Претражи Живе Речи Утехе

Говорећи често, нарочито у ове свештене дане, вашој љубави о посту и молитви, вашем богољубивом слуху и вашим душама, нисам до сада изложио о томе каквим даровима бивају награђени они који на њима ревнују, и каквим су великим добрима посредници пост и молитва за оне који их савршавају. О томе је посведочио и глас Господњи у Еванђељу које смо данас прочитали. О чему се ради? О нечем великом! Може се рећи – највећем. Поред осталог, пост и молитва могу дати такву власт над злим духовима, да се ови могу изгонити и истеривати, и да се они који су опседнути злим духовима могу ослобађати штете коју им ови наносе. Када су ученици питали Господа за глувог и немог демона: Зашто га ми не могосмо изгнати, Он им је одговорио: Овај се род ничим не изгони осим молитвом и постом (Мт. 17; 19-21). Пошто је у данашњу недељу обичај да се у црквама чита о овоме чуду, прођимо од почетка целу ову прочитану еванђелску повест. Када је, дакле, Исус дошао ученицима и народу који је у то време био с њима, запитао их је о чему се ради а неко из народа му је одговорио: Учитељу, доведох к Теби сина својега у коме је дух неми. Кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима и суши се. Зашто је бацао пену, шкргутао зубима и сушио се? Зато што код оних који су обузети демоном најпре и више од других делова тела страда мозак, јер демон користи као мостобран психички дух који се у њему налази и одатле, као из неког утврђења, угњетава цело тело. Када се пак мучи мозак, тад се и на нервима и на зглобовима одвија упални процес, онемогућивши нормално дејствовање које потиче од психичког духа. Тако се догађају пометеност, сломљеност, невољни покрети свих делова тела којима се (иначе) вољно управља, а нарочито вилица, будући да је најближа најпре пострадалом делу (тј. мозгу). Обраћајући се Господу, отац ђавоиманог је рекао да је од ученика тражио да истерају демона, али да они нису могли то да учине. Тада се Господ обратио не само њему, него и свим присутнима речима: О, роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Мени се чини да је немогућност ученика да истерају демона Јудејцима дала повод да хуле. Ако ни услед чудеса која су савршавана нису престајали да хуле, може се замислити шта су тек говорили сада кад су имали повод. Знајући за њихово гунђање и изругивање, Господ их у потпуности разобличује и постиђује, не само веома оштрим речима, него – и делима и речима пуним човекољубља јер је, говорећи тако, додао: Доведите ми га амо. И доведоше га. Када је демон видео Господа, одмах је почео да ломи тог човека, тако да је овај пао на земљу ваљајући се и испуштајући пену, пошто је демону било допуштено да јавно покаже своје зло. Пажљиво истражуј шта прича Еванђелист. Он не каже да је Господ дечаковом оцу рекао Ако можеш веровати – из тог разлога што је увек захтевао да они који добијају исцељење покажу веру, него да је у датом случају Он то рекао зато што је, будући Владика и Чувар душа, желео да и њих (тј. душе) исцели посредством вере. Отац оног дечака, само што је чуо да за веру његову следи исцељење сина, са сузама је одговорио: Верујем Господе, помози мојему неверју! Видите ли диван напредак природе овога човека? Он не само да је поверовао у могућност исцељења свога детета, него и у то, да ако Господ пожели, Он може да надвлада и његово неверје. И у то време, некако баш код ових речи, скупио се народ, а Господ је, како стоји, запретио нечистом духу речима: Душе неми и глуви, ја ти заповедам, изађи из њега и више не улази у њега! Види се да је демон био веома тежак и веома дрзак, јер силина забране и заповести да више не улази, указује на ту крајњу дрскост овога демона: да није било ове заповести, он би се, иако истеран, вратио. Он је силно овладао овим човеком и чврсто се везао за њега, био је глув и нем, а пошто људска природа није могла да задовољи неумерености његовог беснила, она је била доведена до готово потпуне безосећајности. После овога он, повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: Умре. То што су се чули крици не противречи ономе да је демон био нем, јер разумевање речи представља пројаву нечег разумног, док је крик – неразговетан звук. Демону је допуштено да до те мере потресе овог човека и да га доведе у стање обамрлости, како би све његово зло постало видљиво. Господ је узео за руку тог човека, подигао га, показујући тако да влада најразличитијим поступцима: да узме за руку – то је била пројава тварног дела, које је својствено нама; али подигнути га исцељењем од невоље, била је пројава не тварног, него божанског и живототворног дејства (енергије). Изгледа да је тај толико страшни демон био демон разузданости који час баца у ватру онога ко је њиме захваћен – такве су хаотичне и безумне љубавне страсти – час га погружава у воду, што је последица преједања и неумерених и честих гозби и пијанчења. У таквим људима обитава управо овај глуви и неми дух; пошто је подвргнут утицају таквог демона, он није лако приступачан за слушање или говорење божанских ствари. Међутим, што се тиче онога ко није обузет злим духом и само се налази под његовим утицајем, тај, када пожели да се преобрати, а пошто још увек има власт над собом – треба да се моли и да пости, како би кроз пост обуздао тело и зауставио његову побуну, а кроз молитву обеснажио и успавао страсне склоности и помисли и на тај начин да надвлада страсти и да у молитви спречи Сатану да приђе и изруга му се. Када је пак неко не само подвргнут ђаволском утицају, него је и опседнут и трпи страдања која људи нису у стању да отклоне, он сам, наравно ништа не може да учини за своје оздрављење. Тада ће управо оно што би он сам урадио када би имао слободан ум, а што ће ради њега савршити слободни или, боље речено, људи у којима обитава божанствени дух, у највећој мери помоћи у истеривању демона. Од нас се никако не тражи да овладамо силом да изгонимо демоне, а ако бисмо их и могли изгонити, од тога не бисмо имали никакве користи ако бисмо уз то водили немаран живот, јер Христос каже: Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и Твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: никад вас нисам знао; идите од мене сви који чините безакоње (Мт. 7; 22-23). Дакле, много је корисније да се постарамо да истерамо страсти блуда, гнева, мржње и надмености из душе, неголи да изгонимо демоне. Стога, ако се постараш да твоје унутарње делање буде по Богу, победићеш и страсти које долазе споља. Ако је корен свет, свете су и гране, ако је свет квасац и тесто ће бити свето. У вези с тим Павле каже: По духу ходите и похоту телесну нећете чинити (Гал. 5; 16). Зато вас, браћо, молим да и ми покажемо старање и да очистимо наша срца од сваке нечистоће, како се не бисмо сјединили са онима који су осуђени. Ако је закон саопштен преко Мојсеја био чврст, и ако је за сваки преступ и непослушност следила заслужена казна, како ћемо је избећи ми, будући да се не трудимо око свога спасењa. Свети Григорије Палама Извор: Манастир Подмаине

„Светлост Христова просвећује све!“ Један од најзначајнијих тренутака у великопосном богослужењу јесте онај када се, усред читања паримија из Старог Завета, наједном размичу царске двери, и пред нама се појављује свештенослужитељ са свећом и кадионицом у рукама. Он њима крстообразно осењује сабране и громко возглашава: „Светлост Христова просвећује све!“ Нема ничег чудног у томе, ако се сваки од присутних у том тренутку са страхопоштовањем поклони до земље. Јер, отварање царских двери означава отварање самих небеских двери; свећа и кадионица символизују пуноћу дарова Духа Светога; а појава свештенослужитеља је као јављање анђела с неба. Ко би био толико надмен да се не поклони пред овим знамењима Божије благодати? Али, Света Црква не иште од нас само пуко клањање или прост пад ничице пред Христовом светлошћу. Напротив! У духовном смислу, она од нас очекује управо супротно – да подигнемо главе пред овом светлошћу, да јој откријемо цело своје биће, како бисмо се њоме озарили од врха до пета, испунили се њоме потпуно и постали сами светоносни, као што су били први хришћани, о којима апостол Павле пише да су „као светила у свету“ (Фил. 2, 15). Да бисмо боље разумели шта Црква жели да нам каже овим свештенодејством, размислимо о значењу речи које тада изговара свештенослужитељ: „Светлост Христова просвећује све!“ Ове речи, пре свега, претпостављају да свима нама недостаје истинске светлости. Јер, да је у нама већ постојао прави светлосни сјај, не би било потребе да будемо просвећени. И заиста, човек који није озарен Јеванђељем јесте у тами, и то дубокој тами, како нас учи свети апостол Павле. Они који су просветљени наукама и који себе називају ученим људима можда неће одмах пристати на ово. Али, то је зато што се такви људи, бавећи се наукама и поуздајући се у треперећи сјај који оне пружају, ретко и слабо осврћу на унутрашњост свога духа и срца. Зато не виде у каквом је мраку њихова душа и савест. Ако би, међутим, неко од њих пажљиво испитао природу својих знања, а уједно се са истинском сабраношћу загледао у најдубље потребе своје душе, брзо би уочио да је светлост добијена од науке – ма како велика била – недовољна за право испуњење човековог бића. Онда би схватио да је, у односу на неке од најбитнијих питања – без којих човек није човек – једнако несвестан као и најобичнији простодушни човек. И да му је, баш као и том простодушном човеку, неопходно просвећење свише. „Светлост Христова просвећује све!“ Овим речима, даље, претпоставља се пуноћа и преизобилност Христове светлости за све. Заиста, у Њој нема недостатка ни за кога. Она просвећује и најмудрије, откривајући им тајне Царства Божијег, које ниједан ум сам по себи не би могао спознати; и најнеразумније, отварајући им, уместо стихијског разума, очи срца, којима виде оно што је скривено од мудрих и разумних овога века. Просвећује и најбогатије, учећи их да се не узносе због трулежних добара, да не сабирају благо себи, већ Богу, и да своје право богатство положе тамо где ни мољац не нагриза, ни лопови не поткопавају и не краду; и најсиромашније, показујући им у њима самима богатство вредније од целог света, учећи их да буду нищи не само телом, него и духом, како би задобили Царство Божије. Просвећује и најмоћнијег владара, подсећајући га да је изнад њега Владика, Који ће тражити строг рачун за сваку сузу што је потекла његовом руком; и најпониженијег слугу, тешећи га сазнањем да му унутрашњу слободу духа и савести нико не може одузети. Јер човек врлински, макар и окован, узвишенији је од свих светских срећника и ближи Спаситељу, Који је, премда Син Божији, ради нас примио не обличје цара, него слуге и слуге свих. Просвећује старце, отварајући пред њима вечну, неостариву радост, призивајући их из земаљског странствовања тамо где је починак од свих трудова. Просвећује младиће, снажећи их за борбу против страсти и пожуда; просвећује и најмању децу, отварајући им уста за хваљење Господа. „Светлост Христова просвећује све!“ Изговарајући ове речи кроз уста свога служитеља, Света Црква као да нам каже: можда ће неки, било по жребу рођења, било због животних околности, осећајући се удаљеним од светлости наука и људске мудрости, оплакивати свој наводно несрећан положај и мислити да, остајући само са природним разумом, не могу, попут учених људи, досегнути циљ свога постојања, и да ће заувек остати иза њих не само у времену, већ и у вечности. Али, нека такви не клону духом, нека не губе храброст! Онај Који је у видљивом свету поставио сунце и месец да једнако светле свима, није заборавио ни у духовном свету да излије светлост за озарење свих и свакога, без изузетка. Посећуј Цркву, слушај Јеванђеље – глас Пророка и Апостола; и ко год да си – земљорадник или војник, дете или старац, слуга или надничар – спознаћеш све што човеку треба за спасење, то јест, да би се у вечности, куда сви ходимо, појавио способан за своје велико назначење. „Светлост Христова просвећује све!“ Можда неки – као да нам овде говори Црква – испуњени сјајем земаљских наука и мудрости замишљају да им више није потребно никакво просвећење, да знају све што је потребно и да могу спокојно почивати на својој залихи знања. Али, нека се такви изведу из те погубне заблуде! Докле год нису изучили Јеванђеље и Крст Христов, докле год нису ваљано разумели шта о човеку говоре Пророци и Апостоли, дотле још увек не знају оно најважније. Јер, само у Христовој светлости може се видети Бог, себе и свет у њиховом истинском облику; само небеско откривење може показати стазу која води у живот вечни. „Светлост Христова просвећује све!“ Зато – као да нам поручује Црква – свима нам ваља ходити у светлости и чинити дела светлости. Јадни незнабожац још би могао рећи да није знао како треба живети у овом свету, јер није у рукама имао Јеванђеље; али хришћанин нема оправдања! Христова светлост све му је осветлила: показала му његово сиромаштво, али и богатство Божије милости према њему; показала му како је било у рају и шта нас чека у Царству Небеском; показала му уски пут који води у живот вечни и широки пут који води у пропаст; открила му силу Христовог Крста и неизбежну потребу да и сам носи свој крст. Све је обасјано, све откривено, све свима заувек назначено! Стога, свима нам је дужност да ходимо у светлости, да избегавамо дела таме, да се не препуштамо духовном сну и немару. Такво је, браћо моја, значење ових светих речи: „Светлост Христова просвећује све!“ Црква их понавља и ради нашег поучења, и ради нашег упозорења. Наше је, после овога, да се осврнемо око себе и испитамо којом се светлошћу руководимо у животу – Христовом, или неком другом? Каква год друга светлост била, ако није Христова, у односу на вечно спасење она је исто што и тама, а понекад и гора од саме таме. Јер човек кога је обузела тама макар застане, или иде опрезно, опипавајући, трудећи се да, ако је могуће, изађе на светлост. А човек који се руководи лажном светлошћу је безбрижан, иде не заустављајући се, допушта себи свакојаке покрете, смео је у својим изборима, мења путеве и правце како му је воља; и баш зато што га води лажна светлост, као морнара варљиви пламен, или запада у неминовне опасности, или одлази тамо одакле нема повратка. Није ли ово управо оно што се догађа са многим „мудрацима“ који се, уздајући се у мудрост овога света, одричу Христове светлости? Где на крају стижу? Куда одводе оне који их следе? У такву провалију безбожништва и разврата, да се и један поглед на њу испуњава ужасом свако срце које није сасвим изгубило људску осетљивост. Чувајте се, браћо моја, те лажне светлости, која у наше време нарочито заслепљује многе. Утврдите у срцу свом истину да је само Христос истинска Светлост наша, Који просвећује сваког човека, који долази на свет и одлази из овога света. И ако сретнете неког учитеља, најпре испитајте – каква је његова светлост? Ако није Христова, ко год да је, затворите пред њим и свој слух и своје срце. Јер, као што је у чулном свету једно сунце и нема друге светлости осим његове, тако је и у духовном свету једино истинско и животворно светило – Господ и Спаситељ наш Исус Христос, Коме нека је слава, сада и увек и у векове векова. Амин. https://manastirpodmaine.org/sveti-inokentije-hersonski-beseda-u-petak-trece-sedmice-velikog-posta/

