Претражи Живе Речи Утехе

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у Придворном храму Светог Симеона Мироточивог у Београду по први пут је одржано богослужење за коптску заједницу у Србији. Чиноначалствовао је Његово Преосвештенство Епископ средњоевропски Коптске Православне (дохалкидонске) Цркве г. Ђовани. Присутне су, у име Његове Светости, дочекали Његово Преосвештенство Епископ јегарски г. Нектарије, викар Патријарха српског, и јереј Владимир Радовановић, старешина Придворног храма. Коптску заједницу у Србији чине припадници древне Коптске Православне (дохалкидонске) Цркве, која броји више од дванаест милиона верника највећим делом насељених у Египту, а недавно је основана и Епархија за Средњу Европу, која обухвата широки простор од Венеције у Италији преко Аустрије, Мађарске, Чешке, Словачке и Пољске до Румуније. Њих стотињак, који се тренутно налазе у Србији, изразили су жељу преко надлежног епископа да им се омогући одржавање службе, што је свесрдно подржао и патријарх Порфирије који им је, водећи се свевременим начелима хришћанске љубави, пружио подршку и могућност да се по први пут у Србији уприличи богослужење за вернике страдалне Коптске Цркве која вековима одолева прогонима и искушењима. Преневши поздраве Његове Светости Патријарха г. Тавадроса II, предстојатеља Коптске Православне Цркве, епископ Ђовани је заблагодарио речима: „Ниједна писана или изговорена реч не може исказати колико ценимо и осећамо захвалност према Његовој Светости Патријарху Порофирију и вољеној Српској Православној Цркви за дух аутентичне јеванђелске љубави, великодушности и гостопримства, као и топлу добродошлицу коју сте пружили коптској заједници и мени. Молимо се да вам Господ Бог подари сваки благослов и да ваша велика Српска Православна Црква буде увек светионик хришћанске вере и љубави широм света у све векове“. По завршетку службе, за све присутне уприличено је послужење у парохијском дому Саборне цркве. Извор: Информативна служба СПЦ

Поводом празника Хануке, који у јеврејској традицији обележава сећање на победу у великом устанку против окупатора и ново освећење Храма, али уједно представља и символ слободе, светлости и наде у бољи живот, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је најискреније честитке Главном рабину Јеврејске заједнице Србије г. Исаку Асиелу и члановима јеврејске заједнице, са жељом да га сви Јевреји расути по читавом свету, проведу у миру, благостању и радости. - Нека овај велики јеврејски празник буде наговештај нових времена у којима ће се људи препознавати као браћа, а да тежња ка миру и заједничком животу прожетом међусобним уважавањем и поштовањем Богом дарованих раличитости постане трајни садржај наших душа - наводи се у честитки патријарха Порфирија. Извор: СПЦ

На празник силаска Светог Духа на Апостоле, у осму недељу по Васкрсењу (07. јуна 2020. године), Његово Преосвештенство Епископ будимски Господин Лукијан служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Тројице у Мохачу. Ове године услед последица вируса Covid-19, окупио се нешто мањи број верника, али је престони празник у Мохачу ипак трожествено прослављен. Преосвештеном Архијереју саслуживали су јеромонах Варнава (Кнежевић), протонамесник Јован Бибић и ђакон Стефан Милисавић. После свете Литургије, уследило је вечерње богослужење са читањем молитви Св. Василија Великог у којим се Црква моли за дар Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас Он све удостоји Небеског Царства. На крају богослужења уследила је литија и одслужен је помен ктиторима, свештенослужитељима и парохијанима мохачког храма. Преосвештени Владика Лукијан је затим благословио славске дарове и пререзао славски колач. Протонамесник Јован Бибић заблагодарио је Његовом Преосвештенству на љубави и посети поводом храмовне славе. Владика Лукијан је благословио сабране парохијане и честитао славу говорећи о значају Празника који представља и рођендан Цркве Христове. Празник Педесетнице у којем се пројављују Отац, Син и Свети Дух, који је у виду огњених језика сишао на свете Апостоле, јесте