Претражи Живе Речи Утехе

Укратко, то се десило у зоолошком врту у Холандији. Геј пар је украо јаје, пази га, лежи на њему и чега да се птић излегне. Остаје да се види да ли ће и насилно усвојени пингвин постати геј. Све у свему, против овога треба протестовати. Последња времена дошла. Извор

Неко здраворазумско размишљање би било да би овакви људи требали да се мењају, међутим, ствар се релативизује па нам се каже да Црква треба да се мења. Све, некако, у исто време са Парадом. Упоредо са хомосексуалном иконографијом по улицама Београда, са хомосексуализовањем српске власти и српског законодавства, било је само питање времена када ће људи из Цркве да почу да хомосексуализују Цркцу. Случајно или не, ево нам једног текста о томе како Црква треба да мења свој поглед на хомосексуалност, са угледног(?) теолошког сајта. Методе су познате - рлативизацијом учења Цркве и саветодавно свим оним "затуцаним" у Цркви. Маши ли Црква у својој миисији, или су хомосексуалци постали мало нервозни и агресивни? Да ли је Српска Православна Црква отуђена институција? TEOLOGIJA.NET Из године у годину резултати испитивања јавног мњења показују да је Српска Православна Црква (СПЦ) једна од... Према томе, једно је упућивати на тзв. традиционалну породицу као аутентични хришћански феномен, а сасвим друго фундаменталистички наметати тај модел из прошлости као искључиво решење за савремене и будуће друштвене изазове, као што су афирмативна законска регулација хомосексуалних веза или васпитања деце. Ни један од ова два начина одношења према традицији као искуству Цркве није аутентичан, јер они морализмом и деонтологијим теже да укину слободу људског бића да се оствари усхођењем ка Богу.[6] Често се извор светиња оца и очинства, мајке и материнства, детета и детињства, наглашених од стране Сабора СПЦ у Божићној посланици 2015. године,[7] уместо у очинству Бога Оца, материнству Богородице, и самом рођењу и детињству Исуса Христа, налази у прошлим друштвеним моделима било патријархалне, било нуклеарне породице. Позивање на традицију заправо указује на страх пред опасностима савремености, укључујући ту и промене у разумевању сексуалности. Црквено предање као искуство односа творевине са Богом се извитоперује идеализацијом нечега створеног и временски ограниченон на уштрб нествореног и вечног. Црква је управо своје искуство творевине са Богом користила да на аутентични начин одговори на друштвене изазове укључујући ту и однос према истополним заједницама. Адекватан хришћански поглед на сексуалност мора да укључује свест о тајни људског бића, створеног по образу Божијем, чиме се комплексност људских веза не да свести на људску сексуалност и просуђивати једино на основу ње.[8] Такође при промишљању сексуалности, што укључује и истополне веза, не треба смести са ума Божији позив људима да следе различите путеве.[9] Теме везане за породицу и сексуалност су често у јавном дискурсу подложне конзервативним и фундаменталистичким тумачењима, што резултира да они који одступају од модела из прошлости, постављеног за норму, се априори искључују из црквене, па неретко и из целокупне друштвене заједнице. Овим се отуђује црквено предање и сама Црква, те занемарује чињеница да је свако људски биће без обзира на род, пол, узраст или сексуалну оријентацију икона Божија, и по назначењу позвано у заједницу са Богом. На основу претходног разматрања односа СПЦ према држави, односно државама у којима дела, према српској нацији и нацијама насталим на простору бивше Југославије, и према породици и породичним вредностима може се закључити да у одређеним случајевима она добија карактер заробљене институције. Највећа опасност СПЦ заправо вреба од сматрања својом суштином оних историјских форми које су потпомагале њен раст и развитак, као што су државна организација, национална самобитност и породични морал, а које представљају пре „скеле“ којима се Црква градила, него саму природу Цркве.[10