Пре 18 година, једно поподне, таман сам се спремао за бденије, кад се на вратима наше цркве, старе цркве, сада већ у Јужном Чикагу, појавише два монаха. И, први опис који сам ја тада самоме себи могао да дам, јесте: један – изузетно висок и крупан, а други – не баш изузетно низак, али осетно нижи.
Пришли су, затражили благослов и рекли: "Ми смо монаси једног малог руског манастира, у коме смо само нас двојица. Вероватно нисте ни знали за нас, а иначе смо, у географском смислу, на територији ваше парохије. Прошле недеље, наша црква је морала да буде продата јер ми више верника немамо. Да ли бисмо могли да долазимо код вас на богослужења? Ми смо обојица само монаси, нисмо у чину, дакле, нисмо јеромонаси, јерођакони, него обични монаси. Иначе смо Американци. И, пре 12 година, значи, 1980-те, ми смо прешли у Православље". "Како да не, изволите!" И од тада, они су постали редовни на нашим богослужењима, ја сам постао њихов исповедник и, заиста, родило се једно велико и дубоко пријатељство. 1997. године, обојица су били у нашој поклоничкој групи јужночикашких поклоника по манастирима Србије, Црне Горе, наравно, били смо и на Косову и Метохији, док се још могло – а могло се увек за оне који су заиста хтели.
И тада је тај виши, отац Борис, крупан – нико никад не би рекао да је Немац пореклом, осим по презимену – Милер, почео да побољева. И то је трајало доста дуго, све до 2008. године. И те, 2008. године, у фебруару месецу је и умро. Последњи његов боравак у болници је био шест месеци непрестано. Често сам одлазио, био је у болници за америчке ветеране јер је својевремено, у младости, био у америчкој војсци. Имао је свега 56 година. Исповедао сам га, причешћивао... И, када сам последњи пут, почетком фебруара 2008. године, отишао да га причестим, не знајући, а претпостављајући на неки начин, да ће то бити последњи пут, када сам припремио прибор за Свето Причешће, који носим са собом по болницама и старачким домовима, и када је све већ било спремно, и када сам подигао мали путир, који је заиста минијатуран, али путир, он је рекао: "Оче, дозволите ми нешто да урадим..." У међувремену су се рукоположили обојица, отац Борис је био јерођакон, отац Јован јеромонах, прешли су у Московску патријаршију. И онда се прекрстио, у страховитим боловима је био свих шест месеци – рак костију, између осталог, 16 операција. И у тим боловима, у несносним мукама, када је заиста, буквално врискао од болова, све време, он се прекрстио, дохватио својим крупним прстима тај путир и рекао: "Христе, радости моја! Оче, причестите ме, да радостан умрем..." И три дана после тога је издахнуо. Тај и многи други примери, мотивисали су ме да вечерас ово наше заједничко промишљање насловим: "Православље – радост вере и вера радости".
Радост је фундаментална одлика хришћанства, али се радост, на жалост, често не повезује са хришћанством, односно, ми хришћани нисмо ти који емитујемо радост. И неко ко нас са стране гледа, ко нас слуша, ко посматра како живимо, као мислимо – не мислимо, како волимо – не волимо, како праштамо – чешће не праштамо, заиста не би могао да добије утисак да нас испуњава вера радости. А у ствари, православно хришћанство и није ништа друго него вера радости.
Хајдемо прво да дефинишемо Православље, веру и радост. За Православље многи кажу: живот у Христу. Јесте, живот у Христу, живот са Христом, али би најтачнија дефиниција ипак била да је Православље сам живот. Увек се буним, негде дубоко у себи, па тој побуни дајем и одушка када о томе говорим, да ствари у животу делим. Јер, отуда та наша шизофрена подвојеност да ствари делимо на оно што је световно и оно што је духовно. А Бог ту поделу не жели. Јер је све, заиста све, створено као добро, и све је створено, а човек поготово – као круна стварања, да непрестано емитује ту радост. Јер, Бог је човека из љубави и из радости створио, да буде исто то – биће љубави и биће дијалога.
