Претражи Живе Речи Утехе

Зашто се то дешава само добрим душама? Младима, онима који никад нису знали да ти ружну реч кажу, онима који су свима само добро желели, онима који су радили, живели, дисали за друге и њихову радост... Тај тајни промисао Божији сваког мучи, а ми смо мали, зато не разумемо. Не можемо да разумемо, јер видимо само физичким очима. И увек видимо да се најгоре ствари дешавају овим људима - страшна, ужасна смрт, пожар, саобраћајна несрећа, тешка болест... Звук тог страшног тренутка, као муња, дирне свакога, и оне који су их познавали и оне који то нису. Морам да поменем нашег Тошета Проеског, Човека са великим Ч испред. И његов земаљски крај био је сличан. Док је био жив, за његову велику душу готово нико није знао. Или су ту доброту порицали. Познато је да доброта свима упада у очи, али у овом случају очигледно се то није десило. А каква је била његова смрт?! Страшна! Каква је само била смрт наших најмилијих, људи из нашег града, које нисам лично познавала, али сам их толико волела као музичку групу. Иако сам попадија и место ми је у цркви и Литургији, често сам имала жељу да бар једном будем на неком њиховом концерту! Енергија у души им је зрачила. Зато сам их волела. Али Божја воља. И данас су ове невине душе заједно отпутовале у Небо, веселиле су се уз песме, и то им је била последња радост на овом земаљском свету. И док сви плачемо, питајући се зашто су тако умрли, одговор је само један. Вратимо се назад кроз векове... Јединствена Личност пре свих векова разапета је на крсту. Смрт на крсту! Најстрашнија и најсрамнија смрт у то време. Ево нашег одговора зашто сваки добар човек, свака добра душа пролази кроз најстрашније страдање, тугу и губитак на овом свету. Јер, ми се не боримо са телесном силом, већ са другом невидљивом силом, силом која нам ни мало не жели добро. Све нас мучи питање - зашто таква смрт, зашто баш тако?! Зато што је Неко планирао наш овоземаљски одлазак тако да нечија добра душа оде на сличан начин као Његова, али и да то одјекне гласно и снажно и додирнути свачије срце, свачију душу, да свако пусти бар једну сузу, која ће бити саткана молитвом. Нико не може пружити утеху онима који остају овде, обавијени тугом због својих губитака. Али, постоји само Један који даје живот и узима га Горе, и Он, само Он даје мир, даје утеху, дарује стрпљење... Живот је овде кратак, веома кратак. Блажена је она душа која је ту истину научила, која ту истину живи, која добра дела чини, која се не плаши искушења која јој предстоје, која чини добро на најлепши, невидљив начин -молитвом. Јер, том молитвом Бог шаље анђела чувара тој души, свим душама које се у молитви помињу. Можемо и урадићемо све. Доћи ће до промене власти, увешће се нови закони, нове мере и низ других законских и системских реформи како би се спречиле да се овакве ситуације не дешавају у будућности. Лепо је, најбоље је променити се на боље. Али, како променити „ум“ или „мисао“ или „план“ онога који по сваку цену жели да нанесе зло?! Који закон ће то забранити, казнити, или што је најважније, натерати некога да разуме? Само молитва има ту моћ. Кад човек смиреног срца стоји пред Богом. Уз жртву љубави. А то је пост , захвалност душе. За шта може да се захвали човек који дише, живи, ради, ствара, напредује, који има благослова на свакој њиви, ако не на тој малој послушности коју можемо да дамо Богу још од Раја (јести од свега, само не једи са тог дрвета!), тој малој жртви, да се буде послушан, да се пости. Када човек пости, труди се да не чини грех који му је био драг или са којим се борио, па се труди да га остави, бори се, моли се Богу да му помогне, труди се да се повуче у молитву, у себе, да сагледа своје грехе, а не туђе... То је наша најмања жртва за Бога, најмања! А кад се човек пење на духовној лествици, онда из те љубави више не гледа на себе већ на друге, даје живот за друге. Када МИ будемо послушни и жртвујемо се за оне које највише волимо, када жртвујемо своје грехе и страсти за своје вољене, тада ће Бог чути и услишити наше молитве. Увек помињем пример св. Пајсија Светогорца. Једном приликом долази отац да га моли да му излечи ћерку од рака главе. Старац га пита: - Сине, јеси ли спреман да жртвујеш једну своју страст, само једну своју страст, за своју кћер? А он одговара питањем: Какве страсти?! - На пример, немој да пушиш цигарете. Он је ту своју страст веома волео, али је пристао због ћерке. У кратком периоду од неколико месеци, без операције, без терапија, рак је регресирао. Када је поново отишао старцу, овај му је рекао: - Пази да обећање одржиш, јер ако га прекршиш, ситуација ће бити иста. Прошло је много година, ћерка се удала, постала мајка, а отац је заборавио на своје обећање. Недуго након што је поново почео да пуши, рак се појавио на истом месту, али јој је сада одузео живот. Тужна али истинита лекција у нашој суровој стварности. Како заборављамо на Бога, на своја обећања. Обраћамо Му се само када нам је тешко. А где је наша захвалност?! Ако постоји нешто што можемо да научимо, то је - колико је моћна молитва човека док је жив. Нико, нико нема ту снагу као ми. Зашто заборављамо ту молитву? Зашто не схватимо да том молитвом, том својом малом жртвом, грејемо Бога? С Његовим благословом можемо променити СВЕ. И Он се радује, радује се спасењу макар и једне душе. Ради молитава св. Серафима Саровског, Бог је заштитио сву Русију. Целу земљу. Данас нико не чини ништа за спасење другог. Зашто се не молимо? Да имамо бар један молитвеник у овој нашој малој земљи, ништа од овога се не би десило. Ако апелујемо да нешто треба да променимо и духовно трансформишемо, онда се то односи на нас саме. Ако желиш да се сви спасу, да се промене на боље, корен је прво у теби самом. Ако се потрудиш да спасиш себе, спасићеш безброј других око тебе. Никада не знамо ко ће бити тај молитвеник, чија ће бити молитва која ће спасити нечију душу јуче, данас или сутра. То може бити нечија молитва, твоја, или моја...само Бог зна. С поштовањем за све златне душе. Марина Тодороска приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Постоје тренуци код сваког од нас када осећамо да „треба да разговарамо“. Искрено. О нечем важном, болном или узнемирујућем. Али уместо да почнемо, ми одлажемо. Чекамо „бољи тренутак“ који никада не долази. Говоримо себи да то није толико важно, да можемо још мало да сачекамо. И као да се невидљива омча стеже у нама – напетост расте, а однос са особом се постепено мења, и то често не на боље. Зашто је тако тешко рећи шта заиста осећамо? Страх. Најједноставнији одговор, који је уједно и најтеже прихватити. Бојимо се. Бојимо се да нећемо бити схваћени. Да ће нас осудити, да ће разговор прерасти у свађу. Понекад је сама помисао да морате да изразите своја осећања речима застрашујућа. Лакше је ћутати. На то смо навикли. Ћутање ретко решава проблем. Оно може да замаскира проблем, да створи илузију спокојства, иако у том спокојству увек постоји скривена забринутост. Знамо да проблем није нестао. Чека, расте, претвара се у терет који постаје све теже подношљив. То се дешава у односима са вољеним особама, када бисте желели да кажете: „Недостаје ми твоје пажње“, али уместо тога промрмљамо у себи: „Све је у реду“. Или на послу, када треба да поставимо границе, а ми уместо тога пристајемо на додатне уступке како не бисмо разочарали свог шефа или колегу. И онда остајемо сами са осећањем неправде и огорчености. Искрени разговори не само да могу учинити да разјасните ситуација. Они вам прилику да се међусобно зближите. Да, није лако. И да, понекад су последице непредвидиве. Међутим, када одлучимо да кажемо шта нас мучи, постоји шанса да нас други човек чује. Постоји шанса на разумевање и то обострано. Не морамо бити савршено припремљени за овај корак. Али обавезно треба да почнемо са оним што осећамо. Не треба осуђивати другог или очекивати да ће нас друга особа одмах разумети на пола речи. Реците онако како јесте: „Важно ми је да попричамо“, „Осећам се збуњено“ или чак: „Бојим се да ово кажем, али желим да ме чујеш“. Наравно, друга особа можда неће реаговати онако како бисмо се надали. То је ризик. Али зар ћутање не носи и већи ризик? Оно нас дели, ствара јаз тамо где би могао бити мост. Тешки разговори се не дешавају случајно. То је избор. Избор који можемо направити за себе, ради искрености, да више не носимо тешке речи у себи. Па чак и ако је страшно, запамтите: сваки такав корак је корак ка лакшем и слободнијем животу, без бежања од онога што је важно. https://www.b17.ru/article/504344/ https://poznajsebe.wordpress.com/2024/12/27/otvoreni_razgovori/#more-5696

Умеће родитељства је одувек било тешко, и повремено емоционално узнемиравајуће. Пре 60 година, када сам ја рођен, родитељи су имали један важан извор подршке који је долазио из спољног света – јединствени морални консензус у друштву. Постојале су општеприхваћене „методе“ од којих је већина била неуспешна у погледу очувања менталног здравља, али зато су биле врло успешне у стварању углавном тихе и послушне деце, како би се на тај начин удовољило захтевима индустријског друштва којем је требало послушних и покорних радника. У последње две деценије услови у којима се деца васпитавају су се променили радикалније него икада у нашој историји. Наука, поготово неуронаука, пружила нам је мноштво нових информација о деци, о њиховим могућностима, ограничењима, развоју и емоцијама, као и о њиховој егзистенцијалној добробити. Откривено је колико је важан квалитет односа између детета и родитеља, са посебним нагласком на „субјект-субјект однос“; Системска теорија је општепризната као најсвеобухватнија теорија у погледу анализе и залечења породичних сукоба, као и када су у питању проблеми личне природе. Скуп заједничних вредности и морални консензус више не постоје, што значи да су родитељи изгубили много подршке која долази из спољног света. Педагогија је покушала да надомести тај губитак, али будући да се природа професионалне педагогије у основи разликује од приватног васпитања деце, покушај је био безуспешан. Данашњи родитељи су суочени са огромним задатком да постану „родитељи изнутра“. Последице таквог захтева се манифестују на такав начин да се већина младих родитеља осећа несигурно, и сасвим је разумљив њихов вапај за методама у васпитању. То нас суочава и са првим важним питањем: Да ли је сврха метода да залече родитељску несигурност, или да деци омогуће здраво детињство? Друго и кључно питање је: Уколико једна или више метода из „приручника“ заиста успеју да учине да се родитељи осећају сигурније, да ли то такође значи да ће родитељи успети да осигурају најбоље услове за стварање и одржавање менталног здравља своје деце? У последње две деценије скандинавска деца су почела да проводе приближно 26000 сати свог детињства у педагошким институцијама које су у обавези да похађају. Те институције су професионалне и сходно томе развијају и низ методолошких дисциплина намењених разним облицима учења. Њихова методологија у погледу личног и друштвеног развоја појединачног детета, као и методологија вођења група, још увек је примарно базирана на правилима и прописима, док је циљ често само послушност и одсуство сукоба. Дуготраније последице оваквог начина тек треба да се истраже. Већина метода у родитељству које су тренутно на „тржишту“ имају своју основу у бихевиоралној психологији. Њихови главни „састојци“ су регулација понашања, позитивно поткрепљење, итд. Иако је све модернизовано и хуманизовано (сходно томе се користимо блажом терминологијом), базу још увек представљају Павловљеви експерименти у којима се жељено понашање код паса награђује кексом, док се супротно понашање кажњава струјним ударом. То је, могли бисмо рећи, старо вино у новим боцама, тј. хранљиве вредности су остале исте. Моји приговори овим методама су сажети у следећем: Када између родитеља и детета постављате методу тада сте установили однос сујект-објект, у којем је дете објект. Научници као што су Даниел Н. Стерн, Петер Fonagy… заједно са већином ноуробиолога и неуропсихолога нам говоре да је оваква врста односа знатно удаљена од оптималног односа како у погледу добробити и развоја детета иродитеља, тако и у погледу квалитета њиховог односа. Више од педесет година клиничног искуства у породичној терапији нам говоре исто. Методе имају за циљ да произведу код детета понашање које се од стране родитеља/школе или других одраслих особа дефинише као „добро“. Према томе, нежељено понашање може се слободно елиминисати, што је у супротности са 99% наших открића у проучавању и у раду са породицама које имају проблеме. Наша сазнања говоре да су изузетно узнемиравајућа и/или девијантна понашања једноставно симптоми дисфункционалног система. Циљ одраслих данас је врло сличан оном пре 60 година: послушност и одсуство сукоба. Главна разлика је да се уместо физичког и психолошког злостављања сада користи моћна манипулација. Овај процес нарушава емотивни и егзистенцијални интегритет деце. Из искуства знамо да што се више нарушава интегритет људског бића, оно ће се више прилагођавати захтевима и очекивањима. То значи да су такве методе осуђење на „успех“, као што је то успевало генерацијама пре када је у питању употреба насиља. За многе од ових метода се тврди да су „утемељене на доказима“. Када погледате студије које пружају те доказе, схватићете да су слабог научног квалитета, тј. да су изведене и написане од стране „уверених“. Њихов такозвани успех мери се на краткорочној основи: Да ли је нестало нежељено понашање деце и јесу ли родитељи мање фрустрирани? Ја још чекам независну студију која би се бавила дугорочним последицама таквог приступа које ће се манифестовати на животни квалитет, на квалитет односа (на друштвеном и личном нивоу) и на квалитет родитељства, а то ће се догодити када деца која су била изложена овим методама напуне 45 година. Захтев за методама које се „темеље на доказима“ примарно је политичке природе. Цело подручије родитељства и педагогије у овом тренутку је веома хаотично, тако да су политичари (као и стручњаци) у искушењу да пронађу подршку и алиби у „науци“. „Утемељено на доказима“ постало је исто као и „исправно“ или „добро“ – без даљих питања! Проблем са алтернативним приступима који су утемељени на искуству и практичним схватањима међунаучне и интердисциплинарне праксе јесте да не могу да буду лако „доказани“, будући да одбијају да произведу поједностаљене методе. Могу да разумем родитеље који због осећаја изгубљености и несигурности траже сигурност у једноставним методама – у сваком смислу те речи. Такође, могу да разумем зашто је политичарима и администрацији много лакше да прихвате концепт у којем им фраза „утемељено на доказима“ осигурава алиби. Оно што ја не могу да разумем јесте да стручњаци који знају, или би требало да знају боље, такође одобравају и подстичу стратегије у којима се само уклањају симптоми, али се не јачају и не развијају односи који су утемељени на љубави унутар породице, нити се јача здрав лични и друштвени развој детета. Уместо тога, задовољавају се идејом да те методе „делују“. Добро је позната чињеница да све такве методе увек делују ако се спроводе са уверењем, доследно, дужи временски период и у релативно изолованој околини. Важно питање није шта делује. Кључно, етичко, стручно и политичко питање јесте како и зашто то делује. Следећи важан приговор садашњем захтеву за методама утемељеним на доказима јесте да искључује мноштво искустава, знања и схватања, од којих су многа такође темељно подржана од стране научних студија и открића. То значи, да за њих може да се сматра да су утемељени на доказима, али не и на методама. Узмимо сад мој лични приступ педагогији и васпитању деце који је успешно избегао било који покушај да буде категоризован и етикетиран (осим једног пријатељског предлога од стране шведског колеге, да се мој приступ назове: „утемељен на дијалогу“). Начин на који ми инспиришемо одрасле да се односе према деци и младима темељи се на мало више од 60 година заједничког искуства произишлог из примене више методологија као и откривањем чињеница из подручија породичне психологије и психотерапије са породицама, као и са децом, младима и одраслима. Укључене су и Системска теорија, такозвана Односна (релацијска) психологија (Стерн, Fonagy и др.), такође удео имају и завршене и актуелне интернационалне, међунаучне и лонгитудиналне студије (нпр. швајцарски педијатар Ремо Ларго), као и студије неуробиологије и наравно педагогије, социологије и социјалне педагогије. Када ме питају за институције или пројекте који употребљавају „Јуулово методу“ ја увек устукнем и додам: „Ако успете да пронађете иједну, молим вас да ми кажете. Доћи ћу и убићу их!“ Постоје два разлога за овако бруталан одговор. Први је тај што начин нашег рада има много извора. Ја сам само онај који их је скупио, описао и потом сложио коцкице. Немам право да их зовем својим. Други разлог је тај што су темељне вредности нашег рада управо у наглашавању индивидуалности сваке одрасле особе и детета и њихових јединствених односа, сходно томе, морало би да постоји онолико „метода“ колико има људи. Наш рад је утемељен на специфичним вредностима и принципима људске интеракције, који га лако разликују од мноштва других приступа. У односу на тему овог чланка, од кључне важности је то да инситирамо на схватању односа (личног, као и професионалног) између деце и одраслих, као и на схватању односа „субјект-субјект“ за разлику од односа „субјект-објект“. Да бисте применили методу на вашу интеракцију са другим људским бићем морате другу особу да гледате као објект, и у складу са нашим вредностима, друга особа мора да пристане на улогу објекта. Само одрасле особе могу слободно да пристану на то. Деца и млади морају да се покоре оваквој подели улога, што значи да морају да одустану од свог интегритета и дозволе да њихове потребе и границе буду занемарене и повређене. Без обзира колико срдачно, или са колико љубави је то учињено, то нарушава принцип равноправног достојанства. У одређеним политичким круговима увођење односа субјект-објект, као и методе родитељства, схвата се као део коначне битке против генерације шездесетосмаша и њихових вредности. Лично верујем да је то схватање погрешно. Иако припадам тој генерацији, никад се нисам осећао као шездесетосмаш. Сматрам да оно што та генерација јесте или није учинила у погледу промена вредности у друштву и у породици, примарно је било политички мотивисано, а заправо није било укорењено у стручним или научним схватањима или у организованим искуствима. На првом месту то је био покрет против многих ствари, а највише против свих ауторитативних структура у друштву и у породици. Демократске вредности су у том процесу постале врло важне. Делимично је истина да су те вредности, иако врло важне, далеко од довољних да би се постигло то да есенцијални однос између одраслих и деце функционише са обе стране. Исто се може рећи и о њиховим ограничењима и вредностима приликом редефинисања идеје брака, живота у пару, или када је у питању педагогија и поучавање. Садашњи покушај који се своди на то да се помоћу неоконзервативних политичких метода замене те вредности и да се исмеју неизбежне грешке и промашаји, заправо је понављање истих тих грешака, само што је филозофија „другачија“. Такви потези су погрешни, а оно шта је потребно јесте да се извуку поуке из огромног знања и искуства које се акумулирало од 1968. године. Не треба нам још једно политички мотивисано преправљање родитељства, али нам свакако треба трајни развој који ће се темељити на искуствима данашњих родитеља и њиховим дијалозима са различитим групама стручњака. До данас нико нема потпуни одговор на најважније од свих питања: Како ми одрасли да практикујемо вођство над децом и младима на начин који не нарушава њихов лични интегритет?“ Желим да додам да се то питање поставља, али да још нема одговора унутар индустрије, политике и образовања, па вас зато молим да будете стрпљиви и да не искаљујете своје фрустрације на деци у облику поједностављених метода. Молим вас да престанете да размишљате примитивно вођени супротностима (црно/бело) и помозите нам да створимо оригиналне алтернативе свему ономе што не користи појединцима и/или породицама и заједници, без обзира на то која генерација их је изумела. Јеспер Јул https://familylab.rs/metode-vaspitanja-u-roditeljstvu-zasto-i-zasto-ne/

