На прагу Великог поста...

Читање Великопосног Триода почиње Недељом митара и фарисеја . Ово је задивљујуће, јединствено време припреме за Велики пост, време које Црква назива пред-путем и предворјем, јасно указујући на његову двојност: с једне стране, још нисмо ушли у простор поста, али смо већ мало изашли из свакодневице, мало отргнути од ње . Време када још нисмо ушли на сама врата, али већ стојимо на прагу, још нисмо крочили на стазу, али смо јој се веома приближили.
И ово време се може потрошити на различите начине, као што се и сам пост може схватити на разне начине.
За неке је Велики пост мрачни облак који се неумољиво приближава и који ће својом мрачном сенком прекрити крајолик, упијајући уобичајене и преко потребне радости, слаткише и задовољства дугих седам недеља. У овом случају, припремне недеље ће се доживљавати као време када је по сваку цену потребно јести и обилно се забавити, као да идемо у пустињу, где ћемо морати да живимо од нагомиланих залиха.
Али за друге, напротив, Велики пост је посебно време, време не болног преживљавања, већ изузетно интензивног живота, уздизања, надахнућа, време које нам је у крајњој линији дар од Бога, а не обрнуто.
Подсетимо се да су кључни задаци Великог поста духовно очишћење, прање и освећење.
И овде би било прикладно направити аналогију са пролећним генералним чишћењем куће. Било би неразумно преузети то, а да ништа не припремите, да се ничим не наоружате. Време је да пређемо на посао.
И за почетак, можемо се утврдити у мисли која је свима одавно позната, али и даље непрестано настоји да избегне поље наше пажње, а то је: пост се не своди само на храну. „Престани да користиш стомак да се спасеш!“ – рекао је свештеник Валентин Амфитеатров.
Једна од стихира Великопосног Триода је још категоричнија:
„Пости од јела, душо моја, а не чистећи страсти, радуј се неједењу узалуд: јер ако ти пост не постане разлог да се исправиш, онда ћеш постати као зли демон који никада не једе."
Ако размислите о овој стихири и узмете је као упутство за акцију, онда ће интересовање за садржај наших тањира током седам недеља поста благо опасти, али ће интересовање за духовни садржај поста нагло порасти.
А о другом је боље да се побринете унапред, од ове недеље. Има пуно тога да се уради.
Можете, на пример, да одредите време за духовно читање и да изаберете књиге унапред у складу са својим укусом, годинама и склоностима. Није случајно један епископ рекао да „телесни пост треба да буде сразмеран молитви и духовном читању“.
Било би добро да унапред, пре Недеље праштања, прочитате бар једну књигу која вас уводи у простор поста. Постоји дивна брошура светог Теофана Затворника „Седам речи у седмицама припремама за Велики пост и за прву недељу Великог поста“. Десило се да је моја ћерка први пут прочитала када је имала 14 година. Била је толико импресионирана да је цео дан само понављала: „Ох, волела бих да могу ускоро поново да постим!“ Тако је била импресионирана колосалним духовним богатством Великог поста, које јој је раније измицало и које је ова књига истакла.
Изванредне су веома мале књиге „Велики пост” протопрезвитера Александра Шмемана и „Духовно путовање. Размишљања пред Велики пост“ митрополита Антонија Блума.
Како би било лепо изабрати и унапред размислити о молитвеном правилу и бити благословен њиме. Једни ће у своје молитве уносити фрагменте Псалтира, други – Исусову молитву. Једни ће се упознати са Великопосним Триодом, други ће се трудити да сваког дана током поста читају канон из Триода за текући дан.
Можете разговарати и развијати неке породичне активности. У једној породици, на пример, током Великог поста, сваки дан су слушали аудио тумачење једног јеванђеља.
Имајте на уму, каже протојереј Артемије Владимиров, да у молитви Јефрема Сирина нема набрајања тешких грехова. Зашто? Зар нису важни? Не, ствар је у томе да се, у теорији, на путу до поста треба трудити да се одсеку груби греси, како би се у њега ушло са приметно лакшим теретом.