највеличанственији празник ране хришћанске Цркве, која је доживела своју пуноћу доласком Утешитеља. Благодаћу Божијом, примивши Духа Светога – Утешитеља, апостоли добише дар знања многих језика, како би све народе крстили у име Оца, Сина и Св. Духа. Владика Лукијан је подсетио и на грех хуле на Св. Духа, који се по речима Писма неће опростити. У светлости овог празника, Владика је поручио и да Животворни и Свети Дух дише где хоће, дарујући живот, којег нико нема право да одузме другоме или себи (нпр. абортуси, убиства, самоубиства итд). Благословом Владике, ђакон је на крају поновио речи са самог почетка св. Литургије, а Владика је поручио да примивши Духа Светога настојимо да будемо светлост свету, бивањем у заједници светих – Цркви Христовој. Извор: Епархија будимска

Педесети Псалам, који је након гријеха убиства, те преотимања жене једноме од својих војника написао пророк, пјесник и цар Израела Давид, вјероватно је уз молитву Господњу „Оче наш“ најчешће понављан молитвени текст у богослужбеном предању Цркве. „Помилуј ме Боже по великој милости својој, и по обиљу милосрђа свога очисти безакоње моје“, ријечи су којима се отвара ова покајна пјесма, показујући тиме на самом старту повјерење у „велику милост“ Божију. Недуго затим (ст. 3) позиционира се Давидов (као и став нас који Псалам користимо као своју молитву) однос, који га чини пријемчивим за милост, „јер безакоње своје ја знам и гријех је мој стално преда мном“. Дакле, „велика милост“ Божија је свагда ту, али је унутрашње преиспитивање и познање (и признање) гријеха чини дјелотворном у нама, који је познањем безакоња које савјест дарује чинимо стално присутном у нашем бићу, јер „гријех је мој стално преда мном“ те нам се тиме омогућује да будемо отворени за милост. Држање гријеха стално пред нашим очима води признању наше онтолошке немоћи, и превазилази категорије само моралних оквира разумијевања гријеха, а да их притом не искључује. „Јер си ти праведан у ријечима својим, и чист у суду своме“ (ст. 4), наставља Пророк. Праведност и чистота овдје поменута не може да се схвати одвојено од „велике милости“, већ је одређена њоме. Божанска мјерила зато не смију да буду схваћена као осветничка. Не дакле на „гријех – казна“ начин, већ на начин да познамо да милосна и чиста правда, као и свака милост, имају за основу љубав, у случају нашега Бога – неопозиву љубав, љубав „до краја“ (Јн 13, 1), јер Он је љубав (1 Јов 4, 8). На темељу искуства милостивога Бога, које Давид објављује на самом почетку, он као убица и прељубник може још увијек да иште да му се поврати „радост спасења“ и утврди га „Дух владалачки“ (ст. 12). Посматрано у историјском контексту живота јеврејскога цара ово свакако значи да Давид упућује прозбу као тражење мудрости од Бога да би владао народом у дословном смислу ријечи, праведно и по закону Божијем, а што је начело које је својим гријехом нарушио убивши поданика због сексуалне побуде према његовој жени. (Занимљиво би свакако било у разматрањима која би се кретала у смјеру другачијем од моје намјере у овом тексту, примијетити да се Бог и поред свих перипертија није „згадио“ на везу Давида и Уријинице, већ је управо та веза Давиду подарила сина и насљедника Соломона, а Уријиницу поред Давида уврстила у генеалогију Христову у Мт.1, 6). Међутим, овим историјским тумачењем се не би требало исцрпити значење, имајући у виду да је предуслов праведног чињења владање над самим собом. Тиме и утрђивање „Духом владалачким“ постаје легитимна молба и за све оне који се вијековима моле овом молитвом па и ако нису цареви и владари над народима. Оно што је у овом ремек дјелу библијске литературе посебно револуционарно, а тиме и нарочито изазовно за тумачење, јесу ријечи из 16. и 17. стиха псалма. Тамо се вели, „јер да си хтио жртве ја бих ти принио, за жртве паљенице не мариш, жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смјерно Бог неће одбацити“. Из хришћанске перспективе, на први поглед, ништа необично. Ми и овако и онако не кољемо крвне жртве, нити их самим тим послије спаљујемо, као што је