револуције, зна се како је завршио на Бородинском пољу. После њега нацисти и фашисти. Мусолини и Хитлер су ту исту идеју наставили са новим схватањима и идеологијама кренули да освајају свет и зна се како је завршио нацифашизам“, подсећа митрополит и истиче да деловање НАТО-а, САД, Енглеске и Европе није ништа друго, него наставак нацифашизма. „Оно што смо ми доживели од нациста и фашиста 1941-1945. године, ми смо то доживели сада од НАТО пакта 1994-1995. у Босни и Херцеговини, а онда после на Косову и Метохији. Данас исто то доживљавамо. Чак и стање на Косову и Метохији данас, па да не кажем и свуда овде на Балкану, горе је под овим новим нацифашистима, него ли што је то било за време Хитлера и Мусолинија. Ту је трагедија, што је то и наша Црна Гора прихватила. С једне стране се хвали садашња власт својим антифашизмом. Али у суштини не темељи своју будућност на антифашизму, јер да темељи на томе, не би постала део НАТО-а“, наглашава Амфилохије за Спутњик. Према његовим речима, Црна Гора гради своју будућност на братоубилаштву, тако што претвара деобе које су својствене нашем народу у нешто још дубље и горе — националне и језичке поделе. Наш саговорник каже да је и однос НАТО-а према Русији онакав какав је био нацистички и фашистички. „Ипак, ја сам дубоко уверен да ће се оно што се догодило и са Наполеоном, Хитлером и са Мусолинијем, догодити сутра са овим носиоцима тог истог духа“, закључује митрополит. Европа безбожнија од комунизма Амфилохије не крије своју забринутост и за дешавања у Европи. „Европа унаказује себе и своје биће. То није Европа Петра и Павла, то није Европа великих људи на Западу, великих епископа римских. Европа је по свом антихришћанском духу данас дубље безбожна од комунизма. Комунизам је ипак био наследио хришћанску традицију морала. Европа ни тог духа, ни тог морала нема, зато данас Европа потпуно уништава хришћанство, јер данас Европа постаје исламски континент“, прецизира митрополит. Зна се чија је Украјина крајина На питање шта је Украјина добила тиме што је прогласила аутокефалност цркве и тиме се на још један начин удаљила од Русије, митрополит црногорско-приморски каже да се зна чија је Украјина „крајина“ од времена Светог Владимира, па надаље кроз векове. „Украјина је претрпела страховиту трагедију и деобу за време уније, унијаћења у 16. вијеку. А ово што се сад догађа, то је наставак управо тога само у секуларизованом типу. Шта ће добити? Добиће још дубљи расцеп и раскол. Штета што Васељенски патријарх не схвата наше муке словенске. Није схватио какве су то последице и за њега и за цркву православну. Није само питање руске цркве и руског народа, питање је Украјине, васељенско питање“, наводи Амфилохије и додаје да данас очигледно постоји једна борба против православља, против најстаријег изданка јеванђеља. „Е сад треба пребити ту кичмену мождину православних народа, међу којима руски народ има данас посебно место. Треба је пребити да би остварили оно што није остварио ни Наполеон, ни Хитлер, ни Мусолини. Они сада користе ту несрећну Украјину и те њене унутарње деобе и несреће. Створили су дух унутарњег раскола, разбијачки дух тог народа словенског, звали га Украјинци или древно-Руси.“ Последњи суд није Хашки Митрополита смо питали хоће ли Срби, у том опште-глобалном расулу, сачувати свој идентитет. „Сачуваће ако Бог да. Ова сва збивања у нашем народу и ово распеће нашег народа траје читави двадесети век. Исто су то урадили још срамније са Косовом и Метохијом. Часни и честити албански народ сад је представљен преко тих злочинаца Тачија и дружине. То што се догодило на Косову са том групом деликвената, срамота је за часни албански народ. Њих су управо и подржали они који су подржали у току Другог светског рата њима сличне балисте и остале. Хтели би да им предамо Косово и Метохију, како рече наш патријарх ових дана — наш Јерусалим“, поручио је он. Ипак, митрополит је уверен у позитиван исход. „Ако се онај први изабрани Божји народ вратио после 2.000 година свом Јерусалиму, па и овај народ српски и светосавски народ не може без свог Јерусалима. Он ће се вратити. Бог није у сили, него у правди — то је Александар Невски говорио. То је истина која се потврђује кроз све векове, а Свети Петар Цетињски је говорио да је у имену Божјем суд и правда. Последњи суд није Хашки суд, овај безбожни суд који данас суди људима који су учествовали у несрећном грађанском рату“, подсећа Амфилохије и наглашава да нема никакве сумње да рат никоме није брат. Ипак, према његовим речима, непоштено је проглашавати само Србе за злочинце, како би били заштићени они који су наставили фашистичко дело у Босни и