Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'умиру'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. JESSY

    Зaшто умиру млади ?

    Питање које потреса и вернике и невернике. Одговор православне вере је врло једноставан, колико га можемо сагледати кроз истину Васкрсења. Логичан одговор је: једноставно зато што постоји пропадање, што оно не чини изузетак ни за једно људско биће било да има 5 или 85 година. Као што гравитација не прави разлику ни за један објекат. Да није било Васкрсења, смрт десетогодишњег детета би заиста била неправедна, али пошто постоји васкрсење мртвих, не можемо ничему приписати неправду, а најмање Богу, јер иза гроба постоји наставак, а онда ћемо добити одговор зашто се све то догодило у нашим животима и видећемо да је иза онога што називамо неправдом стајала љубав Божија која нас позива на спасење. Са онтолошке тачке гледишта, одговор је следећи: једноставно зато што смрт не постоји. Оно што називамо смрћу када видимо мртву особу је одвајање душе од тела услед њеног распадања, а пред нама је резултат овог догађаја. На Васкрсење, када се чују трубе, душа и тело ће се поново сјединити. Природно, Бог није узрочник зла, како каже Свети Василије Велики, нити Бог жели да деца умиру. Може се рећи да у неким случајевима Бог то дозвољава или интервенише, али то је ради људског спасења и по вољи Божијој. О тим стварима не можемо да судимо, једноставно смо неспособни, можемо само да ћутимо. С друге стране, смрт праведника је славље за Цркву - ишчекивање васкрсења. Зашто онда то не разумемо? Зашто то не можемо преболети? Напросто, јер немамо „осећај вечног живота“. Када кажемо да је дете умрло, то је једноставно значи да су душа и тело раздвојени на неко време, како рече свети Пајсије. Смрт је мала раздвојеност на неколико година, зато и ми у Цркви имамо осећај радосне туге. Туга на растанку, али и радост, јер је смрт уништена и срешћемо се поново. Нигде у црквеним тропарима нећемо наћи погребне речи само зато што сви текстови цветају мирисом Васкрсења. Проблем није физичка смрт, већ духовна смрт. Изгубићемо тело јер је распадљиво. Поента је да не изгубимо Христа и наше спасење. Не треба да нас занима када ћемо напустити овај свет, већ да ли ћемо видети Христа и какав ћемо одговор дати. Зашто Бог узима младе људе? На питање зашто Бог дозвољава да тако млади људи умру, свети Пајсије одговара да Бог узима човека „у најбољем тренутку његовог живота“ „да му спасе душу“. „Ако види да ће некоме бити боље, пусти га да живи. Али ако види да ће му бити горе, узима га да га спасе. А неке, који воде грешни живот, али имају расположење да чине добро, Он их узима к Себи пре него што могу да учине добро, јер зна да би то учинили чим би имали прилику. Другим речима, као да им каже: „Не умарајте се! Довољно је добро расположење које имате." Неког другог, јер је веома добар, воли га и узима га к себи, јер је Рају потребан цвет. Наравно, родитељи и рођаци то тешко могу да схвате. Видите, дете умире, Христос га узима као анђела, а родитељи плачу и ридају, иако треба да се радују. Јер како они знају шта ће се десити када дете одрасте?“. Родитељи би требало да буду срећни на овај начин. Истовремено, „од тог тренутка имају свог заступника на Небу“. А када они умру, њихова деца ће доћи са барјацима на капију раја да се сретну са својим родитељима. Ово није мало!". „А деци коју муче болести или неки инвалидитет, Христос ће рећи: „Дођите на Небо и изаберите најбоље место!