Претражи Живе Речи Утехе

Зашто је СПЦ, са свим својим слабостима, толико на тапету медија? Једноставно – Зато што је то ЈЕДИНА преостала институција која стоји на путу до апсолутне колонизације српског народа. ... Бројимо дане када се налазимо у незапамћеној ситуацији. Корона вирус је за веома кратко време склонио у страну онај уобичајени начин живота који смо тако олако схватали и натерао нас да се суочимо са променама огромних размера. Многи од нас су збуњени, уплашени за своје и здравље својих најмилијих, као и суочени са опасношћу од губитка посла и мишљу да многе ствари можда више никада неће бити исте. У таквим условима многи се окрећу Богу, вери, и наравно Српској Православној Цркви. Међутим, скоро да не прође ниједан дан а да у медијима не осване нека прича која приказује Српску Православну Цркву у крајње негативном контексту. Пре неколико дана били смо сведоци огромне халабуке која се дигла због начина на који се врши причешће, па је другосрбијански део јавности једва дочекао нови повод да саспе паљбу по Цркви. Лако се стиче утисак да се свако ко не разуме ни суштину ни важност причешћа осећа позваним да попљује и Цркву и вернике. Кафић-атеисти, Твитер-секуларци и помодарски антидуховници, убеђени да је једино њихово (најчешће крајње плитко и црно-бело) гледиште исправно, иако и о Цркви и о корона вирусу знају само оно што су прочитали у таблоидима између два продужена еспреса, испољавају чист говор мржње према Цркви, док са презиром вређају вернике и багателишу веру. Међутим, ово није напис о причешћу, а ни о корона вирусу. Образложење и објашњење како и зашто се неко причешћује, чак и у овим опасним околностима, желим да оставим људима који су далеко упућенији на то од мене. Ово је напис о наизглед тихом рату који је објављен Српској Православној Цркви, а који не јењава већ дуго. Не треба много размишљати да би се схватило да су чак и пре злокобног вируса пропагандни про-западни медији типа Н1, Данас, Време, НИН, Блиц, Курир, Ало, итд, имали тенденцију да стављају у први план блаћење Цркве, иако готово увек постоје неупоредиво важније теме од реалног животног значаја, које често падају у сенку или бивају игнорисане. У пљувању СПЦ таблоидима здушно помаже твитерашки интелектуални плићак који тобожњим згражавањем или исмејавањем Цркве такве приче упорно држи пред очима јавности. Ту доминира медијско инсистирање на идеји о личном богаћењу свештеника на рачун народа, корупција, педофилија, диловање дроге, пијанства и баханалије, и свакаква неморална дела, као и мешање Цркве у свакодневни живот грађана. Наравно, у народу који једва саставља крај с крајем, и који је махом васпитаван у комунизму и његовима каснијим дериватима, све ово ствара огромну мржњу према СПЦ и гађење према свему што она представља. Сличне ударе можемо све чешће приметити и у комшијским државама, пре свега у овој и оваквој Црној Гори. Извор: Снимак екрана/N1 Ипак, треба поставити питање – зашто се све то дешава и зашто медији те приче гурају у први план? То да у СПЦ заиста постоји много свештеника који нису ни интелектуално ни морално дорасли свом звању је апсолутна чињеница и било би непоштено тврдити другачије. Нажалост, ако рачунамо само новију историју, СПЦ је у последњих 75 година прошла кроз огромна искушења и проблеме, пре свега са комунизмом који ју је тлачио на све начине, а онда и са децом и унуцима тих комуниста који данас владају и раде на издаји земље. Много нечасних и неподобних је прошло кроз СПЦ, а неретко су свештеници убацивани и као шпијуни разних служби. Такође, велики број „морално посрнулих“ људи, наркомана, пијанаца, психички нестабилних особа је спас тражило у религији, па су многи уписивали Богословски факултет. Због тога се и данас дешава да се међу њима нађу они којима дрога или алкохол нису страни. Лично, заиста немам право никоме да судим јер као Хришћанин први сам међу грешницима, али нажалост истина јесте да је потребна једна велика и озбиљна чистка да се СПЦ отараси свих оних који незаслужено припадају њеном свештенству. Међутим, много је важно не изгубити из вида чињеницу да је СПЦ буквално највећи разлог што ми као народ данас постојимо. Да није било институције СПЦ која је одржавала дух, културу, образовање, идентитет, јединство народа кроз стравична времена турске, аустроугарске, комунистичке, па чак и тренутне евроатлантске окупације, ми већ одавно не бисмо постојали. Карикатура Предрага Кораксића у листу Данас, 27. 