Савремене гране медицине, међу којима предњачи психијатрија, теже да болестима пронађу физиолошке узроке. То и није тако тешко наћи будући да живимо у времену када су основне животне потрепштине попут хране и воде прилично лошег квалитета, у ваздуху је висока концентрација токсичних састојака, не одмарамо довољно а радимо превише. Ипак, да ли је физиолошка природа болести довољна како би се сам настанак болести објаснио, може ли физиолошка аномалија бити последица, а не узрок? Некада је неко мудро изјавио да је болест стање духа, што значи да не мора бити узрокована различитим аномалијама и природном рањивошћу тела. Тело више трпи последице деловања духа који је у њему, од онога што га окружује или што у себе уноси као храну. Зато ћу овде писати о болестима као аутодеструктивним ,,силама“ које постоје у нама а продукт су ега. У неком ранијем тексту сам помињао развојне фазе кроз које човек пролази током одрастања. Прва фаза је орална и она подразумева нежност, загрљај, телесни контакт, узимање хране сисањем. Болести коже, грудног коша, плућа, срца, грла, усне дупље могу бити знак застоја током проласка кроз ову фазу. Особе којима телесне потребе у овој фази нису биле задовољене на адекватан начин, у току живота могу осећати недостатак свега тога, најпре блискости, осећаја припадности, нежности, разумевања и вољености. Доминантно осећање везано за набројане недостатке је туга. А туга се најчешће осећа у грлу и грудима, поготово ако се не испољава. Друга фаза се зове анална и у њој се дете учи контроли, телесној и психолошкој. Телесна подразумева најпре контролу свинктера, мишића који омогућује или спречава вршење физиолошких потреба. Ко има децу препознаће ову фазу по томе што она често имају проблема са какењем, тј. не желе да каке, или не желе да пишке, па се родитељи на различите начине довијају не би ли деца кренула да своје потребе обављају редовно. На психолошком плану контрола се одражава на чувеном дечијем Не, чак и онда када би Да било на корист. Тако уче и да контролишу своје емоције, да их испољавају или не. Уколико постоји неки застој у овој фази то Не које значи и заузимање за себе често неће бити испољавано па ће такво контролисање моћи у каснијем животу да узрокује болести дигестивног тракта, уринарног тракта и других органа у стомачној дупљи. ,,Не“ може бити осећању туге па особа осим суза неће никакву течност испустити из себе, што може бити физиолошки испољено као нпр. застој у раду бубрега. Исто ,,Не“ може бити упућено љутњи, па пошто нисмо у стању да се ,,заштитимо од туђих гована“ (терминус technicus) врло је могуће да ћемо имати проблем са својим сопственим, што има везе са болестима дигестивног тракта, као што су тумори, ,,нервозна црева“, Кронова болест итд. Трећа је фаза фаличка, то је исто што и ,,курчење“ (још један т.т.). Застој може настати нпр. када се девојчице стиде своје полности јер постају свесне да се по нечему разликују од дечака, или нпр. када дечаку који се наравно јавно игра својом пишом грубо кажемо ,,Склањај то!“, ,,Срам те било“, ,,Следећи пут ћу ти га одсећи“. Проблематика ове фазе је у осеаћању важности, тј. у мањку тог осећања. Особе које се не осећају важно, или мисле да нису важне или цењене као особе, могу имати проблема са репродуктивним органима, хроничним и болним упалама јајника, тумором тестиса, импотенцијом или стерилитетом иако физиолошки гледано не мора бити јасног узрока. Када се префорсирамо, радимо без предаха, без довољно одмарања и опуштања, често се може јавити прехлада. Прехлада јесте знак пада имунитета, а тај пад може бити само физиолошка манифестација премора психе, која тражи одмор, па како време за одмор није могла добити, ,,разболеће“ тело. Није циљ не обраћати пажну на физиолошке предиспозиције и узроке болести, већ обратити пажњу на его, на дубоке захтеве наше психе која, ако је игнорисана, неће имати другог начина да скрене пажњу на себе него преко тела. https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/06/27/psihosomatika-zasto-se-uopste-razboljevamo/

Из књиге Дмитрија Семеника „Упознавање са собом“ Обраћајући се, пре свега, тим истим фанатицима који, уместо да ратују против демона, ратују против људи, подвући ћемо да наше прихватање других људи не значи истовремено и наше одобравање њихових порока. Свети оци су рекли: „Мрзи грех, воли грешника.“ Дакле, прихватање свих људи, чак оних најгрешнијих и оних који мрзе Православну Цркву, никако не противречи учењу наше Цркве. Везу између нашег прихватања себе и прихватања других људи веома је лако видети у свакодневном животу. Када човек, који је обично незадовољан собом, учини неко добро дело и на неколико минута или сати се себи учини „исправним“, достојним живота, достојним добра, тада се, у тим минутима и часовима, он и према другим људима понаша боље. Мање их осуђује, чешће примећује у њима добро, отворенији је за разговор, чак се и зачуди: ето како ми се посрећило, какве добре људе срећем данас. Заправо, као и увек, ствар је у њему самом, он се малчице приближио здравом, нормалном стању човека. Имајући на уму да ће многи људи читати ову књигу критички и очекивати од свега што је везано за психологију неки трик, даћемо још једно објашњење. Света Црква нас учи да су све крајности од демона, а ка Богу највише приближава умереност, златна средина. Златна средина управо и јесте то – сматрати себе у некој мери добрим и достојним живота, односно прихватати себе. То не значи сматрати себе безгрешним, или бољим од других људи, ни у ком случају. Овде постоје две крајности: сматрати себе горим од свих, недостојним живота, и сматрати себе бољим од свих. Црква нас учи да се свим средствима духовне борбе служимо промишљено, разумно. Тако нам свети Оци тврдњу „Ја сам гори од свих“ предлажу не као основну молитву, већ као лек у случајевима када се превише узвисимо. Када клонемо духом онда, напротив, треба да се присећамо својих добрих дела и каквих-таквих успеха у духовном животу, то јест, пракса духовне борбе је усмерена на повратак златној средини (између осталог, и у односу према себи), од које демони покушавају да нас одаље. Управо стога је наведена светоотачка мудрост „Мрзи грех, воли грешника.“ формула, не само нашег здравог односа према другим људима, него и формула здравог односа према себи самима. На основу чега ми себе чинимо изузетком из тог правила? Ми смо црквени људи, а не људи телевизије, и у нашој свести реч „волети“ уопште не значи осећати страст према човеку, размазити га, узвисити га изнад других људи, већ то значи желети му добро, желети му спасење и жртвовати ради њега свој егоизам, своје страсти. Мало ћемо појаснити онима који ову књигу не читају ради исцељења, него из других разлога. Ако никад нисте осетили неприхватање себе, сигурно вам је тешко да замислите коликом силином човек може себе мрзети. Мени је та страст позната из сопственог духовног живота, као и из искуства рада са стотинама хиљада самоубица на сајту http://www.pobedish.ru. Страст мржње према себи је исто тако погубна и подстицана демонима као и страст мржње према другим људима. Можда је чак и гора, јер води самоубиству, а самоубиство се у Православљу сматра тежим грехом, него убиство другог човека. Зато је човеку који страда од те страсти крајње неопходно да у Православљу пронађе не повод да себе мрзи (у нетачно схваћеној фрази „Ко не омрзне душу своју…“ и др), већ повод да себе види као једног од људи, то јест, једног од тих људи које смо ми дужни да волимо, мрзећи њихове грехе. Здрава љубав према себи, љубав као жељење себи добра и спасења, даје човеку снаге да се бори са страстима, почев од унинија, па све до телесних страсти. С друге стране, на тлу мржње према себи, све страсти бујно цветају. Неприхватање себе удаљава човека од златне средине и то истовремено у оба правца. Код таквог човека комплекси ниже вредности често рађају уздизање себе, као покушај да се испуни сопствена непотпуност. Комплекси таквог човека се хране тиме што он, не прихватајући и осуђујући људе, има велике тешкоће у ко`муникацији (које иду чак и до социофобије), одатле и неуспех у дружењу, љубави и каријери. Осећај супериорности у односу на друге може се хранити неким талентом који је човек код себе препознао, али често чак ни то није потребно – сами комплекси хране тај осећај супериорности. Ако постоји таленат, њему човек придаје сувише велик значај знајући, наравно, у дубини душе, да је за оно најважније – љубав – ускраћен и дубоко је несрећан. Несрећан је још и због тога што осећа рањивост, неутемељеност свог преузношења. Све ово говоримо да бисмо доказали да је правилно прихватање себе безусловно добро и у потпуној је сагласности са учењем Цркве. https://poznajsebe.wordpress.com/2018/10/09/zasto-ne-prihvatamo-druge-ljude/

Постоје тренуци код сваког од нас када осећамо да „треба да разговарамо“. Искрено. О нечем важном, болном или узнемирујућем. Али уместо да почнемо, ми одлажемо. Чекамо „бољи тренутак“ који никада не долази. Говоримо себи да то није толико важно, да можемо још мало да сачекамо. И као да се невидљива омча стеже у нама – напетост расте, а однос са особом се постепено мења, и то често не на боље. Зашто је тако тешко рећи шта заиста осећамо? Страх. Најједноставнији одговор, који је уједно и најтеже прихватити. Бојимо се. Бојимо се да нећемо бити схваћени. Да ће нас осудити, да ће разговор прерасти у свађу. Понекад је сама помисао да морате да изразите своја осећања речима застрашујућа. Лакше је ћутати. На то смо навикли. Ћутање ретко решава проблем. Оно може да замаскира проблем, да створи илузију спокојства, иако у том спокојству увек постоји скривена забринутост. Знамо да проблем није нестао. Чека, расте, претвара се у терет који постаје све теже подношљив. То се дешава у односима са вољеним особама, када бисте желели да кажете: „Недостаје ми твоје пажње“, али уместо тога промрмљамо у себи: „Све је у реду“. Или на послу, када треба да поставимо границе, а ми уместо тога пристајемо на додатне уступке како не бисмо разочарали свог шефа или колегу. И онда остајемо сами са осећањем неправде и огорчености. Искрени разговори не само да могу учинити да разјасните ситуација. Они вам прилику да се међусобно зближите. Да, није лако. И да, понекад су последице непредвидиве. Међутим, када одлучимо да кажемо шта нас мучи, постоји шанса да нас други човек чује. Постоји шанса на разумевање и то обострано. Не морамо бити савршено припремљени за овај корак. Али обавезно треба да почнемо са оним што осећамо. Не треба осуђивати другог или очекивати да ће нас друга особа одмах разумети на пола речи. Реците онако како јесте: „Важно ми је да попричамо“, „Осећам се збуњено“ или чак: „Бојим се да ово кажем, али желим да ме чујеш“. Наравно, друга особа можда неће реаговати онако како бисмо се надали. То је ризик. Али зар ћутање не носи и већи ризик? Оно нас дели, ствара јаз тамо где би могао бити мост. Тешки разговори се не дешавају случајно. То је избор. Избор који можемо направити за себе, ради искрености, да више не носимо тешке речи у себи. Па чак и ако је страшно, запамтите: сваки такав корак је корак ка лакшем и слободнијем животу, без бежања од онога што је важно. https://poznajsebe.wordpress.com/2024/12/27/otvoreni_razgovori/