“, а они ће Му рећи: „Добро је овде Христе мој, али ми желимо да наша мајка буде са нама!". И Христос ће их чути и некако спасити и мајку“. Постоји други живот, а ово што живимо је припрема за вечност. Трагично је, бити православан, доживљавати смрт као разорну катастрофу, као вечни губитак, као нестанак човека. Не дозволите да вас смрт плаши, јер она не постоји. Треба да се бојимо да не изгубимо Христа. Контрадикторно је бити ужаснут када чујемо да су се моје дете, мој муж, моја жена разболели и да могу да изгубе овај живот овде, а притом нас није брига да ли ће уопште бити причасници вечности. Нема мртвих или несталих. Постоје само мртви људи који чекају да се пробуде, који чекају Онога који ће „поново доћи са славом да суди живима и мртвима, и Његовом царству неће бити краја“. о.Спиридон Скоутис https://www.bogonosci.bg
  2. Не буди као раздражени Јона У књизи пророка Јоне можете прочитати како му је Бог заповедио да каже становницима Ниниве да ће за четрдесет дана град бити уништен. Становници су се покајали, „И Бог видје дјела њихова, гдје се вратише са злога пута својега; и раскаја се Бог ода зла које рече да им учини, и не учини. “ ( Јн. 3:10). Јона је био узнемирен што грешници нису кажњени, и био је веома изнервиран. На срећу, Бог га је просветлио. Сетио сам се ове епизоде Старог завета због чињенице да многи од нас понекад веома подсећају на Јону: бринемо о гресима других и желимо правичну казну грешницима. Али да ли греси других људи утичу на нас? Зашто људи сада не умиру од смртних грехова? Ово нас не би требало да брине. Морамо да се фокусирамо на још један аспект: сви смо под јурисдикцијом, свако од нас је одговоран за своје личне грехе. Ми немамо задатак да исправљамо друге, ми смо позвани да исправљамо себе. То је најважније и најтеже, јер су у борби против себе снаге са непријатељем увек једнаке. Зашто је ова борба увек тешка? Јер треба стално анализирати и исправљати свој живот, своје грешне вештине и навике, а све је то озбиљан, обиман посао, дело целог живота. Како је било током Старог завета? Концепт смртних грехова потиче из Старог завета – о њима се говори у књигама Изласка и Левитског закона. У то време, овај концепт је имао врло специфично значење: смртни греси су били они за које је изрицана смртна казна. Било их је само четири: хула на Бога, убиство, разврат и непоштовање родитеља. Људи који су се огрешили о ове заповести једноставно су извођени и каменовани, а сведоци греха су такође пребијани. То није била чак ни егзекуција, већ дезинфекција старозаветног друштва од духовне заразе која је могла да поквари и уништи изабрани народ Божији. Требало га је сачувати бар у релативној моралној чистоти, чврстини и вери у Једног Истинитог Бога, јер је био окружен углавном паганским народима, са својим култовима, чудним обичајима и верским традицијама. Шта се променило доласком Христовим? У Новом завету Господ нам каже: „Не мислите да сам ја дошао да покварим закон или пророке: нијесам дошао да покварим, него да испуним.“ (Матеј 5:17). Тумачи кажу да је једно од значења речи „испунити“ испунити до врха, испунити новим садржајем и открити дубоко значење ових заповести. Тако се Стари завет у Новом завету отвара и нуди нијансиранији поглед на духовни живот. Више нам се не каже „не убиј“, већ „... сваки који се гњеви на брата својега ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату својему: рака! биће крив скупштини; а ко рече: будало! биће крив паклу огњеном. “ (Матеј 5:22); не „не чини прељубу“, него „сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу својему.