3. 2020. Али – зашто је данас СПЦ, са свим својим слабостима, манама и недостацима, баш толико на тапету медија? Једноставно – Зато што је то ЈЕДИНА преостала институција која стоји на путу до тоталне и апсолутне колонизације српског народа на свим нивоима, како културолошки, тако и друштвено-политички. Ако погледамо, СВЕ остале битне институције су или угашене, или уништене, или компромитоване. Војска је под контролом НАТО генерала. САНУ је упропашћена готово до бесмисла, национална култура скоро уништена, судство деградирано, а полицију боље ни не помињати. Дакле, само још како-тако на путу стоји СПЦ, и зато је колонизаторима важно да је огаде народу, да је компромитују, да је понизе и учине крајње ирелевантном. Данас, кад смо на корак од издаје Косова, СПЦ једина стоји као препрека на том путу издаје, и зато по плану колонијалиста мора бити огађена народу, јер огадивши СПЦ огадиће и Косово. А кад се то деси можемо заиста да заборавимо да смо икада постојали. Свакако да има свештеника који јесу злоупотребили свој позив и подлегли профитерству, који возе скупа кола. Али, такође, свако ко зна мало више о Цркви зна и да је огромна већина свештеника заиста поштена, морална и часна, и да много чине за свој народ. Наравно, у сваком позиву има негативних примера. Као што има корумпираних и лоших лекара или учитеља, тако има и свештеника. Али да ли то значи да због таквих треба окренути леђа медицини или образовању? Извор: Nova.rs Но, подмукла кампања против СПЦ евидентно бива све јача, а народ који никада није заправо и на прави начин био учен о вери, народ који је често не разуме, који великим делом чине деца комуниста, они који су у цркву последњи пут ушли 1998. (ако су икад), или који у незнању или из помодарства славе Славу, такав народ је лако убедити и медијски обликовати у шта год колонизатори пожеле. Дакле: да ли је Црква савршена и безгрешна? Не! Да ли у СПЦ има много „кукоља који би требало очистити“? Да! Да ли СПЦ треба да много поради на себи? Апсолутно! … АЛИ, да ли треба наседати на сваки медијски петпарачки сензационализам? Не! Да ли треба омаловажавати и пљувати Цркву на сваком кораку? Дефинитивно не! Без обзира да ли је неко верник или не, тај мора да схвати историјски, културни и друштвени значај СПЦ као институције која једина још колико-толико може народ да држи уједињен и сложан. Како смо кренули, за коју деценију заиста може да нас више нема. Не само као народа, већ и као људи. https://stanjestvari.com/2020/03/27/nikola-cobic-udar-na-poslednji-stub-srpsku-pravoslavnu-crkvu

Отац Велибор Џомић: Предлог закона о слободи вјероисповијести удар на слободу вјере или увјерења, вјерску историју и културу Црне Горе мај 17, 2019 у 18:31 | Актуелности, Догађаји, Влада Црне Горе утврдила је јуче Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који суштински представља фронтални напад на Митрополију црногорско-приморску Српске православне Цркве. Коментаришући за Радио ,,Светигору“ ову одлуку Владе, коорднинатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић каже да је то удар на Митрополију црногорско-приморску и остале епархије Српске православне цркве у Црној Гори, али и да она има један шири значај а то је удар на слободу вјере или увјерења у Црној Гори, на вјерску историју и културу Црне Горе. ,,То