"У данима када се хришћани припремају за Велики часни пост, често се запитамо и о смислу и суштини нашег живота и постојања. Али поред многих великих питања која интересују хришћане у ове дане, има једно питање, које је само по себи формализам, а уједно и велика нејасноћа. Та нејасноћа је стара колико и сам пост, и она тражи одговор на питање шта је у суштини пост и да ли је то храна, и ако је, која је то врста хране?", пише јереј Огњен Фемић и наставља: "Црква није дала јасан и дефинисан одговор на ово питање ни сад ни прије двије хиљаде година. Чак што више, разлике од Цркве до Цркве су толике да само продубљују нејасноћу по овом питању. Историја Цркве нам говори, да и у првим вековима посни типици су се разликовали. Онако како се постило у Александријској цркви, није се постило у Антиохијској или Јерусалимској и обратно. Приметно је да се нису не само разликовали по начину поста, већ и по броју посних дана. Док су једни постили седам дана, други нису постили суботу и недељу, ти дани су се сматрали одмором од поста. Неки док посте, нису јели ништа животињско, други су јели рибу, а неки уз рибу и птице и јаја. Неки су јели само хлеб, други су се трудили да не једу ништа. Неки нису ништа обедовали до вечери, тек у вечерње сате би узимали храну, што веома напомиње на данашњи пост у исламу, а неки би јели сву врсту хране али у ограниченим количинама. О свему томе нам сведоче црквени писци и историчари Созомен и Јевсевије у својим књигама “Историја Цркве”. Чак и у садашњем времену, разликују се перцепције поста код Руса и Грка, као између осталог и код нас. Општи одговор како постити вероватно никад нећемо добити од Цркве, иако имамо одређене смернице да је пост уздржање од јела и пића. Када су негде питали Св. Јована Златоустог која је то посна храна, јер смо видели да су биле велике разлике у схватању поста, он је одговорио, да је посна храна она која је јефтинија. Тако би хришћани уштедели новац који су давали сиромасима и Цркви. Све нам ово говори да пост је пре свега скретање пажње са себе на другога, чак и храна нам овде помаже да ослободимо додатне духовне снаге за другога. Уздржањем од хране умртвљујемо тело и страсти, које нам пре свега сметају да скренемо пажњу са себе на другога. Постом ослобађамо дух од телесних окова, како бисмо лакше понели туђе крстове. Нигде се као у Великом посту Црква не мобилизује и постаје истинска заједница. Нигде се као у Великом посту Црква не пројављује као заједница, односно Црква је тада у пуном смислу Црква. Тада хришћани највише личе на Христа, тада их и највише препознају као хришћане, јер тада је највидљивија разлика између света и хришћана. Свакако да хришћанин није само дух, него и тело, зато постоје и мрсни дани, када се тело крепи храном. Јер како каже ап. Павле: Дух је бодар, али је тело слабо. Иако морамо да одржавамо тело храном, ипак је већина године посна, чиме нам Црква поручује да је претежнији дух. Могли би смо се овде надовезати на причу о Марти и Марији. И једна и друга су добре, али је Марија бољи део изабрала, изабрала је дух и душу. Марија је дух хранила, о њему се бринула. То јој се не може одузети, то је вечно и за вечност. У току поста треба да се трудимо и тренирамо да носимо туђе крстове, жртвовање треба да иде до крајности да се чак разапињемо за другога, то што и Христос чини ради нас. У току поста, кроз све црквене службе и молитве следимо Христа до Голготе, гледајући Њега како заволе свет да је живот свој дао за нас, да и ми волимо тако једни друге. Пост је време када се праштање, сажаљење, жртвовање и љубав хране, а сујета тела остаје гладна. Али то само можемо ако нам је дух бодар, а пост је најбољи помоћник на томе вечноме путу". Јереј Огњен Фемић Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Великопосне службе су такве да човек пожели да оне трају и трају, и само телесне немоћи нас приморавају да их напуштамо или донекле скраћујемо, прилагођавајући се потребама нашег великог града. Велики канон Андреја Критског прихваћен је у Цркви за великопосно читање како би у нама пробудио покајање и како би се у срцу обликовало исправно разумевање тога шта је покајање. Навикли смо да све што се око нас догађа оцењујемо кроз осећања која у нама тим поводом настају: да ли нам је добро или лоше – и у зависности од тога доносимо суд о неком догађају. А од те навике нужно је да се одучимо, јер треба, као што је чинио преподобни Андреј, да свој живот сагледавамо са становишта речи Божије, постепено васпитавајући себе и трудећи се да у нама та реч Божија нађе место – како бисмо могли њоме да оцењујемо и своја дела, и своје духовно стање, и оно што се око нас збива, а не осећањем које у том тренутку имамо. Најпре зато што наша осећања лажу, а друго, у њима је увек присутна ласкавост, јер је сваки човек, услед своје греховности, егоиста, па себи увек жели добробит – и то, нажалост, не духовну, већ телесну или, што је још погубније, душевну. Човек жели да у његовој души влада мир, али не мир који даје Дух Свети, већ мир душевно-телесни. И томе стреми, трудећи се да свој живот уреди тако да га ништа не узнемирава, да га ништа не потреса. И тако сваки човек непрестано као да се бори са својим животом, покушавајући да га некако среди, а из тога произилази мноштво брига, док живот измиче из руку и све тече само од себе, попут брзе вожње по леду – можеш окретати волан у било коју страну, али кола иду по инерцији. Тако је и овде. Човек покушава да измакне вољи Божијој, покушава сам да уреди свој живот, заборављајући да Господ промишља о свакоме. Штавише, понекад је Богу угодно да у одређеном тренутку човековог живота човек прими неку жалост. Зашто? Зато што му је та жалост потребна за спасење. Често човек себи поставља питање: зашто ми се догодило ово или оно? Да нисам негде сагрешио? И почиње по сваку цену да тражи одговор, мислећи да ће, када га нађе, исправити оно што је узроковало тугу, и да ће она тада отићи. Да, заиста, искуство живота нас учи да се и то понекад дешава. Ако човек робује неком греху, последице тог греха често су сасвим конкретне. Код деце је то врло уочљиво. Отац и мајка говоре: не ради то. Али дете и даље чини по своме, све док се не догоди управо оно на шта су га сто пута упозоравали. Исто тако бива и са одраслима, када не верују речи Божијој. Али то не значи да су све тешкоће, жалости и скорби у нашем животу нужно последица неког нашег појединачног греха. Не, сав наш живот је грехован, и то је потребно схватити. Грех није нужно неки одређени поступак. Може се достићи такав начин живота да човек не чини ниједно лоше дело. Строгом аскезом и унутрашњим трудом може се постићи да ум буде слободан од рђавих мисли – што је веома тешко, али могуће. Још је теже, али ипак достижно, очистити срце од злих помисли, односно од оних покрета срца који настају по наговарању ђавола. И када човек то достигне – а из читавог човечанства то постижу тек појединци – то не значи да се избавио од греха. То само значи да је достигао праведност. А грех – то је нешто сасвим друго. Грех је раздвојеност човека и Бога. Грех је живот одвојен од Бога, самосталност човека у односу на Бога. Такав живот јесте грех, који се не мора нужно испољавати у страшним делима, ружним речима, рђавим мислима и неприкладним осећањима. Зато људи који не познају Бога често постављају питање: ево, живи добар човек, али не верује у Бога, не иде у храм – шта ће бити с њим после смрти? Исто што и у овом животу: као што није познавао Бога овде, иако је био добар човек, тако ће и умрети и тамо, у оном свету, неће знати Бога, остајући у својој доброти – што значи, остајући у истом паклу. Пакао није нужно Бутирски затвор. Пакао је постојање ван Бога. Пакао је стварање таквог живота у којем нема Бога. Зато је Господ рекао да цариници и грешници претичу праведне фарисеје у Царству небеском. Јер фарисеј нема у чему да се каје – он живи исправно, добро, не осећа да је грешник, јер све чини како треба. А грешник схвата да је грешник, јер су му његове греховне мисли, поступци, речи и осећања очигледни. Зато је грешнику, у извесном смислу, лакше. И сви смо ми грешници, па нам је лакше да то разумемо и осетимо. Разрушење овог зида, ослобођење од греха, сједињење са Богом – то Бог човеку дарује бесплатно, не за неке заслуге, не зато што је он добар. То је уопште тајна зашто је тако. „Јер које унапред познаде, те и одреди“ – ове речи апостола Павла су веома занимљиве и из њих је касније настало много јереси, укључујући и калвинизам. Зашто? Ево, добар човек – а нема вере. А последњи олош, може се рећи, пропалица – и Господ му даје веру. Како је то могуће? Зашто? То је тајна. Али човек који има веру, ма колико био грешан, ако свој грех препозна и крене путем исправљења, има наду на спасење. Јер само жив однос између човека и Бога може спасти душу, избавити је од греха, ослободити је тог раздвајања – ако човек жели, ако хоће да се сједини са Богом упркос својим гресима, својим страстима, устројству свога живота – упркос свему, по сваку цену жели да се сједини са Богом. И то човеково стремљење Бог награђује – Сам Господ га ослобађа. Господ може очистити човека, може му помоћи и молитвом, и у ослобођењу од страсти, само ако он истински жели не да се овде, на земљи, што дуже, безбедније и боље уреди, већ да истински достигне Бога. Покајање је, по својој суштини, управо свест о томе колико је страшно бити одвојен од Бога, не знати где је Он, не осећати Га, не познавати Га. То је стање у којем човек разуме да начин на који живи није живот, и тежи да, по сваку цену, угоди Богу, да Господ обрати поглед на његов труд, макар он био и ништаван, неспретан, пун грешака – али је труд ипак присутан, постоји то унутрашње стремљење. То је темељ духовног живота. А покајање јесте пробуђење своје душе за ово унутарње делање – да се не пристаје, да се све одбаци што томе смета, да основни мотив сваког дела буде приближавање Богу. Тада ће нам у том светлу бити јасно да је много тога чему тежимо потпуно непотребно. Надам се да је свако бар чуо изреку да „без смирења нема спасења“. Иако нас сасвим оправдано могу узнемирити неке ситуације, и мада можемо осећати сасвим праведан гнев – с било које тачке гледишта оправдан – ипак постоје околности у којима ништа не можемо учинити, јер ако предузмемо нешто, биће још горе. Шта је тада потребно? Потребно је прихватити то да је од Бога и смирити се. Јер ако је Господ тако устројио – Он који све види и све зна, који види сваку неправду, сваку увреду која нам је нанета, који види све – онда је то потребно. Коме је потребно? Мени. Зашто? Зато што је Господ изабрао такав лек, и када будем ово проживљавао и трудио се да изађем из тога, мој дух ће од тога имати корист. Ја ћу то прихватити – а Господ ће ми за то открити још више, још дубље, још ће ме снажније утешити. Јер све душевне и телесне радости, нажалост, због тога што је грех разорио хармонију, супротстављене су духовном. Зато, да би се достигла духовна радост, неопходно је мучити своје тело постом, бдењем, метанијама, физичким трудом и не допуштати души да се опусти, не давати јој више попуштања него што је потребно. Неко мало попуштање јесте неопходно, јер не могу сви проћи кроз суров начин живота – тешко је бити немилосрдан према себи. Али мера тог попуштања треба да буде у нашим рукама, јер брига о телу и души може се изопачити у страст, и под видом заслуженог одмора човек, нажалост, може чинити свакаква неприлична дела. Мада она споља можда и не изгледају тако страшно у поређењу са оним што се догађа у свету, ипак су то кораци који удаљују од Бога. Ту је потребно показати разумну мудрост и чврстину према себи, и тада ћемо моћи проћи царским путем, и Господ ће погледати на нас и пожелети да нам дарује оно што је припремио и што жели да нам да, оно ради чега је и дошао. Он каже: „Боље је за вас да Ја одем, јер ако не одем, Утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу Га к вама.“ Јер истински духовни живот јесте заједница са Утешитељем, Духом Светим. И Дух Свети теши човека и у његовим телесним трудовима, и у његовим душевним невољама, теши га тако како ништа и никада на свету не може. И нема ничег слађег од тога. Зато то није никакво претеривање када у акатисту певамо: „Исусе, Најслађи“. Та реч изникла је из душе светог човека, јер је он осетио сладост бивања са Богом, општења с Њим. „Окусите и видите како је добар Господ.“ Када човек макар мало, макар на трен осети ко је Господ, он то никада не може заборавити. Зато свако од нас ко је окусио сладост црквеног живота, сладост богослужења, не може то никако заборавити. Јер све остале природне сладости овога света не могу се тиме упоредити. А богослужење је истински живот у Духу Светом. Зато је сасвим разумљива наша тежња да идемо у храм, јер тамо то добијамо. И душа чезне и жуди, жели још. Али, нажалост, нема могућности да душа прими више – сувише је мала. Зато је треба ширити. А ширити је могуће само на један начин: мучењем, принуђавањем, приморавањем самога себе. Што је већи подвиг, то ће човек више добити. Другог пута нема. И то се не добија аутоматски, већ је из двехиљадугодишњег црквеног искуства познато да је онај ко је више мучио себе, више и добио. Тако сваки од нас жање само оно што је посејао, и добија само оно на чему се потрудио. А свако избегавање труда, одбијање – то је заправо крађа од самога себе. Често питају: „Оче, нисам успео да све прочитам, или сам се прејео, или нешто друго – могу ли се причестити?“ Па, можеш, зар је Чаша моја? Али што се мање трудиш, мање ћеш и добити. Какав је смисао у томе? Какав је смисао захватати воду решетом? Наравно, неке капи ће се, услед површинског напрезања течности, задржати и на том решету. Па шта онда? Ето, примио си целог Христа. Оно што је шире од читавог космоса ушло је у тебе. Али када пређеш праг храма (и изађеш напоље)– и шта онда? Ово је нарочито очигледно код деце. Дете се причести, изађе напоље – и све заборави, баца, ломи. Шта се у њему догодило? Ништа. Зашто? Зато што није уложен никакав труд. Дато му је све, дато му је више него што су апостоли имали при живом општењу са Господом Исусом Христом. Дата му је сва пуноћа коју човек уопште може да замисли. Цео Христос, Који је свуда присутан као Бог, Он је у њему. И шта? И ништа. А нико се због тога не узбуђује – човек се навикао, живи мирно. Зато нам је потребан труд на омекшавању срца, на његовом ширењу. А за то је неопходно испуњавати заповести Божије, приморавати себе на то. Треба престати са лукавством, јер Бога свакако не можеш преварити, ма како се извијао. Он зна зашто говориш овако или онако. Бог зна шта стоји иза твојих речи. Можеш ти пред свештеником заузети неки посебан израз лица или покушати да на исповести нешто другачије интерпретираш, рећи то на одређени начин како би сачувао неке односе. То је чисто душевна ствар, обична бесмислица. Па шта онда? Бог те види, Он зна. Он познаје извор твојих осећања и речи, и зна тај јаз између твог истинског стања и онога што изговараш. Дакле, кога ти завараваш? Свештеника? Ма,нека свештеник мисли како хоће, ти о себи размисли. Можеш четрдесет година долазити у цркву – и да ништа не сазнаш, да ништа у тебе не уђе, да останеш исти фарисеј. Човек може читав живот ићи у храм, а Бога не познати, не осетити Га. Какав је у томе смисао? А заиста, стотине хиљада људи иду у цркву, а Бога не познају, Христа не знају, нити знају шта је благодат. Крстио си се? А шта је Дух Свети? Не знаш? Па где је онда хришћанство? Хришћанство без Духа Светога – шта је то? То је нешто потпуно несхватљиво, то је некаква лаж. Зато је време покајања, време поста, дато да бисмо све то што искреније промислили и пред собом и пред Богом освестили и разумели. Наравно, то је веома тешко. Потребно је заиста велико самоодрицање да би човек стао пред Бога без икаквих трикова, без угађања људима, без ласкања – такав какав јесте, грешник, да то призна и почне да се исправља. Да не буде роб својих осећања, него да се труди да се према ближњем односи, колико је могуће, као према самоме себи. А то је веома тешко, јер сасвим јасно видимо да наш ближњи никако није достојан тога. Али Господ не каже да би требало да бирамо онога ко је достојан наше љубави. Он једноставно каже да је тако потребно. И морамо себе на то приморавати. Не треба ласкати, не треба своје понашање прилагођавати његовом. Јасно је да је то превише супротно људској природи, и ако одмах покушамо, једноставно нећемо моћи да издржимо. Али у сваком случају, главно усмерење, целокупна тежња нашег живота треба да буде у том правцу – то је основа. И, наравно, наше упориште мора бити у Јеванђељу, у Христу – у том оваплоћеном Слову Божијем. Нека нам у томе помогне Господ. Амин. о. Димитрије Смирнов https://manastirpodmaine.org/protojerej-dimitrije-smirnov-vecernja-sluzba-u-ponedeljak-prve-sedmice-velikog-posta/