Зашто постимо? То питање нама, хришћанима, често поставља свет. Често га и сами себи постављамо. Зашто постимо, уколико се не мењамо? Улазимо у пост и излазимо из њега непромењени? Зашто да постимо, ако се наш живот не натеже попут лука да избаци из себе стрелу молитве упућене Богу? Историја нас учи да у древној Цркви није била толика количина постова. Неки се хватају за ту тезу као за појас за спасавање и проповедају глобално слабљење поста, његову флексибилност и прилагодљивост различитим епохама. Наводно, раније су се носиле хаљине, а сада фармерице. Али и једно и друго је одећа. Шта да се ради, жива је истина да у древној Цркви није било постова у толикој количини...Сем тога, у њој нису знали за интернет, скајп, телевизију, рекламе. Греси и пороци су били исти као данас, само није било прихваћено да се демонстрирају на сваком кораку, нити да се према њима односи као према животној норми. Савремени школарац, ученик 6-7. разреда, зна више грехова од одраслог човека 1. века. Праведни Филарет Милостиви није дозвољавао својим унуцима да шетају улицом како би их сачувао у целомудрију, а ми смо „улицу“ увели у свој дом. Преподобни Пајсије Светогорац је говорио да су сада младићи и девојке попут поља пшенице по којем је прошло стадо свиња: потпуно је све разроварено, само понеко класје штрчи на различитим местима. Тако је и целомудрије сачувано код младих: добро је ако макар поједини пар улази у брак у телесној чистоћи. Замислите само: пре свега 50 година све је било другачије! Једна старица у мојој парохији прича да је већ била девојка, а није познавала детаље интимног живота. Једном ју је комшија у шали пољубио и она је дошла кући у сузама и изјавила мајци да неће имати деце пошто ју је комшија цмокнуо у образ. Данас је све другачије. Наравно, можемо рећи да се трудимо да заштитимо децу од свеопштег разврата. Да, трудимо се. Али, у којој мери је уопште могуће извести тако нешто, уписујући дете у обичну школу? У којој мери смо ми избегли тај разврат, одрастајући у атеистичким породицама у безбожничко време? У трулој јабуци можда и има неки здрав део, али се она свеједно цела баца. Преподобна Марија Египатска, настанивши се у пустињи, 17 година је страдала од развратних представа и осећања која су се запечатила у њеној души за време блудног живота. Само великим патњама у пустињи успела је да их ишчупа из себе. Да, ми нисмо били на таквом дну као она, али нисмо ни пустињу прошли. Узмите чист лист папира и нацртајте оловком нешто на њему. А онда обришите гумицом. Да ли је лист постао онакав какав је био на почетку? Не сасвим. Да, на њему нема ничега. Али се не може рећи да је изворно бео. Тако је и са нашом окајаном душом. Једна је ствар не грешити, не кварити своју душу, а друго сагрешити и покајати се. Да, грех је опроштен. Али ће искуство греховног пада остати са нама заувек. Свети оци говоре да то није лоше: такво искуство нас може сачувати од нових падова. Међутим, то искуство може сметати и зато оци забрањују за време покајног подвига сећањем се заустављати на детаље прошлих сагрешења. Не знам како ви, али ја бих волео да нека искуства никад не спознам. Остати чист лист папира макар у нечему. Зато мислим да је повећање посних дана законитост. Што се више шири свеопшти разврат, то се Црква више труди да нас сачува од њега, стављајући на нас узде. Међутим, све је то лирика. Смисао поста је добровољно страдање. Из неког разлога о томе сада посебно не говоримо, негде стављамо акценат на телесно уздржање, негде на духовно, а смисао је заправо у мучењу. У мучеништву, ако вам се више свиђа. Добровољно, Христа ради, предајемо се тој казни. То никако није западно самобичевање са мирисом тајне гордости и емотивног компримирања у себе „страсти“ Христове. Нешто је друго. Ту пеку греси и немогуће је трпети. Савест ме изједа и дајући јој слободу, ограничавам се. Греси пеку...Како редко то стање додирне човека који је одавно оцрковљен! Где си, блажено неофитство, када сам са сузама падао пред сваком иконом? Нажалост, ми израђујемо навику ка благодати, ка храму, ка молитви. Та навика ствара зид незаинтересованости који је са годинама све теже срушити. Само се поједине речи пробијају кроз зид. Свако је обремењен својим грехом. Савест сваког човека засебно треба да реши какво страдање му ваља примити зарад очишћења душе. То није компензација жртве, нити је откуп. То је онтолошко исправљање вектора душевних склоности. Ако страдам од блудних помисли и желим током поста да се уздржавам од хране до вечери одређеним данима, или да чиним метаније, или да се још нечим оптеретим, то није због легализације духовне нечистоте у себи, веч због ослобађања од ње. Не желим да грешим! И не могу да не грешим. Желим да се испуним благодати и не могу да пронађем у себи снаге за стицање исте. Шта да чиним ја, грешни?! Како би се победио дуализам тела и духа, јавља се жеља да се покида и само тело, да се покида на комадиће и тако прекине рат. Али није то Богу угодно. Њему су потребни бескрвни мученици. Враћам се на апостола Павла и бодрим се: пре две хиљаде година он је описао моје муке: „Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човјеку; Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове?“ (Рим. 7: 22-24) Проблем се у принципу може решити, само не желимо да се мучимо. У свему желимо да на буде лако. Осећати глад и жеђ за нечим-то није за нас. Мучење глађу, када се сваки одкуцај срца осећа у глави, када крв заморна и тешка са муком протиче кроз крвне судове и недостаје снаге за најпростија дејства, све нас то одвраћа. Немамо могућности. Ми смо породични људи, имамо посао, децу, наводно, нека монаси посте. Како ћемо без снаге ићи на посао? Још болести, пролећна авитаминоза, храна пуна хемије, стрес, без тога је патње довољно. Уопште, телесно уздржање је примитивно, грубо доживљавање поста. Високи, духовни, може се рећи и интелигенти доживљај је нешто друго. Нажалост, гледајући на свете, не наилазимо на други доживљај поста, сем као на борбу за слободу. Грех нас тиранише и чини нас робовима похоте. Задобити слободу од његове власти, то је једина сврха посног подвига. Нема ни једног свеца, био он монах или мирјанин, да је постио са пола снаге. Све драге слабости које дозвољавамо свом срцу и уму, за које знамо да не носе у себи велики грех, све се оне као чичак лепе за нас. Сваки од тих заноса одвлачи на себе напоре срца, тако да на крају дана долазимо изломљени, без жеље и енергије да принесемо Господу дар чисте и пажљиве молитве. То се дешава зато што савремени живот узима од човека превише емоционалне снаге. Шта је било у давним временима? Сељак је радио у пољу, негде се нашалио са неким, са неким поразговарао, али се углавном бавио мирним созерцањем, ка чему је усмеравао свој труд. Данашњи живот тражи од човека непрекидно напете нерве. Све време смо принуђени час да се смејемо, час да плачемо. Такав ритам брише из живота и најмању могућност созерцања, а без усресређености пажње споља, немогуће ју је сконцентрисати ни изнутра. Читавог дана смо растрзани на разне стране и кидамо се на комаде. После те сумануте трке стајемо пред иконама и у јурњави покушавамо да започнемо молитву, као да сечемо дрва. Није чудно што наша хладноћа срца остаје зид између душе и Бога. Изненађујуће, али тај емотивни допинг којим нас билдују сваког дана, уместо да умекша наше срце, супротно, чини га неосетљивим. Сваким даном је све теже до нас допрети. Свака реч се дотиче само површине срца као грабуљама, и после сат времена нови догађаји чине равну, недавно избраздану површину. Да би неко благодатно семе проникло у дубину срца, да тамо остане и узри, реч усмерена ка нама мора бити изузетно оштра, тек тада земљиште може да роди. Само, где наћи такве речи? Који Исаија ће нас пробудити? Пост треба да нам буде педала кочнице. Ушли смо у пост и одстранили све туђе емоције којима свет покушава да нас нахрани. Нека са нама остану само наше породичне бриге, а свет ће се снаћи и без нас током тих месец и по, као и ми без њега. Али, можда ни то није довољно. Ми, деца 21.века, морамо се изнова учити созерцању. Не, не у високом духовном смислу, већ у простом, савршено приземном. Да изађемо на ливаду, поседимо на клупици пола сата, погледамо на дрвеће у тишини. Да послушамо како се ветар игра са врховима борова и како их њише на разне стране. Тачно тако и нас ветар животних околности клати и притиска како му одговара и у његовој моћи је да нас ишчуша са кореном, ако нас Господ не сачува. Тако се човек од примитивног созерцања успиње ка молитви. Од удубљивања у себе рађа се пажљива и дубока молитва. Управо су се од таквог созерцања природе, која нас узвисује над светом, родиле дивне библијске молитвене алегорије. „Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, Боже!“ (Пс. 41: 2). Од созерцања странице „Фејсбук“, таква молитва се неће родити никада. Одсеци од срца све вештачке наслаге непотребних заноса и дај му живу воду самоудубљивања. То ће исто изгледати као мучење, посебно када је новина. И то је посни подвиг. Све што је угодно Богу и што води ка заповестима свакако је везано са страдањем старог човека у нама. Страдање није онтолошког карактера, оно нам није својствено у бити, као да приближавање Богу представља мучење. Не, то је страдање наркомана код кога је зло ушло у навику и остављање зле навике изазива слом. Ако се страдања наркомана који покушава да се излечи могу назвати мучењем, онда се и наши великопосни подвизи могу исто тако назвати. Јер смо ми типични наркомани на иглама забаве и телоугађања. Зато, браћо, имајмо један циљ: да пронађемо у себи тог наркомана и очистимо извор те зависности. О, какав ће слом тада настати! Свештеник Сергиј Бегијан https://srpska.pravoslavie.ru/92599.html

У мом домаћинству често се расправља о томе кад време тече најбрже а кад најспорије. „Најспорије је у ауту!", виче мој син. „Никад!", одговара моја ћерка. „Сувише сам заузета за то да би ми време пролазило споро, али можда викендима кад смо на софи и гледамо филмове." Постоји и одређени консензус; обоје се слажу да дани после Божића и њихових рођендана почну да се вуку кад им допре до свести да морају да чекају још 365 дана да би прославили још један. Године се развлаче у бескрај у њиховом узрасту. Тог осећања се добро сећам; летњи распусти испуњени игром са водом, скакутањем по свеже ошишаном травњаку, док се веш суши на штрику а сунце неспутано сија. У таквим тренуцима заиста је изгледало као да време протиче спорије. Тереза Мекормак, професорка психологије која проучава когнитивни развој на Краљичином универзитету у Белфасту, у Северној Ирској, верује да су деца и време крајње недовољно проучавана тема. Њен рад се одавно бави тиме да ли постоји нешто суштински различито у вези са временским процесима код деце, као што је унутрашњи часовник који функционише према различитим брзинама него код одраслих. Али је ту и даље више питања него одговора. „Чудно је да и даље заправо не знамо одговоре на питања као што су када деца почну правилно да разликују прошлост и будућност, имајући у виду да се чини да то употпуњује структуру ономе како размишљамо о нашем животу као одрасли", каже Мекормак. Она објашњава да, иако не разумемо најјасније кад деца почињу да схватају линеарни проток времена, знамо да релативно рано у развоју деца постају осетљива на рутинске догађаје као што је време оброка и одлазак на спавање. Она истиче да то није исто као имати осећај одраслих за линерани проток времена. За разлику од деце, одрасли имају способност да размишљају о тачкама у времену независно од тога кад се тај догађај одиграо, захваљујући њиховом познавању конвенционалног система часовника и календара. Семантика такође игра улогу. „Потребно је време да деца постану потпуно способни корисници темпоралног речника, користећи изразе као што су пре, после, сутра и јуче", каже Мекормак. Мекормак додаје да је наше разумевање проласка времена такође засновано на томе кад се од људи тражи да праве те процене о времену. „Да ли постављате питање док се догађај одиграва или ретроспективно?" Она даје пример са којим ће многи моћи да се поистовете. „Време од тренутка кад је моје дете рођено до тренутка кад је напустило дом сада изгледа као да је прошло у трептају ока. Али током тог времена, док заправо учествујете у самом одгоју детета, један једини дан траје читаву вечност." Студије су показале да се способност процењивања трајања и брзине проласка времена развија одвојено код људи. Мала деца млађа од шест година изгледа да могу да појме колико брзо прође час у учионици, на пример, али њихов суд је везан више за њихово емотивно стање него за његово стварно трајање. Ова два елемента спајају се у каснијој фази кад деца почињу да схватају везу између брзине и трајања. А ту је и питање сећања. Већина истраживања усредсређује се на то како наше искуство проласка времена зависи од тога како наш мозак складишти сећања и чува искуства. Ово одавно фасцинира Золтана Надашдија, доцента психологије на Универзитету Еотвош Лоранд у Будимпешти. Као редовни студент на Универзитету у Будимпешти 1987. године, Надашди је наговорио колеге студенте да спроведу теренску студију о перцепцији времена међу децом и одраслима. Он је желео да разуме зашто изгледа као да се време продужава док се одвија нека несрећа, на пример. Експеримент је био једноставан. Показали су групи деце и одраслих два видео снимка, оба дуга један минут и питали их који видео им је деловао дуже а који краће. Три деценије касније, Надашди и његов тим су одличили да понове експеримент. Инсерт пун акције између полицајаца и пљачкаша и релативно досадан снимак људи који веслају на реци приказани су трима старосним групама пре него што су оне замољене да оцене трајање уз помоћ покрета руку. Исход је био исти. „Четворогодишњацима и петогодишњацима је акциони видео био дужи, а досаднији краћи. За већину одраслих било је управо супротно." Они су користили покрете руком да би разумели да ли учесници доживљавају време као хоризонталан ток, што је било очигледно свим трима старосним групама. Оно што експеримент показује, каже Надашди, јесте да у одсуству чулног органа који би предвидео време, људи користе друге апроксимације. „Наше експлицитно чулно искуство времена је увек посредно, што значи да морамо да посежемо за нечим за шта мислимо да има корелацију са временом", каже он. „А у психологији се то зове хеуристика. Дакле, кад су у питању деца, на шта могу да се ослоне? Колико могу о томе да причају." Тај посредник се обично промени чим деца крену у школу, где почињу да уче о концептима симултаности и апсолутног времена. „Оно нам не даје сензацију времена, већ само замењује једну хеуристику другом. Кад пођете у школу, имате распоред. Ваш дан је потпуно контролисан." Мекормак помиње још два фактора који су у игри кад је у питању дечји концепт времена. „Један је да њихови процеси контроле нису исти као код одраслих", каже она. „Они умеју да буду нестрпљивији и теже им је да чекају", каже она. „Може да има везе и са њиховим процесима пажње. Што више пажње посвећујете периоду времена које пролази, чини се да за вас оно пролази спорије. Истраживање Силви Дроит-Воле, професорке психологије на Универзитету Клермон Оверња у Француској, и Џон Верден, професор емеритус психологије на Универзитету Кил у Великој Британији, открили су да исто важи и код одраслих. Они су установили да искуство проласка времена код особе у свакодневном животу не флуктуира са годинама, већ са њиховим емотивним стањем. Једноставно речено - ако сте срећнији, време вам брже пролази. Ако сте тужни, време се вуче. Кључни пример за ово је виђен током карантина за време пандемије, кад су истраживачи открили да је успоравање проласка времена било повезано са већим стресом, мањим бројем обавеза и тиме што сте старији. Такође је могуће изазвати тај ефекат гледањем филма - страшни филмови могу да учине да изгледа као да се време продужава, на пример, баш као и гледање призора који су нам одбојни. Друга истраживања показала су да непријатна искуства, као што је путовање претрпаним возом за време шпица, такође делује као да траје дуже него неко мирније путовање. Ту је и степен физичког пропадања како старимо који би такође могао да утиче на наше процењивање времена, према Адријану Бежану, професору машинства на Универзитету Дјук у Дараму, у Северној Каролини. Он је покушао да објасни загонетку наше перцепције времена кроз призму теорије коју је развио 1996. године о „физици живота", која је постала позната као „закон конструкта". „Највећи извор инпута у нашем мозгу је путем вида, од мрежњаче до мозга", каже Бежан. „Кроз очни нерв мозак добија слике, као кадрове из филма. Мозак се развија у раном детињству и користи се за примање мноштва тих слика. У одраслом добу тело је много веће. Раздаљина путовања између мрежњаче и мозга се удвостручила, путеви трансмисије су постали сложени, са више гранања. А уз старење, ми доживљавамо и пропадање." Ово, каже он, значи да се брзина којом добијамо „менталне слике" од стимулисања наших чулних органа смањује са годинама. То ствара сензацију сабијања времена у нашем уму док примамо мање менталних слика у јединици времена као одрасли него као деца. Студије неуродегенаритивних промена у вези са годинама показују да би могла да постоји веза између пропадања очног нерва и успоравања брзине којом обрађујемо информације и капацитета наше радне меморије. Али мора још да се ради на овоме да би се до краја разумело. У шта гледате такође уме да буде важно. На перцепцију времена може да утичу својства посматраног - величина сцене, колико лако ју је запамтити и колико је начичкана. Скорашња студија психолога на Универзитету Џорџ Мејсон у Ферфаксу, у Вирџинији, показала је да прва два фактора проширују време док га згуснутост и активност сцене скраћују. Наше срце такође пружа важан интероцептивни сигнал нашем мозгу о проласку времена - наш осећај колико дуго догађај траје мења се са ритмом откуцаја нашег срца. Ако ово заиста игра крупну улогу у нашем доживљају времена, онда можда није случајно што се брзина нашег откуцаја срца успорава са годинама. Наше брзина откуцаја срца достиже врхунац у месецима након што смо рођени, пре него што полако почиње да се успорава како старимо. Нешто се друго дешава многима од нас како старимо такође - почиње да се успоставља мање флуидна и нефлексибилнија рутина. Истраживања су показала да што је већи временски притисак, досада и рутина у нечијем животу, као и што је појединац више окренут будућности за разлику од живота у тренутку, брже му пролази време. Оно што радите у садашњости је неизненађујуће значајно за наше разумевање времена, без обзира на године. Како се наш ментални терет појачава, на пример, обично доживљавамо скраћивање времена јер потцењујемо трајање задатка што је он захтевнији. Узмите на пример двонедељни летњи камп испуњен забавом - могао би да буде упечатљивији од ваше читаве школске године. Надашди објашњава да је врло вероватно да те успомене на летњи камп заузму много већи део можданог ткива, због пуког броја авантура које су се десиле током тог кратког временског периода. „Могуће да доживљај људи онога што се стварно десило током одређеног временског периода делом одражава њихово сећање на количину нових ствари које се сећају да су се десиле", каже Мекормак. „На пример, ако сте старија одрасла особа, можда није било много великих животних промена које су вам се десиле у последњих 10 година." Али једном кад се десе, урезаће вам се у сећање једнако као тај летњи камп. Имајући то у виду, да ли је могуће за одрасле да успоре време, да би подсећало на оне безбрижне дане детињства? Нека истраживања сугеришу да физичко вежбање може да помогне да се успори наша перцепција времена, тако да би напросто већа физичка активност могла у томе да вам помогне (мада превелико оптерећење може да има супротан ефекат, јер физички замор може да скрати нашу перцепцију времена). Бежан такође има и неке идеје које изискују мањи напор. „Успорите мало, натерајте се да радите неке нове ствари да бисте побегли од рутине. „Частите се изненађењима. Радите необичне ствари. Јесте ли чули неки добар виц? Испричајте ми га! Да ли имате неку нову идеју? Урадите нешто по том питању. Направите нешто ново. Реците нешто", каже он. https://pedagoskizabavnik.blogspot.com/2024/09/blog-post.html