је документ који је настао на један врло чудан начин који је супротстављен прописаном поступку припреме закона и других општих правних аката. То је једини закон, из области људских права и слобода, који је настао тако што заинтересованим субјектима, стручној јавности, невладином сектору није омогућено да партиципирају у радној групи за израду тог предлога и претходно нацрта закона“, каже отац Велибор. Додаје да је то скандалозно и само по себи недопустиво: ,,И сама ова чињеница у озбиљним и одговорним друштвима, правно уређеним државама била би довољна да се такав акт под хитно пошаље у архиву. Међутим, он је јуче добио једну нову димензију као Предлог закона од стране Владе Црне Горе, иако након таквог једног поступка, након одсуства јавног, транспарентног, цивилизованог аргуменованог дијалога није могао да се нађе ту гдје се нашао.“ Протојереј-ставрофор Велибор Џомић каже да се након првог површног читања види да је предлог закона гори од Нацрта закона из 2015, и да образложење које су пружили уз предлог закона је документ који не кореспондира са историјским чињеницама. „Довољно је да кажемо да у њему пише да је одржана јавна расправа у Котору и Бијелом Пољу 2015. године а и врапци на грани знају да се то није догодило. То је један грубљи фалсификат недавне историјске прошлости везане за Нацрт закона. Ту има свега и свачега. Негдје су нешто поправљали, врло немушто. И поред наших примједби, предлога и сугестија којих има скоро 5000, понављам 5000 субјеката је доставило примједбе, предлоге, сугестије и критике на рачун Нацрта закона из 2015. године, извјештај Владе је стао на једну и по страну. “ Подсјећа да су само примједбе Митрополије достављене на преко 50 страница што их, како је истакао, није интересовало ни да прочитају, нити да одговоре иако су били дужни да то ураде. „Отишли су толико далеко, немојте се изненадити, кад би тај монструм од предлога ступио на снагу, да поставе пореског инспектора поред ћивота Светог Василија Острошког да уписује ко је дао какав прилог и да то броје и пребрајају. То је нешто што не постоји ни у једној цивилизованој држави у свијету“, изричит је отац Велибор. Отац Велибор Џомић наглашава да Црква има врло уређено финансијско пословање које је у функцији мисије Цркве и додаје да примитивизам, који је овдје демонстриран, превазилази сваки разум. ,,Одвајкада се зна да се код нас, који баштинимо све вриједности римске правне традиције, на овом европском континенталном простору увијек доказује у имовинским споровима, спорењима и тако даље, онај који нешто тврди. Не, овдје се дешава супротно. Онај који не тврди против кога се тврди, треба да доказује, а не онај који тврди, конкретно мислим на имовинска и својинска права над сакралним објектима.“ Истиче да ће ово бити први пут у модерној државности да једна држава, као секуларна, исказује амбицију да постане власник, држалац и корисник, сакралних објеката. „Много тога је спорно. Одмах на почетку сам видио да није усаглашен са међународно-правним актима, смјерницама ОЕБСА-а и Савјета Европе, са бројним пресудама Европског суда у Стразбуру. Питање начина остваривања и заштите слободе увјерења које је сад прикачено у наслов закона јесте питање коме у закону уопште није посвећена пажња. То је и даље један акт који није усаглашен са номотехничким правилима из Секетаријата за законодавство у Црној Гори, иако су се они, вјероватном сложили са тим. То мени више личи, нека ми не буде замјерено, на један идолошко-партијско-политички памфлет него на један озбиљан предлог закона и питам се шта је овдје писац хтио да каже. Да ли да објави један својеврстан прогон Цркава и вјерских заједница и да грађанима пошаље поруку, која је слата 50 година, да није добро да припадају црквама и вјерским заједницама или је у питању нешто друго. Шта год да је, није добро, као што није добро да се на такав начин израђују