Зато се Крст Христов назива Животворним. Зато се на јутрењу Великог петка у молитвама налазе стихови о томе како ће нас Господ просветити Крстом Својим. И такође речи у стихирама: „дошао си да дарујеш живот а не смрт“. Он је и ово страдање и смрт у виду распећа прихватио потпуно добровољно ради нас. Јеванђеље јасно показује да је Спаситељ знао ко ће Га издати и када ће и где бити ухапшен. И чим поче борба између страже првосвештеника и апостола, која би се, иначе, могла завршити победом ових других, Христос заповеда Петру да положи мач речима: „...Врати нож свој на мјесто његово; јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути, Или мислиш да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?“ (Мт. 26:52, 53); „...Стави нож у корице! Чашу коју ми је дао Отац зар да је не пијем?” (Јован 18:11). Из овога се јасно види да Господ добровољно иде у страдање. И Он дозвољава да Га ухапсе. А на крају Страдања, пре своје смрти, Спаситељ изговара једну реч: „Сврши се!"(Јован 19:30). Искупитељски подвиг Господа нашег Исуса Христа је остварен. На задивљујуће тајанствен, потпуно несхватљив начин, крв Богочовека проливена на Крсту опрала је наше грехе, уништила их и исцелила нас, отворивши пут спасењу. Како се лепо каже у тропару шестога часа: "Извршио си спасење, посред земље, Христе Боже, раширио си на Крсту твоје пречисте руке, сабирајући све народе, који вичу: Господе, слава Теби. " А шта се дешава после Христове смрти? Из пробушене ране тече крв и вода, умивајући свет и испуњавајући га благодаћу двеју Тајни – Крштења и Евхаристије. Земља се затресе, сунце се помрачи, а неки од мртвих васкрснуше. И црквена завеса над Светињом се расцепа. Шта то значи? Комплетно обнављање света. Човечанство и сва творевина се обнављају. И отварају се врата раја, где за Господом улази покајани, разборити разбојник, који је рекао: „...Помени ме, Господе, када дођеш у Царство Твоје!“ (Лука 23:42). На јутрењу Светог и Великог петка лепо се каже о свему томе: „Господе, када си Ти узлазио на Крст, страх и трепет обузе твар; и земљи си, дакле, забранио да прогута оне који Те распињаху, а аду си заповедио да отпусти сужње на препород људи. Судијо живих и мртвих, дошао си да дарујеш живот а не смрт. Човекољубче, слава Теби." Дошло је до обнове човечанства и управо зато Црква нуди да буде распета са Христом у Страсну седмицу, а посебно на Велики петак, да буде распета са Христом, како пишу Свети Оци, интелектуално, фигуративно, духовно, срчано на службама ове Велике седмице. Храм ваше душе ће се поколебати у великој тузи због Смрти Христове и великој радости због предстојећег Васкрсења Христовог. Пламен ваше гордости ће се угасити, умрети, помрачити. Ваша душа ће васкрснути, оживети и видети да је камени и мртви зид грехова и страсти поцепан и порушен и у овој великој чистоти пут у Царство Небеско ће постати видљив! Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