Дакле, како би било дивно преузети неку врсту духовног задатка током ових недеља, усмереног на искорењивање грубости, лењости, лажи, беса... Ово би било претходно чишћење нашег духовног животног простора. Не можете почети да чистите ако у средини собе леже камење или поломљене цигле. Прво све ово, грубо и гломазно, треба избацити, а онда ћемо почети да бришемо прашину.
Ако почнемо рано, онда ћемо, уз Божију помоћ, приступити Великом посту, проживевши ове недеље као „првенце чистоте и светости“.
„Са чистим мислима и топлим срцем, уђимо марљиво да примимо плодове и круне достојне нашег труда.
„Отвори ми врата покајања...“
Великопосни Триод почиње врло тихо, лежерно. Његов први текст звучи скромно, ни по чему се не издваја од осталих стихира: „Немојмо се молити као фарисеји, браћо“.
Чујете ове речи - и, авај, из године у годину, у првом минуту, душа одговара пажљиво прикривеним самозадовољством. Нисам ја нека врста фарисеја да бих био лудо поносан, не. „Али ја нисам цариник“, додаје срце шапатом. Никога не тлачим, никога не давим, никога не пљачкам. Али...погледајмо око себе, зар нам иза леђа не стоје они који су увређени, у првом реду они најближи па самим тим и најрањивији и најугроженији од нас у свакодневном рату, где, авај, нико није поштеђен ? А ако је тако, онда смо ми сродни древном царинику, и наше душе носе огромну тежину, савијајући нас до земље. И тада ће из срца тећи молитва: „Господе, помози. Помози ми да изађем из своје себичности, из своје неосетљивости, из свог слепила и тврдоглавости. Отвори ми та врата кроз која могу изаћи у Твој простор, у Твој живот!“
И тада ће се „Отвори ми двери покајања, Животворче“, која се први пут чује у Недељи о царинику и фарисеју, претворити у истинску молитву, молбу, апел: „Господе, отвори!"
Недеља блудног сина. Све је болно познато – и одлазак и повратак. Добивши опроштај, потпуно помирење, изнова убеђени у љубав Очеву, поново одлазимо. И опет. И опет.
Добро се сећамо да је, тражећи свој део наследства, расипни син заправо пожелео смрт свог оца. „Дај ми сада оно шта ћу употребити када умреш, када више не будеш на мом путу...“ „Не ради се о нама“, окрећемо се ужаснуто. „Колико год да смо грешни, нисмо у истој мери!“
У сваком греху постоји жеља, иако пролазна, чак и мала и несвесна, да се Бог уклони из постојања. То значи да са сваким грехом као да кажемо: „Сада нека буде као да уопште не постојиш.” Страшно? Али није ли мање страшно што ми, авај, стално заборављамо: „Има грехова који нам могу одмах убити душу; постоје греси који нису тако смртоносни; али сви су они на неки начин наше учешће у распећу Христовом”!
Недеља Страшног Суда
„Заиста вам кажем, као што учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Матеј 25:40).
Каква колосална утеха, надахнуће и налет снаге се могу извући из ових речи! На крају крајева, ако Господ приписује оно што се чини нашим ближњима на свој рачун, онда имамо пред собом најшире могућности да служимо Самом Христу свакодневно, сваки час. Колико можемо учинити за Њега?!
Али... ово важи и за зло. „Јеси ли увредио свог комшију? Увредио си Христа“, рекао је авва Доротеј.
И сећам се, један светитељ се молио овако: „Господе, учини са мном као што ја чиним са својим ближњима.”
Ко се од нас усуђује да понови ову молитву?
Али ако не можемо, онда је вредно размислити: шта нас уопште спречава да то кажемо? Који наши поступци, речи, обрасци понашања, навике и устаљена правила чине ове речи немогућим за нас? И ту ће се открити болна тачка наше душе, на чијем излечењу вреди посебно радити.
А први корак може бити праштање, до којег ће нас довести Недеља праштања.
***
Ова размишљања уочи Великог поста закључио бих речима митрополита Антонија.
„Ако ове недеље живимо тако свесно, озбиљно и дубоко, онда је све у реду, онда можемо да уђемо у пролеће и са радошћу помислимо да Бог прелива свој живот у нас. Тада ћемо моћи да се радујемо ономе што нам Крст Господњи говори о мери љубави Божије. И моћи ћемо да започнемо страшне дане Страсне седмице.”
Срећан пут.