Претражи Живе Речи Утехе

„Много је важан наш однос према деци и са каквом љубављу и пажњом васпитавамо нашу децу. Они су будућност наше нације. Породична тајна је најважнија, и Бог даје сваком оцу и мајци благодат, силу и љубав да издрже све то. То је велики подвиг, то су стотине непроспаваних ноћи и других мука и брига, али то је љубав која веже човека са Богом“, рекао је Његово Преосвештенство Епископ моравички Антоније у храму Вазнесења Господњег у Жаркову. ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ На празник Материце, у овом храму окупио се веома велики број верника који су се у последњим данима Божићног поста причестили. У првом православном храму где је осликан лик Св. Порфирија Кавсокаливита, викар Његове Светости Патријарха српског Владика Антоније врло надахнуто је говорио о празнику Детинци који је претходио, Материцама које прослављамо данас и најавио празник Оци који обележавамо пред саме дане Рођења Христовог: „Постоје многи социјални проблеми и лоша васпитања, али угледајмо се на врлине и примере наших предака, прабака и наших светих угодника како су они то са велкиком љубављу чинили“, поручио је Владика Антоније. Извор: Радио Слово љубве View full Странице

Бог је свепрождирући огањ. Када се предмет примакне ватри, он се мења: или изгори, или се окали. Тако човек, приближавајући се Богу или пропада или се спасава. Огањ је увек огањ. Али у додиру са њим настаје и пепео, и челик, у зависности од тога шта га додирује. Тако се догађа и са човеком и све зависи од тога шта ће он донети до Божанског огња – у каквом стању ће он приступити Богу. Ако се понаша попут гвожђа, онда ће снага гвожђа постати челична. Ако се растопи до крхкости сламе – изгореће. Сваки човек ће, пре или касније, неминовно приступити Богу и тешко њему ако се не припреми за тај сусрет. Толстој се непажљиво, самоуверено приближио Богу, а не у страху Божијем, причестио се недостојно и постао је отпадник од Бога. Наступиће тренутак када ћемо доћи у додир са силом Божијом, желели ми то или не. Лопата је у руци Божијој. Лопатом се развејава зрно и слама, и ову последњу носи ветар, а зрно пада пред ноге Домаћина и прикупљају га у житницу, а слама се оставља или спаљује. Неминован је сусрет са Господом и треба се спремати за тај сусрет. Греси наши – то је слама која ће изгорети приликом тог сусрета. Треба сами унапред да о себи судимо и да се сами, припремајући се за тај сусрет, одвојимо од сламе, да спалимо сламу грехова покајањем. Или ће само они бити спаљени или ће заједно са њима изгорети и сам човек, који се препусти греху. Потребно је знати за Страшни Суд и односити се према томе дану и догађају како следује. Треба очистити душу своју, треба се молити. Према том догађају се треба односити јасно и свесно, а не као животиња, која окреће главу да не би видела опасност. Извор: Православие.ру View full Странице

Чедомир Баста, који се упокојио прошле године, у овом кратком снимку је на питања новинара Неше Павловића, покушао да објасни зашто људи у Србији нису срећни...

У манастиру Тумане код Голупца, на празник Светог Јакова Новог, у понедјељак 21. августа 2017. године је одржано величанствено молитвено сабрање у славу Божију, а у част туманских Синаита и чудотвораца. Уз молитвено присуство око стотину свештенослужитеља, 50-ак монахиња и неколико хиљада христољубивих душа из свих крајева Србије, Црне Горе и Републике Српске Свету Архијерејску литургију служили су Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ Пожаревачко- браничевски Господин Игнатије уз саслужење великог броја свештенослужитеља из свих Епархије наше Свете Српске православне Цркве. Након прочитаног Јеванђеља, изузетно надахнутом и поучном бесједом преподобном монаштву, часном свештенству и вјерном Лаосу обратио се Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. На тонском запису бесједе Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија и овом извјештају благодаримо оцу Игору Карановићу. Извор: http://www.svetigora.com/node/21374 http://manastirtumane.org/mitropolit-amfilohije-bog-pohodi-narod-svoj-saljuci-mu-svete-ljude-svoje-svetigora-com/ View full Странице

"ON nije moj Bog!!!" Okači sliku patrijarha i napiše "Nije moj patrijarh!" Poslednji put bio u crkvi pre deset godina na venčanju brata od tetke. Pijan se držao za štok vrata i povraćao. Upadao na oltarska vrata tokom venčanja i pitao: "Jel ovo WC, priteralo me?!" Krsti se s leva na desno. Tvrdi da je Perun jedini pravi bog, inače se izjašnjava kao ateista kad se nađe u otmenom društvu. Drži malu ikonu svete Petke u kolima, "zlu netrebalo!". Ubeđuje ljude po fejsu da je rimokatolička crkva na silu prevela Srbe iz paganstva u pravoslavlje. Podržava Miroljuba Petrovića i zilote, sve bi on "Pedere, Jeretike i izdajnike, pod mač bato!" Od kako mu je otac umro, ugasio slavsku sveću, jer "što on da hrani bagru!". Mnogo se razočarao u crkvu od kako je uhvatio popa u oktobru da "jede slaninu na Veliki petak." itd. Željko Injac

