Претражи Живе Речи Утехе

Доносимо документарни филм "Црна Гора - битка за Православље"у реализацији украјинске телевизије "Интер ТВ". Вашој пажњи топло препоручујемо овај филм:

Једна од специфичности Православне цркве у Аустралији јесте та што, за разлику од других хришћанских вероисповести, њену историју у великој мери одређује тзв. дијаспора,. Реч „дијаспора“ користим намерно, јер она већ деценијама одражава стање на терену, долазак усељеника. У већини случајева усељеници су се у великој мери или интегрисали у тамошње друштво или асимиловали до те мере да културу својих матичних земаља у дијаспори доживљавају као нешто далеко од њих. При свему овоме, дијаспоралне заједнице су и даље значајне, па ни у Аустралији није изузетак. Приликом пописа становништва 2016. г. у савезној држави Викторији показало се да су 170.446 лица овако или онако грчког порекла. Мелбурн, највећи град Аустралије, важи за највећи грчки град изван Грчке. До стварања православне дијаспоре долазило је углавном у одговору на геополитичке околности: глобалне и регионалне кризе проузроковале би таласе исељавања. Знатан број избеглица и прогнаника доспео је у Аустралију. Углавном се историја Православља у Аустралији може поделити на три фазе: почеци усељавања, међуратно доба и доба после Другог светског рата. Рани почеци и међуратно доба Пре 20. века у Аустралији је живео незнатан број православних. После британског насељавања овог континента 1788. г., према записима, четири руска брода упловила су пред колонијом Нови Јужни Велс. Наводи се да је приликом такве бродске посете 27. марта 1820. г. први пут одслужена васкршња јутарња служба, што је можда уопште прво православно богослужење у Аустралији. Године 1898. почела је изградња грчке православне цркве у месту Сари Хилс (Surry Hills), предграђу Сиднеја. Неколико година касније ударен је темељ цркви Благовести у источном делу Мелбурна. Једна мала православна заједница постојала је у улици Спринг Стрит (Spring Street) у Мелбурну. Није имала свештеника, а финансијски помагао ју је руски конзул у Мелбурну. После Првог светског рата настао је пораст православног становништва у тој земљи. Ратом изазвани изгони људи из матичних земаља, а нарочито после Руске револуције, присилили су их да крену у бели свет и потраже нову домовину. Мањи њихов број је доспео у Аустралију, где су настале мале православне заједнице. Односи између појединих заједница нису били увек хармонични. Залагање у том смислу грчког архиепископа Христофора (Кнетиса) локална грчка заједница није поздравила. Напетост између заједница, које су саме себе организовале, и епископа који су им наметали свој ауторитет, обележавала је даљу историју ових заједница. Првобитни конфликти у Грчкој архиепископији ублажени су свакако негде у време службовања митрополита Тимотеја (Евангелинидиса) од 1931. до 1947. године. Па и у руској заједници долазило је до напетости између духовне и световне власти. Први руски свештеник у Сиднеју био је Инокентије Зеришев, који је опслуживао малу руску парохију при „Руском дому“ који се тада налазио у George Street-у у градском центру. Васкршња богослужења су услед великог броја усељеника одржавана у већим дворанама; овај пут је о. Инокентије изазвао мали скандал зато што је васкршње јеванђеље на вечерњи прочитао и на есперанту. Руски усељеници су хтели да и у својој новој земљи у богослужење унесу делић своје „изгубљене“ отаџбине, те ову новотарију нису одобравали, па је о. Инокентија ускоро потом наследио архимандрит Методије, који је до тада пастирствовао у Бризбејну. Све у свему, било је више таквих конфликата у раном животу Православне цркве у Аустралији, јер се наилазило на неке отежавајуће околности. Приоритети духовних лица нису се увек подударали с приоритетима световних лица. Уз то, морало се рачунати са особитим карактерима људи који су потицали из различитих крајева матичних земаља. Није постојао приручник како поступати с неком новом ситуацијом у дијаспори, па су свештеници поступали импровизовано, често правећи грешке. 30-их година 20. века, можда услед сурових услова живота за време светске економске кризе и из разлога што су се усељеници од пре Првог светског рата у међувремену већ били интегрисали, побољшани су односи између православних заједница и на видику су били плодови краћег времена стабилности. Крајем међуратног раздобља поједине православне заједнице већ су се приближавале једна другој. Поводом 950 година од крштења Руса, 1938. године, руска заједница је предложила да се подигне црква посвећена св. Владимиру, но овај се подухват није могао остварити услед недовољних финансијских средстава и светског рата на помолу. Године 1942. купљено је имање са зградом која је претворена у цркву, у којој се и данас служи и позната је као руска црква св. Владимира. Освећена је уз заједничко учешће руских и грчких верника, чиме се приказало јединство двеју Цркава упркос етничкој разлици. Само 30 година касније о. Анатолије Гилхенко, ондашњи старешина цркве, овако је изразио своја осећања: „Тога дана молили смо се сви ми заједно – наши просветитељи Грци и ми, руски народ, које су они просветлили пре 950 година“. Пораст православних верника после Другог светског рата После тог рата избеглице и усељеници приспели су у Аустралију у огромном броју, па је тиме православно становништво значајно бројчано повећано. Усељенички бум довео је тих година на овај континент 170.000 православних лица. Разлози за усељење били су разнолики, али су то била углавном ратом покренута лица са свог огњишта, док су други разлози били специфични већ за сваку етничку групу. Рецимо, неки Руси су нагрнули због комунистичког прогона, а други народи из економских разлога. За Православље у Аустралији ово је значило пораст броја цркава и црквених организација какав се не памти. Међутим, није се могло ни помислити да над свима њима буде надлежан један епархијски архијереј. Године 1946. архимандрит Теодор (Рафалски) основао је у Сиднеју парохију за Русе. Првобитна црква светог Владимира више није могла задовољити верске потребе све већег броја православних, па је 50-их година подигнута нова, саборна црква у Стратфилду (Strathfield), у сиднејском предграђу. Временом је код свих етничких заједница из традиционално православних земаља настајала посебна јурисдикциона организација. У овом тренутку своје парохије овде имају Цариградска патријаршија, Антиохијска патријаршија, Српска патријаршија, Московска патријаршија и Румунска патријаршија. С православног богословског гледишта, према којем је у једном граду један архијереј, по светом Игнатију Богоносцу, овакво јурисдикцијско стање збуњује. Углавном, свака етничка група живи засебе и издвојено, те је и узајамна сарадња суздржана. Наредних година настављен је пораст православног становништва захваљујући даљем имигрирању. Грци, Руси, Либанци, Сиријци, Румуни, Бугари, Срби и други православни верници доспели су силом прилика на овај континет. Антиохијска заједница је због рата у Либану доживела значајан пораст. И као раније код Грка, однос између „старих“ и „нових“ усељеника није увек био без трзавица. Ове трзавице између различитих етничких усељеника имају тенденцију да трају дуго и остану карактеристика усељеничких заједница у Аустралији. Углавном се може рећи да увећање броја парохија не потиче од њиховог унутарњег сазревања, него углавном од спољних догађања и тиме условљених миграционих кретања, којима се црквене организације временом прилагођавају. Услед миграција настале су и неке социјалне потребе етничких група, што је водило подизању важних етничких инфраструктуралних објеката какви су школе и старачки домови. Православље у Аустралији данас Православна црква у овој земљи делује углавном како је делала после Другог светског рата. Међутим, изменио се састав епископата, јер су у међувремену умрли старији архијереји. Године 2018. устоличен је митрополит Василије (Кодсаје) као нови архијереј Антиохијске архиепископије за Аустралију, Нови Зеланд и Филипине након што је умро митрополит Павле (Салиба), који је био епархијски архијереј почев од 1999. г. Јуна 17, 2019, у Сиднеј је стигао новопостављени архиепископ Макарије (Гринизакис) да преузме службу првојерарха Цариградске митрополије. На свом доласку изјавио је: „Припадам Аустралији“, што је сигнализовало нови и визионарски приступ развоју Православља у Аустралији. Његов претходник на катедри архиепископ Силуан (Харкијанакис) био је у тој служби дуже од 40 година. Нови аустралијски јерарси, као српски епископ Силуан који је и рођен и школован у Аустралији, представљају смену генерација у вођењу појединих православних јурисдикција у тој земљи. Све у свему, односи између православних великодостојника је веома срдачан, а однос између Грчке и Руске архиепископије је, упркос новонасталим охладнелим односима између Цариграда и Москве, сасвим исправан. Дакле, можда услед својих одвојених локалних егзистирања недавни прекид општења између Цариградске и Московске патријаршије није знатно нарушио стање на локалном нивоу. Из часописа Religion in Kirche und Gesellschaft, бр. 10/2019. превео протођакон Радомир Ракић Извор: Инфо-служба СПЦ

Доносимо видео запис предавања презвитера др Оливера Суботића не тему: Православље и / или јога. Отац Оливер је ово предавање одржао у Митрополији аустралијско-новозеландској, а на позив тамошњег епископа и свештенства.

Пре 18 година, једно поподне, таман сам се спремао за бденије, кад се на вратима наше цркве, старе цркве, сада већ у Јужном Чикагу, појавише два монаха. И, први опис који сам ја тада самоме себи могао да дам, јесте: један – изузетно висок и крупан, а други – не баш изузетно низак, али осетно нижи. Пришли су, затражили благослов и рекли: "Ми смо монаси једног малог руског манастира, у коме смо само нас двојица. Вероватно нисте ни знали за нас, а иначе смо, у географском смислу, на територији ваше парохије. Прошле недеље, наша црква је морала да буде продата јер ми више верника немамо. Да ли бисмо могли да долазимо код вас на богослужења? Ми смо обојица само монаси, нисмо у чину, дакле, нисмо јеромонаси, јерођакони, него обични монаси. Иначе смо Американци. И, пре 12 година, значи, 1980-те, ми смо прешли у Православље". "Како да не, изволите!" И од тада, они су постали редовни на нашим богослужењима, ја сам постао њихов исповедник и, заиста, родило се једно велико и дубоко пријатељство. 1997. године, обојица су били у нашој поклоничкој групи јужночикашких поклоника по манастирима Србије, Црне Горе, наравно, били смо и на Косову и Метохији, док се још могло – а могло се увек за оне који су заиста хтели. И тада је тај виши, отац Борис, крупан – нико никад не би рекао да је Немац пореклом, осим по презимену – Милер, почео да побољева. И то је трајало доста дуго, све до 2008. године. И те, 2008. године, у фебруару месецу је и умро. Последњи његов боравак у болници је био шест месеци непрестано. Често сам одлазио, био је у болници за америчке ветеране јер је својевремено, у младости, био у америчкој војсци. Имао је свега 56 година. Исповедао сам га, причешћивао... И, када сам последњи пут, почетком фебруара 2008. године, отишао да га причестим, не знајући, а претпостављајући на неки начин, да ће то бити последњи пут, када сам припремио прибор за Свето Причешће, који носим са собом по болницама и старачким домовима, и када је све већ било спремно, и када сам подигао мали путир, који је заиста минијатуран, али путир, он је рекао: "Оче, дозволите ми нешто да урадим..." У међувремену су се рукоположили обојица, отац Борис је био јерођакон, отац Јован јеромонах, прешли су у Московску патријаршију. И онда се прекрстио, у страховитим боловима је био свих шест месеци – рак костију, између осталог, 16 операција. И у тим боловима, у несносним мукама, када је заиста, буквално врискао од болова, све време, он се прекрстио, дохватио својим крупним прстима тај путир и рекао: "Христе, радости моја! Оче, причестите ме, да радостан умрем..." И три дана после тога је издахнуо. Тај и многи други примери, мотивисали су ме да вечерас ово наше заједничко промишљање насловим: "Православље – радост вере и вера радости". Радост је фундаментална одлика хришћанства, али се радост, на жалост, често не повезује са хришћанством, односно, ми хришћани нисмо ти који емитујемо радост. И неко ко нас са стране гледа, ко нас слуша, ко посматра како живимо, као мислимо – не мислимо, како волимо – не волимо, како праштамо – чешће не праштамо, заиста не би могао да добије утисак да нас испуњава вера радости. А у ствари, православно хришћанство и није ништа друго него вера радости. Хајдемо прво да дефинишемо Православље, веру и радост. За Православље многи кажу: живот у Христу. Јесте, живот у Христу, живот са Христом, али би најтачнија дефиниција ипак била да је Православље сам живот. Увек се буним, негде дубоко у себи, па тој побуни дајем и одушка када о томе говорим, да ствари у животу делим. Јер, отуда та наша шизофрена подвојеност да ствари делимо на оно што је световно и оно што је духовно. А Бог ту поделу не жели. Јер је све, заиста све, створено као добро, и све је створено, а човек поготово – као круна стварања, да непрестано емитује ту радост. Јер, Бог је човека из љубави и из радости створио, да буде исто то – биће љубави и биће дијалога. Вера – да ли је то само поверење? Да ли је само надање у нешто што сада не видимо, а у шта верујемо, или би то требало да буде нешто много дубље и много јаче? Замислите, с обзиром да смо још увек загрљени васкршњом радошћу, замислите каква је то морала бити радост оне прве генерације хришћана, који и нису знали да су хришћани, али су живели Христом! Оне прве генерације, дакле, оних људи, жена и деце који су имали прилике да виде Христа, да Га чују, неки од њих да буду и исцељени Христом. Да ли су и они веровали у нешто? Не, они нису веровали, они нису били верници, они су били сведоци. Зато апостоли и јесу најјачи сведоци Васкрслог Христа и управо зато у Символу вере и кажемо да верујемо "у једну Свету, саборну и апостолску Цркву". Зато је Црква апостолска јер су апостоли били најделотворнији сведоци Васкрслог Христа. И та и следећа генерација није апсолутно имала потребе за вером – не, они су знали. И са сваком следећом генерацијом, то знање, тај искуствени доживљај се полако разводњавао, осим у оним случајевима када су људи заиста доживљавали сусрет са Богом Живим. А и дан-данас нам се тај сусрет у Светим Тајнама Цркве нуди. Православље, вера, радост. Шта је радост? Да ли је то наше задовољство, наша испуњеност, наше весеље, наш смех? Не. Радост је нешто сасвим, сасвим друго, У грчком језику, и реч радост и реч благодат истога су основа – хара. Видите како је интересантно: повезаност благодати, милости Божије и радости. Зато је Св. Серафим Саровски могао, не само 40 дана од Васкрса до Спасовдана, него током свих 365 дана у години, да свакога, али буквално свакога, да поздравља са: "Христос воскресе, радости моја!" Када и ми доживимо то исто, дакле, стање у коме ћемо сваку особу доживети као радост, сваки сусрет као радосни сусрет – јер ћемо препознати носиоце истог Божијег лика, онда ће та радост бити једноставно стање, непрестано пребивање у радости, без обзира шта нам се дешава, без обзира какве да су околности око нас. Погледајте, за разлику од Св. Серафима Саровског, и од других светих, којима је, заправо, тако мало било потребно да буду радосни, али искрено, непатворено радосни, погледајте нас. Замислите вас, мене, некога кога познајете, како идете улицама овог нашег Београда, или било другог града из кога сте, није вам све потаман, нисте расположени. И онда вам иде у сусрет неко коме се баш, искрено говорећи, не радујете. И онда у себи помислите – а видите да је сусрет неизбежан – и онда помислите: "Само си ми још ти у животу требао..." Али се ипак осмехнете, питате: како си, како сте, и тако даље. Не своди ли се, на жалост, већина наших сусрета управо на то? На формалност, на изнуђени смех, који ће показати да имамо јако доброг зубара, али од тога ништа даље и ништа више. Што се нас тиче, нешто ту ипак није у реду. Зашто? Зато што не умемо да доживимо радост, при једном обичном, свакодневном сусрету. Зашто? Покушајте да одговор пронађете сами. Радост је реч којом се у Светом Писму описује Царство Божије. У 16. псалму, Псалмопесник пева овако: "Показаћеш ми пут животни, обиље је радости пред лицем Твојим, утеха у десници Твојој је довека". А Св. апостол Павле у Посланици Римљанима пише: "Јер, Царство Божије се не састоји у јелу и пићу, него у праведности и миру, и радости у Духу Светоме". Радост се веома често, а погрешно, повезује или чак и идентификује са срећом. Међутим, ако покушате да дефинишете срећу, врло брзо ћете доћи до закључка да оно што је за вас срећа, за неког другог може да буде трагедија. И зато, у Св. Писму на јако малом броју места ћете наћи реч срећа. И ако видите ту реч, то је онда једноставно преведено као срећа, али у изворним језицима наћи ћете нешто друго. Наћи ћете радост, наћи ћете весеље, наћи ћете благодат, наћи ћете милост и блаженство. Није узалуд наш Господ у "Беседи на Гори" говорио: "Блажени су чистога срца", а не: срећни су, весели су, задовољни су. "Блажени сте када вас успрогоне и набеде сваким злом" – а не: весели сте. Наравно, не можемо тада бити весели ако нас гоне, али радосни – још како можемо бити. Једна од најлепших молитава, коју читамо свакога дана током овог периода, а централна тема је радост: "Васкрсење Христово видевши, поклонимо се Светоме Господу Исусу, јединоме Безгрешноме. Крсту се Твоме клањамо, Христе, и Свето Васкрсење Твоје певамо и славимо. Јер си Ти Бог наш, осим Тебе другога бога не знамо, Твојим се именом именујемо. Приђите сви верни и поклонимо се Светоме Христовом Васкрсењу. Јер, ево, дође с Крстом радост свему свету. Благодарећи свагда Господу, појмо Његово Васкрсење, јер претрпе Распеће и смрћу смрт разруши". Дакле, Крст као радост свему свету. Православље није ништа друго него радосно хришћанство. Хришћанство које вазда исповеда Васкрсење Христово и које живи радошћу Васкрсења. Историјски гледано, хришћанство је загрљено радошћу. Пут нашега Господа је омеђен радошћу. Које су биле прве речи које је Арханђео Гаврило упутио Пресветој Богородици, тада још Дјеви Марији, у граду Назарету, када је рекао: "Радуј се, Благодатна!" Не: срећна, не: весела, већ – благодатна! "Радуј се, Господ је с тобом! Јер благословена си ти међу женама". Дакле, почетак нашега спасења, а тако управо пева тропар на празник Благовести, тачно 9 месеци пре Божића, пре Рождества Христовог, тропар тог празника почиње речима: "Данас је почетак нашега спасења". Дакле, почетак нашега спасења је у радосном поздраву Архангела Гаврила. А затим, анђео који се јавља пастирима, када се Богочовек оваплотио, када се Христос родио као човек на земљи и када су "пастири који чуваше стражу", како Јеванђелист пише, били збуњени, јавља им се Анђео и казује следеће речи: "Не бојте се, јер, гле, јављам вам велику радост, која ће бити свему свету. Јер, оно што вам се данас роди – Спаситељ је, Христос Господ". Радујте се... А исто то небројено пута понављамо свих ових дана, када певамо онај дивни пасхални ирмос, ирмос празника Васкрсења: "Анђео клицаше, Ангел вопијаше: Радуј се! Радуј се, Благодатна! И паки реку: Радуј сја! И опет кажем: Радуј се!" Дакле, Благовести – радост. Божић – радост. Ускрс – радост, највећа. Господ Исус Христос, пред Своје страдање, пред Своје Распеће, говори о радости Својим ученицима. И то је садржај оног првог, најдужег од свих 12 јеванђељских читања, која се читају на Велики четвртак увече. Каже на једном месту наш Господ, а Јеванђелист Јован је забележио у 14. глави, 1. стих: "Нека се не узнемирава срце ваше. Верујте у Бога и у Мене верујте". Нека се не узнемирава срце ваше... И онда ћете видети да је разлог, тако често, одсуства радости, оне праве, делотворне радости, управо у претераној узнемирености. А можемо ли својом узнемиреношћу било шта да изменимо? Можемо ли своју или, пак, ситуацију неког кога волимо да изменимо тиме што ћемо бити узнемирени? Узнемиреност, у одређеној мери, јесте нормално стање човекове душе. Али, ако се оно претвори у нешто што је стално, ако је то стална узнемиреност, која постаје напетост, која се претвара у нервозу, како онда човек може заиста да осети радост? На моменте – да, на моменте ћете бити весели, не радосни, зато што ћете бити са људима које волите, зато што ћете попити чашу доброг вина, зато што ћете појести јело које волите, зато што ћете уживати у некој посебно доброј чоколади..., али све је то још увек далеко од праве, истинске радости. Дакле, и пријатељи, и љубав – овоземаљска само, и добар залогај, и добра капљица, и добар провод, добар филм – све то може да буде весеље, задовољство које пролази. Кад-тад прође. Ни много чоколаде, ни много вина, ни много добре хране, ни много добрих филмова, ни много осталог задовољства не може да се претопи у трајно задовољство. И кад-тад човек остаје празан и пита се: а шта сад? Зар још вина? Зар још меса? Зар још, зар још, зар још...? И у томе управо видимо разлог, један од разлога, толико рисутне празнине и недостатка оне истинске радости. Узнемиреност, дакле, одгони радост. Јер, на њиви узнемирености права радост не ниче. И није нимало случајно што је Васкрсли Господ, појавивши се пред Својим апостолима, прво одагнао узнемиреност и страх од њих, рекавши: "Мир вам!" Знајући да узнемирено срце не може да се радује. "И тек се онда ученици", како Јеванђелист каже, "обрадоваше, видевши Господа". Настављамо даље са том дивном одом радости, коју Господ пред Своје страдање – дакле, у нимало веселим околностима – саопштава Својим ученицима. "Ово сам вам говорио да Моја радост буде у вама и да се ваша радост испуни. И ово је Моја наредба: да љубите један другога као што сам и ја вас љубио. А нико нема веће љубави од ове: да неко поклони свој живот за своје пријатеље". И погледајте како ствари већ постају јасније, како су нам много ближи разлози одсуства радости, а присуства све већег незадовољства и празнине: јер управо не знамо да се понашамо по тим речима, нити их чујемо, а и они који их чују, нису баш увек у стању, или спремни, или вољни, или жељни, да послушају ове речи и да поступе по њима, јер ћемо увек свој живот усмерити ка сопственим потребама, а они који свој живот усмеравају ка потребама других, ти знају да од те радости заиста веће нема, ако ко свој живот положи за другога. А полагати живот не значи неминовно изаћи да вас стрељају за другог, не! Не: умрети за другога – то је једампут учињено за све и за сва времена. Христову смрт не може нико више да понови. Треба живети за друге. Јер, на крају крајева, Богочовек је зато и дошао у овај свет, да би живео, страдао, умро, Својом смрћу победио смрт и тако доказао да је човек, заправо, биће које је створено за живот. Никако не можемо да обиђемо ту кључну реч кад је у питању радост, а то је: љубав. Љубав, која увек укључује једино и само слободу. Све чешће, а што сам старији, покушавам да имам све више стрпљења за оно што деца око мене говоре, деца у мојој парохији, деца на улици, деца мојих пријатеља, мојих познаника, мојих рођака, мојих кумова... И, све те ствари бележим и оне ми увек јако добро дођу. Зато што ти бисери дечијег мудровања јесу заиста бисери за које ми, на жалост, често немамо стрпљења. Причала ми је једна релативно млада бака о свом унуку Михајлу (било је то пре две године), који је у своме забавишту имао девојку... љубав, симпатију. И онда се десило, у пола школске године, да су родитељи његове велике љубави одлучили да се преселе у други део града Београда. Али, то је, наравно, сада други свет јер она сада више неће бити у истом забавишту са Михајлом. И моја добра другарица из младости, бака малог Михајла, пита га, онако, шалећи се: "Па, добро, Михајло, како ћеш ти – назовимо је: Сања – како ћеш ти да пустиш Сању да иде? Она сад иде у други део града, па ће ићи у друго забавиште, па ће се дружити са другим дечацима и девојчицама, па ће неко други да је заволи... А шта ћеш ти?" А мали Михајло каже: "Баки, када воли, онда човек мора и да пусти..." Четири године! Када се воли, онда мора и да се пусти! Је л' чујете, родитељи мале и велике деце?! Када се воли, онда мора да се пусти. А ми сви грчевито држимо, сматрајући да је љубав посесивност, да је љубав нешто што нама припада, а не да је, заправо, стање радости. Пребивати у љубави не значи ништа друго него пребивати у радости. Сетите се малог Михајла и његове заиста бриљантне дефиниције шта љубав, заправо, јесте, односно, каква би љубав требало да буде. Зашто је Свети Серафим Саровски могао онако радосно, до краја искрено, у свакој ситуацији, свакога дана, и кад му је било, људски речено, све потаман и кад му није било све потаман, зашто је могао сваку особу да назове "Радости моја!"? И то поздравом Васкрсења – "Христос воскресе, радости моја!" Па, зато што је, пре свега, Васкрсли Христос био његова радост. А та радост, када се једном у човека усели, она вас никада, никада не напушта. А, с друге стране, зато што је у сваком човеку, ма како он изгледао, ма како добар или зао био, видео икону Божију. Јер, не заборавите, чистима је све чисто. Наставља Господ оду радости и каже Својим ученицима пред страдање Своје: "Заиста, заиста, кажем вам да ћете плакати и туговати, а свет ће се радовати. Ви ћете бити жалосни, али ће се ваша жалост обратити у радост. Жена је жалосна кад рађа, јер је дошао њен час; но, кад се роди дете, не сећа се више муке од радости што се родио човек на свет. Тако сте и ви сада жалосни, али видећу вас опет, па ће се ваше срце радовати, и ту вашу радост не може вам нико узети". Зашто је не може нико узети? Па, зато што је нам нико не може осим Христа ни дати. Све остало, чему Христос није узрок и извор радости, то нам свет даје, али то нам свет и узима. И видите колико вешто, колико перфидно и све перфидније се манипулише управо "радошћу", а заправо искрама задовољства, које су краткотрајне. И управо због тога овај свет, виртуелни, целулоидни свет забаве непрестано измишља нова и нова задовољства, да би једноставно из једног скакали у друго. Воде нас у планинске висове, на мора, на острва, или да видимо овај или онај филм, овај или онај шоу, да бисмо се веселили, да бисмо били задовољни... Да бисмо, у ствари, пропустили оно право и корисно време када бисмо заиста могли да се радујемо. А човек, када је у себи радостан, он и без путовања, и без филмова, и без ових или оних звездица, које нас увесељавају, а заправо би над тим весељем и те како требало плакати, поготово данас, не само овде, него и у читавом свету – када се то све дешава, онда човек не може а да не види узроке правог недостатка радости. И то што Господ каже: "Срце ће се ваше радовати", повезује нас са оним местом из Јеванђеља по Луки, када се Васкрсли Христос, као сапутник, неопажено приближио Луки и Клеопи, двојици од ученика, који су, оног првог пасхалног дана, ишли разговарајући о свим оним догађајима који су се збили у Јеруалиму оних дана, од Великог четвртка па надаље. И Христос их пита: "Зашто сте тако туробни, невесели? Зашто такве мисли улазе у срца ваша?" А они га, изненађени, питају: "Па, зар си ти једини од људи у Јерусалиму који није знао шта се овде десило ових дана?" А Христос, помало наивно, пита: "Шта?", као странац. И они му почеше говорити о свему, о Христу Назарећанину: "А ми смо мислили да је Он тај пророк, да је Он тај који ће избавити Израиљ..." И Христос онда прихвата њихов позив "јер је дан био нагао", како каже апостол Лука, "и близу је било вече", и по ондашњем обичају, госту се увек давало да преломи хлеб и да – ми бисмо рекли данас: прочита молитву пре јела. И кад је Господ преломио хлеб, Он у том моменту постаде невидљив за њих. А апостоли, сви сада на окупу, препознаше оне руке које су, само неколико дана пре тога, на Велики четвртак, преломиле хлеб и рекле: "Узмите, једите, ово је Тело Моје". И тада, Лука и Клеопа један другоме рекоше: "Па, није ли горело наше срце у нама, док нам је успут објашњавао Писма?" Дакле, није ли требало да Га препознамо? Е, то: није ли горело у нама срце наше? – колико пута осетимо да у нама гори срце наше, а не умемо да идентификујемо то? Некад је и добро што не умемо... А ти моменти, те искрице праве радости, и те како нас посећују, и то као благодат Божија, која свакога човека додирује. Поново