Претражи Живе Речи Утехе

Након година жалби и других одлагања, правно питање око раколничког братства манастира Есфигмен на Светој Гори, познатог по својој девизи: „Православље или смрт“, грчки Врховни суд коначно је решио. Јула 8, Суд је одбацио жалбу братства на право некретнине, против одлуке Апелационог суда у Солуну од 17. јуна, којом су их обавезали да коначно предају све узурпиране територије на и изван Свете горе Атос новом братству Есфигмена, које је тренутно са боравиштем у Кареји, извештава Vima Orthodoxias. Манастир Есфигмен већ дуги низ година живи у расколу са остатком Свете Горе, са Васељенском патријаршијом и остатком Православног света, а у знак протеста против екуменске активности Цариградског патријарха са Католичком црквом и другима. Док су атонски манастири протествовали против такве активности престанком помињања Васељенског патријарха на Литургијама, братство Есфигмена је отишло и корак даље, придруживши се расколничкој, старо-календарској групацији. Устав и статут Свете Горе забрањују монашки суживот са неправославнима или расколницима, тако да је 2005. године основано ново братство Есфигмена, које је признато од остатка Свете Горе, али нема историјску везу са манастиром Есфигмен. Након одлуке од 17. јуна, расколничка веб страница „ESPHIGMENOU MONASTERY – MOUNT ATHOS“, известила је да: „У манастиру је тренутно више од 100 старијих монаха који су живели у манастиру више од 50 година. Прошле недеље, у подсмеху истинске правде која се обично види у банана републикама и тоталитарним режимима, Грчка влада је наредила монасима да напусте манастир. Позивамо Грчку владу да заустави ову неморалну и нехришћанску акцију и да нас пусте да се молимо у миру као што је то братство више од 1500 година радило“, рекао је игуман Методије из манастира Есфигмен. Питање је решено црквено и административно од раних 2000-их, пише Vima Orthodoxias, иако је спровођење одлука годинама одлагано низом жалби, захтева за суспензијом и другим одлагањима. Сада је питање спровођења у рукама државних органа одговорних за заштиту Свете Горе Атос. Веб страница манастира Есфигмен је 23. јуна навела да Грчка влада „има непосредне планове за упад у манастир како би похапсила и затворила игумана и монахе.“ Russian Athens известила је 1. јуна да се неколико бродова полиције приближило манастиру Есфигмен у понедељак, 29. јуна, док је неколико полицијских аутомобила дежурало у близини манастира, припремајући напад са 80 специјалаца. Монасима је био дат ултиматум да испразне манастир до тог четвртка, мада су то одбили, чак су и претили да ће сам манастир уништити. Према једном члану расколничког братства, манастир је под опсадом већ месец дана и полиција не дозвољава монасима да изађу по храну и такође блокирају испоруку производа са мора, извештава информативна агенција Red Spring. У априлу 2019. год. апелациони суд у Солуну изрекао је казну од 17 година затвора и новчану казну у износу од 675 долара (600 евра) за игумана Есфигмена, о. Методија (Папалампракопулос) за његово учешће у нападу молотовљевим коктелом 2013. године на полицију. Још је један монах добио исту казну, док је још шест осуђено на 9 година и 5 месеци. Игуман Методије и монах Антипас, главни подстрекачи, првобитно су осуђени на 20 година 2017, а остали монаси на 10 година и 4 месеца, мада су те казне биле жалбене. До овог инцидента је дошло када су судски извршитељи 29. јула 2013. године стигли у административне канцеларије Есфигмена у Кареји да би иселили расколничке монахе, који су одговорили бацањем три молотовљева коктела и експлозивном направом. У међувремену, монаси и њихове присталице и даље се моле за мир и за хладније главе које ће превладати у Грчкој влади, пише веб страница Есфигмена. „Зашто их једноставно не оставе на миру? Све што желе је да остану сами да се моле у миру “, прокоментарисао је Џон Ригас из асоцијације Friends of Esphigmenou. „Они дословно никога не узнемиравају. Они су монаси “, рекао је. Грчки Врховни суд коначно решио судбину манастира ЕСФИГМЕН: Расколници се морају повући и предати сву манастирску имовину! - Čudo WWW.CUDO.RS Након година жалби и других одлагања, правно питање око раколничког братства манастира Есфигмен на Светој Гори, познатог по својој девизи: „Православље или смрт“, грчки... View full Странице