Најспасоноснија Света Тајна! Господ мења уобичајени ритам и ритуал старозаветног седера (верски оброк који се служио у јеврејским домовима), едукативне и симболичне трпезе-сећања на прошли догађај избављења Јевреја из руке фараона, преласка Црвеног мора и уласка у обећану земљу . Eво, два нова благослова и две нове ствари - квасни хлеб и додатна чаша вина и све се концептуално и дубоко, суштински мења. Завршава се старозаветни седер и почиње новозаветна Литургија. Побеђена је смрт и грех целог човечанства. И читаво човечанство је потенцијално уведено, не у обећану земљу, већ у широко отворено Небо – у Царство Небеско. Понављам, уводе га два благослова и два предмета: хлеб и вино, али Бог, који седи за трпезом Тајне вечере, својом силом и вољом претвара хлеб и вино у највишу светињу на свету – Тело и Крв Христову! „И док су јели, Исус узе хлеб, благослови га, преломи га и даде ученицима, и рече: Узмите, једите: ово је тело моје. И узевши чашу и заблагодаривши, даде им је и рече: „Пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја Новозаветна, која се за многе пролива ради опроштења грехова“ (Матеј 26: 26-28). Речи о Телу и Крви Христовој, изговорене од самог Бога, постају језгро, средиште око којег, као град око животворног извора, постепено расте Литургија. И тако се сам Бог „отворио“ да бисмо ушли у Њега, сјединили се са Њим, постали део Њега, да би Крв Божија текла у нашим венама и да би Његово Тело постало део нашег тела. Величанствена љубав Божанска без дна, пред којом дрхтиш и клањаш се са великим страхом Божијим и уједно са великом радошћу, и осећаш Бога са насладом, задивљујуће Га созерцавајући у Тајнама Цркве. Зашто је то Тајна? Јесу се окупили иза затворених врата због страха од Јевреја, то је тачно, али мислим, и зато што се на неки тајанствен начин Господ Свемогући сједињује са човеком и човек у Њему постаје бог. А ово је највеће задовољство и највећа срећа на земљи и на Небу. Шта да радимо? Како правилно унети ову тајну? Господ у Светом Јеванђељу одговара на ово питање: узмите лавор, узмите пешкир и оперите људима ноге. Преобразите свој живот у служење Богу и људима. О томе је говорио и Син Човечији током Тајне вечере: „А настаде и препирка међу њима који се од њих сматра да је већи. А он им рече: Цареви народа господаре над њима и властодршци њихови називају се добротвори. Али ви немојте тако; него ко је међу вама већи, нека буде као млађи, и старјешина као слуга. Јер ко је већи, који сједи за трпезом или који служи? Није ли онај који сједи за трпезом? А ја сам међу вама као слуга.“ (Лука 22:24–27). Буди као Христос усред света! Жртвуј себе за милосрђе, доброту и љубав, и Бог ће ући у тебе. Тада ће настати таква радост и таква срећа о којој је немогуће и сањати и нико ти их никада неће одузети. И у твом срцу ће се десити велика тајна, за коју је немогуће наћи речи у овом животу, али ће ова тајна за тебе постати сам живот – живот вечни и вечно спасење. На црквеном престолу сија патена са Телом Христовим и Чаша са Његовом Крвљу. Бог те чека. Он чека да пожелиш да будеш срећан. Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

У организацији Епархије шабачке, 23. априла 2023. године, у амфитеатру Академије струковних студија у Шапцу, одржано је завршно предавање великопосног циклуса „Велики пост у животу православних хришћана“. Предавање је одржао Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион на тему „Идеал светитељства – пут подобија током Великог поста“, а у присуству Преосвећеног Епископа шабачког г. Јеротеја, свештенства, вероучитеља и великог броја епархиота Епархије шабачке. „Светост није директно везана за чин канонизације и уписивање неког у диптих светих, него смо сви речју Божјом, која је дата кроз апостоле и самог Господа, призвани да будемо свети. Осим циља нашег живота да се сјединимо са Господом, да кроз то сједињење одговоримо нашом љубављу на љубав Божју, призвани смо да се освештавамо и да желимо да будемо свети, али не у жељи да задобијемо епитет свети, јер ни један светитељ није то имао као свој идеал, него су епитет светога задобили зато што су себе смиравали и унижавали, веома често, за наше поимање, преко сваке мере. Сматрали су себе најнедостојнијим људима и пред Богом и за било какво поштовање, а кроз то смирење су сведочили да су на правом путу светости“ – истакао је владика Иларион. ‍Модератор предавања је био јереј Никола Ковачевић, сабрат Саборног храма у Шапцу. Видео на јутјуб каналу Епархије шабачке: извор

Једно од значења речи „пост” је дужност. И током Великог поста бићемо на посебној дужности – чуваћемо своју душу. Почећемо да строже посматрамо, пратимо кретање мисли, емоција и дајемо им искрену процену. Такође, пост је одлично време за тренирање воље – кроз уздржавање у храни и информацијама. Наше душе су рањене великим делом вести које конзумирамо. Одбијање њих није ништа мање важно од одбијања слане хране. Не заборавимо да смо ми ти којима су потребни сви тренинзи и вежбе; Бог од њих нема користи. Он је савршен и самодовољан. Важно је да се усредсредите на своје грехе, а не да завирујете у туђе, и да не испитујете речи и дела других људи под микроскопом. Одговараћемо пред Господом само за себе. Велики пост је плодно време за чишћење душе од зла. Да бисте то урадили, важно је не правити компромисе са злом. Трагање за компромисом са злом, такозвана толеранција, карактеристична је одлика нашег времена. И лако је пасти под опште расположење које влада у друштву. Нестаје директност исповедања вере, почиње оправдање за зло и свој пад, јача вештина одступања од истине, развија се толеранција према греху... Све су то лоши симптоми који доводе до тешког духовног стања, понекад неизлечивог. . Господ Бог је савршена доброта, безусловна чистота, безгранична мудрост. Као што видимо, Он је бескомпромисан и непроменљив, у Његовом Имену и Својствима нема нејасних ознака, постоји одређена и недвосмислена дефиниција. У питањима вере, ми, по угледу на Христа, морамо бити прецизни и недвосмислени. Дато нам је и време Великог поста да се припремимо за сусрет са Христом – Богом Живим, Распетим и Васкрслим. А службе Великог поста нам помажу да се правилно уклопимо и припремимо за овај догађај. Св. Јован Шангајски је писао: „Да бисте се духовно уздигли, пре свега треба да се ослободите бремена греха, који се уклања покајањем под неизоставним условом да сами из себе избацимо свако непријатељство и опростимо свима. Очишћени, срећемо Светло Васкрсење Христово.” Човек је призван да живи вечно, а Црква нас у ове посебне дане подсећа да поред земаљских, постоји и живот вечни. Цркву је Христос створио на земљи ради тога, да би водила људе са земље на Небо. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/ru