VIII вијек прије Христа, Прве олимпијске игре одржавају се у Грчкој, на Апенинском полуострву оснива се Рим, а будући Јереван је у долини Арарат, племе Британаца управо стиже на Британско острво, расељавајући Иберијце, а у то вријеме у Израиљском Царству живио је и пророковао Осија, чије дан православна црква слави 30. октобра. Не може се рећи да је његово служење на било који начин било уочљиво за свјетску историју, али је управо тамо, на источној обали Средоземног мора, постепено кован узрок спасења човјечанства. Једна од важних карика у овом питању био је пророк Осија. Један је од малих пророка, и зато је, са својом малом Књигом од 14 глава, често невидљив ни оку ни срцу већине црквених људи. Можда неће сви доћи у прилику да прочитају Књигу пророка Осије, и зато, користећи ову прилику, дотакнимо се бар накратко овог, мада малог дијела Божанског откривења. Нажалост, подаци о животу пророка Осије практично нису сачувани. Већ од првог стиха његове Књиге постаје јасно да се служба пророка одвијала под јеврејским царевима Озијом, Јотамом, Ахазом и Језекијом, као и под израиљским царем Јеровоамом II. Временски период наведених јеврејских царева обухвата период од 781. до 687. године, а Јеровоам је владао од 783. до 743. Од ових датума постаје јасно да је Осија, такође, пророковао и за вријеме насљедника Јеровоама II, Захарије, Селума, Менаима, Факије, Пекаха и Озије. Посљедње име на овом списку је име посљедњег израиљског цара, а само царство Асирци су освојили 722.год. пне. Тако је пророк Осија био свједок трагичног краја сјеверног дијела некада уједињеног царства, што се одразило на ријечи његове Књиге: „Јефрем ветар пасе и гони источни ветар, сваки дан повећава лажи и пропаст; склапају савез са Ашуром и нафта се одвози у Египат “(Ос 12, 1). Из овог стиха постаје јасно да Израиљци више нису вјеровали у Бога, већ су покушавали да добију корист која им је била потребна политичким триковима и обманама. Св. Кирил Александријски пише да су, с једне стране, покушали да купе мир са Асирцима, а с друге, ступили су у савез са непријатељем Асирије, Египтом. Као што знате, управо су те акције довеле до коначне смрти Израиљског царства. Значајан дио становништва заробио је асирски цар Саргон II, а судбина остатка није позната. Данас се називају „Десет изгубљених племена“. Као што се знаамо, након Соломонове владавине дошло је подјеле царства на Сјеверно - Израиљско и Јужно - Јудејско, посљедње је обухватило само два племена: Јуду и Венијамина, остатак је припао Израиљском царству. Ових девет племена (Завулон, Исахар, Асир, Нефталим, Дан, Манасија, Јефрем, Рувим и Гад) били су изгубљени. Племе Левијево није добило земљу приликом подјеле, јер је обављало свештеничке функције; природно, дио је такође био у Сјеверном царству, па је такође патило са свима осталима. Данас постоји огроман број верзија гдје је отишло ових десет племена, али ниједно од њих нема тачну потврду у своју корист. Али вратимо се пророку Осији. О њему постоји један прецизни биографски податак који нам он сам каже на самом почетку Књиге: „И рече Господ Осији: иди, ожени се курвом, и роди копилад, јер се земља прокурва отступивши од Господа“. У сљедећем стиху наводи се име блуднице: Гомера. Чини се, каква чудна заповијест за праведника да се ожени блудницом? За почетак, објаснимо да је блудница жена која је нарушила оданост мужу, осуђена за гријех прељубе. Ово појашњење је пресудно за разумијевање пророкове поруке. Такође, видимо да се на овом мјесту Бог конкретно обраћа Осији, па је стога Његова заповијест била усмјерена искључиво на пророка и није ублажавање седме заповијести Божије. Из горњег цитата и даље, у трећој глави Књиге, видимо да је пророк искористио ову трагедију свог живота да створи визуелну слику прељубе изабраног народа са незнабожачким боговима: „Потом рече ми Господ: иди опет, љуби жену коју љуби љубавник а она чини прељубу, као што Господ љуби синове Израиљеве а они гледају за туђим боговима и љубе жбанове винске“ (Ос 3, 1). Постоји мишљење да је овдје ријеч о другом пророковом браку, претпоставља се да је Гомера или умрла или се развела. Али да је то била нова жена, Осија би дао више детаља о њој, као што је рекао о Гомери. Поред тога, сам контекст нам говори да пророк показује Божју непромјенљиву љубав према изабраном народу - према једном, а не према различитим народима. Друга глава говори о чињеници да пророкова жена и даље чини прељубу, на што Осија није могао остати равнодушан, јер је и он био човјек. Зато му Господ даје заповијест: „Воли жену“ - то јест, да воли, упркос њеној изопачености. Са нашом страшћу би нас блудница одвела у гријех, о чему тако јасно свједоче упозорења у Књизи Премудрости Исусова, сина Сирахова: „Не иди у сусрет развратној жени, како не би упао у замку њену. Не остај дуго са пјевачицом, како не би био ухваћен у интриге њене. Не буљите у дјевојку, да вас не би искушале њене дражи. Не одаји душе твоје блудницама, како не би изгубио наследство твоје.Не гледај унаоколо на улицама града и не тумарај по пустим местима “(Сир 9, 3–8). Али порок светих људи не боли, јер Блажени Јероним Стридонски, такође, пише да из овог брака пророк није изгубио цјеломудреност, већ је блудница стекла цјеломудреност. Размишљања светог Августина су, овдје, веома занимљива и индикативна. Он повлачи паралелу између догађаја у Осијином животу које разматрамо и помазања Спаситељевих ногу од стране одређене жене (Мт 26, 6–7; Мк 14 3–9; Лк 7, 37–48; Јован 12: 1–8). И то се дешава: помазање ногу миром је раскалашни обичај љубитеља луксуза, што је одвратно за хришћане, али у јеванђеоском контексту добија сасвим друго значење, и стога „оно што је срамотно за друге, за човјека или пророка Божијег је знак неког вишег достојанства ". Послије Гомериног повратка Осији, видимо да се поправља, а сам пророк јој заповиједа: „И рекох јој: сједи код мене дуго времена, и не блуди, и не буди другога; тако ћу и ја бити твој “(Ос 3, 3). Представљене слике можемо пренијети на однос сопствене душе са Богом. Заиста, сваки пут кад паднемо у гријех, прељубимо са њим, док нас Господ и даље воли. Колачи од грожђа, због којих је пророк прекорио Израиљце, највјероватније су били дио идолопоклоничких оброка, али такође носе и одређену симболику. На примјер, Св. Јефрем Сирин пише да је ово слика демонских учења, која има само сладак изглед, али како стална употреба истог, иако укусног производа може постати досадна, па бисмо се „требали одвратити од злих мисли и страсних покрета повезаних с њима“. Од четврте главе до краја Књиге пр.Осије видимо три пророчанска говора, у којима Осија предвиђа несреће за Израиљце под насљедницима цара Јеровоама II, али говори и о предстојећем покајању: „Ходите да се вратимо ка Господу; јер он раздрије, и исцијелиће нас, рани, и завиће нас“(Ос 6, 1). На крају, морам рећи о месијанским одломцима у Књизи пророка Осије. У шестој глави видимо назнаку свеопштег васкрсења и избављења из ропства гријеху кроз Васкрсење Христово: „Повратиће нам живот до два дана, трећи дан подигнуће нас, и живјећемо пред њим“ (Ос 6, 2). Један од најпознатијих одломака Књиге, који је цитирао јеванђелист Матеј (Мт 2, 15), је пророчанство о повратку Свете породице из Египта: „из Мисира дозвах сина својега“ (Ос 11, 1). Из „Најаве ријечи за Васкрс“ Св. Јована Златоустог свако од нас је, можда, најбоље од свих упамтио ријечи: „Смрти! гдје ти је жалац?! аде! гдје ти је побједа?! " Али свети је овај свечани узвик позајмио од апостола Павла (1 Кор 15, 55), а апостол од Осије:"гдје је, смрти, помор твој? гдје је, гробе, погибао твоја? (Ос 13, 14). Овдје, готово на крају Књиге, пророк предстојеће спасење из заточеништва приказује као избављење од моћи смрти. Током службе, Књига пророка Осије се не чита, али, с обзиром на то да је посланица светог Јована дио Пасхалних јутрења, испада, као да је мало прочитана. Овим чланком желим да пробудим интересовање православних хришћана за Старозавјетне књиге. Заиста, када зароните у било какву њихову детаљну анализу, то се претвори у читаву авантуру: огроман број догађаја, ликова, пророчанстава, идеја и упутстава појављује се пред нашим очима. Постепено се сви, попут дијелова слагалице, сабирају у једну велику слику Промисла Божјег, припремајући долазак Спаситеља на свијет. Заједно са сваком Књигом расте напетост ишчекивања дуго очекиваног Месије. Тада се увлачи 400 година тишине, када, након пророка Малахије, престаје свако пророчко служење, започињу јеврејски ратови, а ви задрхталог даха слиједите храброст најбољих представника изабраног народа. Али ова ера се ближи крају. Затим окренете страницу и надахнути зарањате у толико очекивани Нови завјет! Превод: Вјеронаука.нет /извор

Трагедија која је прошле године погодила породицу оца Христодулоса Папаиоануа, православног свештеника из Грчке, дубоко је потресла не само Грчку, већ и све оне који су чули за овај страшан догађај. У ужасној железничкој несрећи у долини Темпе, његов син Кипријан је изгубио живот, остављајући за собом неизмеран бол и патњу. Путнички воз у којем је било неколико стотина људи сударио се прошлог фебруара са теретним возом у близини Темпеа код Ларисе, а у тој катастрофалној несрећи погинуло је 57 особа, а више десетина је повређено. Међу жртвама и повређенима, највише је било младих. Отац Христодулос, обузет тугом због губитка свог сина, поделио је своја осећања недавно у емотивном интервјуу, где је искрено говорио о страховима и осећају немоћи који га прате откако је сазнао за недостатке у железничком систему. Да сам раније знао за све те недостатке, рекао бих му: сине мој, не усуђуј се да уђеш у воз – рекао је отац Христодулос у интервјуу за ТВ АНТ1. Његове речи носе дубоко разочарање, јер зна да је трагедија могла бити избегнута. Кроз разговор, отац Христодулос је даље испричао како је, недавно путујући из Атине према Лариси, стајао пред избором да ли да користи исти воз којим је његов син путовао. Дубоко погођен, одлучио је да не ризикује, изабравши аутомобил уместо воза, што говори о томе колико је несрећа променила његов поглед на свет и свакодневне одлуке. Када је говорио о одговорности за несрећу, нагласио је да није лако утврдити ко је крив, али да је за њега важнија душа његовог сина него сама кривица. Мене занима душа Кипријанова – рекао је, показујући духовну снагу и веру која га води кроз овај тешки период. Посебно дирљив тренутак био је када је отац Христодулос поделио духовно искуство у којем се Кипријан, како каже, после трагедије појавио пред једним верником и изразио задовољство због молитви које се служе за покој његове душе. Ове речи пружају утеху оцу Христодулосу, јер верује да је његов син сада на мирном и бољем месту. На питање да ли је било тренутка када се запитао „Боже, зашто баш мени?“, у интервјуу за ТВ РИК одговорио је: Ја сам свештеник, студирао сам теологију и знам да то питање не постоји, јер Бог није тај који је учинио нешто лоше мени. Нећу питати Бога зашто баш мени. Бог допушта према нашим слабостима. Божја прва воља је да немамо падове и беду. Међутим, то је немогуће јер смо слаби, запетљани смо са ђаволом и грехом, а то нас удаљава и даје ђаволу моћ да удара и прави своје зле планове. И Бог долази као добар Отац да ме ојача да пребродим. Људске грешке узрокују беду заједно са злим духовима, а Бог трчи да нас спасе. Зато не могу да кажем „зашто, мој Боже“ – рекао је свештеник гласом у коме се преплићу бол и хришћанско смирење. Отац Христодулос даље је изјавио: - Имам шесторо деце. Када су се родили, моја ноћна мора је била да их видим како одлазе пре мене. Молио сам Бога да не дозволи то, јер не знам своје реакције. И ја сам само човек, плашио сам се сопствене реакције. Међутим, почео сам у себи да негујем спознају да дете није моје, јер велики Отац свих нас је Бог. Има тренутака када се сагнем и заплачем и то треба да уради мушкарац. Осећам присуство Кипријана, на литургији, када се молим. То је као када славите свеца, тада вам је добро у души – рекао је отац Христодулос. Туга оца Христодулоса је неизрецива, али његов пример показује како вера може донети утеху у тренуцима највеће боли. Борба за правду за жртве ове несреће се наставља, али за оца Христодулоса, приоритет је починак душе његовог вољеног сина, као и свих оних који су невино страдали. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/26288/svedocanstvo-svestenik-izubio-sina