Гост емисије "Интервју" био је господин др Растко Јовић, доцент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Препоручујемо Вам да погледате цео интервју и сазнате више о бројним занимљивим темама. View full Странице

Његова Светост Патријарх српски Иринеј поручио је данас у Млаки, код Јасеновца, да српски народ не сме заборавити своје жртве, међу којима је више од 20.000 убијене деце у Млаки и усташком систему логора Јасеновац, али да хришћански народ мора праштати. Прилог Радија Светигора: Патријарх Иринеј у Млаки - Ово је Света земља натопљена крвљу Светих мученика јасеновачких “Овде су убијани најневинији – деца. Ово је света земља натопљена крвљу Светих мученика јасеновачких”, рекао је Патријарх Иринеј након што је освештао обновљени Храм Светог пророка Илије у Млаки и служио Свету архијерејску Литургију. Патријарх српски је истакао да је за српски народ важно што је храм у Млаки васкрсао. “Зато се Срби са овог подручја требају вратити на свету земљу, у вековна огњишта”, додао је Патријарх Иринеј. Он је подсетио да су у 20. веку, времену науке и развоја, страдали Срби, Јевреји, Роми и антифашисти из других народа, а на најсвирепији начин су убијана деца и жене. “Можемо само замислити како је било када измучена деца призивају родитеље, а бездушни човек им сече главе, вади очи и мучи их”, каже Патријарх Иринеј. Он је нагласио да ће Бог судити онима који су починили зверства. “Крвнички су убијани и чланови породице Тесла. Наша стратишта се налазе свуда и зато наше жртве не смеју бити заборављене”, рекао је Патријарх Иринеј. Светој архијерејској литургији присуствали су председник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић, Миладин Драгичевић, изасланик председника Републике Српске, Миленко Ристић, изасланик члана Председништва БиХ Младена Иванића, министар просвете и културе Републике Српске Дане Малешевић, амбасадор Србије у Хрватској Мира Николић, те велики број верника. На молитвеном сећању поводом 73 године од пробоја јасеновачких логораша и освештању Храма Светог пророка Илије у Млаки, општина Јасеновац, присутне су биле бројне новинарске екипе. Обнову цркве Светог пророка Илије у Млаки иницирао је Секретаријат Владе Републике Српске за вере. Село Млака било је у Другом светском рату сабирни центар логора Јасеновац за жене и децу са Козаре. Дневно је од глади, врућине и заразних болести умирало више од тридесеторо деце. У селу Млака, удаљеном 12 километара од Јасеновца, пре Другог светског рата живело је око 1.500 становника. Комплетно становништво, међу којима и 250 деце, у пролеће 1942. године одведено је у логоре. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

До које мере је хришћанин обавезан да учествује у политичком животу и да ли је уопште обавезан да у њему учествује? Примера ради, да ли је гласање на изборима – обавеза или право, које можемо и да не искористимо? И да ли хришћанин може да гради политичку каријеру? Уопштено говорећи, шта један православац треба да очекује од политике, а шта не? Шта је то што политка не може да нам пружи, које су њене границе? Протојереј Александар Авдјугин: Мера учешћа у изборном процесу, што се свештенства тиче, почевши од ипођакона па све до архијереја, утврђена је одлуком Светог Синода од 4. октобра 2012. године. Најкраће речено, ако постоји жеља, можемо бирати власт, али не можемо у њој учествовати, то јест, цару дајемо шта му припада, али се за цара не кандидујемо. Ствари стоје другачије када говоримо о лаицима. Свако ко приступа исповести, свако кога покривамо епитрахиљем, има свој однос према власти, партијама, политичким процесима који теку око нас. Поменути односи не тичу се нечег