“ (Матеј 5:28). Значајан случај био је када је Христу приведена блудница, којa је по закону требало да буде каменована за своје грехе. Фарисеји су гледали на Његову реакцију, желећи да „искушају“ Његову верност у испуњавању Закона. Сетимо се шта је Спаситељ урадио: нацртао је нешто у песку, „и када су они наставили да га питају, устао је и рекао им: „Ко је међу вама безгрешан, нека први баци камен на њу“ (Јован 8:7). Када су се тужитељи разишли, Христос је пустио жену речима: „Иди и не греши више“ (Јован 8:11). Само о једном страшном и неопростивом греху се говори у Новом Завету – хули на Духа Светога : „Зато вам кажем: сваки гријех и хула опростиће се људима; а на Духа светога хула неће се опростити људима. И ако ко рече ријеч на сина човјечијега, опростиће му се; а који рече ријеч на Духа светога, неће му се опростити ни на овоме свијету ни на ономе.“ (Матеј 12:31-32). Реч је о апсолутном безверју, свесном богохуљењу, тврдоглавом отпору Богу, сатанизму, окорелом стању проклетства – односно немогућности покајања. Ово је стање када се човек претвара у демона у телу, постаје не личност, већ неко друго створење. Ова заповест постоји не зато што је Бог сувише строг, већ зато што је покајање немогуће за човека који је у измењеном стању. Савест му је већ спаљена, искварио се до крајности. Биће тешко, али не можете се препустити малодушју Апостол Павле пише: „Јер је плата за гријех смрт, а дар Божиј је живот вјечни у Христу Исусу Господу нашему. “ (Рим. 6:23). Свеједно је да ли ће вам окачити камен о врат или врећу песка – све ће потонути на дно, односно и мањи греси, које човек не доживљава као нешто за осуду, и озбиљан велики грех, за који се није покајао, опасни су за човека. Исход је само један: са Христом постоји живот, без Њега је смрт, а треће опције нема. Наш задатак, наша главна жеља је да будемо са својим Спаситељем, а ако то желимо, онда ћемо настојати да се ослободимо грехова . Немогуће је да се човек потпуно ослободи грехова, али жеља да се они превазиђу је од велике важности. На овом путу, важно је да се не обесхрабрите . Свети Оци пишу о стањима окамењене неосетљивости и телесне мудрости, која се морају избегавати по сваку цену. У овим стањима човек губи жељу да нешто промени, одустаје, престаје да се бори, а жеља да победи себе нестаје. У Патерикону је познат случај када је младић дошао старцу и питао: „Згрешио сам, покајао се, па опет сагрешио – и опет се покајао. Колико дуго, оче? "До смрти, дете моје!" – одговори старац. Ово је цео пут хришћанина: пао је, устао, кренуо даље. Ако поново паднеш, устани поново. Нажалост, човек нема другог начина. Веома је важно устати и отићи Богу. Како је учио свети Серафим Саровски, на овом путу се највише мора плашити дух малодушности и очајања, јер је у овом стању човек потпуно парализован и неспособан за покајање и за самоусавршавање. протојереј Константин Лисњак https://gorlovka-eparhia.com.ua
  3. „Страхови млади умиру Причу сам крају привео Још онда када сам и њих надживео“ (г. Балашевић) Са Цетиња бијах кренуо на један догађај који се већ унапријед могао назвати историјским. На избор и устоличење новог српског патријарха (оне институције која је брижни пријатељ, историјски врсник и старији брат наших зетских митрополита). Ипак, нијесам (ни у најружнијим сновима) сањао да ћу учествовати и у испраћају сопственог (никад упознатог) пријатеља, врсника (свих наших одрастања) и старијег брата, пјесника Ђорђа Балашевића. Пјесника кога је исти тај, нови српски патријарх, г. Порфирије испратио са ријечима „Наш Ђоле“. Овим је мени, попу са Цетиња, утолико лакше да нацртам како и зашто најдубљим личним емоцијама спајам овај велики црквени догађај са овом великом генерацијском тугом. Истога дана, јутро је свануло у београдској Саборној цркви (гдје су у претходном вијеку, између осталих, столовали српски патријарси — Варнава Росић из Пљеваља, Гаврило Дожић из Мораче и ”онај свети” патријарх Павле) и обасјало својим зрацима гробове Вука Караџића и Доситеја Обрадовића. Обасјало бијелу пану Његове Светости патријарха СПЦ и лица бројних вјерујућих људи. У друштву својих синова (које сам — како рече један мудри умјетник —током њиховог васпитавања настојао што ближе упознати са Балашевићевим умјетничким опусом, као са параметром људскости) запутио сам се ка Милетићевом споменику гдје су Новосађани већ палили свијеће. Али — гдје да нађем свијеће у то доба? Касно сам стигао а цркве бјеху закључане. Замислите, поп без свијећа, кренуо — што би рекли Цетињани „на покајање“ какво је ријетко видјети, и какво се неће поновити! Ипак, свуда има Перовића, па и у Новом Саду. А међу њима један искусан и спретан који ми је на новосадски трг донио свежањ свијећа из Јерусалима. Онај чувени свежањ на коме за Васкрс гори благодатни огањ. То вјерници већином чувају у својим домовима као светињу на којој, из поштовања, више и не пале молитвени пламен. Погледах старину презимењака погледом који пита ‘Ове свијеће да упалим’? Он ћутке одговори одобравајућим климањем главе. Запитао сам се, хоће ли бити непримјерено да тамо међу другим свијећама горе баш ове? Да ли Балашевићу, који није истицао своју конфесионалност ни цркевност, приличи овај празнични свежањ свијећа? Да ми не замјери? Да ми Господ не замјери (знао је Покојник да напише и каже свашта „мимо канона“)? Али брзо ми се сва та питања учинише сувишним. Најприје се сјетих „Богојављенске ноћи“, па „Протине кћери“, затим „матере која се брзо прекрстила“, „Бадње вечери“, „свијеће за Светог Јована“, „Рождества“ (из пјесме „Не волим јануар“…) „вина из Раванице“ и оне по сто пута препричане крсне славе код Балашевића (коју су славили и у вријеме комунизма јер „нису знали да се не сме“). А потом рекох себи: „Е нећеш попе ноћас исповједати Балашевића колики је вјерник, него упали те свијеће Божијем човјеку“! То што су му се у једној пјесми „попови“ римовали са „топовима“ нека иде „Богу на истину“, а ја бих му радо и то примио на своју душу као израз захвалности за онолику љепоту којом је обасуо дјетињства свих нас, и пубертете, и „прве љубави“ и сазнања да „Неко то од горе види све“, и уосталом све оно што стаје у простор од ”додира свиле” до „бездана“ наших живота. А када коначно дођох на мјесто помена и молитве, угледах најразличитије свијеће и кандила, посвете и украсе, и наравно — плишане зечеве! За огањ који је распалио у душама свих нас који говоримо једним језиком, нека гори благодатни огањ захвалности, и нека, нипошто, ови преостали дани наших живота, послије Балашевића, на овом свијету не буду „тужни трећи чин“. Јер Балашевић се само сакрио од свијета, а својој Музи рекао „ако ме траже ти слажи да сам одавно мртав“. Е па сад, Ђоле — немој! Знамо те и знамо се… Многи људи су се ових дана огласили поводом Балашевићевог одласка, а мени је најупечатљивија била порука Влада Георгијева који „не зна шта се каже кад оде Ђорђе Балашевић“?! Тако је. У његовим пјесмама смрт је просто била граматички неисправна, па је онда тек његова „смрт“ потпуно неувјерљива информација. А још медији данас свашта пишу, па — није лако повјеровати у тако нестварну вијест. Знам пуно људи који воле да ствари поједноставе и да великог Умјетника назову издајником јер је „пјевао њиховима“ а није „нашима“, и јер није ствари назвао онако како их већина назива. Заборављају да је овај човјек испјевао једну од најпотреснијих молитава „Само да рата не буде“, и да је тешко од таквог Пророка тражити да плива башу свим водама „у дане гадне, кад вода падне“. Уосталом, да се вратим српском патријарху, Пјесниковом комшији, ковиљском монаху, Свјетјејшем Порфирију који је, као Србин „са дна каце“ на устоличењу у Београду поручио како је Хрватска његова „друга отаџбина“. То је учинило да се са ове туге (за Ђ. Балашевићем) и са ове радости (због новог патријарха) вратим у осокољен у своју отаџбину Црну Гору. У „салаш Светог Василија“, како је пјевао Ђорђе. Можда је дошло, или ускоро долази вријеме, када ћемо наше међусобне страхове надживјети како каже „Ратник паорског срца“, и када ћемо, самим тим, сазријети и причу (наших подјела и наше међусобне мржње) привести крају. Дужни смо, овој земљи, овим улицама оставити простор за „неке нове клинце“ који се неће гледати кроз онај „нишан“ што пита „дал сам од њиних, ил баш и нисам“. Величанствени и ненадмашни мајсторе, Господине и учитељу Ђорђе Балашевићу Нека твојој души вјечно прија и тај небески „салаш Светог Василија...“ Извор: Вијести