то налагао старозавјетни култни закон (2Мојс 20, 24; мада се практиковање крвних жртава паљеница среће и раније у тексту, најприје везано за Ноја у 1Мојс 8, 20). Из перспективе Давидовог времена ствар је много компликованија, јер он изјављује да Бог „не мари“ за оно што је сам свом народу заповиједио да се чини. Вјерујем да би оштрица значења (уп. Јев 4, 12) хришћански ум и душу снажније погодила уколико бисмо тај стих за ову прилику ставили у контекст нашем искуству познат, те читали „за литургије наше не мариш, жртва је Богу дух скрушен…“ Као што је за наше искуство служење службе бескрвне Вечере Господње у спомен на Исусову Пасху (Лк 22, 19) од стране Учитеља заповијеђено, тако је Давидовом народу приношење жртава представљало вјерску обавезу која није била опционална већ свеобавезујућа. Поред тога, пророчка уста говоре да исти онај Бог који је све то наложио може и да „не мари“, дакле да не хаје за жртве које му се приносе. Примање жртава од стране Бога је очигледно условљено „срцем скрушеним и духом смиреним“ од стране онога или оних који их приносе. Покушајмо сада ових пар увида уврстити у промишљање о ситуацији у којој се као хришћанке и хришћани заједно са читавим свијетом налазимо у овом периоду, а који за свог главног јунака има невидљивог непријатеља (или суровог пријатеља) по имену COVID 19. Не бих желио да се понављам наводећи скорашње море саопштења како различитих помјесних Цркава тако и епархија СПЦ. У времену које нам Господ подари након што његовом милошћу ово искушење прође, вјерујем да ће паметнији од мене наћи воље да коментаришу многе појединости које су одаслате у јавност кроз та саопштења. Од архаизама и поплаве аориста и имперфеката својсвених предкосовском циклусу наше епике, до тона и позивања црквених власти да се према одређенима спроведу дисциплинске мјере, па преко анахроног куртоазног плурала којим себе часте поједини великодостојници обраћајући се пастви, тврдњи да је посриједи „вјештачко створени“ вирус, да је вријеме да се види „ко је вјера а ко невјера“, све до самог елементарног правописа који нека од тих саопштења „краси“. У некима од њих има и завидне креативности по питањима црквеног живота у посебним условима, док су нека сасвим уопштеног карактера, итд, итд. Колико год то могао бити забаван подухват, сматрам да му сада није вријеме. Чињеница која се у саопштењима може сагледати, а која се везује за тему овог осврта, јесте да су неке помјесне Цркве обуставиле богослужења док су га неке у складу са прописима здравствених радника редуковале или у мањој или већој мјери успјешно покушале саобразити са прописима државе. Питање које ме посебно голица, а на које ме је подстакао мој истински „јунак дана“, не COVID 19 , већ Педесети псалам – кога сам овога дана уврстио у ону тиху подневну молитву коју за вријеме пандемије вршимо, у својим домовима, са милионима других хришћана свих традиција широм планете – јесте управо питање условљености наше обредне евхаристијске жртве „духом смиреним и срцем скрушеним“. Чини ми се да многа размишљања на која сам наишао ових дана овај услов нису третирала са довољно пажње. Неке од расправа своде се на то да ли Црква може или пак не може „да преживи“ евентуално потпуно обустављање евхаристијског богослужења на неко вријеме. Чујемо и питања – да ли служити са пет или три вјерника, или служити Литургије искључиво у кругу свештеника, у „дворским“ капелама или приватним собама те тако обезбиједити „преживљавање“ Цркве у овом времену кризе. Без намјере да предлажем неко свеобухватно рјешење, јер га истини за вољу и немам, желим да нагласим јасну, бар на основу Псалма о коме пишем, условљеност „срцем скрушеним и духом смиреним“, без које ниједна жртва, било да је паљеница или бескрвна, неће бити примљена пред Богом. Ако израз „дух смирени“ притом не схватимо као неко индивидуално осјећање које као награду доноси благодети појединцу, већ га покушамо разумјети релационо – као понизност пред другим (и Другим) – онда овај услов без кога се не може у средиште наше пажње мора да постави добро ближњега, а не