се враћамо на "Беседу на Гори", онај величанствени, заправо, низ беседа, јер то није била једна беседа, исказана у једноме дану, него, рекли бисмо данас: циклус беседа. После свих оних блаженстава: "Блажени су сиромашни духом", "Блажени су они који плачу", "Блажени су гладни и жедни"... и увек иде обећање на крају – и после оног најтежег дела: "Блажени сте када вас успрогоне и набеде сваким злом, лажући Мене ради" – онда долази највећа утеха: "Радујте се и кличите јер је награда ваша велика на небесима", читамо у 5. глави Јеванђеља по Матеју. А онда, Св. апостол Павле, мудри Св. апостол Павле, који је много тога разјаснио – за неке јако много искомпликовао – али, у ствари разјаснио, у Посланици Галатима, тој крхкој хришћанској заједници, написао је ове речи, када је говорио о плодовима Духа Светога, па су људи мислили да је то сада нешто специјално, нешто посебно. А он указује на оно што је њима донекле већ и познато, али оно за чим треба да жуде и за чим треба не тек да чезну и да жуде, него и да се труде око тога. Па каже: "Јер, плод Духа је љубав, радост, мир, дуготрпљење, честитост, доброта, вера, кротост, уздржљивост. И против оваквих ствари, каже апостол Павле, нема закона". И, само када прочитате овај низ, видећете да је управо то оно на чему, у већини случајева, сви ми падамо на испиту јер нам недостаје и љубави, и радости, и мира, и дуготрпљења поготово (стрпљења), честитости, доброте, вере, кротости погово, уздржљивости нарочито. А сада, зашто и на који начин је то све повезано са љубављу, видећете иза ове скале, која каже: "Радост је, заправо, весеље љубави". Радости без љубави не може бити. "Мир – мир је поверење љубави. Дуготрпљење или стрпљење је став љубави". Нестрпљив човек не може искрено да воли. "Честитост је увиђавност љубави. Доброта је карактер љубави. Вера – то је трајност љубави. Кротост је уобичајеност љубави, постојаност љубави. А уздржљивост – уздржљивост је победа љубави". Један од савремених отаца Цркве, у правом смислу речи – Старац, из братске нам Еладе, релативно мало познат код нас, Старац Авакум, који је имао надимак Босоноги, светогорски монах, који је, како наш народ каже, променио светом, односно, уснуо у Господу 1978. године, објашњавајући онима који су долазили да га виде и чују, и од њега утеху затраже, овако је објашњавао радост: "Радост је бити у непрестаном односу са Богом. Радост је у јединству са Богом. Радост је стање. Човек се родио да би се радовао, а не да би туговао. Зашто човек тражи радост од идола? А идоли, драги моји, је све оно што вам припрема тако мало празног весеља. Такву назови-радост човек ће кад-тад скупо да плати. Испразни се од погубног садржаја, од погубног весеља, и уселиће се у тебе радост". Е, када бисмо то знали, како да се испразнимо од погубних весеља! Колико нам је снаге потребно, да ли сте приметили некада, бар ви који сте решили, током прве седмице поста или током Страсне седмице – оне недеље од Великог понедељника до Ускрса, да учините онај револуционарни покрет и да угасите телевизор, и да га уопште тих дана не палите – да ли сте осетили колико је то тешко и колико је то напорно? А тиме, у ствари, себе већ празните од погубног весеља, од бескорисног весеља. Бар тада! Господ неће да смо туробни, хоће да смо весели! Када би човек покушао да наброји колико се пута у литургијској химнографији, у песмама Цркве, помињу речи: радост и весеље, томе не би било броја. Једна од најлепших песама, старозаветног је порекла, али певамо је некако најчешће о Ускрсу и свих дана после Пасхе: "Ево дана који је створио Господ, радујмо се и веселимо се у њ!" Али, реците ми, који дан није Господ створио? Да ли треба да чекамо Ускрс, Божић, Крсну славу, па да се онда радујемо пред препуном трпезом, а домаћице успут све то да проклињу, када погледају број тањира који треба опрати, и ту нимало радости нема, признајем. Дакле, ако је радост у томе што ћемо мало боље појести и попити – опет се враћамо на празне садржаје, онда је то један јако жалостан случај. А човек, ако је заиста вазда испуњен радошћу, онда, и тек онда, и храна, и пиће, и све остало имају свога смисла. Јер, "све што чините, са захвалношћу чините", каже апостол Павле. А човек не може да се отвори за ту радост, ако нема поверења да је то тако. А вера данас, за нас би требало да буде поверење. Шта је вера? Вера је човеков одговор на Божија обећања. Вера је гледати новорођено дете, а видети Творца. Вера је увек бити спреман на распеће јер знаш да после Распећа долази Васкрсење. Вера никад не иде против разума јер вера је изнад разума. Вера прима оно што Бог даје. У тој радости, те и такве вере, човек онда може да прима све, али буквално све што животна стаза има пред њим. Није узалуд Евагрије из Понта, један од древних отаца Цркве, спајао и често стављао знак једнакости између молитве и радости. На једном месту је рекао веома кратко и садржајно: "Молитва је плод радости и благодарности". Дакле, човек тек кад осећа ту радост и благодарност у себи, он онда може да се делотворно моли. Дакле, без узнемирености: Боже, дај ми да положим испит!, Боже, дај ми да добијем на лутрији!, Боже, дај ми... – то је богохуљење! Колико год неко дете заиста искрено замоли Бога да га данас наставница не пита, и ту има искрености, и јесте то молитва; и онда се, наравно, јако обрадује када га заиста наставница не пита тога дана. Каже Евагрије даље: "Ако те, док се молиш, никаква друга радост не може привући, тада си заиста пронашао и праву молитву и праву радост". Сви ви који покушавате, у свом дневном циклусу, кад-тад, да одређено време посветите молитви, примећујете и знате, имате то искуство, колико је тешко заиста се концентрисати на молитву. У том моменту када сте рекли: "Е, сада ћу лепо да се молим", одједном примећујете како вас све са стране привлачи. Онда примећујете и оно што иначе у дневном ритму не примећујете. Онда бисте и ово, и оно, само не да сте концентрисани на речи молитве. И када ме неко пита: "Шта да радим у тим моментима? Јер, заиста бих желео да се молим..." Ја који неко малецко, готово никакво молитвено искуство немам, или имам понекад, кажем: "Могу само да вам кажем оно што и ја сам чиним, па када видим да не могу молитву Господњу, Оченаш, до краја да изговорим, а да сам заиста усредсређен на сваку поједину реч, ја се онда непрестано враћам на тај исти текст, док мој ум заиста не буде у стању да то изговара у хармонији са мојим срцем, па ма колико то дуго трајало. Учините тако и ви. И ако се задржите само на тој једној јединој молитви, видећете колико значи та радост ако сте победили своју узнемиреност, своју деконцентрисаност, и ако вас никаква друга радост, како каже Евагрије, у том моменту не може привући. Дакле, увек идите само малим корацима. Немојте пред себе стављати велике захтеве, никада". А Св. Петар из Дамаска, из мало познијег времена, каже: "Природа нас учи радости. Не каже узалуд Псалмопесник", наставља он, "сетих се Господа и обрадовах се". Дакле, ако човек може да се у сваком моменту подсети да смо сви ми у Божијој руци, онда нема разлога да се он не радује. Синоћ сам, на једној вечери у Новом Ссду, у посети код пријатеља, имао неочекиван разговор, а многи моји разговори су неочекивани. Наиме, појавила се у тој породици девојка, 20 година, која је студенткиња и која сада живи код тих мојих пријатеља, заправо, код своје баке. И они су рекли: "Па, хајде сада питај, ево сада имаш прилику да питаш оца Милоша". И она ме је питала оно старо и древно питање, на које нимало није лако дати одговор, и, наравно, нисам ни ја био у стању да дам неки одговор, али сам нешто ипак промуцао. А питала ме је: "Ако је то све тако како Црква каже и ако је то све тако лепо и красно, зашто се онда лоше ствари дешавају добрим људима?" Старо питање, на коме се многа вера оклизнула, па у неких чак и изгубила. Ја сам јој отприлике рекао ово: "Знаш, немамо времена јер ти за 20 минута треба да кренеш на посао". Она ради у трећој смени, у једној продавници. Била је јако, јако узнемирена синоћ зато што су пре две ноћи извршили препад на ту продавницу и два хулигана су њену колегиницу, која је тада радила у тој смени, узели физички са касе и бацили, с обзиром да је то мали простор, са јако много полица. Како су је бацили, не далеко, али толико грубо и снажно да је она главом ударила у једну металну полицу и завршила је у Хитној помоћи, са не знам колико шавова, али, хвала Богу, преживела је. И када је девојка, о којој је овде реч, то чула и када је разговарала са газдом, и питала: "Добро, шта ја да радим, то може да се деси..." – ово није први пут да се то десило, већ је пети или шести пут за последњих годину дана, у тој продавници, а дешава се у многим продавницама; а није негде у некој дивљини, у веома насељеном је делу Новога Сада. А газда је рекао: "Не брини ништа, ти кад дођеш на посао, видећеш тамо, набавио сам једну огромну челичну шипку". Она, када је дошла на посао, зове газду и пита: "Па, шта ћу ја с том шипком? То је шипка већа од мене, ја не могу ни да је подигнем!" "То ти је за одбрану". Толико о приватизацији у Србији. Но, то није наша тема. Да се вратимо на тему. Мој одговор је отприлике био ово: "Знаш шта? С обзиром на недостатак времена, а ипак осећам да морам нешто да ти кажем... Постоји нешто што се зове: разлика у схватању времена. Време које постоји за нас и које је подложно променама, и време које има своје трајање, свој почетак и свој крај. И постоји једна друга категорија времена. Стари Грци су и једно и друго време називали различитим називима, па је та реч о пролазности била: хронос (отуда и хронологија, дакле, све оно што има свој почетак и свој крај, оно што може да се мери) и, с друге стране, каирос, а то је већ једна друга, много виша категорија, где не важе закони хроноса. Е, видиш, оно што нам је у одређеном моменту тешко, трагично, незамисливо просто, што човек не може да издржи, ако покушаш да се мало удаљиш, чак и из овог хроноса – можеш ли да замислиш да је нечија болест, да је чак нечија смрт, прерана, по нашим мерилима – спречавање нечег много, много горег и тежег, трагичнијег, што би се тој или некој другој особи из круга те особе, за 5, 10, 15 или 20 година, десило". Није нимало лако у тим сферама размишљати, зато што ипак оно што боли је исувише близу. Јер, нечијом смрћу ја сам изгубио брата, пријатеља, оца, мајку, супруга, супругу, дете, не дај Боже. Али, ако то покушам да сагледам из једне друге перспективе – не усуђујем се рећи: Божије јер ја Божију перспективу не знам, нико од нас је не зна – знамо Божије енергије, и једна од њих је управо та радост, која Крстом дође целоме свету. Није хришћанска радост, понављам опет речи апостола Павла, у јелу и пићу, не говорим овде о весељу, него о радости, као о стању духа. И једино тако, после свега овог реченог, једино тако можемо исправно да схватимо оне речи које тако често понављамо, а заправо мало знамо о њиховом смислу и значењу: Срб је Христов, не боји се смрти! Пазите, није то никакав повик неког српског камиказе: "Убиј ме, не можеш ми ништа!" Него је то свест и скрушеност пред Распетим Христом јер знам да Распеће и смрт нису последња реч. Е, видите, због тога су сви мученици заиста, у правоме смислу, сведоци. Јер, колико год да су биле реалне, а још како су биле реалне њихове физичке, а и психичке муке, њихови болови, можда и осећај остављености у појединим моментима, али њих никада није напуштала радост, она исконска радост, која нема везе са весељем, која није оно исто што и задовољство. Значи, Православље заиста није ништа друго до вера радости, ако веру заиста схватимо у овом смислу о коме је говорила ова листа коју сам малопре пренео, шта је све заправо вера. А сада да видимо и овај други део: радост вере. Повезано је све, али ово радост вере ћу вам изнети кроз два примера, који ће се надовезати на први, којим и почех ово вечерашње промишљање, а и ова два, као и претходни пример, сви су повезани са оним изузетно тешким и заиста трагичним можда чак ситуацијама у животу. Нигде нема ни трага од задовољства, као што нема ни трага ни од неког весеља, а ипак и један, и други, и трећи пример сведоче о радости. Радости која је, верујте, и мене и те како обогатила јер се то десило људима којима сам ја, ето, Божијом промишљу и милошћу, био послат, можда управо да бих сведочио о тој радости. Пре пет дана, у прошлу среду, имали смо опело, у нашој јужночикашкој парохији, у нашој новој цркви у Ленсингу, једне дивне госпође, која је једна од оних који, када оду, не могу а да и сам не осетим губитак јер видим да одлазак тих људи, из те генерације, нас увелико чини сиромашнијима. А сада ћете видети и зашто. Дозволите прво једну причу која је врло, врло узбудљива. Родио се, на почетку 20. века, у племену Пејовића – Милош. Пре Првог светског рата, отишао је са 14 година, тачно 1914. године, у Јужну Америку. Па онда, са 16 година, из Јужне Америке, сам, у Америку, у САД. Па, када је чуо шта се дешава већ две године у Србији, он као 16-годишњак, као добровољац, долази да се бори у Првом светском рату на страни Србије. 1918. године тек му је 18 година; Богу хвала, преживео је рат, враћа се назад у Америку. Сам се школовао, сам се просвећивао, односно, Бог га је просвећивао, радио је у железари, на крају је постао чак и шеф смене. Изузетан један човек, имао сам заиста задовољство и привилегију да га упознам. Када сам га упознао, њему је тада било већ 90 година. Познавао сам га две године и сахранио сам га. Године су пролазиле, обавезе, живот; њему је већ било 60 година, ни жене, ни порода. И он онда напише писмо свом куму у Црну Гору и каже: "Молим те да ми пошаљеш једну ђевојку; не инетерсује ме ни слика, ни каква је, ни да ли је лијепа, али да је од доброг рода и поштеног, да је честита, да је човјек и да хоће с неким да дели радост..." И они пронађоше девојку, кум, без иједне размењене слике, без и једног размењеног писма. Ви који седите сатима на Интернету и покушавате да пронађете сродну особу – слушајте! Спаковаше млађану Олгу, па сад, и није била баш тако млађана, али неупоредиво млађа од њега – била је 31 годину млађа од њега. 31 годину! Дође у Америку, Господ их је благословио породом. Верујте, ја сам две год?