Херцеговини, потиснути јасеновачки злочин, а Сребреницу користити за геноцид. НАТО бомбардовање као Хитлерово „То су такве морбидне лажи које је прихватио Клинтон, онај Солана неслани и остала дружина који су овде преузели да владају. Па и они Французи који су се обрукали“, уверен је митрополит, који се поново осврнуо на НАТО агресију 1999. године. „Злочин који је НАТО извршио поводом педесетогодишњице свога постојања је нацифашистичко насиље над Србијом, над Црном Гором. Бомбардовали су по двадесети пут овај град Београд. Каква је разлика између Хитлеровог бомбардовања и овог? Нема никакве разлике. Оно је било у освајачком духу, ово је у име људских права. Побијена деца. Све у име људских права, а на срамоту и своју и срамоту Европе.“ Његово високопреосвештенство архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски Амфилохије на крају разговора је честитао Васкрс читаоцима Спутњика. „Нек је благословен свети празник Христовог васкрсења. Васкрсења не бива без смрти. Крст носити нама је суђено, тако је било и тако је и дан-данас остало. Христос воскресе!“ Извор: Спутњик

У интервјуу за Спутњик Перовић говори о значају Божића, али и подјелама које оптерећују Црну Гору, антагонизму између официјалне политике и цркве, као и о покушају одбацивања православља и Русије. Божић је празник праштања и помирења међу људима. Ипак, свједоци смо да су претходних година подјеле у црногорском друштву веома узеле маха. То се види и на примјеру односа према Подгоричкој скупштини, чија се 100-годишњица обиљежава ове године. Има ли мјеста за оптимизам када се говори о превазилажењу нараслих подјела? — Ако друштвеној елити и онима који воде државу буде стало да уреде напредно и стабилно друштво — онда ћемо га имати! Јер, претпоставке за то постоје. Мало нас је, сви смо међусобно блиски, и сви мање-више разумијемо наше разлике. Ето, рецимо, тема Подгоричке скупштине јесте нешто што рађа различита тумачења, па и разлике међу нама, али нема мјеста чуђењима и међусобним оптужбама за издају. Паметни и добронамјерни људи наћи ће простора да присталице оба тумачења и разумијевања — „за“ и „против“ тог догађаја из 1918. године — окупе у коегзистенцији и труду да се разумије став неистомишљеника. Превише је елемената у историји књажевине и краљевине Црне Горе, који су вапили за утапањем те државе у неку ширу заједницу, то је просто била вјековна идеологија црногорске династије Петровић, да бисмо сад присталице уједињења сматрали издајницима. И обрнуто — тако је природно да се дио црногорског друштва, и онда и сада, ипак идентификовао са тим полазним оквиром црногорске државе, да није природно такве људе сматрати „сепаратистима“. И једне и друге, и тада и сада, водила је љубав према Црној Гори. Тако је и са референдумом који се збио прије 12 година. И они који су гласали за самосталност Црне Горе, као и они који су били против таквог политичког рјешења — сви су сматрали да су њихове идеје добре за Црну Гору. Али ако руководиоци не желе стабилно друштво, лако ће наћи повода за истицање подјела. Лако је завађати. Тешко је градити ред и повјерење. Али то је племенити и благословени посао. Црна Гора има шансе да иде тим благословеним путем, иако сада не личи да је такав амбијент. Како објашњавате феномен да се појам „грађанског друштва“ данас у Црној Гори интерпретира као нешто што унапријед искључује цркву и религију или јој је пак супротстављено? — Много је тумачења, исто толико има пуно практичних модела функционисања „грађанског друштва“ или онога што зовемо „секуларном државом“. Али, ни у једном од њих се не заговара „рат“ или „непријатељство“ цркве и државе. Идеја водиља оних који су осмислили такав друштвени модел била је јасна и функционална подјела надлежности ове двије институције. А ако се то постигне, и ако имамо друштво које не трпи преклапања њихових ингеренција, онда можемо говорити и о томе да у зрелом грађанском концепту, држава и црква могу сарађивати. И то плодотворно и успјешно. Како то изгледа у Црној Гори? — Црна Гора је специфична политичка средина, настала из необичног сусрета управо цркве и државе. Вјековима прије 1851. црква је водила државу и стварала њене правне и просвјетне институције. Исто тако, од 1851. до 1918, или ако хоћете до 1941. држава на овом простору преузима неке од ингеренција црквеног поглаварства, а цркву настоји да учини једном од својих политичких ресора, преко којих контролише друштво. И сад, можда живимо посљедице те превелике блискости. Можда трпимо умор од те превелике блискости, која можда није била жеља ни цркве ни државе — али је била стицај историјских околности, једне просто речено