обред по себи. Зато што обред као обред, па био он и евхаристијски, барем судећи на основу овог библијског текста, не гарантује никакво „преживљавање“. (Смиреност као понизност пред другим свакако укључује и понизност пред знањем и искуством других, у овом случају љекара епидемиолога, као и оних који, генерално говорећи, мисле другачије од нас). Ако бисмо тјерали мак на конац, „преживљавање“ за Цркву и није опција, јер она објављује и свједочи „живот у изобиљу живота“ (уп. Јн 10, 10), а не било какво „преживљавање“ или живот у траговима. Педесети псалам доноси нам својим завршним стиховима (18 и 19) пророчке ријечи радости и наде у Бога: „по доброти својој Господе, чини добро Сиону, и нека се подигну зидови Јерусалимски, тада ће ти бити миле жртве правде, приноси и жртве паљенице“. Подизање зидова светога Града, када ће жртве опет бити „миле“ Богу, представља у разумијевању овога читаоца дизање зидова срца скрушеног и понизног, зидова самим тим пропусних за љубав и бригу према ближњима: за оца Милана, владику Милутина и свештенике из Ваљева, људе које познајемо, тако да кроз заједницу љубави са њима и ми можемо да болујемо са стотинама хиљада болесних у Цркви и ван ње. Кроз њихову болест можемо да дохватимо и молитвено загрлимо светог Ђузепеа Бернанделија који је свој живот жртвовао и освјетлао образ хришћанства одричући се респиратора да би млађи од њега могао да настави са борбом у овом животу. И све и свја. На самом крају, псалмопојац закључује, „тада ће метати на жртвеник твој теоце“. Можда не би било погрешно закључити да је једно такво теленце, сада већ угојено, заправо исто оно које отац готови у причи из Лк 15, 23, када је, срећан, дочекао повратак свога блудног сина. Свештеник Дражен Тупањанин Извор: Теологија.нет

У другу недељу Часног поста, 15. марта 2020. године, када молитвено прослављамо Светог Григорија Паламу, Архиепископа солунског, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у цркви Светог Георгија у Бору. Епископу су саслуживали архимандрит Козма (Радовић), архијерејски намесник борско-поречки Саша Степановић, протонамесници Радоје Мијовић и Милорад Филиповић, јереји Дарјан Комненовић и Милан Јанковић и архиђакон Илија (Јовановић). У архипастирском обраћању владика Иларион је позвао сав верни народ да остане мудар и просвећен у искушењу које нас је задесило. Ми смо позвани да се у заједници једни са другима и у заједници са Богом у Духу Светоме спасавамо и путујемо заједно ка Царству небеском – рекао је владика и подсетио да је Црква Христова преживела и много већа искушења од овог којем сада сведочимо. Поштујући прописане мере опреза, Епископ тимочки је позвао све вернике да наставе да присуствују светим Литургијама које се у данима Великог поста служе средом, петком, суботом и недељом. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован на дан када славимо Света Три Јерарха, 12. фебруара 2020. године, служио је Божанствену Литургију у цркви Света Три Јерарха у Тополи. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протонамесник Никола Илић и ђакон Стеван Илић. Чтецирали су Милан Михаиловић и Ђорђе Петровић. Појао је хор “Опленац” на челу са диригентом госпођом Маријом Ракоњац. Након прочитаног Јеванђелског зачала беседио је владика Јован: “Чули сте, браћо и сестре, да у данашњем Јеванђељу Христос каже “Ви сте светлост свету, не може се град сакрити кад на гори стоји” (Мт, 5,14). Не може се сакрити оно што је горе. Јер то је оно што светли. Тако и ова три светитеља која ми данас прослављамо и поред многих прогона од стране прогонитеља хришћанства, нису остали сакривени јер су њихова дела та која су светлела и која и дан-данас светле свуда по свету. Они су својим хришћанским животом нама растумачили како да ми лакше упознамо Бога. Њиховим делима црква живи данас и живеће до краја века. Сваки је човек позван да живи у светлости, а не у тами. Зато ће апостол Павле на једном месту рећи хришћанима, “некада сте били тама, а сада сте светлост”. Када? Онда када је дошао Христос, Он је својом Светлошћу разагнао таму овога света. Човек задобија ту светлост ако је у заједници са Богом и онда човек светли. И ми данас имамо задатак да слушајући Јеванђеље, живимо по том Јеванђељу и тако светлимо за оне који не знају за Јеванђеље Христово”. Извор: Епархија шумадијска