Вера – да ли је то само поверење? Да ли је само надање у нешто што сада не видимо, а у шта верујемо, или би то требало да буде нешто много дубље и много јаче? Замислите, с обзиром да смо још увек загрљени васкршњом радошћу, замислите каква је то морала бити радост оне прве генерације хришћана, који и нису знали да су хришћани, али су живели Христом! Оне прве генерације, дакле, оних људи, жена и деце који су имали прилике да виде Христа, да Га чују, неки од њих да буду и исцељени Христом. Да ли су и они веровали у нешто? Не, они нису веровали, они нису били верници, они су били сведоци. Зато апостоли и јесу најјачи сведоци Васкрслог Христа и управо зато у Символу вере и кажемо да верујемо "у једну Свету, саборну и апостолску Цркву". Зато је Црква апостолска јер су апостоли били најделотворнији сведоци Васкрслог Христа. И та и следећа генерација није апсолутно имала потребе за вером – не, они су знали. И са сваком следећом генерацијом, то знање, тај искуствени доживљај се полако разводњавао, осим у оним случајевима када су људи заиста доживљавали сусрет са Богом Живим. А и дан-данас нам се тај сусрет у Светим Тајнама Цркве нуди.
Православље, вера, радост. Шта је радост? Да ли је то наше задовољство, наша испуњеност, наше весеље, наш смех? Не. Радост је нешто сасвим, сасвим друго, У грчком језику, и реч радост и реч благодат истога су основа – хара. Видите како је интересантно: повезаност благодати, милости Божије и радости. Зато је Св. Серафим Саровски могао, не само 40 дана од Васкрса до Спасовдана, него током свих 365 дана у години, да свакога, али буквално свакога, да поздравља са: "Христос воскресе, радости моја!" Када и ми доживимо то исто, дакле, стање у коме ћемо сваку особу доживети као радост, сваки сусрет као радосни сусрет – јер ћемо препознати носиоце истог Божијег лика, онда ће та радост бити једноставно стање, непрестано пребивање у радости, без обзира шта нам се дешава, без обзира какве да су околности око нас. Погледајте, за разлику од Св. Серафима Саровског, и од других светих, којима је, заправо, тако мало било потребно да буду радосни, али искрено, непатворено радосни, погледајте нас. Замислите вас, мене, некога кога познајете, како идете улицама овог нашег Београда, или било другог града из кога сте, није вам све потаман, нисте расположени. И онда вам иде у сусрет неко коме се баш, искрено говорећи, не радујете. И онда у себи помислите – а видите да је сусрет неизбежан – и онда помислите: "Само си ми још ти у животу требао..." Али се ипак осмехнете, питате: како си, како сте, и тако даље. Не своди ли се, на жалост, већина наших сусрета управо на то? На формалност, на изнуђени смех, који ће показати да имамо јако доброг зубара, али од тога ништа даље и ништа више. Што се нас тиче, нешто ту ипак није у реду. Зашто? Зато што не умемо да доживимо радост, при једном обичном, свакодневном сусрету. Зашто? Покушајте да одговор пронађете сами.
Радост је реч којом се у Светом Писму описује Царство Божије. У 16. псалму, Псалмопесник пева овако: "Показаћеш ми пут животни, обиље је радости пред лицем Твојим, утеха у десници Твојој је довека". А Св. апостол Павле у Посланици Римљанима пише: "Јер, Царство Божије се не састоји у јелу и пићу, него у праведности и миру, и радости у Духу Светоме". Радост се веома често, а погрешно, повезује или чак и идентификује са срећом. Међутим, ако покушате да дефинишете срећу, врло брзо ћете доћи до закључка да оно што је за вас срећа, за неког другог може да буде трагедија. И зато, у Св. Писму на јако малом броју места ћете наћи реч срећа. И ако видите ту реч, то је онда једноставно преведено као срећа, али у изворним језицима наћи ћете нешто друго. Наћи ћете радост, наћи ћете весеље, наћи ћете благодат, наћи ћете милост и блаженство. Није узалуд наш Господ у "Беседи на Гори" говорио: "Блажени су чистога срца", а не: срећни су, весели су, задовољни су. "Блажени сте када вас успрогоне и набеде сваким злом" – а не: весели сте. Наравно, не можемо тада бити весели ако нас гоне, али радосни – још како можемо бити.
Једна од најлепших молитава, коју читамо свакога дана током овог периода, а централна тема је радост: "Васкрсење Христово видевши, поклонимо се Светоме Господу Исусу, јединоме Безгрешноме. Крсту се Твоме клањамо, Христе, и Свето Васкрсење Твоје певамо и славимо. Јер си Ти Бог наш, осим Тебе другога бога не знамо, Твојим се именом именујемо. Приђите сви верни и поклонимо се Светоме Христовом Васкрсењу. Јер, ево, дође с Крстом радост свему свету. Благодарећи свагда Господу, појмо Његово Васкрсење, јер претрпе Распеће и смрћу смрт разруши". Дакле, Крст као радост свему свету.
