Иван Ивковић

Ево истините приче једног нашег савременика. Он има 35 година и довољно је успешан бизнисмен. Има лепу и скромнху жену и малу ћерку, велики стан у Москви, викендицу, два аутомобила, велики број пријатеља …Он има оно чему теже и о чему многи маштају. Али ништа од тога га не радује. Он је заборавио шта је то радост. Сваки дан га притиска туга од које покушава да побегне радом, али безуспешно. Сматра се несрећним човеком али не зна зашто. Има новац, здравље, младост али није срећан. Он покушава да се бори, да пронађе излаз. Редовно посећује психолога, неколико пута годишње путује на специјалне семинаре. После њих осећа олакшање неко кратко време, али се потом све враћа на старо. Жени говори: “Па ако ми од тога и не постаје лакше, али тамо ме разумеју”. Пријатељима и рођацима говори да страда од депресије. У његовој ситуацији постоји још једна посебна околност о којој ћемо говорити нешто касније. А сада морамо да признамо да нажалост он није једини пример. Таквих људи има много. Наравно нису сви у тако добром материјалном положају и зато ми често говоре: тужан сам јер немам довољно новца, или немам свој стан, или посао није одговарајући, или је жена свадљива, или је муж пијаница, или се аутомобил покварио, или нисам здрав и тако даље и тако даље. Њима се чини да ако се нешто мало промени или побољша да ће и туга да прође. Они много снаге потроше на постизање онога што им како им се чини ни не недостаје, али једва успевају да остваре жељено, кад поново после кратке радости наступа туга. Могу се мењати станови, радна места, жене, аутомобили, пријатељи, забаве, али ништа не може заувек да утоли ту свепоражавајућу тугу. И што је човек материјално обезбеђенији то га по правилу она јаче држи. Психолози одређују такво стање као депресију. Они је описују као психичко растројство, које као по правилу настаје после негативних догађаја у човековом животу, али се често развија и без неких видљивих узрока. У данашње време је управо депресија – најраспрострањенија психичка болест. Основни симптоми депресије су: напетост која не зависи од околности; губитак интересовања или задовољства од претходно пријатне делатности; “смањење снага”. Додатни симптоми су: песимизам, осећај кривице, бескорисности, страха, неспособност концентрације и доношења одлука, мисли о смрти и самоубиству, нестабилан апетит, поремећен сан – несаница или превише спавања. Да би била постављена дијагноза “депресије”, довољно је да су присутна два основна и два додатна симптома. Шта да ради човек ако је открио код себе те симптоме? Многи иду код психолога. И шта добијају? Kао прво, дуге разговоре, а као друго таблете-антидепресанте, којих има много. Психолози кажу да се депресија у већини случајева лечи. Али притом признају да је то најраспрострањенија психичка болест. Овде је очигледна протувуречност: ако се болест успешно лечи, због чега не нестане, већ се број болесника с временом повећава? Ево на пример, богиње се већ одавно успешно лече. А са депресијом је слика потпуно супротна. Зашто? Да ли зато што се лече само последице болести, а њени истински корени остају у људским душама, као корен корова, који поново и поново пушта штетне клице? Психологија је млада наука. Званично је формирана као наука пре свега 130 година када је 1879. године В. Вундт отворио прву лабораторију експерименталне психологије у Лајпцигу. Православље постоји 2000 година и оно има свој поглед на ту појаву коју психологија назива “депресијом”. И с тим погледом треба да се упознају они које заиста интересује могућност успешног излечења од депресије. У православљу се за описивање тог душевног стања користи реч “униније”. То је болесно стање при коме у душу прониче тужно расположење, које с временом постаје непрекидно, наступа осећај самоће, напуштености од стране ближњих, уопште свих људи па чак и Бога. Разликују се две основне врсте унинија: – униније при потпуној угушености духа, без осећаја неке злобе, – униније с примесом осећаја злобе, раздражљивости. Ево како о унинију говоре древни свети Оци Цркве. “Униније је раслабљеност душе и изнемоглост ума, клеветник на Бога – као да је Он немилосрдан и нечовекољубив.” (преподобни Јован Лествичник) “Униније је тешко мучење душе, неизречена мука и казна која је много горча од сваке друге казне и мучења.” (свети Јован Златоуст). Такво стање се сусреће и код верника, а међу неверујућима је још више распрострањено. О њима је старац Пајсије Светогорац говорио: “Човек који не верује у Бога и у будући живот, подвргава своју бесмртну душу вечној осуди и живи без утехе у овом животу. Њега ништа не може да утеши. Он се боји да изгуби живот, мучи се, иде код психијатара, који му дају таблете и саветују да се забави. Он прима таблете, а потом иде тамо-овамо да гледа знаменитости и заборави бол”. А ево како је о томе писао свети Инокентије Херсонски: “Да ли грешници који не раде на спасењу своје душе страдају од унинија? Да, и њихов живот се најчешће састоји од забава и утеха. Чак се потпуно сигурно може рећи да је унутрашње незадовољство и скривена туга непрекидни удео грешника, јер савест колико год је гушили као црв изједа срце. Невољан, дубоки предосећај будућег суда и удела такође узнемирава грешну душу и огорчава њене безумне утехе осећајности. Најокорелији грешник временом почиње да осећа да је унутар њега празнина, мрак и смрт. Одатле та незадржива наклоност неверујућих према непрестаним забавама, да би се заборавило и било изван себе. Шта рећи неверујућима о њиховом унинију? Оно је добро за њих јер им служи као позив и подстрек на покајање. И нека не мисле да би се за њих нашло неко средство за ослобођење од тог духа унинија, све дотле док се не обрате на пут истине, и не исправе себе и своје нарави. Сујетна задовољства и овоземаљске радости никада не испуњавају празнину у срцу: наша душа је пространија од целог света. Током времена телесне радости губе снагу да задовоље човека и постају извор душевне тежине и досаде”. Неко може да каже: зар је свако стање туге униније? Не, није свако. Туга и тескоба нису болести ако се нису укорениле у човеку. Оне су неизбежне на многотрудном овоземаљском путу, како је упозоравао Господ: “У свету ћете имати невоље; али не брините: Ја победих свет”. (Јн. 16, 33) Преподобни Јован Kасијан учи да “само у једном случају тугу треба сматрати корисном за нас, а то је онда када она настаје од покајања за грехе, или од жеље за усавршавањем, или од созерцања будућег блаженства. О њој свети апостол каже: “Јер жалост која је по Богу доноси за спасеније покајање, а жалост овога свијета смрт доноси”. (2 Kор. 7, 10) Али та туга која производи покајање за спасење бива послушна, смирена, кротка, пријатна,трпељива, јер настаје од љубави према Богу и на неки начин је весела, бодри надом свог савршенства. А туга која долази од демона бива веома сурова, нетрпељива, сједињена са бесплодном жалошћу и мучним очајањем. Слабећи онога ко јој се предаје, она одвлачи од ревности и спасоносне туге, као неразумна. Дакле, сем горе наведене туге која настаје од спасоносног покајања, или од ревности према савршенству, или од жеље за будућим благом, свака друга туга као овоземаљска и она која доноси смрт, треба да буде одбачена и изгоњена из наших срца”. Прва последица унинија Kако тачно примећује свети Тихон Задонски, с практичне тачке гледишта та „овоземаљска туга је бескорисна, јер не може да поврати или да човеку ништа од тога, због чега тугује“. Али с духовне стране она носи и велику штету. “Избегавај униније јер оно истребљује све плодове подвижништва”, – тако је о томе рекао преподобни Исаија Отшелник. Преподобни Исаија је писао за монахе, то јест за оне који већ знају основне принципе духовног живота да трпељиво подношење невоља и самоограничавање Бога ради доноси богати плод у виду очишћења срца од греховне прљавштине. На који начин униније може да лиши човека тог плода? Може се узети поређење из света спорта. Сваки спортиста принуђен је да трпи тешке напоре у време тренинга. А у борилачким врстама спорта треба још примати и праве ударце. А ван тренинга спортиста се озбиљно ограничава у храни. Дакле, он не може да једе то што жели, не може да иде тамо где жели, и мора да се бави тиме што доводи до исцрпљености и наноси реалан бол. Међутим при свему томе спортиста не губи циљ ради кога све то подноси, и та његова упорност бива награђена: тело постаје јаче и издржљивије, трпљење га кали и чини снажнијим, искуснијим, и као резултат тога он постиже постављени циљ. То што се дешава са телом дешава се и са душом када она трпи страдања или ограничења Бога ради. Спортиста који је изгубио циљ, престао је да верује у то да може да постигне неке резултате, упада у униније, тренинзи за њега постају бесмислени, и чак и ако се примора да их настави он не може да постане шампион и губи плод свих својих трудова које је хтео не хтео претрпео. Може се претпоставити да се слично дешава и са душом човека који је упао у униније, и то је тачно пошто је униније последица губитка вере, маловерја. Али то је само једна страна ствари. Друга се састоји у томе да је униније често праћено роптањем. Ропот се испољава у томе да човек пребацује сву одговорност за своја страдања на друге, а на крају и на Бога, сматрајући да сам невино страда и све време се жали и укорава оне који су по његовом мишљењу криви за његова страдања – а “криваца” је све више по мери тога како човек све дубље упада у грех роптања и озлојеђености. То је најтежи грех и највећа глупост. Суштина роптања се може представити на једноставном примеру. Човек на пример прилази утичници и чита натпис на њој: “Прсте не стављати – удариће вас струја”, и потом ставља прст у њу – удар! – бива одбачен ка супротном зиду и почиње да вапи: “Ах, како је Бог лош! Због чега је дозволио да ме удари струја?! Због чега?! Ах, Бог је крив за све!” Човек, наравно, може почети да окривљује електричара, утичницу, онога који је открио електрику, итд. али ће обавезно завршити са окривљавањем Бога. У томе је суштина роптања. То је грех против Бога. И онај човек који ропће на околности подразумевајући под тим да је крив Онај Kоји је послао те околности јер би могао да их учини другачијим. И зато међу онима који ропћу има тако много “увређених од Бога”, и обратно – “увређени од Бога” непрекидно ропћу. Али поставља се питање зар је Бог приморао човека да стави прсте у утичницу? У роптању се пројављује духовна и психолошка незрелост: човек одбија да прихвати одговорност за своје поступке, одбија да увиди шта се с њим дешава – као логична последица његових дејстава, његовог избора. И уместо тога да призна оно што је очигледно он почиње да тражи кривца а крајњи је наравно Сами Дуготрпељиви. И од тог греха је и почело животарење човечанства. Kако је то било? Господ је рекао: од сваког дрвета можеш да једеш само од овог немој. Само једна заповест и како једноставна. Али човек је пошао и појео. Бог га је питао: “Адаме зашто си јео?”. Свети Оци кажу да је у том тренутку наш прародитељ рекао: “Сагрешио сам Господе, опрости, крив сам, више се неће поновити” не би било изгнанства из раја и читава људска историја би била другачија. Али уместо тога Адам одговара: “А што ја? Ја нисам ништа, то је све жена коју си ми дао…”. То је то! Ето ко је први почео да пребацује одговорност за своје споствене поступке на Бога! Адам и Ева су били изгнани из раја не због греха већ због тога што нису желели да се кају а то се испољило у роптању – на ближњега и на Бога. У томе је велика опасност за душу. Kако каже свети Теофан Затворник: “Пољуљано здравље може да пољуља и спасење, када се из болесникових уста чује роптање”. Тако и сиромаси, ако негодују и ропћу због немаштине, не добијају опроштај. Јер роптање не избавља од невоља, већ их само отежава, а смирена покорност Божијем Промислу и благодушност одстрањују ту тежину у невољама. И зато ако човек који има невоља не ропће него слави Бога ђаво то не може да поднесе и одлази код другог – код онога који ропће да би му причинио још веће непријатности. Јер што човек више ропће то више себи штети. О томе, како се испољавају те штетности сведочи преподобни Јован Лествичник, саставивши духовни портрет човека који ропће: “Такав човек кад му се нешто нареди, противуречи и у њему нема ни доброг расположења јер је лењ, а лењост је неодвојива од роптања. Превртљив је и нико га не може превазићи у многоглагољивости; увек клевета некога другоме. Човек који ропће је мрзовољан за добра дела, неспособан да прими посетиоце, а у љубави је лицемеран”. Неће бити наодмет да се овде наведе један пример. Овај догађај се десио почетком 40-их година у једној јужној руској губернији. Једна удовица, жена из вишег слоја, је са двема младим ћеркама трпела велику невољу и тугу и почела је да ропће најпре на људе а потом и на Бога. У таквом стању се разболела и умрла. После мајчине смрти стање две сиротице је постало још теже. Старија се такође није уздржала од роптања и такође се разболела и умрла. Млађа је много туговала како због смрти мајке и сестре, тако и због свог крајње беспомоћног положаја. На крају се и она разболела. И та девојка је у духовном виђењу видела рајска насеља пуна неизрециве лепоте и радости. Потом су јој била показана страшна места мучења, и ту је угледала своју сестру и мајку, а потом чула глас: “Слао сам им невоље у њиховом овоземаљском животу ради њиховог спасења; да су их подносиле са трпљењем, смирењем и благодарењем удостојиле би се вечне радости у блаженим насељима. Али оне су својим роптањем све поквариле и зато се сада муче. Ако хоћеш да будеш с њима иди и ти и ропћи”. После тога се девојка освестила и испричала своје виђење присутнима. Ово је исто као и у примеру са спортистом: онај који види постављени циљ, верује да је он достижан, и нада се да ће лично моћи да га достигне, – тај може да подноси тешкоће, ограничења, напоре и бол. Хришћанин који трпи све те невоље, које неверујући или маловерни узима као разлог за униније, има узвишенији и светији циљ од било ког спортисте. Познато је колико су Свети велики. Њихове подвиге признају и уважавају чак и неверујући. Постоје разни чинови светости а најузвишенији међу њима је – мучеништво, то јест они који су примили смрт исповедајући Христа. Следећи после њих су – исповедници. То су они који су пострадали за Христа, поднели мучење, али су сачували верност према Богу. Многи исповедници су били бачени у тамнице, као свети Теофан Исповедник; другима су одрезали руку и језик, као светом Максиму Исповеднику; или су вадили очи, као светом Пафнутију Исповеднику; треће су подвргавали мучењима као светог Теодора Начертаног…И сви су они издржали Христа ради. Велико дело! Многи кажу да они као обични људи немају снаге за тако нешто. Али у Православљу постоји један важан принцип, који омогућава сваком човеку да постане свет и убројен у исповеднике: ако неко славослови и благодари Богу у несрећама, тај носи подвиг исповедништва. Ето како о томе каже старац Пајсије Светогорац: “Хајде да замислимо да сам се родио без руку и ногу, потпуно парализован и не могу да се крећем. Ако то примим са радошћу и славословљем, Бог ће ме уврстити у исповеднике. Тако мало треба да урадим да ме Бог уврсти у исповеднике! Ако се сам закуцам својим аутомобилом о стрму стену и примим с радошћу то што се десило, Бог ће ме уврстити у исповеднике. Па шта још желим? Чак и ако резултат своје сопствене непажње примим с радошћу Бог ће и то признати”. Али човек који је упао у униније лишава себе велике могућности и циља; оно му затвара духовне очи и баца у роптање које ничим не може да му помогне а наноси му много штете. Друга последица унинија Ето која је прва последица унинија – роптање. И ако нешто може да буде горе и опасније, то је ова друга послдица за коју је преподобни Серафим Саровски говорио: “Нема ништа горе од греха и нема ништа ужасније и пагубније од духа унинија”. “Униније и непрестана неспокојства могу да скруше душевну снагу и доведу душу до крање изнемоглости”, – сведочи свети Јован Златоуст. Та крајња изнемоглост душе се назива очајање, и то је друга последица унинија, уколико се човек на време не ослободи од тог греха. Ево како свети Оци говоре о том стадијуму унинија: “Очајање представља најтежи грех од свих грехова на свету јер тај грех одбацује свемогућност Господа нашега Исуса Христа, одбацује спасење које нам је Он даровао показујући да су у тој души пре свега господарили самопоуздање и гордост, док су јој смирење и вера били страни.” (свети Игњатије Брјанчанинов) “Сатана се злобно труди да растужи многе да би их очајањем повукао у геену.”(преподобни Јефрем Сирин) “Дух очајања доноси најтеже муке. Очајање је највећа радост за ђавола.” (преподобни Марко Подвижник) “Нема тако погубног греха као што је очајање.” (свети Јован Златоусти) “Згрешити је људски а очајавати је сатански и погубно; и сам ђаво је очајањем низвргнут у погибао јер није хтео да се покаје.” (преподобни Нил Синајски) “Ђаво нам и убацује помисли очајања ради тога да би искоренио наду на Бога, то безбедно сидро, тај ослонац нашег живота, тог руководиоца на путу ка Небу, то спасење душа које гину… Лукави подузима све да би нам убацио помисли очајања. Њему после нису потребни напори да нас порази када сами пали не желе да му се успротиве… И душа која једном очајава у свом спасењу, већ потом не осећа како иде у пропаст.” (свети Јован Златоусти) Очајање води директно у погибију. Оно претходи самоубиству, најстрашнијем греху, који човека води директно у ад – место далеко од Бога, где нема Божије светлости и радости, већ само мрак и вечно очајање. Самоубиство је једини грех који не може да буде опроштен, пошто самоубица не може да се покаје. “У време вољног страдања Господњег двојица су отпали од Господа – Јуда и Петар: један Га је продао, а други Га се три пута одрекао. Обојица су починила једнако тежак грех али се Петар спасао а Јуда погинуо. Зашто се обојица нису спасли или погинули? Неко ће рећи да се Петар спасао јер се покајао. Али свето Јеванђеље каже да се и Јуда покајао: “…раскаја се и поврати тридесет сребреника главарима свештеничкијем и старјешинама говорећи: ја сагреших, што издадох крв невину” (Мт. 27, 3-4); међутим његово покајање није примљено а Петрово јесте. Зашто је то тако? Зато што се Петар кајао с надом на милост Божију а Јуда се покајао са очајањем. Ужасна је та пропаст! Њу је без сумње потребно испунити надом на милост Божију.” (Свети Димитрије Ростовски) “Јуда-издајник, постаде очајан и отиде те се обеси” (Мт. 27, 5). Он је спознао снагу греха али није спознао величину Божијег милосрђа. Тако многи и данас раде и следе Јуду: свесни су многих својих грехова али нису свесни многих милости Божијих и тако очајавају за своје спасење. Хришћанине! Тешки и последњи ђавољи ударац је – очајање. Он пре греха представља Бога милостивим а после – правосудним. Таква је његова лукавост.” (свети Тихон Задонски) Тако кушајући човека на грех сатана му убацује помисли: “Бог је добар, опростиће”, а после греха се труди да му убаци сасвим друге мисли: “Бог је праведан и укориће те за то што си урадио”. Ђаво све ово ради човеку јер он никада не може да се избави из јаме греха, јер га Бог неће помиловати, јер не може да добије опроштај и да се поправи. Очајање је – смрт наде. Уколико онo наступи онда само чудо може да сачува човека од самоубиства. Други део >>> Превод са руског: д?

Сине мој, Теодоре, кад већ питаш о томе, добро пази шта питаш и спреми се да то испуниш и на делу. Јер, у Писму је речено: Немојте гордо мислити него св дружите са смиренима (Рим. 12,16). То што ти питаш односи се на људе који су достигли високу меру (духовног узраста). Уколико унутарње око не буде очишћено многим лекарствима, неће моћи да се избави од трња и чкаља и сазда винову лозу која крепи и весели срце. Ако човек не достигне ту меру неће моћи да разликује (оне помисли), него ће му се изругати демони и, њима преварен, пашће у прелест, будући да они мењају ствари како хоће, особито код оних који не знају њихове замке. Љубљени, уздај се у Господа и Он ће дати опроштај срцу твоме (Пс.36,4). Говори Му у свакој околности: Нека буде Господе не како ја хоћу него како ти (Мк. 14,36), и Он ће са тобом да учини по Својој вољи. Сада почуј, сине мој, каква је разлика међу помислима за које питаш. Када ти помисао саветује да нешто учиниш по вољи Божијој и ти у томе налазиш радост, а у исто време и жалост која јој се противи, знај да је та помисао од Бога и принуди се да претрпиш, по речи апостола: Изнуравам тело своје и савлађујем га, да проповедајући другима не будем сам одбачен (1.Кор.9,27), те испуни вољу Божију. Ако ти дође природна помисао, тј. природна жеља, приљежно је размотри и бићеш у стању да расудиш о њој, јер божанствено Писмо говори: Због тога ће човек оставити оца свога и мајку, и прилепиће се за жену своју, и биће двоје једно тело(Пост.2,24). Знајући да се воља Божја састоји у томе да ми оставимо не само оно демонско, него и природно, апостол је рекао: Тело не користи ништа (Јн.6, 63). Ко се свеже са женом тело је, а ко се сједини са Богом, дух је (1.Кор.6,16;17). Због тога, они који желе да буду духовни треба да се одричу тела: јер, оно што није корисно, штетно је, а штетно треба одбацивати. Онима који желе да у свету живе побожно, апостол је рекао:Брак нека буде у свему частан (Јев.13,4), и остало. А помисли које долазе од демона пре свега су испуњене немиром и тугом, а привлаче нас прикривено и тајно, будући да се непријатељи облаче у овчије одело, тј. предлажу привидно исправне мисли, док су изнутра грабљиви вуци (Мт.7,15), те лове и варају срца незлобивих (Рим. 16,18) оним што изгледа добро, док је у ствари штетно. Писмо говори да је змија била најмудрија, па стога и пази увек на њену главу (Пост.3,1;15), како не би у теби нашла јазбину и, населивши се у њој, направила пустош. И тако, ако и ти желиш да постанеш духован, одбаци телесно, јер чега се ко одриче, то и одбацује. Обрати пажњу на реч Самога Гопода: ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16,24). А како се човек одриче од себе? Само тако што оставља природне жеље и следује за Њим. Због тога Он (овде) говори заправо о природном, а не о противприродном, јер ко остави само оно неприродно, он још ништа сопствено није оставио Бога ради, будући да му противприродно и не припада. А онај ко је оставио природно, увек узвикује са апостолом Петром: Ето, ми смо оставили све и за тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити (Мт.19,27), и чује блажени глас Његовог обећања које га уверава у наслеђе вечног живота (Мт.19,27-29). Шта је оставио Петар који није био богат и чиме се хвалио, ако не напуштањем својих природних жеља? Јер, уколико човек, живећи духом, не умре за тело, он не може васкрснути (душом). Као што у мртвацу уопште не постоје телесне жеље, тако их нема ни код оних који су духовно умрли за тело. Уколико ниси достигао такву духовну меру, него си још младенац умом, онда се смири пред наставником и нека те он казни милошћу(Пс.140,5). Без савета ништа не чини (Сирах 32,21), па макар ти се то и чинило добрим, јер се светлост демона касније преобраћа у таму. И тако, ако се твоје срце макар мало смути кад нешто чујеш, мислиш или видиш, онда је то демонско. Прими ово што ти је кратко написано, верујући да ћеш, ако се потрудиш, успети, да би Бог који свима даје биће и теби заједно са њима дао да наследиш Његова добра у Исусу Христу, Господу нашем, коме нека је слава, част и сила сада и увек и у векове векова. Амин. Одговор истог великог старца истоме, који га је заједно са другима упитао о томе ко је ђаволу дао началство и власт? Ако желите да сазнате оно што за вас није неопходно, тј. ко је ђаволу дао началство и власт, схватите то из оног што следи и не сматрајте у својој неразумности вашој Бога виновником зла. Узмите себе за пример: ако се неко од вас по сопственој вољи уклања на зло, он тада зло чини са влашћу и за то бива суђен Богом као онај који је зло учинио самовласно, тј. слободно. И ко му је дао власт? Зар Бог? Зашто би га онда осуђивао? Не сматрајте да због тиранства ђаволовог Бог саучествује у његовом злу. Никако, то је неправедно. Премда су неки од светих и рекли (нешто слично), ипак ви не схватате у потпуности у ком смислу су они то рекли. Бог није спречио ђавола, није му онемогућио да чини зло, због чега је и речено да му је дао началство и власт. Схватите то из ових речи: Ја огорчих срце фараоново (Исх.7,3). Ако је тако, зашто га онда осуђује? То Он говори стога што га раније није казнио. Свако то може да позна из књиге о Јову где се проповеда да је ђаво погубио његово имање и децу. Расуди о ономе што говори Јов: Господ даде, Господ узе, како Господ хтеде, онако и би, нека је благословено име Господње у векове (уп.Јов1,21). Због чега Јов није именовао оног ко је погубио него Оног који је чекао премда је и могао да спречи и задржи оно зло? Схвати још да ни због чега другог није речено ђаволу: Ето ти га (тј. Јова) дајем у руке твоје, него због тога што је ђаво прекоревао Бога називајући Га виновником благодарности коју је овај праведник узносио за доброчинства која су на њега изливена. И тако, пошто Бог није задржао ђавола, говори се као да му је дао старешинство и власт. Бог је спочетка њему поверио добро стрешинство и, давши му једанпут, није му га више одузео. Овај, пак, (тј. ђаво), добивши га, одбио га је и уместо тога се обукао у зло старешинство. А како га Бог у томе не спречава, то се и каже да је Он ђаволу дао началство и власт. У Писму није речено само: Не хте благослов, због чега га Бог и удаљи од њега, него и: Удаљиће се од њега (Пс. 108,17). Не сматрајте Бога виновником зла јер вас то мишљење подвргава осуди, него (сматрајте) да је ђаво сам себе изабрао за старешинство над сваким злом, чему Бог не смета. Јер, у Писму је речено: И заволе клетву, и она му приђе (Пс.108,17), а не говори се да је Бог на њега бацио клетву. И тако, будите непоколебљиви у Господу верујући да је Он началник нашег живота и свега доброг и опростите ми што сам се повео за вашим детињим питањима, оставивши задато савршенство. Чеда, нека Господ наш Исус Христос благослови и умножи плодове ваше у име Оца и са Светим Духом. Амин. Тумачење Садржајем овог одговора богоносни отац је веома јасно показао да ономе ко се брине о своме спасењу не приличи да пита једино ради знања, јер знање надима(1.Кор.8,1), како говори апостол. Питати о страстима и о томе како треба проводити живот, тј. како се спасти, јесте веома умесно зато што је то неопходно и води ка смирењу. Смирење је спасење у малом, јер је речено: Смирих се и спасе ме Господ (Пс.114,5). А неко од светих говори: „Смиреноумни монах није превише радознао када се ради о несхватљивим питањима, а уображени хоће да испитује и тајне суда Божјег.“ (Св. Јован Лествичник, „Лествица“) Међутим, надзорнику болнице, који је питао да ли да изучава лекарске књиге, старац је одговорио: „Корисније је занимати се лекарским књигама него ли мислено пребирати по страстима“, јер је (старац) рекао да ми још нисмо доспели до таквог савршенства да бисмо били потпуно слободни од заробљености страстима. Свети је обојици одговорио како приличи и расудљиво. Рекавши, пак: „Опростите што сам се повео за детињастим питањима“, наговештава, или, тачније речено, јасно показује да су слична питања заиста својствена детињем разуму и да су пуна великог неразумевања, а уз то и погубне гордости. Из књиге „Духовно руковођење“ (издање манастира Хиландара), питања 59, 62 и 63.