нужности. Па отуда бивамо свједоци једног антагонизма, и то само у једном дјелу црногорског друштва. Антагонизма између политике, и то оне официјелне, и цркве. Али то није природно ни нормално. Не, не треба нам нова теократија, али нам не треба ни прогон цркве — него управо креативна сарадња. А мислим да и црква и држава за то имају потенцијала. Црква као институција практично је створила Црну Гору. Такође, ту је и Русија, без чије помоћи би та државност кроз вјекове практично тешко била замислива. Како видите актуелне трендове одбацивања већине традиционалних вриједности које су красиле Црну Гору, па и двије поменуте историјске вертикале? — Такво одбацивање цркве, православља и Русије сигурно не може донијети никакве користи, јер таквим начином вођења политике Црна Гора ради против саме себе. Као што мислим да нам не треба нова теократија, попут оне из доба Светог Петра Цетињског, тако ни односи са Русијом, нити могу нити треба да буду идентични онима које је краљ Никола имао са двором Романових. Јер такав однос је био однос зависника, „млађег брата“ коме „старији“ непрестано помаже, готово у свему. Значи, треба нам колико-толико равноправан однос. Не знам како и зашто је дошло до тога да у борби за ту равноправност Црна Гора начини „политичке санкције“ Русији. Овдје баш важе оне ријечи — „да није трагично, било би смијешно“. Свједоци смо чињенице да су неки политичари, тражећи дистанцу од сопствене прошлости и свога идентитета, дошли у загрљај оних који их не чине ни независнима ни равноправнима… Али то је већ нека друга, чисто политичка прича. Мени је нелогично, и ван памети, да се управо у овој 100. годишњици од престанка црногорске државне независности, промовише антицрквена и антируска политика, иако том престанку независности 1918. нијесу допринијели ни црква ни Русија, него управо политички фактори онога што данас зовемо евроатлантским интеграцијама, тзв. западне силе. Зато мислим да ни данас Црну Гору не треба бранити од оних који су је стварали и чували у нововјековној историји. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Историја доласка иконе у Црну Гору почиње након Октобарске револуције када су, посредством многобројне руске емиграције, до краља Александра Карађорђевића стигле неке од најврједнијих хришћанских светиња — дио Часног крста, десница Светог Јована Крститеља и икона Богородице Филеримске. Реликвије су неко вријеме биле чуване у Цркви Светог aпостола Андреја Првозваног у Белом двору на Дедињу, након чега их је краљ Петар II Карађорђевић, законити насљедник свога оца краља Александра, у априлу 1941. године, непосредно пред напуштање Краљевине Југославије послије нацифашистичког напада на своју земљу, завјештао и предао Митрополији црногорско-приморској и манастиру Острог. Нажалост, рђаво вријеме и сплет неповољних околности учинили су да реликвије ни ту не нађу мира, па су 1952. године, у оквиру једне полицијске акције у манастиру Острог, записнички изузете од стране тајне комунистичке полиције, а према казивању протојереја-ставрофора доц. др Велибора Џомића, догодило се да су од 1978. године те три светиње први пут, у њиховој двије хиљаде година дугој историји, раздвојене, односно, прецизније — „да су атеисти и богоборци врло намјерно нарушили њихову духовну цјелину“. „Комунистичке власти су их држале у депоу Удбе све до 20. јануара 1978. године када су дио Часног Крста и десницу Светог Јована Крститеља вратили Митрополији црногорско-приморској, а икону Богородице Филеримске су, до даљњег и привремено, на чување предали Народном музеју Црне Горе. Важно је да се зна да је у том периоду од 26 година, односно од 1952. до 1978. године, икона Богородице оскрнављена и опљачкана. Они који су је изузели да би је чували до окончања кривичног поступка, који је вођен против архимандрита Леонтија (Митровића), украли су њен централни драгуљ, а што се види када се упореде фотографије приликом изузимања у Острогу и њене предаје на привремено чување у Народни музеј. Постоји и кратки видео запис о томе како су светиње изгледале 1952. године у манастиру Острог, а видимо како икона изгледа данас“, каже отац Џомић у разговору за Спутњик. Од тада, према ријечима оца Џомића, траје „атак на духовно јединство три светиње“, због чињенице да је икона Богородице Филеримске депонована у тзв. Плаву капелу у Народном музеју на Цетињу, која, како каже, „представља профани и неприкладан простор за такву светињу“. Већ деценијама Митрополија црногорско-приморска захтијева да икона буде враћена тамо гдје она суштински припада, а то је у — храм Божији, у цркву. Међутим, за сада од стране црногорских власти није