Православље није ништа друго него радосно хришћанство. Хришћанство које вазда исповеда Васкрсење Христово и које живи радошћу Васкрсења. Историјски гледано, хришћанство је загрљено радошћу. Пут нашега Господа је омеђен радошћу. Које су биле прве речи које је Арханђео Гаврило упутио Пресветој Богородици, тада још Дјеви Марији, у граду Назарету, када је рекао: "Радуј се, Благодатна!" Не: срећна, не: весела, већ – благодатна! "Радуј се, Господ је с тобом! Јер благословена си ти међу женама". Дакле, почетак нашега спасења, а тако управо пева тропар на празник Благовести, тачно 9 месеци пре Божића, пре Рождества Христовог, тропар тог празника почиње речима: "Данас је почетак нашега спасења". Дакле, почетак нашега спасења је у радосном поздраву Архангела Гаврила. А затим, анђео који се јавља пастирима, када се Богочовек оваплотио, када се Христос родио као човек на земљи и када су "пастири који чуваше стражу", како Јеванђелист пише, били збуњени, јавља им се Анђео и казује следеће речи: "Не бојте се, јер, гле, јављам вам велику радост, која ће бити свему свету. Јер, оно што вам се данас роди – Спаситељ је, Христос Господ". Радујте се... А исто то небројено пута понављамо свих ових дана, када певамо онај дивни пасхални ирмос, ирмос празника Васкрсења: "Анђео клицаше, Ангел вопијаше: Радуј се! Радуј се, Благодатна! И паки реку: Радуј сја! И опет кажем: Радуј се!" Дакле, Благовести – радост. Божић – радост. Ускрс – радост, највећа.
Господ Исус Христос, пред Своје страдање, пред Своје Распеће, говори о радости Својим ученицима. И то је садржај оног првог, најдужег од свих 12 јеванђељских читања, која се читају на Велики четвртак увече. Каже на једном месту наш Господ, а Јеванђелист Јован је забележио у 14. глави, 1. стих: "Нека се не узнемирава срце ваше. Верујте у Бога и у Мене верујте". Нека се не узнемирава срце ваше... И онда ћете видети да је разлог, тако често, одсуства радости, оне праве, делотворне радости, управо у претераној узнемирености. А можемо ли својом узнемиреношћу било шта да изменимо? Можемо ли своју или, пак, ситуацију неког кога волимо да изменимо тиме што ћемо бити узнемирени? Узнемиреност, у одређеној мери, јесте нормално стање човекове душе. Али, ако се оно претвори у нешто што је стално, ако је то стална узнемиреност, која постаје напетост, која се претвара у нервозу, како онда човек може заиста да осети радост? На моменте – да, на моменте ћете бити весели, не радосни, зато што ћете бити са људима које волите, зато што ћете попити чашу доброг вина, зато што ћете појести јело које волите, зато што ћете уживати у некој посебно доброј чоколади..., али све је то још увек далеко од праве, истинске радости. Дакле, и пријатељи, и љубав – овоземаљска само, и добар залогај, и добра капљица, и добар провод, добар филм – све то може да буде весеље, задовољство које пролази. Кад-тад прође. Ни много чоколаде, ни много вина, ни много добре хране, ни много добрих филмова, ни много осталог задовољства не може да се претопи у трајно задовољство. И кад-тад човек остаје празан и пита се: а шта сад? Зар још вина? Зар још меса? Зар још, зар још, зар још...? И у томе управо видимо разлог, један од разлога, толико рисутне празнине и недостатка оне истинске радости.