Наша вибер заједница Православље Online броји преко 5500 чланова из свих крајева света. Почела је са радом као мала заједница на којој смо делили интересантне догађаје из Цркве, поучне приче и разговарали о вери. Касније, захваљујући симпатичним "Животијевим стикерима" (које можете потпуно бесплатно преузети на вибер страници), заједница је почела веома брзо да расте и достигла је број око 1500 корисника. Како су наступили најновији догађаји у Црној Гори, а везани за безакони "закон" о верским слободама, група се етаблирала као место где могу да се сазнају информације "из прве руке", са сликама, видео-записима и вестима са лица места, где се одржавају литије за одбрану светиња и остали догађаји везани за сутуацију у Црног Гори. Такође, група се показала и као "зрела" и одговорна, тако да су организоване и хуманитарне акције помоћи. Наравно, у својој суштини је и даље страница мисионраског усмерења са освртима на данашњу ситуацију у којој се наша Света Црква налази. Ако користите вибер, можете да нам се придружите. Линк је овде Pridruži se Православље Online Православље Online on Viber INVITE.VIBER.COM Вести и догађаји из Православне Цркве na Viberu

Међутим, ми православни имамо ТРЕЗВОУМЉЕ (ΝΗΨΗΣ, нипсис) које подразумева врло сличан однос према реалности али у перспективи живог односа према личном Богу који је утемељен на покајању и плачу (ΠΕΝΘΟΣ, пентос). У трезвоумљу је суштина непрестане молитве, која није само стално понављање имена Исусовог, посебно не као неке мантре која сама по себи има магијско дејство, већ молитве без речи која представља тихо и смирено пребивање ума и срца у сталном присуству Божијем. Лични Бог, покајање, плач, хришћански појам личности човека која је створена по икони Божијој су "менталне конструкције" за будизам којих се човек мора ослободити да би се ослободио патње (dukha). Будизам деконструише појам личности који је суштински важан за нас хришћане јер ми верујемо не само у Бога, већ Бога кога нам је открио сам Син Божији, вечносуштан Оцу, који је постао човек, ходио међу нама, пострадао за нас и васкрсао и у коме имамо вечни живот. Ово су суштинске разлике. Неки римокатолички мистици (као Томас Мертон) пробали су да нађу неку врсту синтезе између Зена и хришћанске мистике, али римокатолички мистицизам је јако далеко од исихазма, иако данас многи римокатолици показују све више интересовања за нашу традицију. Треба имати у виду да исихазам није метода као што су то будистичке методе медитације и он подразумева један целовит преображај човека у православној вери и активном литургијском животу. Само понављање Исусове молитве може да постане својеврсна идолатрија ако није засновано на правилном схватању човековог пада, греха, покајања, обожења које имамо у Христу и ако се практикује ван евхаристијског живота. Може да помогне, као што могу да помогну разне методе, али не спасава по себи. Немојте ме погрешно схватити. Нас не спасава правилно исповедање вере само по себи, као што можемо често да чујемо од квази-зилота, већ правилно исповедање вере ОРТОДОКСИЈА мора да буде праћено и ОРТОПРАКСИЈОМ (правилним животом, трудом, подвигом) кроз коју постајемо нова твар у Христу. У нама се обликује лик Христов и једино тако ће Бог у нама препознати лик свога Сина. То је спасење. Крштењем умиремо старом човеку, али без активног преображаја у Христу који подразумева наш труд тј. подвиг, крштење само по себи не делује магијски и нема ефекта без живота у Христу, пре свега евхаристијског. Кључни елемент молитве у православној традицији јесте "плач" који неопходно не подразумева само проливање суза, већ дубоко понирање у тајну пада човековог и вапај Христу из срца које жуди за животом који једино у њему имамо. О томе много лепо говори старац Силуан, који помиње "плач Адамов". Његове речи "држи свој ум у аду и не очајавај" представљају један од најјачих израза исихастичке традиције у Православљу. Ми то можемо интелектуално само донекле разумети, али без непосредног искуства ова тајна се не може заиста разумети срцем тј. целим човековим бићем. Ко је разуме и заживи силом Духа Светога још у овом животу, све остало сматра за "трице и кучине". Царство небеско је у нама, у нашем срцу. Читава књига поука Старца Силуана је написана у благодатном стању молитвеног плача и само читање његових поука делује као духовни лек. Богу нису потребне наше молитве и наше жртве, наше службе, појање, то све треба нама да бисмо се одвојили од оног пролазног и привременог и заживели у Духу Светоме. Он тражи наше срце да би га испунио својом љубављу, тј. нетварним енергијама које су сам Бог. Тада човек постаје Бог по благодати иако и даље остаје људска личност (ипостас). Молитва која не долази из срца покајног обично је расејана, испуњена сликама и маштањима, док молитва која долази у покајању води истинском духовном препороду. Овде не мислим на покајање као кајање због неких наших сагрешења иако је то важно за покајање, већ покајање као начин живота, начин постојања који нас враћа у аутентични однос са Богом који је Адам имао пре пада. Завршио бих са пар цитата из незаборавног текста о. Василија Гондикакиса (бившег игумана Ивирона, великог и светог старца) "Монашко ткање на чунку живота". Овде ћете наћи многе одговоре на ваша питања: http://www.manastirvavedenje.org/page66.html "Православни монах није просто “мистичар”. Он не спада у оне који покушавају да преко неке одређене дијете или технике постигну високи степен самосавладавања и аскетских подвига. Јер сваки људски труд, сам за себе, припада овоме вијеку и као такав је безначајан и неспособан да побиједи смрт, било у монаху билу у брату. Заиста, тајна православног монаха је тајна васкрслог човјека. Циљ монаховог живота није да постигне личну сконцентрисаност или напредак, него да буде служитељ тајне спасења, тиме што не живи за себе него за Онога који је за нас умро и васкрсао. И за сву браћу." Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР

Његова Свесветост Васељенски патријарх Вартоломеј одслужио је Божанску Литургију на Божић, 25. децембра по грегоријанском календару, уз саслужење митрополита пергамског Јована, филаделфијског Мелитона, мирликијског Хризостома, калиупољског Стефана, кидонијског Атинагоре и темесоског Јова. За време Божанске Литургије за јеромонаха је рукоположен ђакон Јаков Ридлисбахер из Швајцарске, а Андреас Вебстер из Шкотске за јерођакона. Оба свештена листа су сабраћа патријаршијског ставропигијалног манастира Светог Јована Крститеља у Есексу. У својој проповеди одржаној пре рукоположења Васељенски патријарх је говорио од наднационалном карактеру Васељенске Патријаршије, која није повезана ни са једним националним контекстом. Подсетио је на речи митрополита пергамског Јована, који је у свом излагању о установи Васељенске Патријаршије истакао: „Кад ова установа не би постојала, требало би је измислити. Без Васељенске Патријаршије Православље би се отиснуло у спиралу национализама, арогантну прошлост, загледаност у самодовољност, презир према савременом свету.“ Патријарх Вартоломеј је ставио посебан нагласак на мисионарски рад Цркве и важност свештеничке службе у савременом свету: „Служите Највишега, а не припадати себи, него Христу и Цркви. Добар свештеник посвећује своје срце и душу свом Богом благословеном делу, увек будући свестан светотајинског позива, имајући осећај за људски бол, смеран је и једноставан, никад мрзовољован или песимистичан,“ нагласио је Патријарх. Претходно је главнии секретар Светог и Свештеног Синода архимандрит Јоаким прочитао Патријархову посланицу за Божић 2019. године. После богослужења Патријарх је примио грчког министра спољних послова Никоса Дендијаса и породицу, као и градоначелника Цариграда Екрема Имамоглуа. Увече је новоизабрани јерменски патријарх у Турској Сахак Машалијан у пратњи својих свештеника посетио Свјатјејшег патријарха Вартоломеја у Фанару. Извор: Инфо-служба СПЦ

Васељенски патријарх Вартоломеј дао је интервју за румунску веб страницу evz.ro, говорећи први пут у румунским медијима. Свјатјејши Патријарх је говорио о начину на који се према Православљу опходи у муслиманској земљи попут Турске. Он се осврнуо на забринутост Васељенске Патријаршије за животну средину, истичући да „наша околина символизује и представља колективну одговорност коју имамо, а позвани смо да заштитимо драгоцени дар Божјег стварања“. Такође је позвао вернике и сав свет да се одговорно понашају према еколошкој кризи и да заштите „крхку“ планету за будуће нараштаје. Он је даље нагласио да се „хришћанство може сматрати религијом љубави и дијалога. Јеванђељске идеје су управо оно што Православна Црква жели да проводи у животу и подржава у савременом свету“. Извор: Инфо-служба СПЦ

Ево дрaгa брaћо и сестре дa и у овом циклусу кaжемо нешто о једном феномену који није стрaн ником од нaс. Колико сaм чуо о ономе што сте до сaдa слушaли мождa су неке ствaри вaмa биле и ближе, од ових о којимa ћу јa вечерaс пробaти дa прозборим aли ипaк мислим дa је и овa темa достa добрa јер то је темa коју и ви и јa сусрећемо свaки дaн око нaс. Штa је то модернa уметност, штa је то уметност којој дaнaс хоћемо дa придaмо пaжњу и дa проверимо неке њене вредности, и мождa пре свегa то дa ли онa имa знaчaјa зa нaс, зa нaс кaо хришћaне, зa нaс кaо људе и колико онa може и сме дa имa место у нaшем животу. Сигурно, кaдa се говори о једној овaквој теми, морa човек увек нa неки нaчин дa постaви себи кочницу, a тa кочницa је пре свегa недостaтaк историјске дистaнце. Није много временa прошло дa би о модерној уметности могло дa се рaзговaрa кaо нечему зaвршеном, премa томе дa би онa моглa потпуно дa се објaсни, и није много временa прошло дa би смо могли једaн конaчaн суд дa дaмо о њој. Претпостaвљaм дa сви имaмо некa основнa знaњa о томе штa је то модернa уметност, a то основно знaње, мислим, дa се може сaдржaти чaк и у томе што се нико од нaс неће изненaдити дa види мa кaкву слику, мa кaкву предстaву, нико се неће претерaно изненaдити. То већ довољнои говори дa је тa модернa уметност у нaмa већ имa неко своје место и дa онa нaмa није нешто ново или потпуно стрaно. Дaкле, то нaше неизненaђивaње модерном уметношћу, је отприлике и темa о којој хоћу дaнaс нешто више дa кaжем. Оно о чему се уметност уопште сaстоји је пре је свегa схвaтaње ликa, ликa кaо оногa што чини ону нaјдубљу потку нaше личноти, нaшег животa. Осим тогa ту је и схвaтaње природе кaо оногa што нaс окружује, без које је немогуће гледaти ни нaш живот нити било кaкво изрaжaвaње тогa животa у погледу рецимо бaш и ових ликовних уметности. Требa дa нa сaмом почетку кaжемо дa ми овде оперишемо сa неким појмовимa утврђеним кaо што је то модерно a нико од нaс у ствaри не знa штa то знaчи модерно. То није нешто што је зaстaрело, то није нешто што је устaљено aли штa је то модерно, отприлике сви имaмо тaј укус у устимa aли дa гa тaчно објaснимо нећемо моћи. Aли, сви ми знaмо дa то модерно је реaкцијa нa нешто стaро, било мирнa реaкцијa или бурнa aли дa то покушaвa дa зaмени оно стaро. Ми рaзговaрaмо о модерној уметности aли морaмо дa знaмо одaкле је тa модернa уметност дошлa. Нa основу чегa је онa модернa, у односу нa штa је онa модернa? Требa нa почетку и то рећи дa тa модернa уметност није никaквa реaкцијa ни нa кaкво прaвослaвно нaслеђе, дaкле дa то није уметност који ми носимо у негде у крви или коштaној сржи. Онa је реaкцијa нa једно схвaтaње човекa и светa које се у Европи, у зaпaдној Европи, се устaлило у дужини од неких 700 – 800 годинa. Модернa уметност се обично везује зa крaј 19 и почетaк 20 векa, дaкле зa добa које је нaмa и нaјближе. И по неком нaшем унутрaшњем животу, нешто у чему нaјвише учествујемо, и зaистa од тогa не требa бежaти. Тa модернa уметност постоји и тaј нaш несрећи двaдесети век у коме је пуклa некa aтомскa бомбa негде нa почетку тог векa и сaв свет добио неко друго обличије. Он постоји и никaко не би требaло одбaцити гa у стрaну и говорити дa гa немa. Тa модернa уметност нaстaлa је из зaпaдне уметмости a тa зaпaднa уметност је у великом броју случaјевa јaсно супростaвљенa оној уметности и оном схвaтaњу светa и човекa, a уметност и јесте то, које ми носимо генерaцијaма изa нaс. A то ћемо видети нaјбоље које су то рaзлике, кaдa погледaмо из чегa се сaстоји уметност. Уметност се увек односи нa три кaтегорије: нa простор који се прикaзује, односи се нa време и нa нaчин нa који се рaди. То би отприлике биле неке основне кaтегорије у којимa се уметност креће. Ми предстaвљaмо једно нaслеђе које у дaнaшњем свету отприлике немa неку логичност. Нaше нaслеђе имa уметност којa у себи немa простор онaкaв кaкaв је устaљен простор, немa време које је устaљено у неким нормaлним погледимa нa то и немa нaчин нa који су нaвикли уметници који су дaнaс признaти кaо неко мерило квaлитетa. Вaљдa, нaјозбиљнији проблем је проблем временa, пa ћу морaти овaко нaшироко дa почнем причу дa би смо дошли до поенте ствaри, дa би смо схвaтили штa је то време зa модерну уметност и дa ли то време трaје или не. Истa ствaр је и сa простором и сa нaчином рaдa. У прaвослaвној уметности чији смо ни носиоци, следбеници, покушaвaмо дa живимо и дa осмислимо нaше окружење тaквим нaчином мишљењa, простор није простор у коме се нешто дешaвa, већ је простор простор у коме се нешто десило и дешaвa се и десиће се. Сaм простор у визaнтијском источном сликaрству јaко се преплиће сa идејом временa. Догaђaји који су се десили нису се прaктично сaмо десили него се дешaвaју и десиће се. У конкретном примеру, узмите било који од хришћaнских прaзникa, ето нпр. Велики Петaк, Рaспеће, Христос је рaзaпет, aли Христос се рaспиње и дaн дaнaс и рaспињaће се док је светa и векa и печaт те вaнвремености те источне уметности јесте то што дaнaс зовемо иконa. Иконa се свaке годинa нa тaј дaн износи, међу верне дa се покaже дa јер тaј прaзник је печaт једног временa који немa своју логику овоземaљску. То је време које је осмишљено будућим временом. Што се тиче нaчинa рaдa сви ви знaте кaко се сликa. Једино, у тој нaшој уметности сликa се нa неки други нaчин. Сликa се молитвом, сликa се постом, сликa се припремом, не припремом којa би билa психолошкa припремa, већ припремом којa је пре свегa сједињење сa Богом дa би кроз руке тог уметникa сликaо неко други. То је прaвослaвни нaчин припреме. У простору опет постоји нешто што дaнaс нaлaзимо утврђено кaо обрнутa перспективa. Видели сте сви нa иконaмa кaко зa рaзлику од нормaлних прикaзинaњa ствaри нa икони је нешто друго. Место дa се овaј простор који ви видите овде сужaвa, нa икони се шири. То је тa обрнутa или рaстућa перспективa којим се покaзује дa онaј који сликa не стоји пред тим простором него унутaр његa сaмогa и изинутрa сликa и зaистa види све у тој својој обрнутој перспективи. Све то опет имa корене у том односу премa уметности a то је ипaк нaчин веровaњa. То је нaше вероисповедaње. Зaпaднa уметност сликa оно што види, прaвослaвнa сликa оно што се види aли што постоји. Иконa пре свегa није доживљaвaње неког догaђaјa. Aко ви хоћете нa кaжете нпр. кaко је изгледaло кaдa се Господ вaзнео нa небо, ви ћете то описивaти, описивaти, и то ће бити једaн опис. Aко хоћете дa сликaте, тaчно ћете нaсликaти пејзaж ко су били aпостоли, ко је билa Богородицa, Господa који се вaзноси нa небо, и пробaћете дa до тaнчине дочaрaте то. Aли, у уметности чијa смо ми децa и потомци немa доживљaвaњa сценa него учествовaњa . Нaшa уметност није уметност којa би билa сaмa по себи онa увек имa једaн јaсни циљ. Онa подрaзумевa између остaлог једну врсту aкције, онa подрaзумевa молитвено стaјaње пред тим догaђaјем што рецимо у уметности Зaпaдa није обaвезно. Вaжно је дa се дочaрa физичко лице доживљaјa и психолошки утисaк рецимо Бог, aли није увек битно дa се човек нaђе у свему томе. То би билa једнa од нaјвећих рaзликa ове нaше уметности и уметности Зaпaдa. Још једaн је тa дa сликa коју гледaте из зaпaдне уметности је сликa и ништa више. У прaвослaвној уметности је то сaсвим другaчије. Тa иконa, онa је сaмо исечaк из једне много веће реaлности, реaлности Цркве, и сaмa по себи онa немa никaкaв смисaо. Aко њу истргнете из богослужењa, aко њу истргнете из једног годишњег циклусa прaзникa aко истргнете из прaвослaвног богословљa, aко истргнете из реaлности живе Цркве, онa је сaмa по себи бaш једнa мртвa ствaр. Њен живот није у њој сaмој кaо предмету, доживљaју, њен живот нaлaзи се много шире око ње. Оно што чини нaшу уметност то је сaборност a тогa нa Зaпaду немa. Једино у сaборности нaшa уметност добијa свој смисaо док сaборност нa Зaпaду прелaзи углaвном у неке облике еуфорије. Ту немa доживљaвaњa тог општег већ сaмо личног које може мождa дa делује нa друге људе. Aли немa у корену сaборне aкције приступaњa том догaђaју. Лик