За напредак у духовном животу најбитније је устројство душе. Јер, ради се само о једном: да се наша унутрашња природа преобрази. Стога је неопходно да се душевни покрети проверавају, те да се зна која су стања за молитву повољна, а која јој сметају. У човеку делују две снаге у супротним правцима: животодавна снага добра и смртоносна снага зла. Душа је њихово бојиште. Ове две снаге се препознају према својим одређеним особинама. Ако су у твојој души добре мисли, ако твоје срце осећа мир и радост, ако ти је лако и угодно – у теби је благи Дух Свети, дух врлине, духовне слободе, великодушности, мира и радости (свети Јован Кронштатски). Добри дух те чини скромним, мирним и добродушним. Он говори са тобом о истини, чистоти, смирењу, искрености, миру и свим добрим делима и врлинама. Ако је све то у срцу твоме, очигледно је весник истине у теби. Ако се, насупрот, појаве мрачне мисли и зли покрети срца, ако си стешњен и лако западаш у срџбу – извесно је да је кушач у теби. Теби у стешњености срца и пометености тешко пада да срцем Бога призовеш, будући да непријатељ везује душу. Зли дух је дух сумње, неверја, похоте, сметености, невоља и немира. Зли дух те чини човеком тврда срца, жучним и неразумним (преподобни Серафим Саровски). Он помрачује савест, стврдњава срце и испуњава га самодопадљивом опсеном. Он разара твоју унутрашњу сабраност кроз бескорисне маштарије, баца те у бујицу разједајућих осећања, рањава те кроз пожуде и везује кроз страсти. Он испуњује дрскошћу, самооправдањем и тврдоглавошћу. Он те гони са једног посла на други, који изгледа добар, премда му није време, или му не одговара место, или му је погрешна мера. Тиме он узбуњује душу. Он наводи душу да прихвати мале грешке, које спочетка изгледају сасвим безазлене. Ако их душа прихвати, он је заводи у друге грешке, правдајући је тиме што се оне дешавају повремено, и што су под нарочитим околностима, наводно, дозвољене. Ако душа и у њих падне, већ се предала злу. Јер, ђаво неће престати да у истом правцу непрестано делује (свети Теофан Затворник). Човек који се одвоји од Бога, губи снагу коју Он дарива. Он више не може да изађе на крај са својим душевним покретима, са својим телом, са спољашњим догађајима и утицајима. Он тада упада у многопословност и у пожуде, живећи сасвим у спољашњости и заборављајући на Бога. По тим знацима се сазнаје када је у човеку Дух Божији, а кад кушач.

Постоје два различита приступа хришћанству. Један се састоји у нашем непрестаном „Амин“ Богу – „И Бог виде да је то добро“, Амин „И ево јављам вам радост велику“ са почетка Јеванђеља по Луки. Други је са краја тог истог Јеванђеља „И они се вратише у Јерусалим са радошћу великом, и бејаху стално заједно, у храму, хвалећи и благосиљајући Бога – Амин.“ Дакле с једне стране благодарење а са друге ту је оно непрестано; „не падај у искушење“. Вековима је Црква чувала нераздвојно ова два суштинска аспекта исте стварности али када је ова дводелна стварност почела да пуца, почео је да пуца и човеков разум и људи су почели да се опредељују или за пут Утопизма (лажног раја у свету) или пут ескапизма (бекства од света). Десило се то у 17. веку прво као реакција на средњовековну песимистичку идеју хришћанства а после у 18. и 19. веку је откривен „историјски прогрес“ све већи и већи све бољи и бољи – идеја о „распеваном сутра“. Сви ти Хегели, Шелинзи и напокон Марксисти и остали били су заправо а да то нису ни знали унутар круга хришћанског виђења света. Премда су негирали Бога, за њих је историја и даље била не само пуко кретање већ кретање ка Апсолуту. За једне је Апсолут био одсуство зубобоље, други су га видели као једнакост и правду, трећи као светски мир, четврти… Чинењица је да су сви они пројектовали своје утопије у будућност, а то је уствари (пореклом) хришћанска идеја која је „сишла са ума“. Исто се може рећи и за грех. Из истих библијских хришћанских извора и увида долази извитоперено мишљење да је зло последица незнања. И до дана данашњег погледајте митологију америчког државног образовања о томе да ће образовање искоренити свако зло. Ако причате о сексу са трогодишњом девојчицом онда она после неће имати страховите трауме кроз које смо ми прошли. Образовањем ће се наводно човек ослободити од греха. Но хришћанско схватање греха је изложено у опису првородног греха Адама и Еве и оличено у ђаволу. А ђаво ни у каквом случају није нека незналица јер он је Луцифер – носилац лажне светлости. Он је онај који, и ако поседује све сазнање о Богу, ипак каже Богу: „Не“! Са друге стране имамо бекство од света које лежи у идеји да је зло апсолутно. Са таквим стањем ума човек схвата да не може више да живи у друштву које је пало и зло. И једноставно мора се ослободити од њега – побећи, не мешати се више са овим светом. Утопија и бекство од света су укорењени у нашој јудео-хришћанској култури тако да су многи хришћани капитулирали или пред утопијом (лажнога раја у свету) или пред бекством од света. И управо ту долазимо до праве трагедије. Потребан нам је утопизам? Морамо да се покајемо, али зашто? Требамо се мобилисати у сваком могућем активизму? Реч „теологија“ изворнио значи „словљене о Богу“ али данас она може да значи и „словљење о сексу или контрацепцији“ и као реакција на такав развој догађаја многи су хришћани капитулирали у утопизму. Истовремено сведоци смо праве најезде ескапизма (бекства од света) који се данас јавља на многе начине – људи окрећу леђа свету и одају се свему и свачему. То се дешава и у нашој Цркви , има њих који су открили „Икону“ или расправљају о литургијским праксама ране, средње и новије Цркве. Има њих који тврде „то није правилно јер се у трећем веку у источном Египту…“ Трећи век у источном Египту у Месапотамији било другде само да то не буде у Чикагу, Њујорку или Паризу. Прва је истина – све је добро. Грчки оци веле : “ Да се ниси усудио да је ђаво зао по себи. Он је зао по своме понашању, али је био добар по својој првоствореној природи.“ У супротном пашћеш у дуализам екстрема „добар Бог“ и „зао Бог“ – ђаво је створен као најсавршсеније створење Божије, и управо је зато павши постао, толико моћан у злу. Друга истина. Овај свет је „пали свет“. Не само због једног малог прекршаја – чувене Едемске јабуке (зашто баш јабуке – нико то не зна.) Свет ја пао зато што је одбацио божју доброту, зато што је пре свега одбацио Бога који је доброта. Према томе нису пале само неке ствари него је пао у целини. Није на пример – ванбрачна љубав пала гледано према брачној љубави – пала љубав нити је коњак гледано према соку од парадајеза пало пиће него је – „Цели свет пали свет“. Брак је – пали брак, парадајз сок је пао а не само коњак! Све је пало. Најбоља религија јесте палија од свих палих ствари!!! А то је зато што религија замењује радовање Богу капитулацијама: колико свећа, колико новца, колико правила, колико заповести, колико светих тајни, колико? Колико? Све је пало, све је помрачено… И овде прави хришћани би рекли: „Да, свет је оболео, свет је извитоперен, суштински унакажен грехом, али он још увек пева о слави Божјој! Он је још увек кадар да прими Бога.“ Трећа истина: „Свет је спасен“, али он је спасен не да би се њему гарантовао успех да би се гарантовала „распевана будућност“. Спасење се дешава сада, управо овде! То је хришћанска есхатологија да свакога дана понављамо: „да дође Царство Твоје“. А и оно долази сада. Чувена француска изрека „Метро – посао – кревет“ јесте управо оно што је спасено јер спасење не значи замену свих тих неизбежних ствари некаквим смисленим пословима јер сваки посао који има два понедељка у животу је бесмислени и постаје угњетачки. Спасење значи управо оно што је апостол Свети Јован написао у својој посланици: „Што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу живота; и Живот нам се јави…“. И то је порука коју многи хришћани нису могли да поднесу ни да схвате јер је била претешка за њих. Много је лакше имати своју „религијицу“ прошлости, садашњости и будућности, религијицу заповести и рецепата која тврди да Бог није заволео свет већ све добре ствари у њему. Да је заволео људе који иду у Цркву, који дају прилоге (мада то чине и порески обвезници). Напротив, спасење значи да је Царство Божије које ће доћи већ дошло, да је посреди нас. Ово искуство Царства Божјег држи скупа оно што бих назвао „троједном интуицијом“ о томе да је свет „створен, пали и спасен“. Има људи који кажу да не могу да поднесу бесмислени живот, вожње метроом, спавање, доручке, ресторане и томе слично а ја им одговарам: „Није могао ни Христос. Зато је умро на Крсту.“ А апостол Павле је рекао: „Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините.“ Чак и читати Wall Street Journal у славу Божију? Да, наравно да можете. Слава Божија је где год човек жели да она буде. Ми хришћани не треба да правимо избор између утопије (у свету – благословен је наш свет) или бекства од света, и није да продајемо религију као валијум, као „Свету Валијумску пилулу“. Прави изазов пред нама је да обновимо оно што се називаискуством фундаменталне хришћанске есхатологије. Какав год да је онај свет (Царство небеско, рај, а ми не знамо ништа о њему), тај „онај свет“ се пре свега открива већ овде и већ сада. Нигде другде, већ управо овде. Ако то не схватимо данас, нећемо схватити то никада. Ако нисмо у стању да откријемо Царство Божије у Чикагу, на Тајмс скверу, Паризу и другде, нећемо бити у стању да га откријемо нигде другде. Ако мислите да ћете га наћи у Трансилванији, идите тамо под условом да сте довољно богати. И схватићете да између тог „тамо“ и овог „овде“ нема никакве разлике. Социолог Питер Бергер је, критикујући модерну идеју да је рај увек негде далеко од Менхетена, далеко од фабрика, свагда негде далеко у сеоским заједницама Северног Вермонта, тамо где се још увек меси хлеб, рекао: „Извините даме и господо, али када Бог говори о симболу свога Царства, то је увек – град, а не мала сеоска фарма у Вермонту.“ „И видех свети град, Нови Јерусалим, како силази са небеса“. А Јерусалим је наравно град. Наша вера је заснована на два основна откривења: Бог је толико заволео свет и пали свет је на тајанствен, мистички начин спасен. Ми смо људи хришћанске традиције и културе и ту не говорим о катедрали у Шартру или Нотрдаму нити о узвишеној религијској поезији. Говорим о јединственој култури која је дала као свој плод људе попут Дантеа, Шекспира или Достојевског, о вери у којој је све што покушавам да кажем изражено на савршен начин. Постоји стварно зло и постоји стварно добро. Постоји свет који је достојан љубави и постоји свет који је достојан мржње. Постоји вертикална и хоризонтална димензија живота човековог. Ништа у том животу није половично. Када је ту радост онда је радост потпуна. Када је туга онда је туга потпуна. Живот човеков се не може свести на психолошке приче и томе сличне ствари. Сведочим вам не само о ономе у шта верујем, већ и о искуству спасења које се збива овде и сада. А та вера и то искуство ће раскринкати као јереси како утопизам тако и ескапизам. Није на Цркви Христовој да гарантује да ће све бити боље јер је то утопизам а са друге стране морамо искључити и ескапизам – бежање од света, као издају према Богу који је толико заволео свет. Човек је постао човек не зато што је измислио точак, ма колико тај точак био битан. Ни зато што је homo sapiens, нити зато што је открио аристотеловску логику. Човек је постао оно што јесте – човек, када је постао homo adoratus, човек који благодари, а то је човек који не говори Богу: „Ја имам право на то. Моје уставно право је да увек имам ово или оно“ , већ је то човек који благодарећи Богу изненада кличе; „Небеса и земља су препуни славе Твоје!“ О, када бисмо се само вратили из нашега посрнућа, из наше палости, из наше духовне оболелости, из јефтиног оптимизма на ширину духовног кисеоника оног космичког благодарења које представља нашу меру и контекст нашег истинског битовања, који преображава оно чувено „метро – посао – кревет !“ Онда бисмо могли то у себи да обновимо. Па све је ту и ништа нам зато не недостаје! Када бисмо то обновили ми тада, више небисмо били само пасивни следбеници у нарастајућој поларизацији утопизма и ескапизма, већ бисмо постали активни учесници у непрестаном процесу спасења света, света који је Бог створио, света који је пао и света који је спасен кроз Христа и оне који верују у спасење.

Постоје два различита приступа хришћанству. Један се састоји у нашем непрестаном „Амин“ Богу – „И Бог виде да је то добро“, Амин „И ево јављам вам радост велику“ са почетка Јеванђеља по Луки. Други је са краја тог истог Јеванђеља „И они се вратише у Јерусалим са радошћу великом, и бејаху стално заједно, у храму, хвалећи и благосиљајући Бога – Амин.“ Дакле с једне стране благодарење а са друге ту је оно непрестано; „не падај у искушење“. Вековима је Црква чувала нераздвојно ова два суштинска аспекта исте стварности али када је ова дводелна стварност почела да пуца, почео је да пуца и човеков разум и људи су почели да се опредељују или за пут Утопизма (лажног раја у свету) или пут ескапизма (бекства од света). Десило се то у 17. веку прво као реакција на средњовековну песимистичку идеју хришћанства а после у 18. и 19. веку је откривен „историјски прогрес“ све већи и већи све бољи и бољи – идеја о „распеваном сутра“. Сви ти Хегели, Шелинзи и напокон Марксисти и остали били су заправо а да то нису ни знали унутар круга хришћанског виђења света. Премда су негирали Бога, за њих је историја и даље била не само пуко кретање већ кретање ка Апсолуту. За једне је Апсолут био одсуство зубобоље, други су га видели као једнакост и правду, трећи као светски мир, четврти… Чинењица је да су сви они пројектовали своје утопије у будућност, а то је уствари (пореклом) хришћанска идеја која је „сишла са ума“. Исто се може рећи и за грех. Из истих библијских хришћанских извора и увида долази извитоперено мишљење да је зло последица незнања. И до дана данашњег погледајте митологију америчког државног образовања о томе да ће образовање искоренити свако зло. Ако причате о сексу са трогодишњом девојчицом онда она после неће имати страховите трауме кроз које смо ми прошли. Образовањем ће се наводно човек ослободити од греха. Но хришћанско схватање греха је изложено у опису првородног греха Адама и Еве и оличено у ђаволу. А ђаво ни у каквом случају није нека незналица јер он је Луцифер – носилац лажне светлости. Он је онај који, и ако поседује све сазнање о Богу, ипак каже Богу: „Не“! Са друге стране имамо бекство од света које лежи у идеји да је зло апсолутно. Са таквим стањем ума човек схвата да не може више да живи у друштву које је пало и зло. И једноставно мора се ослободити од њега – побећи, не мешати се више са овим светом. Утопија и бекство од света су укорењени у нашој јудео-хришћанској култури тако да су многи хришћани капитулирали или пред утопијом (лажнога раја у свету) или пред бекством од света. И управо ту долазимо до праве трагедије. Потребан нам је утопизам? Морамо да се покајемо, али зашто? Требамо се мобилисати у сваком могућем активизму? Реч „теологија“ изворнио значи „словљене о Богу“ али данас она може да значи и „словљење о сексу или контрацепцији“ и као реакција на такав развој догађаја многи су хришћани капитулирали у утопизму. Истовремено сведоци смо праве најезде ескапизма (бекства од света) који се данас јавља на многе начине – људи окрећу леђа свету и одају се свему и свачему. То се дешава и у нашој Цркви , има њих који су открили „Икону“ или расправљају о литургијским праксама ране, средње и новије Цркве. Има њих који тврде „то није правилно јер се у трећем веку у источном Египту…“ Трећи век у источном Египту у Месапотамији било другде само да то не буде у Чикагу, Њујорку или Паризу. Прва је истина – све је добро. Грчки оци веле : “Да се ниси усудио рећи да је ђаво зао по себи. Он је зао по своме понашању, али је био добар по својој првоствореној природи.“ У супротном пашћеш у дуализам екстрема „добар Бог“ и „зао Бог“ – ђаво је створен као најсавршсеније створење Божије, и управо је зато павши постао, толико моћан у злу. Друга истина. Овај свет је „пали свет“. Не само због једног малог прекршаја – чувене Едемске јабуке (зашто баш јабуке – нико то не зна.) Свет ја пао зато што је одбацио божју доброту, зато што је пре свега одбацио Бога који је доброта. Према томе нису пале само неке ствари него је пао у целини. Није на пример – ванбрачна љубав пала гледано према брачној љубави – пала љубав нити је коњак гледано према соку од парадајеза пало пиће него је – „Цели свет пали свет“. Брак је – пали брак, парадајз сок је пао а не само коњак! Све је пало. Најбоља религија јесте палија од свих палих ствари!!! А то је зато што религија замењује радовање Богу капитулацијама: колико свећа, колико новца, колико правила, колико заповести, колико светих тајни, колико? Колико? Све је пало, све је помрачено… И овде прави хришћани би рекли: „Да, свет је оболео, свет је извитоперен, суштински унакажен грехом, али он још увек пева о слави Божјој! Он је још увек кадар да прими Бога.“ Трећа истина: „Свет је спасен“, али он је спасен не да би се њему гарантовао успех да би се гарантовала „распевана будућност“. Спасење се дешава сада, управо овде! То је хришћанска есхатологија да свакога дана понављамо: „да дође Царство Твоје“. А и оно долази сада. Чувена француска изрека „Метро – посао – кревет“ јесте управо оно што је спасено јер спасење не значи замену свих тих неизбежних ствари некаквим смисленим пословима јер сваки посао који има два понедељка у животу је бесмислени и постаје угњетачки. Спасење значи управо оно што је апостол Свети Јован написао у својој посланици : „Што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу живота; и Живот нам се јави…“. И то је порука коју многи хришћани нису могли да поднесу ни да схвате јер је била претешка за њих. Много је лакше имати своју „религијицу“ прошлости, садашњости и будућности, религијицу заповести и рецепата која тврди да Бог није заволео свет већ све добре ствари у њему. Да је заволео људе који иду у Цркву, који дају прилоге (мада то чине и порески обвезници). Напротив, спасење значи да је Царство Божије које ће доћи већ дошло, да је посреди нас. Ово искуство Царства Божјег држи скупа оно што бих назвао „троједном интуицијом“ о томе да је свет „створен, пали и спасен“. Има људи који кажу да не могу да поднесу бесмислени живот, вожње метроом, спавање, доручке, ресторане и томе слично а ја им одговарам: „Није могао ни Христос. Зато је умро на Крсту.“ А апостол Павле је рекао: „Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините.“ Чак и читати Wall Street Journal у славу Божију? Да, наравно да можете. Слава Божија је где год човек жели да она буде. Ми хришћани не треба да правимо избор између утопије (у свету – благословен је наш свет) или бекства од света, и није да продајемо религију као валијум, као „Свету Валијумску пилулу“. Прави изазов пред нама је да обновимо оно што се називаискуством фундаменталне хришћанске есхатологије. Какав год да је онај свет (Царство небеско, рај, а ми не знамо ништа о њему), тај „онај свет“ се пре свега открива већ овде и већ сада. Нигде другде, већ управо овде. Ако то не схватимо данас, нећемо схватити то никада. Ако нисмо у стању да откријемо Царство Божије у Чикагу, на Тајмс скверу, Паризу и другде, нећемо бити у стању да га откријемо нигде другде. Ако мислите да ћете га наћи у Трансилванији, идите тамо под условом да сте довољно богати. И схватићете да између тог „тамо“ и овог „овде“ нема никакве разлике. Социолог Питер Бергер је, критикујући модерну идеју да је рај увек негде далеко од Менхетена, далеко од фабрика, свагда негде далеко у сеоским заједницама Северног Вермонта, тамо где се још увек меси хлеб, рекао: „Извините даме и господо, али када Бог говори о симболу свога Царства, то је увек – град, а не мала сеоска фарма у Вермонту.“ „И видех свети град, Нови Јерусалим, како силази са небеса“. А Јерусалим је наравно град. Наша вера је заснована на два основна откривења: Бог је толико заволео свет и пали свет је на тајанствен, мистички начин спасен. Ми смо људи хришћанске традиције и културе и ту не говорим о катедрали у Шартру или Нотрдаму нити о узвишеној религијској поезији. Говорим о јединственој култури која је дала као свој плод људе попут Дантеа, Шекспира или Достојевског, о вери у којој је све што покушавам да кажем изражено на савршен начин. Постоји стварно зло и постоји стварно добро. Постоји свет који је достојан љубави и постоји свет који је достојан мржње. Постоји вертикална и хоризонтална димензија живота човековог. Ништа у том животу није половично. Када је ту радост онда је радост потпуна. Када је туга онда је туга потпуна. Живот човеков се не може свести на психолошке приче и томе сличне ствари. Сведочим вам не само о ономе у шта верујем, већ и о искуству спасења које се збива овде и сада. А та вера и то искуство ће раскринкати као јереси како утопизам тако и ескапизам. Није на Цркви Христовој да гарантује да ће све бити боље јер је то утопизам а са друге стране морамо искључити и ескапизам – бежање од света, као издају према Богу који је толико заволео свет. Човек је постао човек не зато што је измислио точак, ма колико тај точак био битан. Ни зато што је homo sapiens, нити зато што је открио аристотеловску логику. Човек је постао оно што јесте – човек, када је постао homo adoratus, човек који благодари, а то је човек који не говори Богу: „Ја имам право на то. Моје уставно право је да увек имам ово или оно“ , већ је то човек који благодарећи Богу изненада кличе; „Небеса и земља су препуни славе Твоје!“ О, када бисмо се само вратили из нашега посрнућа, из наше палости, из наше духовне оболелости, из јефтиног оптимизма на ширину духовног кисеоника оног космичког благодарења које представља нашу меру и контекст нашег истинског битовања, који преображава оно чувено „метро – посао – кревет!“ Онда бисмо могли то у себи да обновимо. Па све је ту и ништа нам зато не недостаје! Када бисмо то обновили ми тада, више небисмо били само пасивни следбеници у нарастајућој поларизацији утопизма и ескапизма, већ бисмо постали активни учесници у непрестаном процесу спасења света, света који је Бог створио, света који је пао и света који је спасен кроз Христа и оне који верују у спасење.