Узнемиреност, дакле, одгони радост. Јер, на њиви узнемирености права радост не ниче. И није нимало случајно што је Васкрсли Господ, појавивши се пред Својим апостолима, прво одагнао узнемиреност и страх од њих, рекавши: "Мир вам!" Знајући да узнемирено срце не може да се радује. "И тек се онда ученици", како Јеванђелист каже, "обрадоваше, видевши Господа". Настављамо даље са том дивном одом радости, коју Господ пред Своје страдање – дакле, у нимало веселим околностима – саопштава Својим ученицима. "Ово сам вам говорио да Моја радост буде у вама и да се ваша радост испуни. И ово је Моја наредба: да љубите један другога као што сам и ја вас љубио. А нико нема веће љубави од ове: да неко поклони свој живот за своје пријатеље". И погледајте како ствари већ постају јасније, како су нам много ближи разлози одсуства радости, а присуства све већег незадовољства и празнине: јер управо не знамо да се понашамо по тим речима, нити их чујемо, а и они који их чују, нису баш увек у стању, или спремни, или вољни, или жељни, да послушају ове речи и да поступе по њима, јер ћемо увек свој живот усмерити ка сопственим потребама, а они који свој живот усмеравају ка потребама других, ти знају да од те радости заиста веће нема, ако ко свој живот положи за другога. А полагати живот не значи неминовно изаћи да вас стрељају за другог, не! Не: умрети за другога – то је једампут учињено за све и за сва времена. Христову смрт не може нико више да понови. Треба живети за друге. Јер, на крају крајева, Богочовек је зато и дошао у овај свет, да би живео, страдао, умро, Својом смрћу победио смрт и тако доказао да је човек, заправо, биће које је створено за живот.
Никако не можемо да обиђемо ту кључну реч кад је у питању радост, а то је: љубав. Љубав, која увек укључује једино и само слободу. Све чешће, а што сам старији, покушавам да имам све више стрпљења за оно што деца око мене говоре, деца у мојој парохији, деца на улици, деца мојих пријатеља, мојих познаника, мојих рођака, мојих кумова... И, све те ствари бележим и оне ми увек јако добро дођу. Зато што ти бисери дечијег мудровања јесу заиста бисери за које ми, на жалост, често немамо стрпљења. Причала ми је једна релативно млада бака о свом унуку Михајлу (било је то пре две године), који је у своме забавишту имао девојку... љубав, симпатију. И онда се десило, у пола школске године, да су родитељи његове велике љубави одлучили да се преселе у други део града Београда. Али, то је, наравно, сада други свет јер она сада више неће бити у истом забавишту са Михајлом. И моја добра другарица из младости, бака малог Михајла, пита га, онако, шалећи се: "Па, добро, Михајло, како ћеш ти – назовимо је: Сања – како ћеш ти да пустиш Сању да иде? Она сад иде у други део града, па ће ићи у друго забавиште, па ће се дружити са другим дечацима и девојчицама, па ће неко други да је заволи... А шта ћеш ти?" А мали Михајло каже: "Баки, када воли, онда човек мора и да пусти..." Четири године! Када се воли, онда мора и да се пусти! Је л' чујете, родитељи мале и велике деце?! Када се воли, онда мора да се пусти. А ми сви грчевито држимо, сматрајући да је љубав посесивност, да је љубав нешто што нама припада, а не да је, заправо, стање радости. Пребивати у љубави не значи ништа друго него пребивати у радости. Сетите се малог Михајла и његове заиста бриљантне дефиниције шта љубав, заправо, јесте, односно, каква би љубав требало да буде.
Зашто је Свети Серафим Саровски могао онако радосно, до краја искрено, у свакој ситуацији, свакога дана, и кад му је било, људски речено, све потаман и кад му није било све потаман, зашто је могао сваку особу да назове "Радости моја!"? И то поздравом Васкрсења – "Христос воскресе, радости моја!" Па, зато што је, пре свега, Васкрсли Христос био његова радост. А та радост, када се једном у човека усели, она вас никада, никада не напушта. А, с друге стране, зато што је у сваком човеку, ма како он изгледао, ма како добар или зао био, видео икону Божију. Јер, не заборавите, чистима је све чисто.