„Зашто свети оци препоручују да се говори „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, а не „помилуј нас“, пошто „нас“ укључује и друге? Није ли себично бринути се само о себи, а да смо равнодушни према ближњима?' Свети Оци радије изговарају молитву у једнини, јер речима „помилуј ме“ (често додајемо „грешног“) показујемо да смо свесни своје грешности, као што Давид у псалмима често вапи „помилуј ме“ и додаје „јер сам свестан безакоња својих“ (Пс. 50,5) и „Али ја открих теби грех свој, и безакоње своје не сакрих“ (Пс. 31,5). ). „Помилуј ме“ значи исповест, самопрекор, свест о грешности молитеља. Из ове свести рађају се покајање, скрушеност, уздаси и сузе, о чему поново сведочи цар и пророк говорећи: „сваке ноћи напојим постељу своју, сузама квасим простирку своју“ (Пс. 6,7). Изговарајући, брате, ову кратку молитву („Господе Исусе Христе, помилуј ме“), ако желиш да донесе плод, мораш стајати као други Давид или као други цариник. Овај последњи се, из велике свести о својој грешности ударао по грудима вапајући: „Боже, милостив буди мени грешном, и отишао је оправдан, а не „праведни“ фарисеј, по сведочанству Господњем (Лк.18:14). Према другима не смемо бити равнодушни и треба да бринемо о њима колико бринемо и о себи. Ако желиш да духовно помогнеш ближњима, потруди се најпре да се након покајања и исповести обратиш свемогућем Спаситељу кратком Исусовом молитвом - „Помилуј ме!“ "У реду", рећи ћеш ми. „Па, зар није себично да се од сада и даље молим за себе говорећи „помилуј ме“, а не „помилуј нас“?“ Твоје запажање је тачно, али послушај објашњење. Апостол Павле је написао: „Јер као што је тело једно и уде има многе, а сви уди једног тела, премда су многи, једно су тело: тако и Христос.“ (1.Кор.12:12). И тако, по апостолу, „ми који смо крштени у Христа“, удови смо једног тела, коме је глава Христос. И велики Павле каже: „И ако страда један уд, с њим страдају сви уди; а ако ли се један уд слави, с њим се радују сви уди.“(1.Кор. 12:26). Ако се један члан Цркве освећује кроз своје духовне борбе, корист је директна свим члановима наше Цркве, јер смо једно тело. Освећење утиче на цело тело Цркве. Онај ко је испуњен Исусовом молитвом личи на небеска тела. Сунце, на пример, има светлост у себи, а Месец прима светлост са другог места. Дакле, као што месец прима светлост сунца, усмерава је и осветљава тамну ноћ, тако се молилац испуњава бесмртном светлошћу Сунца правде – Христа и даје је својој „браћи и сестрама који су у тама и сенка смрти“. Али као што густи облаци могу да одсеку месечеву светлост, тако је и човек, који живи или истрајава у греху, прекривен облаком који му помрачује ум, и он не може да прими у себе светлост духовног месеца. Ако и ти, брате, не видиш у себи светлост духовног сунца и месеца, није криво ни сунце ни месец. Гледај да покајањем растераш тамне облаке, и тада ћеш обилно примити светлост молитава светих у себи. То су чуда која сваки стрпљиви верник види у себи. Свети Силуан Атонски је писао да докле год има светих на земљи, свет ће постојати. Ако Земља престане да рађа свеце, онда је дошла до свог краја. Када светац са смирењем и осећањем грешности каже „помилуј ме“, он се освећује, али увећава и своју смелост пред Богом. А пошто је свестан да је члан једног тела, и видећи да је већина чланова тела, тј. већина његове хришћанске браће тешко болесна због свог греха, он преузима на себе бреме браће и уздише као да су греси других његови. А ако други чланови пате од физичке или психичке болести, он саосећа. Молитва „Господе Исусе Христе, помилуј ме“ је струја која пуни батерију. Извор је Христос, а батерија је људско срце. Овом кратком молитвом срце је набијено Христом, дакле набијено је хришћанским врлинама, набијено је ревношћу, чежњом, љубављу према Христу толико да, по речима светих отаца, стиче „безумну божанску љубав“. Ова божанска љубав, по Оцима, има двојако својство: што више волимо Бога, толико волимо и Његов лик, тј. човека; и што се више миримо са својим Творцем, то више помажемо Његовој творевини, нашем ближњем. Када светац изговара Исусову молитву, у „помилуј ме“ он укључује много тога. Под „смилуј се на мене“ он мисли на - „одржи ме на путу освећења, куда си ме водио, да случајно не паднем“, према апостолу. Под „смилуј се на мене“ он подразумева: „Просвети ме, води ме“. Под „смилуј се на мене“ он подразумева: „Видиш моју љубав, моје саосећање према мојој браћи. О Господе, молим те, сети се оних који су гладни и жедни, сети се оних који болују душевно и телесно, од рака, од можданог удара, од срчаних болести, од душевних болести, од разних демонских утицаја. Помени оне који су у опасности од свега овога и од сваке непријатељске заседе. Заштити моје најмилије, рођаке, вернике, сународнике и цео свој свет од сваког напада непријатеља“. Под „помилуј ме“ он подразумева: „помени, Господе, сваку епископију православну, која верно учи науку истине Твоје, свако свештенство, у Христу ђаконство и сваки свештенички ред“. Много пута батерија се пуни и прелива. Онда ова мала молитва престаје и други водич осветљава ум. Душа свеца снажно осећа присуство Божије, удови се паралишу и, павши пред ноге слатког Исуса, раствара се у реци суза. У другим случајевима он ћути у страхопоштовању и чуду, или са љубављу шапуће чему га божанска љубав, тј. Дух Свети учи у том тренутку. Када је душа прожета божанском љубављу, онда та иста љубав, својом двојаком природом, окреће свој поглед ка својој браћи. Каква прилика! Сада када у својим рукама држи Вољеног и Свемогућег, има јединствену прилику и каже: „О, слатки Исусе, светлости душе моје, једина права љубави! У овом тренутку осећам се помилован и радостан, али уз љубав, у мени је још једна бол. Видим своју браћу, видим нашу Цркву, видим људе који страдају и не могу а да не саосећам. Зато Те молим, као Сведобри и Свемоћни, помози им. Да ли су они криви? Ја признајем - сагрешио сам и молим за опроштај. Они су чланови мог тела. Ја сам такође одговоран и зато призивам Твоју милост и Твоју бескрајну људскост. Помози!” Овако нас љубав сједињује у Христу са свим члановима наше Цркве и молитвама светих и оних који се за добро боре, Господ помаже и осталим болесницима који показује трпљење и очекује од свих покајање за спасење. Видите, само пет речи молитве могу да уздигну човека. Молите се и за мене лењог, али и за сву нашу браћу у Христу, да непрестано куцамо на врата милости Господа нашег, уверени да ће Он одржати своје обећање када је рекао: „Куцајте, и отвориће ти се.“ (Лк.11,9) и „Ко верује у Њега неће се постидети“ (1.Петр. 2,6). Амин. Аутор: монах Јосиф Дионисијски приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Лаж нам обично не прија. Не волимо да нас лажу, обмањују и скривају истину. Поводом тога можемо се осећати љуто или изневерено. По свему судећи туђе лагање доживљавамо веома лично па се због тога можемо осећати лоше. Можемо ли се осећати добро и када нас други лажу? За одговор на то питање неопходно је прво разумети разлоге због којих други људи лажу. Као и обично и када лажу људи имају добру намеру. Најчешће прибегавају лагању и скривању истине онда када се боје, када се осећају угрожени истином. Плаше се како ће други реаговати на истину, плаше се осуде, прекора, или одбацивања, али и сопственог осећања кривице. Како би избегли непријатност истину ће сакрити. Лажи које се чине непотребним јер прикривају нешто што и није тако важно значе да је особи која лаже то заправо важно и да из својих разлога жели то да сакрије. Код људи који скривају истину, а при том немају лошу намеру у смислу свесног оштећивања другог то раде углавном због три осећања: страха, стида и кривице. Страх се може везивати за одбацивање, стид се може повезати са умањењем вредности па самим тим и угрожавањем позиције у односу, а кривица је неприхватљиво осећање за оне који се лоше носе са својом несавршеношћу. Дакле, у сва три случаја постоји неко осећање губитка, губитка друге особе или губитка сопствене вредности у очима другог или у сопственим очима. Како до таквих губитака не би досло лаж се чини као сасвим прихватљиво средство заштите себе, другог и односа уопште. С друге стране, када се љутимо на оне који лажу то чинимо јер то доживљавамо лично, не као да они лажу, већ да лажу нас. Тако се лаж доживљава као чин издаје. Осетићемо се лоше када нас други лажу и када друге доживљавамо сувише идеалистично, или када себе доживљавамо као подложне превари па ће оваква потврда таквог уверења о себи изазвати непријатна осећања. Лаж дефинитивно може озбиљно да ремети односе. Ако нам је до односа стало, тј. када нам је стало до осебе која нас лаже није довољно да се осетимо преварено или љуто и да то особи ставимо до знања. Сасвим би контрапродуктивно било окривити је и сву кривицу пребацити на њу. Не треба заборавити да је сваки однос по својој дефиницији релација међу особама, а ни једна релација није једнострана, што значи да сваки поступак једне особе у односу свакако има везе и са поступцима оне друге особе. Ако особа лаже било би нам врло корисно да сазнамо зашто она то ради, зашто нема слободу да нам каже истину, зашто мисли да је лаж одговарајућ начин да се однос заштити. Једно такво питање може нам много рећи о нама самима, о нашим поступцима у том истом односу и може допринети да се однос квалитаитво промени тако што нико неће осећати да је лаж потребна. Ако лаж не доживљавамо лично, у смислу да особа која лаже не лаже нас, али ни да је особа која лаже лажов, већ лаж доживимо као добру намеру друге особе да наш однос заштити тако што ће изоставити истину, лакше ћемо моћи да разговарамо о томе без уобичајених стресних ситуација, што ће сигурно у односу повећати степен поверења и блискости што и јесте неопходно ако се лажи у њему јављају. Самим тим осећаћемо се добро са туђим лажима јер ћемо бити свесни да оне нису атак на нас и нашу личност већ погрешан начин на који нам друга особа ставља до знања да јој је до нас стало. аутор: Филип Стојковић https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/09/29/zasto-ljudi-lazu/