  4. Кампања против вакцинације траје одавно, већ 15-20 година. Измисли су је Американци, каже за Спутњик наш искусни епидемиолог др Радмило Петровић, један од учесника „борбе“ против епидемије великих богиња у Југославији 1972. године. „Захваљујући“ деловању антивакционог лобија у Србији последњих година је проценат вакцинисане деце, поготово ММР вакцином, комбинованим цепивом против малих богиња, рубеола и заушака, пао далеко испод 90 одсто. А све испод 95 одсто вакцинисаних је корак до епидемије. Питање је да ли би и знали докле смо догурали да није било епидемије малих богиња у Румунији, где је од септембра прошле године заражено 3.446 грађана, а седамнаесторо деце у међувремену умрло. По речима тамошњег министра здравља Флоријана Бодога, деца нису била вакцинисана. Све је већ речено о случају Румунија и да се епидемија већ прелила у Мађарску, а да није искључено да пређе и српску границу. Како смо, међутим, дошли дотле да се наругамо вакцинисању деце, оном што је као мало шта у свету било ефикасно. Дотле да болест, такорећи искорењену, опет вратимо у живот. Сада можемо само да сабирамо поразне бројке. Епидемиолог др Предраг Кон за Спутњик каже да ММР вакцином у последњих десет година није обухваћено жељених 95 одсто деце. Напомињући да је реч о подацима за Београд, он наводи да је смањивање ишло из године у годину, али да је у последњих четири-пет година, откако и траје антивакциона кампања на друштвеним мрежама и медијима, то већ пад који није прихватљив. Посебно прошле, 2016. године, када је ММР вакцинацијом у Београду обухваћено само 65 одсто деце, истиче Кон. О значају вакцинације он указује управо на примеру Румуније, где чак 96 одсто оболелих није било вакцинисано. А највећи број оболелих била су деца од једне до четири године. Због свега се тренд на друштвеним мрежама преокоренуо, па се појављују потпуно супротни наслови од оних ранијих, и то у прилог потреби за вакцинацијом. Управо због огромног утицаја друштвених мрежа на стварање јавног мњења, Кон сматра да и институције система треба да их користе. Још се није пробудила свест да је комуникација путем друштвених мрежа нешто што нам намеће развој друштва, напомиње он. Указује да, посебно када је о здрављу реч, на мрежама може свашта да се прочита, од чињеница до неистина. Уосталом, испитивање још с краја 2014. показало је да је на јасно постављено питање да ли би на друштвеним мрежама тражили одговор у вези са имунизацијом своје деце, 93 одсто родитеља одговорило потврдно. Очигледно је да су на доминирајуће поруке против вакцинације лекари који се баве превентивом прилично инертно реаговали. Све је сада почело да стиже на наплату. На питање шта држава и здравствени систем треба да учине како жељена цифра од 95 одсто вакцинисане деце не би зависила од кампање на друштвеним мрежама, наш познати епидемиолог каже да је основна ствар, ипак, закон. Битно је да постоје неке врсте ограничења, а то је да колектив када се формира мора да има вакцинисане особе, друга ствар је да невакцинисани морају да сносе додатно допунско осигурање и трећа ствар је едукација, објашњава Кон. Деца и данас не могу да се упишу у основну школу без потврде да су вакцинисана, али упркос чињеници