Наставља Господ оду радости и каже Својим ученицима пред страдање Своје: "Заиста, заиста, кажем вам да ћете плакати и туговати, а свет ће се радовати. Ви ћете бити жалосни, али ће се ваша жалост обратити у радост. Жена је жалосна кад рађа, јер је дошао њен час; но, кад се роди дете, не сећа се више муке од радости што се родио човек на свет. Тако сте и ви сада жалосни, али видећу вас опет, па ће се ваше срце радовати, и ту вашу радост не може вам нико узети". Зашто је не може нико узети? Па, зато што је нам нико не може осим Христа ни дати. Све остало, чему Христос није узрок и извор радости, то нам свет даје, али то нам свет и узима. И видите колико вешто, колико перфидно и све перфидније се манипулише управо "радошћу", а заправо искрама задовољства, које су краткотрајне. И управо због тога овај свет, виртуелни, целулоидни свет забаве непрестано измишља нова и нова задовољства, да би једноставно из једног скакали у друго. Воде нас у планинске висове, на мора, на острва, или да видимо овај или онај филм, овај или онај шоу, да бисмо се веселили, да бисмо били задовољни... Да бисмо, у ствари, пропустили оно право и корисно време када бисмо заиста могли да се радујемо. А човек, када је у себи радостан, он и без путовања, и без филмова, и без ових или оних звездица, које нас увесељавају, а заправо би над тим весељем и те како требало плакати, поготово данас, не само овде, него и у читавом свету – када се то све дешава, онда човек не може а да не види узроке правог недостатка радости.
И то што Господ каже: "Срце ће се ваше радовати", повезује нас са оним местом из Јеванђеља по Луки, када се Васкрсли Христос, као сапутник, неопажено приближио Луки и Клеопи, двојици од ученика, који су, оног првог пасхалног дана, ишли разговарајући о свим оним догађајима који су се збили у Јеруалиму оних дана, од Великог четвртка па надаље. И Христос их пита: "Зашто сте тако туробни, невесели? Зашто такве мисли улазе у срца ваша?" А они га, изненађени, питају: "Па, зар си ти једини од људи у Јерусалиму који није знао шта се овде десило ових дана?" А Христос, помало наивно, пита: "Шта?", као странац. И они му почеше говорити о свему, о Христу Назарећанину: "А ми смо мислили да је Он тај пророк, да је Он тај који ће избавити Израиљ..." И Христос онда прихвата њихов позив "јер је дан био нагао", како каже апостол Лука, "и близу је било вече", и по ондашњем обичају, госту се увек давало да преломи хлеб и да – ми бисмо рекли данас: прочита молитву пре јела. И кад је Господ преломио хлеб, Он у том моменту постаде невидљив за њих. А апостоли, сви сада на окупу, препознаше оне руке које су, само неколико дана пре тога, на Велики четвртак, преломиле хлеб и рекле: "Узмите, једите, ово је Тело Моје". И тада, Лука и Клеопа један другоме рекоше: "Па, није ли горело наше срце у нама, док нам је успут објашњавао Писма?" Дакле, није ли требало да Га препознамо? Е, то: није ли горело у нама срце наше? – колико пута осетимо да у нама гори срце наше, а не умемо да идентификујемо то? Некад је и добро што не умемо... А ти моменти, те искрице праве радости, и те како нас посећују, и то као благодат Божија, која свакога човека додирује.
Поново се враћамо на "Беседу на Гори", онај величанствени, заправо, низ беседа, јер то није била једна беседа, исказана у једноме дану, него, рекли бисмо данас: циклус беседа. После свих оних блаженстава: "Блажени су сиромашни духом", "Блажени су они који плачу", "Блажени су гладни и жедни"... и увек иде обећање на крају – и после оног најтежег дела: "Блажени сте када вас успрогоне и набеде сваким злом, лажући Мене ради" – онда долази највећа утеха: "Радујте се и кличите јер је награда ваша велика на небесима", читамо у 5. глави Јеванђеља по Матеју. А онда, Св. апостол Павле, мудри Св. апостол Павле, који је много тога разјаснио – за неке јако много искомпликовао – али, у ствари разјаснио, у Посланици Галатима, тој крхкој хришћанској заједници, написао је ове речи, када је говорио о плодовима Духа Светога, па су људи мислили да је то сада нешто специјално, нешто посебно. А он указује на оно што је њима донекле већ и познато, али оно за чим треба да жуде и за чим треба не тек да чезну и да жуде, него и да се труде око тога. Па каже: "Јер, плод Духа је љубав, радост, мир, дуготрпљење, честитост, доброта, вера, кротост, уздржљивост. И против оваквих ствари, каже апостол Павле, нема закона". И, само када прочитате овај низ, видећете да је управо то оно на чему, у већини случајева, сви ми падамо на испиту јер нам недостаје и љубави, и радости, и мира, и дуготрпљења поготово (стрпљења), честитости, доброте, вере, кротости погово, уздржљивости нарочито. А сада, зашто и на који начин је то све повезано са љубављу, видећете иза ове скале, која каже: "Радост је, заправо, весеље љубави". Радости без љубави не може бити. "Мир – мир је поверење љубави. Дуготрпљење или стрпљење је став љубави". Нестрпљив човек не може искрено да воли. "Честитост је увиђавност љубави. Доброта је карактер љубави. Вера – то је трајност љубави. Кротост је уобичајеност љубави, постојаност љубави. А уздржљивост – уздржљивост је победа љубави".