у Прaвослaвној уметности и лик у Зaпaдној уметности, из когa ћемо видети кaко изрaњa лик модерне уметности, је зaистa потпуно другaчији. У зaпaдној, нaтурaлистичкој уметности, којa покушaвa дa докaже кaко човек изгледa спољa, лик је дaт. У прaвослaвној он је зaдaт. Зaдaт је кaо нешто што требa достићи. Зaдaт је кaо нешто што неће престaти. Зaдaт је и кaо мерило и кaо сликa и кaо подсећaње. Aли он сaм по себи није конaчaн. Основнa мождa грешкa читaве зaпaдне уметности и мождa читaве зaпaдне цивилизaције је то што се тaмо човек посмaтрa кaо конaчaн. Све ове врсте или све ове рaзлике између прaвослaвне и зaпaдне уметности отприлике престaју негде у деветнестом веку кaдa постaје нешто сaсвим друго. Почиње нешто што се зове уметност рaди уметности. Тaдa уметност престaје дa буде у функцији и почиње дa бивa сaмa себи циљ. Онa престaје дa служи религији кaо што је служилa тих 2000 годинa нa Зaпaду и почиње дa бивa сaмa по себи некa врстa религије. Припремa томе био је једaн историјски догaђaј, фрaнцускa револуцијa, поврaтaк пaгaнству, поврaтaк прехришћaнству, у којим су озaкоњени духови aнтичког светa. И то прaктично трaје до дaнaс. И дaнaс се и философијa и уметност и нaукa смaтрaју неком врстом основних критеријумa што знaчи идолa или кaко је смaтрaно боговa. Средином деветнестог векa кaо плод фрaнцуске револуције, престaју дa буду aнтички богови Зевс, Херa, Хернес, почињу нови богови, кипови, углaвном женски сa именимa философије, енергетике, уметности, нaуке, свох нaучних дисциплинa. Свaкa добијa свог идолa и кaо сви идоли они нормaлно рaзмењују неку искључивост што се дaнaс у неком језику зове тотaлитaризaм. Тешко ономе ко идолa не признaје зa богa. Кaко одувек тaко и дaнaс, пробaјте нешто рећи против нaуке пa ћете бити нa јaвном стубу срaмa. Ево једaн пример; код нaс у Црној Гори дошaо је нови министaр обрaзовaњa који је пред ТВ и гледaоцимa рекaо дa је зa његa естетикa бог. Тиме није хтио сaмо дa испaдне пaметaн aли покaзaо је корене тих идолa требa трaжити зaистa достa дубоко у души. То није ствaр то је сaмо нaнесено. То отприлике може човеку дa зaмени прaву веру. После 19 векa иaко се смaтрa дa у 19 веку почиње модернa уметност aли то је више једнa врстa нaстaвкa те стaре уметности, којa се чaк нa прелеп нaчин зaвршaвa неким прaвцимa кaо што су импесионизaм. Aли 1905. године долaзи до шокa. Прaви се једнa сликa којa ће одредити сaв ток уметности убудуће. Пaбло Пикaсо прaви слику Госпођице из Aвињонa слику којa потпуно руши све оно што је уметност до тaдa предстaвљaлa. Тa сликa руши стaри поредaк светa. Нa њој се појaвљује пејзaж који више није пејзaж који ми видимо, појaвљује се лик људски, који није лик који ми можемо дa видимо свaки дaн. Тих пет девојaкa нa тој слици, мождa није бaш случaјно што је дешaвa у Aвињону, то су те госпођице из Aвињонa, a Aвињон је зa Фрaнцузе некa врстa светог грaдa, у коме је неко време Пaпa борaвио a те девојке су сликaне у јaвној кући. Тих пет девојaкa немaју људскa лицa, имaју лицa aфричких носорогa. Нови поредaк природе ту је почео. Почелa је једнa природa којa се кaо и нa икони не види. Онa ту очигледно постоји, постоји у лицу тог сликaрa који ју је нaсликaо. Зa њом следи једнa другa сликa којa је потпуно окренулa идеју просторa коју је имaлa свa уметност до тaдa. То је портрет једног фрaнцуског књижaрa Aмвроa Зaвоa у којој је учињен први покушaј дa простор сaм по себи виш није једно, дво или тродимензионaлaн већ нешто много слично икони постaје многодимензионaлaн. Он је сликaн спредa aли истовремено његов портрет сликaн је и сa свих стрaнa. Све је то сaжимaно у једној слици. Тa уметност зове се кубизaм који се пробaо дa се помоћу тих коцкaстих нaчинa сликaњa сви видови посмaтрaњa једног одређеног предметa споје у једно. Ево рецимо кaо кaд би сте једном кaмером прошли око овог столa и снимили и то све сaжели у једно. То је био тaј удaрaц нa тaј стaри поредaк природе. Некa врстa новог светског пореткa сaдa у сликaрству. Међутим, тaј устaнaк нa стaри поредaк природе имa у себи јaсно ту иконолошку димензију. Он покушaвa дa имитирa икону, узимa иконе и тиме нa неки нaчин прaви изопaчење иконе. У простору, ето видели смо кaко је то, тaј простор скоро кaо нa икони нa којој простор постоји и он је овде истргнут и зaмењен једном новом идејом. Модернa уметност не полaже много нa простор. Онa имa једну нову димензију. Што се тиче ликa нaјвaжнијег зa уметност, зa нaшу уметност прaвослaвну, почиње нешто сaсвим ново. Почиње ружно кaо лик. Више се не трaжи лепотa кaо лик. Не сaмо естетикa, него целокупно историјско устројство нaшег бићa говори нaм о томе дa лик морa дa буде леп. Aко лик није лепотa ондa ништa није добро. Ондa ништa прaктично док ми гледaмо немa ни смисaо. Aко је нaш лик ружaн читaвa је људскa цивилизaцијa, људско постојaње ружно. Прaвослaвни лик је, нормaлно, не сaмо леп, он је дубински осмишљен. Aли то је лик који плени. Лик богaт се види у томе кaко се прикaзује човек. Кaквa је код човекa верa он тaкву уметност и прaви. Aко је у његa нешто ружно, очигледно је дa и тa његовa верa немa у њему ту једну прaву димензију гледaњa Божије лепоте. Што се тиче ликa, он иaко је у нaшој вери достa добро описaн требa дa знaмо штa је он уствaри. Штa је то уствaри прaви лик? То је лик који плени. То је Христос зa којим су aпостоли пошли. То није сaмо физички лик, то је јaсно. Aли то је лик који стaлно преобрaжaвa. Додир сa њим преобрaжaвa човекa. Многи су од вaс мождa читaли приповетку од Лaзе Лaзaревићa „Нa бунaру“. Ту потоји једaн дивни прaвослaвни лик. Лик неке Петрије. У причи којa је вaмa сигурно познaтa, једнa снaјa којa је дошлa у кућу почиње дa дивљa; почиње дa читaву једну зaједницу од двaдесетaк душa окреће око себе. И кaдa је глaви те породице било предочено штa се дешaвa нa једном општем зaједничком собрaњу, место дa је осуди говори дa сви требa њу дa слушaју. То је неки чудни покушaј обрaћењa те душе. Међутим, тa истa снaјa, после тогa почиње још јaче дa дивљa aли премa нaјпитомијој од свих, тој једној Петрији. И Петријин лик њу врaћa у нормaлно стaње. То је тaј стaрaц знaо дa ће дa се деси. Имaо је поверење у тaј лик који преобрaжaвa. Тaј лик који зaистa може човекa дa врaти у прaву реaлност догaђaјa, дa он одбaци све оно што је нaтaложено. A кaкaв је лик нa Зaпaду? Увек требa дa гледaмо лик Христов. Кaкaв је лик Христов тaкви су ликови људи. A већ неколико стотинa годинa лик Христов нa Зaпaду плaше. То је стрaшни судијa и то није онaј лик зa којим су aпостоли кренули. То није лик који једностaвно терa човекa дa отвори читaво своје биће. То је лик у коме се не препознaје истинско људско достојaнство и нaзнaчење јер Зaпaд не знa више зa онaј прaви лик Христов јер му се у његовој цркви, у кaтоличкој цркви, нешто сaсвим друго предлaже. Постaвљa му се други узор. Не знaчи дa Зaпaд није у стaњу дa препознa тaј прaви лик, aли он више није у стaњу дa гa проповедa. И он је суочен сa ликом Христa стрaшног Судије. Судије који осуђује нa стрaшне муке aко се не слушa његовa нaукa. Нормaлно, Зaпaд не знa дa тaј Судијa, једино нa штa може дa осуди, то је оно зaистa нaјгоре a то је негледaње свогa лицa. Зaпaд прети стрaшним мукaмa, пaкленим мукaмa зa непослушaње Јевaнђељу aли прaктично не види дa и од тих нaјстрaшнијих мукa постоје још стрaшније a то је бaш то вечност у негледaњу лицa Божијег. Aли не сaмо лицa Божијег. Тиме и не гледaњем лицa човечијег. Постоји једнa древнa причa о чувеном пустињaку Великом Мaкaрију египaтском који је шетaјући пустињом нaшaо неку лобaњу и кaд ју је куцнуо штaпом и рекaо ко си ти, тa лобaњa је мaло чудно одговорилa: јa сaм био велики жрец тогa незнaбожaчког хрaмa ту a ти си духоносни Мaкaрије. Питa гa Мaкaрије a кaко ме познaјеш? Кaже овa лобaњa: Знaмо кaд се ти помолиш зa нaс који смо у пaклу зa нaс бивa лaкше. Мaкaрије опет питa: кaко се ви то мучите у пaклу и кaко то вaмa бивa лaкше? Е ондa овa лобaњa поче дa говори и уздише: О, кaквa је великa нaшa мукa. Колико је плaмен под нaмa толико је и изнaд нaс. И то је стрaшно. Aли нaјстрaшније је то што не можемо дa видимо лицa једни других. Кaд се ти помолиш зa нaс ондa делимично можемо дa се сaгледaмо. Ето то је то виђење прaвогa ликa. Aли, зaшто бaш имaју везе, те пaклене муке сa овим што причaмо? То зaто што се у тој кaтегорији пaклених мукa нaјбоље види однос премa ствaрности и однос премa ономе из чегa је изниклa зaпaднa модернa уметност. Зaпaд се једностaвно уморио од лaжног стрaхa. Тaј њихов стрaх од пaклених мукa није онaј исконски људски стрaх који препорaђa. Стрaх од мукa требa дa буде пут животу aли нa Зaпaду је постaо препрекa животa. Постaо је нешто што је оптерећујеће, што спутaвa место дa буде нешто што ослобaђa човекa и у реaкцији нa то јaвљa се једнa другa струјa нa Зaпaду. Кaд се одбaци једном тaј стрaх од судa рaди неког животa ондa долaзи до безмерног предaвaњa том неком животу. До једног чисто, што се кaже, букетa доживљaјa тог неког животa, изопaченог сaмом по себи, знaчи животa без Богa. Aли животa којем се Зaпaд предaо уморивши се од тог лaжног стрaхa. И он се предaје том животу нa многе нaчинa; сaм му се предaје. Кaже се у Јевaнђељу нa једном месту: Кaдa нечисти дух изaђе из човекa ондa лутa a кaд види дa је то место пусто долaзе других седaм духовa горих од себе и ушaвши у човекa чине горa злa и буде много горе него што му је било рaније. Отприлике сa тим би се могло објaснити оно што се десило сa појaвом модерне уметности. Нaјопaсније од свегa било је то што је нa помолу билa новa религијa, религијa којa чaк не претендује дa буде религијa. Једностaвно онa се нaзивa погледом нa свет и дозвољaвa се свaкaкaв поглед нa свет, свaком своје, aли у том постоји стрaховити бaш тотaлитaризaм, искључивост. Свaкоме је дозвољен поглед нa свет aли aјде пробaјте неком дa кaжете: Опростите, aли није свaкоме дозвољенa поглед нa свет. То је душепогубно. Већ једнa тaквa мисaо у том новом погледу нa свет није довољнa. Рaђa се ту нови поредaк природе. Природa је онaквa кaквa мени одговaрa. Природa није онaквa кaквa јесте. Нити онaквa кaквa може дa постaне. Онa је онaквa кaквa мени требa сaд и одмaх. Прaвослaвни поредaк природе је сигурно много другaчији. Природa прво није мојa. У неком другом погледу јесте мојa. Бог је њу створио зa мене. Aли онa је свa у функцији, у функцији слaвословљa Творцу, поемa Творцу. Свето Писмо је препуно изрaзa кaо небесa кaзују слaву Божију, горе и хумови рaдујте се долaску Господa, видеше те воде Господе и устрептaше. Свa природa игрa око Творцa. То је природa створенa зa човекa. Њу Бог дaје човеку дa би му човек сa блaгодaрношћу врaтио и тиме учествоивaо у њој. Међутим, кaдa човек одбaци једном устaновљени поредaк, Богом устaновљен, он одмaх руши и изопaчaвa тaј дaр слободе односa сa природом. Не види се то сaмо у сликaрству. Види се то много више у модерној aрхитектури којa нaс окружaвa. Одједном човек није бише одговорaн зa оно што рaди. Не сaмо пред историјом него, једностaвно пред тим дубљим појмом бићa и односa премa творевини он више није одговорaн. И кaдa већ једном, рекосмо, одбaци тaј устaновљени поредaк, он трaжи ондa некaкaв други поредaк. Њему природa онaквa кaквa је, почиње дa сметa. И ондa зидa солитере, куле и грaдове, који очигледно немaју ништa сa тим једним кореном лепоте који је Бог постaвио у свокоме од нaс, док имaмо очи дa гледaмо. Он почиње дa уништaвa ту природу не видећи дa тиме уништaвa и сaмог себе. Aли онa њему кaо природa, кaо Богом устновљени поредaк, почиње дa сметa. Ондa он унaкaжaвa људски лик, прaвећи од његa, или кaо у почетку aфричке мaске, или прaвећи од његa кaо у модерним филмовимa љуте мaчке, и свaкaкве неке ужaсе који почињу дa буду некa новa врстa пореткa природе. То је све због тогa, што тa природa Богом створенa, сaмa по себи зaхтевa блaгодaрност. Није то неки зaхтев који оптерећује. Aли њено устројство је тaкво дa оно трaжи дa се сa блaгодaрношћу врати Творцу. Кaко можете блaгодaрити у сaвтеменој цивоилизaцији коју је Господ кaо, кaд је рецимо узмете из aутомaтa, сендвич. Кaо можете видети дa су небесa слaвa Божијa кaдa од ноћних светиљки не можете дa видите звезде, кaдa дaњу од смогa не можете дa видите небо, кaд идете уским улицaмa и нигде немa делa руку Божијих, све су делa руку људских. То је прaвa модернa уметност. Делa руку људских. Дa ли вaм је некaд пaло нa пaмет зaшто овa сaвременa цивилизaцијa имa толико буке. Није морaлa дa буде створенa сa толико буке. Aли тa њенa букa, сaмо је реaкцијa нa ту снaгу природе коју је Господ створио, тaј устaновљени поредaк и онa сaдa покушaвa дa кaже дa је онa једини поредaк и дa је оно стaро било грешно, дa није било кaко вaљa и зaто хучи и бучи кроз хидроцентрaле, бaгере и aвионе сaмо дa се бусa у своје груди и покaже дa је онa ту. Aли, сво то избaцивaње Богa из творевине кaо нaјмодерније уметности коју човек тaко остaвљa зa собом не може дa попуни човекa. Ево штa све дaнaс човек чини дa ту прaзнину којa је у себе и којa је нaстaлa услед погледa нa зло. Убaцује хиљaду звуковa, бојa. Погледaјте дaнaс, сaмо, кaко се нaрод облaчи. Све више и више имaте о десет или петнест бојa нa одећи. Није више довољнa једнa. Погледaјте колико дaнaс људи истовремено слушa рaдио и телевизију, истовремено и рaзговaрa и опет не може дa се попуни. Трaжи неку попуну aли трaжи нa њивaмa глaди, a не трaжи је тaмо где би требaло дa је трaжи. Стотине зaнимaцијa дaнaс попуне људимa време, дa попуне место, прaзно место које је нaстaло избaцивaњем Богa a прaзно је јер не могу Богa дa зaмене идолимa. A идолa дaнaс имa достa. Сaм живот нaш постaо је прaктично идол. Више то није оно блaгодaрење исконско и овaј лик који имaмо, који нaм је Бог дaровaо, и он тaкође сметa у то модерној уметности. Јер, то је лик у који је сишaо Јединородни Син Божији. То је лик који је Господ створио зa своје обитaвaлиште. И то је лик који је Господ створио зa вечнос. И тaј и тaкaв лик у модерном устројству светa, изрaжено кроз модерну уметност, сметa. И тaј лик ондa требa унaкaзити. Модернa уметност зaистa бежи од свог божaнског коренa. Лик у прaвослaвљу, лик у јединој истинитој хришћaнској вери, је лик који је зaдaт и то је лик који се непрестaно усaвршaвa из слaве у слaву. Он је стрелa отрезнућa, стрелa испaљенa у вечност и његово усaвршaвaње у Христу имa сaмо једaн крaј a то је бескрaј. Aли aко је свa зaпaднa уметност, овa стaрa, до појaве модерне уметности, тежњa зa овековечaвaње оногa што је било, рецимо и иконa нa вaнвременски нaчин тежњa зa овековечење оногa што је било и јесте и биће, можемо рећи дa модернa уметност је тежњa зa овековечaвaње зa оним што никaд није ни постојaло. Знaчи то дa је онa комплетно ништaвило и дa онa имa и ту једну нихилистичку димензију. Свaкaко не у сaмој њој имa много трaжењa, много вaпaјa, aли чињеницa је, то је моје лично мишљење, дa све мaње имa вaпaјa a све више имa очaјaњa. Мој некaдaшњи професор из модерне уметности, Влaдa Трифуновић, рекaо је : Ближи се крaј уметност. Вaмa то сигурно кaо студентимa изгледa чудно дa у добу кaдa никaд више није било уметникa a јa говорим о крaју уметности. Aли, рекaо је, неће крaј уметности бити ондa кaдa не буде било уметникa, него кaдa сви буду били уметници. Кaдa то поље буде отворено свимa. Дaкле, кaдa поглед нa свет буде тaкaв дa уметност једноствно престaје дa буде једнa врстa нaдaхнућa. Већ дaнaс, дa ли можемо дa говоримо о уметности? 90% или слободно можемо рећи 100% дaнaшње уметности престaвљa неку врсту дизaјнa. Дaкле, дaнaс сви ми можемо тиме дa се бaвимо. И сви можемо суд дa доносимо о томе и очигледно дa је крaј те уметности сигурно јaко близу. Мождa и требa дa дође тaј крaј и то што пре дa би дошaо прaви лик, дa би дошлa иконa, дa би дошлa онa прaвa уметност јер лик је тaј који освештaвa, прaви лик божaнски лик он осмишљује. Лик онaквим кaквим гa је Бог створио. Тaј прaви лик он је огледaло природе. У њему се кaо у језеру огледa свa творевинa. У њему се огледa лик Богa и тaј лик је Бог створио дa у његa сиђе и дa би кроз његa све осмислио. Ето толико зa ово нaше мaло гледaње модерне уметности. Нaдaм се дa вaс нисaм потпуно рaзочaрaо у модерну уметност. Јa не смaтрaм дa је онa сaмa по себи лошa aли све зaвиси од оног унутрaшњег човековог нaстројењa сa кaквим ликом ствaрa и штa од уметности очекује. Хвaлa. Предaвaње архимандрита Луке (Анића), одржaно 22/9. фебруaрa 2002 у Врњaчкој Бaњи. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, парох Цетињски и ректор Богословије светог Петра чудотворца Цетињског, приликом посете Епархије шабачке говорио је за Телевизију Храм, Архиепископије београдско-карловачке. У свом надахнутом и надасве поучном излагању прота Гојко је говорио о Православљу у нашем времену, као и о изазовима са којима смо суочени данас.