Великом посту претходе припремне седмице и недеље. Поредак служби припремних седмица, као и самог Великог поста налази се у Посном триоду. Он почиње да се користи од Недеље митара и фарисеја и користи се све до Велике суботе и обухвата 70-дневни период. Припремне недеље које претходе Великом посту – Светој четрдесетници – су: Недеља о митару и фарисеју, Недеља и седмица о блудном сину, Недеља и седмица месопусна и Недеља и седмица сиропусна. У припремним седмицама Црква своје вјернике постепеним уздржавањем припрема за пост: После трапаве седмице поново се враћамо на пост сриједе и петка, а онда после тога слиједи виши степен припремног уздржавања – забрањује се јести месо и јела од меса. У службама припремних седмица Црква, напомињући о стварању свијета и човјека, о блаженом стању прародитеља и њиховом паду у гријех, о доласку на земљу Сина Божијег ради спасења људи, упућује вјернике на пост, покајање и духовни подвиг. У синаксару сирне суботе пише следеће: „Као што вође пред постројеном војском охрабрују војнике говорећи о подвизима јунака из прошлости, тако и Свети оци онима који се спремају за пост указују на свете јунаке, обасјане у посту и уче нас да се пост не састоји само од уздржавања од јела, него и од обуздавања језика, срца и очију“. Таква припрема за пост Свете четрдесетнице установљена је у Цркви од давнина. Тако и знаменити проповједници IV вијека Свети Василије Велики, Јован Златоусти, Кирил Александријски у својим бесједама говоре о уздржању у седмицама које претходе Великом посту. У VIII вијеку Преподобни Теодор и Јосиф Студити написали су службе за Недељу о блудном сину, Месопусну и Сиропусну; у IX вијеку Георгије, Митрополит никомидијски, написао је канон за Недељу о митару и фарисеју. Припремајући се за пост и покајање, Црква нам у прву припремну недељу, примјером митара и фарисеја, говори о смирењу као правом почетку и основом покајања и сваког доброг дјела и о гордости као главном извору гријеха, који прља човјека и удаљава га од људи и од Бога, затварајући себе у греховни омотач. Смирење, као пут ка духовном узрастању, показао нам је сам Господ Исус Христос, спустивши се до немоћног стања човјечије природе – „до слуге“ (Филип. 2, 7). Да би се у нама пробудио осјећај покајања и признања гријеха Црква у припремним седмицама почињући од Недеље митара и фарисеја и завршавајући са петом недељом поста, на васкршњим јутрењима пјева, после Јеванђеља, пјесму „Васкрсење Христово видјевши“ и чита се 50. псалам, а потом, прије канона, умиљујуће стихире (тропаре) „Отвори ми врата покајања Животодавче“, „Упути ме на пут покајања Богородице“. Упоређујући 70-дневни период Триода са 70-годишњим боравком Израиља у Вавилонском ропству, Црква у неким припремним седмицама оплакује духовно ропство новог Израиља пјевањем 136. псалма „На ријекама Вавилонским“. У основи прве стихире – „Отвори ми врата покајања“ – налази се прича о митару: из ње су узета поређења за изображавање осјећаја покајања, у основи стихире – „Упути ме на пут покајања“ – налази се прича о блудном сину. У Недељу о блудном сину, од чије јевађелске приче (Лк. 15, 11-32) је и сама недеља добила назив, Црква нам показује примјер неисцрпног милосрђа Божијег према свим грешницима, који се са искреним кајањем обраћају Богу. Никакав гријех не може да поколеба човјекољубље Божије. Души која се покаје и окрене се од гријеха, а притом је проткана надом у Бога, Божија благодат излази у сусрет радујући се и украшава је и прославља помирење са њом, ма колико она била прије свога покајања пуна гријеха. Црква учи, да пуноћа и радост живота налазе свој смисао у благодатном савезу са Богом и у постојећем општењу са Њим а удаљавање од тог општења је извор духовним невољама. Показујући нам у Недељу о митару и фарисеју истински почетак покајања, Црква нам открива сву моћ покајања: искреним смирењем и покајањем могуће је опроштење свих гријехова. Зато ни један грешник није дужан очајавати и сумњати у благодатну помоћ Оца небеског. Недеља месопусна назива се још и Недеља о Страшном суду, зато што се те недеље на Литургији чита Свето јеванђеље о њему (Мт. 25, 31-46). У суботу месопусну, која се назива још и васељенском родитељском суботом, Црква врши помен „од вијека свих умрлих који живјеше у благочестивој вјери и умрлих благочестно, или у пустињи, или у граду, или у мору, или на земљи, или на сваком мјесту… од Адама па све до данас, који послужише Богу неокаљано, оце и браћу нашу, пријатеље и сроднике, сваког човјека, који у животу послужи вјерно и који се Господу представише многовидно и многообразно“. По Промислу Божијем сваки човјек другачије заврши свој овоземаљски живот. Не умиру сви тако што падну у ватру, море, хладноћу и глад него све бива по заповјести Божијој. У суботу месопусну Црква по свом човјекољубљу посебно се моли за оне умрле над којим није извршено црквено опијело или било каква црквена молитва или обред. Црква се моли да Господ настани међу праведнике оне који су изгубили свој живот у води, пожару, земљотресу или бјеху убијени. Узносе се молитве за оне који нису били при здравој свијести и у таквом стању одузеше себи живот, за оне којима Господ даде да умру изненадном смрћу; за оне који су погинули у мору или на земљи, на ријекама, изворима и језерима, који су постали плијен звјерима и птицама, убијени мачом, спаљени муњама небеским, замрзнути на мразу и снијегу, затрпани под рушевинама, отровани, удављени и објешени од ближњих и свих оних који изгубише живот свој од неког другог начина неочекиване и насилне смрти. Мисао о крају нашег живота, при сјећању на оне који су већ отишли у вјечност, дјелује отрезњујуће на сваког, који заборавља на вјечност и привржен је свом душом за оно што је овоземаљско – пролазно и краткотрајно. Месопусна недеља посвећена је подсјећању на свеопшти последњи и Страшни суд живих и мртвих (Мт. 25, 31-46). То подсјећање је неопходно због тога да се људи не би предали гријеху и престали трудити се за своје спасење у нади на бескрајно милосрђе Божије.У стихирама и тропарима те недеље Црква изображава посљедица грешног живота, када грешник изађе пред непристрасни Суд Божији. Напомињући о последњем Суду Христовом, Црква заједно са тим указује и прави смисао саме наде на милосрђе Божије. Бог је милосрдан, али Он је и праведни Судија. У богослужбеним пјесмама Господ Исус Христос назива се правосудним, а Суд Његов – праведним и непоткупљивим испитивањем. И окорјели и сви грешници морају да знају о духовној одговорности за своје морално стање, а Црква свим својим богослужењима те седмице труди се привести их ка познању своје огреховљености. На каква дјела покајања и поправке живота нарочито треба да се обрати пажња? Прије свега и као најважније на дјела љубави и милосрђа, јер ће Господ дати свој Суд прије свега по дјелима милосрђа, притом могућим за све, не помињући друге врлине, недоступних подједнако за све. Нико од људи не може да каже што није имао прилику да помогне ономе који плаче, да напоји жеднога или да посјети болеснога. Милосрђе има своју вриједност тада, када буде учињено из срца пуног љубави и сједињеним са духовним дјелима милости, којим се олакшава тијело и душа ближњих. Последња припремна седмица за Свету четрдесетницу назива се сиропусна. Те седмице се употребљава само храна од сира и млијечни производи: млијеко, сир, маслац, јаја. Црква, снисходећи нашој немоћи и постепено уводећи нас у подвиг поста, установила је у последњу седмицу пред почетак Великог поста јести сирну храну, да би ми, од меса и изобилног храњења, пришли строгом уздржавању… мало-помало од пријатних јела примили подвиг поста. У сриједу и петак сиропусне седмице пост је мало строжији (до увече). Црква нам у пјесмама сирне седмице сугерише да је та седмица почетак покајања, претпразништво уздржања, седмица пред очишћење. У тим пјесмама Црква нас призива на посебно уздржавање, напомињући о паду у гријех прародитеља, који је произашао од неуздржања. У сирну суботу слави се спомен на свете мужеве и жене, који су засијали кроз подвиг поста. Примјером светих подвижника Црква нас јача за духовни подвиг, напомињући да су и свети подвижники и подвижнице, које Црква прославља, били људи, обучени у тјелесне немоћи као и ми. Последња недеља пред почетак Великог поста има у Триоду натпис: „У Недељу сиропусну, изгнање Адамово“. Тог дана се слави сјећање на догађај изгнања прародитеља из раја. https://mitropolija.com/2024/02/28/pripremne-nedjelje-velikog-posta/?fbclid=IwAR03eWLe1RP6ILB81pvAVdhIdW4kxysUc1jdWzgNT5SOytcsJU1uBWJo428

Читање Великопосног Триода почиње Недељом митара и фарисеја . Ово је задивљујуће, јединствено време припреме за Велики пост, време које Црква назива пред-путем и предворјем, јасно указујући на његову двојност: с једне стране, још нисмо ушли у простор поста, али смо већ мало изашли из свакодневице, мало отргнути од ње . Време када још нисмо ушли на сама врата, али већ стојимо на прагу, још нисмо крочили на стазу, али смо јој се веома приближили. И ово време се може потрошити на различите начине, као што се и сам пост може схватити на разне начине. За неке је Велики пост мрачни облак који се неумољиво приближава и који ће својом мрачном сенком прекрити крајолик, упијајући уобичајене и преко потребне радости, слаткише и задовољства дугих седам недеља. У овом случају, припремне недеље ће се доживљавати као време када је по сваку цену потребно јести и обилно се забавити, као да идемо у пустињу, где ћемо морати да живимо од нагомиланих залиха. Али за друге, напротив, Велики пост је посебно време, време не болног преживљавања, већ изузетно интензивног живота, уздизања, надахнућа, време које нам је у крајњој линији дар од Бога, а не обрнуто. Подсетимо се да су кључни задаци Великог поста духовно очишћење, прање и освећење. И овде би било прикладно направити аналогију са пролећним генералним чишћењем куће. Било би неразумно преузети то, а да ништа не припремите, да се ничим не наоружате. Време је да пређемо на посао. И за почетак, можемо се утврдити у мисли која је свима одавно позната, али и даље непрестано настоји да избегне поље наше пажње, а то је: пост се не своди само на храну. „Престани да користиш стомак да се спасеш!“ – рекао је свештеник Валентин Амфитеатров. Једна од стихира Великопосног Триода је још категоричнија: „Пости од јела, душо моја, а не чистећи страсти, радуј се неједењу узалуд: јер ако ти пост не постане разлог да се исправиш, онда ћеш постати као зли демон који никада не једе." Ако размислите о овој стихири и узмете је као упутство за акцију, онда ће интересовање за садржај наших тањира током седам недеља поста благо опасти, али ће интересовање за духовни садржај поста нагло порасти. А о другом је боље да се побринете унапред, од ове недеље. Има пуно тога да се уради. Можете, на пример, да одредите време за духовно читање и да изаберете књиге унапред у складу са својим укусом, годинама и склоностима. Није случајно један епископ рекао да „телесни пост треба да буде сразмеран молитви и духовном читању“. Било би добро да унапред, пре Недеље праштања, прочитате бар једну књигу која вас уводи у простор поста. Постоји дивна брошура светог Теофана Затворника „Седам речи у седмицама припремама за Велики пост и за прву недељу Великог поста“. Десило се да је моја ћерка први пут прочитала када је имала 14 година. Била је толико импресионирана да је цео дан само понављала: „Ох, волела бих да могу ускоро поново да постим!“ Тако је била импресионирана колосалним духовним богатством Великог поста, које јој је раније измицало и које је ова књига истакла. Изванредне су веома мале књиге „Велики пост” протопрезвитера Александра Шмемана и „Духовно путовање. Размишљања пред Велики пост“ митрополита Антонија Блума. Како би било лепо изабрати и унапред размислити о молитвеном правилу и бити благословен њиме. Једни ће у своје молитве уносити фрагменте Псалтира, други – Исусову молитву. Једни ће се упознати са Великопосним Триодом, други ће се трудити да сваког дана током поста читају канон из Триода за текући дан. Можете разговарати и развијати неке породичне активности. У једној породици, на пример, током Великог поста, сваки дан су слушали аудио тумачење једног јеванђеља. Имајте на уму, каже протојереј Артемије Владимиров, да у молитви Јефрема Сирина нема набрајања тешких грехова. Зашто? Зар нису важни? Не, ствар је у томе да се, у теорији, на путу до поста треба трудити да се одсеку груби греси, како би се у њега ушло са приметно лакшим теретом. Дакле, како би било дивно преузети неку врсту духовног задатка током ових недеља, усмереног на искорењивање грубости, лењости, лажи, беса... Ово би било претходно чишћење нашег духовног животног простора. Не можете почети да чистите ако у средини собе леже камење или поломљене цигле. Прво све ово, грубо и гломазно, треба избацити, а онда ћемо почети да бришемо прашину. Ако почнемо рано, онда ћемо, уз Божију помоћ, приступити Великом посту, проживевши ове недеље као „првенце чистоте и светости“. „Са чистим мислима и топлим срцем, уђимо марљиво да примимо плодове и круне достојне нашег труда. „Отвори ми врата покајања...“ Великопосни Триод почиње врло тихо, лежерно. Његов први текст звучи скромно, ни по чему се не издваја од осталих стихира: „Немојмо се молити као фарисеји, браћо“. Чујете ове речи - и, авај, из године у годину, у првом минуту, душа одговара пажљиво прикривеним самозадовољством. Нисам ја нека врста фарисеја да бих био лудо поносан, не. „Али ја нисам цариник“, додаје срце шапатом. Никога не тлачим, никога не давим, никога не пљачкам. Али...погледајмо око себе, зар нам иза леђа не стоје они који су увређени, у првом реду они најближи па самим тим и најрањивији и најугроженији од нас у свакодневном рату, где, авај, нико није поштеђен ? А ако је тако, онда смо ми сродни древном царинику, и наше душе носе огромну тежину, савијајући нас до земље. И тада ће из срца тећи молитва: „Господе, помози. Помози ми да изађем из своје себичности, из своје неосетљивости, из свог слепила и тврдоглавости. Отвори ми та врата кроз која могу изаћи у Твој простор, у Твој живот!“ И тада ће се „Отвори ми двери покајања, Животворче“, која се први пут чује у Недељи о царинику и фарисеју, претворити у истинску молитву, молбу, апел: „Господе, отвори!" Недеља блудног сина. Све је болно познато – и одлазак и повратак. Добивши опроштај, потпуно помирење, изнова убеђени у љубав Очеву, поново одлазимо. И опет. И опет. Добро се сећамо да је, тражећи свој део наследства, расипни син заправо пожелео смрт свог оца. „Дај ми сада оно шта ћу употребити када умреш, када више не будеш на мом путу...“ „Не ради се о нама“, окрећемо се ужаснуто. „Колико год да смо грешни, нисмо у истој мери!“ У сваком греху постоји жеља, иако пролазна, чак и мала и несвесна, да се Бог уклони из постојања. То значи да са сваким грехом као да кажемо: „Сада нека буде као да уопште не постојиш.” Страшно? Али није ли мање страшно што ми, авај, стално заборављамо: „Има грехова који нам могу одмах убити душу; постоје греси који нису тако смртоносни; али сви су они на неки начин наше учешће у распећу Христовом”! Недеља Страшног Суда „Заиста вам кажем, као што учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Матеј 25:40). Каква колосална утеха, надахнуће и налет снаге се могу извући из ових речи! На крају крајева, ако Господ приписује оно што се чини нашим ближњима на свој рачун, онда имамо пред собом најшире могућности да служимо Самом Христу свакодневно, сваки час. Колико можемо учинити за Њега?! Али... ово важи и за зло. „Јеси ли увредио свог комшију? Увредио си Христа“, рекао је авва Доротеј. И сећам се, један светитељ се молио овако: „Господе, учини са мном као што ја чиним са својим ближњима.” Ко се од нас усуђује да понови ову молитву? Али ако не можемо, онда је вредно размислити: шта нас уопште спречава да то кажемо? Који наши поступци, речи, обрасци понашања, навике и устаљена правила чине ове речи немогућим за нас? И ту ће се открити болна тачка наше душе, на чијем излечењу вреди посебно радити. А први корак може бити праштање, до којег ће нас довести Недеља праштања. *** Ова размишљања уочи Великог поста закључио бих речима митрополита Антонија. „Ако ове недеље живимо тако свесно, озбиљно и дубоко, онда је све у реду, онда можемо да уђемо у пролеће и са радошћу помислимо да Бог прелива свој живот у нас. Тада ћемо моћи да се радујемо ономе што нам Крст Господњи говори о мери љубави Божије. И моћи ћемо да започнемо страшне дане Страсне седмице.” Срећан пут. Владимир Шишкин https://pravoslavie.ru