Један од савремених отаца Цркве, у правом смислу речи – Старац, из братске нам Еладе, релативно мало познат код нас, Старац Авакум, који је имао надимак Босоноги, светогорски монах, који је, како наш народ каже, променио светом, односно, уснуо у Господу 1978. године, објашњавајући онима који су долазили да га виде и чују, и од њега утеху затраже, овако је објашњавао радост: "Радост је бити у непрестаном односу са Богом. Радост је у јединству са Богом. Радост је стање. Човек се родио да би се радовао, а не да би туговао. Зашто човек тражи радост од идола? А идоли, драги моји, је све оно што вам припрема тако мало празног весеља. Такву назови-радост човек ће кад-тад скупо да плати. Испразни се од погубног садржаја, од погубног весеља, и уселиће се у тебе радост". Е, када бисмо то знали, како да се испразнимо од погубних весеља! Колико нам је снаге потребно, да ли сте приметили некада, бар ви који сте решили, током прве седмице поста или током Страсне седмице – оне недеље од Великог понедељника до Ускрса, да учините онај револуционарни покрет и да угасите телевизор, и да га уопште тих дана не палите – да ли сте осетили колико је то тешко и колико је то напорно? А тиме, у ствари, себе већ празните од погубног весеља, од бескорисног весеља. Бар тада! Господ неће да смо туробни, хоће да смо весели!
Када би човек покушао да наброји колико се пута у литургијској химнографији, у песмама Цркве, помињу речи: радост и весеље, томе не би било броја. Једна од најлепших песама, старозаветног је порекла, али певамо је некако најчешће о Ускрсу и свих дана после Пасхе: "Ево дана који је створио Господ, радујмо се и веселимо се у њ!" Али, реците ми, који дан није Господ створио? Да ли треба да чекамо Ускрс, Божић, Крсну славу, па да се онда радујемо пред препуном трпезом, а домаћице успут све то да проклињу, када погледају број тањира који треба опрати, и ту нимало радости нема, признајем. Дакле, ако је радост у томе што ћемо мало боље појести и попити – опет се враћамо на празне садржаје, онда је то један јако жалостан случај. А човек, ако је заиста вазда испуњен радошћу, онда, и тек онда, и храна, и пиће, и све остало имају свога смисла. Јер, "све што чините, са захвалношћу чините", каже апостол Павле. А човек не може да се отвори за ту радост, ако нема поверења да је то тако. А вера данас, за нас би требало да буде поверење. Шта је вера? Вера је човеков одговор на Божија обећања. Вера је гледати новорођено дете, а видети Творца. Вера је увек бити спреман на распеће јер знаш да после Распећа долази Васкрсење. Вера никад не иде против разума јер вера је изнад разума. Вера прима оно што Бог даје. У тој радости, те и такве вере, човек онда може да прима све, али буквално све што животна стаза има пред њим.
Није узалуд Евагрије из Понта, један од древних отаца Цркве, спајао и често стављао знак једнакости између молитве и радости. На једном месту је рекао веома кратко и садржајно: "Молитва је плод радости и благодарности". Дакле, човек тек кад осећа ту радост и благодарност у себи, он онда може да се делотворно моли. Дакле, без узнемирености: Боже, дај ми да положим испит!, Боже, дај ми да добијем на лутрији!, Боже, дај ми... – то је богохуљење! Колико год неко дете заиста искрено замоли Бога да га данас наставница не пита, и ту има искрености, и јесте то молитва; и онда се, наравно, јако обрадује када га заиста наставница не пита тога дана. Каже Евагрије даље: "Ако те, док се молиш, никаква друга радост не може привући, тада си заиста пронашао и праву молитву и праву радост".