Наша вибер заједница Православље Online броји преко 5500 чланова из свих крајева света. Почела је са радом као мала заједница на којој смо делили интересантне догађаје из Цркве, поучне приче и разговарали о вери. Касније, захваљујући симпатичним "Животијевим стикерима" (које можете потпуно бесплатно преузети на вибер страници), заједница је почела веома брзо да расте и достигла је број око 1500 корисника. Како су наступили најновији догађаји у Црној Гори, а везани за безакони "закон" о верским слободама, група се етаблирала као место где могу да се сазнају информације "из прве руке", са сликама, видео-записима и вестима са лица места, где се одржавају литије за одбрану светиња и остали догађаји везани за сутуацију у Црног Гори. Такође, група се показала и као "зрела" и одговорна, тако да су организоване и хуманитарне акције помоћи. Наравно, у својој суштини је и даље страница мисионраског усмерења са освртима на данашњу ситуацију у којој се наша Света Црква налази. Ако користите вибер, можете да нам се придружите. Линк је овде Pridruži se Православље Online Православље Online on Viber INVITE.VIBER.COM Вести и догађаји из Православне Цркве na Viberu

Велико мноштво побожног народа сабрало се у селу Вукушици на празник Светог Стефана Дечанског ради присуства и учествовања у Светој Архијерејској Литургији. Началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслуживање архијерејског намесника жичког протојереја – ставрофора Ненада Илића, протонамесника Александра Јевтића, пароха краљевачког, јереја Милана Костића, пароха грачачког, јереја Младена Миливојевића, пароха вукушичког, као и протођакона Александра Грујовића. Након прочитаног Светог Јеванђеља Владика Јустин је поучио присутне указавши на величанствено преизобиље Божије славе која се нама људима открива преко анђела и светитеља, јер су је они први угледали, препознали и у њој слободно и непрекидно обитавају. Сваки човек који допусти да се благодатно дејство Божје љубави дотакне срца, спреман је да вечно остане у заједници са јединим Човекољупцем. Насупрот томе, они који ту љубав и благодат не поседују, бивају лак плен свим ђавољим лажима и понудама. Они постају површни симпатизери и „поштоваоци“ православља, остајући ван заједнице са Богом, која се по дару задобија само онда када себе уронимо постом, молитвеним животом и делима љубави у живот који нам Бог открива и у потпуности прихватимо све што је Његово. Повод за сабрање народа Божјег под сводовима Цркве брвнаре Светог Јована Крститеља из 19. века био је завршетак обнове црквене порте. У току ове године парохијани вукушичке парохије (којој припадају села Вукушица, Отроци и Вранеши са засеоком Јелошница) потрудили су се заједно да простор око ове светиње уобличе и улепшају. Порта је ограђена тарабом каква је некад била, а унутрашњост порте је рукама радника „Бањског зеленила и чистоће“ добила нови изглед сејањем траве и сађењем разних вишегодишњих украсних биљака. Ангажовањем Месне заједнице Вукушица и њеног председника Милана Ердоглије, као и Општине Врњачка Бања асфалтирана је комплетна деоница пута који води ка цркви, проширен и асфалтиран паркинг, и оно што је најважније за вернике који долазе из даљине – постављени су туристички путокази који воде ка овој јединој цркви брвнари на територији бањске општине. У претходном периоду извршена је електрификација звона и обновљена звонара из 1951. године. Владика је после заамвоне молитве поделио архијерејске захвалнице онима који су највише допринели у обнови овог духовног простора. Међу њима су били: у име Општине Врњачка Бања председник општине господин Бобан Ђуровић, господин Предраг Иричанин, привредник из Отрока који је исфинансирао обнову звонаре, господин Ивица Лазаревић, директор предузећа „Шуме Гоч“, због даривања грађе за ограду, и господа Славољуб и Ненад Сеизовић, мештани села Вранеши, због вођења послова ограђивања. Уз празничну трпезу коју су приредили парохијани поменута су и многа друга имена и институције који су кроз јединство и сарадњу показали да воле своју цркву и тиме дају добре резултате – пријатне људском оку и души. У повратку из Вукушице, Владика је посетио Цркву Светог Саве у Вранешима, видео нови жртвеник, нови електрични систем за грејање цркве и обишао недавно укровљену црквену салу која се од маја прошле године зида заједничким напорима парохијана из Вранеша и Општине Врњачка Бања. Извор: Епархија жичка