што се дешава далеко од нас, нечег спољашњег и неважног, ради се о сасвим реалним догађајима, који утичу на наш живот, на благостање наше породице, на будућност наше деце. Људи имају право избора и право да путем свог гласачког листића утичу на резултат избора, али не дао Бог да неки свештеник људима прича за кога да гласају. Сваки човек на овом свету живи свој живот и креће се стазом која само њему припада, стога нико не сме да га лиши права на избор. Савети попут: «Гласајте за Петра Петровића, он нам је изградио звоник!» – носе страшне духовне последице. Личност се претвара у стадо, у једнолична, мукла, сива створења која не живе по својој вољи. И тада јеванђељски поступак Пастира (Христа), који тражи једну изгубљену овчицу, постаје непотребан и нелогичан. Политика – власт, чини једно од три искушења којима је ђаво покушао да заведе Сина Божијег. Хришћанство је показало једини пут спасења: оно преображава човека, под условом да он сам то жели. Политичка делатност је пуна искушења, али уколико политичар доноси решења која су христоцентрична, ако се његова обећања, програми и жеље подударају са његовим стварним делима, зашто онда он не би владао? Несумњиво је да су такозвана «правила политичке утакмице» далека од постулата Божијих закона, али шта је боље: одати се површном хуманизму и хедонизму, како нам предлаже данашњи свет, или постати узор за друге и подсетити их да сте Човек? Тако да, ако међу вашим парохијанима, православним пријатељима или познаницима, постоји неко ко може, заиста на хришћански начин, да ради на корист друштва и вас лично, онда нека буде политичар. Не да буде «свећњак» (како смо ми, не тако давно, звали функционере, који су долазили да се сликају на почасним местима у црквама за велике празнике), већ такав политичар који за свако своје дело тражи благослов од Бога. Свештеник Роман Савчук: Питање односа хришћана према политици је сложено и спорно. Пре свега, то питање вреди размотрити. Ми, хришћани, смо принуђени да одговоримо на њега узимајући у обзир чињеницу да политика, као део друштвеног живота, утиче на нас. Да ли је то питање важно и за наш духовни живот? Мислим да јесте. У супротном, ова тема не би била поменута у Светом Писму. Мени се чини да овде треба да спроведемо генерализацију примера које налазимо у тексту Новог Завета. Прво на шта указује реч Божија јесте да хришћани не треба да пренебрегавају своје грађанске дужности (види: Мк.12:13-17). Притом, главни циљ учешћа Христових следбеника у политичком животу једне државе треба да буде помоћ властима, чија је дужност да се брину о законитости и поретку (види: Рим. 13: 1-7). С друге стране, пример Светог Јована Крститеља, који је разобличио владара, као и примери ранохришћанских мученика, који се нису покорили заповестима власти да се поклоне идолима, сведоче о томе да на плећима хришћана почива велика дужност да у свакој сфери личног и друштвеног живота остану верни своме позиву, своме Богу. Ове две стране односа хришћана према грађанском животу налазе се у основи нашег учешћа у политици. Када судбина отаџбине виси о концу, хришћани не смеју остати по страни. Што се учешћа у политичком животу, које превазилази наш грађански дуг, тиче (изградња политичке каријере и слично), то је већ питање на које сваки хришћанин треба самостално да одговори. Ту је важно да на прави начин оценимо своју духовну снагу, а такође и исправност својих намера. Сматрам да је главни циљ политике, у идеалном смислу, направити такве услове грађанског живота, који барем неће сметати духовном животу сваког од нас, а у најбољем случају ће помагати развоју духовности. То можемо да прижељкујемо и томе треба да стремимо, а то треба и да захтевамо од власти, у оквирима закона. Притом, треба да држимо на уму да се, на крају крајева, спасење налази у власти Бога, Који зна како да спасе оне који Га воле, ма у каквим условима се налазили. Наш однос са Богом је много важнији од спољашњих околности у којима живимо. Свештеник Сергије