Себичност и/или љубав према себи

Модерно друштво прожето је табуом на себичност. Уче нас да је грешно бити себичан, а морално волети друге. Та је доктрина у флагрантом противречју с праксом модерног друштва које се држи становишта да је најснажнији и најлегитимнији порив у човеку себичност и да појединац највише доприноси општем добру ако следи тај императив. Међутим, и доктрина која себичност проглашава за врхунско зло, а љубав за друге највећом врлином још увек је снажна. Себичност се овде употребљава готово као синоним за љубав према самом себи. Алтернатива гласи: или волети друге друге, што је врлина или волети себи, што је грех…

Мада никакав приговор не изазива то што се појам љубави примењује на различите објекте, широко је распрострањено мишљење да је љубав према другима врлина, а љубав према себи грех. Претпоставља се да у оној мери у којој волим себе, не волим друге, да је љубав према себи исто што и себичност. Ово гледиште нас враћа далеко у прошлост западног мишљења. Калвин о љубави према себи говори као о „покварености“. Фројд о љубави према себи говори језиком психијатрије, па ипак, његов вредносни суд је исти као и Калвинов. За њега је љубав према себи исто што и нарцизам, окретање либида ка самом себи. Нарцизам је најранији степен људског развоја, а особа која се у каснијем животу вратила на нарцисоидни степен неспособна је за љубав; у екстремном случају, она је луда. Фројд је претпоставио да је љубав испољавање либида (либидо окренут према другима је љубав, а према себи – нарцизам). Тако се љубав и љубав према себи узајамно искључују – што је више једне, то је мање друге. Ако је љубав према себи рђава, онда је несебичност врлина.

Поставља се питање: да ли психолошко посматрање подржава тезу о темељној противуречности између љубави према себи и љубави према другима? Да ли је љубав према себи исто што и себичност или су оне у супротности? Штавише, да ли је себичност модерног човека заиста брига за себе као појединца са свим његовим интелектуалним, емоционалним и чулним могућностима? Зар „он“ није постао привезак своје друштвено – економске улоге? Да ли је његова себичност исто што и љубав према себи или је изазива баш њено одсуство?

Пре него што почнемо расправу о психолошком погледу на себичност и љубав према себи, треба указати на логичку грешку у схватању да се љубав према другима и љубав према себи узајамно искључују. Ако је врлина волети свог ближњег као људско биће, онда је и врлина волети себе, јер сам и сâм људско биће. Не постоји појам човека у који нисам укључен и ја сам. Учење које заговара такво искључивање доказује да је у себи противуречно. Идеја изражена у Библији „љуби ближњег свога као самог себе“подразумева да се поштовање сопственог интегритета и јединствености, љубав према себи и разумевање сопствене појединачности, не може одвојити од разумевања другог појединца, поштовања и љубави према њему. Љубав према сопственом Ја неодвојиво је повезана са љубављу према сваком другом бићу.

Цитат

 

„Чедо Божије, имај љубави, смирења и стрпљења према злу. Буди у миру са свима и имај добре односе према свима. Ћути, ћути, ћути о туђим гресима. Не оговарај, не осуђуј, не коментариши поступке, понашања и сагрешења ниједног човека и Бог и Свети Нектарије ће ти увек и у свему помоћи!“

Старац Нектарије Виталис

 