Провизорни текст из Јерминог Пастира: Десета заповест I. - Уклони сву тугу од себе, јер је она сестра сумње и гнева... Зар не схваташ да је туга најзлобнији од свих духова и најштетнији за слуге Божије? Она уништава човека као ништа друго и избацује из њега Духа Светога... II. Слушај сада, будало, како туга изгони Духа Светога и како опет спасава. Када сумњивац због своје сумње не нађе успеха ни у једном послу, тада туга улази у срце такве особе, загушује Духа Светога и протерује га. А када гнев и јако огорчење преплаве човека из неког разлога, онда опет туга уђе у срце, он тугује због свог дела, каје се што је лоше направио. Чини се да је ова туга спасоносна јер подразумева покајање. Али у оба случаја туга растужује Духа Светога... Туга због нервирања због лошег поступка није лоша туга, али такође вређа Духа Светога. Зато уклони тугу од себе и не вређај Духа Светога који живи у теби, да не би гунђао против тебе Господу и повукао се од тебе. Јер Дух Божји који пребива у овом телу не трпи тугу... Зато се обуци у радост, која увек има благодат пред Господом и Њему је угодна, и у њој уживај. Свака радосна особа чини добро и размишља добро, презирући тугу. Тужна особа увек мисли зло. Прво, јер жалости Духа Светога, који је радосан дат особи; и друго, јер тако чини безакоње, не молећи се Господу и не исповедајући му се. Молитва тужне особе никада не досеже престо Божји. И упитах га: - Зашто се, господине, молитва тужног човека не уздиже до жртвеника Господњег? „Јер,“ одговори, „туга пребива у његовом срцу. Туга помешана са молитвом не дозвољава да чист дође до престола Божјијег. Као што вино помешано са сирћетом више нема исту пријатност, тако ни туга помешана са Духом Светим нема исту молитву. Стога се очисти од зле туге и живећеш с Богом, и сви ће живети с Богом, само ако одбаце тугу од себе и обуку се у радост.

Не морам да постанем „сасвим добра“, ако је то уопште и могуће, да бих заједничарила са Богом. Његов животворни Дух ми дарује живот чак иако грешим. Али Он ми отвара могућност за живот у пуноћи, кориснији, обновљени живот, када се одвратим од тог греха, као што је Бог вољан да „одврати лице своје“ од мојих грехова. У томе је садржан смисао припремног периода пред Велики пост: одвратити се од „лошег“ и обновити „добро“, које такође носим у себи, насупрот лошем. Зато на Западу за време „карневала“ пре почетка поста људи носе костиме, како би показали добру вољу за преображајем, променом. Иако се изнова саглашавам са својим злом то не спречава Бога да се брине о мени, јер Он је спреман да сиђе до нашег најмрачнијег пакла како би нас обновио, имајући непрестану веру у нас. Такође је вољан и да „одврати своје лице“ од наших грехова, опет и опет, настављајући да ствара кроз нас и међу нама, како бисмо Му се обратили заједно са „безбожницима“. Нећу да будем обесхрабрена, колико год да сам тренутно у „лошем“ стању, већ желим да прихватим обнову коју Бог нуди. „Дај ми радост спасења Твога, и Духом владалачким утврди ме.“ монахиња Васа (Ларин) ___________________________ Сваки пут кад паднеш у неки лаки грех, па било то и хиљаду пута на дан, не мучи себе и не губи узалуд време него се одмах понизи и, увидевши своју немоћ, обрати се Богу с надом и завапи Му из дубине срца: „Господе Боже мој, учинио сам то што сам такав те од мене ништа изузев погрешака не треба ни очекивати, ако ми Твоја благодат не помогне. Кајем се што на Твоје старање о мени не одговарам исправним животом, него једнако падам. Опрости и дај ми снаге да Те више не жалостим и да ни у чему не одступам од Твоје воље. Искрено желим да служим Теби и да Ти у свему будем послушан“. Кад то учиниш не мучи се мишљу да ли је Бог опростио. Господ је близу и чује уздахе слугу Својих. Умири се тим уверењем, а кад се умириш, настави обична занимања као да се с тобом ништа није догодило. Тако треба да поступаш не само једном, него ако је потребно и по сто пута сваког часа, увек са савршеном надом и слободом као и први пут. Чинећи тако непрекидно ћеш напредовати у духовном животу и ићи стално напред, не губећи узалуд време и труд. За чување унутрашњег мира у овом случају можеш предузимати и ово: свестан своје недостојности пред Богом, мисли на велике милости које Ти је Он указао. Оживевши тако љубав према Њему, створи у себи расположење да Му благодариш и да Га славиш из дубине душе. Пошто је благодарење и славословљење Бога највиши знак живог савеза с Њим, плод твога пада ће, ако се разумно према њему односиш, бити, с Божјом помоћу, твоје веће уздизање Богу. Ово би требало да запамте они који се одвећ узрујавају и муче због малих погрешака да би увидели колико су слепи у овом случају и како сами себи наносе штету због своје неразумности. Ради њих и дајемо ову последњу поуку која је кључ помоћу кога душа отвара велику духовну ризницу којом се за кратко време можемо обогатити благодаћу Господа нашега Исуса Христа, Коме нека је слава са беспочетним Оцем и Светим Духом, сада и свагда и у векове векова. Амин. Свети Никодим Агиорит ___________________________ Духовна сабрања у конаку капеле Свете Петке и цркве Ружице на Калемегдану настављена су у недељу, 05. фебруара 2017. године. Тема фебруарског циклуса сусрета су „Припремне недеље Великог поста“, а овога пута говорило се на тему „Недеља цариника и фарисеја“. Беседили су старешина ове светиње, протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, затим протојереј проф. др Љубивоје Стојановић и примаријус др Анђелка Коларевић, психијатар и психотерапеут. Радио Слово љубве >>>

Питање великом старцу (Варсануфију): „Молим те, оче и учитељу мој, да се не љутиш на мене због мојих грехова и да ми даш правило у вези тога како да пребивам у псалмопојању, посту и молитви. Реци ми да ли је потребно правити разлику у данима“. Брате, кад би ти проникао у речи твојих прозби, могао би да разумеш смисао који се садржи у њима. Признавајући ме за оца и учитеља, зашто ме у исто време сматраш и гневљивим? Отац је саосећајан и стога негневљив, а и учитељ је дуготрпељив и туђ гневу. Што се тиче правила за које ме питаш (рећи ћу ти ово): Ти хоћеш да раскрчиш пут којим се кроз уска врата улази у живот вечни (Мт.7,13-14). Христос сажето говори како треба ући тамо. Остави људска правила и послушај Рекавшег: Који претрпи до краја тај ће се спасти (Мт. 10,22). Ако човек нема трпљења, неће ући у живот вечни. Не тражи да од мене добијеш правило, јер ја нећу да будеш под законом, него под благодаћу (Рим.6,14). Апостол говори: Закон није прописан за праведника (1.Тим.1,9), а ми желимо да ти будеш у збрању праведника. Држи се расуђивања слично кормилару који управља лађом својом прилагођавајући се ветру. Када си болестан поступај у свему сагласно са оним што сам ти написао, а када си здрав (поступај) исто тако. Болесно тело не може да прима храну као обично, па се тада правило не може држати. И о данима (ћу ти рећи): Све сматрај подједнако светим и добрим. Чини све са разумом и то ће те привести у живот вечни у Христу Исусу, Господу нашем, коме слава у векове. Амин. Одговор истог великог старца истом ави (Јовану), и ави (Сериду) који је изненада опет хтео да успостави строго правило за братију. Сине мој, говорим теби и брату Јовану: Пре овога вам је већ било писано о дуготрпљењу, а и сада понављам: када се разбија млеко, излази масло, а кад руком стиснеш дојку излази крв (Прич.30,33). И још апостол Павле говори: И постадох Јудејац да Јудејце придобијем (1.Кор.9,20) и остало. А ниже он такође говори: Свима сам био све, да како год неке спасем (1.Кор.9,22). Ако неко хоће да савије дрво или винову лозу у облик обруча, он то чини постепено да се они не сломе, а ако савије изненада и снажно, они се одмах ломе. Разуми шта говорим. Исти, (тј. Јован), мислио је да узме на себе правило да за време поста никуда не излази, и старац му је то забранио да се не би жалостио уколико наруши правило кад буде принуђен да изађе због неког важног разлога. Кажи брату: Зар ниси чуо од мене да ма куда пошао, и ма шта радио по Богу, и срце моје свагда иде са тобом? И сада, брате мој, понављам исто што си чуо од мене и раније: Ништа не намећи себи (за правило) да не би, кад будеш изашао због неког оправданог разлога, био жалостан у мислима. Схвати смисао оног што ти пишем и поступај по томе, па ћеш бити спокојан. Нека ти буде мир од мене, или тачније речено, од Бога. Из књиге „Духовно руковођење“ (Манастир Хиландар), питања 23, 25 и 28.

Свети Антоније је рекао: „Када сам седео код једног аве дошла је нека девојка и рекла му: ‘Аво, ја проводим свој живот у посту, једем једном недељно и свакодневно изучавам Стари и Нови Завет.’ Старац је упитао: ‘Је ли за тебе оскудица постала потпуно исто што и изобиље?’ Она је рекла: ‘Не.’ ‘Срамота исто што и похвала?’ ‘Не.’ ‘Непријатељи што и пријатељи?’ ‘Не.’ Тада мудри старац рече: ‘Иди, труди се, још ништа немаш.'“

Гневите се али не грешите, каже Апостол наводећи стих Псалма (Пс. 4,5). Али затим нам говори да не проводимо дуго времена у стању раздражености, „да не зађе сунце“ у нашем гневу. Тако гнев, који није исто што и непријатељство, представља нешто што може послужити и на корист, иако само на кратко. Зашто и како? Љутња и гнев сами по себи нису грех, већ пре свега Богом дана „искра“, која је и Њему својствена (в. Мк. 3,5). Она не служи ради злоупотребе у виду (само)деструктивног непријатељства као, рецимо, непосредног напада, насиља или освете, или у посредним видовима типа сарказма, оговарања или пасивног неодобравања. То је пре „сигнал“ и другима и нама самима, који, ако се правилно чита и преноси може бити покретач за плодотворни разговор/размишљање о његовом узроку. А као „плодотворан“ разговор/размишљање подразумевам оно што је истинито и упућено на стварни узрок нашег гнева. Одстрањивању овог узрока може допринети „одбацивање лажи„, које помиње апостол. Одређени начин комуникације нам омогућава да будемо рањиви, као и да откријемо јаку потребу (као и пратећи страх да ће та потреба остати незадовољена), која утиче да осетимо знак за узбуну у виду беспомоћности и љутње. Прочитала сам у чланку једног чувеног психолога да насиље и освета нису искључиво начини испољавања гнева. Они су, у основи, последица неуспеле или неостварене комуникације (заједнице, прим. прев.), било са собом или са другима. Римски филозоф Лукије Енеј Сенека (4. год. п.н.е. – 65. година н.е.), најславнији филозоф свога времена, толико се озбиљно посветио проблему гнева да је о тој теми написао читаву књигу. Сенека је одбио да гнев види као бесловесни излив (силе) над којим немамо власт. Уместо тога, посматрао га је као филозофски проблем подложан исправљању одговарајућим филозофским аргументима. Сматрао је да гнев извире из појединих схватања света, а проблем са тим схватањима је у томе да су она сувише оптимистична. Живот има неке предвидљиве одлике и ако се љутимо и гневимо због њих значи да гајимо нереална очекивања. Дакле, ако приметим љутњу код себе, потрудићу се да пре свега препознам и прихватим то осећање. Затим ћу са искреношћу и смирењем, „одбацујући лаж“, испитати узроке свог гнева. Бојим ли се губитка контроле у неким односима и околностима? И да ли моји изливи гнева можда прикривају стрепњу стварајући ми привид моћи и успостављања контроле. Ако ми се догоди овако нешто узећу у обзир Божје присуство и појачати веру у Њега, као Оног чија је сва власт. Господе, Ти знаш шта чиниш са свима нама, у Својој милости и благодати. Учинићу прави корак ако заузмем одговарајући, изграђујући став према „сигналима“ свога гнева, у Твојој истини, тако да њима не разгоревам тихе али разарајуће пламичке озлојеђености у свом срцу, нити да тамо „дајем места ђаволу“. монахиња Васа (Ларин)

Сатана се указа једном брату који је пао у грех и рече: "Ти ниси хришћанин." "Ко год да сам", - одговори брат, "ти си још гори." „Тачно је, бићеш у паклу“, рече Сатана поново. "Ти ниси мој судија," - одговори брат, "а ни Бог за мене." А сатана, ништа не постигавши, повуче се. А брат приневши Богу искрено покајање, поста опитним подвижником.

Прилика је да се сетимо Симеона Новог Богослова (949-1022), византијског писца, монаха и хришћанског светитеља. Његових чувених (и контроверзних) химни. Химни, такозваних, „божанских ероса“. Химни посвећених еросу Божијем и/или химни које опевају ерос Божији према човеку. Могући су вишесмислени начини читања и тумачења. До нас је данас дошло њих педесет осам. Ради се о преко једанаест хиљада стихова. Поезија веома богата, презасићена симболима, на моменте тешко прозирна и екстатична. Поезија која ће изазвати не малу саблазан у Симеоново време. И данас слично стоје ствари. Као што је добро познато, хришћанска поезија је много старија од Симеона. Многи ће пре њега у поезији видети големе могућности које она пружа за изражавање и спевавање великих теолошких места хришћанске вере и теологије. Нижу се имена црквених поета: Григорије Богослов, Амвросије Милански, Роман Мелод, Августин Ипонски, Козма Мајумски, Павлин из Ноле, Јован Дамаскин, као и други анонимни састављачи многобројних богослужбених песама, химни и мелодија. На ово предање ће се надовезати и Симеон. Ипак, с једном битном разликом: код њега, по први пут у византијској духовности, долази до избијања интимног гласа у први план; наиме, личног гласа у сасвим личном искуству оног „ја“. Суштинска одлика овог искуства биће „садашњост“ и „непоновљивост“. Другим речима, нико други и ништа друго из прошлости не може заменити или бити утеха за оно што се лично, овде и сада, окушава. То ће постати ново место источне духовности, али и других хришћанских хемисфера. Нарочито ће на томе профитирати потоњи западни мистичари, велики кармелићани (врло слични Симеону по сензибилитету), наиме: Јован од Крста, Тереза Авилска, Мигел де Молинос, Франциско де Осуна, и др. Разлози за ово ће убрзо постати јасни, нарочито на примеру XXVIII химне коју овде разматрамо. Њу отварају пулсирајући и драматични стихови: Оставите ме осамљеног и замандаљеног у келији мојој, пустите ме да живим с Богом јединим човекољупцем, одступите, уклоните се, пустите ме самог да мрем пред Богом који ме је створио! Нека нико на врата не куца и не подиже гласа, нека ме не походе родбина и пријатељи, нека мисао нико не одвлачи моју и одваја ме од сагледавања благог и прекрасног Владике, нека ме не хране, нека ме не поје! Симеонова поетика, пре свега, није поетика крупних догађаја „историје спасења“, није осавремењивање слика древних библијских дешавања из заборављене семитске митологије, нити пак новоплатоновска и оригеновска поетика умозрења бивствовања творевине и космоса коју ће неговати велики гностици египатске пустиње. Другим речима, то није поезија великих хришћанских прича. Напротив, поетика је то интимног сусрета с Другим у одељености од света, у унутрашњем кутку осамљивања. Поетика монаха (Симеона) који не жели да проповеда с амвона, већ песника који жели да слуша и ослушкује. Песника који не измишља, нити проналази речи, већ песника ког -попутнашег М. Настасијевића-самеречи (логоси) проналазе. У њима, у тим речима (логосима) које неуморно јуре за Симеоном крије се и сама Реч (Логос), која жели да буде спевана и опевана. Која жели да се изнова оваплоти. Одатле сва та самоћа, ћутање, повлачење, анахореза тела, чула и мисли. Само је ту, верује Симеон, ту иза затворених врата – као иза каквог застора у скривеном врту љубавних уживања – могуће наслађивати се присуством Другог: Зато оставите ме и на миру пустите, о преклињем вас, да наричем и од Њега искам да ми се дарује изобилно и да гледам га неизмерно. Јер Он није виђен, нити сагледаван само, већ дарује себе сама, смешта се и пребива, те попут блага сакривеног у наручју бива; Ући у собу своју и затворити врата, дизати руке и хитати Другом: у тајни, празнини, тишини и снажно зазивати ништину, ћутање језика, далеко од испразности света. Удаљен од фолклорних обичаја маса, далеко од теолошких контроверзи доба (које ће га ипак невољно закачити) и дворских интрига престонице (Цариграда), далеко и од претераног занимања за унутрашња дешавања у самом манастиру у комје пребивао, Симеоново искуство није покушај бежања од живота. Напротив. Било је то кретање у сусрет самој ствари: (живој и неизвесној) игри с Вољеним. Због тога даље теку стихови: Јер Он невидљив јесте, ван дохвата руку, у исти мах опипљив и неопипљив сасвим. Но, у рукама га целог држе они достојни и – далеко од недостојних – у њиховим почива дланима. Шта ли је све ово?! О чуда! Јер имена нема. Други игра игру долажења и одлажења. Воли да се скрива, сасвим се помало откривајући. Час је у рукама, час из њих измиче. У онима који га траже изазива запрепашћеност. Сан или јава? Негде између? Симеона, напослетку, потреса незнање. Нешто страно, чудно, необично се дешава. Нешто несвакидашње. Безимено. Неописиво. Којим језиком, којим речима опевати љубавне игре Другог? Симе­он је збуњен. Симеон је задивљен: Пошто бејах задивљен и жуђах сачуваши га, руку пружах и замишљах да грабим и имам га, ал’ побеже из руку мојих и не задржах га. Испуњен жалошћу дланове своје отворих видевши у њима опет оно што претходно гледах. О неизрецивог чуда! О необичне тајне! Као што љубавник у ноћи пружа руку ка месту вољене, лутајући додиром по еросној географији тела, тако идиосинкратични језик овакве поетике тражи да неописиво опише Симеонову жељу спрам Другог. Одакле ова необичност? Симеонова поетика, чини се, представља плод намерне и свесне вишесмислености. Игра речима и синтаксом. Врцавост и субверзивност која успева да помери границе реченог и опеваног. Творба новог језика, новог начина мишљења и писања. Дивљи свет другости растура контуре узвишеног јелинског језика и даје места нечему другом да проговори. „Нова стварност тражи нове појмове“ – говорили су стари. Другости је потребна нова граматика, нова морфологија, нови дах и певање. Како другачије смртничка реч може поднети упад Речи (Логоса)? Како ако не тако што постаје еротизована, дивља и двосмислена: Јер занос рађа пламен и пламен заузврат занос, а оба огањ распирују који источник је суза. Опет, огањ бујице умножава, а оне огањ рађају где ромор божанских ме ствари захвата, као и старање за заповести и наредбе Твоје. Пламен, занос и умножавања љубавних игара, за којима, неочекивано, следе потоци суза. У свему, известан ро­мор божанских ствари. Онде где Симеон помиње ромор другости, ту би српски опскурни песник Ђорђе Марковић Кодер рекао „роморанка“: бескрајно разгранати, незаустављиви и унутрашњи ромор чистог језика. Говор самог Ло­госа, изрицање логосности саме. Логоса који не проповеда на телевизији, нити на друштвеним мрежама себе рекламира, већ Логоса који тихо ромори у ноћи историје и ког је тешко чути од различитих бука које стварају свет. И више од тога, роморење је роморење управо божанских ствари. Које су то ствари? Ствари једне будуће стварности, дах неког новог света који већ сада распаљује жудњу оних који овај дах слуте: Као издалека, заиста видех стварности будуће, а кад зажелех да их зграбим, распали се пламен жудње и мало по мало гледах огањ неописиви – најпре у мом уму, а затим и срцу – ове божанске жудње који ми сузе покрену и неизрециву слаткоћу у њима пружи. Поетика логоса клизи ка поетици ероса. Од опипавања рукама, грабљења у огњеним екстазама љубави, слутње нових светова, преко распаљивања унутрашњег пламена и кушања слаткоће. Наиме, слаткоће будућих божанских ствари. Слаткоће Другог и света другости који је у надолажењу. Слаткоће спајања песника и Вољеног. Химна се ближи крешенду, мистичком врхунцу. Симеону као да не преостаје ништа друго него да закорачи у језик еротике, језик тела и поетику библијске Песме над песмама. Како другачије, питамо се и ми са њим, представити ову тајну тајне сусрета с Вољеним? Симеон пева, у заносу се обраћајући Христу: Јер иако Те не видех целог, Ти се читав откри мени и будући неприступан зажеле да сасвим доступан ми будеш. Ти што си безграничан свему заиста мален постаде, како у мојим рукама, тако и на мојим уснама, попут слатких и блиставих дојки сагледаван, севајући као муња у вртлогу. О необичне тајне! Све у свему, Симеон Нови Богослов је – како у своје време, тако и данас – несвакидашња појава. Шокирао је своје савременике, шокира и нас овде и сада као људе које је веома тешко уопште нечим шокирати. Знамо још од Павла да је поетика логоса (али и поетика ероса) сасвим скандалозна. Симеон ће нас, са своје стране, научити још неким стварима. Прва је беспутност: као недостатак утврђених, прописаних и унапред датих путева ка Другом, нешто попут земље без путних знакова, путева и трагова, као неизвесност преко које треба пролазити. Друга је безразложност: као живљење без икаквог „зашто“, као живљење самог живота и постојања, као живота чији је једини циљ живљење саме љубави. Поетика је то, на крају, љубавне игре с Другим, тј. игре непрестаног мењања, покајања, корачања напред, пролажења, измицања и отворености. Са те тачке гледишта, постоји са­мо један циљ: продужити игру у бескрај. Лазар Нешић Извор: "Православље" бр.1179