У литургијској бесједи Пресвећени владика Јустин је је казао да је данас дан велике радости јер су се спојила ова два јубилеја наше Цркве и то су догађаји који нама православнима дају могућност да се радујемо, јер и апостол Павле каже: Радујте се у Господу свагда, и опет велим: Радујте се! Он је нагласио да је наша вјера, вјера радости и свјетлости, вјера наде у оно што нам је Господ обећао. Подсјетио је владика и на наше славне претке, као и новомученика Светога Вукашина из Клепаца. Појаснио да су мучитељи увијек прво пријетњама, онда ласкањем хтјели да преласте оне који су чврсто утемељени у Христу. Нагласио је да су и сада таква времена и увијек ће бити. Тумачећи данашњу јевађељску причу о бремену богатствa, када младић пита Господа шта му треба да чини да наслиједи вјечни живот, Преосвећени владика Јустин је објаснио да се од тада до данас свако пита шта му треба да замијени овај привремени, вјечним животом: „То је једино призвање и једино обећање Божије, да је Он припремио Царство небеско за све оне који га љубе. Благодарећи нашим прецима, светитељима Божијим коју су у себе примили све врлине Христове, борили се и свједочили свако у своме достојању, стигосмо до овога тренутка“, бесједио је владика подсјетивши још једном на то кроз каква искушења и муке су наши преци пролазили, али су вјеровали у ријеч Христову: У свијету ћете имати невоље, али не бојте се ја побједих свијет. Даље је владика појаснио да је на нама избор да ли ћемо бити синови свјетлости или синови таме и коме ћемо се клањати: владарима овог свијета или Господу Богу. „Нико нема изговора да каже неко ме је преварио, морао сам. Ништа нисмо морали! Ми смо само дужни из љубави према Богу, да оно што нам је дао сачувамо и предамо другим генерацијама.“ Говорећи о невољама које су нас данас са свих страна притисле, Епископ жички је поручио да се не плашимо, него да будемо постојани и да имамо наду, јер нам је Христос рекао да ћемо бити гоњени. На нама је да чекамо, мишљења је владика, онај велики дан када ће нам Господ рећи: Мали слуго био си ми вјеран у малом, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара свога: „То је та ријеч, тај благослов који сви очекујемо. Нека Господ Бог нас, његове свједоке и следбенике, оснажи да се никада не уплашимо и да будемо мирни са пуно љубави, јер љубав је та која је побједила читав свијет, а љубав је сам Господ! Нека Господ, Бог мира, утјехе и свакога добра, буде са свима нама да нас води руководи до Царства небескога. Слава нашим славним прецима који животе своје дадоше за крст часни на бранику отаџбине“, поручио је Његово преосвештенство Епископ жички г. Јустин. Извор: Телевизија Храм

Ми имамо озбиљну архивску грађу, документацију и не плашимо се доказивања, али оно што је опасно то су једнострани потези који могу да изазову озбиљне проблеме, казао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске у емисији Голи живот на ТВ Хепи говорећи о Предлогу закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, којим се, уколико би био усвојен у Скупштини Црне Горе, доводи у питање достојанство и имовина Цркве. Он је казао да само доносиоци одлука могу да знају у ком правцу ће да се крене са Предлогом закона, али да је он непримјењив и да је јасно да може да изазове озбиљне друштвене последице. Дуг је пут од Предлога закона до закона и још дужи и сложенији од доношења и ступања закона и његове примјене, казао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, и нагласио да је императив да