Сви ви који покушавате, у свом дневном циклусу, кад-тад, да одређено време посветите молитви, примећујете и знате, имате то искуство, колико је тешко заиста се концентрисати на молитву. У том моменту када сте рекли: "Е, сада ћу лепо да се молим", одједном примећујете како вас све са стране привлачи. Онда примећујете и оно што иначе у дневном ритму не примећујете. Онда бисте и ово, и оно, само не да сте концентрисани на речи молитве. И када ме неко пита: "Шта да радим у тим моментима? Јер, заиста бих желео да се молим..." Ја који неко малецко, готово никакво молитвено искуство немам, или имам понекад, кажем: "Могу само да вам кажем оно што и ја сам чиним, па када видим да не могу молитву Господњу, Оченаш, до краја да изговорим, а да сам заиста усредсређен на сваку поједину реч, ја се онда непрестано враћам на тај исти текст, док мој ум заиста не буде у стању да то изговара у хармонији са мојим срцем, па ма колико то дуго трајало. Учините тако и ви. И ако се задржите само на тој једној јединој молитви, видећете колико значи та радост ако сте победили своју узнемиреност, своју деконцентрисаност, и ако вас никаква друга радост, како каже Евагрије, у том моменту не може привући. Дакле, увек идите само малим корацима. Немојте пред себе стављати велике захтеве, никада".
А Св. Петар из Дамаска, из мало познијег времена, каже: "Природа нас учи радости. Не каже узалуд Псалмопесник", наставља он, "сетих се Господа и обрадовах се". Дакле, ако човек може да се у сваком моменту подсети да смо сви ми у Божијој руци, онда нема разлога да се он не радује.
Синоћ сам, на једној вечери у Новом Ссду, у посети код пријатеља, имао неочекиван разговор, а многи моји разговори су неочекивани. Наиме, појавила се у тој породици девојка, 20 година, која је студенткиња и која сада живи код тих мојих пријатеља, заправо, код своје баке. И они су рекли: "Па, хајде сада питај, ево сада имаш прилику да питаш оца Милоша". И она ме је питала оно старо и древно питање, на које нимало није лако дати одговор, и, наравно, нисам ни ја био у стању да дам неки одговор, али сам нешто ипак промуцао. А питала ме је: "Ако је то све тако како Црква каже и ако је то све тако лепо и красно, зашто се онда лоше ствари дешавају добрим људима?" Старо питање, на коме се многа вера оклизнула, па у неких чак и изгубила. Ја сам јој отприлике рекао ово: "Знаш, немамо времена јер ти за 20 минута треба да кренеш на посао". Она ради у трећој смени, у једној продавници. Била је јако, јако узнемирена синоћ зато што су пре две ноћи извршили препад на ту продавницу и два хулигана су њену колегиницу, која је тада радила у тој смени, узели физички са касе и бацили, с обзиром да је то мали простор, са јако много полица. Како су је бацили, не далеко, али толико грубо и снажно да је она главом ударила у једну металну полицу и завршила је у Хитној помоћи, са не знам колико шавова, али, хвала Богу, преживела је. И када је девојка, о којој је овде реч, то чула и када је разговарала са газдом, и питала: "Добро, шта ја да радим, то може да се деси..." – ово није први пут да се то десило, већ је пети или шести пут за последњих годину дана, у тој продавници, а дешава се у многим продавницама; а није негде у некој дивљини, у веома насељеном је делу Новога Сада. А газда је рекао: "Не брини ништа, ти кад дођеш на посао, видећеш тамо, набавио сам једну огромну челичну шипку". Она, када је дошла на посао, зове газду и пита: "Па, шта ћу ја с том шипком? То је шипка већа од мене, ја не могу ни да је подигнем!" "То ти је за одбрану". Толико о приватизацији у Србији. Но, то није наша тема. Да се вратимо на тему. Мој одговор је отприлике био ово: "Знаш шта? С обзиром на недостатак времена, а ипак осећам да морам нешто да ти кажем... Постоји нешто што се зове: разлика у схватању времена. Време које постоји за нас и које је подложно променама, и време које има своје трајање, свој почетак и свој крај. И постоји једна друга категорија времена. Стари Грци су и једно и друго време називали различитим називима, па је та реч о пролазности била: хронос (отуда и хронологија, дакле, све оно што има свој почетак и свој крај, оно што може да се мери) и, с друге стране, каирос, а то је већ једна друга, много виша категорија, где не важе закони хроноса. Е, видиш, оно што нам је у одређеном моменту тешко, трагично, незамисливо просто, што човек не може да издржи, ако покушаш да се мало удаљиш, чак и из овог хроноса – можеш ли да замислиш да је нечија болест, да је чак нечија смрт, прерана, по нашим мерилима – спречавање нечег много, много горег и тежег, трагичнијег, што би се тој или некој другој особи из круга те особе, за 5, 10, 15 или 20 година, десило". Није нимало лако у тим сферама размишљати, зато што ипак оно што боли је исувише близу. Јер, нечијом смрћу ја сам изгубио брата, пријатеља, оца, мајку, супруга, супругу, дете, не дај Боже. Али, ако то покушам да сагледам из једне друге перспективе – не усуђујем се рећи: Божије јер ја Божију перспективу не знам, нико од нас је не зна – знамо Божије енергије, и једна од њих је управо та радост, која Крстом дође целоме свету.