Парабола о неправедном управитељу (Лк 16,1–13) налази се само у Еванђељу по Луки. Реч је о једној параболи која је увек изнова будила позорност тумача Еванђеља. О томе колико је тешко разумети и тумачити овај необични текст говори и чињеница да се он од различитих тумача различито тумачи и да не постоји, као код доброг броја библијских текстова, ни најмања сагласност у погледу тога како треба разумети ову причу. Многа питања се отварају приликом читања овога текста: ко је „господ“ у Лк 16,8? Да ли је то Господ Исус Христос који похваљује једно наочиглед неморално дело и чак позива своје ученике да следују овом обрасцу понашања или је пак управитељев богати „господар“ са почетка приче тај који похваљује управитеља што га је на лукав начин финансијски оштетио? Како се односи део текста 16,8–13 са претходно испричаном параболом? Коначно, каква треба да буде поука овог текста за Христове следбенике? Литерарни контекст У 16. глави Еванђеља по Луки приповедају се две приче, две параболе. Обе приче су фиктивне, односно излажу могуће, замисливе, али не и стварне догађаје. Њихов циљ није да известе о нечему што је било или јесте, него да поуче кроз пример. Овакве приче се у библијским студијама називају поучне приче. Обе почињу следећим речима: „Човек неки беше богат …“ (Лк 16,1–7; 19–31). Између ове две параболе Исус тумачи прву (Лк 16,8–13), при чему се ово тумачење претаче у један општи говор о опхођењу са новцем и значају Торе за употребу новца (Лк 16,14–17). Лк 16,18 где се говори о браку и прељуби чини се да нарушава ову тематску целину. У Лк 16,19 почиње парабола о богаташу и Лазару чија је централна тема, као и у параболи о неправедном управитељу, опхођење са новцем. Параболу о неправедном управитељу треба дакле читати и разумевати најпре у њеном ужем контексту (16. глава), а потом и у ширем контексту Еванђеља по Луки, па и Дела апостолских, у коме се социјалне теме, попут богатства и сиромаштва и односа према новцу често јављају. Парабола Управитељ из Лк 16,1 је у ствари економ, нека врста пословође. На самом почетку он сазнаје да ће бити отпуштен због наводног расипничког односа према господаревом новцу. Неко га је оклеветао код господара да расипа новац (16,1) и он бива отпуштен (16,2). Међутим, отпуштање није моментално, пошто он успева да размисли шта му је чинити и користи последњу прилику да себи обезбеди извесну будућност после губитка посла: обрисаће део дугова господаревим дужницима и тако их учинити својим дужницима у будућности (16,3–4). Он у свом послу има одрешене руке, слободан је да службу која му је поверена врши самостално, о чему и сведоче његови поступци у стиховима 6 и 7. Овакве врсте послова су у римском царству углавном обављали способни и поверљиви робови. Један од разлога је свакако тај што су економи често сумњичени да поткрадају богате газде, а робови су могли због тога бити сурово кажњавани, док слободни људи не. Чини се, међутим, да управитељ из параболе није роб, пошто може да планира своју будућност од момента када буде отпуштен. Роб би у таквим случајевима био сурово кажњен, продат или присиљен на неку другу врсту посла. У ст. 3 управитељ размишља о томе да не жели да ради тешке послове или да проси: „Копати не могу, просити стидим се“. Стога он одлучује да превари господара: већ сада, док има прилику, обезбедиће себи будући живот тако што ће отписати дугове господаревим дужницима, за које сматра да ће га потом као повратну услугу примити у домове своје (ст. 4). Он на тај начин крши закон, те се одговарајуће и назива „неправедним“ (ст. 8 и 10). На који закон се тачно мисли – Тору (иако из параболе није јасно да ли су учесници радње Јевреји или незнабошци), римске законе, локално законодавство – није јасно. У сваком случају његов поступак је противан свим наведеним законима, а господареве сумње у њега, изражене у 1. стиху („а овај би оклеветан код њега да му расипа имање“) бивају оправдане: показује се да клевете можда и нису биле клевете. Отписивање дугова Дугови који се наводе су огромни: сто мера уља и сто врећа жита. Примера ради сто мера уља је укупно 36,5 хектолитара. Важно питање за разумевање параболе је да ли је оволика количина дуга уопште могућа у античким условима. Искључено је да је у питању породични дуг, пошто су количине превелике за једну породицу. Међутим, замисливо је да је богати господар откупио, односно унапред платио, извесне количине уља и жита од произвођача, а да су наведен количине дуг који су они обавезни да доставе до одређеног тренутка. Богати господар је дакле замислив као трговац робом на велико који активно учествује у интензивном трговачком ланцу римског царства. Управитељ тајно отписује дугове, наносећи финансијску штету господару и чинећи велику услугу дужницима, разрачунавајући се са прошлошћу и градећи нову будућност. Покушаји да се управитељево отписивање дугова господаревим дужницима (једнима пола, другима петину) представи као поступак који би могао имати своје оправдање у старозаветним забранама узимања камате, нису на линији намере параболе да прикаже управитеља као неправедног. У параболи управитељ је „неправедан“, како према свом господару, тако и у погледу закона. Управитељева замисао да ће путем отписивања дугова обезбедити сигурну будућност потпуно је реалистична у античком свету. Пословни пријатељи, повезани заједничким интересима, брижно су се старали једни о другима. Несагласност тумача Код тумача не постоји сагласност када се парабола завршава, а када почиње њено тумачење. Неки сматрају да се она завршава са стихом 7, дакле без даљих излагања о исходу управитељеве преваре, што би онда значило да у ст. 8 Исус (κύριος) почиње да тумачи параболу. Ако би стих 8 био интегрални део параболе онда би реченица из тог стиха могла бити приписана богатом господару (κύριος) који хвали неправедног управитеља. У оба случаја постоји чудна ситуација: или Исус хвали један наочиглед неморални поступак, или господар хвали управитеља који га је лукаво оштетио за озбиљну суму новца. ________________________________________ Употреба новца смислена је онда када се „неправедни мамон“ обесмишљава тако што му се одузима његово својство да ствара неправду, већ се ставља у службу стицања пријатеља, дакле за јачање међуљудских односа, које мамон по себи по правилу разара. Традиционално се парабола о неправедном управитељу (Лк 16,1–13) тумачи на следећи начин: прича говори о управитељу који је преварио свога господара, али који бива похваљен за своју мудрост. Управитељев поступак јесте морално проблематичан, у смислу да он вара свога господара, али је истовремено и мудар пошто њиме обезбеђује будућност. Христови ученици се позивају да у светлости долазећег века опонашају не превару неправедног управитеља, већ његову сналажљивост и мудрост у опхођењу са материјалним добрима, односно новцем. Овакво тумачење није једино које се среће у историји интерпретације нашег текста. Постоје и другачија виђења параболе. Као што смо раније нагласили тумачење читаве параболе суштински зависи од тога да ли се „господар“ (κύριος) из ст. 8 разуме као господар из параболе или Господ Христос. Нека тумачења у ст. 8 виде наставак параболе и идентификују „господара“ из ст. 8 са превареним богатим човеком који хвали свога управитеља. Једно од њих је да параболу треба разумети алегоријски, односно христолошки. Управитељ би у том случају био сам Господ Христос који бива оправдан отпуштањем грехова грешницима. Исус у ствари изговара ову параболу као одговор онима који га у Лк 15,1 осуђују што заједничари са грешницима. Потешкоће у овом тумачењу су очигледне: оно занемарује средишни моменат у причи, а то је опхођење са новцем у циљу планирања будућности. С друге стране, из ст. 11–13 се јасно види да су ученици ти који треба да се идентификују са управитељем, а не онај који изговара причу. Коначно, Исус Христос је проповедао свеукупно, а не делимично опроштење грехова, чему не одговара управитељев поступак да дужницима отпусти један део дугова. Друго тумачење полази од увида да ова парабола није о неправедном управитељу, већ о (часном) богатом господару. Ово је дакле прича о човеку који признаје сопствену грешку коју је начинио отпуштајући управитеља и тако бива изложен јавној срамоти (Лк 16,1–2.8). Наиме, тамо где се очекује да богати господар осуди и казни неправедног управитеља он делује потпуно супротно, пошто га, увидевши његову мудрост и сналажљивост, јавно похваљује. Похваљујући неправедног управитеља господар се одриче сопствене части, у једном друштву у коме су част и срамота гаранти социјалног статуса. Прича дакле жели да поручи да хришћанска вера подразумева спремност на одрицање од сопствене части као статусног симбола. Ово тумачење такође поседује извесне слабости, пошто фигура која носи радњу параболе није господар, већ управитељ. Носилац радње је управитељ, а у средишту приче је његова будућност. Потешкоће у разумевању ове приче тумаче су увек изнова подстицале да трагају за одређеним алегоријским елементима. За разлику од једног целовитог алегоријско-христолошког тумачења које смо управо навели, постоји и покушај да се алегорија делимично примени на тумачење параболе, односно да се примени само на нека места. У овом случају богати господар је метафора за Бога који у ст. 8 хвали своје следбенике, мудрост управитеља наглашава потребу за разборитошћу Исусових ученика, док предусретљивост управитеља према дужницима изображава небески пријем оних који следују Богу. Приликом промишљања оваквих, делимичних алегорија ст. 8 представља Исусово, а не господарево, обраћање и тумачење приче. У сваком случају средиште приче, управитељево опхођење са новцем у циљу обезбеђивања будућности, приликом овако опрезне и парцијалне примене алегорије може јасније доћи до изражаја. Постоје тумачења која параболу о неправедном управитељу покушавају да читају у ширем контексту Еванђеља по Луки. Сходно таквим приступима парабола о неправедном управитељу има за главну тему управо ону која доминира и у осталим причама: похвала покајаног и укор непокајаном. Овде су нарочито значајне приче о безумном богаташу (Лк 12,16–20) и блудном сину (Лк 15,11–32). Неправедни управитељ би био једна комбинација главних јунака из ове две приче: неправедни управитељ је супротност блудном сину који је парадигма покајника, али и сличан безумном богаташу који је непокајан. Проблем са оваквим сагледавањем неправедног управитеља – као непокајане особе – је ст. 8 у коме он бива похваљен. За ову потешкоћу поједини тумачи нуде једно креативно, али проблематично решење. Наиме, сматра се да читава забуна у вези са параболом о неправедном управитељу потиче од њеног погрешног превода са арамејског језика, језика којим је Христос говорио, на грчки. Ст. 8 би на претпостављеном арамејском изворнику гласио: „Да ли је за очекивати да господар похвали неправедног управитеља за његову мудрост?“ То би било једно реторичко питање на које би имплицитни одговор гласио: свакако да не! Када би то било тако парабола би добила следећи смисао: реч је о управитељу који и поред тога што је укорен да расипа имање, наставља са својим грешним поступцима варајући господара. Уместо да се покаје, он покушава да сопственом мудрошћу реши проблем у коме се нашао. Парабола би дакле говорила о потреби покајања и поверења у милост Божију, уместо ослањања на сопствену мудрост. Поред све креативности овог тумачења оно се заснива на непостојећем тексту, односно на хипотетичкој реконструкцији текста. Још два примера из историје тумачења Лк 16,1–13 заслужују нашу пажњу. Прво сматра да парабола илуструје оштар контраст између ригидне искључивости (на пример познате јудејске секте есена из периода Христове делатности који се у сопственим списима називају „синови светлости“) и способности прилагођавања датим околностима која треба да буде карактеристична за Христове ученике. У том смислу би „синови светлости“ из ст. 8 били есени, а синови овога света незнабошци који би требало да представљају парадигму за Христове ученике: „јер су синови овога века мудрији од синова светлости у своме нараштају“. Есенски ригоризам и морална чистота могу довести до отупљивања способности за опстанак и тако бити препрека за остваривање предности уочи долазећег века, док способност прилагођавања (мудрост) неправедног управитеља показује да необичне и наизглед неморалне праксе могу донети вишеструку корист за будућност. Проблем овог тумачења је што покушава да релативизује неморалност чина опраштања туђих дугова. Једно новије тумачење сагледава параболу о неправедном управитељу као иронију или сарказам. У ст. 8 Исус, а не богати господар, је тај који хвали неправедног управитеља. Али да ли је то могуће? Како Исус може да хвали једног преваранта и да позива ученике да се угледају на њега? Могуће објашњење је да је у питању иронија. Неправедни управитељ је у ствари неуспешан у томе што преваром покушава да задобије бољу будућност. Он пропада исто као и блудни син из претходне приче. Сходно томе он не може представљати пример за Христове ученике. Христове речи хвале из ст. 8 треба разумети као иронију. Оне у ствари изобличавају оне који покушавају да своју будућност обезбеде кроз савез са неправедним мамоном. Само одбацујући неправедног мамона, може се рачунати на небеску будућност. Стога је Христова похвала неправедног управитеља у ст. 8 иронична и подсећа ученике на остале приче у којима се савез са мамоном показује као погубан (безумни богаташ, блудни син). Иронија би могла гласити овако: „Начини себи пријатеље новцем и види хоћеш ли наследити вечни живот! Види да ли ће ти ’пријатељи’ моћи да те приме у своје ’вечне’ домове!“ Проблем овог тумачења је у томе што сам текст не сигнализује никакву иронију током радње. Видели смо да је прича реалистична и замислива у античком свету. С друге стране, похвала неправедном управитељу не мора бити упућена његовом преварантском чину. Чини се пре да је похвала упућена његовој мудрости (φρόνημα), а не неправедности. Неретко и сам, можемо рећи неприкладан, (под)наслов који се у штампаним издањима Новога Завета даје овој параболи („О неправедном управитељу“) заводи читаоце, односно прејудицира њихово разумевање текста који читају. После кратког осврта на историју тумачења параболе о неправедном управитељу (Лк 16,1–13), враћамо се традиционалном схватању ове параболе: прича дакле говори о управитељу који је преварио свога господара, али који бива похваљен за своју мудрост. Иако је управитељев поступак морално проблематичан, пошто он вара свога господара, он је истовремено и мудар пошто њиме обезбеђује преко потребна будућа пријатељства. Христови ученици се позивају да у светлости долазећег века опонашају не превару неправедног управитеља, већ његову сналажљивост и мудрост у опхођењу са материјалним добрима, односно новцем. Исус је дакле параболу о управитељу који вара свога господара у циљу обезбеђивања будућности ставио у службу поуке о разборитом опхођењу са новцем. Хришћани се позивају да поступају слично: ако је управитељ показао толико мудрости у опхођењу са новцем да би уз помоћ стечених пријатеља обезбедио своју земаљску будућност, колико би тек ученици Христови требало да покажу исту врсту мудрости у погледу небеске будућности која предстоји. Господар (κύριος) из ст. 8 је Господ (κύριος) Христос који тумачи претходно испричану причу. Исус хвали неправедног управитеља пошто је његово понашање на неки начин образац који хришћани треба да следе када је реч о опхођењу са новцем: новац је сам по себи извор неправде („неправедни мамон“), али се може ставити у службу циљева који оправдавају његову употребу, у нашој причи конкретно стицања будућих пријатеља. Управо о овоме је реч у параболи: приступ новцу није сам по себи предност, ако се он не употребљава мудро, а мудра употреба новца огледа се у нечијој способности да стекне пријатеље, тј. обезбеди будуће односе. Тако, није сваки детаљ параболе подложан тумачењу, већ само они детаљи који се тичу опхођења са новцем и стицања пријатеља. Поставља се питање може ли се ова констелација ствари изнесена у параболи историјски конкретизовати? Узајамна помоћ и економска солидарност били су од кључног значаја за опстанак младе хришћанске заједнице. О томе Еванђелист Лука извештава у Делима апостолским. „А мноштво верујућих беше једно срце и једна душа; и нико не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко. И апостоли са великом силом сведочаше о васкрсењу Господа Исуса Христа, а благодат велика беше на свима њима. Јер нико међу њима не беше у оскудици, пошто сви који су имали њиве или куће продавали су и доносили новац од продатога и полагали пред ноге апостолима; и давано је свакоме према потреби коју је имао“ (Дап 4,32–34). Овим речима Лука описује стање у јерусалимској заједници која је после Христовог вазнесења „била постојана у науци апостолској, у заједници, у ломљењу хлеба и у молитвама“ (Дап 2,42), пружајући тако упечатљив пример и сведочанство окружењу које је на хришћане све више гледало са симпатијама (Дап 2,47). Начин живота јерусалимске заједнице, њено богослужење и међуљудски односи („све им беше заједничко“: Дап 2,44) остављало је утисак на Јерусалимљане који су се у све већем броју крштавали и постајали чланови Цркве (Дап 2,41; 5,14–16). Један моменат који је свакако био запажен је социјална правда унутар хришћанске заједнице, односно узајамна помоћ и економска солидарност. Делећи своја материјална добра хришћани су стицали пријатеље, односно постајали су пријатељи једни другима. У контексту ових излагања могуће је сагледати и причу о неправедном управитељу. Употреба новца смислена је онда када се „неправедни мамон“ обесмишљава тако што му се одузима његово својство да ствара неправду, већ се ставља у службу стицања пријатеља, дакле за јачање међуљудских односа, које мамон по себи по правилу разара. Ранохришћанска заједница практикује ово начело у несебичном заједништву са другима кроз равноправну поделу материјалних добара. Тако су синови светлости и васкрсења (Лк 20,36) верни у маломе и у ставу према неправедном мамону (Лк 16,10–12) који припада „овоме свету“ који је њима суштински стран (ст. 12). Став према „неправедном мамону“ који је и даље део „овога света“ у коме се живи и опстаје формира се кроз есхатолошку перспективу, кроз будући век који долази. Господ ће своје верне примити у вечна обиталишта (ст. 9), и биће верни у „великом“ које ће им бити поверено (ст. 10–11). Причу о неправедном управитељу треба схватити као још једну у низу Лукиних радикалних критика богатства и неправедне употребе новца која разара међуљудске односе. Стога је треба читати и разумевати у контексту 16. главе Еванђеља, целокупног Лукиног књижевног дела (Еванђеља и Дела апостолска) и читавог канона Новога Завета. Блаженства која Христос изговара у Еванђељу односе се недвосмислено на сиромашне, гладне, несрећне и Њега ради маргинализоване (Лк 6,20–23). Црква је првенствено заједница у коју су призвани сиромашни и несрећни (Лк 14,21). Бог уздиже понижене: „Збаци силне са престола и подиже понижене“ (Лк 1,52). С друге стране, богатима се у будућности не пише добро, пошто су они своју утеху примили већ у земаљском животу (Лк 6,24). Илустративна је загробна судбина безосећајног богаташа који се за живота није осврнуо на сиротог Лазара (Лк 16,25). Парабола о неправедном управитељу чини од једног корумпираног службеника из света богатих образац за понашање оних који следују Христу. Исусови ученици треба да расположиве економске изворе користе за остваривање пријатељских веза. Под тиме се не подразумева само давање милостиње, већ радикално одустајање од приватне својине. Ученици ће „осиромашени“ бити примљени у вечна обиталишта (Лк 16,9), а њихово осиромашење треба да буде последица одрицања од сопствених материјалних добара ради других. Коначно, поставља се питање шта хришћани као „синови светлости“ и „синови васкрсења“ могу да науче од поступка неправедног управитеља који је син „овога века“ (Лк 16,1–13). Укратко формулисана поука приче гласи: новац треба користити да би се стекли пријатељи – у овом свету и са Богом, у овоме и у будућем веку. Једино тако се праведно превазилази датост неправедног мамона. Не треба, међутим, изгубити из вида да је текст о коме је реч вишедимензионалан и да се појединости увек изнова могу актуелизовати за разне животне ситуације. Централна порука која је формулисана у нашем тумачењу може се посматрати као средиште око кога могу и треба да круже бројна друга и другачија тумачења. Извор : „Православље“