свака црква, манастир и све што је црквено мора бити брањено као олтар манастира Острога, у правном и вјерничком смислу. „Наши епископи, владика Јоаникије и Митрополит Амфилохије, воде рачуна о томе да се чува јединство Цркве и у томе је смисао поруке која је прочитана на Тројичиндан, на Сабору у Подгорици. То је најважнија ствар, а ми ћемо, како је говорио Патријарх Павле, да чинимо што до нас стоји. Они могу брутално, насилно и противправно да спроведу, ако би остао такав члан о катастру, а ми морамо да нападнемо тужбама све то, друга путања је да одмах покренемо процедуру за оцјену уставности закона, има много могућности. Најбоља је ствар да се доносе закони који ће да буду поштовани с љубављу од свих. Истичући да Бог силу не воли, отац је казао да „се он не би играо са ћивотом Светог Василија и Светог Петра Цетињског, завјештањем и проклетством које је дао Иван Црнојевић за Цетињски манастир и Свети Василије за манастир Острог….Ако се неко дрзне и крене тим путем, ја могу само да кажем нек је Бог на помоћ“. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је нагласио да треба да се сједне и разговара и како би се направио озбиљан закон. „Сви сматрамо да треба да се донесе нови закон и нико не спори држави Црној Гори да треба и има право да донесе закон, ниједна традиционална Црква не тражи забране неких других, и сви сматрамо да треба да постоји дијалог. Свега тога до сада није било. И умјесто да градимо кућу на тим здравим темељима, ми смо дошли обрнуто до једног лошег текста. Надам се да ће људи да схвате да није Црна Гора једина држава на свијету која има цркве и вјерске заједнице и у којој треба да се поштује право на слободу вјероисповијести, и у индивидуалном и колективном аспекту.“ Нагласио је да су готово све одредбе Предлога закона грубо супростављене међународним стандардима и апеловао да се ствар врати на здраве основе, јер то не би био једини случај да се неки предлог закона врати на дораду. Мишљења је да тим путем треба ићи ако желимо добро свеукупној друштвеној заједници. „Оно што су стандарди и у Смјерницама ОЕБС-а из 2004. и 2014. године, оно што су пресуде Суда у Стразбуру по питању члана 9 Европске конвенције о људским правима, оно што су најбољи моменти тумачења чл. 9 Конвенције, то примјенити и неће бити проблема, а свака друга интервенција те врсте, бојим се да ће да нас удаљи више него што само данас удаљени једни од других“, поручио је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске. Голи живот – Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске – (ТВ Хепи 20.06.2019):

У Глувну недељу, 14. априла 2019. године, литургијско сабрање у цркви Светог Саве на Врачару предводио је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, у присуству Његовог Преосвештенства Епископа британско-скандинавског г. Доситеја. Саслуживали су протојереји Игор Давидовић и Ненад Јовановић, јереј Предраг Продић, протођакон Младен Ковачевић и ђакон Радомир Врућинић. Протојереј Игор Давидовић произнео је беседу на прочитано јеванељско зачало, рекавши да Господ није дошао да му служе него да буде слуга и служи свима. Такође, беседник се осврнуо на значај недеље посвећене Преподобној Марији Египћанки, истакавши њен живот као диван пример чудесног покајања. Многобројни верни народ приступио је светом причешћу, док је хор Мокрањац појао причастен. Извор: Српска Православна Црква

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 5. априла 2019. године Литургију пређеосвећених дарова у храму Рођења Пресвете Богородице у Земуну. Саслуживали су протојереј-ставрофор Ђорђе Кнежеви, протојереј Небојша Тополић, јереји Владимир Левићанин и Лука Верић, протођакон Зоран Николић и ђакон Александар Танацковић. Свештенике и ђаконе архијерејског намесништва земунско-новобеоградског исповедали су протојереји-ставрофор Стеван Мрђа и протојереј Лазар Манигода. Уследио је братски састанак у новообновљеном Парохијском дому. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/5.4.19.Patrijarh Bogorodicina za emitovanje za stranicu.mp3 Извор: Српска Православна Црква