било слуха за један такав захтјев, а отац Џомић који је и координатор Правног савјета Митрополије Црногорско-приморске, каже да судски и парнични поступак по овом питању од стране Митрополије још није покренут, али да то не значи да га неће бити. „Наш досадашњи став је, прије свега, представљао израз жеље да са државним органима, а ту прије свега мислим на Владу Црне Горе, дођемо до најбољег решења мирним путем. У једном моменту је све већ било договорено и завршено. Влада Црне Горе и Министарство културе су својевремено опредијелили 200.000 марака за изградњу параклиса при Цетињском Манастиру у коме би привремено биле обједињене све три светиње. Међутим, из идеолошко-политикантских разлога се потом једнострано одустало од стране Владе“, каже наш саговорник. Митрополија се такође оштро противи и намјери цетињских општинских власти да икона Богородице Филеримске буде смјештена у Цетињској пећини која би изнутра била футуристички озидана, што би суштински био прави пагански храм за једну светињу, а отац Џомић подсјећа и на чињеницу како би то значило да би сама икона у том случају била и физички угрожена због изложености Цетињске пећине поплавама. „Сматрам да је то један од најпримитивнијих и најнецивилизованијих атака на икону Богородице од кад је настала. Мислим да је и сеф Удбе боље мјесто за икону од те пећине из које је осамдесетих година 20. вијека потопљено Цетиње. С друге стране, реконструкција цетињске пећине већ је дубоко загазила у незаконите, противправне токове и Митрополија ће, сасвим извјесно, против одговорних за то поднијети кривичне пријаве. Против сваког од њих без изузетка“, наглашава отац Џомић. Подсјећања ради, икону Богородице Филеримске по предању је насликао Свети апостол Лука и она представља једну од првих икона Пресвете Богородице, а како каже отац Џомић, „никада никоме из Цркве током двије хиљаде година хришћанства није пало на памет ни да размишља, а камоли да процјењује вриједност иконе Филеримске или осталих светиња“, додајући да „нема новца, нити блага на земљи које би могло да представља еквиваленцу било којој светињи, а посебно не таквима као што су три светиње“ које се данас налазе у Црној Гори. Црногорска јавност је утолико више била више запрепашћена и шокирана када је прије неколико дана радник Народног музеја на Цетињу Александар Беркуљан приказао слике на којима се види да се услед лошег третирања и небриге надлежних, икона Богородице Филеримске данас налази у „ужасном стању“, гдје се види да је површина иконе „екстремно деградирана“ и да се ради о инкаустици, односно слици која је рађена воштаном бојом (тинтом отопљеном у воску), а не техником уље на платну или темпером, како се раније мислило. Оквир слике је такође оштећен, што датира још од деведесетих година када је Цетиње посјетила италијанка Ђованела Ферарис Барте, при чему је за потребе њеног истраживања икона први пут растављена, а оквир оштећен нестручним руковањем надлежних. Да невоља буде већа, према мишљењу Беркуљана, службеника Народног музеја, који је имао прилику да изблиза проучава икону, Црна Гора нема довољно техничких и стручних капацитета да заустави пропадање иконе и да је на неки начин обнови. „Колико ја знам, нико се код нас не бави инкаустиком, нити конзервацијом воштане боје. Ту је и проблем температурних отклона. Ако је већа температура, постоји опасност да се боја истопи или отпадне. Икона је већ у фази када изгледа као крљушт. Испуцала је читавом својом површином“, рекао је Беркуљан. Због свега наведеног, у Митрополији су у потпуности незадовољни маћехинским односом државе према икони Богородице Филеримске, па отац Велибор Џомић поручује да су у овакво стање свету реликвију могли да доведу само савремени „мрзитељи икона и иконоборци“. „То је само један од примјера невиђеног скрнављења иконе. То је нова врста иконоборства и ријеч је о новим иконокластима у 21. вијеку. Онакве ствари које су учињене на икони, а које нам је аргументовано приказао Александар Беркуљан, могли су да учине не само нестручни људи, него савремени иконокласти — мрзитељи икона и иконоборци. И то све да би једна Италијанка, из ко зна каквих разлога и побуда, а зна се за чији интерес, мимо научних институција Црне Горе, писала некакву своју књигу о икони. То је велика срамота и то оних који су годинама контаминирали јавни простор и тровали црногорску јавност неистинама да је Црква која је створила и очувала светиње кроз све претходне вјекове ’вршила девастацију‘. Срамота до неба, али не видим да тим типовима од тога црвене образи. Ипак, очекујем хитну реакцију тужилачких и судских органа“, јасан је отац Џомић. Извор: Спутњик