Модерно друштво прожето је табуом на себичност. Уче нас да је грешно бити себичан, а морално волети друге. Та је доктрина у флагрантом противречју с праксом модерног друштва које се држи становишта да је најснажнији и најлегитимнији порив у човеку себичност и да појединац највише доприноси општем добру ако следи тај императив. Међутим, и доктрина која себичност проглашава за врхунско зло, а љубав за друге највећом врлином још увек је снажна. Себичност се овде употребљава готово као синоним за љубав према самом себи. Алтернатива гласи: или волети друге друге, што је врлина или волети себи, што је грех… Мада никакав приговор не изазива то што се појам љубави примењује на различите објекте, широко је распрострањено мишљење да је љубав према другима врлина, а љубав према себи грех. Претпоставља се да у оној мери у којој волим себе, не волим друге, да је љубав према себи исто што и себичност. Ово гледиште нас враћа далеко у прошлост западног мишљења. Калвин о љубави према себи говори као о „покварености“. Фројд о љубави према себи говори језиком психијатрије, па ипак, његов вредносни суд је исти као и Калвинов. За њега је љубав према себи исто што и нарцизам, окретање либида ка самом себи. Нарцизам је најранији степен људског развоја, а особа која се у каснијем животу вратила на нарцисоидни степен неспособна је за љубав; у екстремном случају, она је луда. Фројд је претпоставио да је љубав испољавање либида (либидо окренут према другима је љубав, а према себи – нарцизам). Тако се љубав и љубав према себи узајамно искључују – што је више једне, то је мање друге. Ако је љубав према себи рђава, онда је несебичност врлина. Поставља се питање: да ли психолошко посматрање подржава тезу о темељној противуречности између љубави према себи и љубави према другима? Да ли је љубав према себи исто што и себичност или су оне у супротности? Штавише, да ли је себичност модерног човека заиста брига за себе као појединца са свим његовим интелектуалним, емоционалним и чулним могућностима? Зар „он“ није постао привезак своје друштвено – економске улоге? Да ли је његова себичност исто што и љубав према себи или је изазива баш њено одсуство? Пре него што почнемо расправу о психолошком погледу на себичност и љубав према себи, треба указати на логичку грешку у схватању да се љубав према другима и љубав према себи узајамно искључују. Ако је врлина волети свог ближњег као људско биће, онда је и врлина волети себе, јер сам и сâм људско биће. Не постоји појам човека у који нисам укључен и ја сам. Учење које заговара такво искључивање доказује да је у себи противуречно. Идеја изражена у Библији „љуби ближњег свога као самог себе“подразумева да се поштовање сопственог интегритета и јединствености, љубав према себи и разумевање сопствене појединачности, не може одвојити од разумевања другог појединца, поштовања и љубави према њему. Љубав према сопственом Ја неодвојиво је повезана са љубављу према сваком другом бићу. Ако прихватимо да су љубав према себи и према другима у принципу повезане, како да објаснимо себичност која очигледно искључује сваку истинску бригу за друге? Себична особа је заинтересована само за себе, жели све за себе, никакво задовољство не осећа у давању, већ само у примању. Спољашњи свет гледа само из угла могућности да из њега нешто извуче; њој недостаје интерес за потребе других и поштовање њиховог достојанства и интегритета. Она не може да види ништа осим себе; сваку особу и сваку ствар процењује на основу тога колико јој користе; она је суштински неспособна да воли. Зар то не доказује да су брига за друге и брига за себе неизбежна алтернатива? Било би тако када би себичност и љубав према себи били исто. Али, управо је таква претпоставка грешка која, у бављењу нашим проблемом, води многим погрешним закључцима. Себичност и љубав према себи далеко од тога да су идентичне, у ствари су супротности. Себична особа не воли себе превише, веч премало; у ствари, она себе мрзи. Овај недостатак праве наклоности и бриге за себе који је само израз њене непродуктивности, оставља је празну и фрустрирану. Она је нужно несрећна и тескобно заокупљена тиме како да од живота уграби задовољства у чијем постизању сама себе спречава. Чини се да она превише брине о себи, а у ствари, она само безуспешно покушава да прикрије и компензује свој неуспех у вођењу бриге о свом стварном појединству. Фројд држи да је себична особа нарцисоидна – повукла је своју љубав од других и усмерила је на сопствену особу. Истина је да су себичне особе неспособне да воле друге, али оне нису способне да воле ни себе. Себичност ћемо лакше разумети ако је упоредимо са страсном бригом за друге коју нпр. налазимо код сувише брижне мајке. Она је сувише брижна не зато што своје дете воли сувише, већ зато што мора да компензује свој недостатак способности да га уопште воли. Ова теорија о природи себичности рођена је из психоаналитичког искуства са неуротичном „несебичношћу“, симптомом неурозе који је посматран на не малом броју људи. Њих обично не мучи баш тај симптом, већ други који је с њим у вези, као нпр.депресија, умор, неспособност за рад, неуспех у љубавним везама итд. Није у питању само то што се „несебичност“ не осећа као симптом; она је често искупљујућа карактерна црта којом се такви људи поносе. „Несебична“ особа „не жели ништа за себе“; она „живи само за друге“, поноси се тиме што себе не сматра важном. Збуњена је што је несрећна упркос својој несебичности и што су њени односи са најближима незадовољавајући. Аналитички рад показује да њена несебичност није нешто одвојено од других симптома, већ је један од њих, у ствари, најважнији; да је парализована у својој способности да воли или да у било чему ужива, да је прожета непријатељством према животу и да се иза фасаде несебичности скрива суптилна, али ништа мање снажна егоцентричност. Ова се особа може излечити само ако се њена „несебичност“ протумачи као симптом међу осталим симптомима. Тек тада се може исправити њен недостатак продуктивности у коме је корен како њене „несебичности“, тако и њених других невоља. Природа „несебичности“ постаје нарочито јасна преко свог дејства на друге, у нашој култури најчешће преко дејства што га „несебична“ мајка има на своју децу. Она верује да ће путем њене „несебичности“ њена деца искусити шта значи бити вољен и за узврат научити шта значи волети. Резултат њене „несебичности“, међутим, уопште не одговара њеним очекивањима. Деца не показују срећу особа које су уверене да су вољене; она су забринута, пренапрегнута, у страху од мајчиног неодобравања и у бризи да не живе према њеним очекивањима. Она су обично заражена мајчиним скривеним непријатељством према животу које више осећају, него што га јасно препознају, а најзад и сама бивају њиме преплављена. Све у свему, утицај „несебичне“ не разликује се много од утицаја себичне мајке; у ствари, често је и горе, јер мајчина „несебичност“ спречава децу да је критикују. Њихова је обавеза да је не разочарају: под маском врлине њих уче да презиру живот. Ако неко има прилику да проучи утицај мајке која себе истински воли, може видети да у дететовом стицању искуства шта је љубав, радост и срећа није ништа поучније од мајке која воли и себе… Неуспех модерног друштва не лежи у његовом принципу индивидуализма, не у идеји да је морална врлина исто што и тежња за властитим интересом, већ у изопачавању значења појма властитог интереса, не у чињеници да су људи превише заузети властитим интересом, већ у томе што нису довољно заузети интересом властитог ја, не у чињеници да су сувише себични, већ у томе што не воле довољно себе и своје могућности… Ерих Фром, „Човек за себе“

* * * * * Питао сам пре много година свог духовника, игумана Андреја Машкова шта је смирење. У то време сам био млад и неискусан, чинило ми се да ћу ако добијем тачан одговор одмах моћи да стекнем ту врлину и да ће све кренути како треба. У то време сам у „Лествици“ светог Јована Лествичника нашао изреку да смирење искорењује све страсти и у мени се разгорела жеља да стекнем смирење, да бих на тај начин победио све страсти, што се каже „да једним ударцем побијем седам“. А заправо, смирење се стиче кроз борбу, понекад на жалост и кроз спотицања и падове, тако да можемо рећи да човек који је стекао смирење стекао је савршенство или да се приближава савршенству. Ово сам и невољно морао да схватим током година из свог сопственог горког искуства. Дакле, у то време сам се оцу Андреју обратио са овим питањем „шта је смирење“ – и он ми је дао одговор који ми је био потпуно неочекиван и чак неуместан. Он је рекао да је смирење – одсуство наде на себе (уздања у себе). Ја сам овим његовим речима био јако разочаран: „Шта он то говори, какве то везе има са мојим питањем?!“, али сам прећутао. Он је очигледно осетио да се са тиме нисам сложио и није наставио разговор. Након година и година постао сам свестан да тако и јесте. Смирење се управо и састоји у томе да се у свему надаш не на себе, већ на Бога, као и да сматраш себе грешним човеком који не вреди ништа. Отац Андреј је тако говорио из искуства, он је био истински смирен. Ми често не разумемо шта је истинско смирење, шта значи сматрати себе горим од других. Зато уместо да се смирујемо, ми се бавимо смиренословљем.Смиренословље је врло распрострањена наводна врлина када човек само на речима говори да је гори од других, а изнутра себе не сматра таквим. Толико је раширен овај порок да је тешко не заразити се њиме. Постоји прича о једном „смиреномудреном“ монаху. Он је тако убедљиво себе разобличавао за неке грехе да су му слушаоци поверовали и када су поверовали он се наљутио. Разумете? Замислите себе на његовом месту јер и сви ми имамо сличне ситуације. Ми кажемо: „Да, ја сам грешан“ – ово кад кажемо делује заиста скромно, или: „Ја сам неписмен, мало читам“. Ако човек коме се обраћамо поверује да смо такви, ми ћемо се наљутити, неће нам се то допасти. А заправо се дешава да ми себе називамо грешним, неписменим, или помињемо неке друге своје мане само да бисмо се задивили људе који смирење сматрају за врлину. То јест. хвалимо се , и то да тако кажем уз примитивну лукавост, типа: „Ја сам лош“, док човек са којим говоримо треба да каже: „Ма не, ти си добар“, – „не, не ја сам лош“, – „Ма шта ти је, ти си добар“, – „Не, ја сам баш грешан“, – „Ма шта је са тобом?“. Нама је ово пријатно, и јако је тешко тога се одрећи. Мој духовник, отац Андреј, никада о себи није тако говорио. Није било случаја да он о себи каже нешто лоше, на пример „ја сам грешник“ или нешто слично томе. Међутим, када су га вређали или понижавали, или се опходили са њим као са неким неуким и безвредним човеком, он на то никако није реаговао. Једном су га ужасно и страшно увредили. Он је тада већ био у чину игумана (није водио манастир, али је имао чин игумана). Једном је морао да изађе да причести болесног човека ван манастира. Било је јутро и по уставу су у манастиру служили полуноћницу. Био је Пост. Певали су тропар: „Гле женик долази…“ и сва браћа су изашла и стала на средину храма. Пошто је отац Андреј кренуо на требу, није узео са собом мантију и мислим клобук. Људи који су требали да дођу по њега су каснили и отац Андреј је одлучио да заједно са браћом стане у средини храма: он је јако волео браћу, волео живот у манастиру. Он је и стао – без мантије. Тада му је старешина ту рекао: „Ти си као Јуда“. Замислите: рећи тако нешто човеку који је у то време имао више од педесет година, који је имао мноштво духовне деце, од детињства био васпитан у вери, тридесет година се подвизавао у Глинској пустињи где је цветао духовни живот. Нико ни за шта није могао да га прекори, чак ни споља гледано. Њему, човеку потпуно беспрекорног живота, пред свом браћом је речено: „Ти си као Јуда!“ О том случају ми је касније причао сам отац Андреј. Ја сам се узнемирио: „Како је старешина могао тако нешто да учини?“. Отац Андреј је одговорио: „па,добро, свако има слабости“, и није се видело да се љутио на тог човека. Могао бих навести много других примера како су га понижавали и вређали. А он, ако се некада и вређао, то је било на кратко, увређеност је брзо пролазила. Он је говорио да се и Светитељ може увредити, али да није добро задржавати зло. Ипак, понављам, од њега никада нисам чуо „ја сам грешник, ја сам лош, не знам ништа“. Он и ништа посебно добро о себи није говорио, никада није говорио о свом духовном животу, свом духовном искуству, али када су се догађале ситуације које су изазивале његово смирење, он је био смирен. Такво смирење код оца Андреја, наравно, није било људско већ од Бога, дар Божији. За мене ће он увек остати као пример истинског, аутентичног смирења. Ја заиста себе сматрам грешним и ништавним створењем. Како сазнати да ли је ово осећање искрено? Не мислим да ти тако сматраш. Иначе би се по понашању то одмах видело. Ко себе сматра ништавним и грешним, такав наравно неће ни осуђивати, ни говорити лоше о неком другом, ни прекорити некога. То јест, једно је када неко себе сматра таквим у свом уму, а друго је када у реалности, искрено, у срцу то осећа. Када је преподобни ава Доротеј рекао свом старцу, преподобном Варсонуфију Великом како сматра себе горим од свих створења, он му је одговорио: „Сине мој, за тебе је гордост да тако мислиш“. Међутим, ава Доротеј је за разлику од нас био уман човек и одмах схватио о чему се ради. Он се освестио: „Да, оче, ово је стварно гордост за мене, али знам да би требало тако да мислим о себи“. Тада му је Варсонуфије Велики рекао: „Е сада си стао на пут смирења“. То јест, ава Доротеј је признао да у реалности не сматра себе горим од свих створења, да просто има теоријску представу о томе да би тако ваљало да мисли, али у реалности такво искрено мишљење о себи нема. Ово је врло важно. Један подвижник је себе називао магарцем. Да би подражавао неком ави Зосими, он је говорио: „Ја сам магарац“. Његов старац му је рекао: „Ти немаш права да себе тако зовеш јер када је ава Зосима себе називао магарцем мислио је на то да он попут магарца, да може све да претрпи, а ти не можеш да истрпиш ништа“. Треба се учити да на себе гледамо трезвено, боље је да признамо да немаш смирења. И то ће бити озбиљније и дубље смирење од глуматања попут: „Ја сам безвредан“. Ја такође себе могу називати различитим увредљивим речима и можда себе понекад и називам када нико не чује, али ја то себи дозвољавам више из разлога неког комотитета према себи. „Ах ти глупане, шта си урадио?“ (рецимо да нисам урадио нешто како треба). И шта сад – то не значи да себе сматрам глупим човеком, ја свеједно мислим да сам паметнији од многих људи. Ако чак на тај начин себе и прекоревамо, ипак то радимо шалећи се и волећи себе. Зар није тако? Врло је тешко научити да не глуматамо. Свети Оци говоре да се смирење састоји у томе да себе сматраш горим од свих. Како то достићи? И шта је лажно смирење? Лажно смирење је смирење које има потребу да се покаже. На првом месту, то је смирени изглед. Као друго, то је смиренословље: човек говори о себи да је велики грешник и гори од свих, а ако га у реалности неко увреди он се одмах буни и врло ревносно брани своја права. Као треће, лажно смирење се показује у томе што човек понавља неке научене смирене фразе, рецимо изреке Светих Отаца о смирењу, сматрајући да он мисли тако искрено, док смисао тих изрека не долази до његовог срца. Из срца не исходе само „зле помисли“ већ уопште и све људске помисли. Човек, ако се може тако изразити, мисли срцем: ако је у нешто уверен срцем, значи да је у то потпуно уверен – било то добро или лоше. Рецимо, прочитао си код светог Григорија Синаита да је потребно сматрати себе горим од свих. Ти онда идеш и понављаш: „Ја сам гори од свих“, али ако се твоје срце не слаже са овим речима, значи да у реалности ти тако не мислиш. Твоје смирење је умишљено, ти просто фантазираш о себи. Ако си смирен у срцу значи да си стварно смирен. Тада не мораш показивати никакве знаке смирења, тада немаш никакве сликовите представе о томе шта је смирење, а бићеш смирен. И обрнуто, можеш колико год желиш да говориш о себи као праведни Авраам да си „прах и пепео“, или као пророк Давид да си „црв а не човек“, а у мислима ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не човек, и зато сам бољи од свих ових људи. Јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја сам човек“. Не треба себе тако неразумно утеривати у то. Неопходно је упамтити да се све добија од Бога. Свака права укорењена врлина јесте дејство благодати. Потребно је разликовати принуђивање себе на врлину од истинске врлине која је добијена дејством благодати. Зато, оно што највише помаже ако желимо да стекнемо истинску врлину је Исусова молитва. Све што долази од непрестане покајне Исусове молитве је истинско. Нека и мало, али је право. Са извештаченим принуђавањем себе на врлину треба бити врло опрезан да се не бисмо упетљали и уместо принуђивања прешли у глуматање. Ми ни сами нећемо приметити како се то догодило: можда чак нећемо глуматати тако пред другим људима, већ изнутра, пред самим собом. Зато је најважније – наћи за себе ту меру смирења коју искрено примаш срцем, а онда од ње почети са кретањем даље и принуђивати себе на више. * * * * * На другом месту схиархимандиту Аврааму је постављено питање: Шта значи савет архимандрита Софронија Сахарова да „држимо свој ум у аду“ ? Да ли се говори о сећању на смрт или о неком посебном духовном труду, подвигу? Могу да замислим да држим ум на Страшном Суду али у паклу – нисам у стању. Том подвигу се архимандрит Софроније научио од свог старца – преподобног Силуана Атонског и то није адекватно за свакога. Тај подвиг је јако тежак, захтева духовно руковођење и чини ми се – висок духовни ниво. Зато је најбоље да тежимо једноставном смиравању себе, да се кајемо, и да се трудимо да усвајамо сваку смирену мисао о себи и можда ће благодат Божија деловати на нас тако да ћемо заиста доживети да смо достојни пакла. Шта тачно значи „држати ум у аду“ – ја, на жалост, не могу да кажем јер нисам то лично никада осетио, немам такво искуство и такав степен смирења. Када сам прочитао књигу „Старац Силуан“ и покушао да подражавам тог подвижника спуштајући ум у ад – тада се догодило да или ништа нисам успевао или се појављивала чамотиња, мрачно стање и зато сам оставио даље покушаје. Често човек који говори да је достојан ада заправо смиренослови (у лошем смислу ове речи – када само на речима делујеш смирен), јер је једно да нешто мислиш искрено о себи, а друго да понављаш неку изреку која ти не допире до срца. Антонију Великом је једном било откривено да је један обућар у Александрији успео више него он у духовном животу. Тада је Антоније отишао до њега и испоставило се да је тај човек имао дубоко смирење и сматрао да ће се сви у том граду спасити, а да ће само он због својих грехова вечно пропасти. И Антоније, као веома искусни подвижник је увидео да је тај човек на веома великом духовном нивоу, знао да то потиче од најдубљег смирења и сам је почео да чини на такав начин. Он је такође узео на себе овај подвиг – да од све душе себе сматра пропалим за вечност, као да је самога себе осудио на пропаст. Од тада су ову мисао, која изражава најдубље смирење, почели да зову „мишљу светог Антонија“. Након одређеног времена, можда након једног покољења монаха, неки подвижник је о себи говорио: „Ко данас може да носи мисао светог Антонија? Ја ипак знам једног човека који то може да ради.“ Подвижник је, наравно, имао у виду себе самога, али из смирења није то желео да каже наглас. Изгледа да је сматрао да у његово време – а то је био такозвани златни век монаштва – људи који су у стању да носе ту мисао више није било. То не значи да људи нису могли да понављају речи светог Антонија у уму – и ми сада можемо то да радимо. Али ако ми искрено почнемо да мислимо о себи на сличан начин доспећемо у такво очајање да не само да нећемо имати користи, већ се може десити и да пропаднемо од претераног терета, од те духовне тежине коју ми просто нисмо у стању да носимо. За ово је неопходни имати благодат, силу духа. А ако то немамо, онда ће нас оваква размишљања привести не до спасења, већ до пропасти. Ако су већ у древна времена, у четвртом или петом веку подвижници сматрали да нема људи који су у стању да носе такву мисао, шта да говоримо о нама који се огорчимо јер нам је неко залупио врата од келије. Како онда да држимо ум у аду! Хајде макар да га у манастиру задржимо. Осим тога, неопходно је схватити врло важну ствар: сам тај подвиг преподобног Антонија није смирење, већ је само средство за његово достизање. Најважније је да постоји смирење срца. Спаситељ је рекао: „Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем“ (Мт. 11:29) и „Из срца излазе зле помисли“ (види Мт. 15:19). Срце је извор човековог живота. Ако је човек у нешто уверен срцем, значи да је заиста уверен. Ти не мораш да изговараш никакве дефиниције смирења, не мораш да имаш никакву идеју о томе шта је то смирење, а бићеш смирен. И обрнуто, можеш колико год желиш да говориш о себи као праведни Авраам, да си „прах и пепео“, или као пророк Давид да си „црв а не човек“, а у мислима ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не човек, и зато сам бољи од свих ових људи. Јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја сам човек“. Није потребно себе тако неразумно присиљавати на такво размишљање, потребно је више се смиривати срцем. схи-архимандрит Авраам Ридман Извор: sestry.ru

Око 330. год. по Христу настанио се у скиту Свети Макарије Египатски. Мало по мало око Светог Макарија окупило се много монаха који су прихватали његове савете. Његова слава се раширила по целој земљи. Једнога дана су неки поклоници дошли у калуђерско село да виде Аву Макарија. Донели су му корпу пуну грожђа. Седели су дуго код Старца, слушали његове драгоцене савете и душевно обогаћени, кренули према граду. – Ово је за тебе, Аво, рекоше му одлазећи. Знамо да много волиш грожђе. Узми га, молимо те. Ава Макарије захвали поклоницима и испрати их са осмехом. Посред неугледне колибице стајала је корпа препуна дивног миришљавог грожђа. Редак дар, будући да у том крају није било грожђа. Сигурно је врло слатко, помисли Ава и крену да га проба. Но, како се саже, угледа кроз прозорчић колибице друге подвижнике и осети кривицу. – Није право да ја задржим грожђе. Остали оци га нису ни пробали. Однећу га до Аве Петра, стар је и много ће му се допасти. Узе, грожђе и однесе га до Аве Петра који је био најстарији монах у скиту. – Аво, донели су ми ово грожђе. Хтео бих да ми учиниш љубав и да га задржиш, рече Ава Макарије. – Хвала ти Аво, Бог те благословио – одврати старац. И Ава Макарије оде ка својој колибици. Ава Петар узе грожђе и крену да га проба. – Ма, стани мало, помисли. Братија није ни пробала грожђе. Знам да Ава Исидор много воли грожђе. И без много размишљања узе корпу и однесе му је. – Старче, донели су ми ово грожђе. Учини ми љубав и задржи га. Знам да ти се много свиђа, рече Ава Петар нудећи свој дар Ави Исидору. – Бог те благословио, одврати овај и узе корпу. Али ни трећи Ава не задржа жељено грожђе. – Није право да га задржим, рече Ава Исидор, и однесе га следећем. А овај следећем. До смираја дана корпа са грожђем прошла је кроз све оскудне колибице и нико је не задржа мислећи увек да је потребнија оном другом. Када грожђе стиже и у последњу колибицу, монах који је у њој живео помисли. – Грех је да ја задржим овај дар. Ава Макарије много воли грожђе. И упути се према његовој колиби. – Аво, опрости ми, знам да волиш грожђе, учини ми љубав па га узми. Тада Ава Макарије, гледајући нетакнуту корпу пуну грожђа, онакву какву је почетком дана примио, прослави Бога што скит има такве монахе које одликује толика љубав и саосeћање. У том тренутку неки монаси из далека дођоше да узму благослов од Старца. А овај им са радошћу на лицу рече: – Једите, децо моја, од овог грожђа љубави. То је најслађе грожђе на свету. И тада им исприча целу причу.