Црква оглашава приближавање Великог поста и позива нас да се за њега припремимо много пре његовог почетка. Карактеристична одлика православне богослужбене традиције да се сви велики празници и периоди – Васкрс, Божић, Велики пост, итд. – унапред објављују и „припремају“. Зашто? Због тога што Црква има дубоки психолошки увид у људску природу. Познајући наш мањак усредсређености, застрашујућу „овосветкост“ нашег живота, Црква зна да ми нисмо у стању да се брзо променимо, да одједном пређемо из једног духовног или менталног стања у друго. Зато, неколико недеља пре почетка Великог поста, Црква нам скреће пажњу на његову озбиљност и позива нас да размишљамо о његовом значају. Пре него што почнемо да држимо Пост објашњава нам се његово значење. Ова припрема се састоји од пет узастопних недеља које претходе Посту, свака је, кроз одломак из Јеванђеља који се у њу чита, посвећена неком од темељних аспеката покајања. Прва најава Великог поста бива у недељу у коју се чита јеванђељски одломак о Закхеју (Лк 19, 1-10). То је прича о човеку који је био пренизак да би видео Исуса, али је толико желео да га види да се попео на дрво. Исус је удовољио његовој жељи и отишао његовој кући. Према томе, тема ове прве објаве је жеља. Човек иде за својом жељом. Чак би се могло рећи да човек јесте жеља – ову фундаменталну психолошку истину о човековој природи препознаје и Јеванђеље: „Где је благо ваше“ – каже Христос – „тамо ће бити и срце ваше“. Јака жеља надвладава човекова природна ограничења; ако нешто страсно жели, човек чини ствари за које обично није способан. Иако је „пренизак“, човек надвладава и превазилази самога себе. Питање је само да ли ми желимо праве ствари, да ли је снага жеље у нама усмерена ка правом циљу, или је, по речима атеистичког егзистенцијалисте Жан-Пол Сартра, човек једна „бескорисна страст“. Закхеј је желео „праву ствар“, хтео је да види Христа и да му се приближи. Он је први символ покајања, јер покајање почиње поновним проналажењем суштинске природе сваке жеље: жудње за Богом и његовом правдом, за истинским животом. Закхеј је „пренизак“ – сићушан, грешан и ограничен – али његова жеља превазилази све. Она „приморава“ Христа да обрати на њега пажњу, она доводи Христа у његову кућу. То је, дакле, прва најава, први позив: наше је да желимо оно што је најдубље и најистинитије у нама, да признамо глад и жеђ за Апсолутним, која у нама постоји без обзира да ли ми то знамо или не и која нас, када одступимо до њега и одвојимо од њега наше жеље, заиста претвара у „бескорисну страст“. А ако желимо довољно дубоко и жарко, Христос ће одговорити." о. Александар Шмеман https://www.facebook.com

Страдање Христово или страст Исусова, како их Црква назива, достигло је свој врхунац на дан Његовог распећа. Осуђен без кривице, бичеван, вређан и понижаван, Спаситељ је кренуо стрмим путем према Голготи, касније названим „Via Dolorosa“. Разапет и прикован на крст између два разбојника, Он је последњом снагом упутио молитву Свом Оцу да опрости Његовим мучитељима који нису знали шта раде... На последње сате овоземаљског живота Сина Божјег подсећају нас сваке године на празничним богослужењима у храмовима и у јеванђелским текстовима. За хришћане то је најтужнији дан, када се сећају догађаја који су претходили Христовом распећу. У знак туге и жалости на Велики петак не смеју звонити црквена звона, већ се на богослужења позива дрвеним клепеталима: „Велики петак је једини дан у години на који се не служи Света литургија и нема Еухаристије, тј. не слави се радосна тајна цркве, јер је то дан када се догодила највећа могућа трагедија у Васиони,“ каже Борис Борисов, отац храма Светог Преображења Господњег и настаља: „Творац Васионе, сам Бог који се оваплотио и постао човек, чинио је само добра дела, лечио је болесне. Он је три пута васкрсао мртве, бар је тако описано у Јеванђељу. А убијен је од човека, од круне Свог стварања – изведен је пред суд Синедриона и осуђен на смрт за богохуљење, зато што је тврдио да је Божји Син, Месија. Убити Бога за богохуљење – у томе је парадокс.“ И као што је описано у Јеванђељу, када је Исус умро на крсту, земља се потресла, сунце помрачило, а завеса у храму се поцепала на два дела. „Било је то сведочанство природе – живе и неживе, да је Син Божји пострадао,“ рекао је свештеник. Велики петак – дан за свођење рачуна и прихватање безусловне љубави На Блиском истоку, где се верује да је живео Исус, и данас православни верници сведоче како се сваке године на Велики петак сунце скрива иза облака, а небом се проламају громови, и то без обзира на прогнозу времена за тај дан. „Између осталог, постоје и нехришћански извори који сведоче да се заиста у годинама о којима је реч – 33 године после Христа, догодило помрачење Сунца, које се могло видети из различитих делова древног света,“ каже отац Борис и додаје: „И то што се завеса у храму поцепала такође се може тумачити двојако. Да, то је најтужнији дан за хришћане у години, али је уједно и симбол победе живота над смрћу, јер је Христос својом смрћу победио смрт и подарио мртвима вечни живот.“ У православљу постоји концепт обожења човека и његовог освећења као сврхе људског живота. Он се заснива на Светом писму у чијем првом поглављу читамо како је Бог створио небо и земљу и све што је на земљи, а човека је створио према Свом лику и обличју. Дакле, човек је посредством „лика“ призван од Творца да добије „обличје:“ И као што је говорио Свети Атанасије Велики: „Бог је постао човек да би човек постао бог. Управо у томе је суштина Христове жртве за нас. Он је учинио тако да ми смртници будемо избављени од смрти и да постанемо део самог Бога.“ У православним храмовима је ова симболика приказана кроз куполу где је исписано Христос Сведржитељ. Он је сишао с неба на земљу захваљујући Божјој мајци која је приказана на олтарској апсиди. https://bnr.bg/sr/post/101808599/simboli-velikog-petka-i-put-ka-bogu

Током пете недеље Великог поста (Глувне) од 27. марта до 2. априла 2023. године, биће одржана духовна предавања са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у неколико београдских храмова, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи др Јовану Лазаревићу из Богословије Светога Саве у Београду: ПОНЕДЕЉАК 27. март Црква Свете Тројице у улици Господара Вучића, Врачар, после вечерњег богослужења - др Раде Кисић, ванредни професор Православног Богословског Факултета у Београду – Покајање у учењу Светог Григорија Двојеслова НЕДЕЉА 2. април Црква Св. Атанасија Великог на Плавим Хоризонтима, после свете Литургије - ђакон Дарко Радовановић, вероучитељ – Циљ и смисао хришћанског подвига Црква Свете Тројице, Заклопача, после свете Литургије - вероучитељ Александар Јеремић - Пост као израз љубави према Богу Извор: Радио "Слово љубве"

Током четврте недеље Великог поста (Средопосне) од 20. до 26. марта 2023. године, биће одржана духовна предавања са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у више београдских храмова, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи др Јовану Лазаревићу из Богословије Светога Саве у Београду: ЧЕТВРТАК 23.03. Црква Св. Петке – Ружица, Калемегдан, после вечерњег богослужења – др Драган Каран, доцент на Православном Богословском Факултету у Београду – "Велики пост – веза Царства Божијег са историјом" Црква Св. Марка, Ташмајдан, 18 часова - протођакон др Драган Радић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду - "Христос - испуњење месијанске наде" Црква Св. Апостола Вартоломеја и Варнаве, Раковица, после Вечерњег богослужења – вероучитељ Вук Јовановић - "Из ропства у слободу – структура и смисао поста" СУБОТА 25.3.2023 Црква Св. Апостола Петра и Павла, Топчидер, после Литургије – јереј др Александар Ђаковац, ванредни професор Православног Богословског Факултета у Београду – "Како је Бог Света Тројица а Један"? Црква Св. Јована Крститеља, Петлово Брдо, после Бденија – јереј Сава Милин, доцент Православног Богословског Факултета у Београду – "Тајна Богопознања - зашто ми се Бог не јави"? НЕДЕЉА 26.3.2023 Црква Св. Лазара, Земун Поље, у 16 часова – Његош Стикић, асистент на Православном Богословском Факултету у Београду – "Тајна крста у човековом животу" Црква Свете Тројице, Ритопек, после Св. Литургије – јереј Драган Симикић, вероучитељ – "Узми крст свој и хајде за мном" Извор: Радио "Слово љубве"