Бегијан: Не можемо изаћи из оквира овога света, зато нам овај пали свет и намеће учешће у политичким процесима. Али ако сви верници, под образложењем одрицања од страсти, напусте политику, онда ће тамо остати све сами безбожници. Последице такве расподеле моћи смо већ видели у 20. веку. Па ипак, нико не може натерати хришћанина да учествује у политичким процесима. Ако му савест говори да је то штетно по његову душу, онда зашто ићи против савести? На примерима других држава видимо да свештенство учествује у политичком процесу. У парламенту Велике Британије одавно је представљена Англиканска црква. У данашње време то су «духовни лордови» – ради се о 26 људи, који су најутицајнији прелати њихове цркве: Кантерберијски архиепископ, Јоркшки, Лондонски и други. Истовремено, примећујемо да њихово присуство у парламенту није гаранција против усвајања антихришћанских закона. Мислим да је логично да у парламенту буду представљени интереси сваке значајне друштвене групе. Стога је неопходно да и интереси православних хришћана буду представљени. Тада ће постојати велика вероватноћа да се појаве добро осмишљени, и у границама могућности, праведни закони. Свештеник Димитрије Видумкин: У животу хришћанина има места за политичку, као и за сваку другу, делатност. У једном од основних докумената наше Цркве, а посебно у одељку: «Основе друштвене концепције РПЦ», у глави: «Црква и политика», налазимо аргументоване и моралне предуслове, којима треба да се руководи хришћанин који жели да учествује у политици: «V. 3. Ништа не спречава православне мирјане да учествују у раду законодавних, извршних и судских органа, те политичких организација. Тим пре, што такво учешће, уколико је оно у сагласности са учењем Цркве, њеним моралним нормама и званичном ставу о друштвеним питањима, представља једну од форми мисије Цркве у друштву. Мирјани могу и позвани су да испуњавају своју грађанску дужност, да учествују у процесима повезаним са изборима власти свих нивоа, и да учествују у свим морално оправданим подухватима државе.» То јест, није дозвољено хришћанима само да оду на гласање, већ и да се опробају у политичкој каријери, а то морају чинити у складу са «учењем Цркве и њеним моралним нормама». Али… да ли је тако нешто могуће? То је главно питање, на које сваки хришћанин, који види себе у политици, сам треба да пружи одговор. Да ли је могуће бити политичар, а истовремено и савесни хришћанин? Ако је могуће, онда да ли баш на сваком нивоу политике? Да ли ће испасти да зарад напредовања на каријерној лествици мораш да поступиш против савести и да не можеш да одолиш том искушењу, јер си све време тежио том месту дуги низ година? Сва та питања су актуелна за сваког човека, који је макар мало упознат са светом савремене политике. Али, с друге стране, у политици су хришћани потребни, као нигде другде. Ако је британски државник Клемент Атли био у праву када је рекао да је «политика вештина доношења важних одлука у условима непотпуних информација и недостатка времена», онда ко је други до хришћанина достојан да овлада том умешношћу, повезујући тај напор са молитвом Богу за дар мудрости у доношењу важних решења, која се тичу многих? А и када поразмислимо о томе ко је дорастао улози «слуге народа» схватамо да то може бити само савестан човек, који ће смоћи снаге да са те фразе стргне знаке навода и да са ње спере љагу ироније на коју смо толико навикли. И таквих је међу хришћанима више. Хришћанину, који је вољом Божијом, постављен на пут политичке делатности, желим да, пре свега, не изгуби свој прави оријентир. А он може бити само један: власт ти је подарена привремено и само зато да би савесно и улажући сву своју снагу служио ближњем свом. Свештеник Валерије Духањин: Ма шта год пробали, политика је незаобилазна. Она умногоме решава судбину наше отаџбине, а значи и судбину нама блиских људи, наше деце и потомака. Зар ми можемо бити равнодушни према нечему што очекује наше сроднике у будућности? Често чујемо да је политика