Православље је вјера преображења, поручио је у цркви Светог Николе у Котору у бесједи на Светој Литургији поводом празника Преображења презвитер Оливер Суботић из Београда, главни и одговорни уредник часописа “Православни мисионар“. “Циљ хришћанског живота није тек да будемо добри људи, морални. То се подразумијева. Већ управо да достигнемо сусрет са Господом, сусрет у Његовој свјетлости, макар у којој мјери. Да бисмо већ у овоме животу доспјели до тог сусрета са Господом, благодатног, потребно је да испунимо одређене услове. Православље је вјера преображења. Православље преображава свакога човјека који допусти да буде преображен. Шта то значи? Да треба да слиједимо пут људи који су тај степен преображења достигли. Који је то пут? Какв је то пут? Три апостола који су били на гори Тавору нам откривају који је то пут, јер Петар је симбол вјере, Јован симбол љубави, Јаков симбол наде. Дакле вјера је прва врлина, почетна. Од вјере мора да се крене. Без вјере нема напретка. И ако ћемо искрено, није тешко нама вјеровати поред таквих људи у нашем роду које је православна вјера преобразила. Зар је тешко вјеровати поред постојања једног Светог Василија Острошкога. Светитеља који се удостојио те свјетлости. Зар је тешко вјеровати поред Светог Петра Цетињскога, Симеона Дајбабског и многих светих ликова из ових крајева. Зар је тешко вјеровати. Заиста није”, казао је отац Суботић. Он је рекао и да вјера подразумијева још нешто, а то је живот према вјери. “То је оно што кажемо љубав. Свети Јован Богослов је симбол љубави и ми мислимо на дјела на живот по заповјестима Божјим, на милосрђе на однос прави према другоме човјеку. Опет, имамо и наду, трећег апостола, а нада која је утврђена у правој вјери и у правим дјелима, такву наду Бог никада не постиђује. Таква нада је увијек овјенчана молитвом, постом, подвизима, а прије свега и изнад свега животом у Светој Цркви Божјој, јер немојмо заборавити да је Црква тијело Христово. До ове свјетлости допире се једино унутар Цркве Божије, унутар Православне Цркве. Ван њеног окриља ова свјетлост је неприступна. Стога драга браћо и сестре да прихватимо опит наших светих отаца које смо поменули, да свој живот утемељимо на правој вјери. Вјери која је жива, молитвена. Да се трудимо да живимо по заповјестима Божјим. Уколико паднемо да устанемо, ако сагријешимо да се исповиједимо, да се кајемо. Цијелога живота да пребивамо у покајању и да имамо наду да Господ неће пустити наше трудове ма колико да смо слаби, ма колико да нисмо достојни, а никада нисмо, ове свјетлости. Нека би се удостојили да макар један мали зрак ове свјетлости продре у наше биће, у наше животе, у наша срца, у наше душе, да засја унутра, да прогна мрак и да засвијетли свима онима ближњима који су око нас, амин Боже дај”, поручио је отац Оливер Субротић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Владика Јоаникије: Ми смо завјетовани својим светињама, тај завјет смо примили од својих предака! Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је, на Петровдан, свету архјерејску Литургију у Врелима на Жабљаку, где се одржава Петровдански сабор на који се вјерни народ окупља око храма Светог великомученика и победоносца Георгија који је том приликом прославио 120 година постојања. Током Литургије владика Јоаникије је беседио о великом празнику и Светим апостолима Петру и Павлу, а у другом делу свог архипастриског слова коментарисао је најављени закон о слободи вероисповести који предвиђа отимачину храмова и црквене имовине. -Прослављамо овај празник и јубилеј у тешким временима када Црква доживљава ново гоњење. Морам вам рећи да ту нема нимало шале и кажу да су одустали. Можемо повјеровати нашим властима да су одустали од зле намјере тек када повуку онај Предлог закона. Замолили смо их као људе и надали смо се да ће бити паметни да повуку то зло, да не праве зло у свом народу. Онај ко жели да отима храмове не мисли добро свом народу и својој држави, рекао је Владика и подсетио: -Кроз историју нико није успео да нам отме храмове. Покушавали су Турци да поџамијају многе светиње, али су, једино, претварали цркву Светих апостола у Бијелом Пољу, велику нашу светињу. Ипак, након ослобођења од Турака и тај свети храм враћен је првобитној намјени и служби Божјој. Говоре још и да је нејасно поријекло црквене имовине. Нико нам то до сада није рекао, нити је ко написао. Никад нико. Зар су спорна завјештања? Зар је спорно ово што је написано овдје? Стоји написано колико је тачно домаћинстава учествовало и коме је храм посвећен. Имамо га у црквеним књигама, као и све остале храмове и у доба Црне Горе, и у доба Краљевине Југославије, сви ти храмови су пописани као црквена имовина, то никада није било спорно. Његово Преосвештенство је навео да храмови нису били спорни, чак, ни комунистима који су од Цркве одузимали имања и зграде. Храмове су оставили Цркви и нису се дрзнули ниједан да препишу на државу. -Колико чујем и колико могу да прочитам, више од деценије, помиње се чија је имовина спорна. За чију се имовину говори да је спорна? За имовину наших власти и оних који су с њима. Цио свијет говори да су се обогатили на незаконит начин, да су на листама богаташа. Јесу ли то они зарадили? Али, нећу тиме да се бавим. Нека прво одговоре да ли је њихова имовина спорна, нек одговоре онима који их оптужују за то и нека се то докаже, па ћемо онда да видимо да ли је спорна црквена имовина, рекао је Преосвећени Епископ, додајући: -Да ли је споран манастир Морача коме се зна ктитор? Ђурђеви Ступови? Пише све тамо, на фрескама, на зидовима, написали су свети ктитори коме посвећују храм и коме припада, и манастир Пива, и Цетињски манастир, и Острошки манастир, свуда то пише. Још то нико није уништио. И зна се коме припада црквена имовина. Надамо се да ће се опаметити, да ће одустати од злог наума. Владика је поручио да како год урадила ова власт, Црква остаје заветована својим светињама: -Тај завјет смо примили од својих предака, а нашим прецима је било најважније сачувати вјеру, не превјерити, не издати претке и потомке. Тиме смо завјетовани, то је главни наш завјет - да останемо вјерним својим светињама, Часном Крсту и слави Божјој. Говорим јавно и говорим овако зато што смо нападнути и нијесу одустали. Повјероваћемо им да су одустали када повуку онај наказни Нацрт закона, који су, преко десет година, припремали и то са Шиптарима. Исти нацрт су написали и Шиптари на Косову и Метохији. Ја то тумачим овако. Још тај закон тамо није усвојен, да се прво то усвоји овдје, па прошло не прошло, али код Хашима Тачија ће да прође, ако се усвоји, па ће све српске светиње, Пећку Патријаршију, Високе Дечане, Богородицу Љевишку, манастир Девич, Грачаницу, преписати Шиптарима. Зато је наша васт гласала да квази држава Косово буде примљена у УНЕСКО, у састав земаља, које воде рачуна о културној баштини, да би, на такав начин, стекли легитимитет да одузму све српске светиње као културна добра и препишу их на квази државу Косово, онима који су их рушили. Формулације да цркве и манастири, као културна добра припадају држави, чују се, по речима епископа Јоаникија, сада, и од власти у Црној Гори. -То до сада није било. Цркве и манастири су припадали Цркви и били су регистровани од стране државе као културна добра. Културно добро може бити у приватном власништву, може бити у државном власништву, а највише културних добара је у црквеном власништву. Они би боље бринули о културним добрима, о црквама и манастирима него ми, а нестало преко двије хиљаде културних добара из Цетињског музеја! То је званично саопштио службеник Музеја и још држава није дала одговор шта је са експонатима Цетињских музеја, регистрованих културних добара. Можете, онда, мислити са ким имамо посла, са каквом дружином веселом!, казао је Владика, поручујући да сваки хришћанин мора бити спреман да чува своје светиње и да овако говори због предака, потомства и православља. -Будите сигурни ово је зли наум. Ово је удар на православље у Црној Гори. Ја свједочим то и спреман сам да за ове ријечи одговарам на сваком мјесту. Овако говорим зато што је Црква нападнута, ово је почетак гоњења Цркве. Надамо се да ће од тога одустати, али, хришћани увијек морају да буду спремни да своју вјеру свједоче, да чувају своју вјеру, светиње гробове и завештања својих предака, закључио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Навршило се четири месеца од када је цариградски патријарх Вартоломеј потписао „Томос“ о аутокефалности „Православне цркве Украјине“, према којем је за поглавара новоформиране организације именован Епифаније Думенко са титулом „митрополит кијевски и све Украјине“. Патријарх Вартоломеј је послао писмо предстојатељима помесних Православних Цркава, са захтевом да се ова организација призна за канонску Православну цркву Украјине уместо Украјинске Православне Цркве, на чијем се челу налази Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. За протекла четири месеца ниједна помесна Православна Црква није признала поступак патријарха Вартоломеја учињен уз недопустиво кршење црквених канона. Један број Цркава званично је изјавио да се не слаже с тим поступком, да не признаје легализацију расколникâ, као и да пружа подршку канонској Украјинској Православној Цркви на челу с митрополитом Онуфријем. Друге Цркве су себи дале времена за анализу ситуације. Ниједна није подржала тај незаконити чин који се догодио. Зашто? Прво, свима је познато да Украјинска Православна Црква обједињује већину православних верника Украјине. Она обухвата скоро 13 хиљада парохија, више од 200 манастира, њени припадници су милиони верника. Управо она, а не група расколника која је данас добила легитимитет од стране патријарха Вартоломеја, представља једину канонску Цркву Украјине, о чему је више пута јавно говорио и сâм патријарх Вартоломеј, последњи пут — у јануару 2016. године, на Синакси предстојатељâ помесних Цркава. Друго, Украјинска Православна Црква на челу с Блажењејшим Митрополитом Онуфријем једина је канонска Црква Украјине. То није „Руска Црква“, како је покушао да је погрдно назове одлазећи председник П. А. Порошенко. Њени припадници су грађани Украјине који су се родили и одрасли у својој земљи, који имају украјинска лична документа и који воле своју домовину. Њен административни центар не налази се у Москви, већ у Кијеву. Упркос тврдњама Порошенка, молитве у Украјинској Цркви се не узносе за руску власт и руску армију, већ за украјинску власт и украјинску армију. Самоуправна Украјинска Православна Црква има сву пуноћу правâ која јој омогућавају да буде национална Црква своје земље. С Московском Патријаршијом је повезује духовно и историјско јединство које датира из времена Кијевске Русије, али она нема ни административну, ни финансијску, нити било какву другу зависност од Москве. Треће, свима је познато да расколничка заједница, коју је данас легализовао патријарх Вартоломеј, представља конгломерат двеју група, од којих ниједна није имала канонску јерархију у тренутку када их је Цариград признао. Једну групу — такозвану „Кијевску патријаршију“ — предводи човек чије су одлучење од Цркве признале све помесне Цркве, укључујући Цариградску. Друга група потиче од епископа Руске Цркве, којем је забрањено богослужење, односно лица које никада није имало не само епископско, већ ни свештеничко рукоположење. У народу такве људе називају „самосвети“. До признавања те лажне јерархије дошло је без адекватног испитивања њеног порекла и чак без формалног поновног рукоположења, само на основу одлуке патријарха Вартоломеја. Четврто, чак и после стицања „Томоса“, расколничка заједница наставља да демонстрира потпуно канонско безакоње, гажење свих црквених правила. Та заједница, која себе назива „Православном црквом Украјине“, има два поглавара са скоро истом титулом. Један се назива „митрополитом кијевским и све Украјине“, а други „патријархом кијевским и све Русије-Украјине“. Први постоји за спољну употребу, а други за унутрашњу. Управо други, а не први, управља „Кијевском митрополијом“. Ево шта је он недавно изјавио: „ПЦУ је званично признао Васељенски Патријарх. Али у Украјини постоји Кијевска патријаршија. Јер ми нисмо задовољни статусом митрополије. Ми преко 25 година постојимо као патријаршија. И народ је избирао патријархе. Ја сам трећи патријарх. А пре мене били су патријарх Владимир и патријарх Мстислав. Били су патријарси! И стога смо за Украјину ми патријаршија. А за спољни свет, односно за православни свет, ми смо Кијевска митрополија“. Може ли такву двоглаву хидру признати иједна помесна Православна Црква? Пето, раскол показује потпуну духовну и канонску неоснованост. Позиције „Томоса“ се двосмислено интерпретирају и не реализују се. Тако је на пример у „Томосу“ прописано да „Православна црква Украјине“ не може обухватати парохије ван територије Украјине. Али са гледишта лажног патријарха Филарета Денисенка, ове парохије могу да не иступају из такозване „Кијевске патријаршије“: „Ми их не можемо натерати, али их не можемо ни одбацити. Пошто оне не желе да оду од нас, ми их сматрамо својима“. Двоглава хидра не може да нема ни двоструко књиговодство. За домаћу употребу остаје „Кијевска патријаршија“ с мрежом „парохија“ у иностранству, а за спољну „Кијевска митрополија“ — без њих. Шесто, уз подршку власти која је срамотно изгубила изборе, покренута је — и за сада није обустављена — кампања заузимања храмова канонске Украјинске Православне Цркве од стране присталицâ раскола. То заузимање се врши уз употребу силе: људи са маскама упадају у храм, туку вернике, истерују свештеника из зграде, проглашавају себе његовим канонским власницима. Како би на то безакоње требало да реагује светско Православље? Управо онако како су већ реаговали патријарси александријски Теодор, антиохијски Јован и јерусалимски Теофил, који су се окупили на Кипру и заједно с архиепископом кипарским Хризостомом „апеловали на све стране да сарађују ради постизања, с једне стране, евхаристијског јединства, које чини пуноћу Цркве у Исусу Христу, а с друге, заштите верникâ, храмова и манастирâ од нападâ и насиљâ сваке врсте, одакле год да она долазе и макакви били разлози и мотиви који их изазивају. Доносећи одлуку о легализацији украјинског раскола, која је без преседана, патријарх Вартоломеј је рачунао на то да ће организацији која је створена приступити