Ако прихватимо да су љубав према себи и према другима у принципу повезане, како да објаснимо себичност која очигледно искључује сваку истинску бригу за друге? Себична особа је заинтересована само за себе, жели све за себе, никакво задовољство не осећа у давању, већ само у примању. Спољашњи свет гледа само из угла могућности да из њега нешто извуче; њој недостаје интерес за потребе других и поштовање њиховог достојанства и интегритета. Она не може да види ништа осим себе; сваку особу и сваку ствар процењује на основу тога колико јој користе; она је суштински неспособна да воли. Зар то не доказује да су брига за друге и брига за себе неизбежна алтернатива? Било би тако када би себичност и љубав према себи били исто. Али, управо је таква претпоставка грешка која, у бављењу нашим проблемом, води многим погрешним закључцима. Себичност и љубав према себи далеко од тога да су идентичне, у ствари су супротности. Себична особа не воли себе превише, веч премало; у ствари, она себе мрзи. Овај недостатак праве наклоности и бриге за себе који је само израз њене непродуктивности, оставља је празну и фрустрирану. Она је нужно несрећна и тескобно заокупљена тиме како да од живота уграби задовољства у чијем постизању сама себе спречава. Чини се да она превише брине о себи, а у ствари, она само безуспешно покушава да прикрије и компензује свој неуспех у вођењу бриге о свом стварном појединству. Фројд држи да је себична особа нарцисоидна – повукла је своју љубав од других и усмерила је на сопствену особу. Истина је да су себичне особе неспособне да воле друге, али оне нису способне да воле ни себе.

Себичност ћемо лакше разумети ако је упоредимо са страсном бригом за друге коју нпр. налазимо код сувише брижне мајке. Она је сувише брижна не зато што своје дете воли сувише, већ зато што мора да компензује свој недостатак способности да га уопште воли.

Ова теорија о природи себичности рођена је из психоаналитичког искуства са неуротичном „несебичношћу“, симптомом неурозе који је посматран на не малом броју људи. Њих обично не мучи баш тај симптом, већ други који је с њим у вези, као нпр.депресија, умор, неспособност за рад, неуспех у љубавним везама итд. Није у питању само то што се „несебичност“ не осећа као симптом; она је често искупљујућа карактерна црта којом се такви људи поносе. „Несебична“ особа „не жели ништа за себе“; она „живи само за друге“, поноси се тиме што себе не сматра важном. Збуњена је што је несрећна упркос својој несебичности и што су њени односи са најближима незадовољавајући.

Аналитички рад показује да њена несебичност није нешто одвојено од других симптома, већ је један од њих, у ствари, најважнији; да је парализована у својој способности да воли или да у било чему ужива, да је прожета непријатељством према животу и да се иза фасаде несебичности скрива суптилна, али ништа мање снажна егоцентричност. Ова се особа може излечити само ако се њена „несебичност“ протумачи као симптом међу осталим симптомима. Тек тада се може исправити њен недостатак продуктивности у коме је корен како њене „несебичности“, тако и њених других невоља.

Природа „несебичности“ постаје нарочито јасна преко свог дејства на друге, у нашој култури најчешће преко дејства што га „несебична“ мајка има на своју децу. Она верује да ће путем њене „несебичности“ њена деца искусити шта значи бити вољен и за узврат научити шта значи волети. Резултат њене „несебичности“, међутим, уопште не одговара њеним очекивањима. Деца не показују срећу особа које су уверене да су вољене; она су забринута, пренапрегнута, у страху од мајчиног неодобравања и у бризи да не живе према њеним очекивањима. Она су обично заражена мајчиним скривеним непријатељством према животу које више осећају, него што га јасно препознају, а најзад и сама бивају њиме преплављена. Све у свему, утицај „несебичне“ не разликује се много од утицаја себичне мајке; у ствари, често је и горе, јер мајчина „несебичност“ спречава децу да је критикују. Њихова је обавеза да је не разочарају: под маском врлине њих уче да презиру живот. Ако неко има прилику да проучи утицај мајке која себе истински воли, може видети да у дететовом стицању искуства шта је љубав, радост и срећа није ништа поучније од мајке која воли и себе…

Неуспех модерног друштва не лежи у његовом принципу индивидуализма, не у идеји да је морална врлина исто што и тежња за властитим интересом, већ у изопачавању значења појма властитог интереса, не у чињеници да су људи превише заузети властитим интересом, већ у томе што нису довољно заузети интересом властитог ја, не у чињеници да су сувише себични, већ у томе што не воле довољно себе и своје могућности…

Ерих Фром, „Човек за себе“