овакви прописи“, мишљења је свештеник Џомић. Он сматра да је посебно проблематично то што је јуче са највишег мјеста извршне власти речено да се овим законом заправо жели створити нова реалност у, како је речено, завршетку формирања националног и грађанског идентитета Црне Горе: ,,Дакле, добили смо са врло релевантне адресе признање да није у питању уважавање друштвене реалности него се, напротив радикалним, државним методама, жели мијењати вјерска слика Црне Горе и то је нешто што јако забрињава. Такав један акт, при здравој памети и ономе што су стандарди савремених европских држава и међународних институција не може да добије подршку. Видјећемо. Ту смо гдје смо. “ Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић наглашава да ће Правни савјет, са своје стране, учинити све да аргументовано докаже цивилизацијску и логичку неодрживост предложених рјешења, и да ће водити један аргументован дијалог са домаћим и међународним адресама као и са стручном јавношћу. „Видјећемо шта и како даље, али у сваком случају Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори својим садржајем, својим материјално-правним и процесно-правним одредбама није добра вијест за Црну Гору“, изричит је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. По његовим ријечима према јуче утврђеном предлогу Владе Црне Горе сви вјерски објекти грађени до 1918. године постали би државна својина, што јесте уперено против наше Цркве, али није везано само за нашу Митрополију с обзиром да је закон општи правни акт, који у себи садржи опште правне норме чија је једна од одлика и карактеристика да се односе на највећи број субјеката. „Иако ова одлука јесте уперена против наше Митрополије, то исто значи да ће, по тој логици, и све џамије као исламски вјерски објекти и сви други објекти исламске архитектуре који су својина Исламске заједнице, као и сви други објекти Римокатоличке цркве, за који неко нема неки уговор и тестамент, да постану државна својина. Ја не знам како они то мисле. Да ли мисле да се у управном поступку субјект права може лишавати својинских права? У сваком случају то је пораз правничке логике, то је пораз оних који су то писали, у смислу стручне неутемељености таквих норми, значи грубом силом. Онда треба и рећи: Јесте ово је у функцији гоњења Цркве и других вјерских заједница“, каже координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске и додаје да су дани пред нама. ,,Стигло је прољеће, ближимо се љету. Очевидно биће вруће и прољеће и љето, али ми ћемо са своје стране учинити све да покажемо да то што се на овај начин жели постићи просто није у сагласју са цивилизацијом. Надам се да ће међународни фактори, домаћа и стручна јавност врло јасно послати поруку у вези садржаја одредби овога закона“, закључио је свештеник др Велибор Џомић. Слободанка Грдинић https://mitropolija.com/2019/05/17/otac-velibor-dzomic-predlog-zakona-o-slobodi-vjeroispovijesti-udar-na-slobodu-vjere-ili-uvjerenja-vjersku-istoriju-i-kulturu-crne-gore/ View full Странице

Нема никакве дилеме да је Министарство унутрашњих послова незаконито поступило када је наложило да више десетина монаха и свештеника СПЦ напусте Црну Гору, каже координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске Велибор Џомић, који истиче да је тим поводом поднета и тужба Управном суду. Свештенство и монаштво Српске православне цркве у Црној Гори је, наиме, поново на удару власти у Подгорици, што је потврдио митрополит Амфилохије који је казао да држава у овом тренутку тражи да преко 50 монаха и монахиња напусти Црну Гору. То није први пут да држава прогања монахе и свештенике СПЦ и то превасходно оне који нису рођени у Црној Гори. То је био чест случај у протеклој деценији, па је на пример под изговором „сузбијања илегалне миграције“ 2011. године МУП Црне Горе саопштио да 86 свештеника СПЦ нема одобрен боравак у Црној Гори, те да