архијереји канонске Цркве и да ће ту организацију признати помесне Православне Цркве. Ни једно ни друго се није десило, „блицкриг“ је пропао. Уместо да исцели раскол, патријарх Вартоломеј га је само продубио, изазвавши оправдано одбијање светског Православља да прихвати његове поступке. Ако је раније као „први међу једнакима“ и могао да игра координишућу улогу у породици помесних Православних Цркава, онда сада, када се прогласио за „првог без једнаких“, он се самостално лишио улоге таквог координационог центра. И зато је потпуно природно да предстојатељи помесних Православних Цркава почну да траже нове формате за сарадњу. А прва ласта је био састанак четири предстојатеља на Кипру. У завршном коминикеу после састанака они су изјавили: „Пошто је Блажењејши Архиепископ кипарски Хризостом обавестио о иницијативи за посредовање, коју је лично он покренуо, три предстојатеља су се с њом сагласила, као и с тим да Његово Блаженство настави да је спроводи у корист јединства Православне Цркве у Христу“. Шта то значи? То значи да ће због непостојања координационог центра, који заступа „први међу једнакима“, Православне Цркве учинити покушај да се формира нови центар за сарадњу. У тим околностима, када је први по диптиху фактички сâм напустио своју улогу и изоловао се, координатор свеправославних напора на савладавању раскола и хаотичног стања могао би да постане и други, трећи, четврти, десети, онај коме помесне Православне Цркве повере ту мисију, зато што поседује мудрост и смирење које је за њу потребно, не претендујући на примат и власт. Када је у петом веку цариградски патријарх Несторије пао у јерес, александријски патријарх Кирил је на Трећем васељенском сабору одиграо одлучујућу улогу у осуђивању те јереси. И када је у 15. веку цариградски патријарх подржао унију са Римом, други источни патријарси нису признали тај поступак. Сада, када се цариградски патријарх Вартоломеј нашао на страни раскола, светско Православље није никако остало обезглављено. Цариградски патријарх никада није био глава Васељенске Цркве. То је увек био и остао Сâм Господ Исус Христос. И, ако се у католичкој традицији формирала представа о римском папи као о викару Христовом, Његовом земаљском заступнику у православној традицији никада није било такве представе. „Пошто је човек подложан смрти и не може бити стални поглавар Цркве, наш Господ Исус Христос Сâм, као Глава која држи кормило управљања Црквом и влада њоме преко светих Отаца“. Испод ових речи су се 1723. године потписала четири источна патријарха — константинопољски, александријски, антиохијски и јерусалимски. А 1895. године, одговарајући на апел римског папе Лава XIII, Синод Цариградске Цркве је изјавио: „…Обраћајући се Оцима и васељенским саборима Цркве првих девет векова, ми се уверавамо да се никада римски епископ није сматрао највишим начелником, односно поглаваром Цркве и да је сваки епископ глава и предстојатељ своје часне Цркве, који се потчињава само саборним закључцима и одлукама Католичанске Цркве, које су једино непогрешиве, па ни римски епископ, како показује црквене историја, никако није био изузетак од тога правила. Он (Исус Христос) је Глава Телу Цркве. Он је почетак, први који је устао из мртвих, да у свему буде Први“. Данашња Цариградска Патријаршија се фактички одрекла свеправославног учења, недвосмислено израженог у тим текстовима и умислила је да је једини непогрешиви поглавар Православне Цркве, који има право да прима жалбе из свих помесних Цркава, да се меша у њихов живот, да суди и уређује њихове послове по свом нахођењу и самовољно. Али тужно искуство волунтаристичког мешања у ситуацију у Украјини показало је да, уз пуно уважавање постојећих институција које проистичу из примата части по диптиху, Пуноћа светског Православља одбацује такво прекорачење сопствених овлашћења од стране Цариградске Патријаршије, као и у прошлости она је доследно одбацивала покушаје ових или оних јерарха да за себе присвоје прерогативе које им не припадају. Раскол остаје раскол, а Православље од искушењâ кроз која пролази само јача. То показује пример Украјинске Православне Цркве, која данас иде путем исповедништва, мирно и храбро одговара на спољашње и унутрашње изазове. У свом подвигу одбране истине она ће имати снажну подршку помесних Православних Цркава и управо ће та консолидована подршка на крају помоћи да се украјински раскол излечи. Интервју Митрополита Илариона за портал Исус Извор: Радио Беседа

У оквиру едиције „Српски црквени писци у Далмацији у 19. и 20. веку“ издавачке куће „Истина“, објављена је нова књига „Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за Православље“. Овим књигом, која се први пут појавила 1898. године, издавачка делатност Епархије далматинске наставила је да одаје почаст изузетним људима који су данас помало заборављени, а који су својом вером и подвигом вазда били, јесу и биће живи сведоци оних вредности на којима почива неуништиви етос српског православног народа. Кирил Цвјетковић је рођен 1791. године у знаменитој фамилији баошићког пароха Симеона Цвјетковића, а крштен је у Цркви Светог оца Николаја у Баошићу, именом Константин. Као дечака подучавао га је рођак, свештеник Алекса Цвјетковић, који је први показао разумевање за његову рану жељу да се замонаши. Упркос противљењу уже породице, он га је 1805. године одвео у манастир Савину, где је први пут обукао монашку ризу и добио име Кирил, у новембру 1808. године. Стицајем разних необичних околности за ђакона је произведен тек 24. јула 1812. године у врличком Храму Светог Николе. У Шибенику је 14. јуна 1814. унапређен у чин архиђакона, а већ следеће године, 21. новембра, у шибенској катедралној цркви произведен је у степен свештенства и служио је своју прву Литургију. У јулу 1817. године примио је синђелију којом му је додељена шибенска парохија и тада постаје лични секретар епископа далматинског, бококотарско-дубровачког и истријског, Венедикта Краљевића. Обављајући дужност секретара, Кирил Цвјетковић међу првима открива владикину погубну намеру да поунијати далматинску епархију. Будући одан предањској вери и целим бићем погружен у Православље, наш отац Кирил је у тајности, са побожним парохијанима и угледним Шибенчанима као и оданим свештенством, ковао план како би разобличио ову злокобну накану владике Краљевића и њему слепо оданим службеницима. Због тога су га аустријске власти, преко владике Краљевића, 20. априла 1821. године преместиле у манастир Крку како би га удаљиле од народа који му се приклонио у непоколебивој жељи да се очува Православље у Далмацији. Након побуне шибенских Срба и неуспелог покушаја атентата на владику, отац Кирил доспева у истражни затвор у Шибенику. Четири године и три месеца провео је у шибенској тврђави Љуљевцу, а потом је осуђен на 20 година робије под оптужбом да је био међу организаторима шибенске буне. Најдуже је тамновао у Градишки, а након помиловања од стране цара Фрање Јосифа I 1842. године послат је на условну слободу са обавезом да казну настави у манастиру Бездин у Банату. Протосинђел Кирил Цвјетковић је тако робовао све до 12. фебруара 1846. године, а затим је остао у том манастиру као сабрат, да би наредне године био примљен у манастирско братство. Познато је да је у више наврата покушавао да добије премештај у завичај, али му аустријске власти нису дозволиле да се врати у Далмацију, нити у родну Боку Которску. Упокојио се у Бездину, 28. септембра 1857. године, а сахрањен је сутрадан при манастирској цркви, где и данс почивају његови земни остатци. Своју аутобиографију протосинђел Цвјетковић писао је управо у Бездину, на плавичасто белој, дебелој хартији у три свешчице ушивене у плаве корице, са укупно 54 писана листа. На плану уметничког израза ова књига припада оној прозној традицији Срба која је настајала према моделу Доситејевог „Живота и прикљученија“ и напоредо са мемоарским текстовима Симеона Пишчевића, Герасима Зелића и Саве Текелије, представља окосницу документарно-књижевне прозе која је, уз устаничку прозу вуковске провенијенције и народног језика, те уз усмено народно стваралаштво, поставила темеље новој српској књижевности. Међу великим и значајним личностима српског 19. века, живот, судбина и дело протосинђела Кирила Цвјетковића се издваја као узвишени пример моралне постојаности, непоколебљиве националне свести и жртвене преданости православној вери. Извор: Епархија далматинска

Протојереј Николај Балашов – Борба за поглед на свет (први део) Наташа Јовановић 29/03/2019 Печат, БРОЈ 563 Светско православље се данас налази у несрећном положају. Духовна подела између народа Русије и Украјине у основи је геополитички пројекат, који има за циљ да само један поглед на свет добије право да командује Храм Светога Саве је главна светиња српског народа, симбол духовне моћи народа, који је успео у временима тешких искушења да приведе крају ову вишедеценијску градњу. И ми се надамо да ће се храм веома скоро појавити у свој својој лепоти, како је био замишљен. И то што су Русија, руски мајстори, уз учешће руског народа, руске државе, Руске цркве дали тако значајан допринос украшавању овог храма за мене је велика част и радост. За мене је заиста радост што могу да представљам Његову светост патријарха московског и све Русије Кирила и да будем овде данас када се отвара нова страница сарадње између наших цркава, између наших народа, на путу ка завршетку посла на украшавању те главне светиње народа Србије, на месту не коме су некада давно биле спаљене мошти Светог оснивача аутокефалне Српске православне цркве, а где је сада велики тријумф православља. Храм Христа Спаситеља у Русији је такође поновно зидан у не баш најбоља времена за наш народ, у време великих економских тешкоћа и социјалних потреса. И упркос несрећама које су преживљавали народ и Русија, одвијао се препород тог храма, што је за нас био симбол непобедивости духовне моћи нашег народа. Сигурни смо да Храм Светог Саве представља то исто за сваког православног Србина – каже у разговору за „Печат“ протојереј Николај Балашов, заменик председника Одељења за спољне црквене послове Руске православне цркве који је као изасланик патријарха московског и све Русије Кирила боравио у Београду како би присуствовао потписивању Споразума о наставку руског учешћа у мозаичкој декорацији унутрашњости Храма Светог Саве на Врачару. Храм Светог Саве има двоструку симболику српско-руских веза. Крмчија Светог Саве темељ је руског законодавства, а сада Русија враћа Светом Сави и српству кроз осликавање Храма и помоћ на његовој изградњи. Да ли схватамо колико су дубоке и дуговечне српско-руске везе, те да ли смо ми, подразумевајући да се браћа међу собом добро познају, долазили у ситуацију да поједини Руси боље разумеју Немце, а поједини Срби западњаке? За нас Русе Срби су толико близак и толико сродан народ, тако да нам је тешко да се присетимо неког тренутка када то није било тако. Наравно, сећање човека се простире на неколико деценија његовог личног живота, а обухвата и то што је у детињству чуо од својих родитеља. Али ми осећамо да смо увек били браћа, јер имамо заједничке погледе на свет и заједнички систем вредности, који је, наравно, формирала наша православна вера. После комунистичке, совјетске Русије тренутак масовне спознаје сопствене суштинске припадности православној вери за многе моје земљаке био је везан за почетак бомбардовања Београда. То је било време када су сви схватали да су са Србима, да су за Србе, чак и људи који нису најбоље познавали историју и који се нису посебно интересовали за питања духовности, нити су посебно ишли у цркву. А зашто сте ви за Србе? Зато што смо православци. Врло добро се сећам како је управо тих дана 1999, на таласу тог огромног огорчења које је у Русији изазвало такво безакоње према братском народу, у нашем народу, који је до јуче био васпитаван у совјетском и у атеистичком духу, постојало уверење да смо ми православни. То је искуство које бих могао да поделим, оно што се десило за мог живота. Заиста, било је периода када политички односи између држава нису били баш блиски. И можда сваки од наших народа има неке тужне историјске успомене у том смислу. Али чини ми се да нас је изузетно зближило то што смо заједно преживели последњих деценија. И изузетно нас зближава то искуство препорода националног живота на основама формираним православном вером. Када је говорио о чувању сећања на византијску прошлост и њено наслеђе, Дмитриј Оболенски је тврдио да је оно још увек живо не само у удаљеним манастирима већ и у оној симболичној драми човековог спасења која се одвија још од почетка хришћанства. Уосталом, он је сматрао да је Свети Сава врхунски Византинац по духу. Да ли ми без обзира на географију по којој Византија припада Цариграду можемо говорити о Византији као цивилизацијском, вредносном моделу коме припадају наши народи? Без сумње је Цариград мајка и за нас и за Србе. А и Византија… Узгред, та се реч појавило много касније. Византинци су себе називали Ромејима. А шта је Византија у духовном смислу? То је тежња да се уреди државни живот и живот друштва на темељима православне вере у духу симфоније, односно немешања, већ међусобне сарадње, узајамне помоћи, узајамне подршке световне и духовне власти, државне власти и руководства Цркве. И тај идеал је увек живео у свести народа који су изашли из окриља византијске цивилизације, али се он развијао, и искуство који смо доживели је обогаћивало то схватање, допуњавало га и у извесном смислу кориговало. У 20. веку Русија је преживела искуство тоталитарног атеистичког режима. Наше носталгичне успомене о некадашњој, пре ће бити теоријској него стварној, симфонији сада су обојене и тим делом историјског искуства које смо преживели. Православна црква је у новим условима схватила колико је важно умети стајати на сопственим ногама без обавезног ослањања на подршку државе. Пошто смо прошли то искуство, ми смо добили нову лекцију о слободи и самосталности. Зато мислим да је нешто слично преживела и Српска православна црква у 20. веку, када је јединствена држава, чије су се границе поклапале с границама Цркве, престала да постоји, када су народи, сви они које је она сматрала својом децом, почели да међусобно ратују, када се ноћ мржње спустила на земљу која је толико векова била осветљена светлошћу хришћанске вере. Зато смо ми и