Током треће недеље Великог поста (Крстопоклоне) од 13 - 19. марта 2023. године, биће одржана духовна предавања са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у више београдских храмова, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи др Јовану Лазаревићу из Богословије Светога Саве у Београду: Београдска саборна црква посвећена Светом архангелу Михаилу, уторак, 14. марта 2023. године, после вечерњег богослужења - ђакон др Никола Лукић, доцент на Православном Богословском Факултету у Београду, одржаће предавање на тему "Крсту Твоме поклањамо се Христе и Васкрсење Твоје певамо и славимо". Црква Светог Лазара, у недељу, 19. марта, после свете Литургије - Немања Костић, асистент на Православном Богословском Факултету у Београду, одржаће предавање на тему "Исповест и покајање: препород човека силом љубави Божије". Црква Светог Василија Острошког на Бежанијској Коси, у недељу, 19. марта, после свете Литургије - презвитер др Србољуб Убипариповић, ванредни професор на Православном Богословском Факултету у Београду, одржаће предавање на тему "Тајном Крста ка Тајни Васкрсења". Црква Свете Тројице у Сремчици, у недељу, 19. марта, после свете Литургије - Михајло Микић, вероучитељ, одржаће предавање на тему "Пост пред савременим изазовима". Црква Светог Николе у Вишњици, у недељу, 19. марта, после свете Литургије - јереј Александар Прашчевић одржаће предавање на тему "Пост као извор духовне хране". Црква Светог Луке у Крњачи, у недељу, 19. марта, после свете Литургије - ђакон Дарко Николић, вероучитељ, одржаће предавање на тему "Образовни карактер Великог поста". Извор: Радио "Слово љубве"

Задужбина манастира Хиландара је на 19. годишњицу од великог пожара подсетила на размере ове стихије која је разорила више од половине манастирских здања, као и на ток реконструкције и планирани завршетак обнове изгорелог дела манастира, који се очекује до краја 2024. године. Од почетка обнове изгорелих конака манастира Хиландара, 2006. године, па до данас, завршена је комплетна реконструкција и грађевинска санација објеката конака Синодика, троделног комплекса Великог конака са параклисом Св. Николе, јединствене градитељске целине коју чини улазни део манастира са Старим конаком. Обновљен је и Бели конак који је изгорео готово до темеља. Преостало је да се заврше већ одмакли радови на конацима Дохија и Игуменарија са параклисима Св. Саве и Димитрија. У Светом манастиру Хиландару 2004. године букнуо је пожар који је разорио више од половине манастирских здања. За једно вече, у ноћи између 3. и 4. марта, уништена је и оштећена читава северна половина манастирског комплекса. Пожар је избио из димњака конака Игуменарија на југозападној страни и кроз пукотине које су настале услед слегања темеља, захватио је кровну конструкцију. Преко тавана и повезаних објеката проширио се све док се није зауставио на празном простору између Белог конака и Пирга Светог Саве. Од почетка обнове изгорелих конака манастира Хиландара, 2006. године, па до данас, када Хиландар обележава 825 година од свог оснивања, завршена је комплетна реконструкција и грађевинска санација објеката конака Синодика, троделног комплекса Великог конака са параклисом Св. Николе, јединствене градитељске целине коју чини улазни део манастира са Старим конаком, као и Белог конака, који је сажегао готово до темеља. На тај начин северозападно, северно и североисточно крило изгореле половине манастира су оживели. Потпуно опремљени намештајем и свим другим потребама и опремом, ови објекти су предати на располагање манастирском братству. Да би Свети манастир Хиландар заблистао својим некадашњим сјајем царске лавре преостало је да се заврше већ одмакли радови на конацима Дохија и Игуменарија са параклисима Св. Саве и Димитрија. Конак Дохија ће у највећој мери бити усељен до краја ове године, а на конаку Игуменарија завршен је кров, радови на ојачању конструкција и већина грубих грађевинских радова, тако да се његов завршетак предвиђа за наредну годину. До краја ове године очекује се и реализација радова на консолидацији спољњег бедемског зида који повезује ова два објекта и манастирску трпезарију. Ојачавање темеља, заједно са мерама предузетим на учвршћивању објеката који су ослоњени на њега, трајно ће уклонити слабости западног и југозападног дела манастира – исте оне које су узрок разарању из 2004. али и које би могле бити кобне у случају јачег земљотреса. У складу са планом, завршетак обнове изгорелог дела манастира очекује се до краја 2024. године. Поред ових радова и завршетка хибридног енергетског система за производњу електричне енергије, у наредном периоду је у плану потпуна реконструкција ризнице са изградњом депоа, консолидација источног бедемског зида, као и реконструкција југоисточног конака, где се некада налазила прва српска болница и обнова објекта еклисијарнице. Обнова Хиландара, поред главног циља – реконструкције онога што је пожаром оштећено и уништено – све време подразумева и спроводи интегралну заштиту непокретног и покретног наслеђа манастира Хиландара. Отуда су у протеклом периоду реализовани и бројни други пројекти: Изградња основне инфраструктуре – усмерена на обезбеђење услова и потреба за функционисање обновљених објеката, али и других (довођење воде, струје, канализације, грејања и сл. и изградња одговарајућих разводних ормана, подстаница и слично) Реконструкција других објеката градитељског наслеђа – обнова историјских делова манастира који нису страдали у пожару, али су зубом времена и разним спољним утицајима оштећени, прокишњавају и сл, а због чега су означени као непосредно угрожено наслеђе (комплекс старих економских објеката – Сенара – који је уједно пренамењен у гостинске конаке; пирг Св. Ђорђа са црквом на његовом врху; Камбански пирг који је и манастирски звоник; кров цркве Св. Арханђела, санацију објеката манастирске арсане – пристаништа у коме је за сада смештена манастирска винарија, санацију остатака царске палате у Хрусији, санацију цркве Скита Свете Тројице и др.) Изградња нових инфраструктурних система – који су саставни део савремене интегралне заштите и обезбеђења заштићене целине манастира Хиландара. Поред тога што подржавају живот манастира, они штите и унапређују досадашња улагања у заштиту српског наслеђа у Хиландару (противпожарни резервоар са хидрантском мрежом; централна котларница са топловодом; канализациона мрежа са колектором и системом за пречишћавање отпадних вода; соларна електрана са енергетском мрежом – систем који манастиру и окружењу обезбеђује електричну енергију; као и локалне системе за соларно загревање топле воде; санација водотокова и заштита од бујичних вода око манастирског комплекса, путеви и др. Радови на унапређењу манастирске економије у области шумарства и пољопривреде, ради осигурања одрживости монашке заједнице. Извор: Задужбина Хиландара

Протојереј Виктор Потапов Суштину Великог поста, који траје шест недеља и који нас води у Страсну седмицу и на празник над празницима, Пасху (Васкрс), најбоље можемо окарактерисати као „слатку тугу“. У овом временском периоду, који је тужан и истовремено узвишен, пред њим се посебно јасно појављује слика човекове грешности, његовог отуђења од Бога, и оглашава се позив на покајање, позив на оно што превазилази ту баријеру коју је човек био подигнуо између себе и Бога. Руски израз покаиание је превод грчког концепта метаноје, што буквално значи „промена мишљења“. Велики пост не позива нас на бесплодну самоосуду, нешто што може довести до губитка вере у себе или до песимизма и малодушности. Она, пре, позива човека да се врати потребном путу, путу који га води назад у његов очински дом, у његову праву домовину. Библијско откривење нам сасвим јасно говори да човек има двоструку природу. Према руском песнику Державину, човек је „истовремено и цар и роб“, а те две државе су у бескрајном сукобу једна са другом. Достојевски износи сличну идеју: да се сатана бори са Богом, а да је поље борбе људска душа. Према Светом писму, човек је храм, али је пали храм, који треба да се очисти и обнови. Он носи лик Божији, али је тај лик постао замагљен и потребно му је обнављање путем поста и молитве. Позивајући на покајање и обнову срца, Црква Христова такође одлучно одбацује малодушност, нешто што уподобљава духовној смрти и клевети на човека. Велики пост не проповеда само позив на покајање. Истовремено, њена порука садржи ону Радосну вест без које сам чин покајања не би имао смисла. Она објављује Радосну вест да је човек дете Божије, чиме се Бог заувек сјединио са својом творевином. Велики пост сведочи о човековој првобитној природи, о његовој вечној блискости са Богом, блискости која је била нарушена и ослабљена грехом, али која се није могла уништити. У својој суштини, Велики пост је Радосна вест о приближавању Васкрса. Дакле, његова туга је само пут ка радости Васкрсења. У данима отварања Великог поста чита се Велики канон. Канон је саставио у осмом веку Андреј, епископ острва Крита. Ова одлична литургијска песма пореди стање људске душе са сликама из Старог завета и покушава да пробуди у човеку одговорност за свој живот, да му помогне да себе сагледа и процени у светлу вечности. Ова самоспознаја доводи верника не у очајање, већ на нови почетак — на обнову ума и срца. У томе је снага и лепота Великог поста. Нека свети дани Великог поста буду за све нас као дани проведени у месту духовног исцељења из којег бисмо могли изаћи бољи него што смо били. Нека нам Господ, Владар свих, помогне да успемо. https://mitropolija.com/2023/03/02/sustina-velikog-posta/

Током друге недеље Великог поста (Пачиста – Свети Григорије Палама) од 6-12. марта 2023. године, биће одржана духовна предавања са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у више београдских храмова, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи проф. др Јовану Лазаревићу из Богословије Светога Саве у Београду: Храм Светог Саве, недеља, 12. март, у наставку вечерњег богослужења, које почиње у 17 часова – Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион. Црква Светог Димитрија Нови Београд, уторак, 7. март, у 17 часова и 30 минута – протојереј Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник – „Пост у православном предању“. Црква Светог Константина и Јелене, субота, 11. март, после бденија – протођакон др Драган Радић, ванредни професор Православног Богословског Факултета у Београду – „Читање Светог Писма у току Великог поста“. Црква Рођења Пресвете Богородице Земун, четвртак, 9. март, после вечерњег богослужења – јереј др Зоран Деврња, ванредни професор Православног Богословског Факултета у Београду – „Брачне сметње“. Црква Преображења Господњег Видиковац, субота, 11. март, после бденија – ђакон др Ивица Чаировић, ванредни професор Православног Богословског Факултета у Београду – „Покајање у средњем веку на Западу Европе“. Црква Светог Луке Крњача, недеља, 12. март, после свете Литургије – ђакон Дарко Николић, вероучитељ – „Образовни карактер Великог поста“. Извор: Радио "Слово љубве"