морају да га ријеше на законом прописан начин. Из Митрополије су тада истовремено тврдили да држава намјерно годинама не одговара ни на једну њихову молбу за боравак, те да држава на тај начин жели да десеткује кадар СПЦ у Црној Гори. Нешто слично се, чини се, догађа и последњих мјесеци. Парламент Црне Горе је почетком 2018. године усвојио закон по којем свештеници Митрополије црногорско-приморске који долазе из Србије и БиХ морају да полажу црногорски језик и, парадоксално, да приложе потврду о регистрацији вјерске заједнице за коју раде, поред чињенице да Црна Гора званично нема регистар вјерских заједница. Да ствар буде гора, протојереј-ставрофор Велибор Џомић, који је уједно и координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, за Спутњик је потврдио да су у Митрополији током претходна два-три мјесеца примили више десетина негативних одбијајућих решења којим је Министарство унутрашњих послова преко својих подручних јединица широм Црне Горе одбијало легалне и легитимне захтјеве свештеника, монаха, монахиња, као и чланова свештеничких породица (попадија и малољетне дјеце) да им се продуже привремени боравци у Црној Гори. „Јавност зна да је у вријеме министра Горана Даниловића то питање било ријешено и решавано на законит начин. Чак је својевремено и Министарство унутрашњих послова издало једно увјерење којим је потврдило неспоран грађанско-правни субјективитет Митрополије црногорско-приморске, епархије Будимљанско-никшићке и других црквених установа у Црној Гори. Тада је нашем свештенству, монаштву и члановима свештеничких породица издаван привремени боравак на годину дана, а они су наравно поступали законито и благовремено су подносили захтјеве за продужење привременог боравка“, подсјећа отац Џомић. Последњих мјесеци ситуација се промијенила, па је Министарство унутрашњих послова, према ријечима нашег саговорника, из неких себи знаних разлога поступило потпуно супротно и захтјеве свештенства и монаштва за привременим боравком почело да одбија уз образложење да Митрополија црногорско-приморска није пријавила своје сједиште и вјерско дјеловање у Црној Гори, што је, како отац Џомић примјећује, нонсенс своје врсте. „Ми смо на та првостепена обавјештења благовремено улагали своје жалбе и оне су све до једне одбијене. Монасима, свештеницима и члановима свештеничких породица је остављен рок од 30 дана да морају да напусте Црну Гору, што су они и учинили, јер би им у супротном пријетило депортовање“, каже отац Џомић. „Ми смо у међувремену поднијели тужбе Управном суду. Ријеч је о ванредним правним средствима и очекујемо да ће Управни суд да ријеши те предмете у складу са законом и да усвоји наше тужбе, јер довољно је само да наведем чињеницу да су и овом приликом брутално кршена процесна права свештеника, монаха, монахиња и чланова њихових породица као странака у поступку, јер им чак није било омогућено ни да се изјасне прије доношења решења, на шта су по закону о управном поступку ти органи обавезни да учине“, објашњава наш саговорник. Када се подвуче црта, отац Џомић нема никакву дилему да је у питању једно незаконито поступање црногорског МУП-а. „Не видим разлог да се то ради. Таман је то питање било ушло у легалне токове, људима су одобравани привремени боравци, а сада се без икаквог разлога поступа потпуно супротно“, јасан је саговорник Спутњика. С обзиром да је као координатор Правног савјета Митрополије пуномоћник у поменутим поступцима, наш саговорник каже да се најрадије не би бавио политичким или медијским аспектима тог питања, већ би се задржао искључиво на правном дијелу. „Оно што заиста јесте фрапантно за мене као човјека, правника и као некога ко познаје ту материју, јесте да је 2016. на 2017. годину издаван привремени боравак свештеницима, монасима и монахињама, по основу обављања вјерске службе, док се 2017. и 2018. године то одбија, а на чекању су још сигурно једно тридесетак свештеника, монаха, монахиња, као и дјеце која иду у школу.“ „Можете онда замислити како све то изгледа у реалном животу, тако да заиста мислим да је то Црној Гори непотребно, да треба да се уђе у законито поступање и да МУП нема ниједан разлог да одбија ове на закону засноване захтјеве свештенства и монаштва“, наводи отац Џомић. Извор фотографије и текста https://rs.sputniknews.com/komentari/201812261118302002-dzomic-spc-crna-gora-analiza/ View full Странице