Византинци, али смо такође и носиоци искуства које смо преживели и које је саставни део нашег духовног пртљага. Не могу да овом приликом не потегнем и питање светског православља данас? Где је оно, те какву тежину и последице може да изазове тзв. Вартоломејев раскол? Светско православље се данас налази у несрећном положају. Више очигледно нема јединствене Православне цркве. То што се догодило у Украјини нас је поделило. Ми видимо своју обавезу, пре свега у томе да будемо на страни прогоњених. Не можемо да пригрлимо оне који врше прогон и оне који стоје иза њих, и да говоримо да је Христос међу нама. То нас је, између осталог, принудило да прекинемо литургијско општење с Цариградском патријаршијом, с Црквом мајком. То је за нас био врло болан и мучан, али нужан корак. Видимо да то што се догодило у Украјини и што је, на молбу украјинских политичара, украјинских расколника и светских сила које су стајале иза њих, извршио патријарх Вартоломеј до данас није признала ниједна православна црква света. И то је знак наде за нас. И међу онима који нису признали поступак цариградског патријарха интензивније и јасније је своју позицију исказала СПЦ. То треба признати с великом захвалношћу. У име нашег патријарха, у име Сабора архијереја, велика хвала браћи Србима. Наша браћа у Украјини су с посебном захвалношћу примила такво директно, може се рећи не дипломатско већ хришћанско, пастирско, богословско исказивање СПЦ која је дала своју оцену онога што се десило. Како објашњавате наглашени интерес САД да се у Украјини створи нова црква? У којој мери је ово питање верско, а у којој геополитичко? Знате, код неких наших западних партнера постоји, рекао бих, ирационални страх од православља. А посебно способност православних да се уједињавају у заједнички цивилизацијски, духовни и културни простор из неког разлога код њих изазива бојазан. И то је што је Србија доживела пре двадесет година било је увертира за оно што је очекивало друге православне народе. Ето, више нема јединствене Југославије. И духовна подела између народа Русије и Украјине представља задатак људи који желе да ослабе наш духовни простор, наше јединство, нашу способност да се залажемо једни за друге. Уверен сам да је то у основи геополитички пројекат, који има за циљ да само један поглед на свет добије право да командује. Да ли се у Украјини ради о покушају цивилизацијске конверзије? Да ли тек религиозно преумљење и брисање идентитета гарантује Западу заокруживање пројекта освојене земље? То што ми православни у свету имамо и духовне опоненте не треба да изненађује. На крају крајева, суштину онога што се догађа на овом свету Фјодор Достојевски је описао једноставним речима: „Ту се ђаво с Богом бори, а бојно поље су људска срца.“ Тужно је када нама православнима недостаје унутрашње јединство, то нас чини рањивим у односу на силе којима би требало да се чврсто супротстављамо. Да ли се у намерама Цариградске патријаршије назире још један циљ – припремање терена за политичке аспирације појединих земаља и стварање нове осовине западне алијансе – НАТО православља? Да, таква стремљења постоје код неких људи који на разумеју најбоље суштину наше православне вере, наше православне историје и цивилизације коју је створила наша вера. Истина је да су поједини политичари мислили да све православне цркве чија су седишта смештена на територији Европске уније треба да признају то што се десило у Украјини, али оне то нису учиниле. Мислили су да ће оне православне цркве и политички руководиоци одговарајућих народа, ако теже ступању у Европску унију или у НАТО, подржати ту иницијативу, али то се није догодило. То сведочи о чврстоћи и виталности наше вере и начина живота који је она формирала у односу на свет што нас окружује. Али паралелно с тим несумњиво је да продор политичке стихије у живот Цркве чини да се забораве канони, тера да се формирају такви модели црквеног устројства које наша православна црква вековима није познавала и чија је појава у хришћанском свету била разлог за први велики раскол 1054. године. До њега није дошло изненада, он је више векова постепено припреман. Заснивао се на конфликту везаном за учења о Цркви и власти у Цркви. Она која су постојала на Истоку, која су бранила оно што сада зовемо православном вером, и она која су се формирала на Западу. Где је значај првосвештеника, римског епископа био нарочито истакнут, а примат љубави је почео да се трансформише у власт над околним светом. Одатле проистиче и конфликт који постоји у Православној цркви данас. Ми заправо видимо понављање те исте старе болести која је некада довеле до отпадања древног Рима од читаве православне заједнице. Сада се пред нашим очима исто поновило с новим Римом. Да ли би тема неког будућег Свеправославног сабора било питање црквено-правне контроле над Украјином или одбрана догмата и осуда источног папизма? Наравно, ми сасвим јасно видимо да се у наше време поставља питање о природи власти у Цркви. Како га ми православци схватамо. Сада видимо да оно што су вековима бранили наши оци, укључујући и полемику с Римом, почиње да се ревидира, у корист сасвим другачијих еклезиолошких модела. Наравно, очигледно је да ми нећемо моћи да решимо и практична питања уколико не уведемо ред у нашој православној еклезиологији. Код нас је почело отворено да се проповеда учење о првом без једнаких. Тако нешто наша црква није познавала вековима. Очигледно, ако не разјаснимо шта заправо значи учење отаца, тешко ћемо решити и практична питања. Недавно је председник Сирије упозорио да трају припреме поделе Антиохијске православне цркве на два крила, сиријско и либанско. Колико је у овим покушајима видљив рукопис Запада? Потпис је добро познат: „Завади, па владај.“ Изазови за православно јединство ће постојати због провокација снага Запада у свим помесним православним црквама чија јурисдикција обухвата не једну националну државу већ неколико. Како се мени чини, Антиохијска цркве засад добро одолева таквом деловању. Али ко зна како ће се сложити политичке прилике наредних година и да ли ће се тамо јавити плодно тло за спровођење сличног раскола. Чини се да је, гледајући уназад, највише ентузијазма у екуменистичком покрету било деведесетих година када је деловало да ће идеја униполарног света потпуно заваладити. Данас у условима обновљеног хладноратовског расположења ова идеја је доживела неуспех. Да ли то говори да је екуменизам, изворно у служби Христове заповести „Идите и крстите све народе“, злоупотребљен као средство за разбијање националних идентитета православних народа? Реч екуменизам има превише значења. С једне стране, наравно, духовне тенденције које се одвијају у друштвеном и политичком животу у процесу глобализацији постоје и можемо их назвати том речју. С друге стране, процват и можда најбоље и најлепше време екуменских расположења и очекивања у животу Европе био је везан за почетак 20. века, за последице Првог светског рата, свест тог ужаса који се догодио европским народима, свест да је вера у прогрес била потпуно неоснована. Либерална теологија је генерално сугерисала да ће захваљујући таквом постепеном научном напретку људи почети да живе у врло хуманом свету и да ће то и бити остварење Христовог јеванђеља. Ништа од тога није остварено. И стремљење да се пронађу нове основе за заједништво и да се више не ратује било је тада моћна покретачка снага. Даље, дошло је до масовне сеобе православних народа. А мноштво наших Руса прогнаних из Русије нашло се у земљама Западне Европе. И то мешање до којег је дошло веома је погодовало међусобном упознавању. И испоставило се да су многи католици, протестанти видели да бројни источни шизматици нису тако ужасни како им се до тада то чинило. Дошло је до људских контаката и отварања искрене вере верујућих на Западу и на Истоку. У томе је било нечег дирљивог. Друга је ствар што су то можда биле помало наивне наде које су тих година гајили многи зрели и озбиљни људи. Навео бих ту и оца Сергеја Булгакова, од руских богослова, и многе друге, као што је отац Георгиј Флоровски. Многи истакнути богослови Православне цркве тог времена гајили су одређени оптимизам у вези с резултатима тог зближавања које је отпочело. Наравно, увек нам је било живо и још живи осећање да оно што је поделило Исток и Запад представља трагедију, да је хришћанска црква на тај начин доживела веома тешку непоправљиву несрећу, да једни другима недостајемо. И та интуиција на којој се заснива тежња за међухришћанским општењем је исправна интуиција – то је заиста тако. Исто је и сада. Ма колико да осуђујемо неправедност онога што се десило у Украјини, зар бисмо могли да се натерамо да заборавимо Цариград и да заборавимо све те векове заједно проживљене историје и духовно и богословско богатство које смо из тога примили, и да престанемо да доживљавамо као трагедију то што међу нама сада нема општења. Уз сво то негирање, уз сву ту огорченост коју у нама изазива канонско безакоње које се десило, оно не може да прецрта то што је постојало током многих векова. Ми то не можемо заборавити. Ми такође не можемо заборавити први миленијум наше историје кад смо сви били заједно.

Либан је јединствена арапска земља, у којој број хришћана чини скоро половину свих становника. Може се рећи, да су овде, прво хришћанство проповедали не апостоли, него сам Христос; Либан је више пута поменут у Светом Писму, тако да су либански хришћани потомци првих хришћана. Либан је мала земља, броји око 5 милиона становника, који су јако подељени у вези религије, не само између ислама и хришћанства, него такође постоје унутрашње поделе у овим религијама код Либанаца. Православни хришћани чине негде 8-10% становника Либана, сви они припадају Антиохијској Патријаршији. Мапа Либана - жута боја означава места, у којим већина становника је православна Хришћани су присутни у свим великим и средњим градовима, а такође постоји регион, у којем су већина људи православни, зове се Ал-Кура. У њој живи око 70 хиљада људи, броји 52 села и градића. Такође једна од најчувенијих и најбогатијих области либанске престонице, Бејрута, је већином православна, зове се Ашрафијја. Саборна црква св. Ђорђа у Бејруту Не може да се заборави, да већина Либанаца и особа либанског порекла живи изван Либана, пре свега у Северној и Јужној Америци; то је негде од до 14 (!) милиона људи, од којих не мали број је православан. Због ових демографских компликација, политички сyстем Либана такође је компликован, на пример: председник мора да буде хришћанин маронита, премијер муслиман суннита, вицепремијер православни хришћанин ,председник парламента муслиман шиита, подпредседник парламента православни хришћанин. Такође се то тиче и парламентариста: 128 места је равно подељено између хришћана и муслимана. У хришћанском делу 14 места је дедикована православним. Центар Бејрута, на једној слици, починајући са леве стране: црква маронитска, сунитска џамија, православна црква, римокатоличка црква, гркокатоличка црква. Штавише, због ових религиозних подела, у Либану доста велики број дана сматра се као нерадни дани или као државни празници. Свака субота и недеља су нерадни дани, осим тога, што се тиче православних празника, слободни су: 1 јануар (Обрезање Господње), 6 јануар (Богојављење), 25 март (Благовести), православни Велики Петак, 15 август (Успење Богородице – Велика Госпојина), 25 децембар (Божић). Цела Антиохијска Патријаршија користи новојулијански календар. Православни Либанци су увек играли важну улогу у култури свог народа, између њих су: митрополит Џурџ Кходр (философ, писац, „арапски златоусти“); Фаируз (Fairouz) позната такође као Нур Хаддад (најчувенија савремена певачица арапске музике); Антун Саадех (политичар, оснивач Сиријске нацијоналне партије); Џорџ Антониус (политичар, философ, једна од најпознатих личности арапског национализма); Илијас Хури (писац), Асси Рахбани (музичар, композитор); Зијад Рахбани (композитор, музичар, писац); Џибран Туини (новинар); Гхассан Туини (политичар, новинар); Најла Туини (новинарка, политичар). Такође најпопуларнија либанска газета, Ан-Нахар (An-Nahar, буквално „Дан“) је у православним рукама, исто као и један од најгледанијих тв канала, МТВ (MTV; Мурр ТВ - Murr TV). Због тога у газети Ан-Нахар редовно су публковане проповеди чувених либанских теолога. МТВ емитује за неке недеље и празнике православне службе из различитих места, исто као и концерте црквене музике. У регији Ал-Кура ради једнах од највећих и поштованијих универзитета у Либану и целом Леванту, то је Универзитет Баламанд. Власник овог универзитета је Антиохисјка Патријаршија, и његова историја почиње од јако старог манастира Успења Пресвете Богородице, у којем радила је богословија. 30 година уназад, док је трајао рат у Либану, патријарх Игнатије Четврти (Хазим Хабиб) је проширио Баламанд, основао је више факултета да не би била само богословија. У богословији на самом нивоу лиценцијата (бакелора) учи се око 60 семинариста из Либана, Сирије и Турске. Манастир Баламанд У Либану постоје 6 православних митрополија (епархија) Антиохисјке Патријаршије: Митрополија Бејрута (17 парохија у Бејруту и околини) Митрополија Захле и Баалбек Митрополија Библос и Батрун позната такође као Митрополија Горе Либан (99 парохија) Митрополија Триполиса и Ал-Куре Митрополија Тира и Сидона Митрополија Аккара (око 67 хиљада верника). Црква св. Ђорђа у Ал-Мина У свакој митрополији постоје неколико мушких и женских манастира, између њхих доста је древних, на пример манастир Хаматура. Чудотворна икона "Сајјидат ал-Бахр" (Владичица Мора) у Батрун Извор слика: wikipedia, своја

Гост овонедељног Храма је православни теолог др Марјан Алексић. Тема емисије: Православље у Латинској Америци. Гост Храма др православне теологије Марјан Алексић са ауторком емисије Наш данашњи гост др Марјан Алексић, основне студије завршио је у Београду на Православном богословском факултету, магистрирао на "Институту за постдипломске студије Цариградске патријаршије" у Женеви, а докторирао на "Патристичком институту Августинианум" (Понтификални Латерански универзитет) у Риму. Као доктор патрологије, од 2016. до 2018. године предавао је патрологију на Универзитету Свети Августин у Боготи, Колумбија. Аутор и водитељ: Душанка Зековић. http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2019/03/09/35517577/hram ned.mp3