прљава игра. Али све зависи од тога о коме се ради. У рукама неких људи, политика постаје систем манипулације над народом зарад достизања сопствених себичних циљева. У рукама других, политика представља инструмент служења Богу и ближњима. То значи да у првом случају, политика развраћује оног ко је већ био развратан. А у другом случају, политика лишава слободног времена оне, који ионако нису пуно мисли на себе. Добро је видети да се у последње време међу руским политичарима појавило више исправних, часних људи. У одређеном смислу, политика може постати посебно жртвено служење, када том служењу приступа искрени хришћанин. Он осећа одговорност за поверење које му указује народ. А сам пример минулих двадесетак година нам показује да је верност отаџбини оправданији пут за политичара, она у већој мери доприноси његовом ауторитету, него улагивање и слепо повођење за лидерима западних држава. Не прља политика човека, него човек прља политику – својом дволичношћу, обманама, користољубивошћу. Оцрковљени човек ће оцрковити и политику. Ако се присетимо историје хришћанства, онда ће нам бити јасно да су управо свети владари кардинално утицали на присуство хришћанства у држави и друштву. И император Константин, и кнез Владимир били су силни, мудри политичари, њихово обраћање Христу повукло је за собом обраћање Христу читавих народа. Слабљење хришћанске државе, по правилу, је доводило и до осиромашења хришћанског живота. Тако да никако не смемо да игноришемо ту страну нашег овоземаљског живота. Потребна нам је снажна држава, како би Православље било снажно. Што се избора тиче, гласање је, наравно, добровољно. Ако неко не буде учествовао на изборима неће престати да буде чедо Цркве. Али у неком смислу то је разочарање, јер се ту решава судбина наше отаџбине. Сада наступа тренутак када треба подржати јачање Русије на међународној сцени, не напуштати добијене позиције, већ супротно, утврдити наше успехе и наставити даље. Важно је да свако од нас стане у тај ред, часно испуњавајући свој дуг, и да пружи подршку онима који се налазе на челу колоне, а не да се равнодушно скрива и са подозрењем све посматра са стране. Мислим да је наступио историјски врло важан моменат. Нека нам Бог подари мудрости да не погрешимо при свом избору. Свештеник Димитрије Шишкин: Политички живот је неодвојиви део живота државе, повезан са програмом реализације разних националних идеја, чији је носилац, идеално говорећи, народ. Наравно, не можемо рећи да је православац обавезан да учествује у политичком животу. Али православац не живи изолован од света. Овде, на земљи, он је син свога отачаства, грађанин, и ако свом душом навија за своју отаџбину, ако жели да наша држава постане «пријатнија Богу», онда он, разуме се, може узети учешћа и у политичком животу, у тој мери у којој он сам сматра потребном и могућом, и у том степену који је предвиђен уставом. Надасве, можемо рећи да су велики руски свеци, као што су Сергије Радоњешки и Серафим Саровски (који су у одређено време напуштали друштво не би ли достигли «велико усредсређење»), својом духовном блискошћу Богу, несумњиво утицали на формирање националне политике Русије више него неки државници и политичари највишег ранга. Посебно ћемо попричати о људима, који се професионално занимају политиком као одвојеном облашћу друштвеног живота. Да ли је та област људске делатности иманентно грешна, неприхватљива с тачке гледишта православне вере и морала? Наравно да није! Православци могу ући и у политику, баш због тога да би испуњавали Христове заповести и учествовали у конкретном оваплоћењу моралних принципа, који су у сагласју са православном вером. Можемо то рећи и на овај начин: Православље у политици је предивно, али је политика у Православљу недопустива. Шта имам у виду када то кажем? Циљ духовног живота је у достизању Царства Небеског и то најважније уздизање човека не остварује се нигде другде осим у Цркви, која заиста јесте «пунина Оног који све испуњава у свему» (Еф.1: 