Терор „јаких“ и Бог на Kрсту Често се каже да је Хришћанство једноставно. Сигурно да јесте, али то не значи да неки од основа хришћанске вјере не захтијевају од нас да размислимо о њиховом значењу и садржају. Шта конкретно значи то што исповједамо као вјеру? Такође, то не значи да је у хришћанству све једнострано. На примјер, ми вјерујемо да је Бог присутан у свијету, али такође вјерујемо и да је Он изнад свијета. Ми знамо да је Христос уједно и Бог и човјек. За сваки хришћански догмат постоји оно што се зове „значење“ – зашто је то битно за оно што ми живимо и како се понашамо. Рецимо, љубав није само „највећа врлина“. Љубав јесте начин на који Бог постоји – као заједница Оца, Сина и Светога Духа. Дакле – свако „зашто“ у теологији може наћи своје „зато“, али и свако наше „зато“ има и своје „зашто“ које смо често лијени да искусимо, спознамо, доживимо. Зашто ово пишем? Наиме, и у стварном животу, а још више на друштвеним мрежама постаје ми видљив један занимљив феномен: људи, и мушкарци, а врло често и жене, имају нарочиту потребу да нагласе како су „јаки“, „несаломиви“, „вукови“ итд. Свакако да је често ријеч о маниру, о оном представљању себе јачим него што јеси и бољим него што јеси (што скоро сви на друштвеним мрежама радимо). Такође, није нека новост да тај симболички језик „снаге“ и „доминације“ врло често скрива повријеђене, чак, за сопствена мјерила „слабе“ особе, које се крију иза пароле о јачини или (што не искључује ово прво), личности које су прошле неку животну трауму те имају посебну потребу да нагласе да их „то није сломило него очврснуло“. Међутим, тај језик силе, снаге и доминације бива мање занимљив када видимо колико реалне агресије има међу нама. Од менталне и вербалне агресије на друштвеним мрежама гдје смо сви претјерано осјетљиви, у вјечитој потрази за комуникацијом и у вјечитом страху од поврјеђивања (сујете или осјећања, танка је граница) до реалног живота у коме вршњачко насиље представља не више епизоду са срећним крајем него озбиљан и реалан друштвени проблем. Ми напросто живимо у свијету у коме од политичке агресије великих сила до агресије малог човјека – сила је начин комуникације, више него ријеч. Поготово је тај језик силе апсурдан у народу који је доживио толико „савезничке силе“, народу који често потоне у дефетизам, да се човјек запита: оа откуд тако слаб народ и слаба држава поред толико „јаких“ људи и жена. Какве везе сад ово све има са хришћанским поимањем свијета? Има и те како. Најприје, једна од битних посљедица вјеровања у Бога који је уједно и Бог и човјек (Богочовјек) Исуса Христа јесте вјеровање да је Христос уједно предвјечни Син Божији, али и у право смислу човјек, човјек попут свих нас, једнак нама по свему осим по гријеху. То значи да је Он уједно и Моћан и Немоћан. Тачније: Свемоћни Бог је постао немоћни човјек из љубави према људима. То се зове умањење, чак „испражњење“ (кеносис) – Бог је својевољно постао човјек да би могао да страда. Дакле, врхунац Божије љубави јесте Његово добровољно преузимање људске слабости. Ми кажемо да смо јаки – Христос је заправо своју јачину показао у немоћи. Наравно, рећи ћемо: Христос је васкрсао, побједио је смрт својим васкрсењем. То је тачно, али не заборавимо да је Он побједио, како пјевамо сваког васкрса, „смрт смрћу“, дакле не (само) тиме што је устао из мртвих (тј.тиме што Га је Отац у Духу васкрсао) него још прије тиме што је страдао за нас. Хришћанство подразумијева обоје – Бога који је јак и постао слаб да би спасао човјека, као и човјека који је по природи смртан и слаб, али кога Бог својом Љубављу и Жртвом чини јаким. Признаћете – кад кажемо да смо „јаки“ у животу и поготово на друштвеним мрежама, ријетко ко мисли на ову снагу жртвене љубави. Не, драги моји, Христос је васкрсао и није „издоминирао смрт“, Он не „доминира“, Он побјеђује Љубављу без рачуна. То је уосталом, поента сваког хришћанског мученика и мучеништва. У тропару који се пјева на сваки мученички празник (што значи – врло често у току црквене године), пјевамо: „мученик твој Господе у страдању своме доби вјенац нетрулежни од Тебе, Бога нашега. Мучитеље своје порази и сруши безобразлук (силу, ја бих превео „доминацију“) немоћних демона – његовим молитама спаси душе наше!“ Како је живот и смрт сваког хришћанског мученика појмљена као лична Голгота и Пасха (Васкрсење), и њихова величина, оно чиме су побјеђивали своје мучитеље и демоне није била њихова „снага“ – напротив, били су то, споља гледано, најнамучнији људи космоса – него њихова „слабост“. Немоћ је јака, сила је немоћна. То је велика тајна хришћанства, велика тајна живота. Зато је прича о „јачини“ у суштини бесмислена. Сви заиста јаки људи које сам срео (јаки у Духу Светом, јаки менталном физички јаки) никад нису морали да ми говоре да су „јаки“. Штавише, први знак слабости јесте потреба да друге (а и себе) убједимо да смо „јаки“ и да то наглас кажемо. И моје лично искуство је такво – у свему у чему сам бивао „јачи“, бивао сам јачи давањем себеи све мање имао потребе да о сопственој „јачини“ говорим. И још једна мала животна примједба – физички заиста јаки људи, неустрашиви борци, уколико су јаки и Духом, углавном су добри и меки људи, савјесни и дружељубиви људи. Док сваки „жестоки“ момак чији је једини успјех да глуми „алфа мужијака“ углавном представља невиђеног слабића, човјека који потискује страх. Такође, готово све „јаке“ жене демагогијом силе углавном покривају ужасну рањивост. Наравно, живот је такав да смо понекад принуђени да на агресију морамо да реагујемо како бисмо се заштитили – себе или своје ближње. Ипак, агресија није нити може бити сама по себи циљ. Не треба да буде ваздух који дишемо. Само, насупрот агресије не стоји љигавост, дефетизам, предаја. Агресија и љигавост припадају истом кругу силе и насиља. Насупрот њих стоји љубав – таква да буде слабијима ослонац, јакима – дијељење, агресивнима опомена. Вољети не значи пустити да твог ближњег пребију док ти гледаш – управо супротно, каже Христос, положити душу своју за ближњег свога. Отуда свијет у коме је толико пуно агресије и мирења са агресијом није друштво јаких, него друштво слабића. Зато . има вријеме и начин да се буде „јак“ и моћан , али услов сваке силе јесте – немоћ. Она немоћ коју је Бог узео на себе – немоћ да волиш и да због љубави страдаш. Добра је то немоћ, моћна немоћ. Само је ми често заборављамо. Фоча, на Свете Крика и Јулиту, протојереј-ставрофор др Дарко Ђого (фејсбук страница)