Бол је заједнички доживљај свих живих бића. Неки истраживачи живота биљака тврде да и биљка може да осети бол и да се тај бол може забележити. Не изгледа насилно повезати бол са патњом, јер, заиста, сваки бол који достигне одређену јачину или траје неко време, свеједно да ли је физичког или психичког порекла, проузрокује патњу. Тако да можемо да кажемо да је душевна патња пропратна појава и физичког и психичког бола. Својство је само човека да бол свесно уочи и да спонтано тражи његово порекло. Када је реч о физичком узроку бола човеку је лакше да стигне до његовог порекла, него када је бол и последична патња тог бола душевног порекла. Па ипак, још увек нико не зна тачно да каже да ли је бол осећај или опажај или можда афект. Није чак јасно да ли бол треба уопште сврставати у болесне манифестације, или би га требало назвати опомињачем и чуварем нормалног интегритета организма. Пада у очи зачуђавајућа немоћ човека када треба другоме да опише природу и карактер болног феномена код себе. Такав човек се понаша као неко ко треба да другоме опише укус или мирис неког плода који онај други никад није пробао. Откуд ова тешкоћа у саопштавању бола? Бол је биолошки прафеномен, чиме желимо да кажемо да он није могао бити до данас научно до у појединости разложен, нити је духовно могао бити до краја схватљив. Као појава свесног живота, бол је, у сваком случају, изазов не само за духовно-научне, но и за биолошке дисциплине. Чудновато је можда, али не мање истинито да човек тек преко бола, и то, најпре, физичког, сазнаје да је жив, да постоји. Тако и дете открива рано реалност свога тела: када га неко удари или када се само удари. Већ смо рекли да осим човека и свако друго живо биће реагује болом на спољашњу драж. Што је овакво биће примитивније структуре, оно ће много више реаговати на спољне него на унутарње дражи. Са развојем нервног система, све до развоја мозга, са његовим чудесно-величанственим милијардама ћелија код човека, одговор на бол све је интензивнији, све мање рефлексан, а све више афективан, да би код изузетно диференцираног човека, диференцираног, пре свега, услед богатства његовог емотивног, али и интелектуалног, и још више, духовног живота, доживљај бола постао, пре свега, унутарњи догађај патње проузроковане првенствено унутарњим, мање спољним конфликтима. „Грубима радости ко хлеба, а нежнима жалости ко Бога“, певао је преосетљиви и душом богати Сергеј Јесењин. Једна народна пословица каже, не без разлога, да човек цени оно што је изгубио. Бол је људски феномен који је на средини пута између здравља које смо имали (или које је нас имало), здравља у коме смо бивствовали и не знајући довољно свесно да смо здрави, и губитка тога здравља, привременог, као код болова у акутним или субакутним болестима, или дефинитивног, као у случају хроничних болести. Бол нас и са ове стране, дакле, опомиње, чини буднијим, самим тим и свеснијим него што смо били. Он нам указује на могућност ограничења наше егзистенције, као и на њен потпун губитак, али и на могућност проширења ове егзистенције, које иде уз појачану самосвест о вредности и одговорности егзистенције. Пошто су нам обе могућности егзистенције отворене, наш однос према болу одлучиће о исходу ових могућности. Сигурно је да сваки страх пред болом и од бола (свеједно да ли физичког или душевног), страх који не заштићује, нити је физиолошки користан, сужава нашу свест, самим тим ограничава и нашу могућност сагледавања узрока, односно смисла бола, чак и оног елементарног – физичког. У развоју човека од рођења до смрти, када је реч о болу и патњи, понавља се тако, у маломе, развој живог бића уопште. Дете, најпре, физички осети бол; оно га несумњиво, већ у доста грубом стању, осети приликом чина рођења. Тај страх који новорођенче осети приликом рођења кроз теснац, према неким психоаналитичарима, никада више ие напушта човека и он је подлога сваком каснијем страху. Овом физичком и физиолошком доживљају бола изгледа да се врло брзо, већ у првим месецима живота, придружи први наговештај, сигурно још врло рудиментаран, душевног бола, дакле, патње. Не треба сумњати да и сасвим мало дете може да пати[1]. Када одрасте и када постане зрео или бар тако физички изгледа, човек све јаче и теже доживљава бол и патњу, нарочито када ови долазе из њега самог. Он ће једном схватити, нарочито ако је добар познавалац тамних вилајета своје душе, свога несвесног, како би рекли психоаналитичари, да је на крају крајева човек највећи непријатељ ипак самом себи. Свакојаке болове трпеће он када му их други задају. Ћутаће и трпеће ако буде сматрао да их је заслужио; или ће се бунити, гневити и узвраћати на задати бол још већим болом починиоцу зла, и тако ће ублажити своје јаде. Око за око, зуб за зуб, цароваће светом као природни закон, десетинама хиљада година, и још ће царовати све док смо само природна бића. Загонетка почиње од тренутка када се природна агресија човекова, у циљу одржања, претвори у аутоагресију. Откуд је дошло да човек самог себе почиње да мучи, да самом себи задаје бол? Није потребно узимати за пример стравична сакаћења и богаљења, све до самокастрације појединих душевних болесника. Довољно је осврнути се за собом и у себи сваког дана, и не без чуђења и страха, уочити како много и често човек наноси бол, физички и душевни, самом себи. Број самоповреда на раду, у стану, при вожњи, застрашујуће је велики. Човек, ненаучен да посматра самог себе, у потпуном незнању олако прелази преко понављаних самоозлеђивања све док га неки пријатељ, брачни друг или лекар не упозоре на правилност понављања или све озбиљнију природу рана које себи наноси. Овакве људе, ни мало ретке у стварности, медицина зове трауматофилима. Иако се може говорити о преовлађавању физичког или психичког трауматофилства, човек, као отворено биће, показује ову отвореност и у својим болестима, својим боловима, па када себе несвесно озлеђује физички, он то ипак чини преко несвесне душевне потребе за самокажњавањем. Наношење бола, физичком или душевном бићу своме, само привидно указује на расцепљеност човека на тело и душу, у суштини човек иступа обично јединствено, телесно и душевно, он је и телом и душом рањив, што и показује његову непрестану отвореност за све. Ову потребу за испаштањем преко физичких болова без неке органске болести, или болова који прате неку телесну болест, не треба увек посматрати на психопатолошки начин, на пример, као болесни мазохизам неуротичара који је, у ствари, неки скривени садист. Сигуно је да постоје људи који добар део живота утроше на болесно и јалово мучење самих себе, управо преко телесних болова и душевних патњи. Али не треба заборавити ни оне друге људе, који су знали и умели да себе очисте и облагороде доживљавајући мучне болове и патњу. Имао сам више пацијената који су у одређеном периоду свога живота, периоду који је некад трајао и више година, осећали велику унутарњу, несвесну потребу да се разболе и то од неке болести праћене боловима, на пример гризлице у стомаку. После истека тога времена, под утицајем психотерапије, али и спонтано, процесом самоизлечења, оваква болест је ишчезавала, не остављајући за собом ни трага. Скоро увек ишчезавање болести уследило је после снажног и поштеног сагледавања узрока и успешног рашчишћавања конфликта. Није више било места даљим боловима, они су корисно испунили своју мисију. Разумевање природе бола, дубље продирање у његове узроке могуће је тек када бол мине. Али када је он једном прошао, спонтано или под утицајем лекова, ми више немамо природну потребу да се болом даље бавимо. Бол пролази, а задовољство тражи вечност, каже Ниче. Шта, дакле, чинити? Надвисити себе и посматрати бол док траје, јер је онда могуће открити повод, или сачувати живо сећање на протекли бол и са одређеног растојања узети га у разматрање? Зашто нам је уопште тако важан узрок бола? Најједноставније је одговорити да нам је узрок важан да бисмо могли отклонити бол. Пример са зубобољом је свима јасан, па и са мање Јасним боловима унутрашњих органа. Али шта рећи за душевне болове који су исто што и патња? Иако немоћнији, често много немоћнији у посматрању сопствене патње, нарочито у откривању њеног узрока, у односу на болове који имају примарно телесно исходиште, човек као отворено биће, као биће које поставља питања о узроку, а онда и смислу бола, односно патње, неминовно наставља са оваквим питањима и истраживањима и када је у питању душевна патња. И, какав је исход оваквог истраживања, упитаће скептик иронично. Није могуће другачије одговорити на овакво од давнина познато питање него излагањем филозофских и метафизичких погледа и учења на природу људског бола и патње. Могао би неко да постави питање чему филозофирати у медицини. Заједничко питање, међутим, и филозофије и медицине једно је исто: шта је човек, откуда је и куда иде. Низ варијација формалних филозофских проблема од значаја је и за медицинаре, као на пример природа бића болести, логичне и прелогичне основе дијагностичког процеса, појам каузалности, дефиниција болести и здравља, као и узорна етичка питања. Филозофи се, са своје стране, занимају за човекову конституцију и искуство у суочавању са болешћу и смрћу. Још је Аристотел сматрао да два различита вида једне, и то супстанцијалне целине, која се састоји из душе и тела, треба да буде проучавана од различитих дисциплина, као шго су медицина и филозофија. На овај Аристотелов захтев, ми можемо овде да одговоримо само сасвим површно. Смртна душа, према Платону, из Тимаја, за разлику од њеног бесмртног дела, носи у себи неизбежност страсти: насладу, бол који удаљује од добра, неустрашивост и страх, жудњу и варљиву наду. Према хришћанском погледу на живот, на који ћемо се мало касније вратити, бол, не удаљава човека од добра, он је ту да би га очистио и преобразио. Платон се, међутим, судећи о болу као страсти, али и болу који није само физичка патња, него и брига, јад, туга и жалост, приближава индијском концепту о свету као маји, па и болу као привиду кога се треба ослободити зарад учествовања у истини Браме. Сетимо се будистичког одговора у виду „четири свете истине“: 1. сазнање бола, односно патње, 2. сазнање узрока патње, 3. сазнање неминовности уништења патње и 4. сазнање средства за уништење патње. Све је друкчије у хришћанству, чији је поглед на свет, желели ми то или не, прожео европску културу до њене сржи и он траје већ скоро две хиљаде година. Прави мислилац Запада данас, Денис де Ружмон (Denis de Rougemont), у књизи Западна пустоловина човека ову истину овако сажима: „Реч, а не тишина; ваплоћење, а не поjам. Благодат уместо заслуге, вера, а не директно сазнање Божанског, историја уместо мита, прихватање тела, а тиме и материје, као реалности нашег садашњег живота“. Хришћански човек, када се енергично оградио (и када то може и данас да учини) од разних манихејских и богумилских секташења, дуалистичких јереси и монофизитства, прихватио је материју, самим тим тело i све оно што се телу на земљи дешава. Иако је њен покретач духовни принцип, хришћанска култура Запада материјална је култура. Хришћански човек је прихватио, дакле, и бол материје, као својство њеног телесног и душевног склопа. Материја није привид Духа или дело злог волшебника, гностичког демијурга, него ваплоћење тога Духа, божанска авантура енергије и материје. Овакав прилаз материји, телу и духу подстакло је хришћанског човека Запада да се почне да бави науком, али и да филозофира на другачији начин од многих грчких мислилаца пре Христа. Тако је отпочео и величанствен и мукотрпан аргонаутски пут западног човека у трагању за Златним руном, у тежњи да себи објасни узрок и порекло, смисао и исход сваког бола, оног физичког као и душевног, оног које човек сам себи наноси, као и бола који му задаје други човек, породица и друштво. А сада да се вратимо, сходно Аристотеловом савету, и на нека значајна физиолошка истраживања научника о пореклу бола. * Енглески физиолог Чарлс Шерингтон је у болу прочитао најпре императивни заштитни рефлекс. Он је запазио да је локална реакција вегетативног и моторног порекла на шкодљиве дражи сигурно рефлексна, али општа моторна реакција на бол, као и когнитивна компонента осећања бола изгледале су му стечене. У експерименту са новорођеним животињама, мачком, псом или мајмуном, које су биле месецима заштићене од било каквог болног утицаја околине, а потом враћене у природне услове, запазио је да ове животиње нису реаговале болом на механичке или електричне болне дражи. Иако су се рефлексно трзале на болни, електрични удар, ове су животиње увек изнова саме тражиле извор из кога је бол долазио. Тек после дужег времена животиње су ипак научиле да се одговарајуће понашају према шкодљивим дражима. Ливингстон је дошао до сличног закључка посматрајући сасвим малу децу. Шта из ових експеримената, које некад сама природа припреми – на пример, у ретким случајевима неосетљивости на бол код нормалне деце, или у случају оштећења неких делова мозга, када се јавља тзв. асимболија бола – може да се закључи? Да би се развило нормално понашање организма према разноврсним болним дражима које долазе споља или изнутра, изгледа неопходно да тај организам у једном одређеном времену развоја, дође у додир са штетним надражајима да би могао да развија одговарајуће осећајне реакције. Зар није овај закључак примењив и за другу страну бола – душевну патњу? Деца која су брижљиво чувана годинама, од рођења до поласка у школу од различитих штетних утицаја споља, васпитавана у атмосфери крајње толеранције родитеља, без кажњавања и било какве строгости, често су у пубертету и после њега постајала аутоагресивна, пасивна, неборбена, склона депресији или резигнацији. Међу овом „децом цвећа“, каквих је у време хипипокрета у Америци било доста, брзо се населила дрога, алкохол, псеудофилозофска учења будизма, лажна мистика и друго. Не говори ли све у прилог изједначавања бола и патње са самом суштином живота? Како остати неосетљив на бол и патњу усред бола и патње других људи! Не учи ли нас неуролошка патологија да неосетљивост на физички бол значи озбиљну болест која нам угрожава живот! А психијатријска патологија, не показује ли нам довољно сву претећу опасност која долази од тзв. моралних идиота, који су у стању да направе покољ у својој околини без трунке гриже савести! Све ово што смо досада изнели о физиолошким и патолошким механизмима бола и патње захтева од сваког од нас одговор на прадавни изазов бола и патње, одговор какав су тражили људи од почетка људске историје. Није тачно да су оваква питања и одговоре постављали и давали само велики мислиоци човечанства, његови религиозни предводитељи, касније филозофи, уметници, још касније и научници. И некада, као и данас, сваки човек је у току живота стављан безброј пута на пробу сопственог реаговања на бол или патњу, односно најчешће и на бол и на патњу. У добу у коме живимо, у коме смо нарочито жестоко излагани разноврсним болним иадражајима споља, а не мање и душевним патњама сваке врсте, поставља се пред сваким човеком, све императивније питање како реаговати на изазов бола и патње. Могу ли бол и патња да буду шанса за човека? Погледајмо, укратко, како човек најчешће реагује на бол и патњу и како је он, вероватно, реаговао и раније и много раније. Две најчешће реакције на опасност и бол скопчане за ову опасност у анималном свету јесу бекство у умртвљавање. Ако преведемо ове циљевите реакције, сврсисходне само за животиње и само понекад за човека, иа душевни живот његов, онда уочавамо да бежање од патње или прављење себе равнодушним према патњи није никакав сврсисходан одговор на изазов патње, но незрела реакција душевно слабије развијеног, неуротичног или психотичног људског бића која у неким животним ситуацијама постаје опасна по живот, управо на исти начин као што би била опасна нека опекотина код човека који је не осећа, јер су му неком болешћу кичмене мождине или мозга пресечени или блокирани путеви који доводе до свести осећај бола. Врло је различит, међутим, однос људи према физичком, па и психичком болу. Једни реагују и на најмањи бол уплашено, хистерично, други необично дуго и стрпљиво подносе и јаче болове, трећи се понашају тако као да не знају за бол. Овако различито понашање условљено је телесном конституцијом и темпераментом човека, као урођеним вредностима, затим припадношћу интровертованом или екстравертованом типу личности, (екстравертоване личности су више склоне жалбама на болове од интровертованих), потом експресивним стилом који је функција етничке припадности (медитерански народи другачије реагују на бол од народа северних земаља), а онда, веома је условљено мотивацијом и надом, односно животним ставом и погледом на свет. Има људи, међутим, који су толико опседнути радом, често као јединим смислом живљења, да су у стању да не примете и јачи бол који им већ озбиљно и од раније сигнализира неки орган као почетак, можда неког тешког оболења. Као што има, са друге стране, људи толико животно уплашених да својим страхом потискују доживљавање бола и производе исто неповољно дејство као у случају човека неуротично опседнутог радом. Уочавање бола, као и подесно реаговање на њега својство је диференцираних и зрелих људи. Разне врсте и степени неурозе искривљују и изопачују наш однос према болу. Тако је душевни бол, нарочито ако дуже траје, у стању да отупи нашу природну осетљивост на телесни бол, али и обратно. Дешава се, наравно, и да дуготрајни телесни или душевни бол сензибилише организам који онда појачано и преосетљиво реагује на ону другу врсту бола. Некад је, опет, овај однос комплементаран. Човеку је од свега, изгледа, најтеже да призна себи своје конфликте и нарочито своје грешке, пропусте и преступе које је чинио или их и даље чини према себи и другима, а који произлазе из непрепознатих, потиснутих и од свести и савести на све начине одбациваних конфликата. Наш унутарњи конфликт, међутим, нарочито онда када обухвата витална и фундаментална људска осећања, као што су љубав и мржња, завист и љубомора, агресија и сексуалност, инфериорност и супериорност, не може се без штетних последица по људски организам и душевни живот човека потиснути или негирати. Један од честих вентила оваквог насилног запушења доживљавања људских конфликата јесте физички бол. Он, наравно, увек може бити знак и органског оболења, што ни тада не искључује несвесну потребу психе за кажњавањем, али чешће, физички бол, нарочито код млађих није органски, он само маскира, често и за дужи период, депресију и страх, познате психичке феномене одређене и препознатљиве несвесне динамике. * Потреба човека да изиграва мученика, а онда временом да то и постане, распрострањена је појава. Ову потребу човек манифестује управо болом, често обојеним хипохондријом. Неки међу оваквим људима желе на овај начин да буду у центру пажње околине, други се осећају, с правом или без права, запостављеним од околине. Бол остаје некад заиста једини начин да овакви људи огласе своје постојање, иако је начин на који то чине незрео. Исход оваквог понашања у једном случају доведе до позитивне промене околине према „мученику“, у другом случају околина је равнодушна или реагује негативно. У оба случаја незрело, односно неуротично понашање несрећника наставља се. Јер, ако је околина позитивно реаговала благонаклоношћу, постоји опасност фиксирања оваквих особа за свој бол, односно несвесно, па и свесно коришћење бола у свакој ситуацији која се процењује као неповољна за личност; у другом случају, ситуација је гора, јер још једном, и после понављаног манифестовања бола одбијање околине да овај бол уочи, може довести особу до очајања или тупости, до озбиљне депресије која некад завршава озбиљном телесном болешћу. Треба обратити пажњу на везу која постоји између бола и депресије. Научна истраживања у свету и код нас, која трају већ двадесет година, показала су да је бол, и то најчешће манифестован као главобоља, затим као бол у врату и кичменом стубу, нешто ређе у грудном кошу, стомаку или леђима, присутан од 31 – 56% случајева код пацијената који се јављају лекару опште праксе. Приближно исти проценат бола нађен је и код анксиозно-хистеричне групе пацијената. И код једних и код других, међутим, бол може да доминира маскирајући вешто депресију или страх пацијента. Отуд дијагноза оваквих стања није увек једноставна; физиолошко, бихејвиорално и афективно дејство хроничног бола и депресије слично је. И код једних и код других пацијената, ако тренутно посматрамо код ових два одвојена оболења, постоји губитак апетита, сметње у спавању, опадање либида и слабост концентрације. На депресију треба увек помишљати када се после брижљивог физикалног испитивања не открије никаква органска основа која би објашњавала бол. Треба нагласити да иако овај бол спада у тзв. психогене болове, он није мање реалан нити мање доживљен као физички од стране пацијента. Још једна карактеристика овог бола иза којег се крије депресија јесте што пацијент не доводи ни у какву везу бол са неким интерперсоналним догађајем и својим емотивним одговором на њега. Познати амерички психоаналитичар Томас Сас пружа нам једно могуће објашњење за интрапсихичку динамику особе која се жали на бол, иза које стоји неуроза, депресија и страх. Он сматра да је лични однос овакве особе према телу онај исти какав је у детињству постојао према родитељима, али и родитеља према њему. Потиснути агресивни и сексуални импулси детета према родитељима изазивају осећање кривице које се оглашава у потреби за самокажњавањем, и то на телу. Телесни бол слаби осећање кривице и срама, самим тим спречава озбиљнији развој депресије. Овај несвесни механизам се у потпуности преноси на одрасло доба, у коме се наставља иста непрепозната игра између тела, бола и кривице. Што су јачи телесни болови психогеног порекла, то су мањи изгледи да ће се развити чиста депресија, а можда чак на овај начин спречити и самоубиство као пропратна појава тежих депресија. Имао сам више пацијената у психотерапетуској пракси који су управо захваљујући јаким боловима, али понекад и стварним телесним разболевањима, сами себи помогли да због тешке депресије која се у позадини болова налазила, не изврше самоубиство. Феноменолошки су занимљиви и не тако ретки физички 6олови код човека који је сведок јаких болова, физичких или психичких неког човека из блиске околине који се воли. Процес поистовећења са вољеним човеком који пати је некад тако јак, а жеља да му се олакшају болови тако искрена да се физички бол буквално пренесе на исти орган или на исто место тела на коме трпи болове вољена особа. Скоро по правилу, у оваквој врсти поистовећења психоаналитичар види тип тзв. хистеричне идентификације, као врсту регредирања на идентификацију детета као првобитну и нормалну реакцију према објекту, најчешће мајци. Још је Сигмунд Фројд писао да када је физички бол хистеричан симптом, он је израз расцепа из свести потиснуте представе и са њоме повезаног афекта који се претвара у осећај бола. Мотив за овај расцеп је одбрана психе од неке болне, неподносиве или забрањене представе. На овај начин конверзија која води до расцепа чини од једног душевног догађаја телесни, функционалан догађај. Наше Ја спасло се, додуше, неприхвативе психичке ситуације, али то је постигло по цену болних функционалних патњи. ,,Нешто што је могло и требало да постане душевни бол, претворило се у телесни“, вели, тачно, Фројд. Колико је само конфликата нагонске, друштвене и моралне природе које наша превише ранива и слабачка психа не може да поднесе, па их преко енергије афеката и вегетативног нервног система отпрати у различита болесна телесна збивања; на почетку и дуго са боловима без органских промена, а онда са променама на органима, односно појавом телесне болести! Колико претрпи ово наше тело у току живота, баш као неко „жртвено јагње“ од насилничке, необуздане и неуравнотежене психе! Заиста бисмо се морали односити са више поштовања и љубави према свом телу, том малом ремек-делу Творца. Према психоаналитичком учењу, одвајање детета од мајке ствара у њему страх, тзв. сепарациони страх. Али већ је Фројд подозревао да заједно са страхом у детета се јавља бол и жалост. Није лако распознати када одвајање од објекта у наведеном случају мајке, изазива страх, када жалост, а када можда само бол. У сваком случају, бол је својствена реакција на губитак објекта, а страх реакција на опасност коју овај губитак собом носи. Прелаз телесног бола у душевни и обратно могућ је и чест феномен; он се одиграва, према психоаналитичарима, преко две врсте либидинозног поседовања: код телесног бола који је нарцистичко поседовање, односно страх од губитка тог поседовања, и код душевног бола када је у питању објектно либидинозно поседовање, односно реалан или имагинаран страх од губитка овог. Преведено на обичан језик, и нарцистичко и објектно поседовање је врста себичности, а бол који се у нама јавља, телесни или душевни, редован је пропратни знак сваке угрожености ове себичности. Себичност је сама грешна људска природа, а ипак та иста природа тражи од нас одрицање од себичности, давање себе животу и људима. Овај расцеп у нама производи бол, утолико интензивнији уколико смо јаче и дубље укотвени у сопствени егоизам. Највећи парадокс је, међутим, у томе да себичан човек не воли себе и да је управо он највише изложен болу. Овај парадокс су религије најдубље схватиле, нарочито будистичка, али и хришћанска, која опомиње да онај који хоће да сачува душу за себе, изгубиће је. Све док нам је давање и поклањање себе другоме болно, дотле смо изложени још већем болу услед задржавања и чувања блага за себе. Тек онда када нам давање постане истинска радост када се емпиријски уверимо да је прилив енергије утолико већи у нама уколико је више другима изливамо, на најбољем смо путу да преобразимо доживљај бола, од негативног у позитивно. („Свако нека даје како је у срцу одлучио, не од жалости или од морања; јер Бог воли радосног даваоца“ — изII посланице Коринћанима апостола Павла). Познати су и случајеви развијања психичких болова, некад и стварне телесне болести, код особа којима је неко близак умро у породици. Поменути сепарациони страх познат из детињства, сада је оживљен и трансформисан у сепарациону депресију, у којој има несвесног, али и свесног, оправданог или неоправданог осећања кривице због губитка вољене особе. Бол као симптом је у исто време онда и последица унутарњег конфликта који индивидуа доживљава као претњу и решење овог конфликта. Уколико је осећање кривице неке особе јаче, утолико ће се она енергичније и тврдоглавије бранити од сваког покушаја лекара да протумачи њене болове као психогене. Она ће радије месецима, па и годинама обилазили разне лекаре у неуротичној потреби да јој неко потврди органско порекло болова; било је грубих примера када су овакви пацијенти, са снажном потребом за самокажњавањем, успевали да убеде хирурге да их оперишу, чак некад и више пута, увек са негативним исходом операције, која није, наравно, могла да одстрани бол који је био душевне, а не телесне природе. Споменули смо да има пацијената који, на изглед, јуначки подносе дуго времена болове упорно одбијајући да узму средства за ублажавање болова. Приличан је број и оних других људи који се тако вежу за неко средство за умирење бола да постају временом од њега зависни. Овакви људи схвате у једном тренутку да су њихови болови последица унутарњих конфликата, али због немоћи да их реше, постају таблетомани или наркомани, чиме даље компликују већ од раније сложену интер- и интра-психичку ситуацију. У закључку овог дела нашег разлагања о болу треба рећи да је бол симптом болести, свеједно да ли психичке или физичке природе; када се утврди да је бол симптом психичке болести, онда се открива да је та болест најчешће нарцистичка неуроза, неуротична депресија или анксиозна хистерија. У несвесном динамичком збивању оваквих поремећаја налази се неки озбиљнији сукоб са самим собом, неусаглашеност између унутарњих и спољних потреба, изневеравање гласа савести, потреба за самокажњавањем и испаштањем. * Наша размишљања о болу, нарочито она метафизичке природе била би можда непотребна или сувишна када бисмо о природи чак и физиолошког бола, поготово природи људске патње као израза хуманизованог бола добили задовољавајуће одговоре од стране науке, пре свега неурофизиологије. Међутим, и када тако познати европски научник као што је Рихард Јунг пише да неурофизиологија не може ништа да допринесе разумевању психолошких и психијатријских феномена, јер се неурофизиологија задржава на анализи каузалне повезаности и на утврђивању корелације између физиолошких збивања која се могу регистровати и психолошких посматрања, онда људска потреба да се ипак продре у телесна и нарочито душевна збивања која му проузрокују бол и патњу, прелази могућност одговора који наука може да пружи; она се протеже, природно, на област метафизике и њених понуда. Јер ако је човек из нужности свога опстанка открио ватру, точак, кукуруз, лековито биље и слично, он је из исте такве нужности открио у себи Бога и у њему смисао не само свога опстанка, но и сваког бола и патње који неминовно прате овај опстанак. Како су уопште на бол и болест гледали људи кроз историју? Стари Грци су болести и пропратне болове у њима тумачили случајем и нужношћу природе. Био је то напредак у тумачењу узрока и смисла болести, јер су човека терали да истражује, а онда и лечи и отклања опај део у болссти, или оне болссти које су настајале као плод случаја. Што се тиче оног другог дела у болестима, које су, према грчком уверењу, биле последице нужности природе, оне су училе човека стрпљењу и трпењу, покоравању нужности и прихватању судбине. Ипак, у грчком схватању болести и патње још увек човек страда без своје кривице, под ударом виших и несхвативих сила нужности, његова патња је, тако, патња без наде. Од настанка хришћанских времена до данас схватање болести пролазило је кроз неколико фаза, при чему се дешавало, и данас се дешава, да у једној фази или времену постоје паралелно више противуречних тумачења. Дуго је кроз средњевековну историју хришћанског друштва преовладавало гледање на болест као казну Божију за грехе појединца и читавог друштва. Иако је овакво гледање на порекло болести и бола данас знатно ослабило и избледело, чак и у оквирима хришћанске, нарочито западне, протестантске и католичке теологије, оно је и даље задржало своју психолошку вредност код људи. Откуд жилавост одржавања схватања бола и болести као казне у току више хиљада година историје, јер нам је познато да су слично схватање имали и Асирци и Вавилонци? Аутономна, а и хетерономна савест човека (ова друга настала у раном детињству уношењем у себе моралних судова родитеља) често је непогрешив судија свих наших вољних и невољних мисли, осећања и поступака. Ово је нарочито истина када је ова савест нормално развијена; у случају када је слабије развијена, не постоји у човеку довољно осетљивости према патњи коју ствара сам себи или коју му други стварају, док када је савест прејако развијена, имамо разна неуротична и психотична реаговања на поменуту патњу. Изненађујуће је, међутим, како управо агресивни људи који повређују, на разне начине, својом агресивношћу друге људе, често покорно и привидно смирено, не тражећи лекарску помоћ или лекове, подносе јаке болове. Не доживљавају ли они ове болове некад као заслужену казну за неоправдану и неправедну агресију испољену према људима? Већ је од многих аутора истакнуто да алкохолизам, пушење, дрога, прождрљивост, претеран рад могу представљати вид самокажњавања безброј људи трауматофилно настројених. Могли бисмо овоме додати и низ психосоматских болести, као што су гризлица стомака, висок крвни притисак, бронхијална астма, хронични колитис, обољења штитњаче итд., за које, данас, психосоматичари с правом подозревају да се развијају на погодном телесном терену који је претходно припремила дуготрајна, нерешена (јер често и непрепозната или као препозната поново потиснута или негирана) конфликтна човекова ситуација. Међутим, и поред психолошке оправданости коју смо сада само делимично покушали да објаснимо, упорног одржавања уверења у народу, свесног или несвесног да човека сналазе болести и болови као казна за његове преступе, нама је ближа друга, савремена теорија, ововременом филозофијом егзистенцијализма употпуњења и изложена, по којој су болести изазов за човека. Јер, заиста, ако савремена наука и даље не може да објасни не само узрок и порекло, него нарочито сврху и смисао већине болести, ако хришћанска, али и општечовечанска идеја о болести као казни такође не пружа утеху, а тешко се миримо са прихватањем болести као случају или данас, све чешће, заговараног апсурда, онда човека још увек понајвише може задовољити, иако не у потпуности, мисао о болести као изазову и шанси. Под претпоставком да прихватимо да наш живот има неког смисла, који додуше, само разумом не можемо никада одгонетнути, и да је наше сазревање индивидуациони процес који тече целог живота, у стању смо да будни пратимо шта се све са нама догађа, да разумемо смисао здравља када смо здрави – смисао би био у плодној и човекољубивој активности нашој – али и смисао болести када смо у боловима болести, физичким и психичким. Тек од јудео-хришћанског учења о паду човека у грех почиње не само лична одговорност за болест и патњу човека као слободног бића, но његова патња добија смисао и то смисао наде, смисао крстоношења. Васкрсења не бива без смрти! ,,Благо онима који плачу ]ер ће се утешити“! Јов страшно пати, али се и нада! Зар је било могуће да се у човеку распламса нада у смислени исход патње ако он није од увек носио у себи „принцип наде“? Требало је само да га неко пробуди и покрене на акцију. Бол и патња нису од пре две хиљаде година више за нас случај и нужност, нешто што нам стиже споља, непознатом и неукротивом судбином. Од времена Христа они остају мој бол и моја патња, за које сам ја сам одговоран, и зашто да не кажем, и за које сам крив. Овако препознат бол и патња добијају нов смисао, једини могући смисао „у Христу“, смисао чишћења и преображаја. Препознавањем себе као узрочника бола и патње, не само своје него и других људи, бол и патња постали су ми изазов који даје шансу, а ова шанса је нада да се унутарњим чишћењем преобразим и од тада почнем да водим један други несебичан