23). У том смислу Цркви не треба ништа додавати, а не може јој се ништа ни одузимати. Једини додаци су могући у виду придобијања нових чланова, а до умањења (стриктно у спољашњем смислу) једино може доћи путем отпадања од ње оних који смртно греше. Може се рећи да духовни, црквени живот претходи свим сферама људске делатности. То је пуноћа, која се може изливати, условно говорећи, «споља», то јест на све сфере људског живота, које су у сагласности са Божијим Законом. Али самој пуноћи црквеног живота нису потребне никакве «допуне». Ако се вратимо расправи о политици, онда можемо констатовати да је тај појам вишезначан. У најмању руку можемо говорити о унутрашњој и спољашњој политици. То јест, једна је ствар штитити част отаџбине, као што се сада каже, «на међународној позорници». И то је прерогатив дипломата свих нивоа. Али постоји и друга област – то је унутрашња политика, са мноштвом институција и делатности, нарочито социјалних. Зато што постоји једна политика у сфери здравствене заштите, друга у сфери образовања, трећа у сфери културе… И ту се намеће занимљиво питање. А како се уопште формира државна политика у свим областима друштвеног живота? И одговор на све те компликације је суштински једноставан. Ту политику формирају конкретни људи. И ако се православци гнушају политике и одлазе из те сфере људске делатности, никако не утичу на дневни ред државног живота, онда не треба да се чудимо што се и државна политика у свим областима друштвеног живота све више удаљава од норми хришћанског морала. Ако директно одговоримо на питање: шта нам не може пружити политика? – онда је одговор очигледан: политика не може дати човеку пуноћу духовног живота у хармонији са Богом. То се остварује у Цркви. Али као израз и отелотворење тога може послужити организација друштвеног живота на начелима хришћанске духовности. И то је оно чему можемо и чему треба да тежимо. С руског Александар Ђокић 21 / 03 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/111623.htm

На Русија Инсајдер је објављен овај део из целог разговора пре неких 20 дана на сведском фестивалу студената у Русији. На овом фестивалу је Путин говорио о претњи коју вештачка интелигенција и био-инжењеринг може да буде за човечанство. Преведох ова 2 минута, за оне који имадоше паметнија посла и не говоре енглески Путин: Погледајте шта се дешава у свету? Индија наш сусед са леве стране има 1.2 милијарде становника, Кина има 1.5 милијарди становника. Сједињене Америчке државе примају све више имиграције и колико сам ја разумео белачко хришћанско становништво је већ мањина. Овај момак поред: Наравно Путин: Ви кажете наравно, али тај однос се скоро променио. Бели Хришћани су постали мањина, мање од 50% становника данас. Зашто говорим да је свет такав и да пролази кроз озбиљну драстичну промену? Не говорим да је добро или лоше, само да се глобалне промене дешавају. Рекли сте да је Русија огромна територија, она то јесте од западне до источне територије ако је погледамо видимо да је евроазијска географски. Али што се тиче културе и језичких група. Ово је непобитно европски културни простор, јер га насељава народ који носи европску културу. Говорим о овоме, јер морамо да заштитимо своју културу. Да би остали значајан центар у свету, не говорим то у војном или неком другом смислу. Већ да не можемо да делимо све на етничке групе, не смемо да гледамо прошле конфликте нпр. рат између Русије и Француске 1812-1814 године, већ да гледамо будућност и пратимо заједнички пут. То је начин да сачувамо овај велики простор и носиоце европске културе као глобални центар када се разговара са Азијском страном, Америчком страном. Ако се овако не деси, то ће означити поделу на удружене мале квази нације које ће временом изгубити свој значај у глобалном смислу. Очувати европску културу, не значи уништити је. Ако је очувамо, то ће бити наша велика предност. Такође је битно за развој човечанства јер говоримо о значајном глобалном центру културе и цивилизације.