Св. Василије Велики на почетку свог Шестодневског протолошког говора о Постању испоставља реторички дилему „да ли да опјева нашу истину“.[1] Истину о почетку свега. Почетком се, ако је ријеч о истини, укида свака дилема, престају оне нејасности и неодлучности, искључују се све двосмислености, истинује се оно што је започело. Ако је, пак, ријеч о не-истини као почелном принципу, онда дилеме прије почетка, настављају да живе и умножавају се послије, и пресрастају као туморске ћелије у болест, не само зараженог почетка него и живота онога што започиње, што на крају доводи до смрти и непостојања, односно до не-истине. У причи о Украјинској Православној Цркви, имамо управо такав почетак, јер да није тако могли бисмо, сасвим комфорно да сада развијамо различите академске дискурсе, сакривени иза наших титула и звања, па да теолошки проблем ситуирамо у причи о кризи, крисису, како је већ неко духовито и паметно дифамирао такав архи, па да из онога невидљивог разумијемо оно видљиво или да философски, „по мудрости по свијету“, почетак буде о фисису, да из оног видљивог оно невидљиво протумачимо. Али да оставимо презизијуласовце и пресократовце, Св. Василију и Св. Максиму, и Платону и Аристотелу, а да почнемо на другачији начин, просто људски, односно васељенски, да погледамо о чему је ријеч. У Црној Гори је у току суђење за такозвани државни удар на дан избора 2016. године, ово наглашавам због оних који нијесу из Црне Горе, а њих је као што је општепознато, барем поријеклом, мали број у свијету. Прије почетка суђења за такозвани државни удар, свима је све било јасно, дилема је била само реторичка, а како је почео да се одвија Процес, да чињенице говоре, да се појављују свједоци, да се упознајемо са детаљима приче, на самом крају све је постало нејасно, а посебно да ли је нешто почело или није. У црквеном удару, не више такозваном, прије почетка, такође све је било јасно и недвосмислено. Имамо Украјинску Православну Цркву која је у канонском јединству са свим православним помјесним црквама, имамо различите парацрквене организације које су се својевољно из таквог општења искључиле, такође немамо никакав познати захтјев за промјену канонске позиције УПЦ у односу на Руску Православну Цркву (иако је помињано постојање таквог документа, он није, колико ми је познато, презентован). Рекло би се све је јасно и онда… почиње Процес. И цијели Процес одвија се у једној новелизацији, односно одиграва се по обрасцу који у овом случају не долази из црквене сфере, него неке нама још увијек непознате. И да хоћу не могу избјећи овдје аналогије са најпознатијим Процесом на свијету. Кафкиним. Све почиње хапшењем Јозефа К. кога је неко оклеветао, иако нема никакве кривице. Јозеф К. вјерује да је то рођенданска шала његових колега слично као што је и Процес УПЦ почео на 1030. рођендан крштења Кијевске Русије. Циљ оптужбе није да се докаже кривица, јер ње нема, једино ако кривица није невиност, већ да се наметне социјална и психолошка стигматизација којој ће оптужени подлећи тако што ће се подврћи самокастрирајућем преиспитивању не би ли сам нашао у себи гријеха и кривице. Титорели, судски сликар, ће Јозефу К., објаснити три могућа сценарија ослобођења. Један је да се невини, ослободи у потпуности сваке кривице, што је у теорији могуће али у пракси није, и није познат такав случај; други, оно условно ослобађање, да се оптужени