Није хришћанска радост, понављам опет речи апостола Павла, у јелу и пићу, не говорим овде о весељу, него о радости, као о стању духа. И једино тако, после свега овог реченог, једино тако можемо исправно да схватимо оне речи које тако често понављамо, а заправо мало знамо о њиховом смислу и значењу: Срб је Христов, не боји се смрти! Пазите, није то никакав повик неког српског камиказе: "Убиј ме, не можеш ми ништа!" Него је то свест и скрушеност пред Распетим Христом јер знам да Распеће и смрт нису последња реч. Е, видите, због тога су сви мученици заиста, у правоме смислу, сведоци. Јер, колико год да су биле реалне, а још како су биле реалне њихове физичке, а и психичке муке, њихови болови, можда и осећај остављености у појединим моментима, али њих никада није напуштала радост, она исконска радост, која нема везе са весељем, која није оно исто што и задовољство. Значи, Православље заиста није ништа друго до вера радости, ако веру заиста схватимо у овом смислу о коме је говорила ова листа коју сам малопре пренео, шта је све заправо вера.
А сада да видимо и овај други део: радост вере. Повезано је све, али ово радост вере ћу вам изнети кроз два примера, који ће се надовезати на први, којим и почех ово вечерашње промишљање, а и ова два, као и претходни пример, сви су повезани са оним изузетно тешким и заиста трагичним можда чак ситуацијама у животу. Нигде нема ни трага од задовољства, као што нема ни трага ни од неког весеља, а ипак и један, и други, и трећи пример сведоче о радости. Радости која је, верујте, и мене и те како обогатила јер се то десило људима којима сам ја, ето, Божијом промишљу и милошћу, био послат, можда управо да бих сведочио о тој радости.
Пре пет дана, у прошлу среду, имали смо опело, у нашој јужночикашкој парохији, у нашој новој цркви у Ленсингу, једне дивне госпође, која је једна од оних који, када оду, не могу а да и сам не осетим губитак јер видим да одлазак тих људи, из те генерације, нас увелико чини сиромашнијима. А сада ћете видети и зашто. Дозволите прво једну причу која је врло, врло узбудљива. Родио се, на почетку 20. века, у племену Пејовића – Милош. Пре Првог светског рата, отишао је са 14 година, тачно 1914. године, у Јужну Америку. Па онда, са 16 година, из Јужне Америке, сам, у Америку, у САД. Па, када је чуо шта се дешава већ две године у Србији, он као 16-годишњак, као добровољац, долази да се бори у Првом светском рату на страни Србије. 1918. године тек му је 18 година; Богу хвала, преживео је рат, враћа се назад у Америку. Сам се школовао, сам се просвећивао, односно, Бог га је просвећивао, радио је у железари, на крају је постао чак и шеф смене. Изузетан један човек, имао сам заиста задовољство и привилегију да га упознам. Када сам га упознао, њему је тада било већ 90 година. Познавао сам га две године и сахранио сам га. Године су пролазиле, обавезе, живот; њему је већ било 60 година, ни жене, ни порода. И он онда напише писмо свом куму у Црну Гору и каже: "Молим те да ми пошаљеш једну ђевојку; не инетерсује ме ни слика, ни каква је, ни да ли је лијепа, али да је од доброг рода и поштеног, да је честита, да је човјек и да хоће с неким да дели радост..." И они пронађоше девојку, кум, без иједне размењене слике, без и једног размењеног писма. Ви који седите сатима на Интернету и покушавате да пронађете сродну особу – слушајте! Спаковаше млађану Олгу, па сад, и није била баш тако млађана, али неупоредиво млађа од њега – била је 31 годину млађа од њега. 31 годину! Дође у Америку, Господ их је благословио породом. Верујте, ја сам две год?
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.