Разлог зашто на свету постоји толико варљивих или барем непрецизних идеја је тај што многи људи сматрају да је до добре идеје могуће доћи и без претераног размишљања. Сократ је ово сматрао лудошћу и да би доказао колико је то неразумно, упоредио је размишљање са грнчарством. Нико не би помислио да можете да направите добру посуду уколико не следите одређена чврста упутства. Па ипак, многи сматрају да се до добре етичке идеје, идеје како да живимо свој живот, може доћи без превеликог размишљања. Сократ је отишао корак даље у овом упоређивању – заправо, открио је посебан, „сократовски“ начин размишљања. Препознао је пет корака које би свако ко жели да смисли нешто добро требало да примени, да би у томе успео. Ово би били ти кораци: Прво – потражите око себе тврдње које би многи људи описали као здраворазумске. На пример: да су најбољи послови они који су најплаћенији, или да срећа иде уз брачни живот. Друго – покушајте да пронађете изузетке – да ли бисте могли бити у браку, а ипак несрећни, или да ли бисте могли бити на добро плаћеној позицији, а опет јадни. Треће – уколико постоје изузеци у односу на полазну тврдњу, мора бити да је та тврдња нетачна, ули бар недовољно прецизна. У овим примерима наилазимо на непрецизност. Четврто – покушајте да прилагодите почетну тврдњу наведеним изузецима. У нашем случају, требало би да схватимо да је могуће бити веома несрећан на одлично плаћеном послу који нас не испуњава креативношћу, или бити јадан у браку јер смо изабрали погрешну особу. Последње – наставите овај процес докле год је могуће, наставите да трагате за изузецима ваше здраворазумске тврдње, и Сократ каже да истина, уколико је уопште достижна, лежи у оној тврдњи коју је немогуће оспорити. Ако на овај начин испитамо своја уверења, Сократ је веровао да ћемо бити способни да дођемо до поузданих и чврстих мисли, баш као што искусни грнчар израђује поуздано посуђе које не пропушта воду. Извор: блог "Филозофија"

Недостатак радости није увек пројава гордости, незахвалности и мрачног карактера коме се често показујемо као неумитне судије, просипајући светоотачке изреке извучене из контекста. Некада је то просто последица измучености дугим периодима траума, несрећних околности, или је физиолошки условљено грађом. Нисмо створени по истом калупу и због тога не треба да судимо онима који су слабији од нас, нити себе да сврставамо у табор духовне елите само јер смо створени као јачи, напротив - онај ко се више труди и страда, макар носио мањи крст, примиће већу награду од оног ко с лакоћом подноси нешто што би другога сломило. Неко има више снаге, па може већи крст носити, док се други слама под тежином много мањег. То не значи да је размажен. То значи да је слаб. Мали брат Христов. Мали христос коме је потребан други Симон Киринејац да му помогне да понесе крст. Но то увек касно увидимо. Када смо заборавили да слабима не треба судити? ("Јер кад учинисте једном од ових малих - Мени учинисте") Кад смо то поверовали у безбожничке филозофије овога света да је човек апсолутни господар живота и смрти, и свега видљивог и невидљивог у своме животу? И зашто, зашто, зашто упорно заоборављамо да је некад нечија слабост заправо кушање нашег срца: шта ако нас Бог испитује - или боље речено - пружа нам прилику, да би видео хоћемо ли другоме пружити руку помоћи или ћемо га гурнути још дубље? Шта ако смо ми та Божја рука помоћи, која одбија послушност Глави и гура на дно другог уместо да га извлачи из воде? Речи "у тамници бејах и не посетисте Ме, гладан бејах и не нахранисте Ме" не морамо увек схватити буквално. Ако и не можемо неког посетити у тамници, ако данас нема логора - али увек ће бити тамница унутар душа људских, увек тамних собичака у које се плашљиво повучемо повређени од света; увек ће бити душа гладних утехе и речи Божије; увек ће непријатељ рода људског мраком обавијати хришћанске невесте заточене у земљаним сасудима. Када смо то изгубили милост, а када саосећајност из које се милост рађа? Где је то братољубље о коме слушамо проповеди? Зашто не спроводимо веру у дело и чинимо је мртвим словом на папиру? Брукамо Господа пред лицем незнабожаца! Пуна су нам уста речи о миру и љубави, али делатно мало разумевања показујемо у односима са ближњима, па сопственим поступцима чешће ширимо неверје него ли веру. Није ми намера икога да вређам и молим за опроштај свакоме коме ово смета. Жеља ми је само да свако од нас, ко се усуди да себе назове хришћанином, не допусти себи да разапне изнова Христа у себи и другоме. Христос васкрсе, радости моје! Старац Јефрем Аризонски Извор: Чудо

Тишина је некада, на различите начине, била саставни део осамљивања. Данас је одсуство тишине то које свет чини све празнијим и изолованијим. Њени извори су нападнути и опустошени. Машина наставља свој глобални марш, а тишина се своди на све уже појасеве у које још није продрла бука. Цивилизација је завера буке, која треба да обавије нелагодну тишину. Велики љубитељ тишине, Витгенштајн, био је свестан значаја њеног губитка. Бучна садашњост је доба све краћих интервала пажње, ерозије критичког мишљења и све мање способности за дубоко проживљена искуства. Тишину је, као и таму, све теже пронаћи; али, мисли и дух вапе за њиховом подршком. Наравно, има различитих врста тишине. На пример, ту је изнуђена или добровољна тишина страха, туге, послушности или завере (као у слогану из кампање за борбу против СИДЕ, „Ћутање = Смрт“), што су често повезана стања. И природа се прогресивно ућуткује, као што је то показала Рејчел Карсон у својој пророчкој књизи Silent Spring(Rachel Carson, 1962; сматра се да ширење еколошке свести и покрета почиње с том књигом; нап. прев.). Али, природу је немогуће потпуно ућуткати, што је можда разлог зашто неки сматрају да је треба уништити. „На делу је пригушивање природе, што обухвата и нашу природу“, закључио је Хајдегер.[1] Зато треба допустити тишини да проговори, управо као тишина. Најзад, она и даље често говори гласније од речи. Нема ослобођења људи, без избављења природе, а тишина је обавезни део тог покушаја. Велика тишина свемира изазива немо дивљење, над којим је медитирао и Лукреције, негде у I веку пре нове ере: „Пре свега, замислите се над чистом, јасном бојом неба и над свиме што оно обухвата: звездама, расутим свуда, над месецом и сунцем, у њиховом неупоредивом сјају. Када би се сви ти предмети данас указали нама смртницима по први пут, ако би нам искрсли пред очима неочекивано и изненада, на шта бисмо могли указати као на чудесније од те целине, чије постојање људска машта можда не би ни покушавала да схвати?“[2] Доле на земљи, природу испуњава тишина. Годишња доба се смењују у њеном ритму; ноћу, она обавија планету, иако данас у много мањој мери него некада. Неки делови природе подсећају на велике басене тишине. Опис Макса Пикарда звучи као права поезија: „Шума подсећа на велики извор тишине, из којег она истиче у танком, спором млазу и испуњава ваздух својом блиставошћу. Планине, језера, поља и небеса, као да само чекају на неки знак да би излили своју огромну тишину на све те бучне ствари у градовима људи.“[3] Тишина није само „одсуство нечег другог“.[4] Тачније, наше тежње се окрећу ка тој димензији, ка њеним асоцијацијама и последицама. Иза захтева за обновом тишине налази се жеља за новим почетком на плану перцепције и културе. Зен подучава да се „тишина никада не мења“.[5] Али, можда ћемо постићи бољи увид ако се окренемо од генерализујуће измештености касног модернитета. Нема сумње да је тишина културно условљена и да се зато доживљава на различите начине. Ипак, као што тврди Пикард, она нас суочава с „првобитним бићем свега што постоји“,[6] тако што нам ствари открива директно и непосредно. Тишина је примарни сусрет бића са самим собом; она је тако повезана са сфером постанка. У индустријски заснованој техносфери, Машина је скоро успела да протера смиреност. Требало би написати посебну „природну историју“ тишине као угрожене врсте. Модернитет заглушује. Бука, као и технологија, не сме да узмакне ни корак – што никада и не чини. Према Пикарду, ништа није толико променило људски карактер као губитак тишине.[7] Торо је тишину сматрао „неприкосновеним азилом“, незаменљивим уточиштем, које се мора одбранити.[8] Тишина је неопходна брана надирању звука. Манипулативна масовна култура зазире од ње и гледа је са одстојања, као на облик отпора, управо зато што не припада овом свету. Много тога се још увек може чути у позадини коју пружа тишина; то утире пут аутономији и машти. „Чула се отварају у тишини“, писао је Жан-Лик Нанси.[9] Њој треба прићи као саставном делу света и осетити је целим телом, у најтишем средишту бића. Она може да осветли нашу телесност, што квалитативно одудара од жига машине, који тако одлучно настоји да нас измести из тела. Тишина нам може пружити велику подршку у ослобађању од„информатичке зависности“, која хара овим друштвом.[10] Она ослобађа простор у којем можемо доћи к себи, до тога да уопште схватимо шта заиста јесмо. С њом можемо осетити праву дубину света, у овом све тањем и једноличнијем технопејсажу. Сведочанства о односу филозофије према тишини углавном су суморна и могу послужити као још једна илустрација њеног општег неуспеха. Сократ је у тишини видео област бесмисленог, док је Аристотел тврдио како ћутање извире из охолости.[11] Ипак, Раул Мортли је приметио „велико незадовољство речима“, али и „све веће присуство језика тишине“ у класичној Грчкој.[12] Много касније, Паскал је изразио свој ужас над „ћутањем универзума“,[13] док је Хегел био чврсто уверен да је оно што се не може изрећи напросто неистинито, да је тишина слабост која мора бити превазиђена. Шопенхауер и Ниче били су међу онима који су наглашавали неопходност осамљивања, чиме су одступали од непријатеља тишине, као што је био Хегел. Добар пример је и познати коментар Одисејеве авантуре са Сиренама (из ХомеровеОдисеје), Хоркхајмера и Адорна. По њима, Сирене су покушале да скрену Одисеја с његовог пута, као што Ерос покушава да спречи напредовање репресивне цивилизације. Опет, Кафка је сматрао да би тишина била много заводљивије искушење од песме Сирена.[14] „Феноменологија почиње у тишини“, писао је Херберт Шпиглберг.[15] Стављање појава или предмета испред идејних конструкција, њена је основна претпоставка. Или, као што је то говорио Хајдегер, постоји мисао много дубља и строжија од оне концептуалне, која делом обухвата и примордијалну везу између тишине и разумевања.[16] Постмодернизам, а посебно Дерида, оспорава све ширу свест о недовољности језика и тврди, на пример, да провалије тишине унутар дискурса представљају озбиљне препреке за значење и моћ. Тачније, Дерида снажно осуђује „насиље примитивне и прелогичке тишине“ и проглашава је за нихилистичког непријатеља мисли.[17] Та жестока аверзија добро илуструје Деридину глувоћу за присутност и узвишеност, као и претњу коју у тишини виде они којима је симболичко све. Витгенштајн је добро осећао да постоји нешто што претходи свему изрецивом и што остаје неизрециво. То је смисао познате завршне тезе из његовог Tractatus Logico-Philosophicus: „О ономе о чему се не може говорити, треба ћутати.“[18] Да ли се тишини може прићи и размишљати о њој без постваривања, овде и сада? Мислим да у њој треба видети канал који подстиче мисао, основну претпоставку њеног развоја. Тишина може бити и димензија страха, туге, чак и лудила и самоубиства. У ствари, тишину је заиста тешко постварити, замрзнути је у нешто неживо. Стварност с којом се суочавамо понекад је нема; да ли у томе треба видети показатељ дубине још увек присутне тишине? Можда је чуђење, немо и дубоко, оно питање које пружа најбољи одговор. „Тишина је тако прецизна“, рекао је једном Марк Родко и та реченица ме је прогањала годинама.[19] Сувише често нарушавамо тишину, само зато да би смо нагласили неки детаљ који блокира осећај за целину, чији смо део и свест о томе како је све уништавамо. Негде на Антарктику, у зиму 1933, Ричард Бирд је записао у свој дневник: „Кренуо сам у редовну шетњу око 4 поподне… Зауставио сам се да ослушнем тишину… Дан се гасио, рађала се ноћ – али, у великом миру. На делу су били неизмерни процеси и силе космоса, хармонични и бешумни.“[20] Колико тога се открива у тишини од дубина и тајни живе природе? И Ени Дилар на диван начин одговара буци: „У неком тренутку кажем шуми, мору, планинама, свету, ’Спремна сам. Сада ћу су стати и бити потпуно мирна.’ Избацујеш све из себе и само чекаш, ослушкујеш.“[21] Пут кроз тишину не води само до природе. Сиоран указује на тајне које крије ћутање ствари: „Сви предмети говоре језиком који се може дешифровати само у потпуној тишини.“[22] У књизи The Body’s Recollection of Being, Дејвид Мајкл Левин нас саветује да „научимо како да размишљамо телом… и у тишини ослушкујемо телесно проживљена искуства.“[23] У сфери међуљудских односа, ћутање је често плод саосећања и знак да смо схваћени, без речи – и то много дубље него уз њихову помоћ. Амерички урођеници су изгледа одувек придавали велики значај тишини и директном искуству. У њиховим културама ћутање је, по правилу, знак поштовања и скромности. Оно се налази и у средишту Потраге за визијом, периода у којем се појединац осамљује, гладује и зближава са земљом, да би открио свој животни пут и сврху. Норман Холенди, из народа Инуит, тврди да тихо стање смирености, звано инуинактук, доноси много бољи увид него сневање.[24] Урођенички исцелитељи су често наглашавали значај тишине као подршке мировању и нади, док је непомичност неопходна за успех у лову. Урођеничко уважавање тишине вероватно извире из те потребе за пажњом и смиреношћу. Тишина сеже уназад све до стања потпуног присуства и првобитне заједнице, пре него што је симболичко потиснуло и тишину и присутност. Она претходи „јединству представљања“,[25] које увек настоји да „утиша“ тишину и замени је бескућништвом симболичких структура. Латински корен сâме речи, silere (Зерзан полази од енглескогsilence; нап. прев.), што значи не говорити ништа, повезано је са sinere, што значидопустити боравак на неком месту. Одвучени смо на места на којима језик најчешће остаје суштински нем. Позни Хајдегер је уважавао сферу тишине, као и Хелдерлин, његова најважнија референца, посебно из Последњих химни.[26] Та незасита жудња, коју је Хелдерлин тако снажно изразио, не стреми само првобитној, тихој целовитости, већ и све јаснијој свести да језик мора признати како настаје из губитка. Век и по касније, Семјуел Бекет је користио тишину као алтернативу језику. У Краповој последњој траци и другим делима, он инсистира на идеји да је сав језик заправо језички ексцес. Бекет се жалио како „у шуми симбола нема ни тренутка мира, све док се не покидају велови којима језик обавија тишину.“[27] Нортроп Фрај је сматрао да је једини циљ Бекетовог дела „био управо обнова тишине.“[28] Наше најтелесније, за земљу везано биће најбоље схвата ограничења језика, тачније, неуспех целог пројекта представљања. У том стању, најлакше је схватити ограничења језика и чињеницу да смо од непосредности удаљени увек за дужину речи. Кафка је писао о томе у „Кажњеничкој колонији“, где је штампарска преса приказана као инструмент за мучење. За Тороа, „истинско друштво је најближе усамљености, као што и најбољи говори коначно тону у тишину.“[29] Насупрот томе, масовно друштво укида шансе за аутономију, као што стеже обруч и око тишине. Хелдерлин је сматрао да нас језик одвлачи у време, али да нас тишина задржава насупрот њему. У тишини, време расте; чини се да више не тече, већ да чека. Његове димензије као да губе границе: прошлост, садашњост и будућност нису тако оштро подељене. Али, тишина је променљиво ткиво, а не нека једнолична маса или апстракција. Њена својства се никада не удаљавају превише од контекста, а то значи, од сфере непосредности. За разлику од времена, које тако дуго служи као мера отуђења, тишина не може бити испарцелисана или претворена у средство размене. То је разлог зашто нам може послужити као уточиште од непрекидности времена. Негде на почетку Вагнеровог Парсифала, Гурнеманц пева: „Овде време постаје простор.“ Тишина измиче тој примарној динамици доминације. И ево нас сада у утроби Машине, која нас заглушује својим безбројним нападима на тишину и толико тога другог, с последицама које сежу веома дубоко. Тон који људи у Северној Америци најчешће мрмљају или певуше је Си (C), што одговара фреквенцији електричне мреже од 60 MHz; у Европи се „природно“ певуши повишено Сол (Gis/ G#), што одговара фреквенцији од 50 MHz. Можда ћемо у тој глобалној, све хомогенијој Зони Буке ускоро бити још дубље хармонизовани. Пико Ајер говори о свом „све јачем утиску да цео свет, у исти глас, пева исту песму, само на стотинама различитих нагласака.“[30] Морамо се одупрети том насртају стандардизације, њене информатичке буке и убрзане, површне „комуникације“. Морамо рећи НЕ тој неумољивој, колонизаторској продорности не-тишине, која напада сва преостала не-места. То насиље, са својим казаљкама које прате пораст децибела и ширење њиховог загађујућег опсега, представља тачну меру деградације коју масовно друштво носи са собом. Тишина све то одбацује и отвара се као зона у којој можемо обновити своја бића. Она се сабира у природи и може нам помоћи да се и сâми саберемо за битке које ће окончати нашу измештеност. Тишина је моћно средство отпора, нечујни тон који може претходити побуни. Најзад, то је оно чега су се робовласници одувек највише плашили.[31] У различитим азијским духовним традицијама, муни, неко ко се заветовао на ћутање, сматра се за особу обдарену највећим способностима и независношћу; на путу ка просветљењу, таквима нису потребни учитељи.[32] Најјаче страсти сазревају тихо, у највећој дубини. Како бисмо иначе најречитије изразили поштовање према мртвима, најбоље пренели интензивну љубав, дошли до својих најдубљих мисли и визија или на најдиректнији начин окусили неискварени свет? У овом ојађеном пределу, туга нас је учинила „невинијим“, писао је Макс Хоркхајмер.[33] Тишина можда још више – као утешитељка, савезница и наше најјаче упориште. Џон Зерзан Превео Алекса Голијанин, 2007 Извор: John Zerzan, Silence (2007), Future Primitive Revisited, Feral House, 2012. Џон Зерзан, Сумрак машина, Службени гласник, Београд 2009, стр. 215-227. Напомене: [1] Martin Heidegger, What is a Thing? (Chicago, Henry Regnery Company, 1967), p. 288. [2] Navedeno u Pierre Hadot, The Veil of Isis, translated by Michael Chan (Cambridge, MA: Bellknap Press, 2000), pp 212-213. [3] Max Picard, The World of Silence (Chicago: Henry Regnery Company, 1952), p. 139. [4] Bernard P. Dauenhauer, Silence: The Phenomenon and Its Ontological Significance (Bloomington: Indiana University Press, 1980), p. vii. [5] Chang Chung-Yuan, Original Teachings of Ch’an Buddhism (New York: Vintage, 1971), p. 12. [6] Picard, op.cit., p. 22. [7] Ibid., p. 221. [8] Henry David Thoreau, „A Week on the Concord and Merrimack Rivers“, The Works of Thoreau, edited by Henry Seidel Canby (Boston: Houghton Mifflin, 1946), p. 241. [9] Jean-Luc Nancy, Listening, translated by Charlotte Mandell (New York: Fordham University Press, 2007), p. 26. [10] С тим појмом сам се први пут срео у роману Теда Мунија, Easy Travel to Other Planets (New York: Farrar Straus & Giroux, 1981). [11] Aristotle, Works of Aristotle, translated by S. Forster, Vol. VII, Problemata (Oxford: Clarendon Press, 1927), p. 896, lines 20-26. [12] Raoul Mortley, From Word to Silence I (Bonn: Hanstein, 1986), p. 110. [13] Blaise Pascal, Pensées, edited by Phillipe Seller (Paris: Bordas, 1991), p. 256. [14] Franz Kafka, Parables, наведено у George Steiner, Language and Silence(New York: Atheneum, 1967), p. 54. [15] Herbert Spiegelberg, The Phenomenological Movement, Vol. Two (The Hague: Martinus Nijhoff, 1969), p. 693. [16] Martin Heidegger, „Letter on Humanism“, Basic Writings (San Francisco: Harper San Francisco, 1992), p. 258. [17] Jacques Derrida, Writing and Difference, translated by Alan Bass (Chicago: University of Chicago Press, 1978), p. 130. [18] Ludwig Wittgenstein, Tractatus Logico-Philosophicus (London: Routledge, 1974), p. 89. [19] Наведено у James E. B. Breslin, Rothko: A Biography (Chicago: University of Chicago Press, 1993), p. 387. [20] Наведено у Hannah Merker, Listening (New York: HarperCollins, 1994), p. 127. [21] Annie Dillard, Teaching a Stone to Talk (New York: HarperPerennial, 1982), pp 89-90. [22] E. M. Cioran, Tears and Saints, translated by Ilinca Zarifopol-Johnson (Chicago: University of Chicago Press, 1995), p. 53. [23] David Michael Levin, The Body’s Recollection of Being (Boston: Routledge, 1985), pp 60-61. [24] Norman Hallendy, Inuksuit: Silent Messengers of the Arctic (Toronto: Douglas & McIntyre, 2000), pp 84-85. [25] Emmanuel Levinas, Proper Names, translated by Michael B. Smith (Stanford CA: Stanford University Press, 1996), p. 4. [26] Emery Edward George, Hölderlin’s „Ars Poetica“: A Part-Rigorous Analysis of Information Structure in the Late Hymns (The Hague: Mouton, 1973), pp 308, 363, 367. [27] Samuel Beckett, „German Letter“ od 9. jula 1937, наведено у C. J. Ackerley and S.E. Gontorski, The Grove Companion to Samuel Beckett (New York: Grove Press, 2004), p. 221. [28] Northrup Frye, „The Nightmare Life in Death“, navedeno u J. D. O’Hara, editor, Twentieth Century Interpretations of Malloy, Malone Dies, and The Unnamable (Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall, 1970), p. 34. [29] Thoreau, op.cit., p. 241. [30] Pico Ayer, The Global Soul (New York: Knopf, 2000), p. 271. [31] Mark M. Smith, Listening to Nineteenth-Century America (Chapel Hill: The University of North Carolina Press), p. 68. [32] Alex Wayman, „Two traditions of India – truth and silence“, Philosophy East and West 24 (October 1974), pp 389-403. [33] Max Horkheimer, Dawn and Decline: Notes 1926-1931 and 1950-1969 (New York: Seabury Press, 1978), p. 140.