Ватикан – У свом говору пред мноштвом својих верника (али његове речи доспеле и у ширу јавност) на тргу Светог Петра у Ватикану (7 јуна 2017 год.) на тему: „Родитељска Господња брига – извор наше наде“, Франциско Бергољо дословно изјавио: „Драга браћо и сестре, никада нисмо сами. Можемо бити далеко, непријатељски (расположени); можемо чак рећи да смо без Бога. Али Јеванђеље Исуса Христа нам открива да Бог не може бити без нас. Он никада неће бити Бог без човека; Он је тај који не може бити без нас, и ово је велика мистерија“ [1], преноси прес-служба „светог“ трона Holy See Press Office папине речи. На Првом ватиканском концилу, 1870. године, ког Латини сматрају васељенским, католичка „црква“ признала лажно учење о папиној непогрешивости за догмат. Једна од његових одредаба гласи: „Папа је непогрешив као Бог“. Саборска уредба каже, „Папска непогрешивост је догма Католичке цркве која говори да папа не може погрешити када говори ex cathedra, тј. обавља своју службу као пастир и учитељ свих хришћана, коначно одлучује на основу своје највише апостолске власти да се цела Црква треба придржавати наука о вери и моралу, онда он на основу божанске подршке, која му је обећана у лицу блаженог Петра, поседује ону непогрешивост којом је божански Спаситељ хтео да буде опремљена Његова Црква“ (Православље, римокатолицизам, протестантизам, секташтво ТСЛ., 1992) [2]. Дакле, из ове уредбе произилази да је папа беспрекорни учитељ вере и побожности. Али да ли је стварно тако? Да ли римски понтифик непогрешиво учи о Христовој вери? Наравно да не. Недавно, римски папа још једном то потврдио, да заправо ефективно удара у католички псеудо-догматизам папске непогрешивости. Али ако Бог не може битисати без човека, ако не може бити Бог без човека, онда: 1) није свемогућ; 2) није самобитан. И прва и друга тврдња представљају богохуљење против Творца. Митрополит Макарије (Булгаков) у „Православно-догматском богословљу“ објашњава: „Бог је вечни Дух, свеблаги, свезнајући, свеправедан, свемоћан, свеприсутан, непроменљив, самобитан, свеблажен“. 1) Свемогућство приписује се Богу, у смислу да Он има неограничену моћ да чини све што може хтети својом савршено светом, савршено добром, савршено праведном, савршено мудром, савршено неизменљивом природом. Он не може хтети нешто, што би било у супротности са његовим вечним бићем и неизменљивим својствима и над свиме има власт [3] допуњује и Преподобни Јустин Нови Ћелијски. Блажени Теофилакт ове речи овако тумачи: „Не захтевајући ништа, он сам сваком даје дисање. Два доказа о божанству, наиме, Богу не треба ништа и сваком даје све“ (тумачење Дела Ап.). Не захтевајући ништа, Он не треба ни човека за Своју егзистенцију и битисање. Свети Јован Златоусти пише: „Брижљиво чувајмо здраве догмате и заробљенике јелинских заблуди учити са кротошћу, како не би нарушили успостављени од Спаситеља ред, не клањати се створењима створеним за наше добро и спасење. Нека Јелини (Грци) понављају (њихова лажна учења) чак до изнемоглости, громко кличем да је све ово створено за људски род да у потпуности свиме буде задовољан (иако) Створитељу нису била потребна ова створења, али да би Његову љубав показао према нама, Он је створио све ово показујући нам како цени људски род и (учи нас) да ми, вођени овим, одајемо одговарајуће Му поклоњење (и почаст)“ (Св. Јован Златоусти. Беседа-6 Тумачење на Књигу Постања). Свети Никодим Светогорац пише: „Богу не треба никакво добро са стране, јер је Он сам Себи довољан и свеблажен. Стога, ако је благоизволео да на нас излије неизрециву доброту и љубав, Он то није излио ради Себе очекујући добро од нас, већ нас ради и ради нашег добра“. (Невидљива борба, Други део, Поглавље 3). Дакле, Бог није имао потребе за човеком, имајући извор блаженства и задовољства у Самом Себи. Ново лажи-учење „непогрешивог“ папе изазвало конфузију и непријатност чак и међу самим папистима. Па тако Џон Пол Минан (John Paul Meenan), професор теологије на католичком колеџу „Центар Богоматерине Мудрости“ у источном Онтарију (САД), у једном интервјуу изјављује да га је збунила категорична и недвосмислена папска максима, посебно друга фраза „Бог не може бити Бог без човека“. После свега, такође и многи други католички теолози и верници почели су доводили у питање Францискову непогрешивост [4] преносе чак и хрватски медији који због говорне мане или незнам чега (ту ћу тему у наредном периоду једном обрадити, па тог папу, иначе њиховог верског поглавара не називају као читав свет, већ на неком њиховом исквареном хрватијанском језику зову – Њофра, или како ли већ…?). Други веродостојни католички теолог познат Life Site News-u, који жели да остане анониман је објаснио: „Због Инкарнације Господа нашега Исуса Христа, истина је да Бог остаје трајно сједињен са човечанством, кроз људску природу Исуса Христа, Другог Лица Свете Тројице“. „Ипак, Бог нема апсолутно никакву потребу за човечанством, наш однос са Богом комплетно зависи о тој бесплатној изобилној бесконачној Божјој Љубави Оца, Сина и Духа Светога“, додао теолог. Свети Иринеј Лионски (130. – 208. год.) епископ, свештеномученик и Црквени Отац,у свом познатом делу „Против јереси“ пише: У почетку није било зато што је Он имао потребу за човеком, да је Бог обликовао Адама, него зато да има некога на кога ће излити Свој благослов. Јер не само пре Адама, него и пре створења, Реч је славила Оца док је пребивала у Њему и била је слављена од Оца. Свети Иринеј додаје: Када људи стоје у светлу, нису они ти који илуминирају светло и узрокују да оно сјаји, него су они илуминирани и сјаје због њега. Без да му било што доприносе, добијају од светла и оно их уздиже. Тако је кад се служи Богу, наше служење не доприноси Богу, јер Бог нема потребе за људским служењем, али онима који Му служе и следе Га, Бог даје живот, непоткупљивост и вечну славу [5], анализирајући папине речи рекао анонимни католички богослов. Заправо, Богу, да би био Бог не треба ништа. Ово је учење Христове Цркве – која је, стуб и тврђава истине [6]. Нова папина јерес још једном потврђује примедбу Светог Јована Кронштатског упућену свом папству као институцији: „Папа је умислио да је глава Цркве и њен оснивач, па чак и Христов намесник, што је апсурдно и без икакве доследности. Отуда сва папска сујетност и њихова давнашња претензија за превлашћу и самовољним управљањем свом Васељенском Црквом. Па, тако су папе и учиниле у својој папској цркви уневши разне трикове, лажне догмате које доводе до фашљиве (лажне) вере и у животу… „(Живи колос. Изводи из дневника 1907-1908 год., Санкт-Петербург, 1909, стр 35) [7] „Бог не може бити Бог без човека“, тако размишљају демони и из тог разлога се боре за човека. Бог је човека створио Љубављу из Љубави и за умножавање Љубави, кроз Христа, у Христу, Човек може бити Син и Бог. Т.ј. кроз Слику (Подобије) Божије долази до „Обожења“ у Идентитету (Азъ рѣхъ: бози есте и сынове Вышняго вси). Када се Васељена почне руководити овим Параметрима, могуће да ће тада и међу нама завладати Божија Љубав и на нама (човечанством) коначно бити Божији благослов. === Напомене: 1./. https://gloria.tv/article/Sxp8CZYBsQC32a7LJAxdYGijW 2./. https://www.bitno.net/vjera/pitajte-svecenika/papina-nezabludivost/ 3./. https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom1/21/ 4./. http://hrvatskikrsnizavjet.com/1032-2/ 5./. https://www.lifesitenews.com/news/pope-francis-says-god-cannot-be-god-without-man.-and-we-need-another-clarif 6./. 1 Тимотеју 3, 15 7./. http://www.christian-spirit.ru/1926-novoe-lzheuchenie-nepogreshimogo-papy-bog-ne-mozhet-byt-bogom-bez-cheloveka.html Славиша Лекић, свештеник http://www.vaseljenska.com/vesti/bergoljo-zvani-papa-francisko-opet-koriguje-boga-bog-ne-moze-biti-bog-bez-coveka/

Избледели Бог „Морамо прихватити хомосексуалце и транссексуалце и бити с њима, јер, то је оно што би Исус урадио данас.“ – рекао је папа Фрањо октобра 2016. Христос то, међутим, не би данас урадио, а ево и зашто: он је живео баш у време декаденције античког света, декаденције која је била веома налик овој данас и није је прихватио, већ јој се одупро. Не сумњам да би Папа, а с њиме и наши архијереји, који милионе згрћу кроз густу мрежу продавница, итекако одобрили и трговину у храмовима, па би чак рекли да би и Христос, да је данас ту, то такође одобрио али, док је ходао по земљи, Исус није одобравао такве ствари. Христос је живео на северу Јудеје, где античка декаденција није допирала. Био је столар, а друштво су му чинили рибари, занатлије и сточари. У јеванђељима се, ко има талента за филологију, сасвим лепо опажа његов бес, који се родио у Јерусалиму, тада прворазредном граду позне и декадентне Антике. У Јерусалиму се Исус осећао отприлике као када би наше прабабе ушле у дискотеку „54“ у Њујорку. И – није одобрио декаденцију. Пре би се могло рећи, ако се ослонимо на јеванђеља, да би Исус, да се данас поново појави на земљи, већину времена проводио шибајући нове трговце у храмовима, и нашим, и католичким. Према томе, Свети отац Папа заправо обрће причу: оно што он данас чини, а то је прихватање хомосексуализма и сличних занимација, Христос би одобрио. Онда није, док је жив био, али данас би, за љубав Светом оцу. Заправо, Ватикан види куда свет иде, види општу декаденцију и пропадање и, као и увек, не бори се против тога, већ тражи своје место у томе. То је, свидело се то неком, или не, прворазредан државнички потез Папе, али и потпуно одустајање од хришћанства. Кад сам наводио Ничеове речи да су свештеници „свети паразити“, те да је верник, онакав каквог га црква жели, декадент, белом и крвавом пеном су ме засипали бесни нововерци, чија једина спона са Богом баш иде преко свештеника. Ниче је, међутим, био у праву. После ових Папиних речи не треба уопште сумњати у то, с тим да ће наша православна злурадост спрам Светог оца трајати кратко, јер ће, не за много времена од данас, и наши архипастири запевати исту песмицу. Неки од њих су већ у пракси остварили оно о чему Свети отац Папа говори, остаје још само да се то добије своје теолошко објашњење. Остаје нам ситна радост да ће Хрвати, пре нас, прихватити ново учење католичке цркве, јер народа послушнијег Ватикану нема. Но, срж ове приче је у томе да је Исус, дефинитивно, постао трећеразредна личност хришћанства. Оно што је од њега остало је његова историјска појава, јер је то једино што црква не може да одбаци. Било би глупо да се одрекне Исусово постојање, а остане хришћанство. Све остало је промењено и обесмишљено. Богородица је, код католика, далеко надмашила Христа, а и код нас се њен култ, преко некаквих акатиста, уздиже изнад Исуса. Будући да Исусове речи говоре против гомилања богатства, против формалне религиозности и против верске праксе која се одвија ритуално, оне најоштрије осуђују управо цркве, јер су оне данас лихварске организације, у којима постоји само још формална религиозност, са вечно измењивом теологијом, која је , уместо да буде релативно неизмењива наука о вери, само апологета за све промене које се у цркви збивају. Њоме се – том модерном теологијом – заправо оправдава свака декаденција унутар црквених кругова. Не би Папу, а ни ове наше, колега Ђаво однео ни кад би хомосексуалцима пренели Христову поруку: „Идите и множите се“ . Какве то везе има? Те ће Исусове речи нестати, као и толике друге, из енциклика и посланица. Не може пребогати владика да цитира да је „лакше дјеви проћи кроз иглене уши, него богаташу у Царство небеско“ . Не може црква, као организација од овог света, која оперише парама и утицајем, да тражи од верника да се, у складу са Исусовим захтевом, моле у самоћи и без помпе. Не би могли попови да носе тас, кад би важила она Христова да „не зна левица шта ради десница“ . Заправо, тек одустајање од Христових речи, онакве какве су апостоли пренели, јесте предуслов да црква уопште постоји. Ја не видим против чега се Христ побунио, ако то није била црква, истина јеврејска, али која се, по духу и вођству, уопште не разликује од било које друге цркве. Да би, данас, опстала црква, Христ мора да се одмакне у даљину и да ћути. Зато је лакше држати акатисте, јер Богородица нема текст, већ само слику. Хришћанство, са Исусом у средишту, далеко је иза нас. У епицентру вере се налази црква која је, за модерног верника, који је и сам испражњен и декадентан, једино што има везе са религиозношћу. Идеја о директном линку с Богом, која је, бар код православних, била увек присутна, сада је напуштена и сав саобраћај с Богом мора ићи преко свештеника. Фарисејска религиозност је потиснуло сво богатство народне вере, па и самог Христа, који је постао сметња за непрестане измене учења, које имају за циљ да цркву одрже у седлу у времена у којима су једино мене сталне. Потреба да свака црква буде савремена, порасла је до карикатуре и нема тога што црква неће урадити и неће променити, само да и даље стиче блага. Сами архипастири су већ декаденти, али то никоме не смета, јер је и паства упала у иста расположења. Последња утеха за псеудорелигиозне фанатике је да, ето, нису сва црквена лица декаденти, него да има и „добрих“, или она друга глупост, да цркву не чине само свештеници, него и верујући народ. Прва глупост почива управо на одустајању од тога да је црква, као таква, извор добра и врлине, већ су само неки у њој још увек добри. Друга глупост се обара врло једноставно: ако смо сви црква, хајде да онда једни друге крштавамо, венчавамо и причешћујемо без свештенства! Тешко, је л’ да? Ипак је клир на првом месту? Модеран верник је, дакле, декадент и он хоће цркву која му омогућава да то и буде. Црква, ако хоће да сачува имовину и привилегије, мора да изађе у сусрет модерном вернику и да и сама постане декадентна. Каква црква, такав верник и обрнуто. То што негде у пустињи египатској, или негде у Андима, постоји још по неки хвале вредан испосник, не мења општу слику, чак је и наглашава. Добар део одговорности лежи на нама који нисмо верници „од јуче“, јер смо се повукли пред верским визиготима, који су окупирали цркве са падом комунизма. Нисмо одбранили веру пред њиховим атаком. Данас, кад идемо у цркву, гледамо да то буде неки кишни уторак или четвртак, да не срећемо лажно религиозну децу и унуке комуниста. Уместо да се боримо, дигли смо руке. Црква није имала куд – прилагодила се њима и, наравно, властима. Свака је власт од Бога, а нарочито она која даје лову. Она је жива еманација божје воље. За крај: ако неко мисли да је дводеценијско ћутање цркве на бесно оргијање које над српским народом изводе странци и домаћи издајници, парадокс, нека врста грешке у савршеном систему, тај се вара. Црква је део окупационог апарата, као и САНУ и што пре то разумемо, пре ћемо наћи противплан. Овако, док чекамо и чекамо…и чекамо да наши архипастири устану у нашу заштиту, само ћемо дочекати да нам исцуре животи, без да ишта предузмемо. https://milanmilenkovic.com/2017/05/19/izbledeli-bog/

Са схиархимандритом Илијом (Ноздриним) разговарамо о исповедању Христа, мирном животу на земљи и вечном блаженству, а такође и о саблазнима и гоњењима која су онима који љубе Бога у исти мах препрека и пречица ка добру (Рим. 8:28). –Оче Илија, зашто су у Русији допустили трагедију 1917. године? –Најважније у животу је смирење. Зашто је Русија – таква велика, моћна, пространа, јака, мудра држава – одједном пала? Све је имао руски народ, и одједном се таква провалија отворила, све прогутала. Због гордости и жеље народа да се узда у своје вредности било је допуштено то искушење. Чинило се, верују у Бога и поштују Га, а Господ их је тако казнио? Зато што је у народу, код велике већине, поред спољашњег благочешћа почела да се пројављује самоувереност којом су покушавали да склоне Бога у други план. Човек убеђује себе у своју кобајаги аутономну самосталност: „Шта ће ми Бог ако све радим сам?“ Али, то је сатанин пут, пут погибије. А Господ наш Исус Христос Који је Једини „пут и истина и живот“ (Ин. 14:6), показао нам је пример смирења: „Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смјеран у срцу, и наћи ћете покој душама својијем. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако.“ (Мт. 11:29-30). Свима нама би било корисно да читамо житија новомученика и исповедника Руских. Они су трпели гоњења као искушења вере и верности према Богу и задобијали своју слободу у Христу. У две речи и једном интервјуу то се не може објаснити. Требало би да се пишу нови и нови томови. Немају сви новомученици и исповедници састављена житија. Али, она житија која имамо, морамо обавезно да знамо. Добро је што се у манастирима и породицама опет почело са читањем житија древних подвижника, на пример из Чети- Минеја, светитеља Дмитрија Ростовског. Зашто се не читају житија новомученика? Колико су исмејавали свештеномученика Исакија Оптинског, последњег настојатеља пред разореном Оптином пустињом! Ноћу су га испитивали, тукли, хранили харингама, а потом дуго држали жедног. Након тога су га одвезли подно Туле и 1938.године, и на други дан Божића, када се слави Сабор Пресвете Богородице, у шуми стрељали. На истом том месту су убили 1.5-2 хиљаде невиних људи. –Зашто су на самом почетку XX в. читаве гомиле могле да прате светог праведног Јована Кронштатског, а већ 1917. године, иста та гомила је викала: „Распни!“ – скрнавили су светиње, стрељали свештенство? – Ништа се не догађа изненада. Револуција се деценијама спремала. Постепено су подривали моралне принципе у држави, веру у народу. У XIX в. су већ отворено агитирали интелигенцију и студенте. Већина оних који су насели на тај мамац „добрих намера“, касније су се, увидевши куда је одвео пут који су сами утабали, покајали. Али већ је било касно. Много је било присутно и преваре. Свако суди према мери своје сопствене душе. Бандит бандитски, поштен човек поштено. У војсци Врангела, историјски су познати случајеви, када су козаци били спремни да ратују за Русију – да ратују до краја, при чему су били свесни да ће погинути. Међутим, услед подметања и интрига које се сада откривају, показали су се као беспомоћни таоци, те су их убијали: стрељали, пуштали да се удаве, везујући камење за ноге, или потапајући читаве бродове. И после, када су већ убили најбоље од најбољих, та машина за уништавање руског народа није се зауставила. Матушка Ефросинија из Кликова је причала како се радило у време бољшевичке власти: радници су носили делове пруге, а на крају радног дана те изгладнеле и измучене раднике су слали на састанке. На састанцима се објављивала тема дана: „Тај и тај су непријатељи народа. Подигните руке, ко се слаже“. Они који нису подизали руке, били су означени као непријатељи народа на наредном састанку. И тако је ишла та антиселекција: после масовних убистава у време револуције и Грађанског рата, наставили су плански да бирају у народу најпоштеније и најправичније, како би их стрељали. Потребно је време, мирно, без потреса, да би људи схватили шта се догодило. Зашто је сада толико важно да се молимо новомученицима, да читамо њихова житија, да размишљамо о догађајима тог времена? Како се то не би поновило. – И таква опасност постоји? –Наравно. Зар ће ђаво престати да гони оне који исповедају православље? Само, сада његове слуге препредено делују: саботирају, праве неред како би изазвали сукобе. Чине да омладина буде развратна. Покушавају да униште мир у земљи. Праве препреке свему што је добро и здраво. Сада ђаво – тај „крвник људски од почетка“ (Ин. 8:44) – исто као и у сваком другом времену, ратује против људи. Он отворено даје до знања сатанистима који му служе посебне службе. Током тих сеанси он им нешто конкретно поручује, обучава их како да делују, да саблажњавају. –Православни хришћани не треба да се боје? –Не. Ми никако не смемо да се бојимо. Бог има сву моћ. Међутим и заборављати да се ђаво стално супротставља човеку, не смемо. Не смемо да захладнимо у вери и ослабимо у молитви. –Како данас да исповедамо Христа? –Нека свако живи по Јеванђељу – то и јесте исповедање. Више од онога што је речено у Јеванђељу неће нико рећи. Најважнија борба за сваког од нас је да живи у складу са православним учењем. Човек обавезно мора бити оцрковљен – наоружан благодаћу Духа Светог, против сатанске злобе и греха. А такође да се труди да помаже другима. Једном ми је дошао породични пар са пуно усвојене деце. Имали су двоје своје деце, и још децу из дома. Већ неколико година та породица води сопствену фарму. Тешко је, наравно. Обрађивати земљу никада није било лако. Имају различите врсте стоке, живине, не пуно, али имају. Сада уређују ново земљиште, првобитно је постало мало. Шире газдинство, како би омогућили људима на селу посао, да производе сопствене – добијене од наше земље – прехрамбене производе. Тамо ће градити и храм. Треба се бавити стваралачким пословима. Ратовати против чамотиње, лењости, равнодушности према својој земљи и људима. Данас се много манастира обновило, много храмова је рестаурирано. Ипак, много је теже препородити благочешће. Па и људи су сада другачији. Какво је раније страхопоштовање било код верника! У Москви сам имао познаницу, рабу Божију Александру: како је само плакала због оне старе Москве, њеног једниства и побожности. Друга раба Божија је стално плакала сећајући се како су дизали у ваздух Храм Христа Спаситеља. То су биле чисте, истински верујуће душе, које су, осетивши живот са Богом, желеле да се сви спасу. Плакале су гледајући како људи сами себи ускраћују могућност за миран живот овде, на земљи, и блаженство у вечности са Христом. Схиархимандрит Илија (Ноздрин) Разговарала Олга Орлова Са руског Ива Бендеља Часопис "Покров" http://www.pravoslavie.ru/srpska/103512.htm

Нисам могао наћи неко адекватно мјесто на форуму за овај видео, али ето пријало би да се мало насмијемо. Обично овакав видео настане када се неко са нечим изргугје али ово је објављено на ,,зукорлићевим,, медијима као нека промоција.

Помаже Бог браћо и сестре, имам пар питања која су везана за период великог потопа па се надам да ће неко моћи да ми да адекватан и разуман одговор. Прво питање: Да ли треба буквално тумачити пероид Великог потопа? Да ли је Бог зауста наредио да киша пада 40 дана и ноћи да нестане човечанство? Уколико јесте,због чега је Бог толико немилосрдан био према људској популацији ако нас теолози и Свети оци уче да је Бог милостив и пун љубави. Друго питање: Да ли је могуће да Бог није наредио да се потоп деси већ да је то била природна катастрофа и да је Бог само Ноју јавио о будућој катаклизми? Треће питање: Уколико се заиста десио свеопшти потоп и Ноје је заиста примио све животиње света, како је могуће да су све животиње стигле до барке ако знамо да на неким острвима живе неке животиње које су специфичне само за ту регију нпр. кенгури, пингвини, поларни медведи итд. Дали се потоп десио само на подручју где је Ноје живео или је обухватио целу земаљску куглу? Хвала вам на пажњи и велики поздрав.

Господ нам доноси Мир и добру вољу, али и још нешто, посебно и драматично - шта наговештава рођење Богомладенца, какве последице оваплоћење Сина Божјег оставља у нашем личном животу, зашто наше ослањање у тумачењу спасоносних догађаја треба да буде првенствено на Јеванђеље, личности из Светог Писма, као и текстове светих Отаца Цркве, те шта од такве литературе препоручује, чућемо од свештеника Анђелка Додера из храма Св. великомученика кнеза Лазара у Земун Пољу са којим је разговарала Бојана Јовановић http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/Uploads/Audio/11.01.17 - Rec Pastira - o.Andjelko Doder 64.mp3

Епископ славонски Јован: Бог који постаје човек – највеће је и најнесхватљивије чудо! 8. јануара 2017. 0 Поводом православног Божића, верницима који славе овај велики хришћански празник по јулијанском календару обратио се епископ пакрачки и славонски Јован. “Припремај се Витлејеме, отвори се свима Едеме, украшавај се Ефрато, јер је у пећини од Деве процветало Дрво живота: Умни рај се показа у Њеној утроби, а у њему божански засад. Ми који од њега једемо живи бићемо, нећемо умрети као Адам. Христос се рађа, да обнови пали образ!” Ово је богослужбена песма – тропар – која се у православним црквама поје у времену пред Божић, припремајући нас за празник Рођења Христовог а то за нас у Пакрацу значи у време између слављења Божића по грегоријанском и јулијанском календару, од 25.12. до 7.1. – који нам открива оно “једино ново под Сунцем”, а то је да се истинити Бог, један од Свете Тројице, родио од жене и од ње примио у целини и људску природу, поставши и истинити човек, а притом остајући Бог. Тако започиње хисторија која ће се наставити Христовим изласком на своје послање међу људима – што је било крштењем од Јована Претече у Јордану; Христовим уласком у Јерусалим када је био препознат од јеврејског народа као Избавитељ-Месија, који је једини у давнини познао истинитог Бога и кроз Мојсија примио Закон Божији; установљивањем Тајне причешћа Телом и Крвљу Господњом на Велики Четвртак; одрицањем народа од свога Месије, Христа, и његовим распињањем на Велики Петак; Васкрсењем Христовим рано ујутро “у први дан седмице”, у недељу; Његовим вазнесењем на небо после четрдесет дана; и коначно силаском Светог Духа, трећег лица Свете Тројице, на Његове ученике након десет дана од Вазнесења, у дан Педесетнице у Јерусалиму, на Гори Сиону. Као што каже древна песма, све то Христос чини да би обновио истински људски лик, која она назива образом, користећи стару славенску реч. То је богомдани људски лик, начињен према Божијем лику, који је Адам добио стварањем, а који је нарушио прекршивши заповест Господњу и био изгнан из Раја. На Божић, Бог постаје човек да би својом божанском природом обновио човека, и поставши човеком, подигао човека у висине божанства. Бог који постаје човек – највеће је и најнесхватљивије чудо од свега што се десило у хисторији космоса; зато и песмописац наглашава библијска места: Ефрату, Едем и коначно Витлејем који се на јеврејском језику назива Беyт Лецхем, “Дом хљеба” да би показао како се Христос, Богомладенац, родио на конкретном месту и у конкретно време, као и сваки човек који долази на свет. Једино тако сваки храм подигнут у славу оваплоћеног Бога може бити Његов дом и Његов сведок, који се освећује тиме што се у њему причешћујемо истинским Телом и Крвљу Господњом. Зато храмови јесу вољени, и грађени и украшавани с љубављу јер су уздарје Богу за Његов дар нама. Пре неког времена, читао и гледао сам једну цртанку коју су урадила пакрачка деца. У њој су биле нацртане све значајније грађевине у Пакрацу, и уз сваку од њих је била написана њена мала хисторија. Уз православну Саборну цркву и Владикин Двор писало је “Ја ето још нисам онако лепа како бих желела и требало да будем…” На овај православни Божић, то дете може ући и у Саборну цркву и у Двор и видети да они постају онако лепи како су и некад били и како би желели и требали да буду, а та лепота ће се ускоро прелити и на њихове спољне зидове, обнављајући њихов изворни лик и лепоту. Има ли већег чуда Оваплоћеног Бога и лепшег дара Пакрацу од Њега који се пре две хиљаде и седамнаест година родио од Деве Марије у Витлејему? http://patriot.rs/episkop-slavonski-jovan-bog-koji-postaje-covek-najvece-je-i-najneshvatljivije-cudo/

Мој добар пријатељ и ја често имамо прилику да разговарамо о религији. Он иде у цркву и упућенији је у многе ствари о хришћанству него ја. Једанпут ми је рекао да му је друг из основне школе, који је атеиста, поставио следеће питање: Може ли Бог да створи камен који потом не може да уништи? Наравно, он није знао да му одговори, логично - ни ја. Може ли неко да ми помогне? :-

Да ли је Божић 2012. ближи витлејемској ноћи од других Божића у новом веку, да ли је он позив да се интегришемо у оно једино преостало – породицу, како ће се празник славити на Космету, те није ли баш на Божић судбина дала Србима да буду разапети између очувања своје православне хришћанске вере и лажних понуда о уласку у земаљски рај? Сваки Божић после оног првог Божића подсећање је на њега, а сваки са собом, без изузетка, доноси радост и чак када би имали великих разлога за тугу током целе године, а знајући да је Божић пред нама и да ћемо га доживети, имамо разлога за радовање. Јер Божић је обнова нове ствари, познање да нам се Бог јавља и да нас није оставио, да нас анђели нису оставили, да нас Пресвета Богородица није оставила, да нас светитељи нису оставили, да су небо и земља са нама, каже у интервјуу за „Печат“ његово високо преосвештенство епископ банатски Никанор. Чини се да је Божић 2012. године, ипак, по много чему ближи невиној сцени из Витлејема него и једне друге године у новом веку? Ако је сваки други Божић после првога доносио радости, мир међу људе и слогу, и ако је Богомладенац долазећи на овај свет себе предао за живот света, за обнову сваке ствари, и ако нас сваки Божић приближава Богу и Бога нама, и не само то, него и сједињује Бога са човеком и човека са Богом, онда и овај Божић јесте у броју свих празника рођења Христовог. Сваки је Божић најсвечанији и сваки Божић је обнова природе и сећање на његово рођење. Сигурно да можемо да кажемо да због проблема са којима се сусреће наш народ овај Божић има посебно значење, али баш из тог разлога ми верујемо да ће Господ доласком међу нас људе многе проблеме отклонити и неизвесности решити и поставити нас да заједно са њим, Богом нашим, духовно напредујемо, остављајући у другом плану проблеме који нам често сметају или нас бар заустављају у духовном напредовању у којем нам сам Господ помаже доласком својим. Ако је Божић на симболичан начин указање којим путем породица треба да иде, шта та симболика треба да значи српском народу у тренутку када је све доведено у питање, па чак и породични живот? Због превелике љубави Божје према нама људима Господ је послао сина свог Господа Исуса Христа међу нас, да поживи са нама, и на тај начин нам је показао да је Божић породични празник, празник породице и знак да би породица требало да се угледа на ону прву породицу, Богородицу, Јосипа и све оно што су они чинили за Богомладенца. Овај празник нас подсећа на пресудно важну улогу родитеља и њихову бригу, на значај духовног јединства и телесног међу родитељима, путоказ је који води до прве породице Богородице и Богомладенца. Дакле овај нас празник учи како да се владамо, чак иако знамо да су испред нас страдања, искушења и проблеми, јер знање да Господ доноси мир и наша чврста вера учиниће да проблем који угрожава тај мир нестане. Није за похвалу и ми се не радујемо, бар не у Цркви, што се у последње време говори и разговара о такозваним „сигурним кућама“. Мислим да је то трагедија за целу државу, трагедија за цео народ, трагедија за породицу. Лично сматрам да би много срећнија наша породица била и напреднија наша држава и радоснија наша Црква када би се налазио начин како да се сачува наша породица, а не да се изналазе начини како ћемо саградити сигурну кућу. Сама та идеја буди у породици немир. Сигурна кућа, кажу, заштитиће једно од брачних другова, најчешће жену, а ми знамо да је она супруга и мајка велики ослонац породице. Дете без мајке је као дрво без доброг одгоја и узгоја. Оно може донети плод, али резултате разједињена породица врло тешко ће донети. Породица може бити срећна само онда када доживљава Бога, када се угледа на прву породицу Богородицу и Богомладенца, Јосипа праведног и све оно што се догађало у тој витлејемској ноћи, ноћи рођења сина Божјег. Божић нас упућује и на божићне дарове. Јесу ли они помало постали део такозване „масовне потрошачке културе“ и шта треба чинити да би схватили да је највећи дар Божји у љубави према ближњем свом? У витлејемској ноћи највећу радост добио је цео свет и тада су индивидуално, вођени руком Божјом, мудраци са Истока дошли и поклонили се Богомладенцима носећи собом дарове. Они који су дошли да се поклоне Богу миломе и донесу му дарове, били су на неки начин представници целога рода људског. И ти дарови јесу симболика и указују како и ми, свако појединачно и сви заједно, као народ Божји треба да будемо захвални за његову љубав, за његово милосрђе, за његов долазак међу нас. Наши дарови Богу нису потребни, али ми на такав начин, нашим даровима Богу чинимо жртву и исказујемо наше поштовање, благодарност и захвалност за све оно што је Он чинио за нас. А Божић, највећи празник, поготово у нашем српском народу, али и код других народа – обележава се у обиљу хране и потрошњи новца. Зато се сетимо речи нашег почившег патријарха Павла да би требало да будемо реални, нерасипни људи, како би жртва коју чинимо Богу била пријатна. Велика је потрошња појединаца, некада и већа него што је потребно, али, опет кажем, ако се све то чини празника ради онда можемо бити и задовољни, и условно рећи да то толеришемо. Ипак, не заборавимо да је најважније у те велике дане порадити на себи, својој породици и целоме друштву, на духовној обнови, старајући се да се духовно, што више се припремајући, удостојимо да ми сами себе предамо Богу, уместо ових земаљских материјалних добара. То ће Богу бити најдража жртва. Како ми то можемо да учинимо? Можемо да учинимо уклањањем свега онога што је лоше, а ако се тако нешто и догоди ми треба да се покајемо, да се присајединимо са Богом, да се у тајни покајања исповедимо и ослободимо себе онога што нам смета за духовно напредовање. То ће бити највећа жртва Богу коју он од нас и тражи. ..... Извор: Печат