Многи постављају питања: „Зашто је пут у Царство небеско тако тежак и „Зашто хришћани морају да носе тако тешке крстове”. Хришћанин увек треба да одговори да је то по вољи Божијој. Бог наш је мудар и човекољубиви; Он зна шта треба да ради са нама. Ако заиста желимо да будемо прави ученици Исуса Христа, односно кротки, послушни и предани Господу, предајмо себе и сав свој живот Богу нашем. Треба истаћи неколико јасних и разумних разлога зашто је пут у Царство Небеско тако тежак, и зашто не можемо да избегнемо овај пут ако желимо да се спасемо. 1. Царство Небеско је највеће блаженство, највећа слава и част, и најнеисцрпније богатство; дакле, ако стицање и најмањег земаљског богатства захтева много труда и пажње, како бисмо онда могли стећи неописиво богатство без труда? 2. Царство Небеско је награда, и то највреднија; а где се добија награда без труда? Дакле, ако треба да се трудимо и бирамо неку земаљску и пролазну награду, колико више треба да се трудимо да освојимо вечну награду? 3. Треба да носимо своје крстове, јер желимо да се називамо хришћанима, да будемо ученици и следбеници Исуса Христа и да учествујемо у Његовој слави. Какав је Учитељ, такви би требало да буду и поданици, ученици и следбеници. Исус Христос је стекао своју славу кроз страдање; сходно томе и ми можемо ући у ту славу само путем страдања. 4. Сви носе своје крстове и сви страдају. Ношење крста није типично само за хришћане. Не! Крст носе и нехришћани или они који не верују. Разлика је у томе што првима (хришћанима) крст служи као лек и средство за стицање Царства Небеског, док је осталима средство мучења и казне. Временом, међу првима, ношење крста постаје лакше и радосније, да би се на крају претворило у ношење венца славе; а другима постаје све теже и мукотрпније, да би се на крају сви крстови света претворили у једно велико и неподношљиво бреме, које ће притискати њихове главе и под којим ће вечно страдати. Зашто је то тако? Јер, једни носе крст са вером и оданошћу Богу, а други гунђају и хуле на Бога. Дакле, хришћани не само да не треба да избегавају крстове, нити да гунђају против њих, већ напротив, треба да захвале Исусу Христу што их је послао и да захваљују дању и ноћу што им је омогућио да буду убројани међу Његове крсташе. Јер да Христос није пострадао за свет, нико од нас никада не би ушао у Царство небеско, ма колико страдања и мука поднео; јер би тада страдали као осуђени и одбачени преступници воље Божије, без наде и утехе. Слично, ако страдамо, страдамо за спасење, за искупљење, са надом и утехом да ћемо добити награду. О, милостиви Господе, како је велика љубав Твоја према нама! О, Исусе Христе, како су велика дела Твоја! Ти и зло у свету усмераваш на нашу корист и спасење. Хришћани, и сама захвалност Исусу Христу обавезује вас да Га следите. Исус Христос је дошао на земљу ради вас и испио чашу страдања; хоћете ли одбити да прогутате једну горку кап, Њега ради? Свети Инокентије Московски приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Аутор: архим. Георгије Капсанис Телесни, душевни, па чак и духовни бол појавио се у човековом животу по допуштењу Божијем. Али, они не доносе само патњу. Врло често позитивно утичу на наше животе мењајући наше понашање. Наравно, лако је филозофирати и теологизирати о страдању. Много је теже то издржати, а бол, ако га морамо свакодневно доживљавати, правилно поднети. Веома је дрско говорити о болу ако га сами нисте искусили. Али, сада мислим на нашу браћу из свих крајева земље која пате физички, ментално и духовно. Људи обично физички пате од разних болести, глади и незгода. Душевно – због прогона и клевета, недостатка љубави и узајамности у љубави, од неиспуњених жеља, од болести и смрти ближњих и из многих других разлога. Хришћани који воле Бога и човека духовно страдају када са тугом и сажаљењем виде како људи својим гресима растужују Бога и понижавају Његов „лик и подобије“ у човеку. Зашто су се бол и патња појавили у животу људи? Наравно, не по Божијој милости, него по Његовом допуштењу, када се човек због своје себичне непослушности удаљио од Извора Живота – од свог Творца. Изгубивши радост и безболност свог постојања у Царству Божијем, човек се нашао у другом стању: прави Живот замењен је животом подложном пропадању, прекривеним густим, за светлост непропустљивим облацима смрти, греха и страсти. И да ли је патња корисна? У овом новом стању за човека, мислим, смрт и бол су постали благотворни фактори, као и несумњиво и кожна одећа којом је Бог покрио прве људе када су били приморани да напусте рај. Ова крзнена одећа служила им је као утеха у изгнанству. А смрћу је крај злу, јер би иначе оно било бесмртно на земљи. Бог нам помаже да стекнемо искуство своје непостојаности које нас ослобађа сваког облика самообожења. Телесни бол нас обавештава да је људско тело нападнуто неком болешћу и да је неопходно предузети одговарајући третман. Лекари знају у којој мери је бол користан. Болови различитог порекла помажу нам да осетимо своју непостојаност, дају нам сазнање о нашим ограничењима, избављају нас од сваког самообожења. Бол нас подстиче на размишљање о томе: на који начин, у ком правцу тече наш живот, помаже нам да га усмеримо ка правом центру – Богу Тројици. Бол чисти нашу љубав према Богу од „нечистоће“, помаже нам да Га несебично волимо – не за било који Његов дар (на пример: здравље, породичну срећу итд.), већ за Њега Самог. Праведни Јов Сетите се Јова: дуготрпељивог, али стрпљивог; тврд као дијамант, непоколебљиво је подносио болести и друга тешка страдања, доказујући тиме да је волео Бога као Личност, а не због Његових дарова и користи. Са истим жаром је волео Бога у свом благостању — и када се, прекривен ранама, нашао у ђубришту, и када је свих десеторо његове деце побијено. Бол нас често учи да се исправно понашамо према ближњима, које у свом благостању понекад мрзимо или вређамо, терајући их да пате због нашег себичног понашања. Често тек када се догоди несрећа као резултат нашег безумног препуштања грешним задовољствима, којима наносимо болна искуства ближњему, коначно схватамо пуно зло греха. Често се кроз њега прочишћавају људи који болују од тешке болести, као „злато у пећи“. Они проналазе своје право лице након што одбаце све лажне маске, славећи Бога за исцелитељски дар бола, чак и када је њихова немоћ неизлечива. Духовно зрелим људима патња помаже да достигну виша духовна стања и, боравећи на овој духовној висини, у стању су да утеше и подрже многе страдалне душе. Даћу вам за пример блаженопочившег старца Пајсија Светогорца, који је радо прихватио тешку болест рака, мислећи да су се мирјани утешили када су видели како су монаси болесни. И ова страшна болест постала је благослов за старца. А шта је болест са теолошке тачке гледишта? Зашто патимо? Световни одговор на то "Зашто?!" не постоји. Јер, одговор је управо то: Божија емпатија у нашој патњи. Из уста тешко страдалника често избијају такви усклици, који се рађају у дубини његове душе: „Зашто, зашто, Боже мој?!“ Мислим да овоземаљског, људског одговора на то "Зашто?!" нема и не може га бити. Јер, одговор је управо то: емпатија Бога у нашем болу и нашој патњи. Крст Христов! Верујемо у распетог, пониженог Бога пред Његовим мучитељима. Ми хришћани се никада не стидимо да верујемо у „оваплоћеног, за нас распетог и васкрслог“ Бога. У Бога, Који је из бескрајне љубави постао причасник у нашим немоћима, обукао се у трулежно и страдално људско тело да га учини бесмртним. Не верујемо у неприступачног, затвореног, некомуникативног Бога. Таквог Бога нити осећамо нити прихватамо. Један средњошколац ми је једном рекао: „Сократ, који је смрт дочекао са филозофском непристрасношћу, ме задивљује. Али ја волим Бога зато што је прихватио смрт у људској природи!“ Не заборавимо речи : „Боже мој! Боже мој! Зашто си ме оставио?" Народ Божији стиче божанску осетљивост за сваки бол од којег пати цела творевина. Саосећају са њом у свакој манифестацији. Авва Исак Сирин је писао: „Срце човеково гори за сву творевину, за људе, за птице, за животиње, за демоне и за свако створење. Када их се сети и када их погледа, сузе му потеку из очију од неописиво јаког сажаљења које му испуњава срце. И од великог трпљења његово срце се стисне, и не може да поднесе, нити чује нити гледа на било какву штету или малу тугу коју су претрпела створења. Због тога узноси молитву и за непријатеље истине, и за оне који му сваког часа наносе штету – да се сачувају и очисте; са великим сажаљењем моли се и за гмизавце. Ова молитва избија у његовом срцу без мере, чинећи га у томе сличним Богу“.(Преп. Исак Сирин – „Женске речи“; Слово 48) Неопходно је имати на уму да саосећање које су свети осећали према свему створеном није било као будистичко инертно саосећање. Било је то активно учешће у страдању брата. Авва Агатон је, на пример, хтео да нађе губавца да му да своје здраво тело и да се обуче у болесно тело. Ипак, бол и патња остају за нас нека врста мистерије, „уроњени“ у неизмерну дубину људске слободе. У овом животу нам се то само донекле открива. Када нам се очи очисте, тада ћемо све јасно видети. До тада, са поштовањем, пажњом, разумевањем и братском љубављу, ставимо се у положај сваког страдалног брата и помолимо се Распетоме Господу нашем да нам пошаље своју милост, снагу и упутство како да правилно и достојанствено подносимо све туге и болести које су пустиле Божју љубав у овај привремени живот на нашем путу у Небо. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Питање које шокира и вернике и невернике. Одговор православне вере је веома једноставан колико можемо да видимо кроз Истину Васкрсења. Логичан одговор је: Врло једноставно зато што постоји хабање које не дискриминише ниједно људско биће без обзира да ли има 5 или 85 година. Као што гравитација не дискриминише ниједан објекат. Да није било Васкрсења заиста Смрт десетогодишњег детета била би неправедна, али пошто постоји Васкрсење мртвих, не можемо никога кривити, а камоли Бога јер постоји наставак после гроба, где добијамо много одговора зашто се све ово коначно догодило у нашим животима и видећемо да је иза онога што смо назвали неправдом била Божја љубав која позива да нас спасе. Са онтолошке тачке гледишта, одговор је следећи: Једноставно, смрти НЕМА. . . Оно што називамо смрћу када видимо мртваца је одвајање душе од тела услед пропадања, а знамо резултат овог догађаја који ће у Васкрсењу бити поновни спој душе и тела. Наравно, Бог није узрочник зла, као што је рекао Василије Велики, нити жели да деца умиру, кад се каже да Он дозвољава или интервенише с друге стране, у неким случајевима то се ради из разлога спасења и то је унутар воље Божије. Не можемо да доносимо закључке, једноставно смо неспособни за тако нешто, можемо само да ћутимо. На крају крајева, смрт праведника је славље за Цркву! То јест, постоји сан, чекање и очекивање васкрсења. Зашто то не разумемо? Зашто то не доживимо? Напросто зато што немамо „осећај вечног живота“. Када кажемо да је дете умрло, једноставно долази до раздвајања душе и тела на неколико година, како је рекао Свети Пајсије. Смрт је мала раздвојеност на неколико година, зато у цркви доживљавамо осећај радости. Туга због растанка, али радост јер је смрт укинута и срешћемо се поново. У црквеним тропарима нећемо наћи ниједан погребни говор јер једноставно сви текстови цветају химнолошки мирисом Васкрсења. „Бог одлучује о смрти сваке особе на основу његовог свезнања и љубави. То практично значи да свака особа умире у најбоље време за њу. Сходно томе, евентуално продужење нашег живота, преко границе коју поставља Божја љубав према сваком од нас, негативно би се одразило на квалитет нашег вечног живота. Дакле, треба да прихватимо Божију одлуку, за разграничење живота свих људи, са благодарним и евхаристијским расположењем“. Свети Јован Златоусти је говорио: „Ако идем у рај одсеци ми главу САДА!“. Али он није живео свој живот! То је неправедно!!! - рећи ћете. Ко нам је рекао да је оно што доживљавамо стварни живот? А шта живот значи? По светским стандардима? Које критеријуме има неправедност? Светске и себичне. По истом принципу, треба да проклињемо Бога на дан када се славе деца мученици, односно, деца која су умрла за Христа! (неправда - неки ће рећи, они нису ни живели). Свети Пајсије није живео свој живот у световном смислу. Живот у планинама и долинама без бузукија . Није питање да ли је неко живео свој живот, већ КАКАВ је живот живео и КАКО је живео тај живот. Ако живот нема Христа, то није живот, то је једноставно биолошка временска еволуција бића које једноставно воли да се храни задовољствима. Дипломе, бракови, деца, унуци, имања неће нам ништа понудити, они су само со и бибер, оруђе похода, путеви сусрета и духовног преображаја које свако бира кроз простор своје слободе. На крају крајева, сваки дан који прође је дан прилике за покајање а не за „слављање наших живота“. Мртви спавају било да имају 5 година или 55 или 105 и чекају. Године нису битне. Кад човек премине, растужимо се јер изгубимо нешто што нам припада, зато осећамо велику тугу. Не разумемо да једноставно нудимо Богу нешто што смо били почаствовани да нам Он да и у суштини налази своје одредиште у Његовом сопственом наручју. "Све је Твоје." Много пута је туга због губитка особе и туга што ћу изгубити очекивања која сам имао од те особе, на пример да видим своје дете удато, да ми донесе унуке, да их видим како расту. Све су то људске „разумне“ жеље и наравно губитак човека, посебно детета, је велика повреда, али ми не знамо Божији план за спасење човека. Није питање шта ја желим за другога, већ шта је у најбољем интересу за његово спасење. Добро је и хумано желети да сви доживимо 200 година и одемо у рај, али то нажалост није случај. Наш проблем није физичка, већ духовна смрт. Изгубићемо тело јер се хаба. Наша поента је да не изгубимо Христа и спасење. Не треба да нас брине да ли ћемо и када напустити овај живот, већ да ли ћемо се срести са Христом и какво извињење ћемо дати. На питање „зашто Бог дозвољава да погине толико младих људи?“, Пајсије одговара да Бог сваког човека узима „у најбољем тренутку његовог живота“, „да му спасе душу“. Ево целог плана: „Ако види да ће некоме бити боље, пусти га да живи. Али ако види да ће му бити горе, узима га да га спасе. Неке опет, који имају грешан живот, али имају расположење да чине добро, Он узима к себи пре него што имају времена да то учине, јер Он зна да би чинили добро чим им се пружи прилика. Другим речима, као да им каже: „Немојте се уморити, довољно је добро расположење које имате“. Иначе, пошто је веома добар, бира га и узима к себи, јер су небу потребни пупољци. Наравно, родитељима и рођацима је мало тешко ово разумети. Видите, мало дете умире, Христос га узима као анђела, а родитељи плачу и јадикују, а они треба да се радују. Јер како они знају шта би се десило да одрасте?" Родитељи треба да буду срећни тако. Уосталом, „од тог тренутка имају амбасадора на небу". Када умру, њихова деца ће доћи са крилима на врата раја да дочекају њихове душе. Ово није мала ствар! „Деци која су овде патила од болести или неког инвалидитета Христос ће рећи: „Дођите на небо и изаберите најбоље место“. А они ће Му рећи: „Лепо је овде Христе наш, али хоћемо и мајку уз себе“. А Христос ће их послушати и некако спасити и мајку“. Постоји други живот, ово што живимо је припрема за вечност. Трагично је што, као православци, смрт човека доживљавамо као нихилистичку катастрофу, као вечни губитак, као нестанак човека. У смрти је човек потпун....Зато не бој се смрти јер је нема....Бојмо се да не изгубимо Христа. Контрадикторно је плашити се када чујемо да су се моје дете, мој муж, моја жена разболели и да могу изгубити овај живот, али нас уопште не брине да ли ће постати део вечности. Нема мртвих или несталих… Има спавача који чекају да буду пробуђени…. Кога чекају? Онога који „поново долази да суди живима и мртвима, и Његовом Царству неће бити краја“. о. Спиридон Скоутис приредила: Ј. Г.(Поуке.орг) извор

Многи људи могу рећи: "Како можете славити смрт, посебно смрт Мајке Божије?" Али то је управо срце хришћанства. Смрт престаје да буде трагедија. Смрт постаје прелаз из једног стања у друго, тренутак сусрета човека лицем у лице са духовним светом. Према литургијским напевима, смрт Пресвете Богородице постала је лествица ка небу. Зато Богородичину смрт називамо не смрћу, него сном, јер се ужас, страх и трагедија смрти разбијају и побеђују смрћу Христовом. А од тренутка васкрсења, смрт више нема власт над природом. Онa је пораженa васкрсењем, и стога за сваког верника Христ постаје пут васкрсења. Наравно, оно што важи за сваког следбеника Христа Спаситеља важи и за Његову Пречисту Мајку, Пресвету Дјеву Марију. Она, која је постала новозаветни ковчег и сабирница Сина Божијег, била је освећена и очишћена Божанском благодаћу више него било ко други, и њенa смрт постала је сусрет са својим Сином и Богом, коме се и данас моли за нас. Нажалост, у многим хришћанским вероисповестима које су настале као последица реформације и самим тим се и отцепиле од древног предања и црквеног учења, постоји, најблаже речено, презрив однос према Богородици. Многи људи који себе називају хришћанима и следбеницима Христовим питају: „Зашто да славимо Марију као Свету. Свето писмо ништа не говори о њој?” Такве речи још једном сведоче о незнању и непоштеном цитирању Библије. На самом почетку Лукиног Јеванђеља налазимо доказе о поштовању Богородице. 42. стих прве главе преноси нам речи праведне Јелисавете, мајке Јована Претече, која, испуњена Духом Светим, Пресвету Богородицу назива „Благословеном међу женама“ и „Матером Господњом“. А сам Свемилостива каже: „ јер гле, од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји; “ Ове речи нису поносна тврдња на неко незаслужено поштовање, јер у Светом Писму видимо да у кротком лику Мајке Божије нема ни наговештаја било какве гордости или узвишености. У овим речима постоји скромна свест о величини ове службе, коју јој је Бог припремио – да учествује у великој Тајни Оваплоћења, да постане Мајка Господа свога, да роди Онога Чија моћ јој је дала живот - Спаситеља света. Свемилостива Господарица се удостојила да буде Мајка Христа Спаситеља, испуњавајући пету заповест закона Божијег. И ако је Сам Христос удостојио Свемилостиву, онда ми, по Његовом примеру, морамо Га следити и прослављати Пресвету Богородицу. Аутор: прот. Андреј Николаиди приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Гранични поремећај личности је ментална болест која озбиљно утиче на нашу способност да управљамо емоцијама. Од тог губитка емоционалне контроле човек постаје импулсивнији, а његов осећај према самом себи и према другима погоршава се. Срећом, поједине методе и технике могу помоћи људима да управљају симптомима граничног поремећаја личности. Који су знаци и симптоми граничног поремећаја личности Особе са граничним поремећајем личности могу доживети интензивне промене расположења и осећати неизвесност о томе како виде себе. Њихова осећања према другима могу се брзо променити, рецимо од екстремне блискости до крајње несклоности. Због таквих променљивих осећања односи са другима могу постати нестабилни, често праћени емоционалним болом. Они са граничним поремећајем личности такође ствари често посматрају искључиво, иду из крајности у крајност, на све гледају као на апсолутно добро или апсолутно лоше. Оно што их интересује или оно за шта се залажу брзо се мења, па делују другима импулсивно или непромишљено. Осим тога особе са граничним поремећајем личности се понашају и овако: Из (ирационалног) страха да их партнер не напусти, брзоплето улазе у романтичну везу или је такође муњевито завршавају. Са породицом, пријатељима и вољеним особама имају интензиван и нестабилан однос. О себи имају искривљену и нестабилну слику. Често се понашају импулсивно и ризично, рецимо махнито троше новац, не користе заштиту током секса, злоупотребљавају недозвољене супстанце, воле брзу вожњу, преједају се. Самоповређују се. Често им се враћају самоубилачке мисли или претње. Расположење им је врло интензивно и веома променљиво, са епизодама које трају од неколико сати до неколико дана. Хронични осећај празнине. Испољавају снажан бес или имају проблеме са контролом беса. Имају осећај одсечености од себе, као да посматрају себе изван свог тела. Врло је важно знати да неће сви са граничним поремећајем личности доживети све ове симптоме. Озбиљност, учесталост и трајање симптома зависе од особе и њене болести. Ипак, за људе са граничним поремећајем личности везује се значајно већа стопа самоповређивања и суицидалног понашања од опште популације. Који су фактори ризика за гранични поремећај личности Студије показују да генетски, еколошки и друштвени фактори могу повећати ризик од граничног поремећаја личности. Ти фактори су: Породична историја: Они који имају блиског члана породице (родитељ или брат или сестра) са овом болешћу у већем су ризику да развију гранични поремећај личности због заједничких генетских фактора. Структура и функција мозга: Истраживања показују да људи са граничним поремећајем личности могу имати структурне и функционалне промене у мозгу, посебно у деловима који контролишу емоције. Међутим, није јасно да ли су ове промене довеле до поремећаја или су узроковане поремећајем. Окружење, културни и друштвени фактори: Многи људи са граничним поремећајем личности пријављују да су током детињства доживели трауматичне животне догађаје, као што су злостављање или напуштање, одрастање у дисгункционалним породицама са сукобима. Како се дијагностикује гранични поремећај личности Лиценцирани стручњак за ментално здравље – као што је психијатар, психолог или клинички социјални радник – може да дијагностикује гранични поремећај личности на основу темељне процене симптома, искустава и породичне историје болести. Пажљив и детаљан медицински преглед може помоћи да се искључе други могући узроци симптома. Гранични поремећај личности се обично дијагностикује у касној адолесценцији или раном одраслом добу. Некад се и особама млађим од 18 година може дијагностиковати гранични поремећај личности ако су њихови симптоми изражени и трају најмање годину дана. Које друге болести се јављају са граничним поремећајем личности Гранични поремећај личности се често јавља са другим менталним болестима, као што је посттрауматски стресни поремећај (ПТСП). Ови поремећаји који се истовремено јављају могу отежати исправну дијагнозу и лечење граничног поремећаја личности, посебно када имају симптоме који се преклапају. На пример, особа са граничним поремећајем личности такође може имати симптоме тешке депресије, ПТСП-а, биполарног поремећаја, анксиозности или поремећаја у исхрани. Како се лечи гранични поремећај личности Уз прави третман заснован на чињеницама, многи људи са граничним поремећајем личности имају блаже симптоме и квалитетнији живот. За особе са граничним поремећајем личности важно је да се лече код лиценцираног стручњака за ментално здравље. До бољитка може проћи доста времена и зато је и за пацијента и за породицу врло важно да буду стрпљиви, да се придржавају плана лечења и да траже подршку. Неким особама са граничним поремећајем личности треба и интензивна, често болничка нега због озбиљних симптома, док други могу да функционишу уз амбулантну негу. Психотерапија Психотерапија је главни третман за особе са граничним поремећајем личности. Ради се један на један са лекаром и у групи. Дијалектичко-бихејвиорална терапија (ДБТ) развијена је посебно за особе са граничним поремећајем личности. ДБТ се служи концептом свесности о тренутној ситуацији и емоционалном стању. ДБТ такође помаже људима да управљају интензивним емоцијама, да смање самодеструктивно понашање и побољшају односе с другима. Когнитивно-бихејвиорална терапија (ЦБТ) може помоћи људима са граничним поремећајем личности да идентификују и промене основна уверења и понашања која потичу из нетачних уверења и изазивају проблеме са другима. Уз ЦБТ је могуће смањити промене расположења, симптоме анксиозности и самодеструктивно понашање. Лекови Улога лекова код граничног поремећаја личности и даље није сасвим дефинисана и зато лекови обично нису главни третман за ову болест. У неким случајевима психијатар може препоручити лекове за специфичне симптоме или паралелне проблеме као што су промене расположења или депресија. Такође, лекови понекад могу изазвати нежељене ефекте и зато је врло важно разговарати са својим лекаром о свим изазовима. *** Где потражити помоћ Психоцентрала Телефон: 065/22-88-886 (радним данима од 8х-16х) Email: [email protected] Црногорска 2, Савски Венац, Београд – Психоцентрала на интерфону Центар Срце Телефон: 0800-300-303 Email: [email protected]. Клиника за психијатријске болести Др Лаза Лазаревић Вишеградска 26, Београд Централа 011/3636400 Национална СОС линија за превенцију самоубиства Телефон: 0800/309-309 Институт за ментално здравље Палмотићева 37, Београд; телефон: 011/3307 500 Паунова 2; телефон: 011/2666 166, 011/2664 555 https://nova.rs/magazin/zdravlje/granicni-poremecaj-licnosti-zasto-nastaje-i-kako-se-leci/