На Марка Радаковића би се умногоме могла примијенити она изрека да велики људи чине част малим мјестима јер је својим ангажманом у школама у Сомбору и Бачком Грачацу привукао пажњу многих који се баве вјерском наставом, a занимљивим и квалитетним садржајима о хришћанској вјери и култури, на веома читаном блогу Авденаго, је допро до најразличитије интернет публике. Шта бисте укратко и једноставно могли рећи ученицима који се опредијеле да уче вјеронауку, шта су они заправо одабрали да уче, о чему се ту ради? Веронаука или Православни катихизис је труд да се Христово Јеванђеље лично усвоји и спроведе у живот. Она нам казује ко је Бог, шта жели од нас, ко смо ми и ко можемо да будемо. На друштвеним мрежама и другим интернет платформама активно објављујете садржаје инспирисане хрићанским етосом који развијају љубав према животу, величају разумијевање међу људима и подижу друштвену одговорност , па колико је по Вашем мишљењу важно погодити фреквенцију којом млади људи данас спознају и вреднују свијет да би се они заинтересовали за оно што им предајете и колико је то захтјевно за једног вјероучитеља? Сви хришћани су позвани да ослушкују и разумеју друге и то не само да бисмо им приближили Јеванђеље, већ да бисмо били ту за њих. Некад ни не можемо разумети другог али ако имамо љубави и то је довољно да се пројавимо као сведоци Јеванђеља и то је вид мисионарења. Катихетама је, наравно, важно да разумеју интересовања младих. То често није једноставно. Време се брзо мења и млади са њим. Вероучитељ не треба да буде онај који тек сриче неке опште истине, треба да учини да слушалац заиста доживи да се истина тиче њега лично. Желим да ђаци изнесу своја виђења, повежу православно учење са својим искуством. Ако осећају потребу, сматрам да треба да се без бојазни успротиве реченом, јер су слобода и искреност увек најбољи начин да се особа ухвати у коштац са стварношћу. Вероучитељ једну исту наставну јединицу пренесе на четири различита начина у четири различита одељења. И тако сваке године. Јеванђеље је увек исто, Христос је исти, али је приступ увек другачији и настава је увек изазов зато што сваки пут прилагођавамо наставу живим личностима. Ако настава престане да буде изазов, онда у нечему грешимо. То је живљење речи Св. Апостола Павла „Свима сам био све да како неког спасем” (1.Кор.9, 22) У чему се разликује начин преношења јеванђелских порука ванвременских вриједности савременим ученицима у односу на раније епохе? Свака епоха има своје изазове и наша није драстично другачија од претходних. Захваљујући интернету начин комуницирања и ширења Јеванђеља је додатно олакшан. У ванредним ситуацијама вероучитељи и катихете су размењивали материјал за наставу на начин који је раније био немогућ. Али је тај велики проток информација уједно и опасан, будући да се сличном брзином и већим опсегом шире и лажи, деловање секти, промовишу хедонистичке вредности, итд. Упркос изузецима, Црква генерално мало ради на том пољу и мени је жеља да још браће и сестара вероучитеља схвате колико је потребно мисионарити на интернету, језиком и начином који омладина схвата и прихвата. Што се тиче саме наставе у учионици, мислим да је суштина остала иста: усмеравање на православни етос од којег је најважније активно литургијско учешће. Судећи по Вашем ангажману може се закључити да спадате у неуморне ентузијасте по питању вјерске наставе, што је задивљујуће ако имамо у виду по много чему ,,климав” статус вјеронауке и вјероучитеља у школском систему у Србији. Гдје проналазите мотивацију? Мотивише ме жеља да јеванђељску радост доживе многи, како они који су ми поверени као ђаци, тако и они који читају моје текстове на друштвеним мрежама. Боли ме што многи не могу јасно да уоче Христа јер су Га „сакрила” разна погрешна схватања и сујеверја, веома присутна у нашем народу. Прихватио сам да ми је Господ дао скроман дар и могућност да другима разјасним њихове недоумице. Уједно схватам да имам одговорност да умножим дарове, по причи о талантима (Мт.25, 14-30). Чињеница је да је позив вероучитеља тежак и несигуран али је најважније да не заборавимо због чега то радимо. Највећи мотив је живљење Васкрсне радости. Веронаука је наш начин како ту радост сведочимо. За Стојану Валан занимљиво је да ради као православна вјероучитељица у Католичком школском центру ,, Блажени Иван Мерц” у Бањалуци. Истанчаног укуса за естетику и умјетност, она пише књиге за дјецу, те огледе на филосовске и теолошке теме. Једном приликом сте слушајући своју кћерку како се преслишава лекцију из вјеронауке прокоментарисали да заиста предајете један од најљепших предмета. Зашто то мислите? Плашим се да не могу да одговорим на ово питање, а да не увриједим колеге које предају друге предмете, али ево покушаћу бити искрена. Мислим да смо сви свјесни да услови у којима радимо и школски систем који представљамо нису савршени и да је потребно много труда и довијања да бисмо избјегли замке сувопарности, неразумљивости и што је најгоре, стварања тензије, анксиозности и одбојности код ученика. Једном приликом сам чула своју кћерку како прича лекцију из вјеронауке, мислим да се радило о некој ричи из Старог Завјета. Она је, након неколико сати учења и писања различитих домаћих задатака, опуштено и са лакоћом препричавала Библију и ја сам први пут заиста осјетила у срцу (мислим да је нормално да сумњамо у себе), како је то лијеп предмет, предах од свакодневних тензија, а на коме се ипак стиче важна општа култура. Јер хтјели ми то признати или не, читава западна цивилизација почива на јудео-хришћанским вриједностима, а упознати их, разумјети и покушати примјенити јесте, а приори, задатак Православне вјеронауке. У неким својим радовима често се осврћете на рањивост као битну карактеристику сваког човјека. Да ли вјеронаука може помоћи да спознамо сопствене слабости и мотивисати на борбу за достојанствен живот по мјери Јеванђеља, прије свега са самим собом ? Пуноћа људске природе у Богочовјеку Христу, показана је управо кроз рањивост коју је искусио. Рањивост је инхерентна створеној природи и колико год човјек покушавао да се дисанцира од ње, да се учини снажнијим него што јесте, коначност и бол коју она са собом носи ће га на неки начин кад – тад стићи. На вјеронауци, често помињемо људску несавршеност, јер је јеванђељска порука, порука која се преноси нама таквима и коју могу да разумију, управо и само, рекла бих, несавршени. Учећи да је прихватимо и да се носимо са њом постајемо способни да саосјећамо и са рањивошћу другог људског бића и прихватимо га онаквим какво јесте, па и саме природе која такође вапије за људском наклоношћу. А рекла бих да је управо и једино то, предуслов за, како сте га назвали „достојанствен живот по мјери Јеванђеља“. Које теме на вјеронауци највише интригирају средњошколце? Морам признати да ме је заинтересованост средњошколаца за наставу вјеронауке изненадила и обрадовала. У први мах била сам уплашена да ће можда бити засићени вјеронауком из основне школе, међутим показало се да су слобода мишљења и разговора, коју настава вјеронауке његује, изнимно добродошле и њиховом узрасту. Вријеме у коме живимо је страховито убрзано, тако да се и интересовања младих људи мијенјају вртоглавом брзином и врло је тешко бити „у току“. Међутим, оно што је мени важно, јесте да на часовима створим атмосферу повјерења у којој можемо међусобно да учимо једни од других. Ја од њих о модерном свијету, а они од мене (наравно, не увијек једнако успјешно) о јеванђељском одговору на питања које тај свијет поставља. Који библијски стих или причу бисте издвојили као мото који најчешће прожима Ваше часове? Постоје двије приче којима се заиста најчешће враћам на својим часовима, још од времена док сам радила у основној школи. То су Прича о милостивом Самарјанину и Прича о блудном сину. Без обзира на узраст коме припада било ко од нас, Христове ријечи у овим причама преносе универзалне хришћанске вриједности, на врло упечатљив начин, и никада нисам примјетила да је ученицима досадно када их се поново присјећамо и примјењујемо у различите контексте у које нас уведе час. Зорица Гојачић је наставила славну и узбудљиву традицију православних вјероучитеља у долини Неретве међу којима је један кратак период био и Јован Дучић. Као хоровођа црквеног хора са својим ђацима организује приредбе и игроказе или одговарања на Литургији у најљепшем херцеговачком храму из овог вијека – цркви Васкрсења Христовог у Пребиловцима. Као ученица основне школе и сами сте похађали вјеронауку. Да ли се сјећате шта Вам је на тим часовима било нарочито привлачно па сте касније одлучили да постанете вјероучитељица? Били смо школарци у тешком времену. Прве двије године школовања обиљежио је рат, а остале исцрпљујући напори да се осмисли ново сутра, нажалост за многе нови дом, нови опстанак. Ми, дјеца, нисмо били свјесни колики терет, вољно или невољно, су морали да поднесу наши родитељи, јер су се на све начине трудили да то не осјетимо. Баш као и учитељи. Лијепа сјећања ме вежу за период основне школе. Било је ту наставника загонетних, шаљивџија, строгих, принципијелних, дружељубивих, а посебно драго сјећање чувам на вероучитељицу. Мислим да читаве генерације ОШ „Јован Јовановић Змај“ нису и неће заборавити Наташу, жену која нас је причом водила кроз вијекове и градове. Чак се сјећам потпуне тишине у разреду док нам је причала о храму, чудима, светитељима, Богу, својим искуствима, тако слатко и занимљиво да смо на тим часовима замишљали колики је живот дар и колика је Божја љубав; одмарали смо „душом“ . На матури, док бираш наставнике са којима желиш да се сликаш, она се подразумијевала. Али, најважније што је она је учинила за нас било је да требињски храм постане наше мало скровиште и уточиште, што на великом одмору, пред контролни (мало шале), што недјељом и великим празницима. Послије тога је дошло пјевање у црквеном хору, незаборавна учитељица и друштво за цијели живот, предивни свештеници и владике, а самим тим и карта за оно што је данас мој позив и животна мисија. Предајете у 6 школа у Чапљини, Мостару и Љубушком које раде по различитим плановима и програмима у комбинованим одјељењима, али не пропуштате прилику да напоменете како Вам је тамо изузетно лијепо. На шта тачно мислите? Рад вјероучитеља из долине Неретве није једноставан, прије свега због разлога које сте навели – по аутоматизму се подразумијева велики број школа да би се оформила недјељна норма, рад у комбинованим одјељењима, проналажење термина и просторија за извођење наставе, додатни материјали и литература – адаптација годишњег плана и програми из Републике Српске, два плана и програма према којима школе раде – бошњачки и хрватски, различити годишњи календари … Међутим, дугогодишње искуство показује да се школске управе труде да нам помогну у превазилажењу потешкоћа у организацији наставе православне вјеронауке. Сусрет са много колегијалних људи, упознавање са посебностима сваког колектива – промјене које разбијају некада евидентну колотечину, упознавање различитих приступа раду и могућност да повежемо физички удаљене групе наше деце су параметри који су друга страна наше мисије. У позицији сте да свакедневно комуницирате са вјероучитељима и ученицима других конфесија и који је Ваш најдубљи утисак, да ли можемо научити нешто једни од других? Са радошћу могу да опишем однос са вјероучитељима других конфесија не као просту комуникацију, већ као дивно и пријатељско дружење у којем учимо једни од других, дијелимо исте недоумице и проблеме, али и идеје и циљеве. Сусрет са толико различитих и добрих вјероучитеља је можда и додатак на претходни одговор. Управо то јединство у различитости је највидљивије и најљепше у вероучитељском позиву. Више пута смо заједнички правили пројекте у којима су учествовала дјеца са двије вјеронауке, с циљем да се међусобно упознају и ако је гледати семантику те ријечи, заволе. А љубав и јесте схватање да не постојимо само ми, већ и други, да им укажемо поштовање и мјесто у нашем срцу. Увијек је дивно гледати како то неко други поштује живот и Бога, јер само тако можемо оплеменити своју вјеру и начин на који остварујемо од Бога дати нам дар и циљ. Колико садржаји који се обрађују на часовима вјеронауке отежавају или олакшавају младим људима да прихвате и заволе и људе другачијих настројења? Ако бисмо однос између људи могли да дефинишемо као прихватање (нисте сами, постоје други, датост времена и простора) и позив на међусобну љубав (оплемењивање тих односа, свијест о једнакости и боголикости сваке особе), онда је вјеронаука сва у служби овог задатка. Овај предмет управо даје одговоре на таква питања, и то ни мање ни више него кроз примере из живота Сина Божјег. Мислим да би стварање свијести код дјеце да смо сви подједнако вриједни и љубљени од Бога, са свим својим манама и потешкоћама, била само подршка развојној психологији којом се воде и остали наставници. Разумијевање да су негативни ликови и појаве производ недостатка љубави, сљедовање примјерима пожртвованости (што и јесте љубав, без лежерне сладуњавости) и разумијевања које можемо уочити свуда око нас, не само кроз освједочене примјере светитеља, жеља за дијалогом и уважавање туђег мишљења пут је који вјеронаука утире пред младим људима. Разговoр водила: Миља Тупањанин Извор: Епархија Захумско Херцеговачка и Приморска

Марковић је јуче позвао Kустурицу да се огради од споменика Стефану Немањи који ових дана постављају градске власти на Савски трг у Београду. Марковић је споменик назвао катастрофом истакавши да је убеђен да се ни славном редитељу не свиђа оно што је комисија, ћији је он био члан изабрала, и позвао га да то јасно и гласно каже, упитавши га: “Иначе, где ће ти душа… Емир Kустурица му је данас одговорио отвореним писмом објављеном на порталу Искра. Текст који почиње речима “Драги Горане Србине” преносимо у целости: “Не знам са којим спомеником Стефана Немање си упоредио овај који ти се не свиђа. Вјерујем да ти знаш и ако је тако, молим те да ми јавиш. Kада бих ја знао да постоји скулптура праоцу Србије у посљедњих осамсто година, рекао бих ти лично. Сигурно ти не бих јављао преко Пешчаника. Има хиљаду начина да се повежу познаници са филмских фестивала и са рекреативних утакмица у фудбалу које су одигране за вријеме мог служења војног рока у Београду када ти је Петар Божовић уђелио снажан комплимент називајући те краљицом тијела. Било би неукусно када бих ја тебе на јавном мјесту упутио на много мање одрицање од оног на које ти мене тјераш. Тражиш да се морално дистанцирам не само од споменика имењаку Немањи, него и од аутора који је у Њујорку поставио споменик Ленону, у Москви руском цару, и да не набрајам све украсе које је руски умјетник и академик Александар Рукавишњиков расуо по свијету. Kада бих био присиљен да те јавно прозовем да нешто мијењаш, инсистирао бих да се одрекнеш борбе против „малигног Руског утицаја” (ово је само једна у низу акција у којима ти учествујеш од деведесетих откад ђелујеш на сцени достављања и пријављивања свог народа западном хегемону и сада си се окренуо против мене ). Умјесто тога, рецимо, позивам те да изоштриш смисао за страдање хришћана на Kосову и Метохији или у Црној Гори? Не само због хришћанске културе него и твоје секуларне грађанске политике којом се, за разлику од мене, бавиш, а не знаш да она не постоји без историје коју је управо Стефан Немања, имењак, започео на Балкану. Није добро, Горане Србине, када безбожник спомиње душу, тако да твоје питање „гђе ће ми душа“ ако се не оградим од одлуке жирија која ће, наводно, уништити Београд, није само произвољност филмаџије чије су стваралачке бисаге пресушиле, између осталог избјегавајући годинама политичку димензију у твојим филмовима и вјеровању да је та делатност само забава. Сада је политика постала твоја судбина рођена у „ужасу празнине“ твог филмског жанра. Послије свега бринеш за моју душу? Ти и ја се не разликујемо само у бризи и небризи према хришћанима Kосова и Црне Горе, разумјевању политике и историје. Сумњам да ти вјерујеш у вјечност душе као ја, јер да је обрнуто не би могао да правиш филм о Бернар-Анри Левију, псу рата, човјеку који гђе год се појавио у вијетнамки пријатне кафа боје, ту је почињао рат. Он је служио као претходница пљачкашким походима Обаме, Kлинтонових, Саркозија! Ђе ти се потопила душа, земљаче. Човјек који направи филм о Бернару Левију губи лиценцу јавног делатника и никоме нема право да кроји моралне норме, а камоли да се интересује за судбину нечије душе и брине о њеном кретању. Дакле, твој вапај за мојом душом, био је признање празнине у којој живи један бездушни тип. Разумио сам да си тада био декинтиран, па те морално посрнуће одвело репатом вампиру Левију и да си направио филм због ког си забетонирао властити дух у блато незадовољства и лошег старења, а оно мало душе коју си давно извртио у својим филмићима, процурило је кроз празне џепове и сада звецка кроз ситниш који си добио заузврат од француског ратнохушкача. Видио сам твоје лице на Јутјубу када је овај философски кепец у Београду попио торту у фацу и није ти било драго, али на твом лицу није било сажаљења према инвеститору. Ниси се ти никада до краја поистовјећивао са идејама, а за тај филм вјероватно ни лова ни није била велика!” Извор: nova.rs