да је вакцинација деце законска обавеза, по неким подацима, сваке године око две хиљаде предшколске деце у Србији не прими вакцине против десет заразних болести. Иначе, за одбијање вакцинације детета родитељ мора да плати казну од 150.000 динара. „Закон је обавезујући за све, за родитеље, лекаре, за правни систем, читаво друштво, за власт и сваког грађанина у земљи“, каже Кон, али и сматра да је од кажњавања далеко значајније да родитељи буду едуковани. На сваком кораку, трудница приликом одласка код лекара и мајка по изласку из породилишта до поласка детета у школу треба да се среће са позивом на вакцинацију детета, да јој је при руци упутство за вакцинацију. То није лако достићи, то су високи стандарди, али томе морамо да тежимо, рекао је Кон. Кампања против вакцинације траје одавно, већ 15-20 година. Измисли су је Американци, каже за Спутњик наш искусни епидемиолог др Радмило Петровић, један од учесника „борбе“ против епидемије великих богиња у Југославији 1972. године. Тада је, према званичним подацима, вариола вера однела 35 живота од 175 оболелих. Прва погрешна претпоставка била је да имамо више од 85 одсто вакцинисаног становништва, а било га је далеко мање, рекао је познати имунолог. Он каже да не уме себи да објасни зашто се води та кампања када је проналазак вакцина допринео да многе тешке заразне болести у последњих сто и више година оду у историју. „Вакцине су једна од епохалних открића човечанства, мало је таквих открића у нашој историји. Вакцинама је до сада ликвидирана вариола вера 1979. Светска здравствена организација прогласила је тада прву и до сада једину ерадикацију, што значи да се вирус великих богиња не налази у слободној природи и да не може да изазове никакву епидемију“, објаснио је Петровић. Управо захваљујући вакцинацији, каже он, успели смо да сузбијемо епидемију великих богиња код нас, последњу у Европи и једну од последњих у свету. Он сматра да антивакцинални лоби чине људи који су недовољно упознати, а неки и злонамерни. „Савремене вакцине које се сада користе су толико усавршене, толико специфичне да оне не изазивају никакве реакције, никаква лоша дејства“, каже он, одбацујући тврдње заговорника невакцинисања да вакцина против малих богиња може да изазове аутизам. Нема научних, стручних озбиљних студија ни доказа за то, тврди Петровић и додаје за осталих девет вакцина које се дају деци у првој години живота се не може „ни помислити на то“. „Само 65 одсто деце у Београду је вакцинисамо ММР вакцином, а нешто преко 70 одсто у Србији. То не може“, категоричан је наш искусни имунолог, подвлачећи да је неопходна вакцинација 95 одсто деце да се болест малих богиња не би ширила. Он напомиње да су мале богиње на списку Светске здравствене организације за ерадикацију, односно искорењивање, и каже да му није јасно зашто је тај антивакциони лоби успео да добије превагу у односу на лекаре и стручњаке. Можда нешто више о томе зна др Дарко Рихтер, спец. педијатрије и педијатријске алергологије и клиничке имунологије на КБЦ-у Загреб. „Изгледа да трубљење у антивакцинашке трубе уопште није непрофитабилно. Путује се од Јамајке до Белгије. Мени није јасно да се на нивоу (лекарске) Коморе не преиспита стручна одговорност тих лекара, а још мање ми је јасно да се антивакциналистима, лекарима и нелекарима отвара тако много простора у медијима“, пренела је ових дана „Слободна Далмација“ оцену Рихтера. Дакле, и у комшилуку слични проблеми, али и слично реаговање струке. „Ми случајно знамо ко финансира антивакциналну кампању глобално, па ћемо рећи да ту има много новца тзв. отворених друштава која су, упркос називу, прилично нетранспарентних намера“, закључио је загребачки лекар. Мира Канкараш Тркља, СПУТНИК
×
×
  • Креирај ново...