казни неким мањим преступом који га не ослобађа Процеса, већ му само омогућава да тренутно избјегне оно неизбјежно, које ће свакако услиједити; и трећи, нама најпознатији, да се уведе стање замрзнутог конфликта, а о њему већ све знамо. Углавном невини се мора осудити, а о томе бар, нешто знамо. У литерарном Процесу, а Кафкин је остао незавршен, за разлику од стварног, нико неће бити осуђен и кажњен и неће сносити последице. У стварном Процесу УПЦ-у, можда се, умјесто бирократски незаинтересованог и чак добронамјерног Титорелија, појави на примјер Емануил и исто ово објасни, сада стварним и конретним људима, о оптужбама за колективну кривицу. Ријеч је наравно о француском Емануилу, а онај Други… У цијелом овом Процесу, послије припремних рочишта, на којима су се појављивали разни „судски експерти“ и „свједоци“, а који су требали да припреме терен за главни претрес и изношење круцијалног доказа, нијесмо ништа више чули од онога што нијесмо и прије почетка знали. И, коначно, украјинско се појавило у документу пророчког назива „Омилоун та кеимена“ (Докази или чињенице говоре), које је у септембру ове године издала Васељенска Патријаршија. Сам назив ме подсјећа на чувени Калвинов егзегетски став sola Scriptura (Свето Писмо се тумачи самим собом) у којем је вјеродостојност онога о чему се говори посвједочено из „свјетлости Светога Духа“ у Калвиновом случају, а у нашем Свештеним Синодом под предсједавањем Његове Божанске Свесветости Патријарха Васељенског. Калвин ће овај свој теолошки програм наметнути само грађанима Женеве, гдје је владао до своје смрти, а у нашем случају пошто нема тих грађана и те власти у Цариграду, онда ће бити urbi et orbi. У једном невеликом документу, у којем је центар пажње усмјерен на један докуменат из 1686. године, односно Синодско писмо којим је уступљено, „по икономији“ од стране Васељенске Патријаршије, право хиротоније кијевских митрополита Московској Патријаршији, не можемо пронаћи оне разлоге који било кога читаоца могу убиједити у разлоге за започињање овога Процеса, а камоли за осуду. У исцрпним филолошко-теолошким интерпретација, којима обилује овај документ, а којима се жели истаћи разлика између релеванције Писма (Синодског) и Томоса, „открива“ се оно што нико није ни доводио у питање. У помало непотребном набрајању свих оних релевантних истраживача који су се бавили овом темом, емфатички се наглашавају и руски историчари и канонисти, од којих треба посебно издвојити једну изузетну личност – Вадима Мироновича Лурјеа. Е тај Лурје као и остали руски историчари, сложили су се, стоји у документу, у својим закљуцима поводом Синодског писма, да су његове одредбе имале јасно за циљ очување канонске власти Васељенске Патријаршије над кијевском епархијом. Добро, опет се можемо сложити да све то тако и стоји у том документу. Али остаје опет питање чему сада Процес. Један мало познати писац и афористичар изван грчког говорног подручја Михаил Мицакис почињао је сваки свој спис питањем „Зашто?“. Мицакис је на прозну аутопровокацију и износио разлоге зашто је нешто зато, у поменутом тексту и у другим објавама Васељенске Патријаршије не можемо наћи оно зато. Па и ако се сложимо да је све тако и да је последњом Одлуком Васељенске Патријаршије повучена пуноважност Синодског писма из 1686, остаје чињеница да УПЦ и даље има канонску јурисдикцију на простору Украјине са све литургијским помињањем Његове Божанске Свесветости. Из другог става поменуте Одлуке, међутим, постаје јасно да то неће бити још задуго. Наиме, одлуком о оснивању ставропигиона Васељенске Патријаршије у Кијеву јасно је како ће Процес даље тећи. Није циљ само да се расколници уведу у канонски поредак, већ да се канонска јерархија УПЦ прогласи неканонском и расколничком. На будућем сабору пројектоване Православне цркве у Украјини који ће се сазвати у овом ставрпигиону неће бити канонске УПЦ јер