Бог често ћути из љубави. Међутим, увек се поставља једно питање: зашто се чуда не дешавају свима? Колико се болесника или њихових сродника са вером моли Богу и светима, а не видимо да им се чудо дешава! Зашто? Не постоји једнозначан одговор на ово благословено питање. Божје судбине су као понор. „Ко ће спознати ум Божији?“ пита се апостол Павле. Потпуно објашњење је само Његово. Није нимало лако објаснити Божије судбине, Његову вољу, Његово ћутање. Не можемо рећи да је „овај више верник, а други мање“, нити да „Бог воли једне више, а друге мање“. Како каже пророк Исаија, Божија судбина је далеко од људске судбине колико је небо од земље. Наравно, треба напоменути и следеће. Бог често ћути из љубави. Допушта тешка искушења за некога јер изгледа веома далеко. У свом свезнању Он добро зна да искушење, болест, бол могу бити делотворни и спасоносни за човека. Свети апостол Павле, који је и сам исцељивао болесне и чинио чуда, тужио се на тешку болест, на „убод у тело“. И због тога је три пута молио Господа да га исцели, али га је Господ одбио. Његов одговор је био: „Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова.“ (2. Кор. 12:9). Многи светитељи који су патили од разних болести или других врста искушења, и умели да творе чуда над другим људима, нису молили Бога да их исцели, него да им подари трпљење. Наши савремени свети старци, отац Порфирије и отац Пајсије, ишли су толико далеко да су тражили од Бога да их оболи од рака! И наравно да су се радовали болу и славили Бога. Отац Пајсије је говорио: „Колико сам се научио од болести, нисам научио од толиких година подвижништва“. Све ово, међутим, не значи да не треба да тражимо Божију интервенцију. Тако бисмо одбацили Његову заповест – „иштите и даће вам се, куцајте и отвориће вам се“ (Мт. 7,7), а довели бисмо у питање дар и благодат које је Он дао светима Својим – „Ко вјерује у мене, дјела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити; “ (Јован 14:12). Наша одговорност се односи на нашу молитву и наше покајничко расположење. Другим речима, пустимо Га у своје срце и у свој живот. Јер без нашег слободног пристанка Бог не може ући тамо. Он увек стоји дискретно, са поштовањем према нашој личности. Он куца на врата нашег срца, али не улази силом. Наша је одговорност да се отворимо Њему. Поделимо своје молбе са Њим, али не као неваспитана деца, већ једноставно и смерно. Тако што желимо, а не изнуђујемо и увек смо спремни да извршавамо вољу Његову. „Али опет не како ја хоћу, него како ти! ... нека буде воља твоја."(Мт. 26-39,42). аутор: Нектарије, митрополит Арголски приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Централна идеја чланка је да у Цркви не можете сами служити. Нико се не може усудити да „узме” свештенички чин и каже: „Ја сам свештеник”. Ово је немогуће. Потребне су руке наследника апостола и њиховог Учитеља Христа. Важно је понизити се, поклонити се под овим апостолским рукама, смирити се и савити врат, клечећи пред Богом, пред Његовим Престолом, да би наследник апостола, законити епископ канонске Цркве, положио руке на тебе. И тада се дешава ова Тајна: кроз ову „живу“ духовну „електричну мрежу“ душа и срца, благодат Божија одједном почиње да тече обилно, надопуњујући и дајући све, стварајући од човека свештеника Божијег. Црква вас зове. Бог вас позива да чувате Његове овце. И то је изузетно очигледно из живота светог пророка Илије (видети Трећу књигу о Царевима, глава 19, стихове 11-21 и Четврту књигу о Царевима, поглавље 2). Ова поглавља говоре о Господњем позиву на пророчку службу преко светог пророка Илије – Јелисеја. Није сам Јелисеј ушао у пророчку службу. Господ је указао Илији на њега. Илија је покрио Јелисеја својом мантијом (горњом одећом, обично од овчије коже) и тако га изабрао да служи. Јелисеј је био достојан ове службе. У то се уверавамо из чињенице да за славље коље волове и ложи ватру од плуга да би принео Богу благодарну жртву и помиловао људе (затим дели месо). Односно, јасно је да је он богобојажљива особа која воли Бога и људе. Замислимо на тренутак шта су плуг и пар волова значили за јеврејског сељака тог времена? То је било богатство. Али, он то жртвује Богу. Када се свети пророк Илија спрема да се узнесе на небо, он каже пророку Јелисеју да тражи шта жели за себе. Јелисеј уопште не мари за материјална добра, он тражи само милост Божију и пророчку службу. И он то добија. Штавише, материјално, као што епископ, по извршењу Тајне свештенства, облачи свештеника у свештеничку одежду, тако и после вазнесења Светог Илије пророк Јелисеј добија своју мантију, са којом оба пророка – учитељ (Илија) и ученик (Јелисеј) – чине чуда. Тако Господ позива светог пророка Јелисеја преко светог пророка Илије на службу Божију – на дело Божије. Као што је раније Господ заповедио светом пророку Мојсију да издвоји Арона и његове синове из народа за свештеничку службу. Као што хиљадама година касније, Господ наш Исус Христос бира прве апостоле, а они постављају прво свештенство. И тако струја благодати Духа Светога наставља да тече. Бог је већ направио пребивалиште за Себе. То је Једна Света Католичка и Апостолска Црква. Направио је Себи стан и настанио се у њему... у светом пророку Илији, у светом пророку Јелисеју и у свима нама – православним хришћанима. Шта још треба да тражимо? Име Илија на хебрејском значи „Мој Господ Јахве (Јехова)“. То је био смисао пророковог живота. Ово треба да постане смисао живота сваког од нас: исповедање Бога Живога, живот у Њему и сваке секунде приближавање Њему, сједињење са Њим. Израиљева кола и њихова коњица подигли су пророка Илију. А ми смо овај новозаветни Израиљ и то је наша коњица, и Господ је сваком од нас, као пророку Илији, припремио место на небу поред себе после Вазнесења Господњег. Само треба кренути овим путем вере – путем ка живом и љубећем Богу, који је створио Цркву ради нашег спасења. јереј Андреј Чиженко приредила: Ј.Г.(Поуке.орг) извор

Дужност и обавеза су нешто без чега је наш живот немогућ. Морамо да идемо на посао, да радимо, да одгајамо децу и обављамо своје кућне послове. Ово је нормално и природно: одрасла особа има обавезе и одговорна је за свој живот и животе својих најмилијих. Морамо да радимо оно за шта смо одговорни, оно што је у нашој области бриге. То је наш дом, наш храм, наша породица и наш најближи круг људи. Као што је апостол Павле рекао, све почиње од породице — мале цркве. Када ту ствари доведемо у ред, онда можемо да проширимо обим помоћи и одговорности и на друге. Нажалост, многи хришћани заборављају на своју дужност према породици, беже од својих обавеза и истовремено губе оно најважније – своју душу. То уништава, јер „шта ће користити човеку ако задобије цео свет, а изгуби своју душу? или какав ће откуп дати човек за своју душу?“ (Матеј 16:26). Многи људи нису научени да одбијају. Стално се осећамо кривим – тако смо одгајани. Колико често свој недостатак слободе, нашу неспособност да кажемо „не“, нашу бригу о томе шта други људи мисле, називамо дужношћу? Да, човек се понекад нађе пред веома тешким избором између онога шта га обавезује и онога што сматра исправним. Шта ако га испуњење дужности уништи? Пре свега, размислите да ли је то заиста ваша дужност или је у питању манипулација. На пример, политичари се понекад позивају на осећај дужности војника, позивајући их да бране високе идеје, а заправо их терају да буду оруђе за спровођење себичних интереса. Имамо ниско самопоштовање. Када нам кажу: „Хајде, мораш!“ Ти си лекар (свештеник, хришћанин, мајка)!“ - ми размишљамо: „Ово је истина! Ја сам заиста лекар (свештеник, хришћанин, мајка) – то значи да морам да идем и урадим то.” Међутим, није баш тако. Апостол Павле нас учи да свако има своју службу, да су дарови Духа Светога различити, али свако од нас, на шта год да је позван, има право да призна да није спреман, да нешто не жели да учини или тежи нечем другом. Ако човек не жели да волонтира, то је његово право и не значи да је кукавица или равнодушан према судбини болесних људи. То једноставно значи да није спреман. Ако лекару нису обезбеђена средства заштите, а захтевају од њега да оде међу инфективне болеснике где може да се зарази и умре, ту се не ради се о дужности, већ о манипулацији осећањима. У души сваке особе постоји одговорност за сопствени посао, а то је веома згодно искористити за управљање особом. Неки хришћани имају погрешно схватање да је дужност хришћанина да се сломи зарад нечега. Али ово је погрешан пут. Самопонижавање је праг самоуништења. У ствари, понизност је када човек адекватно процени своју снагу. Релативно говорећи: знам да могу да подигнем 50 килограма, што значи да нећу да подигнем 51 килограм. Често се ломимо да бисмо постали, како нам се чини, исправнији, и тако падамо у руке смутљиваца и подлих људи. Често човек мисли: ако сам православац, онда треба да желим ово, а не оно. На пример, слушајте Баха и Бетовена, а не Квин и Аеросмит. Зашто? - Зато. То је објашњење. Као резултат тога, човек се гура у круте границе, покушава да натера своју жену и децу у њих, и уништава све: жена поднесе захтев за развод или деца оду од куће. Уместо да схвати своје грешке, он каже: „На све свете ђаво је деловао преко деце и вољених." Ослобађајући себе одговорности, он је пребацује на демоне. И тако ми, имајући лажне идеје о својој дужности, уништавамо и своје животе и животе својих најмилијих. А они, када виде таквог хришћанина, верују да је он кукавички фанатик, од којег је боље да се клоне – као и од његове Цркве и његовог Бога. Проблем многих хришћана је што када дођу до вере, често почињу да избегавају све што је „нехришћанско“: културу, пријатеље. Цео наш свет концентришемо само у црквени круг, немамо критички поглед на свој живот. То је лоше јер нас људи изван нашег круга познају и могу искрено да кажу како виде хришћане и Цркву, шта у томе не разумеју, шта их плаши. На крају крајева, Црква је архаична институција и људи тешко прихватају овај архаизам. Наша дужност је да не прекидамо односе са својим пријатељима и познаницима, чак и ако нису хришћани. Древни свеци су били пријатељи са паганима, и то је била норма. Човек је рођен да буде срећан. Радост је главни критеријум по коме треба да оцењујемо свој живот. Ако знамо да се радујемо, то значи да је све у реду. Ако не, значи да идемо погрешним путем. Често се дешава у породицама: „Волим, па ћу се одрећи своје среће зарад среће свог вољеног." И жртвује се изнова и изнова, не желећи ништа заузврат. Испоставља се да је особа спремна да даје, али није спремна да прими љубав. Другој половини се допада да је сваки хир испуњен и она почиње да то искоришћава. Време пролази, ресурси даваоца су исцрпљени, и он мисли: „Посветио сам јој цео живот и ништа нисам добио заузврат. То значи да ме није волела!" Али, поента није у томе, већ он себи није дозволио да буде вољен! Није био спреман за ово. Иста ствар се дешава и са децом. Родитељи жртвују све за њих, а као резултат тога, они израстају у себичне људе који живе свој живот не размишљајући о онима који су све уложили у њих. Ако погледате такве случајеве, испада да је осећај дужности уништио све оно добро што се могло десити међу људима, остављајући за собом само осећај да су искоришћени. Никакво насиље над самим собом не може бити добро. Увек уништава. Господ не жели ово од нас. Међутим, желео бих да се задржим на једном аспекту: за хришћанина је важно да разликује неспремност да нешто учини и недостатак снаге да то учини. Верујем да без обзира колико сте заузети, морате да одвојите време за себе. Сурошки митрополит Антоније је поучавао: морамо се научити да истински волимо себе. Док бринемо о другима, не смемо заборавити на себе. Ако резервишете део дана за сопствене хобије, то вас инспирише да радите за добробит других. Осећамо се угодно знајући шта нам будућност доноси. Тако функционише људски мозак. Због тога људи тако активно планирају своје животе - и огорчени су ако им се планови не остваре. Понекад се такво планирање доживљава као дужност: потребно је све обезбедити, све узети у обзир. Али у животу ретко тако иде. Наш Господ је непредвидив. Треба Му веровати. Наравно, немогуће је променити се на боље без труда. Али морамо запамтити: Бог не захтева од нас да сами себе сломимо. Он жели да се трансформишемо, да научимо да гледамо на свет кроз дечије очи. Христос не жели да се присиљавамо себе, Он од нас очекује да постанемо бољи. Путеви могу бити различити. Постоји пут суза, постоји пут радости, али сваки нас мора довести до осећања праштања, а не самопонижења и осећаја недостојности. Бог од нас увек очекује више, а не мање, јер смо позвани да будемо свети. На свакој литургији свештеник проглашава: „Светиње светима!“ Дакле, морате тежити самостварању. То је наша права дужност. јереј Димитрије Паламарчук приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