У Православној Цркви не постоји чак ни сам концепт „не можете се причешћивати“. Тајна Евхаристије је најважнија света радња која се одвија у Цркви Христовој. У Евхаристији постајемо учесници Тела и Крви Господње и кроз њих се причешћујемо вечним животом. Зато Литургија, као вид богослужења, иза које се прославља Света Тајна Евхаристије, буквално је препуна радосних химни. „Бог постаје човек да би човек постао Бог“ – како се овде не радовати?! А пошто је време Великог поста превасходно време туге због грехова, онда у вези са овим и цела великопосна служба има више покајнички, такорећи „тужни“ карактер. У Великом посту се смањује број химни и уводи више читања, посебно из Старог завета, који нам показују примере греха и покајања. Из тог разлога се у Великом посту, изузев великих празника, као и суботе и недеље, не служе пуне Литургије. Али да своју децу не би оставила без причешћа Светим Тајнама, Црква је установила да средом и петком служи Литургију Пређеосвећених Дарова – донекле скраћену верзију пуне Литургије, током које се верни причешћују Телом и Крвљу. Христа, освећеног раније, на претходној пуној Литургији. Тако, у Великом посту, сви који желе могу се причестити у суботу или недељу, као и у среду или петак на Литургији Пређеосвећених дарова. Осталим данима (понедељак, уторак и четвртак - осим ако не падне неки празник тада) Литургија се, по црквеној повељи, не служи. Али то није зато што је ових дана немогуће причестити се, већ само зато што је, као што је раније поменуто, Велики пост углавном време покајања и плача због грехова, време када покушавамо да ограничимо своју радост, док је Причешће највећа радост за православног хришћанина. ђакон Андреј Музолф https://pravlife.org/sr/content/u-koje-dane-velikog-posta-je-zabranjeno-pricheshtshivanje-i-zashto

Епархија милешевска је најавила предавање које, са благословом Владике Атанасија, организује парохија великожупска, у петак, 24. фебруара у 18 часова, када ће, у Храму Светог Прокопија, предавање на тему "Велики пост - духовно пролеће" одржати протојереј-ставрофор Марко Папић. Извор: Епархија милешевска

Изложба „Милунка Савић и хероине Великог рата“ аутора Димитрија Вујадиновића биће одржана вечерас, 1. децембра 2022. године, у галерији ИК „Прометеј“ у Новом Саду, са почетком у 18 часова. На свечаном отварању говориће Батрић Ћаловић, председник Удружења „Обилић 1912–1918“, Зоран Колунџија, директор издавачке куће „Прометеј“ и уредник едиције „Србија 1914–1918“, др Видоје Голубовић аутор књиге „Милунка Савић - витез Карађорђеве звезде и Легије части“, др Гордана Петковић, виши кустос Музеја града Новог Сада и аутор изложбе Димитрије Вујадиновић. Изложба ће бити отворена до 7. децембра, а радно време галерије је од 7 до 15 часова радним данима. Реализацију изложбе подржала је Градска управа за културу и улаз за све посетиоце је бесплатан. Извор: Прометеј Нови Сад

Пета недеља свете и Велике Четрдесетнице посвећена је великој дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки. Ово пету недељу Великог поста красе прекрасне богослужбене особедности које су садржане у такозваном Првом и Другом бденију. Корачајући молитвеним путем покајања и поста, присећамо се свих недељних споменâ који нас својом Еванђелском поуком и тематиком укрепљују: Недеље Победе Православља , недеље Светог Григорија Паламе , недеље Величања Часног Крста - Крстопоклоне и недеље Светог Јована Лествичника . Из претходних недеља свете Четрдесетнице видимо да је свака од њих повезана са величањем неке победе Цркве или пак победничким подвизима угодникâ Божјих којима је недељни спомен и посвећен. У овај недељни дан Великог поста прослављамо велику подвижницу преподобну и богоносну мајку нашу Марију Египћанку која је просијала незалазном Христовом светлошћу поставши победница и образац истинског покајања. Спомен преподобне Марије Египћанке у пету недељу потиче из 12. века. Житије преподобне Марије Египћанке приписује се јерусалимском патријарху Софронију, а то нам сведочи и преподобни Јован Дамаскин. Свети Андреј Критски, кога је патријарх јерусалимски Теодор послао на Трулски, VI Васељенски сабор (680-681), донео је Житије преподобне Марије заједно са својим Великим покајним каноном. Читање канона светог Андреја и Житија свете Марије Египатске на јутрењу у четвртак пете седмице установљено је управо на VI Васељенском Сабору. Из житија преподобне исијава њено покајање, остављање грешног и трулежног живота и њено одевање у одежду усрдног подвига у пустињи. Из светог живота ове угоднице произилазе две крајности: дубина греховног живота, али и висина покајања и подвижничког живота. Са друге стране из њеног светог живота бивамо поучени да не постоји грех који је јачи од човека јер Господ по својој неизмерној љубави прихвата све који му са вером и љубављу у покајању прилазе. У једној од богослужбених химни ове недеље појемо: „Испрва блудом испуњена, покајањем си невеста Христова постала, Подражабајући Англески живот победила си демоне оружјем Крста. Због тога си се показала и невестом Царства, Маријо преславна.ˮ Како је записано у синаксару ове недеље „Да се људи, који су лењи за духовне подвиге, не би заборавилиˮ, у богослужењу пете седмице ради подсећања имамо поново читање Великог покајног канона Светог Андреја Критског. У четвртак пете седмице на јутрењу имамо читање Великог покајног канона и житија преподобне Марије Египћанке. Из богате богослужбене ризнице налазимо да неки пак ово богослужење називају стајање Маријино. По речима Григорија Дебољског „Велики канон неизмериву дирљивост има: сваку, пак, повест Старог и Новог завета забележио је и сабрао, од Адама до самог Христовог вазнесења и апостолске проповеди, поучавајући сваку душу како да ревнује у добру и подражавању у сили: зле да избегава и увек да тежи покајању, сузама, исповедању и другим богоугађањима. Тај канон је толико широк и умилан да може и најжешћу душу довољно да омекша и покрене на добро, само ако се скрушеним срцем и са пажњом поји". Канон се овај назива великим због мисли и спомена који се у њему налазе: његов плодни аутор га је сложио од осталих канона који у себи не садрже више од по 30 тропара, а овај има 250 тропара и сваки тропар излива неизразиву сладост.ˮ Химнографија пете недеље Свете четрдесетнице великим делом је посвећена преподобној Марији Египћанки. Тако на вечерњем богослужењу величамо преподобну речима: „Мачем уздржања посекла си духовне замке и телесне страсти, грешне помисли уништила си тиховањем. Потоком молитвених суза твојих напојила си пустињу и родила си нам плодове покајања. Зато, преславна са љубављу прослављамо свештени спомен твој.ˮ „Уселила си се у пустињу и обличје страсти из душе си уклонила, написавши у њој слику богопознања. Изобилно си заблистала у врлинама, те си лако и по води ходила и у молитви се од земље уздизала. И сада у смелости свагда хваљена Маријо, која пред Христом Богом стојиш, моли се за душе наше.ˮ Сва химнографија овог недељног дана побуђује у нама актуализацију оне подвижничке клице која је дубоко усађена у бићу човечијем, те због тога многи Свети оци говори да је сваки човек подвижничко биће које свагда трага за подвигом. Пример и идеал тог благопријатног и душекорисног подвига исијава из пресветле личности преподобне Марије Египћанке. Хришћански живот нас учи да сваку душу красе врлине, управо оне спасоносне врлине које су красиле преподобну Марију Египћанке, ону угодницу Божију која задобијала врлину за врлином уздижући се тако у меру раста висине Христове. https://www.tvhram.rs/vesti/praznici/3950/peta-nedelja-velikog-posta-prepodobne-marije-egipcanke

Верници се у време предизборне кампање политички ангажују на различите начине. Без икакве сумње, ово је њихово политичко право, а, према неким мишљењима, и грађанска обавеза. Велики пост треба да буде време велике тишине, „радосне туге“ према Шмемановим речима. Али, искрен (и истински) човек не може да води схизофрени живот: да у тишини и радосној тузи пости и моли се, а да се у јавној сфери гласно политички ангажује: држи запаљиве говоре, скандира против политичких противника, расправља се у кафани. Зашто? Шмеман даје одговор у одељку Посни „стил живота“: „Не исцрпљује се подвиг поста ни посећивањем богослужења, ни постом, чак ни молитвом у одређеним временским интервалима. Да би све ово било делотворно и осмишљено мора бити подржано целокупним животом. Нужан је ‘стил живота’, који неће противречити појединим подвизима поста и водити ‘раздвојености’ људске природе (…) Духовна трагедија секуларизма води нас у стварну религијску ‘схизофренију’ – расцепљеност нашег живота на два дела: верски и световни који су све мање и мање зависни један од другог“. Посни „стил живота“ је у прошлости искључивао сваки вид забаве: затварала су се позоришта, судови, у кућама искључивао радио… Пошто данас „не живимо у православном друштву и стога не постоји могућност да се створи посна ‘клима’ на друштвеном нивоу“, Шмеман указује на то да је потребан „духовни напор да бисмо променили традиционалне обичаје главног средства нашег посног подвига“. Конкретно, та промена не би представљала потпуну анахронизацију живота за време Великог поста. Напротив, подвиг треба да буде на пољу савременог преображаја: „Није погрешно ако се, на пример, и даље прате вести или изабран, озбиљан и интересантан, интелектуално или духовно обогаћен, програм. За време поста треба предстати са ‘оданошћу’ телевизији која човека претвара у предмет у столици, који буљи у екран и пасивно прихвата све што из њега долази.“ Примењено на случај избора, Шмеманов позив верницима би изгледао отприлике овако: за време поста треба предстати са ‘оданошћу’ политици која човека претвара у предмет у рукама политичке елите, који буљи у предизборни програм и пасивно прихвата све што из њега долази. Ако се оваква порука заиста чује са предикаонице у црквама, онда утицај поста на политичко ангажовање верника може бити значајан. https://teologija.net/post-i-politika-uvidi-o-aleksandra-smemana/?fbclid=IwAR0w1CHz_LtQq0ZXfPoGgqqyVYi-EgTeAzhfcIxpRMeysiLIr5bPOdiQ4fU

Jер, у стању смртне опасности, све споредно, површно у нашем животу отпада, душа се разоткрива и открива своје право стање. Веома је важно да ово стање буде усмерено ка Богу. Jер, ако у стресној ситуацији, уместо да стреми ка Спаситељу, душу изједају мржња, гнев, страх и очај, то значи да је она још више слепа него у данима удобности и благостања. Али чак и у овом стању постоји нада да се вратимо Господу. Само треба да се сетимо да нам се без Његове воље ништа не може догодити. Отворите Псалтир! Ова књига садржи све молитвене уздахе душе која пати, а посебно оне у опасности. Чистим светим речима моћи ћемо да наштимамо душу на прави начин, да успоставимо раскинути контакт са Господом. Али управо то – да обновимо везу са Богом душа наших – циљ је Великог поста. Сада је време када је све што је сувишно нестаjе. Време које скида маске. Време, које показује дела, а не речи. Време које нам даје могућност да своју љубав према Богу и ближњима покажемо максимално. Хајде да искористимо ово време. Митрополит Антоније (Паканич) pravlife.org