она по одлукама, већ припремљеним, Васељенске Патријаршије неће ни постојати. У процесу који ће се убрзавати Васељенски Патријарх ће послије одбијања УПЦ-а и митрополита Онуфрија да прихвате Одлуке Васељенске Патријаршије одредити привремене егзархе и друге органе на челу УПЦ-а, чиме ће им бити и онемогућено да користе више ово име, већ ће бити државном уредбом преименовани као архиепископија Руске православне цркве у Украјини. Овдје морам стати да дођем до даха, и да се сјетим ријечи једнога старца из совјетског времена о. Јосифа, који је на месијанске поруке које су долазиле из његове околине о оптимистичким виђењима да ће Цариград опет бити наш православни и да ће Света Софија опет бити црква одговарао: „Зашто ће нам Света Софија? Ко ће ући у њу? Распућин!“. О Процесу УПЦ написано је ових мјесеци много различитих виђења[2] и предвиђања, али мало је тога учињено од оних који могу и требају, а то су помјесне православне цркве. Бојим се да и неће превише тога урадити и да ће ово стање „замрзнутог конфликта“ трајати дуго, барем до неког наредног Процеса. А онда ће се опет наставити истим путем, уз безбројне позиве на мир и љубав у свијету. Вратићемо се теми екологије, тако омиљеној Његовој Божанској Свесветости, и наравно правима хришћанских мањина у резерватима, са бригом до последњег преживјелог. На крају, морам, не могу да не кажем о дубоко нехуманом позиву из последње Одлуке Васељенске Патријаршије, а која се односи на позив на избјегавање сваке врсте насиља у Украјини ради „очувања мира и љубави Христове“. Да нијесу поменули ово последње било би само лицимјерно ово позивање, у мору таквих сличних испразних фраза, којима се успут легитимизује такво насиље, али још позвати за свједока и Христа… Сјећам се, како ме је фасцинирала у раном дјетињству једна ријеч, скоро полуглас, који је моја комшиница изговарала када год се сусретала са неправдама у животу, а њих је, хвала Богу, било доста, она би на такве животне изазове одговарала рјечцом „Пи“. Послије сам сазнао да је Пи математичка константа која је бесконачна и непериодична. Пошто моја комшиница није била математичарка за њу је Пи било непромјењиво и значило је само Пи. ------------------------------------------ [1] Овај текст је прескромни чин благодарности гостопримству митрополита бориспољског и броварског Украјинске Православне Цркве, господина Антонија и његових сарадника у зиму 2012. године, када сам са колегом Ђогом боравио десетак дана на Кијевској духовној академији. [2] Посебно је ту просвијећујући и укрепљујући допринос теолошког интернет магазина Теологија.нет, у којем је сваки исказ и свака ријеч у текстовима о кризи у Украјини био не само користан него и прави дар за уздарје свима онима који су ожалошћени оваквим догађајима. Уз сво уважавање свих добрих текстова о овој теми, треба издвојити изванредну микродисертацију Дарка Ђоге „Између три Рима: историја, садашњост и перспективе црквене ситуације у Украјини“, објављену у више наставака, коју, вјерујем, да су прочитали они који требају да је прочитају добро би се замислили. Извор: Теологија.нет View full Странице

Вежба Војске Србије и Министарства унутрашњих послова „Заједнички удар 2018“ биће одржана 27. јуна 2018. године, са почетком у 10 часова, на Тргу српских ратника и Атлетском стадиону у Краљеву. На вежби учествују припадници Жандармерије, САЈ, Хеликоптерске јединице, Полицијске бригаде и Интервентне јединице полиције заједно са Специјалном бригадом Копнене војске, јединицама Војне полиције Војске Србије, батаљоном Војне полиције специјалне намене „Кобре“ и снагама за подршку из ваздухопловних бригада РВ и ПВО. Након вежбе уследиће приказ пешадијског ешалона снага за реаговање Војске Србије, који је опремљен наоружањем и војном опремом по „Пројекту 1500“ и војна свечаност полагање војничке заклетве војника на служењу војног рока генерација ЈУН 2018.