7. јула обележавамо Рођење преподобног, славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. У овом празнику постоји велика тајна – тајна сусрета човека са Богом. Тајна откривења Свемогућег човеку. Важно је напоменути да Црква не слави рођендане светих. Сви спомени светитеља наведени у месечном календару углавном су дани смрти или открића (преноса) моштију. Зашто? Јер, смрт је круна. Круна Христове победе и у њој - победа сваког човека над смрћу, ђаволом и грехом. После смрти за праведника је покој у Богу, рај. Заправо, у православном календару славе се рођендани само двоје светих – Рођење Пресвете Богородице и Рођење Светог Јована Крститеља. И ови празници у литургијском животу уздижу се на највиши могући ниво. Рођење Пресвете Богородице је уврштено у највиши ранг дванаест празника. Рођење светог Јована Крститеља је уврштено у категорију великих, који имају право на свеноћно бденије са литијом. Јер Пресвета Богородица и Свети Јован Крститељ су посебни људи. У овом смислу замишљам следећу слику: Бог је океан. Као у визији светог Августина. Светитељ је ишао дуж морске обале и изненада угледао дечака који је ископао рупу у песку, носио у њу воду из мора у посуди и ту је сипао. Дете је рекло светом Августину: „Као што је немогуће море излити у рупу, тако је немогуће људском уму да схвати Бога." Снажно и тачно поређење. Бог је океан. Човечанство је плажа. Мењамо се, ројимо, тргујемо, причамо, једемо колаче, виршле. Уопште, ми се бавимо својим световним пословима. Океан нам је потпуно несхватљив. Али, само он је извор живота за нас. Два камена пристаништа усечена су у дубине океана на много километара од обале. Далеко, далеко на мору! И дуж њих можемо да уђемо у океан, као преко моста, да га осетимо, чак и да разумемо на неки начин, да се повежемо са њим. Да видимо Бога. А ова два пристаништа су Пресвета Богородица и Свети Јован Крститељ. Једна је родила Богочовека. Други Га је препознао и пророчки објавио и посведочио да је Христос очекивани Месија пред свим људима. Обоје су се појавили у свету да покажу човечанству пут ка Њему. На једној од најважнијих икона хришћанства, често постављеној у центар иконостаса православне цркве, Господ наш Исус Христос седи у средини, као Цар на престолу. Десно од Њега (лево од нас) стоји Пресвета Богородица, а лево од Њега (десно од нас) стоји Свети Јован Крститељ. Богородица и Претеча дижу руке ка Христу, молећи се за човечанство. И како су лепе ове јеванђељске речи, које описују како се Свети Јован Крститељ први пут сусрео са Господом нашим Исусом Христом: „А кад Јелисавета чу поздрав Маријин, заигра дијете у утроби њезиној, и Јелисавета се испуни Духа Светога, И повика узвишеним гласом и рече: Благословена си ти међу женама, и благословен је плод утробе твоје!" (Лука 1:41, 42). Беба Јован је поскочила од радости, јер су се завршили векови ђаволског ропства, паганства и боравка душа у паклу. Дошао је Онај који ће победити пакао. И отуда је у Рођењу Светог Јована Крститеља највећа васкршња радост, која нам се никада неће одузети ако је не одузмемо ми сами себи. И ова радост у својој основи има благодат Духа Светога, која се тако великодушно излива на свету праведну Јелисавету, која одмах почиње да се пројектује и на све нас – на цело човечанство. Шта ми можемо да урадимо?! Остаје нам само да очистимо своја срца молитвама, постом, добрим делима, испуњавањем заповести Божијих и Светих Тајни Цркве да бисмо видели Бога, Који нас раширених руку чека, и сјединили се са Њим. На примеру Пресвете Богородице и Светог Јована Крститеља, и ми морамо стећи у својој души, у свом срцу, ону кристалну чистоту у којој се Бог удостојава да обитава и од наших душа начини рај. И ово је највећа срећа на земљи – видети Бога који те воли. Свети пророче, Претечо и Крститељу Господњи Јоване, моли Бога за нас! протојереј Андреј Чиженко приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Наша Црква је много векова живела по монашким литургијским правилима поста који су одређивали начин нашег живота како у простору храма, тако често и ван њега. У пракси, оваква правила, немогуће је посматрати у нашим условима. Управо онако како је прописано овом старом монашком повељом одвија се обред Недеље праштања. То су одређивале врло специфичне животне околности: са почетком Великог поста многи монаси су напуштали своје манастире, одлазили у пустињу, одлазили у осаму, одакле се можда и не би вратили – могли су се разболети и умрети, постати жртве разбојника и слично. Зато су се пред важан период Великог поста, период покајања, монаси окупљали у манастирској цркви и молили једни друге за опроштај. То је било потпуно оправдано, сасвим логично: можда се више неће видети на Васкрс. У нашим условима овај чин поприма прилично чудан карактер. Људи који стално комуницирају једни са другима и комуницираће једни са другима и током Великог поста, имаће сталну прилику да греше једни према другима и траже опроштај. Када на Вечерњем, пред почетак Великога Поста, они у храму замоле друге за опроштај, као да ће сви отићи на други свет, ово изгледа прилично вештачки. С друге стране – а то је много озбиљније – многи, који из године у годину пролазе кроз обред праштања, развијају осећај да током године могу сасвим произвољно да граде односе са људима, чак чинећи и лоша дела, а затим, у најбољем случају, да исповеде ово, али не затраже опроштај, одлажући то до дана Недеље праштања. У нашим црквама, где се многи парохијани заправо и не познају, они формално моле од других опроштај и олако опраштају једни другима. Али, често сматрају да је непотребно тражити опроштај од оних људи према којима су заиста лоше поступили, иако су можда у питању чак и чланови породице. Ово нам говори да опроштај доживљавамо као нешто формално и, у ствари, не утиче на наш свакодневни живот. Згрешили смо, добро, добро, исправићемо то на следећој исповести, и тражићемо опроштај на Недељу праштања и све ће нам бити опроштено. То нас чини неодговорнима и чини наш однос према ближњима површним . На обреду праштања окупљају се многи људи, укључујући и оне који ретко долазе у цркву, и сви одједном почињу да траже опроштај од потпуно непознатих људи, остављајући неопроштеним своје грехе у односу на оне са којима стално живе и често комуницирају. Не можете тражити опроштај једном годишње. Морате да тражите опроштај сваки пут када почините неко лоше дело, без обзира ко је у питању. И то не само изговарањем одређених ритуалних речи, већ пре свега променом става према особи. Тајну покајања не треба свести ни на форму исповести ни на форму обреда недеље праштања. Тајна покајања треба стално да прати наш живот. Када се стидимо својих грехова, морамо, не само да кажемо речи опроштаја, већ и да променимо своје животе. Али, ово се врло ретко дешава. И још више, нема говора ни о каквом опроштају када се на ову тему појаве СМС-ови и поруке на друштвеним мрежама... Ово је једноставно згражање над тајном покајања. Често се људи непримерено плаше модерне цивилизације и виде у њој присуство демонских сила, али су често спремни да користе њене најапсурдније манифестације у верском животу. СМС је неопходан да би се, по потреби, укратко и брзо пренела одређена информација. Све ове поруке „опрости ми“ у порукама, као и честитке за Ускрс и Божић, су богохуљење. И одучавамо се да директно комуницирамо са особом. Они који су нам блиски постају нам удаљени. протојереј Георгиј Митрофанов приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

У православљу, благослов свештеника представља невидљиву руку Христа која нас благосиља и зато је целивамо, док монахиње својим животом посвећеним Богу остају стуб духовности без улоге посредника благослова. Православна вера, богата симболиком и дубоким духовним значењем, пружа својим верницима многе обреде и обичаје који одражавају саму суштину вере. Један од тих обичаја је и целивање руке свештеника или епископа, као израз поштовања према благослову који долази од самог Христа. Међутим, у случају монахиња, овај чин се не практикује, а разлог за то лежи у самој сржи црквених канона и теологије. Свештенослужитељи, који су кроз свету тајну свештенства добили благодат Светог Духа за служење Цркви Христовој, осењују нас крсним знаком, доносећи благослов од Господа. Епископи (архијереји) и свештеници (јереји) приликом благослова састављају прсте тако да представљају слова ИС ХС, што значи Исус Христос. Кроз овај чин, свештеник нам преноси благослов Господњи, а Свети Јован Златоусти нам поручује: „Не благослови човек, него Бог његовом руком и језиком.“ Да бисмо примили благослов од свештеника или епископа, потребно је саставити шаке у облику крста - десну преко леве са длановима навише, изговарајући: „Благослови, оче“ (или „владико“). Након примљеног благослова, пољубимо руку свештеника као невидљиву руку самога Христа, док свештеник изговара речи: „Бог благословио!“ Монахиње, с друге стране, не носе свештеничку благодат. Оне се ословљавају са „сестро“, док се игуманија, старешина манастира, ословљава са „мати“. Иако постоји тумачење да се игуманији може пољубити рука као израз поштовања, ово је више израз световних правила, док се црквени канони држе дубљег теолошког значења. Монаштво се води црквеним канонима, а не световним правилима. Монахиње не пружају благослов на начин на који то чине свештеници. Ово не умањује поштовање према монахињама, већ истиче разлику у њиховим духовним улогама унутар цркве. Док свештеници делују као посредници Христовог благослова, монахиње својом посвећеношћу и молитвом оснажују духовни живот заједнице. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/22136/monahinjama-se-ne-ljubi-ruka

Дешава се да човек сам себи каже: „Боље је лагати него некога убити или нанети неку другу, рецимо, материјалну штету. Лаж скоро да није штета, то су само речи." Али то наравно није истина. Ово је опасна илузија. Опасна заблуда. Прво, сам Господ нам је заповедио да не лажемо. Сетимо се девете заповести коју је Бог дао светом пророку Мојсију на гори Синај: „Не сведочи лажно на ближњега свога“ (Изл 20,16). Лаж се овде назива лажним доказом. Зашто? Јер сведочење је уверавање некога да је предмет сведочења истинит. А то значи да ако лажемо, обмањујемо о нечему, онда уверавамо друге људе, а можда и себе, да је неистина истина. Шта је истина? Господ се често назива Истина. Истина је воља Божија, Божији мир и брига за нас, Божански Промисао о сваком створењу. То је истина. А то значи да ако говоримо лажи, онда покушавамо да искривимо Божји свет и Божју истину. Упадамо у Божју стварност да бисмо је искривили и изопачили. И тиме чинимо страшно светогрђе, постајући као ђаво, који себи поставља за циљ да изопачи и чак уништи Божји свет. Зато се Сатана често назива оцем лажи. Сходно томе, обманом чинимо сатанско дело, чинимо зло и грех, ма колико нам се чинили „добри“ циљеви ове лажи. Добра илустрација овде могу бити речи светог апостола Јакова: „Браћо моја, не будите многи учитељи, знајући да ћемо већма бити осуђени, Јер сви много гријешимо. Ако неко у ријечи не гријеши, тај је савршен човјек, моћан је зауздати и све тијело. Гле, коњима стављамо узде у уста да нам се покоравају, и све тијело њихово окрећемо. Ето и лађе, иако су велике и силни их вјетрови гоне, окрећу се малим кормилом онамо куда хоће онај који управља. Тако је и језик мали уд, а хвали се да је велики. Гле, малена ватра, како велике ствари запали! И језик је ватра, свијет неправде. Тако се и језик налази међу нашим удима, прљајући све тијело, и палећи ток живота нашега, и запаљујући се од пакла. Јер сваки род звјериња и птица, и гмизаваца и риба, припитомљава се и припитомио се роду човјечијему, А језик нико од људи не може укротити; то немирно зло, пуно отрова смртоноснога. Њиме благосиљамо Бога и Оца, и њиме проклињемо људе створене по подобију Божију. Из истих уста излази благослов и клетва. Не ваља, браћо моја, да ово тако бива. Зар може из истог извора тећи слатко и горко? Може ли, браћо моја, смоква маслине рађати или винова лоза смокве? Тако ниједан извор не даје слану и слатку воду. Ко је међу вама мудар и разуман? Нека покаже од доброг понашања дјела своја у мудрој кротости. Ако ли имате горку завист и свадљивост у срцима својим, не хвалите се и не лажите против истине. Ово није она мудрост што силази одозго него земаљска, чулна, демонска. Јер гдје је завист и свађа, ондје је неслога и свака зла ствар. А мудрост која је одозго, прво је чиста, потом мирна, кротка, послушна, пуна милости и добрих плодова, непристрасна, и нелицемјерна. А плод правде у миру сије се онима који мир граде.“ (Јак. 3). Из овог светог текста видимо да су језик и реч избачена из њега велика сила. То је оно што покреће брод нашег тела, и то је оно што мотивише наше поступке. Ова дела утичу и мењају овај свет. А лажи мењају овај свет у негативном правцу. Оне покушавају да поремете Божански поредак ствари. Зато, драга браћо и сестре, будите опрезни са својим речима. Господ је рекао: „...јер ћете се по речима својим оправдати, и по речима својим бићете осуђени“ (Матеј 12:37). Реч није само вибрација ваздуха, то је чин стварања (видети Пост. 1:3; Јован 1:1). Не будите оци лажи као ђаво, него будите псалтир и кимвал Божанске истине и правде. „Плод правде у миру сеје онима који чувају мир." протојереј Андреј Чиженко уредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Захвалност, по правилу, код деце развијају љубазни родитељи. Уче их да буду захвални за оно што имају: за топли кревет, укусну храну, удобну одећу – и да се пре свега захвале Богу. Захвално дете расте као чиста и светла особа. Међутим, многи људи са годинама престају да осећају захвалност, јер се навикну да неограничено користе љубав Бога и својих родитеља, губе способност да туђу жртву и бригу посматрају као дар, за њих је то нешто што узимају здраво за готово. Човек постаје талац ђавоље пропаганде и као резултат тога добија искривљену перцепцију стварности. Чак и добротвори постају дужници у његовим очима. Чини му се да су сви дужни да му служе, да га поштују, и да га обезбеђују. Постаје себичан, мисли само о себи, у центру његовог универзума је он сам. Егоисти престају да примећују оне око себе: сопствени проблеми, неуспеси, несреће и потребе засењују све њих. Наравно, овако живети је страшно, и незахвални људи су веома несрећни. Увек сам био запањен чињеницом да у периодима економске кризе број самоубистава неминовно расте. Нисам могао да разумем: зар ти људи заиста немају шта да једу и немају где да живе? А онда је дошло разумевање да они једноставно не знају да буду захвални. Размишљају о себи, свом послу, свом богатству, али апсолутно не знају како да захвале Богу. Сећам се јеванђељске параболе о богаташу. „У једнога богатог човјека роди њива. И размишљаше у себи говорећи: (та да чиним, јер немам у шта сабрати љетину своју? И рече: Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја; И казаћу души својој: Душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се, А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.“ (Лука 12:16-21). Ово је парабола о незахвалности, јер богаташ не захваљује Богу за своје богатство. Свети Теофилакт охридски пише: „Мој хлеб и сва моја добра“ је још једно лудило богаташа: он их не сматра даром Божијим, већ их сматра плодом својих трудова. „Ја“, каже, „немам саучесника, нећу ни са ким да делим. Све ово добро није Божије, већ моје, па ћу ја једини уживати у њему и нећу прихватити Бога као учесника у уживању.” Обратите пажњу колико пута реч „мој“ користи у говору богаташ. Пред нама је егоиста који у свему види само себе и не уме да буде захвалан за оно што има. Живимо у тешким временима: испред наших прозора је рат и пустош. Многи се питају: на чему треба да будемо захвални? Увек кажем: да бисте ово разумели, морате обратити пажњу на то како живе они око вас. Да, сада нам није лако, али већина људи има где да спава, шта да једе и шта да обуче. А у Африци деца немају најобичнију воду, пију прљаву воду, после чега се разболе и чак умиру; Како да не захвалимо Богу што можемо да пијемо, да једемо укусно и да се дивимо природи? Проблем са незахвалницима је што престају да виде свет као Божију творевину и фокусирају се само на себе. Они сами себи загорчавају живот. Морамо да захвалимо Богу и ближњима за све што имамо. Навикнувши се да прима, човек многе ствари доживљава као дате здраво за готово. Постоји стари виц: један добри хришћанин је желео да помогне просјаку. Сваки дан му је, пролазећи, давао новчић. Ово је трајало дуго, али једног дана овај човек је отишао на одмор са својом женом. По повратку срео је просјака и по навици му дао новчић. „Где си био тако дуго? – упитао га је просјак. „Био сам на одмору са својом женом“, одговорио је човек. „Све разумем“, рече просјак, „али нећу дозволити да се забављаш на мој рачун!“ У почетку су људи захвални на помоћи, али онда им то постаје позната стварност, а захвалност нестаје. Штавише, то се не дешава само са неким апстрактним, већ и са нама блиским људима. На пример, човек почне да помаже сиромашнијем рођаку, који је у почетку је захвалан, а онда се, када та помоћ престане, изненада увреди: „Зашто ми не помогнеш, ја сам сиромашан!“ У човеку се буди гордост, која храни његове тврдње. Када је хуманитарна помоћ почела да стиже у наш град, људи су у почетку били захвални. А онда, када су се навикли, почео је жамор: „зашто нису дали...“, „зашто нису дали довољно...“, „зашто чорба није она, него ова?“ Али нико вам ништа није дужан браћо - људи помажу од срца. Да, саосећају са вама, купују вам, шаљу вам - а код вас нула од захвалности. Човека савладава размаженост и гордост, мисли да су му сви дужни, а у ствари, нико му ништа не дугује. Напомињем да многи људи комуницирају са Богом на исти начин. Колико пута сте чули: „Дошао сам у цркву, молио се, али ми Бог није дао оно што сам тражио!“ Немојмо сматрати Бога неком врстом машине за испуњавање жеља. Желим нов ауто, добар посао, велики стан, а Бог је дужан да ми то да – ипак сам отишао и запалио свеће у цркви. Шта је са чињеницом да вам је дао дете, здравље, могућност да живите у овом свету? - Не, људи се не захваљују на овоме. Они су буквално фиксирани на себе и не виде шта се дешава око њих. Захвална особа види тугу и невоље других, спремна је да помогне не због захвалности или похвале, већ од чистог срца. Његов свет је испуњен бојама. За егоисту свет је сив. Из незахвалности се не развијају само себичност и гордост, него и лењост и завист . Ако су ми сви дужни, зашто се напрезати, савладавати? Нешто ми дугују, па ћу сачекати да ми донесу. Још не доносе? - Па, наравно, кога брига за туђе проблеме... И тако до бесконачности. Као резултат, особа уништава себе. Комуникација са таквим је невероватно тешка, због чега се односи незахвалне особе са другима неминовно погоршавају. Као резултат тога, његов живот се урушава, а само озбиљан рад на себи може га спасити. протојереј Николај Марковски приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор