Претражи Живе Речи Утехе

„Да Запад није био у константној еуфорији од могућности да сломи Русију мислим да би све данас било другачије. И сада, Европа, наш заједнички дом, била би далеко стабилнија и безбеднија, предвидивија“, рекао је Песков. Тим речима Песков је прокоментарисао 15. годишњицу од говора руског председника Владимира Путина на Минхенској конфернцији када је оштро критиковао спољну политику САД и униполарни светски поредак, и оштро иступио против планова ширења НАТО-а и распоређивања објеката америчке ПВО у Источној Европи. https://rs.sputniknews.com/20220212/kremlj-evropa-bi-bila-daleko-bezbednija-da-zapad-ne-pati-od-euforije-da-slomi-rusiju-1134275794.html

Без Хришћанства Европа нема будућности Изгледа да је главни проблем у Централној Европи тај, што људи сматрају да им Бог више “није потребан” и да га у људским животима просто више нема. Многи већ говоре и о “сумраку Бога” Од ИН4С - 19/12/2019 Фото: dpa/Gian Ehrenzeller Цркве у Немачкој масовно напуштају вјерници. Шта ће се десити са Европом ако Европљани не буду више знали како се зове Човјек са Крста и које је значење Крстова по врховима брда Европе ? По свим расположивим прогнозама ће број крштених Хришћана у Централној Европи рапидно опасти. Поставља се питање, да ли ће овај религиозни заокрет донијети са собом и велике политичке последице. Централна Европа тиме запада у лом свој културе. Што се понајбоље види управо сада, пред Божић. И наравно да се мора поставити питање: зашто религија -конкретно вјера у Господа Исуса Христа- овако копни. Многи ће на то одговорити: због католичке цркве. Јер клеца за модерном, јер у њој жене нису изједначене са мушкарцима па не могу бити ни ђаконице а камо ли бискупице. Јер због целибата све мање има свештеника који би народ подучавали вјери и славили је у миси. И јер је сексуално искориштавање малолетних особа од стране католичког свештенства довело до губитка повјерења у цркву. Исус Христос, један од четири “ауторитета” човјечанства Протестанти немају већину од ових “препрека”, али њихове цркве су још празније до католичких. Нити се скоро ико у јавном дискурсу и сјећа да протестаната још и има, за разлику од католика. Стога изгледа да је главни проблем у Централној Европи тај, што људи сматрају да им Бог више “није потребан” и да га у људским животима просто више нема. Многи већ говоре и о “сумраку Бога”. Било би више него корисно да се у Европи политичари и социолози запитају: мијења ли ово слабљење религије и вјере у Бога на дуже стазе друштвено и политичко размишљање и дјеловање грађана. Јер ово слабљење значи и заборављање фундаменталног извора европске цивилизације: хришћанске вјере. Свидјело се то коме или не: европска слика о човеку и друштвени поредак Европе одлучујуће почивају на Старом и Новом Завјету: на Јеврејству и Хришћанству. Још прецизније: на 10 Мојсијевих Божијих заповјести и људским правима проистеклим из Беседе на Гори Господа Исуса Христа. По Карлу Јасперсу, утемељивачу егзистенијализма, Исус Христос је један од четири “ауторитета” човјечанства, у које он још убраја и Буду, Конфучија и Сократа. А по Теодору Хеусу, првом предсједнику СР Њемачке (од 1949 до 1959) је Европа саграђена на три брда: грчком Аеропагу мислилаца, римском Капитолу правника и у јерусалимској Голготи, на којој је умро и васкрсао Човјек, који је солидарност међу људима у игру увео као врховну норму живљења. Јесте да се мирно може констатовати да у западним уставима постоје све фундаменталне норме и Јеврејства и Хришћанства. Али устави не дају смисао живота, не мотивишу. Они само утврђују оквир понашања. И наравно да данас држава не смије да подстиче религију: држава и религија морају да остану раздвојене. Али грађанин, као политички субјект, итекако може да подстиче религију, да је поспјешује. Као и цивилно друштво. И било би добро да то чине јер тиме дају људима стабилност у људима достојној религији. А све ово никако није само ствар владика и теолога, одговорних за цркву и вјеру: јер ни они сами не могу пуно тога покренути. Исус Христос Европска слика човјека почива на Хришћанству Стога се данас у Европи, оваквој Европи, слободно може постави питање: што би се десило у будистичким и муслиманским земљама ако тамошње становништво више не би имало спознаје о томе ко је Буда или ко је Мухамед ? Шта би се десило у Индији, ако Индијци не би више знали ко је и зашто подигао њихове храмове ? Шта би било од Кине у којој Кинези не би више појма имали шта од њих тражи Конфуције ? Да то и драстично изговоримо: шта ће остати од Европе ако Европљани више не буду знали како се зове Човјек разапет на Крсту ? Ако не буду знали зашто је усправљен Крст на куполама и звоницима цркава? И на раскршћима, на врховима брда и планина Европе? Централна заблуда стога гласи да пуно људи мисле да је религија чисто једна приватна ствар. Стога у школама и универзитетима младе људе не треба само добро образовати него их прије свега добро научити историји. Они требају да знају да европска слика човјека, са свим његовим људским достојанством и људским правима, фундаментално почива на Хришћанству. И просветитељству. Неодвојиво. Ако тога не буде, Европа се неће моћи одупријети кинеској идеолошкој свесвјетској доминацији. Свидјело се коме или не: небројна мајсторска дјела литературе, музике, архитектуре Европе се не могу појмити без Хришћанства. Јер васколика култура Европе почива на три Јевреја: Мојсију, Исусу Христу и његовом апостолу Павлу. Аутор: Eberhard baron od Gemmingena, језуит, директор њемачке редакције Радио Ватикана1982-2009. Превод: Мирко Вулетић Извор: Ди Велт View full Странице

У годинама нашег пута у ЕУ, стално смо под захтевима да смањујемо националну историју, да смањујемо ту компоненту. Чак су нам поручили и почетком 2013. да не пуштамо одушевљење кроз медије и кроз јавност приликом обележавања стоте годишњице од почетка рата, каже историчар Миле Бјелајац, поводом Дана примирја. У једном железничком вагону на забаченој прузи у шуми Компијењ, у Француској, 11. новембра 1918. године потписано је примирје. Због тога се у Србији од 2012. тај дан обележава као државни празник Дан примирја. Српски војници имали су значајну улогу у Првом светском рату, али чини се да су савезници некако увек умањивали њихов значај. С друге стране, потомци бораца у Првом светском рату можда и олако прихватају трагичну судбину својих предака. „Ми смо генерација која је навикла на 29. новембар, тако да ће и овим новим генерацијама бити потребно неко време. Ми смо одрасли на историји Другог светског рата, учили смо целе једне године о партизанским офанзивама, а Први светски рат је био само једна лекција у уџбенику“, каже Слађана Зарић, новинарка РТС-а и ауторка бројних документарних филмова из српске историје, у емисији „Спутњик интервју“. Француска је потписала на Западном фронту примирје са Немачком, а наш саговорник историчар Миле Бјелајац подсећа да су била и нека друга примирја. „Италија га је потписала са Аустроугарском, и то је последњи службени акт бивше монархије. Београд је град у коме је потписано последње примирје Првог светског рата 13. новембра са Мађарима и то у данашњој Библиотеци града Београда“, каже Бјелајац. Он сматра да је веома важно рећи да се деценијама после Првог светског рата па готово и данас занемарује улога француске и српске војске на Солунском фронту. Каже да су то армије које су пресудиле убрзање краја рата, а да у офанзиву на Солунском фронту у тај блицкриг нико није веровао. „Све савезничке офанзиве почеле су после пробоја Солунског фронта, укључујући тај релативно приметан успех америчких армија на Западном фронту“, каже Бјелајац. На питање зашто је Србија запоставила тај датум у својој историји, Бјелајац каже да је СФРЈ земља помирења, пошто је настала од победника и поражених. „Онда је негде тражена мера равнотеже. Да не би били повређени осећаји једних и других настојало се да и победа и 1945. и победа из 1918. постану полако ствар свих грађана Југославије. Србија је негде тим прећуткивањем жртвовала победу за опште добро“, каже Бјелајац. То је један трагичан период у српској историји, сагласни су наши саговорници. Новинарка Слађана Зарић прошла је пут српске војске док је радила филм „Срби на Крфу, сто година од албанске голготе“. „Ишла сам свим правцима, пошто их је било више. Ишла сам колима, и није било усред јануара. Кад видите тај предео, то је планина за планином. Као да је неко узео Земљину кору и згужвао је, па онда кад дођете у луку Свети Јован Медовски у ствари видите каква је то увала, зашто је био проблем евакуације војске. Али оно што је можда доминантно целим путем, јесте да ја то данас не бих издржала и да данашње генерације не би издржале то што су они тада издржали. Некад се запитам да ли смо ми потомци тих људи“, каже Зарићева. Бјелајац додаје да је 11. новембар само један начин да одамо признање тим људима који су, како каже, били неког другог кова. „Можда зато што је то била земља сељака. Они су лакше издржавали ране, навикли су на зиму, на оскуднију исхрану. Хирурзи сведоче у историји медицине Првог светског рата да су наилазили, кад би санирали рањенике на Солунском фронту, на самостално зарасле ране на цревима из Балканских ратова“, каже Бјелајац и подсећа да није било железнице за транспорт нити добрих путева. Сагласни су и да је вера народа у његове официре и вође била јача и да је то носило тадашње генерације. Људске слабости су постојале, било је и дезертерства и непослушности. Слађана Зарић се надовезује да постоје људи чију судбину нисмо ни после 100 година расветлили. То су људи који су били заробљени у логорима. „Око 90.000 људи страдало је у логорима у Аустроугарској и у Бугарској. Многи људи не знају да је Матхаузен постојао и у Првом светском рату и да је тамо умрло 8.000 људи који су се национално изјашњавали као Срби. Наш менталитет — ако нисте погинули у борби онда нисте јунак, а велики број логораша били су војници“, каже Зарићева. Почаст српским војницима враћена је у чувеном вагону, где је 1918. потписно примирје. Коштало је доста труда и воље покојног амбасадора у Паризу Предрага Симића да се та застава врати тамо где јој и место. „Били смо раме уз раме, верни савезник читавог рата, укључујући наше учешће на самом Западном фронту. Било да се ради о Србима добровољцима који почетком 1916. нису могли да се придруже српској војсци него су улазили у састав француских снага Легије странаца, било да су учествовали парцијално и током Верденске битке и касније док се нису пребацили на Солунски фронт. Дакле, имали смо и живо учешће на Западном фронту“, каже Бјелајац. Историчар каже и да би српска застава требало да добије своје место и у меморијалу у Нормандији, где су такође постављене све заставе, чак и бивших непријатеља. „Али није било српске заставе, нити југословенске, јер наводно нису познати подаци о томе да су и Срби учествовали у Нормандији или у касним операцијама за ослобођење Француске. Наравно, Срби јесу учествовали, и управо једна књига говори о херојима Србима у америчкој армији у свим ратовима и показује да су били на многим истакнути местима, укључујући оне падобранце који су први скакали још у току ноћи у залеђе Нормандије, па до оних који су се борили на плажама. Значи незаслужено су Србија и Срби остали без заставе на меморијалу у Нормандији, то је још нешто што треба да се исправи“, каже Бјелајац. Указује и да у бројној војној и историјској литератури нећете наћи српску војску и српске победе, а на питање да ли тога има довољно у уџбеницима он каже: „Пишу их наше колеге, али морају да воде рачуна о простору који им даје план који доноси надлежно министарство. Али није више ни надлежно министарство једино које треба кривити због тога. Ми смо свих ових година нашег пута у Европу стално под неким захтевима наших пријатеља из Западне и Средње Европе да смањујемо ту националну историју, да смањујемо ту компоненту. Чак су нам поручили и почетком 2013. да смањимо тон и да не пустимо баш тако неко одушевљење кроз медије и кроз јавност приликом обележавања стоте годишњице од почетка рата. То је све један атак на историјску свест овог простора и народа“. Александар СТАНИЋ

Треба да бранимо остале вере, ако желимо да заштитимо нашу. Када се православним хришћанима овако једног дана ограниче права она се неће напасти директним забранама, оне ће бити оправдане, каже за Спутњик ђакон Ненад Илић поводом одлуке Европског суда да послодавци могу да забране запосленима да носе видљиве верске симболе. Када је Француска 2010. године увела закон о забрани ношења бурки и никаба, јавност широм Европе се поделила, али се тим питањем није дуго бавила. Од последњих терористичких напада у Европи питање забране бурки актуелно је у готово свим земљама Европске уније. Немачка канцеларка Ангела Меркел позвала је на потпуну забрану бурки и то баш у тренутку када је најавила да ће тражити нови мандат за место канцеларке и нови мандат на челу њене Хришћанско-демократске уније. Европски суд правде одлуку о забрани ношења верских симбола донео је баш дан пре холандских парламентарних избора на којима, наравно, доминирају питања мигрантске кризе и интеграције избеглица, а та земља недавно је усвојила и закон којим се забрањује ношење бурке у школама, болницама и јавном превозу. Међутим, коментаришући одлуку суда, писац и редитељ ђакон Ненад Илић каже да она вероватно има много дубље корене и намере, али и да га није изненадила. То што ради европска бирократија траје већ неко време, реч је о подразумеваним стварима на трагу обезличавања човека, то они заправо раде и у томе су јако доследни, каже Илић за Спутњик. „Важно је да ми други, који то гледамо, размислимо да ли стварно желимо да уђемо у то коло, да пристанемо на ту врсту обезличавања. А тема да ли верска права и верска осећања спадају у нешто што је исто тако елементарно као та фамозна ’људска права‘ која су много више под знаком питања и много више идеолошка и договорна ствар, за озбиљну је расправу и озбиљно размишљање. Проблем је што живимо у временима кад нема ни озбиљних расправа, ни озбиљног размишљања, него се све решава на прву лопту“, каже Илић. Предизборни адут у Европи, забрана ношења „покривала“, далеко је од Србије, као и страх од тероризма. Иако је ислам једна од традиционалних религија у нашој земљи, на улицама Србије, чешће у сеоским срединама, могуће је видети само жене које носе хиџаб, мараму која најмање покрива лице од све традиционалне одеће коју носе муслиманке широм света. Али, овде се не ради о гардероби, већ о основним људским правима, међу којима је право на вероисповест, али и исповедање вере. Оно што нам се данас чини далеко, једнога дана може да закуца и на наша врата, превише смо себи приближили последњу линију одбране, упозорава ђакон Ненад Илић. „Као што је историја безброј пута показала, кад пустим да ураде нешто комшији, кад пустим да му ограниче права, кад ограниче права некоме у мојој земљи или моме граду, сутра ће их и мени ограничити. Али изгледа да људи никако не успевају ту памет да врате, да се сете да би било паметно увек мало офанзивније бранити своја права, а не чекати тако егоцентрично и себично последњи тренутак. Онда је већ касно“, каже овај православни публициста. Он додаје да треба да бранимо остале вере, ако желимо да заштитимо нашу. Када се православним хришћанима овако једног дана ограниче права она се неће напасти директним забранама, оне ће бити оправдане, каже Илић. „Замислите неку заразу, неку епидемију јачег грипа током које ће, на пример, забранити људима да се окупљају. Или још горе, забранити им да се причешћују. То је научно–фантастични сценарио, не желим дубље да залазим у њега, али постоји милион начина да се у оквиру ове безвредне цивилизације нађу начини како ће се разумно оправдати нешто и онда ће се увек придобити доваљан број људи, јер, забога, долазе демократски процеси у којима се неке ствари усвајају“, каже Ненад Илић за Спутњик. Наш саговорник додаје да се очигледно приближава тренутак када ћемо одбацити наслеђе предања и почети да гласамо око свега. „Не знам зашто се не гласа да ли желимо баш црвено светло на семафору, те ствари се сматрају аксиомом, а не сматрају се верска припадност и верска правила које наслеђујемо. Треба да будемо спремни на све, овакве ствари нису лоше да се подцртају да бисмо знали шта нас чека сутра“, закључује Илић. Европски суд правде донео је олуку да послодавци могу да забране радницима да носе „видљива политичка, идеолошка или религијска обиљежја“, укључујући хиџаб. Забрана мора да буде заснована на интерним правилима компаније о „неутралном облачењу“, а не на жељама клијената. спутњик

Да ли је Божић 2012. ближи витлејемској ноћи од других Божића у новом веку, да ли је он позив да се интегришемо у оно једино преостало – породицу, како ће се празник славити на Космету, те није ли баш на Божић судбина дала Србима да буду разапети између очувања своје православне хришћанске вере и лажних понуда о уласку у земаљски рај? Сваки Божић после оног првог Божића подсећање је на њега, а сваки са собом, без изузетка, доноси радост и чак када би имали великих разлога за тугу током целе године, а знајући да је Божић пред нама и да ћемо га доживети, имамо разлога за радовање. Јер Божић је обнова нове ствари, познање да нам се Бог јавља и да нас није оставио, да нас анђели нису оставили, да нас Пресвета Богородица није оставила, да нас светитељи нису оставили, да су небо и земља са нама, каже у интервјуу за „Печат“ његово високо преосвештенство епископ банатски Никанор. Чини се да је Божић 2012. године, ипак, по много чему ближи невиној сцени из Витлејема него и једне друге године у новом веку? Ако је сваки други Божић после првога доносио радости, мир међу људе и слогу, и ако је Богомладенац долазећи на овај свет себе предао за живот света, за обнову сваке ствари, и ако нас сваки Божић приближава Богу и Бога нама, и не само то, него и сједињује Бога са човеком и човека са Богом, онда и овај Божић јесте у броју свих празника рођења Христовог. Сваки је Божић најсвечанији и сваки Божић је обнова природе и сећање на његово рођење. Сигурно да можемо да кажемо да због проблема са којима се сусреће наш народ овај Божић има посебно значење, али баш из тог разлога ми верујемо да ће Господ доласком међу нас људе многе проблеме отклонити и неизвесности решити и поставити нас да заједно са њим, Богом нашим, духовно напредујемо, остављајући у другом плану проблеме који нам често сметају или нас бар заустављају у духовном напредовању у којем нам сам Господ помаже доласком својим. Ако је Божић на симболичан начин указање којим путем породица треба да иде, шта та симболика треба да значи српском народу у тренутку када је све доведено у питање, па чак и породични живот? Због превелике љубави Божје према нама људима Господ је послао сина свог Господа Исуса Христа међу нас, да поживи са нама, и на тај начин нам је показао да је Божић породични празник, празник породице и знак да би породица требало да се угледа на ону прву породицу, Богородицу, Јосипа и све оно што су они чинили за Богомладенца. Овај празник нас подсећа на пресудно важну улогу родитеља и њихову бригу, на значај духовног јединства и телесног међу родитељима, путоказ је који води до прве породице Богородице и Богомладенца. Дакле овај нас празник учи како да се владамо, чак иако знамо да су испред нас страдања, искушења и проблеми, јер знање да Господ доноси мир и наша чврста вера учиниће да проблем који угрожава тај мир нестане. Није за похвалу и ми се не радујемо, бар не у Цркви, што се у последње време говори и разговара о такозваним „сигурним кућама“. Мислим да је то трагедија за целу државу, трагедија за цео народ, трагедија за породицу. Лично сматрам да би много срећнија наша породица била и напреднија наша држава и радоснија наша Црква када би се налазио начин како да се сачува наша породица, а не да се изналазе начини како ћемо саградити сигурну кућу. Сама та идеја буди у породици немир. Сигурна кућа, кажу, заштитиће једно од брачних другова, најчешће жену, а ми знамо да је она супруга и мајка велики ослонац породице. Дете без мајке је као дрво без доброг одгоја и узгоја. Оно може донети плод, али резултате разједињена породица врло тешко ће донети. Породица може бити срећна само онда када доживљава Бога, када се угледа на прву породицу Богородицу и Богомладенца, Јосипа праведног и све оно што се догађало у тој витлејемској ноћи, ноћи рођења сина Божјег. Божић нас упућује и на божићне дарове. Јесу ли они помало постали део такозване „масовне потрошачке културе“ и шта треба чинити да би схватили да је највећи дар Божји у љубави према ближњем свом? У витлејемској ноћи највећу радост добио је цео свет и тада су индивидуално, вођени руком Божјом, мудраци са Истока дошли и поклонили се Богомладенцима носећи собом дарове. Они који су дошли да се поклоне Богу миломе и донесу му дарове, били су на неки начин представници целога рода људског. И ти дарови јесу симболика и указују како и ми, свако појединачно и сви заједно, као народ Божји треба да будемо захвални за његову љубав, за његово милосрђе, за његов долазак међу нас. Наши дарови Богу нису потребни, али ми на такав начин, нашим даровима Богу чинимо жртву и исказујемо наше поштовање, благодарност и захвалност за све оно што је Он чинио за нас. А Божић, највећи празник, поготово у нашем српском народу, али и код других народа – обележава се у обиљу хране и потрошњи новца. Зато се сетимо речи нашег почившег патријарха Павла да би требало да будемо реални, нерасипни људи, како би жртва коју чинимо Богу била пријатна. Велика је потрошња појединаца, некада и већа него што је потребно, али, опет кажем, ако се све то чини празника ради онда можемо бити и задовољни, и условно рећи да то толеришемо. Ипак, не заборавимо да је најважније у те велике дане порадити на себи, својој породици и целоме друштву, на духовној обнови, старајући се да се духовно, што више се припремајући, удостојимо да ми сами себе предамо Богу, уместо ових земаљских материјалних добара. То ће Богу бити најдража жртва. Како ми то можемо да учинимо? Можемо да учинимо уклањањем свега онога што је лоше, а ако се тако нешто и догоди ми треба да се покајемо, да се присајединимо са Богом, да се у тајни покајања исповедимо и ослободимо себе онога што нам смета за духовно напредовање. То ће бити највећа жртва Богу коју он од нас и тражи. ..... Извор: Печат